„Oni koji žele mir moraju da postavljaju teška pitanja poput – koje

to institucije i prakse ga promovišu; isto tako, moraju da ubede više

ljudi da se nasiljem retko postižu ciljevi kojima oni koji propagiraju
nasilje tvrde da teže. Ova knjiga je sjajna početna tačka za obe teme
budući da objašnjava da je sentiment mira pohvalan, ali bez dokaza i
iscrpnog rasuđivanja ipak samo sentiment.“
Džefri Majron, autor knjige „Zločini rata protiv droge: posledice
prohibicije“ i „Libertarijanizam od A do Š“; Univerzitet u
Harvardu, Katedra za ekonomiju

„Stara laž – da je slatko i lepo dati život za domovinu – ovde

dobija konkretan odgovor. Nije slatko i lepo bombardovati decu u
Iraku, niti da ih usmrti bomba koju su postavili njihovi očevi, kao ni
predstavljanje rata kao sredstva za pročišćavanje, oplemenjivanje ili
osnaživanje. Antiliberali, od de Mestra do Dejvida Bruksa, koji imaju
suprotne argumente ovde su razotkriveni kao, najprostije rečeno, ratni
huškači. Briljantno uređivanje i pisanje Toma Palmera zalaže se za
trgovinu čelikom, ribom i za sve ostale učesnike u mirnoj razmeni koja
ne podrazumeva gutanje i ispiranje krvi iz pluća korumpiranih praznim
pričama.“
Dirdre N. Mekloski, autor „Buržoaskog dostojanstva“; uvaženi
profesor ekonomije, istorije, engleskog jezika i komunikacija na
Univerzitetu Ilinois u Čikagu

„Ovo je izuzetno bitna knjiga koja uspešno povezuje ideal mira

sa dobro utemeljenim i praktičnim idejama za njegovo ostvarivanje
i održanje. Mir, Ljubav i Slobodu treba da pročitaju, nezavisno od
političkih opredeljanja, svi koji žele da izbegnu rat.“
Dejvid Boaz, autor knjige „Libertarijanski um“; izvršni zamenik
predsednika Instituta „Cato“
Knjiga Mir, ljubav i sloboda posvećena je Džonu Blandelu,
članu borda direktora Mreže „Atlas“ i pioniru globalnog pokreta
slobode. Džon je razumeo značaj koji sloboda trgovine ima za
mir i bio je posvećen širenju ideje slobodne trgovine kroz svoj
dugogodišnji rad. Urednik knjige duguje zahvalnost Džonu za svu
pomoć, ohrabrivanje i višedecenijsko prijateljstvo. Ova knjiga ne
bi postojala bez njega.
 Mir, ljubav i sloboda

Naslov originala:

Peace, Love, & Liberty

Edited by Tom G. Palmer
Copyright ©2014 by Tom G. Palmer,
Atlas Economic Research Foundation
and Students For Liberty

AtlasNetwork.org StudentsForLiberty.org
Mir, ljubav i sloboda

Rat nije neizbežan

Uredio Tom G. Palmer
Students For Liberty
Atlas Network
 Mir, ljubav i sloboda

Autor:
Tom G. Palmer

Izdavač:
Studenti za slobodu – FPN

Za izdavača:
Vuk Velebit

Prevod:
Lana Avakumović

Grafički dizajn, obrada i prelom:

Vesna Nenadić-Krstonić

Lektura:
Dejan Joković

Tiraž:
3000

Štampa:
Linea Graphics, Arilje

ISBN:
978-86-918831-1-9

 Zahvalnost

Studenti za slobodu – Fakultet političkih nauka

duguju neizmernu zahvalnost Lani Avakumović koja
je prevela ovu knjigu, fondaciji Atlas iz Sjedinjenih
Američkih Država koja je finansijski pomogla štampanje
srpskog izdanja, kao i svim ljudima uključenim u
realizaciju ovog projekta. Takođe, zahvaljujemo svakom
strpljivom čitaocu koji će knjigu pročitati u celosti.
 SADRŽAJ
Predgovor......................................................................................... 15
Mir je stvar izbora............................................................................ 19
Rat je organizovano ljudsko nasilje.......................................................20
Kada je, ako je ikada, rat opravdan?......................................................22
Rat je zdravlje države...............................................................................25
Ko je odgovoran?.....................................................................................27
Propast rata; koncepcije ljudske prirode.........................................31
Zašto su pad rata i realistička koncepcija ljudske prirode
kompatibilni? Četiri razloga....................................................................33
1. I čudnije stvari su se dešavale.......................................................33
2. Ljudska priroda ima više komponenti........................................34
3. Fakultativne komponente ljudske prirode..................................36
4. Ljudska kognicija je otvoreni generativni sistem.......................37
Zaključak...................................................................................................39
Ekonomski aspekt rata: zašto je dobro imati bogate komšije........40
Pobednici i gubitnici................................................................................40
Svet proizvođača-potrošača....................................................................42
„Sejov zakon“ i uzajamni dobici............................................................43
Primena Sejovog zakona na međunarodnom nivou...........................44
Trgovinske barijere (protekcionizam) kao igre negativne sume........46
Mir u službi prosperiteta.........................................................................47
Intervju sa preduzetnikom za mir – Krisom Ruferom....................49
Mir u slobodnoj trgovini..................................................................60
Transformacija..........................................................................................61
Sumnjičavi Tomas (Doubting Thomas) ...............................................63
Uzroci mira................................................................................................64
„Nevidljiva ruka“ mira.............................................................................68
Politička ekonomija carstva i rata....................................................71
Dobre vesti: Nasilja je sve manje...........................................................72
Da li nužno postoji „sudar“ civilizacija i zemalja?...............................73
Da li je merkantilistički imperijalizam pobednička ideja?...................75
„Rat za naftu (i druge resurse)“.............................................................80
Ekonomske zablude i međunarodni odnosi.........................................83
Ako roba ne prelazi granice, prelaziće ih vojske..................................84
Drevni uvid...............................................................................................85
Ko donosi odluke?...................................................................................86
Uzdržavanje od rata u doba američkog prosvetiteljstva..................89
U savremenom dobu opada značaj rata kao političkog sredstva......98
Uzdizanje i pad ratova velikih sila..........................................................99
Savremeni ratovi.....................................................................................100
Zaključak.................................................................................................103
Militarizacija policije..................................................................... 105
Filozofija mira ili filozofija konflikta............................................. 109
Filozofija saradnje..................................................................................111
Filozofija konflikta.................................................................................114
Razlika prijatelj - neprijatelj...................................................................119
Ideje iz 1914. godine..............................................................................124
Ratovi nisu neizbežni.............................................................................128
Umetnost ratovanja........................................................................ 130
Ratna molitva................................................................................. 136
Dulce et Decorum Est................................................................... 139
Parabola o starcu i mladiću........................................................... 141
Mir počinje od vas samih............................................................... 142
Učite.........................................................................................................143
Širite..........................................................................................................144
 Organizujte se.........................................................................................145
Promenite nešto: izaberite mir.............................................................146
Predlozi za dalje čitanje................................................................. 147
Korisni sajtovi:............................................................................... 148
O uredniku..................................................................................... 149
Reference....................................................................................... 151

Indeks je dostupan na: http://studentsforliberty.org/peace-love-

liberty-index
Predgovor
„Ljudi moraju da nauče da mrze, a ako mogu to da nauče,
onda mogu biti naučeni i da vole jer ljubav ljudskom srcu
dolazi lakše nego njena suprotnost“1
- Nelson Mandela

Rat uči ljude da mrze. Mrzite naše naprijatelje. Mrzite naše komšije.
Mrzite one koji su drugačiji. Sa druge strane, mir dozvoljava ljudima da
vole. Da neprijatelje pretvore u prijatelje, da zamene sukob saradnjom
i da zamene mržnju ljubavlju i prijateljstvom.
Šta dovodi do mira? Dokazi kažu: sloboda. Šta uništava slobodu? I
za to su dostupni dokazi: rat.
Eseji u ovoj knjizi pružaju dokaze i argumente u prilog miru.
Autori predstavljaju mir ne samo kao moralnu ideju ili poželjan cilj,
već kao potpuno praktičnu opciju. Previše često su aktivisti smatrali
dovoljnim da jednostavno pozivaju na mir i da se odriču rata, ne
razmišljajući o tome koje institucije zapravo grade mir i ne istražujući
ekonomske, socijalne, političke i psihološke uslove mira. Oni se često
protive ovom ili onom ratu, a ne pitaju se šta ga je izazvalo i šta treba
činiti povodom tih uzroka. Mir nije neizvodljiva fantazija niti nešto
zarad čega moramo žrtvovati prosperitet, razvoj ili slobodu. Štaviše,
mir, sloboda, prosperitet i razvoj dolaze u paketu.
Eseji koji predstoje laki su za prihvatanje. Utemeljeni su u istoriji,
ekonomskoj realnosti, empirijskog psihologiji, političkim naukama i
zdravorazumskoj logici, kao i u umetnosti i estetskoj mašti. Ako srce
treba da privoli mir, mora se krenuti preko uma.
Autori knjige „Mir, ljubav i sloboda“ pozivaju se na psihologiju,
ekonomiju, političke nauke, istoriju, pravo, sociologiju, moralnu
filozofiju, literaturu i estetiku. Sve ove oblasti imaju važnu ulogu u
razumevanju rata i mira. Svaki esej možete čitati pojedinačno, i to bilo
kojim redosledom. Neki od njih su akademski, a drugi se, iako jednako
15
ozbiljni, ne oslanjaju na fusnote. Zamisao je da se bitni problemi učine
dostupnima širokom krugu čitalaca, koristeći razum i dokaze da se
pokaže koliko su mir i sloboda povezani i neodvojivi. (Više je napisano
o miru i slobodu nego o ljubavi budući da su prve dve vrednosti nešto
čemu možemo težiti organizovano, dok ljubav svako pojedinačno srce
mora ostvariti na svoj način. U skladu sa tim, eseji se fokusiraju na
institucije i ideologije rata i mira, u nadi da će ljudi izabrati mir, izbeći
mržnju i učiniti ljubav mogućom.)
Knjigu Mir, ljubav i sloboda izdaju Mreža „Atlas“ i Studenti za
slobodu. Obe organizacije funkcionišu na globalnom nivou i imaju
projekte i saradnike na svim kontinentima. Nisu povezane ni sa jednom
vladom, zalažu se za univerzalne vrednosti i ne teže ničemu osim miru,
slobodi i jednakosti pred zakonom. Cilj im je da pomognu i podrže
institucije koje i same doprinose miru, slobodi i pravdi, poput ustavnih
ograničenja države, slobode govora i verskih sloboda, imovinske zaštite
nad legalno stečenom svojinom, zakonske tolerancije miroljubivog
delanja i slobodnog tržišta i trgovine. Eseji teže da pokažu kako se
upravo te ideje – ideje klasičnog liberalizma (ili, u nekim zemljama,
libertarijanizma) – međusobno potpomažu i ojačavaju. Ključni koncept
ovih ideja i tradicije libertarijanskog razmišljanja uopšte jeste zaštita
dobrovoljne ljudske saradnje.2
Koreni ove tradicije počivaju duboko u istoriji čovečanstva.
Mogu se prepoznati još u spisima kineskog mudraca Lao Cea, u delima
velikih religijskih vođa kao i kod čuvenog pravnika, filozofa i političara
koji je uzdizao rečitost i razum nasuprot surovosti i sili – Marku Tuliju
Ciceronu. U svom poznatom delu „O dužnostima“ on piše:
„Svi ljudi treba da imaju isti cilj: da izjednače dobrobit pojedinca sa
dobrobiti svih. Ako bilo ko pokuša da to prisvoji za sebe, sve veze među
ljudima će nestati. Takođe, ako priroda nalaže da jedan čovek zastupa
interese drugoga, ko god to bio, samim tim što je čovek, nužno će, po istoj
prirodi stvari, ono što je korisno za sve biti zajednička stvar. Ako je ovo
tačno, svi smo obuhvaćeni jednim istim prirodnim zakonom; a ako je i
to tačno, onda je svakako zabranjeno da se u ophođenju prema drugima
koristimo nasiljem.“ 3
16
 Ova knjige se bavi izbegavanjem nasilja i iznalaženjem
miroljubive alternative sili, kao i dobrovoljnom saradnjom, a posvećena
je aktivistima mira i slobode širom planete. Nadam se da će mladi ljude
današnjice ostariti u uslovima mira i slobode i da će moći da ostave ovaj
svet mirnijim, pravednijim i daleko slobodnijim nego što su ga zatekli.
Za one koji dele ovaj cilj, informacije sadržane u knjize biće im od
značaja.

Tom G. Palmer,
Najrobi, Kenija

* Indeks dostupan na http://studentsforliberty.org/peace-love-

liberty-index

17
18
1
Mir je stvar izbora
Tom G. Palmer
Kakva je priroda rata? Da li je on neminovna stavka
ljudskog života? Da li je opravdan i, ako jeste, pod kojim
uslovima? Kakav je njegov uticaj na moralnost i na
slobodu?
„Univerzalan i večit mir, čega se plašim, nalazi se na spisku događaja
koji mogu postojati samo u mašti filozofa vizionara ili pak u grudima
dobroćudnih entuzijasta. Pa ipak, budući da rat sadrži toliko gluposti
i poroka, možemo se uzdati u napredak razuma; a ako se ičemu može
nadati, onda sve treba pokušati.“ 4
- Džejms Medison

Ratovi ne nastaju sami od sebe, oni nisu kao uragani ili meteori –
i to ne samo zato što su daleko opasniji. Mnogo bitnija razlika jeste ta
što uragani i meteori nisu posledica ljudskog promišljanja i izbora, dok
ratovi to jesu. Postoje ideologije koje promovišu rat i postoje politike
koje povećavaju verovatnoće da do njega dođe. Te ideologije i politike
možemo ispitivati, upoređivati i o njima racionalno diskutovati. Ako bi
neko pomislio da svi žele mir, ne bi bio u pravu. Veliki broj ideologija u
samoj srži nose nasilje i sukob. Čak i kada se njihovi nosioci javno protive
ratu a preferiraju mir, politike za koje se zalažu čine eskaliranje tih sukoba
u rat daleko verovatnijim. Kao što navodi Džejms Medison, velika ličnost
američkog prosvetiteljstva i autor Ustava SAD-a, rat sadrži toliko gluposti i
poroka da moramo raditi sve što je u našoj moći da ga suzbijemo.
Šta se može reći o ratu a da već nije rečeno? Pokušao sam da guglam
reč „rat“ i za 0,49 sekundi pojavilo se 536 miliona odgovora – a to je samo
na engleskom jeziku. U slučaju francuskog, za 0,23 sekunde dobio sam
19
oko 36,7 miliona; 14,7 miliona za 0,30 sekundi na nemačkom, a kada sam
koristio japanski jezik, pojednostavljena verzija donela je 55,9 miliona za
0,38, a tradicionalna 6,36 miliona za 0,34 sekunde. Šta reći nakon toga?
Zapravo, moguće je reći nešto veoma bitno. U raspravu treba uključiti
više razuma. Kao što je Medison pisao – možemo se uzdati u napredak razuma.

