Садржај:

1. Драгиша Васић ........................................................................................ 3

2. Експресионизам ......................................................................................... 5
3. Приповетке .................................................................................................. 7
а) У гостима.................................................................................................. 7
б) Ресимић добошар................................................................................... 10
в) Рековалесценти...................................................................................... 13
г) Авети у лову........................................................................................... 16
д) У празном олтару................................................................................... 17
ђ) Погибија Аћима Меденице................................................................... 19
4. Елементи поетике ескпресионизма у приповеткама
Драгише Васића ......................................................................................... 21
5. Литература ................................................................................................. 22

2
Драгиша Васић

Драгиша Васић рођен је 2. Септембра 1885. године у Горњем

Милановцу. Ту је завршио основну школу и ниже разреде гимназије. Даље
школовање наставља у Београду, где завршава и правни факултет.
Био је сведок Мајског преврата 1903. године. Две деценије касније, он
је о овом догађају објавио књигу Деветсто трећа.
Као резервни пешадијски официр учествовао је у Балканским ратовима
1912-1913. године. По повратку из рата почиње да се бави књижевним радом
и 1914. године у Политици објављује прву приповетку.
Био је и учесник Првог светског рата, а по његовом завршетку поново
се посвећује књижевном раду. Године 1919. објављује своју прву књигу
Карактер и менталитет једног покољења. Следеће године био је упућен на
војну вежбу на албанску границу. О томе је оставио писано сведочанство,
Два месеца у југословенском Сибиру. Боравак у Русији, 1927. године, упознаје
га са стварношћу комунизма и од тада он постаје његов огорчени противник.
Сведочанства о овом путу објавио је под насловом Утисци из Русије. У
међувремену објављује роман Црвене магле, као и збирке приповедака
Утуљена кандила, Витло и друге приче и Пад са грађевине. Планирао је да
друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и
друге приче, али то никада није учинио. Гојко Тешић је 1990. године
приредио Сабране приповетке Драгише Васића. Књигу је поделио на четири
дела, тј. збирке - четврта је Бакућ Улија и друге приче.
Васић је и главни уредник политичког недељника Српски глас, који се
залаже за српско јединство, познатим слоганом „Срби на окуп“. Последњи
број овог листа појавио се 27. марта 1941. године и био је против пакта
Југославије с Тројним пактом.
Брзи слом југословенске војске у априлском рату 1941. Године затекао
је Васића код Пријепоља. По формирању првих партизанских одреда
у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да
ће настрадати због својих предратних полемика, одлучује да се приклони
организацији пуковника Драже Михаиловића. По заузећу Горњег Милановца
септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење листа под називом
„Слобода или смрт“. Васић је свој целокупни боравак на Равној гори од

3
половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој
историји. Његова „Историја Равне горе“ била је куцана на писаћој машини и
имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком
историјом саме Равне горе, да би затим писао о априлском слому и
капитулацији, организацији Драже Михаиловића, преговорима са
партизанима, те изнео и своја запажања.
Под недовољно познатим околностима, Драгиша Васић је изгубио
живот априла 1945. Према једној верзији убиле су га усташе у Јасеновцу, а
према другој комунисти код Бања Луке.

4
Експресионизам

Експресионизам је ознака за основну струју у немачкој књижевности

између 1910. и 1925. Назив експресионизам преузет је из историје уметности,
представници Сезан, Ван Гог, Мунк, а у Немачкој ликовне групе Мост и
Плави јахач. Тек после Првог светског рата појам се шире употребљава и за
књижевни покрет, чији су представници сами себе називали
неопатетичарима, апстрактистима, етернистима, футуристима,
активистима итд.
Нагло букнувши око 1910, експресионизам у односу на дотадашњу
књижевност делује као радикално нов и револуционаран покрет, како у
погледу тематике, тако и у погледу језичког обликовања. Неке од основних
тема јесу: болест, болница, смрт, распадање, земљотрес, рат, револуција,
свеопште људско братство, космос, трагање за богом, сукоб генерација, град,
рудник, фабрика. Став песника према овим неама осећајно је пренаглашен.
Међу расположењима доминирају ужас, потресност, страх, побуњеност,
визионарски занос, сажаљење, љубав. Ове теме и ова расположења доводе, у
изразу до чувеног експресионистичког крика. Улога песника је да буде
пророк, да буди, обзнањује, буни и води. Поетску слику карактерише
алогичност, иреалност. Њена функција је често у томе да шокира. Распад
поетске слике кореспондира са распадањем слике света, распадом
дотадашњих друштвених и духовних поредака. Поетска слика има задатак
да казује суштину ствари, не њихов спољашњи изглед. За драму су
карактеристични скоковитост тадње, наглашавање типа, симбола, а не
психологије, опадање мотивације, моноглог, пантомима, хор, светлосни и
звучни ефекти, стилизована сценографија са симболичним детаљима. Опис
се губи или престаје да буде аутономан; радња је све. Због тога у књижевним
родовима претежу лирика и драма. Експресионистичке приповетке имају
мало епског у себи, а роман је редак, пошто је очигледно неподсан за овај
стил. Овако стилски обележен, експресионизам је у најоштијој
супротротности према дотадашњим правцима, према натурализму,
импресионализму, симболистичком неоромантизму.
Иако представља коренито прекидање са традицијом, експресионизам
преузима, варира и развија извесне црте које су европској и немачкој

