Ljilja Ilić

ANDRIĆ I NIČE

U Znakovima pored puta ima beleška koju iznosimo u celosti da bismo stavili u
preglednost bliskost kojom Andrić povezuje svoja sećanja za koja je potrebno vremena
da izrone: “Nedavno se preda mnom našla verna i dobro reprodukovana fotografija Petra
Kočića. Posmatrao sam je dugo. Podsećala me je na nečiji lik koji sam takođe viđao na
fotografiji, ali u prvi mah nisam mogao da se setim na čiji. Na koga, na koga to podseća –
pitao sam se nekoliko puta, a onda mi je odjednom sinulo: na sliku Fridriha Ničea
(Friedrich Nietzsche). Ne bih umeo kazati šta je bilo to što je izazvalo u meni takvo
sećanje. Kosa? Brkovi? Pogled? Držanje? Možda ni jedno od svega toga; možda svako
pojedinačno, a možda i sve zajedno”(Andrić, Ivo, Novi Sad, 1981, 293). Posvećeni
istraživači dođu do istine da je ćutanje tkivo Andrićeve slutnje, uspomene i sna i da se
duh kao krupna, dobra svetiljka njiše poput misli u njemu, da njegove sutonske oči umeju
pomeriti večernji oblak i u neslućenom sjaju otkriti da postoji spas i da niko nije ni
zaboravljen ni sam. U tom svetlu bismo da se pogleda ova gotovo srodnička beleška
dodajući joj podsećanje da je Kosta Dimitrijević, Andrićev biograf zapisao: “Iz godine
1908, kad je izvršena nasilna aneksija Bosne i Hercegovine, zapamtiće Ivo plemeniti lik
znamenitog pripovedača Petra Kočića, koga je sa divljenjem posmatrao kako pije kafu i
priča sa prijateljima u bašti sarajevskog hotela Evropa. Još kaže da su Kočića obožavali
srednjoškolci, “ali se niko od njih nije usuđivao da mu u kafani priđe.” (Dimitrijević,
Kosta, Ivo Andrić, Predsednik tajne omladinske organizacije, str. 20).

Analogno, izgleda nam prirodnim da odeljak Andrićeve poetske proze, njegov doživljaj
sebe i svoga položaja u svetu, u jednom trenutku pojmimo postalim u sudbini Ničea:
“Često sjedim sate i sate i gledam u hladne jesenje boje. / Mir sudbine koja se više ne da
promijeniti ledi mi se na duši i licu. / Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro. / Ne dopire
do mene zvuk, umro mi je očinji vid. / Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila
muklo za mnom. Izgubio / sam sve i nisam više čovjek nego nemirna besana misao koja
je potonula / i prićutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene /
mase voda, mir, daljina i zaborav”(Andrić, Ivo, Ex Ponto, Sarajevo, 1981, 11).

Andrić, koji je svestan da je nemi, oholi gost života čija duša pred samim njim leži naga i
bespomoćna kao prelomljen mač i koji dubinom bića oseća vladajuću ravnotežu u svim
našim odnosima, u iznetom određenju doživljava Ničea kao živu i jaku uspomenu koja je
deo tela lepote njegovog dela.

Niče veli: “Stalno se neki list odvaja iz svitka vremena, ispada, odleće – i iznenada
ponovo doleće, čoveku u krilo. Tada čovek kaže ’sećam se’ (Niče, Fridrih, O koristi i
šteti istorije za život, Beograd, 1990, 7). To rađa pesnike i hrani ih. Andrić se, pritešnjen
vremenom odlučivao za istoriju. On je Ničea dobro poznavao. Tu smo privedeni
Ničeovom nazoru: “Kada je čoveku koji želi da stvori nešto veliko uopšte potrebna
prošlost, tada on njome ovladava pomoću monumentalne istorije; onaj koji tome nasuprot
želi da istraje u navici i u onome što se odavno poštuje, neguje prošlost kao antikvarni
istoričar; a onaj kojem sadašnja nevolja pritiskuje grudi i koji po svaku cenu želi da zbaci
to breme ima potrebu za kritičkom istorijom, to jest za istorijom koja sudi i osuđuje”(str.
21). Andrić se u istoriju usecao zavičajnim, a Niče je poučavao da je to “kako bi istorija
mogla bolje služiti životu nego vezivanjem za zavičaj i za zavičajne običaje čak i manje
srećnih pokolenja i stanovništva”(str. 23). Andrić – koga su nazivali “jugoslovenskim
Tolstojem” imajući na umu “epsku snagu” u prikazivanju istorijskih događaja i koga je
Isidora Sekulić nazvala “dete sa Istoka”, taj zagrebački, krakovski i bečki student, taj
zarobljenik “Žute kuće”(splitske tamnice) koji je uspeo uneti u nju Kjerkegorovo delo Ili
– ili, da bi u Mariboru u kaznionici već pisao duboke strofe (1915) zbirke Ex Ponto, čijim
naslovom povlači nit od prognanog Ovidija praveći sebi zavičaj u osami i ćutanju i
“lepoti stare čulne Bosne”, načetog zdravlja, istraživač i zaljubljenik zavičaja, o kome će
1924., potkraj januara u Gracu odbraniti doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni
za vreme turske vladavine – za orijentire kao svetionike postavlja fragmente budne
ljubavi za ono što ga je izgradilo kao mislioca.

Niče je pisao: “Sada se samo još preko umetnosti odigrava obuzdavanje nauke. Na tom
poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetnosti. Ona mora sve iznova da stvori i
sasvim sama da na svet ponovo donese život”(Niče, Fridrih, Knjiga o filozofu, Beograd,
1991, 16)! Andrićeva tako blagotvorna razložnost dopušta da se kroz istoriju ide kao
predelom zastajući u razgledanju kao na izletu. Tako kod njega, prirodno kao kod Prusta,
čitamo ne samo Ničeovo ime u romanu Na Drini ćuprija, nego i njegovu prisutnost u
oduhovljenosti sarajevskih srednjoškolaca. U gradnji lika Tome Galusa, svršenog
sarajevskog gimnaziste koji će u Beč na studije (“a sin bi hteo da ide na filozofiju”),
Andrić kaže: “Bio je strastven i neumoran u čitanju. Glavna strana lektira tadašnjih
mladih ljudi u sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne nemačke
izdavačke kuće Reclam’s Universal-Bibliothek. Te male, jevtine sveščice sa žutim
koricama i neobično sitnom štampom bile su glavna duhovna hrana pristupačna đacima
toga vremena; iz njih su mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva
krupnija dela svetske književnosti u nemačkim prevodima. Iz njih je i Galus crpeo svoje
poznavanje nemačkih modernih filozofa, naročito Ničea i Štirnera, i mogao je o njima da
vodi, na šetnjama pored Miljacke, beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom
strašću, ne vezujući ni najmanje svoja znanja sa svojim ličnim životom, kao što to inače
mladići tako često rade”(Andrić,1986, 284). Andrić je prethodno naznačio kako “svaki
mlad čovek mora ne samo da ispuni večne, prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego
pored toga i da plati harač savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga
vremena” kao i da je Galus “pisao stihove i bio aktivan član revolucionarnih i
nacionalističkih đačkih organizacija svoga vremena”, te da je “pet godina učio francuski
kao neobavezni predmet, bavio se književnošću i naročito filozofijom” (str. 284). Kako
mnogo srodnosti ima između Andrićeve reči kao romanopisca i esejiste – ovo plaćanje
harača strujanjima duha u prikazu Rastko Petrović, Burleska gospodina Peruna boga
Groma; on je davno pre svog romana, po izlasku Rastkove knjige, napisao: “Možda
odužuje kuluk nekoj savremenoj ’intelektualnoj’ zabludi” (Andrić, Ivo, Umetnik i
njegovo delo, Sarajevo 1981, 270). Mada Andrić zna odakle kod Rastka ničeovski svetli
mrakom praznina ubijenog Boga on stvar svraća na “buran scenarij, uzdignut ton, po
mogućnosti uraganski” naše poratne književnosti i instinktivnu težnju “ka olujnim i
nebolomnim temama i bežanje u mračna stoleća i područja na kojim prestaje mogućnost
kontrole i svih, uistini više-manje kompromitovanih mera i zakona” (str. 269). U ovome
valja videti Andrićevu poetiku i razloge zalaska u “mračna stoleća” više nego prigovor
Rastku o magli “papirnatih aranžmana” i “vitlanju slika i situacija, u cerebralnim
podvizima iz kojih se oseća jedino dah biblioteka i brzo listanih folijanata” (str. 270). On
afirmiše Burlesku: “Primer je blizak s knjigom Miloša Crnjanskog Dnevnik o
Čarnojeviću,” a mudro je prećutao Ničeovog Zaratustru kao prvu lektiru za ovu knjigu,
svejedno što su folijanti stvarno brzo listani. Moramo se opomenuti vremena u kojem
Rastka bogohuljenje (Spomenik Putevima) dovodi u opasnost od anatemisanja, a smrt
Boga bi ga mogla uvezati u belu košulju kakvog lečilišta. Čovek mora nad ovom tišinom
nad okrepljenjima duha zaista videti tajnu zaveštanu onima čiji vidik neće sasvim
zaklanjati gomila leševa koja deli razdoblja – ono pre Prvoga rata i ono iza njega, ali će
ga kao sudbinu vlastite krvi oprezno imati besprestance – i kad ocvetava i kad zapada.
Doista je Niče u pravu u ovako ogromnoj odgovornosti i dostojanstvu umetnosti.