Rat je organizovano ljudsko nasilje

Definicija rata u rečniku glasi: “Rat je stanje oružanog sukoba između
naroda ili država ili između različitih grupa unutar naroda ili države.”
Kao primeri upotrebe navedeni su: “Austrija je vodila rat protiv Italije”
i “Došlo je do rata između Austrije i Italije”. Reč se može koristiti i kao
analogija ili metafora, pa tako možemo reći “Bio je u ratu sa komšijama”
ili “Država je započela rat protiv droge”. Primarno značenje, međutim,
odnosi se upravo na oružani sukob između država. (Usput, rat protiv
droge podrazumeva izvesnu količinu oružanih sukoba, ali najčešće su
usmereni protiv dobavljača i korisnika droge, kao i između suparničkih
distributera, a ne između država.)
“Oružani sukob” jasno pokazuje da je u pitanju primena smrtonosne
sile. Ljudi umiru u ratovima, ali ne samo da umiru, već bivaju ubijeni od
strane drugih ljudi. Rat, kao i upotreba vojnih snaga, uključuje ubijanje
ljudi. Vojna lica su toga svesna, a političari se trude da zaobiđu tu
činjenicu. Medlin Olbrajt, tadašnja ambasadorka SAD-a pri Ujedinjenim
Nacijama, a kasnije i državni sekretar, pitala je generala Kolina L. Pauela,
predsedavajućeg u združenom generalštabu američke vojske sledeće:
“Kakva je svrha posedovanja te izvanredne vojske o kojoj uvek pričate
ako ne možemo da je upotrebimo?”
Pauel u svojim memoarima piše: „Mislio sam da ću doživeti nervni
slom u tom trenutku.“ A i mogao je. Olbrajtova je shvatala vojsku kao
još jedno u nizu sredstava države koje može da upotrebi u ostvarivanju
svojih ciljeva. Pauel joj je objasnio da „američki vojnici nisu figurice koje
može pomerati kao u kakvoj globalnoj društvenoj igri“ i da „ne možemo
upošljavati vojne snage bez konkretnog i jasnog političkog cilja“. Generalu
Pauelu je bilo jasno da svaka upotreba vojne sile znači ubijanje ljudskih
bića, a ne bezličnih igračaka i šahovskih figura.5
20
 Sećam se kada sam pre više godina sedeo sa kontraadmiralom
Džinom Larokom i pričao o upotrebi vojnih snaga. Veoma direktno mi
je objasnio sledeće (parafraziram): „Svrha upotrebe sile jeste ubijanje
neprijatelja i onemogućavanje da on naudi nama. Ne gradimo mostove
osim ako ne planiramo da ih pređemo tenkovima. Ne umemo da naučimo
osmogodišnjake da čitaju i pišu kao što ne umemo da obrazujemo
ljude o pravu i demokratiji. Sve što radimo jeste ubijanje neprijatelja i
odstranjivanje mogućnosti da on naudi nama. Ako zaista moraš da ubijaš
ljude i uništavaš stvari, mi smo ljudi za taj posao, u suprotnom – nemoj
nas zvati.“ Ići u rat znači ubijati ljude, a oni koji o tome ne pričaju to su
izbliza ili videli ili i sami činili.
Oni koji su videli ratove, o njima razmišljaju drugačije nego profesori
političkih nauka kao što je Medlin Olbrajt; ona je, kao zvaničnik američke
vlade, javno i prilično strastveno branila i opravdavala bombardovanje
Iraka koje je dovelo do smrti velikog broja nevinih ljudi. Na javnoj
raspravi o Iraku, jedan građanin joj se obratio sledećim rečima: „Nećemo
slati poruke Sadamu Huseinu ispisane krvlju iračkog naroda. Ako želite
da se obračunate sa Sadamom, to i uradite, ali ne obračunavajte se sa
Iračanima.“ Njen odgovor je razjasnio dosta toga:
„Sve što radimo, radimo da biste vi mogli mirno da spavate. Ponosna
sam na ono što radimo. Mi smo najbolja nacija na svetu (pauza za aplauz)
i naš zadatak je da radimo ono što je neophodno; spremni smo na sve da
bismo učinili svet bezbednijim za našu decu i unuke, kao i za sve narode
koji žele da poštuju pravila.“6
Olbrajtova i njene kolege opravdavale su bombardovanje Iračana i
nametanje embarga koje je vodilo umiranju ogromnih razmera time što
moraju da budu narod koji će raditi „ono što je naophodno“ i što će
„učiniti svet bezbednijim za decu i unuke.“ Oni nisu imali priliku da sami
izvrše invaziju na Irak, ali je to uradio njihov naslednik, Džordž W. Buš,
dok su oni itekako podržali destruktivne i skupe poteze kojima je Bušova
vlada pribegavala. Da li su te odluke bile legitimne? Ne, nisu. Oni koji
su ih doneli nisu uspeli da ih opravdaju. Nisu postojali čvrsti dokazi da
Irak razvija „oružje za masovno uništenje“ koje može biti stavljeno u
opticaj „u roku od četrdeset pet minuta“ od izdavanja naređenja, niti je
postojao ikakav dokaz da je režim bio uključen u teroristički napad na
21
američke građane jedanaestog septembra 2001. godine, uprkos tvrdnjama
zvaničnika koje su implicirale ulogu iračke vlade.
Koja je cena svega ovoga? Teško je, a i problematično, doći do tačnih
brojki, ali pored desetina hiljada ubijenih iračkih vojnika, ubijene su i
hiljade američkih, britanskih i savezničkih, a čak desetine hiljada je ranjeno.
Bar (konzervativno procenjujući) 118 789 civila umrlo je nasilnom smrću
u periodu između 2003. i 2011. godine, a najveći deo jesu žrtve užasno
brutalnog građanskog rata i sukoba moći unutar države koji su izazvani
upravo invazijom i okupacijom.7
Kolike su posledice merene u izgubljenom bogatstvu? Samo američka
vlada je pozajmila negde oko dva biliona dolara za finansiranje ratova
u Iraku i Avganistanu (teško je potpuno odvojiti ova dva rata usled
preklapanja njihovog trajanja), a ukupan trošak, izražen u trenutnoj
vrednosti, procenjuje se na oko 4 biliona dolara – a sasvim sigurno iznosi
i više od toga.8 Velika Britanija i druge zemlje takođe su potrošile značajne
količine materijalnog bogatstva, a infrastruktura Iraka je ozbiljno oštećena
usled sukoba. Da li je sve to trošenje života, novca i sredstava koje je
proizvelo toliko smrti i uništavanja bilo opravdano?
Kada je, ako je ikada, rat opravdan?
Malo ljudi veruje da je rat, koji podrazumeva ubijanje ljudi, opravdan
tvrdnjom koju navodi Medlin Olbrajt – da se bude narod koji „radi
ono što je neophodno“. (Neki bi, naravno, branili taj stav.) Hajde da se
pozabavimo manje jednostavnim argumentom: ako se rat vodi da bismo
„učinili svet bezbednijim za našu decu i unuke“, da li je tada opravdan? Bilo
bi korisno imati činjenice u cilju iznalaženja odgovora; koja je verovatnoća
da bi ubijanje ljudi danas učinilo svet bezbednijim sutra? Možda bi to
zaista dovelo do veće sigurnosti, ali i dalje ostaje veliki teret na onima koji
to tvrde da svoju hipotezu i dokažu. Oni koji su propagirali rat između
SAD-a i Iraka takvim se dokazivanjem nisu bavili.
Postoji duga tradicija osuđivanja pravednosti rata, kako započinjanja,
tako i vođenja. U latinskom jeziku, opravdavanje odlaska u rat naziva se
jus ad bellum, a razlikuje se od pravde tokom vođenja rata, jus in bello. Ova
dva pojma se najčešće smatraju odvojenima. Da li je rat pravedan i da li je
ponašanje tokom vođenja rata pravedno? Mnogi veliki pravnici i filozofi
22
su razmatrali uslove pod kojima je opravdano započeti rat, kao i da li,
nakon što je rat počeo, postoje moralne ili legalna ograničenja upotrebe
sile i kakva bi to ograničenja bila.
Da li neko može započeti rat da bi odbranio čast vladara ili naroda?
Da li opravdanje može biti to da treba raditi „ono što je neophodno“, ili
možda da bi se država domogla zemlje i resursa, da bi se očuvali interesi
i životi stanovnika? Zatim, kada je rat već otpočeo, da li smemo ubijati
samo naoružana lica na bojnom polju ili je dozvoljeno ubijati i ratne
zarobljenike, porodice neprijateljskih vojnika, uključujući i njihovu decu
(koja mogu postati vojnici u budućnosti)? Tokom vremena, postavljano
je sve više i više ograničenja u pogledu vođenja rata i uspostavljene su
mnoge konvencije, sporazumi i principi koji regulišu ovu tematiku.
Uzete zajedno, ove teme se nazivaju „pravo rata“ ili „teorija pravednog
rata.“9 Iako je uobičajeno mišljenje da se jus in bello, pravednost vođenja
rata, može primenjivati bez obzira na to da li se sam rat smatra opravdanim,
klasičan pristup jeste da, ako je rat opravdan, tačnije započet iz pravednog
razloga, onda su i sredstva potrebna za njegovo uspešno vođenje samim
tim opravdana – čak i ako su krajnje nepoželjna.
Međutim, za one kojima je stalo do pravde i pravičnog ponašanja,
ovaj tradicionalni pristup ne može adekvatno odgovoriti na pitanje da li
je odlazak u rat opravdan. Kao što piše Robert Holms u svojoj knjizi
„O ratu i moralnosti“: „Nije cilj ono što opravdava sredstva, već je
dozvoljenost sredstava (uključujući ubijanje i uništavanje koje je u samoj
prirodi ratovanja), zajedno sa drugim uslovima koje nameće jus ad bellum,
ono što opravdava cilj.“10 Nisu samo „zlikovci“ ti koji bivaju ubijeni u ratu,
već potpuno nevini ljudi postaju „kolateralna šteta“. Ako ubijanje ljudi i
uništavanje sredstava koja su im neophodna za život nije opravdano, onda
ni sam proces ratovanja to ne može biti. Holms dalje navodi: „Opravdati
započinjanje rata nužno podrazumeva opravdavanje sredstava na samom
početku. Ovde nije reč o dva odvojena pojma – odlasku u rat i upotrebi
sredstava. Ne možemo opravdati pribegavanje ratu bez opravdavanja
sredstava koja su predložena za njegovo sprovođenje.“11
Govoreći o ratu, moralno je neodgovorno razmatrati samo manifestne,
prividne ciljeve, ma šta oni bili – vraćanje istorijske teritorije, potvrda časti,
uspostavljanje kredibiliteta, odgovor na agresiju ili bilo šta drugo – bez
23
bavljenja onim što rat kao rat zahteva. Kao što je Holms tvrdio, „rat je po
svojoj prirodi organizovano nasilje, sistematsko i promišljeno izazivanje
smrti i uništenja. Ovo važi u svakom slučaju, govorili o nuklearnom oružju
ili luku i strelama.“12
Neposredno sam se susreo sa uobičajenim izbegavanjem ovog
problema pre desetak godina kada sam putovao na konferenciju u Kanadu
iz Iraka koji je bio prožet ratom. Učesnica na konferenciji izrazila je žaljenje
zbog toga što Kanada nije deo „Koalicije voljnih“, koja je izvršila invaziju
na Irak i srušila tiranijsku vladu Sadama Huseina. Rekao sam joj da treba
da joj bude drago što je njena vlada razmišljala i zatim odlučila da ne bude
deo invazije i okupacije.
Kasnije tokom razgovora, pomenuo sam da se u Bagdadu priča da
je nova iračka policija dobila naređenje da strelja svakoga ko postavlja
improvizovane eksplozivne naprave (IEN), a da je jedan zvaničnik i sam ubio
zatvorenika kako bi dokazao da su ozbiljni u ovoj odluci. U tom periodu,
IEN su izazivale smrt velikog broja kako vojnika, tako i civila. (Nisam
znao – a i dalje ne znam – da li su priče bile tačne, samo sam preneo
ono što su ljudi iz moje okoline pričali.) Ista gospođa koja je mislila da
Kanada treba da se priključi invaziji na moju priču reagovala je zgroženo
i šokirano, dodajući da „nešto mora da se uradi“. Na ovo sam joj samo
rekao da je trebalo da razmotri moguće posledice pre nego što se svesrdno
zalagala za odlazak u rat. Redovno dolazi do toga – ljudi bez razmišljanja
izjavljuju kako treba ratovati, a zatim se nađu u čudu kada rat dovede do
nasilnog, krvničkog i ilegalnog ponašanja.
Ne samo da rat dovodi do neplaniranih ubistava koja se, čudom, ne
pominju prilikom odluke o njegovom započinjanju, več izaziva i promene
u ljudskom karakteru. A tada ne gube samo vojnici moralni kompas, nego i
oni koji ne učestvuju neposredno u sukobu. Džo Klajn, eminentni novinar
časopisa „Tajm“, podržava predsednika Obamu. Prilikom gostovanja na
televiziji, branio je upotrebu dronova od strane Obamine administracije
sledećim rečima:
„Postoji velika verovatnoća da će [dronovi] biti zloupotrebljeni ako
na čelu države imate pogrešne ljude. Međutim, ključno pitanje ostaje: čija
će četvorogodišnja deca biti ubijena? Ono što radimo jeste ograničavanje