5
књижевности оставили у наслеђе готика, барок, ирационализам и
романтизам. Важне књижевне претече у претходном веку били су
Хелдерлин, Ниче, Достојевски, Витмен, Рембо, Ведекинд. У духовном
погледу есспресионизам се окреће против рационализма, позитивизма и
материјализма, против логично- каузалне психологије и историзма. Посредно
и непосредно, он се духовно храни сазнањима до којих су дошли А. Бергсон
(интуиционизам, животни елан, стваралачка еволуција), Ниче (преокрет
вредности, култ дионизијског), Кјеркегор (субјективизам), Хусерл
(феноменолошка редукција, сагледање суштине, интуитивна евиденција),
Фројд и Јанг (несвесно; мит). Све су те идеје падале на плодно тле у тренутку
духовне и политичке кризе у Евопи пред Први светски рат, изазване, између
осталог , наглим индустријским развитком, и технизирањем живота,
империјализмом и наоружавањем, радничким покретом и предзнацима рата и
револуције. Отуда се развијају неколика основна, делимично и противречна ,
идејна обележја експресионализма: крајњи субјективизам и анархизам,
залагање за социјалну револуцију, антимилитаризам и пацифизам,
интернационализам,утопијски хуманизам и интензивна религиозност. Ове
често нејасне теме, касније се очигледније диференцирају: одваја се једна
религиозна стрја, једна политички лева, револуционарна (активизам) и једна
нихилистичка.
Експресионизам се временски може поделити на рани (1910-1914),
средњи (ратни) и позни (1919-1925). Као што је брзо настао, тако се доста
брзо и угасио, прелазећи с једне стране у дадизам, с друге у надреализам, с
треће у „нову стварност“.
Код нас је веза са немачким ескпресионизмом било највише у
Словенији ( С. Косовел, М. Клопчић, Б. Крефт, Ф. Козак), затим у Хрватској
( А. Б. Шимић, Ј. Косор, У, Донанини, делимично Крлежа), а у Србији је то
био случај са кругом око часописа Зенит. Часопис је основао Љубомир
Мицић 1921. у Загребу. Након три године, редакција Зенита је премештена у
Београд, где наставља са радом све до децембра 1926, када је објављен
последњи, 43. и забрањени број овог часописа.

6
Приповетке:

У гостима (Човек прича после рата)

Приповедач говори у 1. лицу и започиње о својој нервози и

послератном расположењу. Убрзо му стиже писмо од пријатеља из детињства
који га позива по ко зна који пут да га посети. Приповедач одлучује да пође
код друга на село. Убрзо потом одлази прво у “Москву” да чује најновије
политичке и друштвене вести за које претпоставља да ће га у паланци питати,
а затим одлази на железничку станицу. Путује у вагону брзог воза, али му се
случајно придружује школски друг и тадашњи посланик.
У току путовања, наратор се присећа своје прве посете пријатељу са
којим је провео детињство, школске и студентске дане. Присећа се дана када
му је пријатељ Никола рекао да ће се оженити. Сећа њиховог разговора о
томе како је Никола заиста био заљубљен у своју будућу жену и како ју је
узео из велике љубави.
Кроз неко време и на незадовољство приповедача и посланика, у купе
почињу да пристижу некакви студенти, а затим и незграпни и неотесани
брачни пар који черечи пиле на коленима. Разговор који студенти воде о
књигама и рату заинтересовао је приповедача. Из тог њиховог разговора
изродио се сукоб између студента и човека који је дошао са женом у купе. На
крају приповедач и посланик стишаше ситуацију и сви се некако примирише
до тренутка када су студенти пресели на други воз, а трговац и његова жена
отишли својим путем. Приповедач је након тога остао сам у купеу пошто је и
посланик отишао.
Воз пролази кроз место у коме се његов побратим венчао. Ток
приповедања се сада односи на његово сећање о детаљима венчања.
Ујутру се буди и задивљено посматра осунчани пејзаж кроз који
пролази воз. Покушава да чита књигу али му мисли лете и поново се присећа
побратима. Сада нас приповедач извештава о Николином животу пред први
рат. Након две године видели су се поново, на солунском фронту, када му је