Za ovladanost filozofijom Fridriha Ničea Andrić, zapravo Galus iz Travnika, drugom

junaku, Fehimu Bahtijareviću koji bi da studira u Beču orijentalne jezike, o izboru
predmeta vatreno govori: “Tu se vi muslimani, begovski sinovi, često varate. Zbunjeni
novim vremenom, vi više ne osjećate svoje pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu. Vaša
ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni izraz vaše ’volje za moći’,
za vas su istočnjački načini života i mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i
pravnim poretkom koji je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva” (Andrić, 1986, 286).
Dalje ga ubeđuje da time što su orijentalci još ne znači da imaju smisla za orijentalistiku,
niti uopšte za nauku: “- Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i
nepovoljno. Naprotiv, vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji. Il ste bar bili to; vi ste kroz
stoljeća širili, utvrđivali ili branili to svoje gospodstvo, mačem i knjigom, pravno, vjerski
i vojnički; to je od vas stvorilo tip ratnika, upravljača i vlasnika”. To je susretanje sa
Ničeovim “pamćenjem volje”, kao što čitav sistem mučenja koje su Turci primenjivali na
mostu i oko mosta od njegove gradnje do raspuklosti ima svoju paralelu u Genealogiji
morala: “Ti Nemci razvili su strahotna sredstva za sticanje pamćenja, da bi zagospodarili
svojim osnovnim svetinskim instinktima i njihovom brutalnom nezgrapnošću: setimo se
starih nemačkih kazni, na primer – kamenovanja (već saga dopušta da žrvanj padne na
krivčevu glavu), mučenja na točku (najkarakterističniji pronalazak i specijalitet
nemačkog genija u oblasti kazne!), probijanja kolcima, čerečenja ili gaženja konjima
(“raščerečenje”)(...)” (Niče, Fridrih, Genealogija morala, Beograd, 1986, 58). Naticanje
Radislava sa Uništa na kolac, luda Ilinka, mutava i maloumna devojka koja je rodila
mrtvorođene blizance, a posle ih tražila oko mosta kao žrtve uziđivanja i izgubila se kad i
Abidaga (“nekako nestala”) nakon Plevljakove izludelosti zbog “Abidagine pretnje da će
ga živa namaći na kolac ako ne uspe da uhvati krivca” (str. 52) koji noću ruši izgrađeni
deo mosta, oštećuje ga, zatim vešanje Mile koji je pevao otetu pesmu tursku i slavu sa
Alibega premeštao Đorđiju (“U toj velikoj i čudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima
vodila između dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje
života i uređenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo žene, konje i oružje,
nego i pesme, i mnogi je stih prelazio ovako od jednih drugima, kao dragocen plen” (str.
96), izlaganje “glava na kolju”, pogubljenja i usađivanja cigare “u mrtva usta” (str. 101)
popu Mihailu, prikivanje Alihodže za drvenu gredu (“prikovan desnim uhom”) (str. 135)
i druga mučenja mogu da budu osvedočena Ničeovom hrabrošću da podvrgava stalnoj
kritici nemački moral, njegovu nemoralnost, ali i u Andrića je osobena umetnička vizija
turske amoralnosti kao amoralnosti gospodara. Jer gospodstvo i gospodarstvo im je
priznato – u istoriji viševekovnim ropstvom, u romanu Na Drini ćuprija navedenim
dijalogom između Galusa i Bahtijarevića. Izvesno je sasvim sećanje Zuke Džumhura na
Andrićevo žaljenje što nije pisao pod pseudonimom: “Bio bih mnogo slobodniji i bio bih,
možda, i bolji pisac. To prokleto lično ime i prezime u mnogim stvarima me je
obavezivalo i ograničavalo...” (K. Dimitrijević, str. 115).

Orijentir za priznavanje Ničeove misli kao moćne, nosive i seljive nalazimo u Andrića i u
napisu o Matošu: “U neumerenom je tajna lepota. Ekscesi imaju viši smisao”, “Matoš
ima često krivo, ali ga se ne može tući istom logikom kao i obične građane, jer on ima
grandiozno krivo”, “Ličnost je ovo mnogo komplikovana; dionizijsko je vidno u njemu”,
što ponavlja još jednom gotovo istovetno – “vidno je dionizijsko, ali i protivno”
(Umetnik i njegovo delo, 190, 191, 192), a sve to nedvojbeno podseća na Matoševo
pisanje o Ničeu. Reč je o prijateljstvu misli koje računaju sa mišljenim i napisanim
jednako kao sa stvorenim svetom. Toj klimi duhovne povezanosti pripada i primer
Skerlićevog života u naraštaju kojem pripada Andrić, kao glasa “koji vodi, opominje, i
teši”: “Kad sam 1922. s jednim drugom, koji je kao dobrovoljac na solunskom frontu
izgubio desnu ruku, sedeo u narodnoj skupštini i slušao jednog advokata kako drskošću
roba i uz garantovanu nekažnjivost, negira jedinstvo, mi se samo pogledasmo, i onaj moj
čestiti drug ne pomisli na svoj prazan rukav, nego se samo gorko osmehnu, gledajući na
ministarske stolice, i reče: – Da je sad živ pokojni Skerlić.” (Andrić, 1981, Jovan Skerlić,
Skerlić i njegovo delo, str. 196).