24
mogućnosti da deca od četiri godine umiru kod nas ako dođe do
terorističkih akata koji ne prave razlike između ljudi.“13
Ostavimo li po strani uznemirujuće očiglednu sklonost i pristrasnost,
teško je zamisliti toliko hladnokrvno opravdavanje ubijanja četvorogodišnje
dece, ali gospodin Klajn je to radio bez pardona. Jasno je da ljudi gube
moralne kompase kada brane ratove koje vode „pravi ljudi.“
Zbog svega navedenog, treba da postoji, uvek i svuda, pretpostavka
protiv rata. Teret dokazivanja leži na onima koji žele da ga započnu ili
vode. Oslobađanje ovog tereta zahteva izuzetno jake i utemeljene razloge.
Neki smatraju da takvi razlozi ne mogu nikada postojati, dok drugi ističu
da je moguće dokazima opravdati odbrambene (ili bar preventivne) ratove
ako postoji stvarna ugroženost. U svakom slučaju, iniciranje neprijateljstva
zahteva izuzetno čvrste dokaze, a ratu se eventualno sme pribegavati u
slučaju odbrane, a nikako zarad sticanja ili očuvanja časti ili kredibiliteta.
Ako neko nije siguran šta da misli, onda sama logika tereta dokazivanja
zahteva da on bude protiv rata. Ne postoji kompromis, nema neutralnosti
niti možemo reći „možda“. Ako činjenice ne govore u korist ratu, onda su
protiv njega. Izbor je dvostran: ili ste za ili protiv.
Rat je zdravlje države
„Rat je zdravlje države. On automatski kroz čitavo društvo pokreće
neodoljivi poriv za uniformnošću i za strastvenom saradnjom sa vladom
u cilju postizanja poslušnosti kod manjinskih grupa i pojedinaca koji ne
poseduju mentalitet stada.“ 14
- Rendolf Born
Rat na svakom koraku dovodi u pitanje zakonitost i potkopava
vladavinu prava. Pomoću rata, moć se koncentriše u izvršnoj vlasti kojoj se
u ruke daje opravdanje za bilo kakvu zloupotrebu te moći. Dokazi koji su
nedavno isplivali o aparatima špijunaže i nadzora ogromnih razmera, a čija
zakonitost je više nego upitna, jesu očigledan primer toga. Takav nadzor
bi, samo par godina ranije, bio smatran izmišljotinom nekog paranoičnog
čudaka, dok se danas opravdava pozivanjem na „rat protiv terorizma.“
Rat uvećava moć države, kao i njene mogućnosti da upotrebljava silu.
Sa svakim novim ratom, ova moć biva veća, a potrebno je isuviše vremena
25
i truda, ako se to ikada i desi, da se vrati na nivo koji je postojao pre rata.
Kao i u slučaju svake druge krize, dolazi do efekta nepovratnog uvećavanja
moći gde, čak i ako se po prestanku rata ona smanji do izvesnog nivoa,
nikada se neće u potpunosti vratiti na pređašnje stanje. Robert Higs,
istoričar ekonomije, objašnjava zašto vlade rastu kao posledica kriza,
prvenstveno ratova i depresija: „Pojavom krize, vlade proširuju efektivni
autoritet nad donošenjem ekonomskih odluka, a smanjivanje koje sledi
je uvek nepotpuno, ostavljajući vladu jačom nego što bi bila da do krize
nije došlo.“15 Rat popločava put prinudnom radu (u vidu regrutovanja),
oporezivanju, konfiskovanju i oduzimanju dobara, ograničavanju
i socijalizmu. Nove agencije, nove sile, novi porezi – sve to može biti
opravdano potrebom da se dobije rat, porazi neprijatelj i zaštiti nacija. Rat
stvara kolektivizam i etatizam.
Zajedno sa ratom dolaze porezi i dugovi. Tomas Pejn navodi:
„Rat je zajednička žetva od strane učesnika u raspodeli javnog novca
u bilo kojoj zemlji. To je umetnost osvajanja na domaćem terenu: predmet
je uvećanje prihoda; a kako prihod ne može biti uvećan bez poreza, to
osvajači moraju smisliti izgovor za trošenje. Posmatrač koji nije zaslepljen
predrasudama niti određen ličnim interesima, prilikom izučavanja istorije
engleske vlade, njenih ratova i poreza, brzo bi došao do zaključka da
porezi nisu dizani da bi se vodili ratovi, već naprotiv – ratovi su vođeni da
bi porezi mogli da rastu.“16
Ne postoji bolji izgovor od rata da bi se povećali poreski nameti nad
građanima. Slično zaključuje i Margaret Levi povodom istorije vladavine:
„Najprihvatljiviji izgovor za oporezivanje upravo je rat.“17
Dok traje ratno stanje, svaka kritika režima biva okarakterisana kao
izdaja, defetizam ili nedostatak patriotizma. Napuštaju se građanske
slobode, ućutkuju se novine, dozvoljava se špijuniranje građana. Oni koje
bi trebalo zaštititi – građani – postaju dežurni krivci i neprijatelji i bivaju
zlostavljani, privođeni i ubijani.
Konačno, rat staje na put odgovornoj vladavini i potkopava je.
Dozvoljava vladarima da budu vođeni ličnim interesima, pozivajući se na
dobro čitave zemlje. Političke elite, u takvom stanju, mogu učvrstiti svoju
moć prikrivajući neuspehe na domaćem terenu i ujedinjujući javno mnjenje
26
u korist vladajuće garniture. Vilijem Šekspir je, u čuvenom „Henriju IV“,
jasno istakao politički uticaj rata u sceni kada stari kralj objašnjava svom
sinu zašto su strane ekspedicije korisne za održanje moći:
„ ... Moraš steći prijatelje.
Žaoke i zubi su tek skoro izvađeni
Mojim prijateljima, čijim sam se smelim
Radom uzdigao i plašio se moći
Njihove da me ne istisne. Zato
Udaljav’o sam ih, i nameravao
Da mnoge u Svetu zemlju vodim sad,
Da ih mir i odmor ne tera da odveć
Zaviruju u moj kraljevski položaj.
Zato uvek, Hari, zaposli kolebljivce
Spoljnim ratovima, da ih dela izvan
Zemlje ne sećaju na minule dane.“18
„Zapošljavanje kolebljivaca spoljnim ratovima“ jeste redovna odlika
državništva. To nije ograničano na Zapad ili Istok, Sever ili Jug, demokratije
ili diktature. To je sredstvo moći i veoma često itekako funkcioniše.
Ko je odgovoran?
Organizovano ljudsko nasilje ima ogromnu cenu po ljudske živote,
slobodu i prosperitet. Isuviše retko se pristupa njegovom racionalnom
opravdavanju, a još ređe po završetku dolazi pravda. Istina, gubitnici su
gotovo uvek kažnjeni, ali pobednici skoro nikada ne snose odgovornost
za zlodela koja su sami činili – i tako je oduvek bilo. Jedan od najvećih
zagovaralaca ustavne vladavine, Katon Mlađi, rimski filozof i senator,
javno je prozvao Julija Cezara za krvave ratne zločine čuvene scene u
rimskom Senatu koju je prvobitno opisao istoričar Plutarh.
U tom periodu, Cezar je imao posla sa mnogim ratobornim narodima
koje je potčinjavao krajnje opasnim poduhvatima. Između ostalog,
veruje se da je izvršio napad na Germane dok je trajalo primirje, pritom
usmrtivši trista hiljada ljudi. Nakon tog čina, sazvan je Senat u cilju
blagodarenja, ali je Katon Mlađi imao drugačije mišljenje. Naime,
smatrao je da Cezara treba isporučiti onima za čije nesreće je odgovoran
kako bi ispaštao za napad i kako ne bi navukli kletvu na grad. „Pa
27
 ipak, imamo razlog da zahvalimo bogovima što su naše bogatstvo
ostavili netaknutim“, govorio je Katon, „i što nisu bes izazvan ludilom
generala iskalili na nedužnoj armiji.“ 19
Nema potrebe naglašavati da Cezar nije bio ni uhapšen niti predat u
ruke malobrojnih koji su preživeli masakr. Oni nisu dobili priliku da osvete
svoje porodice i da kazne onoga koji je odgovoran. Štaviše, on se kasnije u
svojim spisima „O galskim ratovima“ hvalio ovim i sličnim poduhvatima.
Pišući o sebi u trećem licu, hvalio je organizaciju iznenadnog napada na
Germane koji je usledio nakon što je zarobio nekoliko germanskih vođa
koje su želele da pregovaraju o miru dok su Cezarove trupe masovno
ubijale nespremne ljude.
„Ostatak ljudi, uglavnom žena i dece (jer su svoju zemlju napuštali sa
porodicama prelazeći Rajnu), razbežao se na sve strane, a Cezar je za
njima poslao konjicu. Čuvši buku iza sebe, okretali su se i gledali kako
vojnici krvnički ubijaju njihove porodice. Bacivši oružje, trčali su koliko
su ih noge nosile, da bi, kada su stigli do ušća Meze i Rajne, poraženi i
iscrpljeni jedan za drugim skakali u vodu. Umor, očajanje i rečne struje
su ih progutale. Naši vojnici, nakon objave da su u ovom sjajnom ratu
ubili nešto manje od pola miliona ljudi, vratili su se u logor, bezbedni i
sa jedva nekoliko ranjenih.“20
Koliko ljudi se danas seća da je Julije Cezar predvodio krvoločni napad
u kojem je u jednom danu stradalo na stotine hiljada ljudi? Samo se Katon,
filozof stoik, usudio da to javno iznese, za šta je kasnije platio životom.
Nakon Drugog svetskog rata, došlo je do krivičnog gonjenja zločinaca iz
zemalja gubitnica, ali je iznenađujuće malo pažnje posvećeno kriminalnom
ponašanju političara i vojnika koji su iz rata izašli kao pobednici. Pre
svega, misli se na Sovjetski Savez, ali i na kineske Vlade (Kuomingtang
i Komunističku partiju), pa i na SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo, koje jesu
formirale izvesne vojne sudove, ali su retko gonile one koji su odgovorni
za ubistva zatvorenika.21
Rat je organizovano ljudsko nasilje. Rat uništava, a ne gradi; donosi
smrt, a ne život; rat je prijatelj neodgovornih moćnika, a neprijatelj
slobode.
28
 Pre više hiljada godina, anonimni pesnik pisao je o takmičenju između
dva pesnika koji su izgradili Zapadnu civilizaciju – Homeru i Hesiodu.
Homer je autor ratnog dela od suštinskog značaja, Ilijade, koja počinje
rečima: „Srdžbu mi, boginjo, pevaj Ahileja, Peleju sina“, dok je Hesiod
napisao Poslove i dane, u kojima objašnjava kako treba voditi produktivan
život ispunjen vrlinom. Pesma o njihovom takmičenju je izuzetno delo;
svaki od pisaca pozvan je da recituje svoju poeziju, pri čemu jedan treba
da započne nekim stihom da bi se drugi nadovezao svojim. Hesiodovi
stihovi su svakidašnji, dok su Homerovi izvanredni. Nakon Homerovih
ratničkih strofa,
„Svi Heleni izraziše želju da Homer bude krunisan, ali je kralj Paneid
zahtevao da obojica recituju najlepše delove iz svojih pesama. Hesiod je
započeo:
Kada Plejade, kćeri Atlasove, počnu ustajati, započnu žetvu i oranje..
Zatim Homer:
Štit uz štit, kormilo uz kormilo, svaki čovek sa svojim drugom, vrhovi
šlemova dodirivaše se ćubama od konjske dlake kad god bi se sagli...“
Nakon što su uporedili njihova dela,
„svi Grci s divljenjem aplaudiraše Homeru, toliko su njegovi
stihovi prevazilazili sve na šta su navikli, i tražiše da on bude proglašen
pobednikom. Ali kralj je krunu dao Hesiodu, rekavši da je pravedno da je
dobije onaj koji poziva na mir i bavljenje ratarstvom, a ne onaj koji piše o
ratu i umorstvu.“22
Vreme je da slavimo vrline mira, saradnje i industrije, trgovine i
razmene, nauke i znanja, ljubavi i lepote, slobode i pravde, a da iza sebe
ostavimo poroke rata, sukoba i uništenja, pljačkanja i oduzimanja, cenzure
i gušenja, mržnje i straha, prinude i bezakonja. U modernom svetu, svetu
mira i prosperiteta, nagrada treba da pripada onima koji ljudski rod
pozivaju da krenu putem mira, a ne rata i ubijanja.
Sloboda i mir
Sloboda i mir – to je ono što libertarijanci nude. Sloboda i mir su
stvar izbora, a izbavili su, i dalje izbavljaju, milijarde ljudi iz siromaštva i
29
bede. Mir i sloboda su pravi izbor za sve zrele muškarce i žene. Kod onih
koji stvaraju i razmenjuju u uslovima mira javiće se hrabrost, uzbuđenje,
izazov, veličina, pa čak i slava, a sve to je daleko bolje od užasno iskrivljenih
odraza u ogledalu koje donosi rat. Preduzetništvo, prosperitet, civilno
društvo, prijateljstvo, postignuća, produktivnost, umetnost, znanje, lepota,
ljubav, porodica, zadovoljstvo, sreća – sve su to stvari koje se stiču mirom
a uništavaju ratom.
Onima koji se žale kako je mir dosadan, koji čeznu za neprijateljstvom,
sukobom i nasiljem, veliki klasični liberalni autor Bendžamin Konstan
davno je poručio:
„Da li smo ovde da bismo gradili vaš put do slave svojim umirućim
telima? Vi posedujete umeće ratovanja, ali šta to nama vredi? Kažete da
vam je pasivnost mira dosadna. Zašto bi vaša dosada nama išta značila?“23
Nakon toliko rata i ubijanja kroz ljudsku istoriju, konačno je vreme da
nagrada pripadne onima koji pozivaju na mir i ratarstvo, a ne onima koji
razmišljaju o ratu i umorstvu.