7
Никола упутио писмо и позвао га да га неизоставно нађе јер му је његова
помоћ јако потребна. Приповедач се упућује тамо. Никола му прича зашто га
је позвао: болестан је, нервозан, нагрижен ратом и очајним условима под
којима мора да брине о војсци пошто је официр. Међутим, оно што га
посебно брине је разговор са својим надређеним у коме није рекао све што
носи на души, а због кога је добио оптужни рапорт . Кроз Николину исповест
писац износи негативне реминисценције о рату. Сем тога, Никола је рекао да
има и других брига које га муче, фамилијарних, лличних: оца су му обесили
јер га је сусед потказао да испод патоса крије турски карабин који је, иначе,
припадао Николи, а сестра Николина је побегла са неким непријатељским
официром. Своју тужну причу накратко прекида причајући о дописници коју
је добио од жене и у којој пише како њихова мала кћер неће да је више зову
мала Боба, већ Слободанка Николе Глишића, да зна у којој улици станује… и
то је све што је Николи дало неку нову снагу, управо чињеница да му је дете
довољно порасло и постало свесно себе, своје околине и чињенице да јој је
отац у рату. Размишљајући о детету, гради контраст између својих мисли (о
томе како њихова огњишта више не постоје, како су сви драги изгорели у
земаљском паклу) и стварности (дете расте и постаје свесно).
Разговор прекида звоњава пољског телефона.
Приповедач гледајући патње овог великог човека осећа презир и
гађење према млитавцима који не познају борбу и искушења. Никако се није
могао довољно надивити душевној снази и херојској вољи овом узору од
човека, обхрваног свим недаћама, изложеном опасностима и заузетим
најтежим дужностима које живот може натурити. Убрзо потом приповедач
одлази, а Никола остаје на положају.
Сећање се прекида сазнањем да ће се путовање ускоро завршити, јер
воз треба да стигне у Вујановац. Приповедач се пита како ли ће затећи
побратима, како изгледају снајка и деца. Претпоставља да је Николина
мучна сумња о томе да га је жена преварила (о којој је приповедачу говорио
кад су се први пут након ослобођења срели у Новом Саду). Опет се присећа
како је Николин батаљон свечано дочекан у Новом Саду и какав је би њихов
тадашњи сусрет. Били су позвани на банкет који су правили ратни богаташи,
али су га них двојица одбили и отишли у оближњу кафану да би на миру
разговарали. Никола му је испричао да је кући отишао на два дана приликом
пробијања фронта али да би му било драже да је кућу заобишао због свега

8
што је тамо затекао. Два дана ни са ким није желео да прича, а у чету се
вратио са осећањем да је у њему нешто замрло и да му је ту милије него у
рођеној кући. Сутрадан је Никола отишао за Суботицу, а недуго потом
приповедач је добио опширно писмо у коме му Никола пише како се опија по
Бачкој и проводи са женама. Приповедач се нада да је то време прошло и да
ће га побратим дочекати као човек који је све то давно оставио за собом.
Воз најзад стиже и приповедач изађе на станицу, али тамо није затекао
Николу. Један од носача који му је прихватио ствари прича му да Николу у то
време неће затећи код куће, јер се Никола много пропио и скоро и да не
излази из локалне кафане. Приповедач затиче Николу у кафани, у свађи са
Циганима свирачима и беше страховито разочаран. Никола је био изненађен
приповедачевим доласком, али се на њега ипак сруши наставак свађе – један
стари господин је тврдио да је неко решење незаконито и да је неко други
оклеветао Николу, па ако хоће нека сам тражи клеветника који тврди да је
поткупљен, а да ће све то ипак наставити, као два правника, на суду. У том
тренутку у кафану уђе студент из купеа који старијег господина поздрави као
свог ујака. Никола нуди приповедача вином. Приповедач пита како је код
куће, а Никола у неколико речи открива наличје живота у паланци – нема
старог живота, нема пријатељства, нема ничега;лажу се, сплеткаре, свађају и
пију. Свестан је да је ниско пао, као и положаја и угледа какав је некад имао,
а да су сви они који су се извлачили у рату постали бољи од њега.
Кроз испрекидане дијалоге описана је атмосфера кафане; у неком
тренутку укључује се студент који рецитује песму Душана Васиљева “Човек
пева после рата”, која је слика и прилика Николиног стања. Никола се избечи
на приповедача терајући га да “лоче” и псујући му матер због чега
приповедач жели да оде. Никола вулгарно предлаже да му касније покажу
“знаменитости” града и да му уступи Словенкињу и нипошто му не
дозвољава да напусти кафану. Приповедач почиње да пије да не би био изрод
у друштву. Приповедач у пијаном заносу одржа некакву несвесну здравицу
уз дрско добацивање студента, и на крају он и Никола пођоше кући. Тамо их
је дочекала снајка, извињавајући се због Николине срамоте. Сместили су
пијаног у кревет и прешли у салон где се снајка жалила на свој чемерни
живот. Прича да га је Никола позвао на њен наговор, да их он посаветује шта
да раде, јер се Никола сасвим изменио, пропио и искварио у служби,
нарочито од мајчине смрти. У њој је било нечег нечедног, циничног и чулног,

9
али приповедачу пожељног и дражесног истовремено. У алкохолу и
махнитости изгубио је разум и прихватио њено предавање.
Прича се наставља након неколико месеци када приповедач говори
како се добро провео у гостима и како је тражио било какав разлог да поново
оде у Вујановац. У неким новинама је прочитао да је Никола Глишић нестао
и то га ни мало није зачудило, јер је тако нешто и очекивао судећи по
знацима моралне пометености. Снајка му је писала да је Никола нестао одмах
након давања седмодневног помена њиховој кћери Боби која је умрла од
грипа. Приповедач намерава да снајку, чим јој прође жалост премести у
Београд, јер је грехота да такво једно сунце буде у паланци! Побратиму би
поручио, где год да је, да овде међу њима нема више шта да тражи, да свој
мир тражи негде другде. Никола нека тражи своју срећу где хоће, јер је он
своју нашао, а то ће рећи оном дивном друштву у вујановачкој кафани кад се
поново буду окупили. Тада ће и истући оног дрског студента. На крају се
директно обраћа друштву коме је све ово приповедао и тражи њихово
мишљење, али и још једну цигарету.