U Geteovoj rečenici iz 1787. u Rimu: “Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog

kararskog mramora odstrane sive pege?” Andrić vidi “tajnu izuzetne i izuzetno srećne
prirode ovog velikog čoveka, koga je sreća uzela pod svoje”(str. 306). To činiti znači
pisati iz vremena o večnosti i za nju. A u Delfima Andrić apostrofira: “Bogovi i boginje,
koji nikad niste postojali, ja više ne mogu da hodam, teško gledam i sporo mislim, a
znam da mi pomoći ne može niko. Pustite me da sednem na bezimeni kamen i zaklonite
me vašim sveštenim oblakom nevidljivosti i ćutanja” (str. 457). O zatvorenosti pred
čuvenim i dobrim gde se prestaje biti čoveku sličan agregat, sa ličnim zamišljenim
učenjem koje je prevod najvlastitijeg iskustva, a postaje se istinski čovek, Niče podseća
da delfijski bog dovikuje svoju izreku “Upoznaj samoga sebe!”, što je “teška izreka” jer
taj bog “ne zbrinjava i ne obznanjuje nego samo pokazuje kuda, kao što je to Heraklit
rekao”(Niče, O koristi i šteti istorije za život, Beograd, 1990, 83). Svetska baština kreće
se kao vazduh i ne dopušta življenje u nedodirljivosti niti izvan istorije i na primeru
grčkog obrazovanja koje je bilo “dugo haos stranih, semitskih, vavilonskih, lidijskih,
egipatskih oblika i pojmova i njihova religija – pravi rat bogova čitavog Istoka” koji
nalikuje “nemačkom obrazovanju” po haosu inostranstva i prošlosti koji vode borbu, ipak
je u grčkom primeru istinska kultura a ne agregat, jer “su Grci postepeno naučili da
organizuju haos, tako što su, prema tom delfijskom učenju ponovo počeli razmišljati o
sebi samima, to jest gledali na svoje prave potrebe a prividne puštali da odumru” (str. 84).
Valja ovde uključiti prestabiliziranu harmoniju i poredak duhova kod kojih vlada
uzajamna predispozicija kao kod Ničea, Spinoze i Heraklita, jer je Niče jasno osećao i
svojim studentima predočavao “opasnost od samotnog putovanja” i uzaludnost bekstva
od duha vremena jer je bekstvo samo obmana: “Ova atmosfera se uvlači u nas, stalno,
kroz bezbroj vena, svakim udisajem, a nema tako daleke i tako samotne samoće koja nas
ne može dostići svojim izmaglicama i oblacima” (Niče, O budućnosti naših obrazovnih
ustanova, Novi Sad, 1997, 91). Još je u Ex Pontu Andrić beležio svoje protivljenje
“duševnom komoditetu” i “stiliziranju života duše” i “ljubavi za red i to nasilno traženje
simetričnosti”. On je bio uveren da “ti blaženi mislioci, koji se opijaju harmonijom koje
nema, oni u tok svih događaja unose neki red, cjelishodnost i smislenost. Kao
neurasteničan putnik melodiju u lupanje željezničkih točkova” (str. 50). Andrić je znao da
u svojoj tišini satkanoj od bola privije misao što niče kao ljutu travu na ranu koja ne da ni
živeti ni umreti i “da čovjek može podnijeti nevjerovatno i nemoguće, napori duha mogu
biti neočekivano veliki i daleko iznad snage” kao i da “čovjek može da udivljen stane nad
veličinom svoga djela i odricanja; mnogo može duh, ali ne bez posljedica” (str. 60).

U Ex Pontu, Andrićevom delu duboke pobožnosti, Andrić će reći svoje veliko Da životu.
On pri tom zna da je sva ljudska istorija “kao pokolj nevinih, kao crni kovčeg kom je
ključ bačen u more”(str. 25). On je znao da opet biti “među ljudima” punom strašću duše
“koja se razdaje” (str. 45) znači kajanje i samotničke misli zbog slavljenja svog povratka
među ljude. Kasna saznanja dar su ljudima koji misle i pate: “Nemoguće bi bilo podnijeti
život sa svim varkama, nesporazumima i zabludama, da čovjeku nije dana misao o Bogu
duše naše, koji je utočište, istinito, pravedno i čisto” (str. 69). Sunce dragocenih kasnih
saznanja nagrada je za Da životu. U Epilogu sin koji samuje i ćuti i shvata “da je zemlja
jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek” i da je “ljubav kratka, a glad vječna” i
“život stvar mučna”, pred upitom: “Hoćeš da usniš, sine moj?” odlučuje: “Ne, oče, idem
da živim” (str. 60). Pa mada mu je srce tamno jezero “koga ništa ne diže i u kom se niko
ne ogleda” (Andrić, Šta sanjam i šta mi se događa, Beograd, 1977, 7), on “na dlanu jedne
ruke” (Znakovi, str. 75) nosi sve što su ljudi uradili, rekli smatrajući sebe veći deo života
“potpuno izgubljenim čovekom” (str. 77), a znajući da bi se nekud stiglo i nešto postiglo
potrebno je u nas više nego drugde: “Pre svega treba proći, po dubokoj tami, kroz
blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa u njemu” i upisati se “u knjigu živih” (str. 127).

I drugde se teško upisivalo među žive. Valja se podsetiti Ničeovih Nesavremenih

razmatranja, upravo spis Šopenhauer kao vaspitač je poučna obrada pokušaja dolaska do
slobode. Na umu se mora držati odvažno i opasno neumitno da se egzistencija “i u
najgorem kao i u najboljem slučaju” uvek izgubi (Niče, Nesavremena razmatranja,
Šopenhauer kao vaspitač, Beograd, 1995, 140). Da vlastita egzistencija ne bi ličila “na
neku nepromišljenu slučajnost” valja “kopati tako po sebi samom i najbližim putem
nasilno sići u okno svoga bića” (str. 141) pazeći da se sam čovek ne ozledi. Niče je
Šopenhauera prepoznao odmah kao vaspitača: “Moje poverenje u njega nastalo je smesta,
i sada je još isto kao pre devet godina. Razumeo sam ga kao da je pisao za mene: da se
izrazim shvatljivo, a neskromno i ludo” (str. 145). Koren istinske kulture “nosi u sebi
duboku žudnju za genijem” (str. 153). Priroda postupkom rasipništva ispaljuje “filozofa u
ljude kao neku strelu, ona ne cilja, ali se nada da će se strela negde zakačiti” (str. 186).
Priroda se tako prevari i “stvari često izgledaju tako kao da je umetnik, a osobito filozof
slučajno u svom vremenu, kao usamljenik ili kao oteran i zaostao putnik” (str. 187). Niče
upravo moli “neka se samo jednom zaista iskreno oseti koliko je Šopenhauer veliki,
potpuno i u svemu – i koliko je mali, koliko apsurdan njegov uticaj” (str. 187)! Ugled mu
je okrnjen zbog nedostatka čitalaca “što je za trajnu bruku našeg literarnog doba, a zatim
kad su čitaoci došli, neprimerenost njegovih prvih javnih svedoka: naravno, još više,
kako mi se čini, otupelost svih modernih ljudi prema knjigama koje uopšte više neće da
uzmu ozbiljno; postepeno je pridošla još jedna nova opasnost, proistekla iz raznolikih
pokušaja da se Šopenhauer prilagodi slabačkom vremenu ili čak da se on nastruže kao
čudnovati dražestan začin, tako reći kao neka vrsta metafizičkog bibera” (str. 188).

Niče je priznavao tri slike čoveka postavljene u novije vreme – Rusoov čovek, Geteov
čovek i Šopenhauerov čovek, pri čemu Rusoova slika “ima najviše vatre” pa tako najširi
uticaj, Geteova je napravljena za “misaone prirode velikog stila i gomila ih pogrešno
razume”, a treća zahteva delotvorne ljude. Oni samo “bez štete” mogu posmatrati sliku
Šopenhauerovog čoveka jer “misaone ljude će uspavati, a gomilu zastrašiti” (str. 161).
Njegov čovek “uzima na sebe dragovoljnu patnju istinoljubivosti” kojom on usmrćuje
svoju samovolju da bi pripremio prevrat svog bića, što “i čini pravi smisao života” (str.
163). Njemu je poznato ono što i Majstoru Ekartu (Meister Eckhard) da “najbrža
životinja koja će vas odneti do savršenstva jeste patnja” (str. 163). Šopenhauer jednom
upotrebljava reči: “Srećan život je nemoguć: najviše što čovek može dosegnuti jeste
herojski život. Takav život vodi onaj ko se, na bilo koji način i u bilo kom poslu, s
ogromnim teškoćama bori za ono što svima nekako koristi, i najzad pobeđuje, a pri tom
je rđavo ili nikako plaćen” (str. 164). Dovršetak je u usmrćivanju, gašenju u nirvani.
Snaga njegova leži u “njegovom zaboravu-sebe-sama”, a moralnost vremena nameće da
se čoveku “dozvoljava samo onoliko kulture koliko je u interesu sveopšteg sticanja i
svetskog prometa, ali se toliko od njega i zahteva” (str. 175). To dalje znači da svaka
generacija ima “dopuštenu oštroumnost” a sve što je prevazilazi razlog je za sumnju u
čestitost. Tu je Ničeov prigovor.

