Филолошки факултет Универзитета у Београду

Српска књижевност 20. века

СИМБОЛИКА ПРОСТОРА У ПРИПОВЕТКАМА МОМЧИЛА

НАСТАСИЈЕВИЋА

(семинарски рад)

Ментор: Студент: Александра Марковић 05

Професор: Број индекса: 040207

Београд, 2013.
 Садржај:

Увод 1

Симболика простора 3

Закључак 7

Литература 8
 Увод

Момчило Настасијевић - пустињак у граду

С правом је Миодраг Павловић у свом огледу за Момчила Настасијевића

рекао да се може свести на наслов свог ненаписаног романа “ Пустињак у
граду”. Јединствена појава у нашој књижевности између два светска рата,
Настасијевић као да није до краја истражен, а драгуље његовог стваралаштва
као да нисмо били спремни да понесемо.

Рођен 1894. године у Горњем Милановцу, Настасијевић потиче из

неимарске породице. Школовање је започео у родном граду да би га наставио
у Чачку и напослетку у Београду, где је студирао француски језик и
књижевност. Огледао се у свим књижевним родовима: прози, поезији, драми,
али је свакако место у историји наше културе заузео, пре свега, као лиричар.
Умро је од туберкулозе, 1938. године. За живота је објавио 1927. године
музичку драму “ Међулушко благо” и приповетке “Из тамног вилајета” као и
своју прву песничку збирку “ Пет лирских кругова”, 1932. године. После
његове смрти пријатељи су му издали целокупна дела у 9 књига.

За сваког великог писца основно је питање како победити зло и смрт... и

од Гилгамеша до Годоа то питање се поставља с несмањеним занимањем.1
Постављао га је, беспоштедно, себи, другима и свом народу и Настасијевић.2
Велики духовни напор Настасијевића био је да доведе у склад у своме бићу
слутњу са сазнањем.3 Сам Винавер каже да је дело Момчила Настасијевића
тешко за читање и намењено ужем кругу људи, можда због херметичности
језика, можда и због недовољне воље читалаца да верују у сан, у вез који везе
овај уметник. “Ништа од онога што казује није се десило у стварности, али
опет то не мора да значи да се није десило у њему.”4 Настасијевић је живео у
драматичним временима – Први светски рат, развој технике и индустрије и
све је то довело до тога да се човек отуђи од човека. Сензитивну личност,
какав је био Момчило Настасијевић, то је сигурно косило и он се у својим
1
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
2
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
3
Станислав Винавер: предговор у ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.
4
Момчило Настасијевић: ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.

1
приповеткама окреће миту и домаћој традицији како би формулисао слику
простора и времена свога доба, али треба имати на уму Исидору Секулић
када каже да је његова прича мит, који се не дешава ни у граду ни у селу, а
његово време није конкретно време које треба да служи једну личну
садашњицу. Настасијевић је био дух оргиналан и артист оргиналан и
аутентичан творац, који је у себи од првог тренутка створио свој свет, тамни
вилајет, ни на небу ни на земљи.5

5
Исидора Секулић: ”Сабрана дела, књ. 4” , Минерва, Суботица, 1964.

2
 Симболика простора

Оно што одређује прозу Настасијевића је језик, херметичност израза,

мелодија, симбол, мит и ћутање. Момчило Настасијевић је учио од
симболиста, али је у проналажењу своје литерарне имагинације ишао другим
путем. У свом раду он је мотиве црпео из домаће традиције и из дубине свога
властитог бића.

Користећи се формом фантастичне приче, али и митским ознакама у овој

причи, Момчило Настасијевић је нашао најбољи и за доброг уметника
најпримеренији начин исказивања истине о тами и светлости нашег
архаичног бића.6 Када говори о Настасијевићевом окретању миту, Владимир
Димитријевић цитира грчког филозофа Христа Јанариса: “Мит и симбол су
оруђа егзистенцијалног сусрета са Неизрецивим Смислом.” Настасијевић је
веровао да у човеку постоје две силе: сила таме и сила светлости и да човек
само захваљујући својој интуицији кореспондира између њих. Антропологију
код Момчила Настасијевића добро је дефинисао Владимир Димитријевић у
свом огледу: “Иако се усправио, у човеку има још животињског, зверског, сав
је противуречно биће и само себи на муку, он би се могао умирити само када
би се вратио у искон, у стање пре постојања”.