Ресимић добошар

Команданту пука се на рапорт, због разних глупости које су направили,

јавља десетак војника, а међу њима и Ресимић добошар. Ресимић је врло
неуредан, чупав, улепљен, кривоног и мутав. На рапорту је због бројних
грешака:пљачке после борбе, зато што је провалио бубањ и у њега трпао
покрадене пилиће из непријатељских кућа, због коцкања, губљења ратне
опреме…Командант сваком војнику распали по неколико шамара, а
Ресимића одреди да буде везан за дрво. Међутим, пошто се Ресимић драо
како је, ето, везан српски јунак, осветник Косова и узвикивао:“Живео
престолонаследник”, а при том није ни знао ко је престолонаследник,
командант нареди да га пусте, рекавши да ће га лично убити у првој борби.
Ресимић одлази у шатор и позива војнике да играју карте и да се коцкају.
Војска полази на марш у дугој колони, а Ресимић остаје последњи да
чепрка по напуштеном бивку да проналази заборављене и изгубљене ствари.

10
Успут обави стотину ситних ствари које му други нареде да уради:да се врати
по заборављено кухињско казанче, да случајно не заборави кочиће за главни
шатор. Када војска посустане у маршу, командант наређује Ресимићу да даје
такт и војска почиње механички да маршира, а када стигну у нови бивак,
сваки нађе нешто што би Ресимић морао да уради: да оде по воду, да
придржи коња командиру, да однесе извештај у пук. Секули Ресимићу
ништа није било тешко. Кад није било посла, проналазио га је сам, као када је
у Велесу помагао санитету да сахрањује помрле од колере и ишао и довлачио
лешеве. Тада је као несуђени гробар први пут доживео необичну и велику
част. Наиме, тада је на станицу стигла кнегиња Долгорукова да се и сама
брине о рањеницима и болеснима и букет који су јој поклонили захвални
грађани, предала је Ресимићу кој се ту затекао, рекавши да то цвеће пре
припада њему, јунаку.
Тако је Ресимић живео све док не почне борба, а онда је био с пушком
уз командира. Кад год је требало ићи у патролу, Секула се добровољно
јављао, јер једини је он први успевао да нањуши непријатеља, да први сазна
драгоцене податке и први се врати на своје место, али патрола му је била
омиљена зато што се никад из ње није враћао празних шака. Чак и кад није
био званично у патроли, у њу је одлазио приватно. Неком приликом је у
једној таквој својој приватној патроли, одн. пљачки открио да поред њи
пролазе њихове воловске коморе и то јавио свом командиру, те је тако
спречио да војска нападне своје војнике. Ипак, сутрадан су га локалне
сељанке оптужиле да је куповао од њих јаја за официре а да им није платио,
па је поново прошао ишамаран.
Ресимића никад није напуштала веселост, а казне које је добијао
сматрао је редовним војничким следовањем. Био је дете рођено у војсци, чији
је отац био штапску трубач и наредник. Мајку није упамтио, а кад му је отац
умро, узео га је код себе стриц који га је одмах уписао у школу. Пошто је био
мутав и деца га задиркивала, а и школа му није никако ишла, стриц одлучи да
га да на занат. У вароши је Секула нашао место шегрта код неког Македонца
који је имао искључиво право продаје бозе, салепа и алве војсци. Његова
дужност је била да прати трупу неког гарнизона куд год би се она кретала и
да им продаје бозу и слаткише. Временом је научио војне изразе, тактику и
ратне вештине, а војници су га користили да им јави кад наилази командир,
да однесе понешто. Тако све до деветнаесте године кад је постао општински