U Crvenim listovima Andrićevo ja uranja u osamljivanje pred saznanjem da je “sramota

biti čovjek”: “Tada sam ostavio ljude, braću po liku a krvnike po svemu drugom i otišao
sam u samoću stablima koja rastu u veličanstvenoj ljepoti, bez rugobe ljudskog lica i
ljudske misli. I tu je u moju dušu ušao mir i velika potreba da vam kažem svoju ljubav,
svoje ogorčenje i svoju nadu” (Andrić, 1977, 45). I Zaratustra je otišao u goru i napajao
se svojim duhom i svojom samoćom. Izmenilo mu se srce i silazio je ljudima da im kaže i
ogorčenje i prezir i natčoveka kao nadu.

Andrić u pesmi Pismo nikome piše: “Na visinama gde je sveže / I svetlo i čisto i široko, /
Borave moje misli”, opominjući da peva “bedno umiruć”. On kome je zavičajna voda
simbol ljubavi i koji je uvek “samo bio / pesma velike sreće” kao i “pesma velike bede”,
koji je znao da “tek oboreni letimo” (str. 97), a kao “siromah Bosanac i dete” snivao je
“da se prokljuje jednom modra opna iznad glave” (str. 80) i spoznao da “Utjeha koja
dolazi od misli / najviši je od svih darova” (str. 78). Andrić u Ex Pontu ispisuje: “Oganj
kojim mi je sagarala duša nije me izjedao nego mi je davao snagu i zamah” (str.1 0);
borbe sveta posmatrao je sa visa kao magle što se tiskaju po dolinama, pitajući se “zašto
je od svih stvorova samo čovjeku dano da može da zamrzi na svoj život” (str. 11). Njegov
dugi duh, sva dubina celog bića, ne misli samo, činio ga je sigurnim u osećaju
“neumoljive ravnoteže” koja vlada u odnosima ljudi u rasponu od poslednjeg očajnog
dara sudbine kad “učine od vas nijemo prezavo ropče” (str. 9), preko pobožnog stajanja
“kao u hramu” u beskonačnom mozaiku nenaslutivog smisla, do neuništive lepote sveta
koju umetnik ima i ispred i iza sklopljenih očiju kao bogatstvo svesti. Nju hrani smelost
“koju duša silom otima tijelu” (str. 15) i ponos duše čuva život čak i kad “smjela divna
duša čovjekova leži mrtva kao kamen na dnu mora, a tijelom gospodari bestijalan strah i
nerazumljiva panika živaca” (str. 16). On “traži zaboravljene veze krvi” i iz prošlosti
iznosi snage mrtvih naraštaja obraćajući se budućima (“Budući! Slobodna djeco; zoro
naše noći...” (str. 18) i znajući da duša umire “pod lavinama odgovornosti koju na nas
slaže svaka riječ i svaki čin” (str. 59). Još više zato što “sa mjesta, gdje se gasi i tone
ljudska misao, širi se strahovitim talasima uokrug samoća svega što živi” (str. 88).
Osećanje Boga u Nemirima od vijeka spušta se do uverenja da je on “noć u kojoj leži
sudbina naša kao stvar tiha i malena” (str. 89). On je još “svjetlo”, “dah”, “toplina”, “on
je kao miran sjaj i velika tišina u kojoj se čuje glas koji je niječe. On tako dobro šuti da se
već pomišlja da ga nema. On je mirno srce svih atoma” (str. 89). Andrić se Bogu obraća
jer zemlja nema šta da mu kaže, on ne veli da je Bog mrtav već “kako tvrdo može da
spava Bog” (str. 9). Pesnik preuzima privilegiju davanja blagoslova, ali kad ga misao o
Bogu i sunce ostave sama, nemir mu donosi osećaj da će “kao ptica koja ima nerazumljiv
pogled, odletjeti, zajedno s vriskom sa svijeta” (str. 92).

Nije se Andrić vraćao na misli o Bogu, sa njima je on živeo blisko kao u vlastitom telu s
poverljivim rečima o “žeđi savršenstva” gde “istina nas k’o oganj ispunja” (Andrić, 1977,
89). U Svitanju veli da u zoru “Bog se kupa u bijelom valu, / bude se golubovi i
djevojčice” (str. 60), a sam je “pošao beskrajnim, svijetlim tragom” (Visina). Ljudsko lice
je nezaborav i čežnja za srećom, “ali ljudskog lica nisam zaboravio nikad, divnog
ljudskog lica obasjanog sjajem razuma”.

Dragan M. Jeremić je prvu fazu Andrićevog stvaralaštva nazvao “tragičnim teizmom”

(Jeremić, Dragan M., Kritičar i estetski ideal, Filozofske koncepcije savremene
jugoslovenske književnosti, Titograd, 1965, 169). Jeremić ga vezuje za period Prvog
svetskog rata i ovako ga obrazlaže: “U toj fazi Andrić je držao da je život potpuno lišen
harmonije, pun rastrganosti, nereda i nesklada, a bog je jedina izvesnost, koja drži sve niti
rasturenog životnog tkanja. Ali taj bog nije onaj blagi, dobrodušni otac iz Hristove nauke,
nego strašni otac u čijoj ruci je neizvesna ljudska sudbina i koji ostaje nejasan i nevidljiv,
kao u Kjerkegorovom učenju o bogu” (str. 169).

I Ex Ponto i Nemiri su darovi bola gde čoveka čuva duboka pobožnost onoga koji
intuitivno shvata da je Bog “mirno srce svih atoma”, kako napred izloženi Andrićevi
poetski dokazi svedoče. Bog je sve i svuda i svakad – i kad “tvrdo spava”. Po izlasku iz te
utehe Andrić se obraća ljudskom licu obasjanom “sjajem razuma”. Jeremić vidi da kad
Andrić gubi veru u apsolutno “shvata da je čovek usamljen, nemoćan i izložen mnogim
strahotama života, kako iznutra, tajnim zakonima krvi, tako i spolja, delovanjem zla”. On
nalazi da se “teizam izgubio iz Andrićeve vizije, a tragizam ojačao” i “stanje u kome se
nalazio Andrić posle otkrića da bog ne postoji ima izvesne sličnosti s Kamijevim
shvatanjem apsurda” (str. 169). Tu ga nalazi približnim ateističkom egzistencijalizmu
Martina Hajdegera i tu približnost pojačava “korišćenje pijetističke terminologije bez
religioznog sadržaja”. To je period stvaranja tragičnih figura koje su reprezentne za
savremenu književnost: Alija Đerzelez, Mustafa Madžar, Mara milosnica, Anika...
Jeremić dalje filozofsko orijentisanje Andrićevo prati ovako: “Oslobodivši se vere u
transcendentno i shvatajući da je svet čista imanencija, Andrić je nastojao da otkrije
kakav je smisao kretanja istorije i života”(str. 170). Napore pojedinca vidi “beznačajnim”
zbog nepredvidljivih uslova promenljivih u vremenu. Tako Jeremić Andrića nalazi bližim
“modernom skepticizmu i agnosticizmu nego orijentalnom fatalizmu”. Pregledan je na
primerima gde ne trijumfuje zlo nego vlada ravnoteža principa dobra i zla. Kako bi rekao
junak iz Travničke hronike, lekar Mario Đovani Kolona o harmoniji: “Ne gubi se ni jedna
ljudska misao ni napor duha. Svi smo na pravom putu i iznenadićemo se kad se
sretnemo.” To je onaj presudni momenat kad je Andrić, prema Jeremićevom uverenju
“postepeno s metafizičkog plana prešao na humani plan” (str. 171). Tome je dokaz
“istorijski i socijalni optimizam”. Na “liniji moralne angažovanosti na usklađivanju svih
ljudskih napora radi pobede dobra i sveopšteg razumevanja” (što je utopija o Andriću)
Jeremić ilustracijom Priče o vezirovom slonu i Zeke premešta Andrića na plan gde je
“odlučno protivljenje zlu najbolji lek protiv njega” što stoji “nasuprot Tolstojevoj teoriji
neprotivljenja zlu” (str. 172).