30
2
Propast rata; koncepcije ljudske
prirode
Stiven Pinker
Zvuči neverovatno, ali učestalost rata opada. Koji su
dokazi i šta je uzrok toj izvanrednoj činjenici? Stiven
Pinker je profesor na Katedri za psihologiju Univerziteta
u Harvardu. Sprovodi istraživanja o jeziku i spoznaji,
piše za časopise poput Nju Jork Tajmsa, magazina
Tajm i Nove Republike, a izdao je osam knjiga (Jezički
instintk, Kako um funkcioniše, Reči i pravila, Prazna
ploča, Šta čini mišljenje i, najskorija, Bolji andjeli naše
prirode: zašto se nasilje umanjilo).

Izgleda da je rat u opadanju. U dve trećine veka od kraja Drugog

svetskog rata, velike sile, a i razvijene zemlje uopšte, retko su odmeravale
snage na bojnom polju, što predstavlja presedan u istorijskim zbivanjima.
Nasuprot predviđanjima raznih stručnjaka, SAD i Sovjetski Savez nisu
započele treći svetski rat, niti su bilo koje dve velike sile bile u otvorenom
sukobu nakon Korejskog rata 1953. Posle šestovekovnog perioda u kojem
su zapadne zemlje započinjale rat bar dva puta godišnje, do toga nije došlo
još od 1945, niti je bilo koja od četrdesetak najbogatijih zemalja stupila u
oružani sukob sa nekom drugom iz te grupe. Još jedno prijatno izneađenje
jeste i da su, od kraja Hladnog rata 1989, ratovi u opadanju širom sveta.
Međudržavni ratovi su danas izuzetno retki, a građanski, nakon porasta
tokom 1960-ih, takođe su sve ređi. Globalna stopa smrtnosti izazvane
međudržavnim i građanskim ratom takođe je značajno opala: počev od
300 umrlih na 100 000 svetskog stanovništva u Drugom svetskom ratu,
preko 30 u Korejskom ratu, zatim jedva dvocifrenih brojeva u periodu
31
Vijetnamskog rata, do jednocifrenih tokom 1970-ih i 1980-ih, konačno do
manje od jedne smrti u XXI veku.
Koliko ozbiljno treba da shvatimo podatke o opadanju učestalosti
ratova? Da li je to statistička zavrzlama ili možda početna sreća kockara
koja kad-tad mora isteći? Da li je to posledica načina na koji brojimo ratove
i ljudske žrtve? Da li je to privremeni prekid večnog ciklusa, zatišje pred
buru, prerasla šuma koja samo čeka da neko ispusti zapaljenu cigaretu?
Niko ne može sa sigurnošću odgovoriti na ova pitanja. U tekstu koji
predstoji, njima ću se pozabaviti na osnovu koncepata ljudske prirode.
Većina posmatrača je sumnjičava po pitanju tvrdnje da se učestalost
ratova smanjuje jer se, kako kažu, ljudska priroda nije promenila, te i dalje
gajimo urođene sklonosti ka nasilju koje su uzrok neprekidnog ratovanja
kroz istoriju naše vrste. Dokaza za urođenu sklonost ka agresivnim
težnjama i više je nego dovoljno: vidimo je u sveprisutnosti nasilja među
primatima i u njegovoj univerzalnosti u ljudskim društvima, uključujući
ubistva, silovanja, nasilje u porodici, pobune, racije i zavade. Štaviše, vrlo
je moguće da su se određeni geni, hormoni, moždani talasi i selektivni
pritisci procesom evolucije sve više približavali nasilju. Taj proces nije
mogao biti preokrenut u samo dve generacije koje su odrasle nakon 1945,
niti se evolucija mogla izbrisati. Budući da naši biološki impulsi ka nasilju
nisu nestali, prema ovom argumentu, bilo kakva mirna pauza u ratovanju
nužno mora biti privremena. One koji se ne slažu sa ovim i veruju da
postoji neki dublji uzrok prekida ratovanja često nazivaju idealistima,
romantičarima i utopistima. Naime, neki sledbenici Rusoa su manje-više
prihvatili ovaj argument i čak poriču da je ljudska priroda usmerena na
nasilje, iznoseći tezu da su ljudi poput nagih bonobo majmuna (tzv. hipi
šimpanze), ispunjeni oksitocinom i opremljeni neuronima empatije koji su
prirodno skloni miru.
Lično ne verujem da smo mi hipi šimpanze, ali verujem da učestalost
ratova zaista opada. Kao neko ko se zvanično izjašnjava kao hobsijanski
realista, posebno sam sklon da tvrdim kako je smanjivanje ratovanja
spojivo sa neromantičarskim pogledom na ljudsku prirodu. U svojoj knjizi
„Prazna ploča“ (Pinker, 2002) izneo sam tezu da je prirodna selekcija
oblikovala naše mozgove tako da sadrže, između ostalog, i pohlepu, strah,
osvetu, bes, muževnost, tribalizam i samoobmanu, koji samostalno (ili u
32
kombinaciji jedne s drugima) itekako mogu navesti ljude na nasilje. Da,
tvrdim da je ovakvo shvatanje ljudske prirode savršeno kompatibilno
sa smanjivanjem učestalosti rata kao realnog i potencijalno dugotrajnog
razvoja ljudske istorije.
Zašto su pad rata i realistička koncepcija ljudske prirode
kompatibilni? Četiri razloga

1. I čudnije stvari su se dešavale

Opadanje stope – pa i postojanja – posebne kategorije nasilja nikako
nije neobična stvar. Desetine takvih slučajeva zabeleženo je u mojoj knjizi
“Bolji anđeli naše prirode” (2011), kao i u knjizi Džejmsa Pejna “Istorija
sile” (2004). Navešću samo neke od njih:
• U anarhičnim tribalnim društvima stopa smrtnosti izazvane ratom
bila je bar pet puta veća nego u ranim naseljenim državama.
• Žrtvovanje ljudi bila je uobičajena praksa u gotovo svim ranim
civilizacijama, a danas ta praksa više ne postoji.
• Između srednjovekovnog doba i dvadesetog veka stopa ubistava
u Evropi smanjila se bar 35 puta.
• Tokom humanitarne revolucije u drugoj polovini osamnaestog
veka, svaka velika zemlja Zapada ukinula je upotrebu mučenja
kao način krivičnog kažnjavanja.
• Ranije je u evropskim zemljama postojalo na stotine smrtnih
zločina, uključujući one banalne poput krađe kupusa ili nanošenja
uvrede kraljevskoj bašti. Početkom osamnaestog veka, smrtna
kazna postaje rezervisana samo za najteže zločine i izdaju, a već
u dvadesetom veku je ukinuta u svim zapadnim demokratijama
osim SAD-a. Čak i u SAD-u, gde smrtna kazna postoji u 17 od
50 država, stopa izvršenja per capita samo je neznatan deo one iz
kolonijalnog doba.
• Ropstvo je nekada bilo legalno na celoj zemlji, ali je u osamnaestom
veku krenuo talas abolicija koji je preplavio svet i kulminirao
1980. godine kada je ropstvo ukinuto u Mauritaniji.
33
 • Humanitarna revolucija je takođe ukinula lov na veštice, religijske
progone, dvoboje, krvave sportove i dužnički zatvor.
• Ranije je stopa linčovanja Afroamerikanaca iznosila 150 godišnje,
da bi u prvoj polovini dvadesetog veka pala na nulu.
• Telesno kažnjavanje dece, kako instucionalizovano u školama,
tako i kod kuće, u naglom je opadanju u većini zapadnih zemalja,
a u nekima je čak i protivzakonito.
• Stope ubistava, silovanja, nasilja u porodici, zlostavljanja dece i
zločina mržnje dramatično su se smanjile od 1970-ih (u nekim
slučajevima čak i do 80%).
Uzimajući u obzir ova dokumentovana smanjivanja nasilja, besmisleno
je raspravljati o tome da li ljudska priroda dozvoljava promenu stepena
nasilja. Očigledno je da dozvoljava; pitanje je – na koji način?
2. Ljudska priroda ima više komponenti
Ljudi imaju običaj da svedu ljudsku prirodu na jednu suštinu a zatim da
raspravljaju o tome šta tu suštini čini. Da li smo zli ili plemeniti, hobsijanci
ili rusoovci, majmuni ili anđeli? Sledeći takav način razmišljanja, redovno
pribegavanje nasilju činilo bi nas nasilnom vrstom, dok bi nas sposobnost
miroljubivog ponašanja činila pacifistima.
Međutim, mozak je neverovatno složen organ sa velikim brojem
anatomski i hemijski razlučivim strujama. Većina psihologa smatra
da ljudska priroda nije samo jedna, već da se sastoji iz mnogobrojnih
inteligencija, modula, sposobnosti, organa, nagona i ostalih podsistema.
Neki od njih nas navode na nasilje, ali neki nasilje i sprečavaju.
Ljudsko nasilje potiče iz najmanje četiri vrste motiva, od kojih svaki
uključuje različit neurobiološki sistem:
1. Eksploatacija: Nasilje – kao sredstvo za postizanje cilja –
podrazumeva nanošenje štete čoveku koji je prepreka na
putu ka nečemu što akter želi. Primeri za ovakvo shvatanje
jesu brojni: hvatanje plena, silovanje, osvajanje, nasilno
premeštanje ili genocid nad domorocima, kao i ubijanje ili
hapšenje političkih ili ekonomskih suparnika.
34
 2. Dominacija: Težnja pojedinca da napreduje u hijerarhiji
kljucanja i da postane alfa mužjak, kao i odnosna težnja među
grupama za plemenskom, etničkom, rasnom, nacionalnom
ili religijskom suprematijom.
3. Osveta: Ubeđenje da svako ko načini moralni prekršaj
zaslužuje da bude kažnjen.
4. Ideologija: Zajednički vrednosni sistemi, rašireni ili spontano
ili putem indoktrinacije i sile, koji predviđaju stanje utopije.
Primeri su nacionalizam, fašizam, nacizam, komunizam i
militantne religije. Budući da je utopija svet koji će zauvek biti
nesumnjivo dobar, dozvoljeno je primenjivati neograničene
količine sile nad svakim koji stoje na putu njenog ostvarenja.
(Izreka sa engleskog govornog područja: Ne može se napraviti
omlet ako se usput ne polupa par jaja.)
Nasuprot ovim gadnim imuplsima stoje neke od naših nežnijih i
dobroćudnijih osobina:
1. Samokontrola: Delovi frontalnih režnjeva mozga koji mogu
da predvide dugoročne posledice delanja i da ih spreče.
2. Empatija: Sposobnost da osetimo bol druge osobe.
3. Moral: Sistem normi i tabua koncentrisan na institucije
pravednosti prema pojedincima, lojalnost zajednici,
priklanjanje legitimnom autoritetu, očuvanje čistote
i svetosti. Smisao za moral može da motiviše primenu
standarda pravednosti i da učini izvesna štetna delovanja
nezamislivim. (Nažalost, takođe može biti uzrok nasilja jer
se može koristiti za racionalizovanje militantnih ideologija
zasnovanih na tribalizmu, puritanizmu i autoritarizmu.)
4. Razum: Kognitivni procesi koji nam omogućavaju
objektivnu i nezavisnu analizu.
Da li ćemo počiniti nasilna dela, na kraju, zavisi od interakcije ovih
osobina; samo postojanje ljudske prirode ne znači nužno da je ljudska
vrsta osuđena na konstantno nasilje.
35
 Odluka da se započne rat može biti izazvana kombinacijom bilo kojih
motiva koji pokreću nasilje. Ako ta odluka nije prevaziđena posredstvom
nekog od motiva koji nasilje sprečavaju, donosilac odluke mora da mobiliše
agresivnu koaliciju tako što će u sunarodnicima pobuditi agresivne motive,
a one miroljubive prigušiti. Stvarno izbijanje rata, dakle, zavisi od velikog
broja psiholoških procesa koji moraju da se organizuju na određen način,
a da pritom dejstvo nekih drugih procesa bude izbegnuto, imajući u vidu
da se svi ti procesi šire putem društvenih kanala koji povezuju veliki broj
pojedinaca. Ne postoji razlog za očekivanje da će relativne snage ovih
suprotstavljnih uticaja ostajati u konstantnom odnosu kroz čitavu ljudsku
istoriju.
3. Fakultativne komponente ljudske prirode
Veliki broj komponenata ljudske prirode je fakultativno (ekološki
osetljivo) a ne hidraulično (homeostatično). Shvatanje prema kojem
„odmor“ od rata ne može biti česta pojava oslanja se na mentalni model
kod kojeg se težnja za nasiljem tumači kao hidraulična snaga. U najboljem
slučaju, može se preusmeriti ili kanalisati, ali nikako ne može biti zauvek
potisnuta. Hidraulični model ljudske motivacije duboko je ugrađen u način
na koji razmišljamo o nasilju. „Odobrenje za štampu“ je dobio od strane
psihoanalize, etologije i bihejviorizma (prerušen u redukciju nagona),
a uklapa se sa kibernetičkim pojmom homeostaze u kojoj povratna
petlja održava sistem u stabilnom stanju putem neutralisanja bilo kakve
neravnoteže. Takođe se uklapa sa našim subjektivnim iskustvom: niko
ne može beskonačno dugo da izdrži bez hrane, vode ili sna, a izazov je
živeti bez seksa ili obuzdati potrebu za zevanjem, kijanjem, češanjem ili
izbacivanjem različitih supstanci iz organizma.
Međutim, pogrešno je pretpostaviti da su svi ljudski odgovori
homeostatični. Neki su oportunistički, neki reaktivni ili fakultativni; izazvani
su kombinacijama ekoloških okidača i kognitivnih i emocionalnih stanja.
Postoje strahovi koji su evolutivno izgrađeni, poput onih od visine, zmija,
zatvorenog prostora, duboke vode ili paukova. Čak i kada bi neko imao
urođeni strah od zmija, mogao bi proći ceo život bez susreta sa zmijom, pa
taj strah nikada ne bi morao da doživi. Drugi primeri bi mogli biti težnja za
ježenjem, zaljubljivanje „preko ušiju“ ili osećanje seksualne ljubomore.
36
 Isto tako, ni motivi koji vode nasilju ne moraju biti homeostatični.
Ne postoji razlog da verujemo da se nagon za povređivanjem drugog
čoveka postepeno nagomilava u nama i da, s vremena na vreme, mora
biti ispražnjen. Nasilje sa sobom nosi izvesnu opasnost ukoliko žrtva
pribegne odbrani, ako ona ili njena porodica traže osvetu ili ako pribegne
preventivnom napadu. Teorija prirodne selekcije prediđa da adaptacije
evoluiraju onda kada njihovi očekivani troškovi nadmaše očekivanu korist.
Ne treba da očekujemo da će evoluirati hidraulični nagon za nasiljem,
već onaj koji je osetljiv na okolnosti. Ovo se može odnositi na lovljenje
plena ili eksploataciju onda kada se stvori prilika da, uz nizak rizik,
iskoristimo žrtvu; dominaciju, kada je nečija muževnost osporena pred
bitnom publikom; osvetu, kada se kažnjava (a na kraju i odvraća) uvreda
ili povreda; razjarenost, kada se dugoročna pretnja iznenada prikaže
ranjenom. Ako se okolnosti nikada ne ostvare – na primer, ako neko živi
urednim, buržujskim životom, zaštićen od teških pretnji ili uvreda – onda
se svaka težnja za nasilnim reagovanjem može tumačiti kao ispoljavanje
prikrivenog straha od otrovnih zmija. Ista osetljivost na uslove u životnoj
sredini mogla bi, ako se slože okolnosti, da spreči političke lidere pri
mobilizaciji svojih zemalja za rat.
4. Ljudska kognicija je otvoreni generativni sistem
Među raznovrsnim psihološkim procesima koji nas mogu odvratiti od
nasilja, jedan se izdvaja: kognitivna aparatura pomoću koje ljudi rasuđuju.
Razum je kombinatoričan sistem koji može stvoriti neverovatno veliki
broj određenih misli. Kao što desetine hiljada reči u rečniku možemo,
koristeći pravila sintakse, organizovati u milijarde rečenica, tako i još
veći broj koncepata u našem mentalnom sklopu možemo, kognitivnim
procesima, pretvoriti u koherentne misli (Pinker 1994, 1997, 1999).
U ovom prostoru mogućih ideja leže verovanja, mitovi, priče, religije,
ideologije, sujeverja i intuitivne i formalne teorije koje izviru iz naše
refleksije i koje, putem jezika, širimo društvenim kanalima, da bi tu bivale
prepravljane, nameštane i kombinovane. Ukoliko postoji adekvatna
socijalna infrastruktura (pismenost, otvorena rasprava, mobilnost ljudi i
ideja, zajednička posvećenost logici i empirijskoj proverljivosti), ovakva
komunikacija može izroditi naučna dostignuća, matematičke istine i
korisne izume.
37
 Kao što je ljudska vrsta iskoristila svoje kognitivne sposobnosti da
odagna kugu, pomor i glad, tako je može upotrebiti i u eliminisanju rata.
Iako ratni plen može biti itekako primamljiv, pre ili kasnije postane jasno
da se pobednici i gubitnici uvek smenjuju i da bi, na duže staze, bilo bolje
ako bismo nekako mogli da se dogovorimo da položimo oružje. Najveći
izazov jeste navesti drugu stranu da u isto vreme spusti oružje, budući
da jednostrana miroljubivost ostavlja društvo ranjivim ukoliko je druga
strana i dalje ratoborna.
Nije teško pojmiti da su nas ljudsko iskustvo i genijalnost vremenom
naveli da se bavimo ovim problemom, kao što smo se nekada bavili
zarazama i glađu. Navešću nekoliko proizvoda ljudske kognicije koji
obeshrabruju vođe da krenu u rat:
• Vlada – umanjuje iskušenje da se predvodi eksploatatorski
napad, budući da bi zakonska kazna poništila očekivani
dobitak. Ovo, zauzvrat, obeshrabruje i metu planiranog napada
od započinjanja preventivne agresije, održavanja ratobornog
stava ili planiranja osvete.
• Ograničenja vlasti – uključujući demokratske institucije, koje
onemogućavaju vlade da upotrebe više prisile nego što su sprečile.
• Infrastruktura trgovine – čini kupovinu i razmenu jeftinijom i
poželjnijom od pljačke, a žive ljude vrednijim od mrtvih.
• Međunarodna zajednica – uspostavlja norme nenasilne saradnje
koje su analogne onima koje omogućavaju zajednički život
pojedincima u naselju ili na radnom mestu.
• Međuvladine organizacije – ohrabruju trgovinu, rešavaju sukobe,
razdvajaju i mire neprijatelje, održavaju poredak i kažnjavaju
prekršaje i agresije.
• Promišljeni odgovori na agresije – ekonomske sankcije, karantin,
simbolične deklaracije, taktike nenasilnog otpora, proporcionalne
reakcije nasuprot sveobuhvatnim odmazdama.
• Mere mirenja – ceremonije, spomenici, komisije za mirenje, formalna
izvinjenja; sve tehnike koje umanjuju neprijateljstvo i želju da se sukob
pošto-poto reši pobedom jedne a porazom druge strane.
38
 • Humanitarni pandani ideologijama – ljudska prava, univerzalno
bratstvo, širenje empatije i demonizacija rata koja se, na
intelektualnom tržištu, može suprotstaviti nacionalizmu,
militarizmu, revanšizmu i utopijskim ideologijama.
Izgleda da su sve ove, i njima slične, mentalne spravice umanjile
mogućnost da neke (ne tako miroljubive) konstante u ljudskoj interakciji
prerastu u otvoreni sukob. Na njih se pozivaje teorije liberalnog i kantovskog
mira, a aluzija na ovog mislioca prosvetiteljstva krajnje je prikladna. Poput
ostalih političkih teoretičara iz doba razuma i prosvetiteljstva, Loka,
Hjuma i Spinoze, Kant je pisao kako o uslovima koji omogućavaju mir,
tako i o kombinatoričkim mehanizmima ljudske kognicije. Rekao bih da
ova kombinacija psihologije i političkih interesa nikako nije slučajna.
Zaključak
Samo vreme može pokazati da li je opadanje učestalosti rata trajna
promena ljudskog stanja ili je u pitanju samo privremeni zastoj ili statistička
greška. Ipak, nadam se da sam uspeo da otklonim bar jednu vrstu sumnje
u stvarnu mogućnost smanjivanja ratovanja, a to je ubeđenje da ga nasilna
strana ljudske prirode čini nemogućim. Ne samo da su se različite vrste
opadanje stope nasilje dešavale kroz istoriju, već su one bile itekako spojive
sa nepoštenom i nesavršenom prirodom čovečanstva. Moderna koncepcija
ljudske prirode, utemeljena u kognitivnoj nauci i evolutivnoj psihologiji,
pretpostavlja da naša vrsta, koliko god mana imala, poseduje sredstva da
ispravi tok “lošeg ponašanja”. Ljudska priroda nije sačinjena od jedne
osobine ili nagona već predstavlja kompleksan sistem koji sadrži mnogo
delova i mnogo procesa od kojih neki izazivaju nasilje, a neki ga sprečavaju.
Štaviše, mehanizmi koji izazivaju nasilje nisu nepromenljive hidraulične
sile, već fakultativne reakcije na svojevrsne okolnosti koje se vremenom
menjaju. Jedan od mehanizama koji sprečava nasilje jeste kombinatorički
sistem sposoban za stvaranje neograničenog broja ideja, a među tim
idejama se nalaze i institucije koje mogu umanjiti verovatnoću rata.