11
добошар. Општина га отпушта јер не може да чита наредбе народу који
дозове својим лупањем у добош, па Секула постаје рабаџија војничког
лиферанта. Време које проводи у тој служби било је најсрећније за њега.
Међутим, дошло је време када је требало и сам да одслужи војску и да се
врати свом старом занату, али почели су ратови.
Године 1915. пук је био у неком селу код Ваљева, кад се једна сељанка
пожалила команданту да се добошар представио као доктор “социјалист за
женске слабости” и да је “прегледао” њену унуку тако што је ујео за сису.
Сељанка се са њим и његовим друговима који су га довеликод ње нагодила
да девојци купи папуче а њој мараму, али пошто он није одржао обећање, она
је дошла да га тужи. Командант је те ноћи послао патроле да траже Ресимића,
али је добошар био у бекству. Те исте године седео је са просјацима поред
капије Новог гробља и чекао милостињу, надговарао се са осталим
просјацима око ратовања и говорио да није мутав, да би и он био министар
или генерал. Просјаци се у једном тренутку посвађаше па један од њих рече
за оног другог да је хтео позвати Секулу на вечеру, само да би га успут убио
и узео му паре. Секула убије просјака који му је радио о глави, а полиција
њега одведе и преда га војном суду пошто је био војни бегунац. У затвору је
био све док није почео нови рат, када је био тешко рањен већ у једном од
првих сукоба. Наком операције јавља се првом пуку на који је наишао, све
им признаје о себи и добија службу коњушара, са посебном бригом о
командантовој кобили Ружи и њеном ждребету. Командант је био изузетно
добар човек и миљеник дивизије. Добио је задатак да пређе са људима
албанске кршеве и стигне до м ора, али није имао хране и све што му је било
остало било је неколико кутија млека у праху које је добио од пријатеља из
једне болнице, а које је поверио Секули да их чува у свом ранцу. Једног дана
затражио је од Секуле да му скува мало тог млека. Секула слага како је
кобила појела конзервирано млеко, што толико изнервира команданта, да је
Секулу тукао до изнемоглости и на крају га избацио из службе. Након тога,
командант се покајао, мислећи да је престрого казнио Секулу, па га је поново
примио, с тим да му Секула десетоструко надокнади. Од тада је сваки пут
након Секулиног повратка из патролеосећао мирис пилетине с ражња.
После дугих маршева кроз Албанију војска је била измрцварена и
гладна. Увече око ватре седе официри са генералом, кад долазе побеснели
сељани који воде петорицу везаних војника, међу њима и Ресимића. Због

12
пљачке, генерал их осуђује на стрељање и везује за дрво. Ресимић моли
војнике да га не гађају у главу, јер му и на оном свету треба глава да се снађе,
одбија повез преко очију и да се исповеди попу. Ресула је остао непокопан,
срозан уз дрво, иако се сам хвалио како је покопао цео пук кад је био гробар.
Војска наставља даље ка мору. Неко спомиње Секулу како је то некада био
добар човек док су заједно били у истој дивизији. Командант се на то окреће
и пита како пљачкаш може бити добар човек. Генерал и Секулин командант
разговарају и што даље иду, све су приснији, па напослетку генерал открива
команданту да је добио виши чин и да ће вероватно војску даље водити или
у Марсељ или на Крф. Командант је срећан због унапређења, вади из бисаге
печено пиле и заједно га черече. Утом долазе до мора, чему се нарочито
радује војска.

Реконвалесценти

У Седам црних павиљона леже реконвалесценти и слушају досадну

кишу. У једном тренутку досаду прекида улазак сестре Степхенсон која на
грудима доноси црно маче и на француском изјављује да је пао Сен Кантен.
По њеном одласку настаје живост која нарочито нервира инжењерски
пуковник чији је кревет мало издвојен од осталих. Пуковник је склеротичан и
страшно га нервира жамор у павиљону, поготово га нервира потпуковник
који лежи такође мало издвојен од осталих, а чини се да га не погађа ништа
што се дешава око њега. То је несхватљиво пуковнику јер не може да
прихвати да човек ништа не осећа и не размишља о томе шта се дешава код
куће. Потпуковник се брани како ипак осећа и да мисли на све што се дешава
у овом рату, али га пуковник прекида одговарајући му да је све то тачно само
једанпут годишње, када се сети деце, отплаче мало и после поново заборави.
Да би наљутио пуковника потпуковник га стално запиткује зашто жаба нема
реп. Пуковник се силно наљути, окрене леђа и покушава да чита Крајцерову
сонату, али га разговор сувише притиска и он се у себи једе. Таман кад се све
стиша и смири, болесници покушају да дремају, у павиљон упада капетан
Фикус који сваког дана бежи из павиљона у град и враћа се пијан. Фикус