Владета Јеротић Настасијевића донекле сматра религиозним песником јер

два основна идеала која је носио у срцу и у глави, лично етичко чистунство и
“ уметност ради душе” , тешко је вештачки одвојити од идеала које поставља
хришћанска религија. Али с друге стране у својој Хроници Настасијевић се
ослања на паганску митологију. И не само у Хроници, већ и у Тамном
вилајету он човека представља као сламку у вихору са “силама немерљивим”,
увек је ту оно нешто што га прати на путовању, као и Качу у “Лагаријама по
ноћи”. Паганизам је пре свега коб подређености нечему што је изнад човека,
а сурово је и страшно.7 “Наше је да у трпљењу надамо се неком бољитку да
откуд проклија!”8

6
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.
7
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
8
Момчило Настасијевић: ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.

3
 Свет Настасијевићевих приповедака је свет народне бајке и фантастике.
Имамо ту вампире, акрепе, змије, змајеве, девојке чудесне лепоте, напукло
огледало као симбол неке зле слутње. Кроз тај свет је Момчило Настасијевић
покушао да нађе решење кризе идентитете модерног човека. Наш приповедач
као да је хтео да прекопа све слојеве нашег архаичног бића и због тога у
његовим приповеткама има тако много заблуда, греха, извитоперености,
бола, незнања, смрти, грозоте, али и милоте, која као нека светлост заблесне
у тами.

Љубиша Јеремић је у свом огледу уочио сличност између Маријиног веза

и Настасијевићевих “ разлога за причу”. Самопожртвовање је један од
Настасијевићевих Путева ка ослобођењу.9 “ Имадеш ли само за кога, понеси
своју муку, у миље ће ти се преобратити”.10 Човек, чија је клица страдања,
према Настасијевићу, почела и пре његовог зачећа, издваја се из своје коби
личним подвигом жртвовања за друге и тако стиче вишњу слабоду, која је
слобода самопожртвованог служења другима.11 Тако Марија у свој вез тка и
акрепе и змије, да јој није гроза но љубав. Маријино ткање је вечито
чишћење човека не знамо зашто упрљаног и не чини Марија тај “рад” сама од
себе, откуд би у њој било толике снаге и белила, већ се Марија посвећује кроз
туђ грех, али и наговештен сопствени.12 Човека стално нешто заноси у леву
страну, страну зла; то је можда оно мутно, тамно у нама, оно упрљано, а са
друге стране Настасијевић нуди Христову жртву, као страдање зарад других
и као љубав, тј. потпуну веру у другог, која представља основу за бивање
човеком. И овде се Настасијевић приказује као истински хришћанин.
Настасијевићева Марија је у свој вез уткала и свој живот, али и живот сваког
од нас. Марија прича. Ћутећи један мит.13 Мит се не поклања нити завештава
било коме одређеном, он је намењен свима који му се отворе и који до њега,
из свог митског, дакле архетипског, нађу пут.14 Иако прича о Даровима има
нечег безвременог и безпросторног, она није само митска, већ и хришћанска,
дакле историјска, јер је јединствен догађај који се једном само догодио

9
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
10
Момчило Настасијевић: ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.
11
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
12
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.
13
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.
14
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.

4
Марији и њеном рођаку, а он је од тог догађаја нешто научио и постао тако
самосвојнији и зрелији.15

У својим приповеткама Настасијевић се трудио да проникне у суштину

стварности, у “надстварност” коју је видео као нешто што се не да појмити,
али се да осетити. То је тајна која се може открити само мало броју људи на
овоме свету. Лепота за Момчила Настасијевића лежи у најинтимнијој
природи света, као начело спајања, као мост између коначног и бесконачног,
појмљивог и непојмљивог.