39
3
Ekonomski aspekt rata: zašto je
dobro imati bogate komšije
Emanuel Martin
Ako jedna osoba dobija, da li neko drugi mora da gubi?
Da li jedan narod nužno dobija na račun i štetu drugog?
Da li su ljudske grupe osuđene na večno sukobljavanje?
Emanuel Martin je ekonomista i izvršni direktor
evropskog Instituta za ekonomske studije. Pored toga
što je organizovao programe širom Evrope i Afrike, on je
urednik osnivač UnMondeLibre.org i LibreAfrique.org.
Njegovi radovi su objavljivani u časopisima „Le Cercle
des Ėchos“ i „Les Ėchos“ u Francuskoj, „Il Foglio“
u Italiji, „L’Ėcho“ u Belgiji, „Libėration“ u Maroku i
evropskom izdanju „The Wall Street Journal“.

„Rat košta naciju mnogo više od stvarnih troškova; pored toga, košta je
i sve ono što je mogla dobiti da do rata nije došlo.“ 24
- Žan Batist Sej

Pobednici i gubitnici
Većina ljudi veruje da, ako neko profitira, neko drugi mora da
gubi. Takvi ljudi misle da postoji nulta suma koristi i gubitaka među
osobama, što znači da za bilo koju dobit mora postojati odgovarajući i
jednak gubitak na drugoj strani. U skladu sa tim, ukoliko neko dobija,
oni odmah traže onoga ko je zbog toga nešto izgubio. Kada bi to bio
jedini mogući model prosperiteta, društveni konflikti bili bi sveprisutni,
a ratovi neizbežni.
40
 Srećom, postoje i drugi modeli koji ne podrazumevaju gubitke na
„drugoj strani“. Savremeni svet to dokazuje, budući da su prihodi porasli
gotovo svuda na planeti. Više ljudi živi dužim, zdravijim i bogatijim
životima nego ranije. Procenat ljudi koji prosperira nikada nije bio veći.
U nekim slučajevima, naravno, dobit jedne osobe znači izvestan
gubitak druge. Na primer, ukoliko lopov nešto ukrade, njegov dobitak
dolazi na račun žrtve. Ali dobici ne nastaju samo krađom, već i radom,
inovacijama, otkrićima, ulaganjem i razmenom.
Jedan od najznačajnijih ekonomista na svetu vrlo je direktno i jasno
objasnio zašto tvoja dobit može biti i moja. Time je objasnio ne samo
ekonomsku osnovu prosperiteta, već i mira. Žan Batist Sej (1767–1832)
često je nazivan francuskim Adamom Smitom, ali je zapravo bio mnogo
više od pukog popularizatora Smitovih ideja i značajno je unapredio
mnoge njegove postavke.
Poput Smita, kritikovao je rat, kolonijalizam, ropstvo i merkantilizam,
a zagovarao mir, nezavisnot, oslobođenje i slobodnu razmenu. Previzašao
je Smita ne samo objašnjavanjem kako i usluge imaju vrednost (naime,
da vrednost materijalnih dobara proizlazi iz usluga koje ona za nas čine),
nego i tvrdnjom da je stvaranje dobara i usluga izvor potražnje za drugim
dobrima i uslugama. Ovo se nekada naziva „Sejovim zakonom tržišta“ i
predstavlja značaj uvid – kako za makroekonomiju, tako i za društvene
odnose uopšte, a posebno za međunarodne. Ako su ljudi slobodni da
trguju, onda uvećanje bogatstva jedne osobe nije štetno već korisno za
njihove partnere u razmeni, budući da ono proizvodi veću potražnju za
dobrima i uslugama drugih.
Neprijatelji slobodnog tržišta, prvenstveno ekonomski nacionalisti
i merkantilisti, smatraju da jedna zemlja može sticati bogatstvo samo
na štetu neke druge. Oni svet posmatraju kao nultu sumu koristi, a Sej
je pokazao koliko je to pogrešno. Ovo je značajno za koncept mira jer
pretpostavlja da države mogu prosperirati zajedno kroz dobrovoljnu
razmenu. Razmena i trgovina su igre „pozitivne sume“ jer je zbir dobitaka
pozitivan. Nasuprot tome, sukob i rat su daleko lošiji od igara nulte sume
u kojima bar jedna strana dobija. Ratovi uvek rezultiraju „negativnom
sumom“ gde su troškovi obe strane uvek veći od dobitaka i gde, generalno,
obe strane gube.
41
Svet proizvođača-potrošača
„Narodi će vremenom naučiti da nije u njihovom interesu da ratuju jedni
s drugima; snaći će ih sve nesreće koje rat sa sobom nosi, a prednosti
uspeha biće samo prividne.“ 25
- Žan Batist Sej

Sej je objasnio da su u ekonomiji razmene svi ljudi istovremeno i

proizvođači i potrošači. Proizvoditi znači „dati vrednost stvarima dajući
im korisnost.“26 Napredak industrije meri se sposobnošću stvaranja novih
proizvoda i snižavanja cena već postojećih. Kada se proizvodi više dobara,
cene su niže nego što bi inače bile, što znači da potrošači imaju dodatnu
kupovnu snagu za neka druga dobra.
On dalje objašnjava da je preduzetnik krucijalni deo procesa stvaranja
korisnosti. Sej je i sam bio preduzetnik i razumeo je značaj onog koji
započinje nove poduhvate i koji teži da stvori robu i uslugu uz minimalna
odricanja. (To znači „smanjiti troškove“ proizvodnje.) Pokazao je koliko
je uloga preduzetnika važna na tržištu. Oni su često predstavljani kao
genijalni vizionari sa nesvakidašnjim veštinama i obuhvatnim znanjem o
tržištima, tehnikama, proizvodima, ukusima, ljudima i tako dalje. Međutim,
Sej smatra da svi mi, uključujući one „prosečne“, vršimo preduzetničke
aktivnosti.
Preduzetništvo možemo razumeti i kao iznalaženje načina da
proizvodimo uz najmanje troškove, što dalje oslobađa retke resurse kojima
se mogu zadovoljiti druge potrebe. Radnik u fabrici koji shvata da može
proizvoditi istu količinu za manje vremena; poljoprivrednik koji organizuje
useve tako da minimalizuje vreme potrebno za oranje i čupanje korova;
vlasnik restorana koji prati kada ljudi završavaju sa poslom da bi znao
kada treba da sprema hranu; svi oni pokušavaju da povećaju proizvodnju
uz najmanji trošak. Uređivanje razmene je, takođe, vrsta proizvodnje –
njome se retki proizvodi čine dostupnima onde gde (i kada) inače ne bi
bili, a to uvećava vrednost obe strane u transakciji, što je i razlog njihovog
učestvovanja u razmeni.27