13
прича како је налетео на сестру Тебе, Енглескињу, која је рекла да ће га
тужити али да мора да зна његово име. Он јој одговори да га она зна, јер ако
је она мис Тебе, он је онда мис Мене! Пуковник се кида и грди Фикуса како
брука официрски кор, али опет га највише нервира флегматичност риђег
потпуковника. Пуковник размишља о томе како је и он некада био “свиња”,
пита се да ли потпуковник има жену кад је уопште не спомиње и онда све
пореди са собом, својим животом – размишља о томе како је чекао да
одртави, добије чин мајора па се тек онда ожени девојком која би могла кћер
да му буде, а напослетку закључује да није ни чудо што што се у младим
женама пробуди кокетерија. Потпуковник опет да би наљутио пуковника,
запиткује овог пута Фикуса, да ли зна да ли је мис Тебе жаба и ако јесте, где
јој је реп.
У супротном углу павиљона су смештени млађи војници неурастеници,
повучени, мирни и послушни. Углавном ћуте и слушају. Неки Стеван прича
како му је командант наредио да нађе некакву кућу у коју би се сместили
преко ноћи и Стеван нађ]е код неке млађе сељанке којој се удварао и на карју
договорио да се виде иза амбара кад сви заспе. У току ноћи, Стеван се из собе
у којој је спавао са командантом једва ишуњао, али сељанке ниакко није
било. Када се после сат времена вратио у собу, видео је да је командант
шкиљио све време и да зна да је овај излазио. Утом у собу уђе сељанка као да
узме шал са зида и пољуби Стевана, па га позове да изађе напоље. Међутим,
командант га је гледао и овај није смео да крене. Сутрадан му је командант за
казну рекао да оде у другу батерију као осматрач, а Стеван је онако преко
рамена, више као сељанки добацио да је крив (за недолазак) само зато што је
млаши од некога, мислећи притом на команданта.
На једном од кревета лежи професор Љубичић због маларичног напада
и објашњава свом другу зашто је болничар Милисав заплакао кад је код
потпуковника видео везене српске сељачке чарапе. Милисав је по његовом
мишљењу инстинктиван патриота који дуго није видео своју земљу, па кад је
видео везене чарапе, видео је целу Србију, а да пред професора или неког
другог изнесу и цео музеј, они не би заплакали, јер су они разум, нису
патриоти. Професор све гледа рационално, свему тражи разлог, па тражи и
одговор од отаџбине шта му је она то дала, чиме га задужила да би јој он сада
дао свој живот. Пореди значење античке отаџбине и садашње (у антици је
отаџбина била исто што и Бог. По доласку филозофије, љубав према

14
отаџбини добија сасвим нови облик па сада уместо да је воли због Богова, он
је воли због доброчинстава и добробити коју му она пружа); каже да он своју
отаџбину не може волети пошто-пото, већ само ако га је чиме задужила и ако
му је дала ваљан разлог да је воли. Управљачи су сматрали да отаџбина
постоји само ради њих и хтели су античку оданост поданика, ради остварења
својих амбициозних планова. Одатле су се изродили сукоби између
управљача и поданика. Када слепа оданост није више могла природно да се
изазове, прибегли су вештачком обнављању патриотизма. Сматра да их у
име онога који позива на мир, воде у ратове, да носе некакву платнену крпу и
у име Бога ратују, а да је ту исту крпу можда сашио најгори лиферант и
освештао је најгори поп, те да их помоћу таквих средстава принуђавају да
дају животе за отаџбину. Отаџбина за њега није само пејзаж и звоници, већ и
Правда, Управа, Слобода, Сигурност и Благодет. Пита се да ли је правда да за
исту ту отаџбину неки крваре неколико ратова, док други те исте ратове
искоришћавају. Разлог патриотизму тражи у дугу који има отаџбини, у
обавезама својим према њој, у природном дугу, а не у застрашивању Богом.
Пријатељ му одвраћа да је узрок његовог огорчења у ствари љубомора јер не
може да се помири са чињеницом да сестра Степхенсон свима поклања
пажњу, а не само њему и да је боље да такву “птичицу” остави њему, јер он
зна са њом.
Са друге стране, стари телеграфиста, борац из давних 70-тих год. и
хугиста, огорчен је на реконвалесценте што са снагом коју још имају нису на
фронту, већ штеде своје бедне животе. Сваки пут када се изнервира, добије
напад који може да смири једино сестра Поунд.
Уз њих седи потпоручник Цвијовић који учитељу из свог краја
показује слику своке младе жене и прича како је боље узети младу, наивну
жену са села, коју познајеш, него неку из града, која је можда имала искуства
у љубави и била би му за цели век “половна”. Потпоручник Цвијовић прича
како је неком приликом кад је отишао у град по еспап награбусио, јер су га
пријатељи одвукли у јавну кућу и како је после тога морао да се лечи од
гриже савести тако што је са женом заподео безначајну свађу и није
разговарао са њом месец дана. Учитељ на све то одговара погрешно
користећи стране термине.
Адвокат –поручник са говорничком позозм исказује своје мишљење о
Немцима које мрзи, оФранцузима које воли и тако по реду о савезницима.

15
Фикус најављује вечеру и прича шта је све видео у трећем павиљону у коме
се обављају операције. Док павиљон спава, у одвојеном павиљону, у
докторовој соби седе доктор и његова љубав Сестра Поунд која очекује дете.
У шестом павиљону, док сви спавају, на ивици кревета седи капетан Ђорич и
размишља о смрти своје жене, колико га је погодила страшна вест и о томе
како пристаје и на срамне утехе само како би издржао и умирио се. Утом
свиће и буди се потпуковник који опет запиткује да ли жаба има реп.