Čulnost, igra i lepota su harmonija življenja i presudan su osnov za uverenje da “Andrić

spada u grupu modernih pisaca koji veruju u spasonosnu vrednost lepote: Marsel Prust,
Andre Malro, Alber Kami” (str. 173), kako stvar definiše Jeremić.

Ima u Dionisovim ditirambima pesma u prozi Među kćerima pustinje, gde putnik koji
sebe naziva Zaratustrinom senkom, koji “hrani muškom hranom i snažnim izrekama”,
(što je postalo Paviću važno) daleko od lutajućih oblaka, vlažne sete, obešenog neba,
ukradenih sunca i hujećih jesenjih vetrova, izmišlja “posleobedni psalam”. Neobično je
blizak Andrićevom Crnogorcu u Na Drini ćuprija, ali ovaj prebire po harfi: “Tako je
govorio putnik koji se nazivao Zaratustrinom senkom. I pre nego što mu je iko
odgovorio, dohvatio je već harfu starog čarobnjaka, prekrstio noge i spokojno i mudro
pogledao oko sebe. Nozdrvama je pak udisao vazduh, sporo i ispitivački, kao neko ko u
novim zemljama kuša novi vazduh. Poče konačno pevati kao da riče. / 2 Pustinja raste:
teško onom ko pustinje skriva... (Niče, Fridrih, “Dionisovi ditirambi, Beograd, 1988, 13).
U Andrića Crnogorac “kad prvi put pređe gudalom preko strune, to je još drhtav zvuk,
pun neravni kao izlokan drum. Ali, kako koji put prevuče, tako i sam, zatvorenih usta,
kroz nos, počinje tiho da prati zvuk gusala, da ga svojim glasom dopunjuje i poravnava. I
kad se tako oba glasa potpuno sliju u žalan, jednomeran zvuk, koji tka zagasitu osnovu za
pesmu, onda se ovaj siromah, kao čarolijom menja; nestaje mučnog snebivanja; sve se
unutrašnje protivnosti mire i gase, sve se spoljnje poteškoće zaboravljaju. Guslar naglo
podigne glavu, kao čovek koji zbacuje masku skromnosti, nemajući potrebe da krije ko je
i šta je, i otpočne neočekivano jakim glasom, upravo poklikne uvodne stihove:
“Procviljeo sitan bosioče:/ Tiha roso što ne padaš na me?” (Andrić, 1986, 218).

“Tu je sve isto”, “sa stotinu promena, i uvek ista” (Andrić, Prokleta avlija, str. 218)
atmosfera kad pesmu Crnogorca treće jeseni gradnje mosta na Drini sluša tridesetak
kulučara koji “suše obojke pored vatre, prepliću opanke, ili prosto gledaju u žeravicu”.
“Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlači gusle, neugledne i malene kao
podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka izlazi pred pojatu i čuva stražu, da ne naiđe
ko od Turaka. Svi gledaju u Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje
iščezavaju u njegovim velikim šakama. (...) A u jednom trenutku Crnogorac zaista, pošto
je kako-tako uskladio svoj glas sa guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da
mu iskoči jabučica i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti prigušen i otegnut zvuk:
“Aaaa-aaaaaa!” i odmah nastavi razgovetno i kliktavo: ’Pije vino srpski car Stevane’ (...)
Crnogorac veze i kiti sve brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasejani kulučari,
zaneseni i neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju sudbinu”
(Na Drini ćuprija, str. 31). Iz ove istorije izdiže se Galusov optimizam o stvaranju nove
nacionalne države “koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovi
potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i građanske jednakosti”. Galus
uverava Fehima – “ostvarićemo državu koja će biti najdragocjeniji prilog napretku
čovječanstva, u kojoj će svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao
samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našega imena. Tada ćemo
stvarati djela koja će biti produkt našeg slobodnog rada i izraz našeg rasnog genija, djela
prema kojima će sve što je učinjeno u stoljećima tuđe uprave izgledati kao nedostojne
igračke” (str. 289).

Andrićev pogled na istoriju u Znakovima pored puta zabeležen je rečima: “Istorija jednog
naroda, u svojoj suštini, to je ponavljanje jednog istog biološkog fenomena, stalno i
neumitno jednolično. To ponavljanje je praćeno raznim i različnim moralnim i socijalnim
promenama na površini” (str. 40). Kada se raspršilo “ono što je u nama bestelesno, sveto i
bogoliko” (str. 193), kad se učini da se nema “ni mesta na zemlji” kao Alihodži na
kijamet-dan 1914. kad se pitao: “Ali šta će Bogu, koji pogledom sažiže i gasi svetove,
ovoliki urnebes? Nije ovo božje! Ali otkud onda ljudskoj ruci ovolika sila?” (Na Drini
ćuprija, str. 369) To je atmosfera kad je sve “nadvikano, zagušeno, iz korena izvaljeno”.
Tu je strah “da će božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta” (str. 374).

Milan Damnjanović se u ogledu Lepota-znak-istoričnost, Andrić i estetika (Andrić u

svetlu estetike, Novi Sad, 1994) u kontekstu razrađivanja Andrićeve teze o “lepoti kao
suočavanju sa ništavilom” i upravo ispostavi smisla, zapitao: “Jer, kako bismo inače
objasnili zašto živimo i umiremo za nešto što je varka i ništavilo? Don Kihot, prema
Andrićevom uviđanju, postaje razumljiv tek iz Ničeovog razgraničenja pojma privid, ali
treba znati da li je lektira Ničea uticala na Andrića u ovom pogledu” (str. 15). On veli da
Andrić “nije držao do privida kao privida u saglasju s Ničeom, ni do esteticizma kao
gledišta koje seže do postmoderne estetike u našem vremenu” (str. 17). Damnjanović
ističe da se Andrić po svom načinu mišljenja drži tradicionalnog “velikog poverenja” (po
Ničeu) u odnosu na metafiziku, drži se istine, Bića, stvarnosti i istorije (str. 26), za razliku
od Pavića koji “fingira istorijsku istinu i u njegovom romanu istorijski factum
jednoznačno postaje pesnički factum” (str. 27). Damnjanović zaključuje da “na
začuđujući način” Andrić “svojom tezom o lepoti koja tradicionalno najcentralnije spada
u estetiku, prevazilazi vidokrug tradicije: lepota kao suočavanje sa ništavilom” (str. 28).

Valja sad svoj pogled uputiti Goji da bi nam Andrić bio bliži.

Prvi zapis Goja nastao je u Madridu 1928., godinu dana nakon izložbe Gojinih slika u
galeriji “Prado” u Madridu u povodu stogodišnjice njegove smrti. Taj španski velikan,
brutalni torero, dekorater, dizajner kraljevske ćilimarnice, otac dvadesetoro dece koju mu
je u braku rodila otmena Jozefa Pepa, čovek čija je nepismenost bacala u očaj španske
filologe, grubo samoljubiv čovek, kasnije pomračenog uma nakon časovitih otkazivanja
nerava i gluv potpuno, prvo “prvi slikar Nj.V. Kralja” pa u službi novog gospodara
Žozefa Bonaparte, pa ponovo kraljevski slikar, pa usamljenik kome je umrla žena, a
jedini sin koji mu je još ostao ne živi s njim i, konačno, samrtnik koji umire bez
testamenta u osamdeset drugoj godini života, neobično je privukao odmerenog, učenog i
vaspitanog Andrića. Pošto zna kojem publikumu se obraća, Andrić vrlo brižljivo pakuje
svoju simpatiju, zataškavajući vlastitu učenost prividom zanimljivosti. Pa ipak izbijaju
razlozi prepasti, ustrašenosti i oduševljenja koji ne daju da se viđeno zaboravi. Andrić
kaže: “Život toga čudnog čoveka i velikog majstora, u mnogom je legenda puna sjaja i
mraka. Ona ponekad podseća na Mikelanđela i Betovena, ali se odigrava na nižem planu,
i nejasnija je i strašnija. Nema u njoj ničeg prometejskog ni faustovskog. To je martirij
bez nadzemaljske utehe. Tragika čulnosti, pre svega. Gordo ćutanje ploti koja strada bez
nade i iluzije” (Andrić, Ivo, Zapisi o Goji, Novi Sad, 1961, 22).