42
„Sejov zakon“ i uzajamni dobici
Veoma moćna teoretska konstrukcija koja se bavi objašnjavanjem
ekonomskog razvoja postala je poznata kao Sejov zakon tržišta. U svom
poznatom delu iz 1803, „Rasprava o političkoj ekonomiji“, on objašnjava
kako je „proizvodnja ta koja stvara potražnju za proizvodima,“28 budući
da „proizvode razmenjujemo za druge proizvode.“ Slogan koji mu se
pripisuje – „Ponuda stvara svoju potražnju“ – samo je karikatura njegovih
uvida. Sve što je Sej opisivao jeste upravo ono čemu smo svedoci dok svet
postaje sve bogatiji i bogatiji, siromaštvo opada, a zdravlje, pismenost,
dugovečnost i pristup potrošačkim dobrima postaju sve dostupniji
siromašnima. On je među prvima razumeo uzročni mehanizam rastućeg
globalnog prosperiteta, efekta grudve u porastu bogatstva među učesnicima
u trgovini. Rečeno jezikom savremene ekonomije, to je „intersektoralna
teorija ekonomskog rasta“ u kojoj porast jednog proizvođača/sektora/
naroda predstavlja povećanje tršišta ili potražnje za druge proizvođače/
sektore/narode. Ako bolje razmislite, to je prilično sjajna stvar za
posmatranje.
Kada trgovci stvaraju više svojih specijalizovanih proizvoda,
istovremeno stvaraju i više koristi za druge, a ti drugi, specijalizujući svoju
proizvodnju, takođe stvaraju više korisnosti koja olakšava razmenu; svaki
od njih, kupujući od ovog drugog, dobija više kupovne snage. Koristeći
rečnik još jednog sjajnog francuskog ekonomiste, Žaka Ruefa, svaki stiče
više „prava“ zahvaljujući koristi koju je stvorio za drugog. A više prava mu
omogućuje da stiče još više od tog drugog.
Uzajamni dobici u kontekstu razmene proizvoda jesu kumulativni.
Ja postajem bogatiji snabdevajući svog komšiju korisnošću, a on se
bogati stvarajući korisnost za mene. A budući da sam bogatiji, mogu
da nastavim da kupujem od svog komšije, što njega čini još bogatijim.
Naravno, mogućnosti podele rada i proizvodnje ograničene su u maloj ili
zatvorenoj privredi, ali na većem tržištu otvaraju se nove opcije za veliki
broj pojedinaca, zanimanja i industrija. Kao što je Adam Smit objasnio
pre Seja: „Podela rada je ograničena opsegom tržišta.“29 Sej je dodao: „što
je veći broj proizvođača i što su njihove proizvodnje raznovrsnije, to su i
tržišta brža, brojnija i obimnija.“30

43
 Sej je opisao igru pozitivne sume pri razmeni proizvoda. Kod
pozitivne razmene, činjenica da moji potrošači postaju bogatiji za mene je
dobra vest. Nasuprot tome, ako postaju siromašniji, to je itekako loša vest.
Sejovim rečima: „Uspeh jedne grane trgovine obezbeđuje više sredstava
za kupovinu, otvarajući tržišta za proizvode svih drugih grana; s druge
strane, stagnacija jednog kanala proizvodnje ili trgovine osetiće se u svim
drugima.“31
Sej je objasnio da ekonomski razvoj predstavlja samoodrživi
mehanizam zasnovan na (modernim rečnikom) „endogenom rastu“:
veličina tržišta, koja je od suštinskog značaja za nivo specijalizacije i podele
rada, biva endogenizovana u smislu da veličina tržišta zavisi od same
proizvodnje. Više proizvodnje stvara više kupovne moći koja se prevodi
u veličinu tržišta, što zauzvrat otvara nove mogućnosti za proizvodnju.
Mehanizam razvoja teče postepeno i evolutivno, zbog toga su u
Sejovo vreme Francuzi „kupovali i prodavali do pet ili šest puta više robe
nego za vreme nesrećne vladavine Šarla VI.“32 Podela rada i specijalizacija
umnožavaju industrije i stvaraju nove grane (pa čak i grane tih grana), tako
da je proces tržišne ekonomije u stalnom kretanju.
Sej je bio optimista u poređenju sa drugim ekonomistima iz tog perioda.
Ne samo da nije bio opsednut oskudicom, već je konstantno naglašavao
sposobnost čoveka da stvara proizvode i bogatstvo, objašnjavajući kako
je to preduslov za druge da urade isto; proizvodnja i razmena su igra
pozitivne sume. Smatrao je da oskudicu možemo prevazići zahvaljujući
preduzetničkom duhu i uslugama, razmenom i inovacijama. Dakle,
nikada nije previše naglašavao značaj oskudice, za razliku od njegovog
čestog „suparnika“ u debatama, Tomasa Maltusa. Sej je težio da razume
ekonomiju prosperiteta i da opovrgne Maltusovu sumornu koncepciju
budućnosti čovečanstva – ispostavilo se da je Sej, a ne Maltus, bio u pravu.
Primena Sejovog zakona na međunarodnom nivou
Naneti štetu komšiji znači naneti štetu samom sebi, bilo to preko
granica ili unutar njih: „Svakom pojedincu je u interesu opšta dobrobit
svih i… uspeh jedne industrijske grane pokreće uspeh ostalih.“33 Zaista,
veoma retko ćemo unutar jedne države sresti ljude koji se žale na uspeh
i bogatstvo drugog grada ili druge industrije; većina ljudi shvata da je
44
napredak francuskih poljoprivrednika dobar za francuske urbane radnike,
i obrnuto.
Upravo to je stvarni izvor dobitaka u razmeni između gradskog i
seoskog stanovništva, gde i jedni i drugi imaju više potrebnih sredstava da
kupuju bolje proizvode u većim količinama, sve dok i sami više proizvode:
Gradu koji se nalazi u centru bogate države ne nedostaje bogatih
i brojnih potrošača; isto tako, blizina bogatog grada donosi
dodatnu vrednost proizvodnji čitave zemlje. Podela naroda na
poljoprivredne, proizvodne i komercijalne krajnje je beznačajna.
Napredak ljudi u poljoprivredi jeste podsticaj za proizvodni i
komercijalni prosperitet, a ukoliko proizvodnja i komercijalna
delatnost cvetaju, to će se pozitivno odraziti na poljoprivredu.34
Sej dalje objašnjava kako se odnosi među državama ne razlikuju od
odnosa između regiona ili gradova i sela:
Položaj naroda u odnosu na njegove komšije analogan je
međusobnom odnosu njegovih pokrajina/provincija, kao i
odnosu grada i sela; svima je u interesu dobrobit ovog drugog jer
iz njihovog bogatstva i sami mogu profitirati.35
Ponovo, bogate komšije ukazuju na priliku da i sami više prodajemo i
postajemo bogatiji.
Sej još jasnije dokazuje svoje tvrdnje u dopisci sa Maltusom, pokazujući
do koje mere je trgovcu u interesu bogatstvo drugih zemalja i regiona:
Nisu svi izgledi protiv mene kada kažem sledeće: proizvodnja
otvara ventil za novu proizvodnju; koja god bila, sredstva industrije
se, ako ih ne sputavamo, uvek primenjuju na predmete od
najvećeg značaja za narod, a ti predmeti stvaraju nove populacije
i nova zadovoljstva za te populacije. Zamislimo da je, pre dva
veka, trgovac nosio veliko bogatstvo u tovaru u mesta gde su sada
Njujork i Filadelfija – da li bi mogao da ih proda? Pretpostavimo
da je čak uspeo da izgradi nekakvu poljoprivrednu ili proizvodnu
ustanovu; da li bi onda mogao da proda ijedan jedini proizvod?
Bez sumnje, ne. Mora da bi ih sam potrošio. Zašto danas drugačije
gledamo na stvari? Zašto sa sigurnošću znamo da će roba koja se
nosi u Njujork i Filadelfiju (ili tamo proizvodi) biti prodata po
45
 trenutnoj ceni? Čini se očiglednim da je to zbog toga što uzgajači,
trgovci, a sada i industrijski proizvođači, iz Njujorka, Filadelfije
i okolnih krajeva stvaraju, ili tamo šalju, neke proizvode/
proizvodne delatnosti, zahvaljujući kojima kupuju ono što im se
donosi iz drugih krajeva.36

Trgovinske barijere (protekcionizam) kao igre negativne sume

Mnogi su ranije, a ponekad i danas, smatrali da nije neophodno trgovati
sa strancima i da sve treba da pravimo „kod kuće“. Sej nudi pronicljivu
kritiku takvog mentaliteta:
Neki će možda reći da „ono što stoji za novu državu ne mora
nužno važiti za staru: u Americi je ranije bilo prostora za nove
proizvođače i nove potrošače, ali u zemlji u kojoj već postoji previše
proizvođača, nedostaje nam dodatnih potrošača.“ Dozvolite da
odgovorim: pravi potrošači jesu samo oni koji i proizvode jer tada
sami mogu da kupuje proizvode drugih; neproduktivni potrošači
ne mogu da kupe ništa, mogu se jedino koristiti vrednošću koju
su drugi stvorili.37
Sej objašnjava zašto je protekcionizam samodestruktivan: „to je kao
kada bismo na svakim kućnim vratima uveli uvoznu carinu na cipele i
kapute – samo da bismo prisilili ukućane da ih sami proizvode.“38 Bio je
poprilično svestan važnosti uloge međunarodnih lanaca vrednosti.
Neki se žale kako izvesne države imaju „trgovinski deficit“, a druge
„trgovinski suficit“, i dodaju da je deficit nužno loša stvar. Sej smatra je da
je zabluda „trgovinske ravnoteže“ destruktivno nasleđe merkantilističke
škole koja je izazvala isuviše ratova. „Trgovinski ratovi“ i „odmazde“ vode
se samo da bi se zaštitili interesi onih koji su dovoljno lukavi da ubede
široke mase da su njihovi posebni interesi jednaki opštem interesu nacije.
Sej je još tada prezao od onoga što danas znamo kao „sporazumi
o slobodnoj trgovini.“ Njegovo omiljeno načelo je bilo „jednostrana
slobodna trgovina“: prema strancima se treba ponašati kao prema
prijateljima i komšijama. Ekskluzivni trgovniski ugovori zahtevaju
nejednak tretman partnera: davanje koncesija izvoznicima jedne zemlje
podrazumeva odricanje koncesija nekoj drugoj zemlji, a to može biti izvor
46
sukoba. Umesto proširenja trgovine, ovakvi ugovori mogu samo dovesti
do njenog preusmerenja jer odvlače trgovinske delatnosti od zemalja koje
nisu uzele učešća u ugovoru.
Sej je upozoravao na opasnosti davanja izvoznih subvencija. Takva
politika privlači ono što je danas poznato kao kronizam ili traženje rente
– manipulisanje zakonima u svoju korist. Kritikovao je „drugarski/ortački
kapitalizam“ avant la lettre, tj. pre nego što je ovaj pojam bio naširoko
prihvaćen i razumljiv. Kronizam je jednostavno, koristeći se rečnikom
Frederika Bastije, „zajednička pljačka.“
Sejov suparnik u polju slobodne trgovine – i mira – bio je Napoleon
Bonaparta lično. Dok je bio urednik Dėcade Philosophique, Sej je najpre
podržavao Napoleonov državni udar iz 1799, koji je okončao Francusku
revoluciju i uspostavio Konzulat. Štaviše, i sam je bio član Tribunata,
jedne od četiri skupštine Konzulata. Mađutim, nakon što je 1803. napisao
Traitė, Napoleon, godinu dana ranije proglašen za doživotnog konzula,
zahtevao je od Seja da izmeni delove o slobodnoj trgovini i namesto njih
podrži protekcionizam i državnu intervenciju. Sej se žestoko usprotivio
ovom zahtevu. Očuvanje intelektualnog integriteta koštalo ga je mesta u
Tribunatu; drugo izdanje Traitė-a podleglo je cenzuri, a njemu je zabranjeno
da radi kao novinar.
Bonaparta je i u praktičnom smislu postao Sejov protivnik. Nakon
isključenja iz javnog života, Sej je odlučio da otvori firmu koja se bavi
predenjem. Bio je preduzetničkog kova, koristio najnovije hidraulične
motore, proširio radnu snagu na četiri stotine ljudi i postao ozbiljna
konkurencija vodećim britanskim proizvođačima. Njegovom napretku
je došao kraj 1812, kada je Napoleon odlučio da uništi kompaniju
protekcionističkim merama. Sej i njegovi radnici su na svojoj koži osetili
primenu loših ideja.
Mir u službi prosperiteta
Sejov mlađi brat, Horacije, poginuo je 1799. u ekspediciji u Egiptu koju
je predvodio Napoleon Bonaparta. Možda je upravo smrt brata u jednom
kolonijalnom pohodu pomogla Seju da u potpunosti pojmi troškove rata.
U kasnijim izdanjima Rasprava žustro je kritikovao „razorne ratove . . .
poput onih u Francuskoj pod Napoleonovom vlašću.“39
47
 Mir je prvi uslov ekonomskog razvoja. Ljudi ne ulažu i ne planiraju
budućnost u istoj meri kada su žrtve masakra ili im se time preti, kao
što rade u stanju mira. Sej je naglašavao važnost ograničavanja pljačkanja
od strane države. Vlade narušavaju imovinska prava ne samo kada imaju
mogućnost da oduzmu zemlju ili industriju, već i onda kada propisuju ili
zabranjuju načine na koji neko može korisiti svoju imovinu. Verovao je
da država treba da bude ograničena pravilima i da „nijedan narod nikada
nije dostigao takav nivo bogatstva koji nije bio podložan uticaju države.“40
Mir je, očigledno, prvi uslov za zajedničko ekonomsko bogaćenje među
narodima. Rat uništava, onesposobljava i razara ljudske živote, uništava
bogatstvo, izaziva glad i rasipa retke resurse. Ratovi su igre negativne
sume. Ako biste pitali Švajcarca u Cirihu ili Šveđanina u Stokholmu šta
je uzrok neverovatnog bogatstva njihovih gradova i zemalja, verovatno bi
vam rekli nešto poput: „Nismo se uništili u dva svetska rata.“ Kao što je
Sej govorio:
Narodi će vremenom naučiti da nije u njihovom interesu da ratuju
jedni s drugima; snaći će ih sve nesreće koje rat sa sobom nosi,
a prednosti uspeha će biti samo prividne. Vlast nad zemljom ili
morima će izgubiti svu privlačnost kada postane jasno da svaka
korist pripada vladarima, a da stanovništvo ne dobija ništa od
toga. Za pojedinca najveća korist dolazi iz potpune slobode
opštenja koja je moguća samo u uslovima mira. Priroda navodi
narode na međusobno prijateljstvo; ako njihove vlade pokušaju
da to prijateljstvo prekinu i nametnu sukobe, biće jednaki
neprijatelji svojim narodima kao što su onima protiv kojih ratuju.
Ako su njihovi podanici dovoljno slabi da ih podrže u ovakvim
sklonostima, onda ne znam kako bih napravio razliku između
tako nečuvene gluposti i apsurda i, sa druge strane, zveri koje su
dresirane da jedna drugu kidaju na komade samo da bi zabavile
svoje divljačke gospodare.41
Mir i slobodna trgovina međusobno se podržavaju i podstiču kako
ekonomski, tako i ljudski razvoj, i proizvodnju stvarnog bogatstva.