Авети у лову

У некој крчми у Албанији, на тавану леже војници и слушају завијање

пса и кишу која непрестано пада. Разговарају о догашају који се збио у
њиховом пуку док су марширали: са њима је ишла једна породица са
дететом. Отац и мајка су једино желели да детету буде добро, али дете умре и
они у лудом болу застану да га сахране. Међутим, непријатељ баш тада
запуца и војска стане да бежи, а са њим и родитељи, који остављају за собом
непокопано дете. Успут се осврћу, али се не враћају назад. Војници резонују
кад тако нешто могу да учине родитељи, шта тек онда треба да мисле једни о
другима док се називају браћом, кад су толико туђи једни другима. У крчми
се официри коцкају и наређују једном од војника да иде и да убије досадног
пса. Са војником излази и наратор приче, па се заједно саплићу по улици о
ноге изнурених и полумртвих војника. Наратор одлази на обалу реке и таман
кад је сео , угледа некакве три прилике које са виком пројурише поред њега у
неки ћорсокак. Кад је стигао до њих, видео је како се иста подивљала гомила
сручила на некакав леш, кидајући ствари са њега. Гомила је покидала све са
њега и побегла, отимајући између себе плен. Један из гомиле се врати,
поломи руку на лешу да би скинуо и кошуљу и побеже. Тада му приђе
војник који је пошао да убије пса, скиде са себе униформу и баци је међу
регруте, а шињел обуче на наги леш. Наратор се враћа на обалу Дрима који
носи још један наги леш.

16
У празном олтару – посвећено Мирославу Крлежи

Радник Петроније Свилар се буди у тешком стању свести у затворској

ћелији. Покушава да се сети шта се догодило са њим и разанаје да је добио
отказ у фабрици у којој ради, да је збуњен и забринут за добробит своје
породице кренуо низ улицу, да су га пратила некаква два лица и да су га
шчепала “у име закона”. Сећа се да су га оборили ударцем у главу и да су га
носили улицама док је радознали свет гледао шта се дешава. Сада покушава
да се прибере и устане, али ланци који су му везани око ногу га спутавају и
он пада на прљави под, обезнањен, са истим осећањем страха као кад је био у
рату и када је страшно рањен у кичму. Присећа се како су га окованог водили
кроз разне станице док нису стигли у престоницу. У ћелију улази неколико
људи који га наговарају да призна као што су то урадили и његови другови,
да призна како је наговорен да тако поступа и да он и није тако лош човек.
Међутим, једино што Петроније у том тренутку осећа је да је сам и да нема
никога ко би га избавио из тог несрећног положаја. Пошто остаје нем,
полицајац се изнервира и излази са другима напоље. Ујутру се донекле
освестио и прибрао али му идаље остаје нејасно зашто је ту, кад до њега
допиру гласови који говоре исто оно што је и сам чуо кад је доведен. Убрзо
потом улази стражар који му брише усирену крв са лица и одводи га
иследнику. Тамо сазнајемо да Петроније има 34 године, да је отпуштен из
ливнице гвожђа, да је учествовао у свим ратовима и четири пута био рањен,
да је ожењен и има троје деце. Међутим, иследник му говори да лаже да је
ожењен и да је боље да призна ко му је “копча” и ко га је увео у “тројку” .
Петронију ништа није јасно и поглед му блуди кроз прозор где види шинтера
који је ухватио куче. Петроније се и сам осећа као ухваћени пас и поново
пада у несвест док га иследник псује, а стражари враћају у прљаву ћелију.
Након тога га у ћелији туку и зверски муче, даби Петроније на крају рекао да
му је свеједно говорити, али да не зна шта. Стражар му одговара да лаже
било шта.

17
 Петроније седи код полицајца у канцеларији који га нуди чајем и све
понавља за оним што му се говори, све признаје иако нема појма о чему се
ради. Толико је измучен да и самом иследнику говори како је он један од
завереника из “тројке” који је у случају промашеног атентата, морао сам да
баци бомбу. Потписао је неки папир , па су га одвели у заједничку ћелију са
бројним, исто тако изнемоглим затвореницицма. Таман је нашао угодан
положај и заспао, кад су га пробудили. Поново следе мучења у дворишту, па
враћање у тесну ћелију, где се сви одреда питају кад су то престали бити
људи. Птеронија одводе код иследника где клече три затвореника од којих се
тражи да препознају Петронија. Када сва тројица одговоре да немају појма ко
је човек који стоји пред њима, иследник бесни и туче их, а они, услед
батинања признају да знају да је то Петроније Свилар, само што један од њих
прича о Петронију као да је то двадесетогодишњи зидар, неко друго лице, из
неког другог места. На крају иследник установљава да је власти потребан
други неки Свилар, и да је дошло до неког страшног преклапања, те да је
дошло до забуне у истражном поступку, али да он н ије крив и да од свега
пере руке, а да ће Петронија пустити. Петроније поизласку из затвора креће
улицама и посматра насмејане људе питајући се како никога од њих није
брига шта се дешава са оним мученицима у згради из које је управо изашао.
Сав је збуњен и измучен стигао на брдо изнад града и гледао залазак сунца.
За сваку своју ратну рану на телу сећао се како ју је задобио, кроз шта је све
морао проћи, како је дроњаву сестру затекао у збегу како на рукама носи
мртво дете коме је он копао мали гроб. Петроније је доживео страшан слом
негдашњег поноса и пораз свих илузија, схвативши да су онај храм
прошлости коју је обожавао и његов крвави труд пали. Због тога пљује на
своје зарасле ране и песницом, у снажном грчу освете прети ка престоници.