Tu ostalost bez utehe Andrić ilustruje životom Gojinim otragičenim prognanstvom iz

Saragose zbog sukoba sa inkvizicijom već u devetnaestoj, preteranim slušanjem čula,
bolešću, pogledavanjem u mračni svet ljudskog jada do potonuća u nihilizam – do
slikanja mračnih čudovišta i nakaza na zidovima unutrašnjosti vile u predgrađu (vila
gluvog starca i slikara) kad je on “raskinuo sa bogom, sa svetom i sa samim sobom” (str.
37). Može se ovo obezboženje sudbine čoveka Goje, kojemu su učitelji bili Velaskez,
Rembrant i priroda, ilustrovati košmarnim snovima, iza kojih je zapisao: “Bolest uma.
Enfermedad de la razon!” (str. 30), a koje je crtao kao vizije u noći i Ratne nesreće.
Andrić potencira visinu Gojinog bola koja ne da da se razlikuju Španci od Francuza, ali
pokazuje “izbezumljenost ljudi koji se uzajamno uništavaju, i užas tog uništavanja” (str.
38). Andrić kaže da povezivanje naslova svih crteža predstavlja vrstu “filozofskog
dnevnika”. Kako se unihilizirava Goja pokazao je Andrić praćenjem naslova: Pokopati i
ćutati (samo gomila mrtvaca na crtežu), Zašto? (“tri podivljala vojnika vešaju
zarobljenika” (str. 38)), Ne može se znati zašto (ratna zverstva) i Ništa (skelet iz groba
pokazuje hartiju s natpisom “Ništa”). Andrić piše: “Tu smo dakle. Na dnu ambisa. Ne
može se znati zašto postoji zlo na svetu, jer sve što postoji nema smisla ni razloga. Na
drugom mestu Goja je na jedan jezivo naivan način dao poslednju reč i punu meru svoga
nihilizma, negirajući i postojanje drugog sveta pošto je porekao smisao ovoga” (str. 38).
Ovo je refleks Ničeovog učenja kod našeg učenog pisca koji će očitiji biti u drugom
zapisu Razgovor s Gojom, kojim se Andrić posle šest godina (1934) obraća srpskoj
javnosti, a oba su spisa nastala između dva rata. Drugi piše u Beogradu izmeštajući
radnju mišljenja u Bordo gde je Francisko Goja stanovao od 1819. godine. Andrić svoje
misli, svoja uverenja i znakove predaje Goji bez žaljenja, pribavljajući svojoj dubokoj
reči priliku da joj se veruje. Podsećam da je početkom tridesetih Crnjanski pisao da kad
bi Rastko Petrović objavio i najlepšu suru pod svojim imenom niko to ne bi smatrao
dobrim tekstom. Podsećam da je nešto pre toga Rastko u Burleski pisao o smrti Boga i
uključio u knjigu Van Goga, njegov život i umetnost, a niko od srpske inteligencije nije
ni prozborio o Ničeovom učenju kao idejnoj podlozi, a još manje filozofskoj. Sad je
sasvim pregledno da se srpski književni opus držao na kontemplaciji duha Zapada,
svejedno je li on bio dohvaćen neposredno sa Zapada ili linijom ruske zemlje. To su bile
glavne naše vazdušne linije koje nisu mogle duboko vređati prosečni duh, a obogatile su
ga čak samosvešću, ali koja se, eto, stavlja u lik pomoću stranih velikana umetnosti. Kod
Andrića Gojom, njegovim monologom pred našim piscem u maloj kafani u predgrađu,
nadomak cirkusu. Ima se kod Andrića šta naučiti, jer šta će njemu strah od nestajanja
priviđenja (Goje) nego da bi skrio ljubav, koja bi mogla biti otkrivena, koja nije smela
imati ime Niče, jer zaboga srpski realizam boluje od neizlečive bolesti od iza polovine
devetnaestog do danas: To kod nas ne može da bude.

O sudbini umetnika Andrićev Goja veli: “Umetnikova sudbina je da u životu pada iz

jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni
kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez
prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju” (Andrić, 1961, 48, 49) i govori o jazu
između umetnika i društva kao između božanstva i sveta. Zaista oprezno pakuje pogled
na oblikovanje, na umetnost: “Po prokletoj muci i neuporedljivoj draži ovoga posla mi
osećamo jasno da od nekoga nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi
neki koji nam je poznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik
“izvan zakona”, odmetnik u višem smislu osuđen da nadčovečanskim i bezizglednim
naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljivi, u kom bi trebalo
da živi celinom svoga bića”. Dalje kaže da kao neka druga priroda umetnici zaustavljaju
mladost, zadržavaju pogled, izdvajaju munjevite pokrete “i ostavljamo ih, sa svim
njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja” (str. 50). To je kod Ničea
sadržano u Kritici modernosti u “odgovornosti vekovima unapred, za solidarnost lanaca
pokolenja unazad in infinitum” (Niče, 1991, 39). Reč je o prevrednovanom Ničeu, Ničeu
u trošenju na način kako je to činio na primer Sartr sa svojim anđelima lupežima koji
kradu čak misli iz glave, ali za koje se sa užasom punim ljubavi “kuju reči u mraku i cede
suze iz sebe” (Sartr, Žan Pol, Reči, Novi Sad, 1965, 176) da bi oni mogli otključati
umetnika i filozofa imajući i smrt i delo – oba ključa neophodna za istinu koja bi da
ostane živa. Evo mu kolevke: “Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još
neotkrivenu, u najdubljem moru: nju tražim, i ka njoj brodim na svojim jedrima. // Na
deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu
sadašnjost! (Zaratustra, O zemlji obrazovanja, str. 124)

I srpski duh računa na zemlju dece svoje i generacijsku solidarnost. Andrićev Goja (kao
Platonov Sokrat?!) čudo stvaranja dalje tumači: “Po tom višku koji nosi svako umetničko
delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko
poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji,
stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. (...)
Možda se hiljade i hiljade nas ’igramo Antihrista’, kao što se deca, usred mira igraju rata”
(str. 51). Poreklo legende je poznato a i dalja interpretacija, da je umetnik „falsifikator, ali
nezainteresovan falsifikator i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih, ali ne
jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i
ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila” (str. 51,
52). Premeštanje tajne porekla teorije, “velika teorija moga druga Paola, Italijana sa
slovenskom krvi u žilama” (str. 52), zavodi i vuče u stranu, ali odmah se odaje da veruje
“da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, a da nas samo naši istinkti i nejednake
reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost
objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i suštini” (str. 52).
Kasnije takođe Ničeovim prigovorom o zameni uzroka sa posledicama: “Kad bih hteo da
padam u grešku i da zamenjujem prizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za
Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnijih
dokaza” (str. 53). Andrić čak kurzivom ističe pojedine reči (oslobođenje, slika jednog
tvog pogleda, tertulijama, video sve, mors (smrt)),kako je to uobičavao Niče. Ona scena
sa Gojom, Rosaritom petgodišnjom i dečakom, o stvaranju ljudi, kad i dečak zamuckuje
oko Boga kao stvoritelja zaboravivši svoj katihizis, dok devojčica (a dete je treće
preobraženje po Zaratustri: kamila-lav-dete) sasvim ubeđeno govori da je ljude stvorio
Francisko. Čak smo skloni verovati da je onaj rekvizit “sat meda”, koji je nerođeni
predmet, “koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti”, a zapravo “načinjen
od kartona i naslikan ovlaš“, nekako stigao iz Ničeove Žrtve od meda sa početka IV dela
Zaratustre. To je mamac.