48
4
Intervju sa preduzetnikom za mir –
Krisom Ruferom
Tom G. Palmer
Na koji način su trgovina i mir povezani? Šta navodi
preduzetnika da podrži mir a da se usprotivi stranom
intervencionizmu? Šta povezuje slobodu, dobrovoljno
delanje i mir? Kris Rufer je osnivač vodećeg svetskog
prerađivača za sastojke od paradajza i bavi se
poljoprivrednom preradom i distribucijom, kao i
uslužnim preduzetništvom. Pored toga, osnovao je
Institut za samoupravljanje i Fondaciju za harmoniju i
blagostanje.

Palmer: Hvala na izdvojenom vremenu, Krise. Danas sam, zapravo,

poslovao sa tvojom kompanijom, iako ti to verovatno ne znaš. Naime,
kupio sam kečap za pomfrit i paradajz za salatu i postoji velika mogućnost
da su oba proizvoda prerađena u tvojoj firmi. Dakle, danas nas je tržište
povezalo mirnim putem i to me dovodi do prvog pitanja: zašto su
preduzetnici toliko zainteresovani za pitanje mira?
Rufer: Postoji više odgovora na to pitanje. Pre svega, mir nam dozvoljava
da obavljamo posao uz stvaranje najviše zajedničke vrednosti. Na taj
način, umesto da smo primorani da stvari radimo ovako ili onako, možemo
međusobno da odgovaramo na vrednosti, naše istinske vrednosti. Mir je
preduslov dobrovoljne razmene na kojoj se moje celokupno poslovanje
bazira. Kada je interakcija lišena prisile i dobrovoljna, možemo štošta
naučiti o klijentima i dobavljačima. A te mušterije, dobavljači i saradnici
jedini su koji znaju sopstvene vrednosti. Kao biznismen, reagujem na
49
signale u ekonomiji koji mi, putem cena, pokazuju šta je vredno. Te
informacije mi dolaze u vidu brojeva i cena, nemaju na sebi oznake
nacionalnosti, jezika ili religije. One su pokazatelji ljudskih vrednosti.
To je sjajna stvar na tržištu i u biznisu – cene nemaju ništa iza sebe,
nema predrasuda, nacionalnosti ni religije. To su sakupljene vrednosti
drugih ljudi predstavljane u obliku cene, a cena je izražena brojem koji
možete upoređivati sa drugim brojevima. Te brojeve mogu da koristim za
alokaciju retkih resursa, oni me uče o njihovim troškovima kroz cifru koju
bi drugi platili da te resurse koriste. Cene mi pomažu da se usklađujem sa
vrednostima drugih.

Palmer: Da li se bavite međunarodnim poslovima?

Rufer: Da. Zapravo, čak 30% naših proizvoda prodaje se u inostranstvu.

Palmer: Strancima?
Rufer: Da, strancima, ali ja ih sve vidim kao klijente. Ne brinem o takvim
stvarima, sve dok se vlade ne umešaju. Rekao bih da negde između 10%
i 20% naše ukupne prodaje odlazi u Kanadu i u Meksiko, a ostalo širom
sveta. Svakog meseca poslujemo sa klijentima iz 40 do 50 zemalja – iz
Japana, Saudijske Arabije, Holandije, Engleske, Argentine...

Palmer: I zarađujete iz svih tih prodaja?

Rufer: Svakako, inače se ne bismo njima bavili. To mi pokazuje da stvaramo
neku vrednost, da odgovaramo na potrebe potrošača i zadovoljavamo
ih. Postoji još jedan efekat tog odgovaranja na potrebe drugih. Možemo
posmatrati proizvod koji prodajemo, bilo na međunarodnom ili
unutrašnjem tržištu, kao na izaslanika mira, saradnje i poštovanja. Kada
druge posmatrate kao kupce, neće vam padati na pamet da ih ubijete ili
povredite. Trgovina je divna alternativa nasilju i prinudi.

Palmer: Neki kažu da međunarodna trgovina izaziva ekološku štetu i da

...
Rufer: Poslovni čovek koji radi na slobodnom tržištu, što podrazumeva
poštovanje imovinskih prava drugih, najviše od svih brine za životnu
sredinu. Ekološki svesni ljudi vide cenu robe, cenu materijalnih resursa,
50
bez obzira na to da li je u pitanju nafta, drvo, guma, staklo, bilo šta. A
budući da cene, profit i gubici omogućavaju predračune, infromacije o
troškovima nisu samo znanje, one predstavljaju efikasno znanje koje menja
ponašanje. Cene nam istovremeno donose znanje o troškovima i podsticaj
da iste smanjimo. Ne volimo da traćimo resurse i imamo podsticaje da
oni ne propadaju. Ključ je u poštovanju tuđih prava, što znači imovine
– ako se imovinska prava ne poštuju, dolazi do ekološke degradacije,
zagađenja, pustošenja i uništenja. Kada su ova prava adekvatno definisana
i zaštićena, moramo uzimati u obzir uticaj koji naši izbori imaju na druge.
Znate, vlade, državne uprave – oni ne moraju da uzimaju u obzir to kako
utiču na druge jer uvek mogu da pribegnu sili, dok mi to moramo da
radimo u svakom datom trenutku. Naš posao se bazira na dobrovoljnom
delanju. Ne možemo da koirstimo prinudu, niti to radimo, da bismo druge
naterali da naše proizvode kupuju, prave ili vrše isporuku dobara. Sve je
dobrovoljno, do same srži.

Palmer: Mnogo pominjete dobrovoljne aktivnosti. Da li sebe smatrate

„dobrovoljcem“ (voluntaristom), libertarijancem ili...?
Rufer: Meni su ti termini slični. Ranije je u upotrebi bio izraz „liberal“, ali to
u SAD-u često izaziva pometnju jer je suprotstavljeno „konzervativnom“.
Može se reći da sam „klasični liberal“, ali uz pravu upotrebu termina,
rekao bih da sam sve od navedenog: liberal, klasični liberal, voluntarista,
libertarijanac. Bitno mi je samo da ljudi nisu prisiljeni i da je naša interakcija
mirna i dobrovoljna.
Palmer: Koliko dugo imate takve stavove i kako ste do njih došli?
Rufer: Roditelji su mi bili apolitični, a ja sam kao klinac bio prilično
stidljiv, valjda sam i sada. Nisam se smatrao inteligentnom osobom niti
sam stupao u kojekakve rasprave i debate. Onda sam upisao fakultet
u Kaliforniji gde sam, kao brucoš, živeo u domu i upoznao mnogo
vršnjaka koji su bili dosta pametniji od mene. Tada sam zapravo prvi put
pričao o politici i ispostavilo se da u svakoj raspravi branim stav da je
pogrešno povređivati ljude. Vremenom sam te argumente samo uređivao i
dopunjavao. Moguće je da je neko ili nešto uticalo na mene a da toga nisam
bio svestan, ali to što sam pričao samo mi se činilo zdravorazumskim. Ne
sećam se nijedne konkretne knjige, osobe ili tvrdnje koja je u meni izazvala
51
ovakva verovanja, jednostavno volim da posmatram stvari i pokušam da
shvatim kako funkcionišu i kako bi se to moglo poboljšati. Studirao sam
ekonomiju na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, gde su mi
predavali Armen Alkijan i Vilijam Alen, sjajni profesori. Mislim da je prvo
predavanje kojem sam prisustvovao držao Bil Alen, tako da sam najpre
došao u dodir sa ekonomijom. Naučio sam da je ekonomija izuzetno
važna za razumevanje ljudskog ponašanja.
Ekonomija je društvena nauka, a ne, kako mnogi danas
pokušavaju da je prikažu, jedna od grana matematike. To je društvena
nauka koja izučava usklađivanje među ljudima. Nikada nisam stekao utisak
da se bilo kakva politika nameće u ekonomiji. Tada još nije postojao izraz
„libertarijanac“, ali sam ozbiljno razmišljao o tome kako ljudi mogu da
usklade aktivnosti da bi ostvarili svoje vrednosti. Kasnije sam čuo za
libertarijanizam i pomislio: „To sam ja. To je u suštini ono što ja mislim.“
Nije postojao neki iznenadni bljesak inspiracije, jednostavno sam mislio
da ljudi treba da žive u miru uz mogućnost da u međusobnoj saradnji
nađu način za ostvarivanje sopstvenih vrednosti. Tek kasnije sam saznao
da postoji naziv za moja uverenja.

Palmer: Dakle, na koledžu ste studirali ekonomiju koju ste posmatrali kao
bavljenje dobrovoljnom saradnjom. Kako ste od učenja stigli do bavljenja
njome? Kako je do toga došlo?
Rufer: Odrastao sam u radničkoj porodici, ali deda je bio bio mali
preduzetnik. Sećam se da sam odlazio na naftno polje gde je on uložio
nešto novca u bušenje i vađenje. Imao je par patenata i radionicu u kući,
može se reći da je bio i preduzetnik i pronalazač. Sećam se nekih trenutaka
sa njim kada sam bio baš mali – umro je kada mi je bilo 12 godina – ali
se sećam da sam, gledajući njega, mislio da tako izgleda kada odrasteš.
Obično je moj tata radio za dedu, skoro kao na farmi. Kada si mali i gledaš
kako tata vozi traktor a deda ide u banku – deda vodi posao, a tata izvršava
operativne zadatke – stekneš utisak da je takav svaki životni put i da svi
tako rade. To je u izvesnoj meri uticalo na mene. Kasnije sam diplomirao
na ekonomiji, završio master studije u oblasti poljoprivrednih nauka
i uspešno pohađao poslovnu školu u Los Anđelesu, na Kalifornijskom
univerzitetu. Nikada nisam išao na intervju za posao, jednostavno sam
se preselio u Dejvis nakon studija i počeo da razrađujem neke ideje koje
52
sam osmišljavao još dok sam vozio kamion. Sve je, na neki način, bilo deo
moje prirode i mojih očekivanja.
Prilično sam se zainteresovao za biznis dok sam studirao. Tata me
je izdržavao nešto duže od prvih godinu dana, više od toga nije mogao da
priušti, tako da sam relativno rano počeo da se oslanjam samo na sebe. Nije
bilo neke velike rasprave, bilo mi je jasno da moram da se osamostalim i
počnem da radim. Tata je veći deo života vozio kamion pa sam pomislio
da bih i ja to mogao da radim. Sa nekoliko drugara sam došao na ideju da
kamionima prevozimo paradajz od mesta do mesta. U trećoj ili četvrtoj
godini fakulteta sam iznajmio kamion i par prikolica i, uz očevu dozvolu,
preko leta prevozio paradajz, breskve i neke druge proizvode. To je trajalo
pet godina, pet leta.

Palmer: To je bilo dok ste još studirali?

Rufer: Da, tako sam platio školovanje, a u isto vreme se i upoznao sa
poslovanjem – bavljenjem paradajzom. Dok voziš kamion, posećuješ
njive, plantaže, fabrike i gledaš voće. Tako su mi dolazile raznorazne
ideje. Na primer: „sistem bi bolje funkcionisao ako bi drugačije brali
paradajz, ako bi drugačije organizovali istovar ili premestili stanice za
kontrolu kvaliteta; mogli bi da uštede i vreme i novac.“ Onda sam počeo
da razmišljam: „Ako bi se sistem malo izmenio, mogao bih fino da
zarađujem od vožnje kamiona.“ Tako da se sve dalje razvijalo zahvaljujući
mom početnom pitanju: kako mogu nešto da uradim bolje? Posmatrao
sam poslove drugih ljudi i razmišljao kako bih mogao da ih poboljšam.
Dizajnirao sam sopstveni sistem i prezentovao ga nekim ljudima, tražio
sam poslove, izučavao prerađivačku industriju i konačno došao na ideju
za jednu drugačiju koncepciju fabrike za preradu paradajza. Istrajao sam u
tome, nekih pet godina sam pokušavao da se snađem i skupljao sredstva, pa
sam konačno prikupio dovoljno novca. Tada je došlo vreme za izgradnju
fabrike. Imao sam tri velika partnera – ja sam bio najmlađi – i izgradili
smo našu prvu fabriku za preradu paradajza. Bilo je nekih inovacija, i u
fabrici i u samom načinu poslovanja, tako da smo napredovali izuzetno
dobro. Dakle, ja sam bio najmlađi partner, ali nisam primao platu, već
sam pregovarao za viši procenat profita. Za sedam godina, i sebi i svojim
partnerima uspeo sam da stvorim ogromnu količinu novca, tako da je
sve prošlo dobro, bio je pravi trenutak za taj poduhvat. Partnerima sam
53
ponudio da napravimo još jednu fabriku, ali su oni ponudu odbili, te sam
odlučio da otvorim jednu koju ću sam moći da finansiram. Odatle je sve
manje-više išlo svojim tokom.