Када говоримо о Настасијевићевој Хроници треба истаћи да обрисе

стварности његовог родног града срећемо у причама “Откуда дођосмо” и
”Како се сазда наша богомоља”. Ту Настасијевић говорио о томе како је
настао Горњи Милановац и како су се преци доселили из Бесног потока у
Дивље поље. Али ипак је ова збирка, како запажа Владимир Димитријевић,
пре свега географија пишчеве душе, па и сам Настасијевић каже: ”Простите,
драги земљаци, више сам ја ово него ви”. Хроника је дакле пут ка сопственом
Тамном вилајету.16 Прва прича је нека врста увода, где хроничар као да
објашњава разлоге свога писања. Овде се спомињу и неки ликови које
срећемо у причама збирке: Опаког, ћир-Захина, Вампири... Овде
Настасијевић као да покушава да спасе човека од времена, јер у њему види
смрт и у овој уводној причи он преплиће тугу краја са радошћу почетка.
Настасијевићев покушај да укроти време најбоље је остварен у причи
“Година” , где он ритуализује природно време, што је карактерисрично за
словенску митологију и традиционалну културу Срба.17 То Настасијевићу
изгледа као спасоносно средство да се утекне из света у коме је време исто
што и смрт.18

Хроника моје вароши настојава на томе да заиста није све тако како
изгледа варошанима, то јест, скоро ништа није тако, него је све обрнуто.19
Све је табуисано и забрањено, а у исти мах све може бити дозвољено и изнад
свега , као у грчком миту, стоји Нужност, која господари и боговима и

15
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.
16
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
17
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
18
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
19
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.

5
људима и којој се умаћи не може.20 Време мора да се отвори за вечност да би
било осмишљено и да би човек из њега могао да крочи у нешто што
превазилази моћ рационалног поимања, а што ће га учинити бесмртним.21

У свом делу Настасијевић се трудио да усклади садржај и форму и у

већини његових дела они се односе као кестен и његова љуска. Настасијевић
је својом тезом о “уметности ради људске душе” хтео да постигне уметничко
савршенство форме и садржаја у делу које треба да послужи обнови и
духовном препороду свога те моралну чистоту личног живота.22

20
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
21
Владимир Димитријевић: предговор у ”Хроника моје вароши”, Светлост, Горњи Милановац, 2003.
22
Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ. 1”, Просвета, Београд, 1998.

6
 Закључак

Момчило Настасијевић је био човек који је познавао француску и

европску књижевност и културу и који је схватао колико наша тапка у мраку.
Спас за нас видео је у духовноме и душевноме животу и тражио га је у
високој књижевности, која је по његовом виђењу ослобођење, катарзис,
преображење.23 Дубока литература је потребна као и све дубоко и нико не
живи од површности, мада изгледа да смо њоме окружени.24 Писац који нам
је износио дубоке доживљаје и који нас је спасавао шарене плиткости, која се
издаје за удес, био је свакако Момчило Настасијевић.25

23
Станислав Винавер: предговор у ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.
24
Станислав Винавер: предговор у ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.
25
Станислав Винавер: предговор у ”Из тамног вилајета”, Политика, Београд, 2005.

7
 Литература

Миодраг Павловић: ”Момчило Настасијевић” (Српска књижевност у

књижевној критици, књ.2), НОЛИТ, Београд, 1966.

Станислав Винавер: предговор у “Из тамног вилајета”, ПОЛИТИКА,

Београд, 2005.

Владета Јеротић: ”Дарови наших рођака, књ.1” , ПРОСВЕТА, Београд, 1998.

Исидора Секулић: ”Сабрана дела, књ.4” , МИНЕРВА, Суботица, 1964.

Владимир Димитријевић: предговор у “Хроника моје вароши” , СВЕТЛОСТ,

Горњи Милановац, 2003.