Neopozivo na Ničea upućuje fragment: “Ja sam u teškim trenucima video svu bedu
neukih moćnika, ’ljudi od dela’, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i
nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze
kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako
se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od
granita” (str. 65). Goja je pisao (ovaj put zaista ne Andrić) da kad portretiše čoveka “vidi
mu minut rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje,
stvarno, između njih mesta ni za što, ni za jedan dah ili pokret” (str. 68). Po Andriću svet
misli drže od survavanja u “ništavilo iz kojeg je izašao”. Gojin san o tapetama sa finom
šarom sastavljenom od slova MORS, što znači SMRT, koji mu se vratio u sećanje posle
devet godina bolovanja i patnje od misli o zlu u svetu kad je naslikavši “protivstrahove”
po zidovima svoje vile u trougao iznad prozora upisao MORS kao po diktatu, i vratio se
“u mirnu vlast razuma” (str. 71), dovršava Gojin monolog o “stalnom preobražavanju” i
tuzi u umetnosti i pesimizmu u nauci. Koliko Andrić zameće tragove očitoj duhovnoj
srodnosti sa Ničeom on dopušta da njegovu potragu za prividom traženja “onog što se ne
može naći” (a za beleženje je koristio “crnu i veliku mastionicu kakva se sada ne viđa
nigde” (str. 74)) nazovu džeparoškim poslom i napušta Bordo zauvek. To je zaista
opraštanje, napuštanje.

O Andrićevom interesovanju za španskog slikara Goju pisao je Dragan M. Jeremić u

knjizi Kritičar i estetski ideal s uverenjem da se u ovim spisima (Zapisi o Goji) “više
nego u ma kom drugom tekstu, vide neke konstante njegovog duha i osnove njegovog
pogleda na svet i umetnost” (Andrić i Goja, str. 240). Jeremić ne vezuje Andrića za Ničea
nego kaže da je “tipičan pripovedač slikar” i komparira neodvojivost Goje od Španije i
Andrića od našeg tla – s ukusom univerzalnosti drame života. Oba su se izražavala
pomoću “zgusnutog pokreta” egzistencije, govori o njegovoj naučnosti, ali ne istorijskoj
nego stvarnosnoj, savremenoj. “Isti duh iz kojeg proizilaze njihova stvaranja” jeste
nihilizam, beskrajni bol, očaj i beznađe, ali prevrtljivi demonizam zna sebe potirati.

Red prirode nejasan čoveku i njegovoj misli zamenjuju umetnici “jednim višim redom”
trajno u napetosti privida. Taj tragični usud umetnika kao odmetnika “od prirodnog reda”
koji bi da odgonetne smisao sudbine čoveka sveprisutno je nastojanje različito samo po
“dubini njegovog gaza”, a od iskona živi na način prekoračenja života prkosom
imaginarnog.

Nedvosmisleno je ukazao na vezu Andrić-Niče Petar Džadžić (P. Dž. Ivo Andrić, Čovek i
delo, Niš, 1993) u napisu O povratku istog podsećajući na sistematičnost ponavljanja
likova i situacija u romanu Na Drini ćuprija i poredeći to ponavljanje s Ničeovim
“večitim vraćanjem” i Kjerkegorovim “ponavljanjem”. Džadžić podseća da se ideja o
večitom vraćanju razvila u mitovima svih velikih drevnih civilizacija, “kao i kod starih
Grka, pitagorejaca i stoika” (str. 115). Situirana je i kod Heraklita, Platona, a u Bibliji
(Knjiga propovednikova) – kosmičko trajanje kao ponavljanje, anakuklezis. Džadžić
kaže: “Andrić je ideju o ’vraćanju’ razvio kao poetičko načelo u svom poznatom eseju iz
1935, ’Razgovor s Gojom’, što se snažno odrazilo na jedan značajan tok u njegovom
stvaralaštvu. A tek je 1955. god. esej ’Razgovor s Gojom’ analiziran kao poetički
kontinuitet isto kao i Andrićevo uvažavanje legendi kao zapravo posredovanje mita i
mitologema – ponavljanja koja su posledica kosmičkih ritmova opstanka – rađanje –
razvoj – smrt – ponovno rađanje. Svi drevni spisi donose “vraćanje” kao formu načela
sveg razvoja. Džadžić je verovao da je Fridrih Niče “svojim shvatanjem večitog vraćanja
hteo da istakne čovekovu trajnost i da privikne čoveka na besmrtnost” (str. 116). Premda
se nama čini da je Niče obavezivao, da je tražio da čovek učini napor, u obavezi smo dati
vernu interpretaciju Džadžićevog pogleda. On kaže: “Vera u život kao neiscrpnu snagu
koja neprekidno uništava i obnavlja sebe, pri čemu je i nihilizam pripremni stupanj.
’Znamenje’ životno – večito vraćanje je kod Ničea i kosmološka hipoteza i
egzistencijalno načelo, a i prikriven etički imperativ” (str. 116). Džadžić smatra da
ciklično vreme ima sličnu ulogu u Andrićevom delu kao i tradicionalnim društvima
(prema Elijadeovom mišljenju) gde se ono suprotstavlja linearnoj istoričnosti i ima
prevashodno salutarnu vrednost (dimenziju) – pomaže čoveku da podnosi vlastitu
smrtnost i ukazuje mu na besmrtnost. Tu ima optimističnog osnova u činjenici da nijedna
katastrofa, niti tragična okolnost nisu večne. Ilustracija takvog poimanja je u pripoveci
Zeko I. Andrića gde se usred tragike mirno izgovara: “I to će proći”. Opsesivne razmere
kružne putanje Džadžić vidi kod Andrića u prozama Na Drini ćuprija, Anikina vremena,
O starim i mladim Pamukovićima, otkrivaju se i u meditativnoj prozi Znakovi pored puta,
a i u Prokletoj avliji rečce isto ili ista i sintagme uvek isto, uvek isti, večito isto doprinose
slici zbivanja ponavljanja. One su konstante i konstituente Andrićevih vizija: “Ono što
odlazi, ponovo dolazi u istoriji, prirodi, ljudskim odnosima i likovima, izmenjeno je a
ipak isto (ili slično), što znači modelovano arhetipom”. Takvo kretanje Džadžić ipak
naziva “spiralnim”. U Davilovom uverenju (Travnička hronika) je ključna pretpostavka
kružnog toka stvari: “Znači da su svi putevi samo prividno išli unapred a u stvari vodili
uokrug (...) na tačku sa koje opet počinje krug, kao sa svake druge tačke u krugu. Znači
da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo,
nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i
naraštaji koji putuju, stalno varani” (str. 117).

Neophodno je, ipak, o Travničkoj hronici reći nekoliko jednostavnih stvari koje će
potkrepiti očitošću misaono sretanje Andrić-Niče. Hronika odiše prisustvom ličnosti
Napoleona, približenom i ovdašnjom, posredstvom francuskog konzula u Travniku.
Istorijski ratni usek Andrićev u XVIII vek, a u drugi – turski milje zastire zabranu za
nadanja da su ti isti ratovi izazivali “kod hrišćanske raje smele nade i otvarali dotle
neslućene vidike” (Andrić, Travnička hronika, Beograd, 1972, 13). Takođe i konzulska
vremena koja posmatraju francuskog i austrijskog predstavnika i prisutnika u Bosni
zapravo su priziv nedostajućeg ruskog – “bez ruskog konsula ništa biti ne može” – višeg
duha koji obećava, kako ruski duh vidi Niče u Sumraku idola.