18
Погибија Јаћима Меденице

Пицац нас уводи у причу тако што нас обавештава да се у граду спрема
светковина. Главни противник те светковине је главни јунак приповетке,
Јаћим Меденица. За њега су то само скупоцене параде које коштају никог
другог до оголели и ојађени народ. Није се стидео да свој протест искаже
јавно и отворено, иако је често упадао у незгоде због тог мишљења.

Жена га моли да иду насвечаност, али је он упоран у својој одлуци да

не иде. Говори јој да чува образ и кућу, а да параду остави другима који воле
да продају зјале. Након дуге расправе, Јаћим ипак пристаје да „послуша“
жену и иде да види „ за шта је се борио и да ли је то вредело његових љутије'
јада“.

Отишли су на светковину и заузели прикладно место у другом реду.

Јаћим је нестрпљиво чекао да почне та ретка церемонија која је толики народ
на улицу извела. Коначно су се појавили трубачи на белим коњима, а за њима
коњаници са заставама различитих соколских братстава и жупа. Сви су их
бурно поздрављали. Тај призор у Јаћому пробудио је неко задовољство, што
се могло видети по осмеху на његовом лицу. И даље је јако уздржан. Решио
је да се тако постави према овој церемонији и да је хладно посматра. У тим
мислима прекинули су га звуци соколског марша. Јаћим опет осети како га
помало почеше подилазити патриотски жмарци. Маса је отпоздрављала са
„Здраво“. Понесен масом, Јаћим их отпоздрави против своје воље. И сам се
зачудио тим својим гестом да се у тренутку загрцнуо. Постидео се што је тај
његов гест „примећен“. Још већу буру емоција у њему је изазвала музика
Румуна и Чеха. Он осети вртоглавицу и обузе га неки вишак пријатне снаге.
Осети како му се срце подмлађује. Толико су га понеле емоције да је
салутирао Чехињама. Није остао непримећен. Сада све почиње да му се свиђа
и задовољан је што није остао код куће и пропустио светковину.

У Јаћиму светковина буди све већу снагу. Побија се у први ред. Како
славље одмиче у њему се буде све јаче емоције. Постаје најгласнији, тотално

19
га обузима страст. Жена не може да га обузда. Више се не стиди да учествује
у церемонији и да се весели. Његове емоције кулминирају до те мере да на
крају упада у транс. Измучен, на крају пада у несвест.

Кад је дошао себи било је око шест сати, а то се знало по вечерњим

звонима са цркве Светог Марка. Све му се чинило као сан. Звона која су
допирала пробудила су у Јаћиму мисао да је то његов погреб. Али тај погреб
уз јеку звона морао је, по њему бити погреб неког великог човека, а то је
управо он. Сада му долази мисао да је већ васксао. Из тог размишљања тргла
га је жена. Рекао јој је да му ништа не говори, да све зна, да га руке и ноге
боле ко да отпадају; да му честита контузију и да се јуначки изљубе.

20
Елементи поетике експресионизма у приповеткама Драгише Васића

Експресионизам у приповеткама Драгише Васића највише се испољава

на плану форме (брзо прелажење са теме на тему, нема узрочно- последичне
повезаности догађаја, све је некако испрекидано и испресецано) и на
тематском плану (све су приповетке ратне).
Идеја свих ових приповедака је да се човек лако мења, али не под
притиском унутрашњих, већ под спољашњих чињеница које не зависе од
његове воље. Васићеве приповетке остају у традицијама наше старе
реалистичке приповетке: опажање је оштро, духовито, често и саркастично.
Али и поред све своје хуманистичке болећивости и бунтовничке зловоље,
Васић има доста комичних сцена и личности.
Новине које је унео у реалистичку приповетку:
1) слободнија композиција,
2) фрагментарност,
3) нервознији начин писања.

Јединство причања је готово сасвим ишчезло. Његове су приповетке

низ тренутних снимака, између којих некад има, а некад нема везе. У
приповеци У гостима прва сцена у возу не стоји ни у каквој вези са осталим
деловима приповетке. У Ресимићу добошару поједини моменти из
Ресимићевог ратног живота просто се нижу један за другим без икаквог
везивања и објашњења. У Рековалесцентима сваки пацијент има своју
одвојену историју, а спаја их само болница. Оскудица композиције испуњена
је необичном живошћу појединих сцена. Васићеве приповетке су све у
нервозним скраћењима и скоковима, темпо је брз, задихан, плаховит. Нервоза
његовог приповедног стила појачана је тиме псто он није хладан и безличан
посматрач као већина предратних реалиста. Васић је свом приповедању дао
лични акценат. Основно расположење његових приповедака је уцвељеност и
бунтовност, што у приповеткама ствара једну субјективну атмосферу.
Васић, као и сваки реалиста, воли да описује необичне типове, али он се не
зауставља на њиховој живописној силуети, већ се уживљава у њихов
морални случај; њихова судбина му служи као повод за размишљање о
општој људској судбини и да поставља себи питања о друштвеном уређењу,
моралним дужностима, о смислу живота.

21
Литература:

1) Речник књижевних термина

2) Слободан Јовановић: предговор Утуљеним кандилима

22