Kad Žan Batist Etjen Davil, stižući u Travnik, dočekan na neprijateljski i surovi način,
uspori hod, Davna mu posavetuje: “Molim Vašu ekselenciju da jaše mirno i dalje i da se
ne obzire na sve ovo. Divlji narod, prosta svetina; mrze sve što je strano i tako svakog
dočekuju. Najbolje je ne obraćati pažnju. Tako čini i vezir. To je njihov divljački način”
(str. 30). Grotesku imitacije prerezivanja grkljana, psovanje, pljuvanje i vračanje
Andrićevi junaci ispričavaju kvalifikativom “divljački običaji i načini” a ti opisi
približavaju nam moral čandala o kojem je Niče pisao. Protokolarni iskorak konzula,
njegovo pozivanje “na snagu Francuske i ratnu slavu svoga suverena i pozivanje Turaka
“na svoje tradicije i na veličinu carstva” mogu se razumeti rangom moći koja zahteva
respekt od respektovanog – “sporazumeli su se da i konzul i vezir u isti mah stupe u
dvoranu”, samo su još prizor za prosudu: “Priroda je sirova, ljudi nemogućni. Šta da se
očekuje od žena i dece, stvorenja koja Bog nije obdario razumom, u jednoj zemlji u kojoj
su i muškarci plahoviti i neuglađeni. Sve što ovaj svet radi i govori nema značenja ni
važnosti niti može imati uticaja na poslove ozbiljnih i prosvećenih ljudi” (str. 38). Ovo
mesto u Hronici razumemo kao Andrićev vapaj za upisivanjem duha naroda u zrelost
duha moći obrazovanih naroda i vaspitanih u smislu koji Niče razume nedostajućim
vaspitanjem naspram snage Carstva, i ta mirna ironija čini nam se gotovo pobožnom
rečju koja mu sluti Nobelovu nagradu koju će dobiti 1961., a čime će njegov jezik i
književnost biti ovenčani priznanjem moći i snage samosvesti koju je Andrić otkrio
svetu.

Nakon katil-fermana po kome se vezir osuđuje na smrt i smrti kapidžibaše koji je

Mehmed-paši doneo ferman i sablju na dar, a u čiji je ćurak bio ušiven katil-ferman po
potvrđenom kazivanju bostandžibaše nakon ignorisanja smrti i vajkanja da smo svi mi
mrtvi, samo se redom sahranjujemo, Davil je napisao izveštaj koji “počiva na krupnim i
teškim tajnama, mudro prećutanim” (str.65). Tu Andrićeva poetika zastiranja tragova
poverenja u francusku kulturu, kojoj je prednost davao i Niče, dolazi kao orijentir.

Evidentna je i biografska paralela između lika Davila i Ničea – “mladi novinar Davil
javio se kao dobrovoljac i upućen je u pirinejsku vojsku, na špansku granicu” (str. 79), a
Niče je bio dobrovoljac avgusta 1870. u prusko-francuskom ratu, ali iskustva su osobena
– Niče se razboleo, a Davil je tu “video da je rat tvrda i strašna, ali i dobra i lekovita
stvar. Tu je upoznao vrednost i meru telesnih napora, oprobao se u opasnostima, poznao
patnju u svim oblicima, ali i lepotu drugarstva i smisao discipline” (str. 79, 80).
Ničeovski karakter dopisuje se kod Defosea, darovitog mladića, gde se upisuje “ogromno
duhovno ljubopitstvo i začudno pamćenje” a Davil je s nelagodom gledao na njegov
“smeli nered u govoru i zavidnu bujnost u mislima” (str. 89), čemu su se divili ljudi.
Mladić je imao potrebu da objasni i opravda sve i “urođenom zloćom” opravdavao je
Turke i Bosance, rasnom neplemenitošću.
Indikativne su i opaske da ovakva sredina “čoveka sa Zapada najpre rastroši, zatim ga
učini bolesno razdražljivim i teškim sebi i drugima, da ga najposle, s godinama, potpuno
izmeni, savije i mnogo pre smrti sahrani u gluvoj ravnodušnosti” (str. 131).

Motiv tišine koji koči i nagriza i Defosea, kojemu “je bilo jasno da je ova tišina u stvari
smrt u drugom obliku, smrt koja ostavlja čoveku život, kao ljušturu, a oduzima mu
mogućnost da živi”, razvijen je pobedom nad njom i odbranom od nje zbog “njegovog
vaspitanja i njegove rase” (Andrić, 1972, 184). Rasla je njegova knjiga o Bosni uprkos
“te podmukle i zavodljive istočnjačke tišine” koja ih “odvuče nekud izvan domašaja
naših očiju i našeg razuma u neko gluvo ništavilo, a nas ne ostavi slepe, neme i
bespomoćne, žive zakopane i na svetu odeljene od sveta” (str. 185). Kako smo videli,
Defose je mozaička varijacija sudbine Ničea, koji uprkos najdubljoj osami piše svoje
knjige. Njihovo je iskustvo poput iskustva kosmonauta koji može čuti šum kosmosa kao
najlepši sklad, savršenu harmoniju koja je čudo prirode, koja je iznad moći koju čovek,
biće obdareno umom, može proizvesti, a koju čujemo kao tišinu.

Lekar Kolonja Defoseu govori o marginalnosti: “Jer zašto da moja misao, dobra i prava,
vredi manje od iste takve misli koja se rađa u Rimu ili Parizu? Stoga što se rodila u ovoj
dumači koja se zove Travnik? I zar je mogućno da se ta misao nikako ne beleži, nigde ne
knjiži? Ne, nije. I pored prividne izlomljenosti i nereda, sve je povezano i skladno. Ne
gubi se nijedna ljudska misao ni napor duha” (str. 383).

Miodrag Radović je pisao: “Zvezda naše književnosti je bleda u poređenju sa zvučnim

imenima velikih evropskih književnosti; ona sa mukom svetluca u evropskoj noći, ’u dnu
vidnog domašaja’. Njeno blistanje je vrlo neravnomerno i nesigurno: čas se zablista, pa
utrne, gasi se i svetluca, samo u trenucima velike nacionalne energije bukne kao požar.
Zablista se kao zvezda padalica i onda opet zgasne” (Radović, Miodrag, Laza Kostić i
svetska književnost, Uvod, Euforionov let u sazvežđe Orfejeve lire, Beograd, 1983, 16).
To je u kontekstu promišljanja značaja srpske književnosti u ’srazmerama svetske
književnosti’ koji je Radović označio skromnim u skladu sa Kostićevom Vilovankom –
Među zvezdama pisanom u peštanskoj tamnici 1872., kad su mu se izniklice srca zbog
zamora duše (“Već u meni duša susta”) činile “bleda lika”. I vila mu ukazuje na “jednu
malu svetlucaljku” koja je na dnu vidnog domašaja, “Zraka joj se mukom bori, / čas
ugine a čas gori, / čas tinjavog slika gara, / čas je buktac od požara, / čas je bleda, modra,
plava, / čas rumena, pa krvava” (str. 12), i koju Kostić zove “Bleda zvezdo, jadna sele”.
Njegova je žudnja bila da srpska zvezda zasja nad evropskim šarom kao naslednica
Homerove muze, što je Radović istakao. Andrić je upisao našu književnost u izabranu, i
formalno.

Privilegiju “višeg duha” Andrić daje fon Pauliću, novom austrijskom konzulu. On je “od
dečaka koji je zadivljavao svoje profesore klasičnih jezika brzinom svoga shvatanja i
širinom svoga znanja, postao vitak i otresit kadet kome su svi obećavali veliku
budućnost, a zatim mlad oficir koji nije pio ni pušio ni imao avantura sa ženama, ni sukob
sa starešinama ni dvoboja ni dugova” (str. 449). Ovde je sada reč i o idealu duha u liku
lepog tela, a za Ničea je telo drugi duh.