Palmer: Zalažeš se za filozofiju koja proističe iz tvog poslovnog iskustva, a

koju nazivaš „samoupravljanje.“ Uspostavio si Institut za samoupravljanje
da bi promovisao dobrovoljnu saradnju i princip samoupravljanja. Na koji
način treba uspostavljati odnose u kojima su obe strane na dobitku da
bi, kako si rekao u jednom od svojih video zapisa sa vebsajta, lični ciljevi
pojedinaca bili kompatibilni sa njihovim komercijalnim (trgovinskim)
ciljevima ili podržani pomoću njih?
Rufer: Samoupravljanje je, za mene lično, prilično jednostavan koncept.
U svojim privatnim životima, ljudi upravljaju sami sobom, niko nema
životnog šefa već vode sopstvene živote. A vode ih na osnovu izvesne
misije; ja mislim da je svačija misija da bude srećan. Razumeli to ili ne, svi
mi težimo da budemo srećni, a svako ima drugačije mišljenje o značenju
sreće i putu ka njoj. Da biste naveli ljude da dobrovoljno sarađuju u poslu,
ključna stvar je nalaženje misije za svakog pojedinca u preduzeću.
Ljudi donose subjektivne procene o tome šta će im pomoći da
se unaprede, pa, prilikom razmene, imaju običaj da se cenkaju. Koriste
subjektivne procene i znanja koja poseduju, što često nije slučaj sa drugim
ljudima. I tako dolazi do razmene: toliko i toliko ovoga za toliko i toliko
toga. Ove razmere i odnosi se prevode u cene u trenutku kada ljudi
počinju da koriste novac, a novac je roba koju svako koristi jer zna da
će isto uraditi i svi ostali. Rezultat su subjektivne procene pretočene u
cene i, u tržišnoj ekonomiji, izražene brojevima. Sve su izražene u istim
jedinicama koje možemo upoređivati – zar to ne zvuči odlično? Sjajna
stvar u tržišnoj ekonomiji jeste to što vam ne treba neki tamo centralni
planer da biste imali red i koordinaciju. Principom samoupravljanja,
u kompaniju donosimo sve prednosti tržišne ekonomije, uključujući
slobodu i samousmerenje. Neki ljudi znaju stvari koje drugi ne znaju ali
bi im bile korisne, a tržište nam dozvoljava da komuniciramo međusobno
– paralelno sa ostvarivanjem ličnih ciljeva. Unosimo takve principe u rad
kompanije i težimo da se oslanjamo na samousmerenje (samodovoljnost),
a ne na hijerarhiju: rezultati su izvanredni.

54
Palmer: Šta možete da kažete o sukobima? Jesu li neizbežni, konstantni ili
mogu biti rešeni – kakvo je Vaše iskustvo?
Rufer: Konflikti su neizbežni – kraj priče. Bez konflikta ne postoji
ekonomija. Resursi su ograničeni, a ekonomija se bavi njihovom
alokacijom, tako da će sukoba uvek biti. Definitivno. Pitanje je: kako ih
rešiti? Do konflikta može doći zbog ljudskog delanja ili zbog upotrebe
resursa. Postoje dva načina njihovog rešavanja: možete razgovarati o
njima i dobrovoljno se složiti oko nečega ili jedna osoba može pribeći
prinudi da bi ga rešila, milom ili silom. Ako možete da radite sa ljudima
koji se slažu da konflikte treba rešavati mirno, pobedićete, svako od vas će
biti pobednik. Uvek tragam za rešenjima u kojima svaka strana pobeđuje.
Takva rešenja svima donose dobitak i stvaraju mir, sreću i prosperitet.

Palmer: Da pređemo na neka pitanja političke prirode. Neki ljudi se

izjašnjavaju „za posao (biznis)“, a neki „za slobodno tržište“ – postoje li
razlika između ta dva opredeljenja?
Rufer: Slobodno tržište je dobrovoljna aktivnost. Kada ljudi izjave da su
„za posao“, veoma često misle na dobitak iz jedne kratkovide perspektive,
razumete, dobitak na račun ili štetu drugih. Dobrovoljan posao je onaj koji
se obavlja u uslovima slobode, slobodnog tržišta, bez specijalnih usluga za
ovu ili onu grupu ili firmu. Ako neko preduzeće usmeri aktivnost na vladu
i pokuša da je iskoristi u svrhe koje ne bi moglo da ostvari samostalno
i na dobrovoljnoj bazi, onda je takve poslovanje krajnje nemoralno
i neproduktivno. Poslovanje treba da bude dobrovoljno i da počiva na
etičkim principima, a ne na uslugama ili subvencijama na račun drugih
putem prisile vladajućih struktura.
Nažalost, a to mi predstavlja veliki problem, postoji jedna vrsta
tržišta zasnovanog na uslugama koje funkcioniše na principu prisile. To je
kao kada bih ja uzeo Vaš pištolj i nekome pretio, nakon čega bismo podelili
„nagradu“. Ta vrsta bolesti naziva se „kronizam“ – ono što dobijete kada je
vlada u mogućnosti da svoju moć koristi da bi favorizovala određene grupe
na račun drugih. Lek za to jeste slobodno tržište – sloboda nadmetanja,
poštovanje svačijih prava i jednakost pred zakonom. „Ortačka“ politika
podrazumeva upotrebu prisile nad vlašću i od strane vlasti; ne postoji
razlika između kronizma i mafije koja organizuje iznude.

55
Palmer: Vratimo se na pitanje mira. Kakva je veza između mira i
poslovanja? Vi sarađujete sa ljidima iz Azije, Latinske Amerike i Srednjeg
istoka. Da li preduzetnici treba da podržavaju mir?
Rufer: Apsolutno, ljudi koji se bave biznisom treba da se zalažu za mir na
više načina. Pre svega, treba da ga ugrade u svoje lične vrednosti, govorim
prvenstveno o preduzeću, treba da podržavaju mirno rešavanje problema,
a ne da zahtevaju od vlade zabranu konkurencije ili da pristupe politici
kronizma. Nemojte uzimati subvencije, nemojte iskorišćavati vladine
programe, klonite se aktera koji se služe prinudom – dakle, klonite se
agenata vlasti.
Na drugom mestu, treba doneti etičku odluku o uzdržavanju
od prisilne razmene – prodavanja državi sredstava nasilja, prinude i
ugnjetavanja. Ovo je izuzetno važno.
Treći način jeste promovisanje mirnih odnosa među zemljama
putem dobrovoljne trgovine. Trgovina umanjuje šanse da dođe do rata.
Što se ljudi više međusobno poznaju i što više dobijaju jednih od drugih
kroz trgovanje, to su manji izgledi da će njihove države stupiti u rat,
budući da će veći deo javnog mnjenja želeti mir. Veći stepen trgovine
znači i veći stepen zavisnosti A od B i obrnuto. Znam da postoje brojna
istraživanja na ovu temu, ekonomija i političke nauke se bave mirom,
biznisom i trgovinom, ali isto tako dosta znam i iz ličnog iskustva. Ne
želite da pucate na klijente koji vam dolaze pred vrata. Želite da ih ugostite
jer će to koristiti i njima i vama i vašoj porodici i klijentima. Možete da
trgujete i možete da ratujete. Ja itekako preferiram trgovanje zato što je
civilizovano i bolje za sve, osim za one koji uživaju u povređivanju drugih,
a nisam u toj grupi.

Palmer: Govorite o etičkom odlučivanju u biznisu, ali ako gledate većinu

emisija na televiziji, biznismeni su prilično pokvareni; nisu dobri ljudi,
nisu prijateljski nastrojeni i nisu preterano moralni. Samo traže način da
prevare ljude i tako ih najveći deo popularne kulture i prikazuje. Kako
etika nalazi mesto u biznisu?
Rufer: Jedan od temeljnih stubova saradnje jeste prijateljstvo. Da nema
prijateljstva, kako bi bilo moguće koordinisati aktivnosti sa drugima
i živeti produktivno? Bili biste potpuno sami. Postoje različite vrste
56
prijateljstava: bračni drugovi, najbolji prijatelji, drugari za basket i tako
dalje. Postoje, takođe, i poslovni prijatelji, ljudi pored kojih se osećate
prijatno jer vam odgovaraju i pomažu. Generalno, niko ne voli da bude
okružen bezobranim ljudima, a kamoli onima koji fizički ugrožavaju
druge ili kradu. Ne možete imati uljudan odnos ako obe strane ne poštuju
vrednosti nepovređivanja i nekradenja. Pored toga, svakako, svi žele da
budu okruženi prijatnim ljudima.
Dakle, ako želite da se bavite bilo kojim poslom, da budete
produktivni i da se vaše preduzeće širi, imate veoma snažne podsticaje
da sarađujete sa drugima. Znam za dva načina postizanja da drugi rade
ono što vi želite. Prvo, možete da ih prisilite na to, bičem ili pištoljem
uperenim u slepoočnicu, ali lično ne poznajem nikoga ko voli da bude
na drugoj strani ovog odnosa, pa ljudi beže od onih koji bičuju ili pucaju.
Drugi način jeste da poštujete njih i njihova prava. Na slobodnom tržištu
sami birate sa kim ćete sarađivati, a da biste uspešno vodili biznis, morate
da budete osoba od časti i poštovanja da bi bilo ko želeo da radi sa vama.
Mogao bih da kažem još dosta toga, ali me uvek začudi koliko ljudi ne
uviđaju značaj etike u poslovanju, kao da uopšte ne razmišljaju.

Palmer: Kako biste prokomentarisali vojne intervencije koje država

sprovodi izvan granica?
Rufer: Mislim da je korisno razmišljati kao odeljenje za marketing. Šta
bi se drugim ljudima svidelo? Možete li da zamislite kako kineske, ruske
ili čak kanadske vojske marširaju kroz gradove Sjedinjenih Američkih
Država? Da samo prolaze, u uniformama, kroz Los Anđeles ili Denver, ili
da postavljaju vojne baze i oklopna vozila po celom gradu? Nezamislivo.
To je upravo ono što američka vlada radi širom sveta i mora da je nasilno,
mora da ugrožava naš ugled. Tamo gde zaista brane nezavisnot zemlje –
tu će se izgraditi dobra volja i namere će biti jasne. Ali u zemljama gde
ne postoji toliko jasno definisan cilj, teško je razumeti kako bi naše vojno
prisustvo mogli izazvati bilo šta osim mržnje i prezira.

Palmer: Aktivno podržavate libertarijanske vrednosti. Na koji način

doprinosite stvaranju slobodnijeg i mirnijeg sveta?
Rufer: Gde god da se pojavim, javno zagovaram principe mira i slobode.
Kada otputujem povodom posla, ne postoji ručak ili sastanak na kojem
57
ne započnem diskusiju o mogućim rešenjima za uspostavljanje mirnijeg
društva, otklanjanje prisile i nasilja. Veoma sam iskren i otvoren po tom
pitanju.

Palmer: Postoji duga tradicija velikih preduzetnika koji su se zalagali za

mir. Mislim na Ričarda Kobdena ili Džona Brajta u Engleskoj – obojica
su bili inovativni biznismeni i aktivisti za mir. U Antiimperijalističkoj ligi
SAD-a bilo je mnogo preduzetnika koji su se protivili Špansko-američkom
ratu, okupaciji Filipina i drugih španskih kolonija. Vidite li sebe kao deo
te tradicije?
Rufer: Da. Verujem da su preduzetnici – ne „kronijevci“ već pošteni
biznismeni – izaslanici mira. Dobrovoljna razmena jeste scenario u kojem
svi dobijaju, šteta što to mnogi ne vide. Sećam se jednog citata: „Ako
roba ne prelazi granice, prelaziće ih vojske.“ Preferiram razmenu dobara u
odnosu na metke i rakete. Šezdesetih su ljudi govorili: „Vodite ljubav, a ne
rat“. Nije loše, ali bih dodao: „Vodite ljubav i posao, a ne rat.“

Palmer: Šta biste poručili mladoj osobi koja razmišlja kako da posle
školovanja, bilo to srednje ili visoko, promeni svet na bolje? Da li biste
preporučili bavljenje biznisom ili politikom?
Rufer: Bavljenje državnom politikom jeste bacanje vremena, o tome bih
mogao dugo da pričam. U svakom slučaju, preporučujem biznis, kao i
komunikacije – novinarstvo ili neki drugi vid medija.

Palmer: Šta ako odluče da postanu konkurencija u preradi paradajza?

Rufer: [Kroz smeh] Ne bi bio nikakav problem. Bavljenje bizisom i
međunarodnom trgovinom, ako vas zanima mir, sjajna je stvar, zaista
čini svet boljim. A svako ko želi da mi bude konkurencija više je nego
dobrodošao. Voleo bih da imam jake takmičare jer bih konstatno morao
da budem u pripravnosti.

Palmer: Hvala što ste izdvojili vreme za intervju, Krise, znam da ste
veoma zauzeti.
Rufer: Bilo mi je zadovoljstvo.

58
5
Mir u slobodnoj trgovini
Erik Garcke
Na koji način trgovina i prekogranične investicije
umanjuju podsticaj za rat? Kako međuzavisnost utiče
na ponašanje? Kakva je veza između mira, demokratski
odgovorne vlade i trgovine? Erik Garcke je vanredni
profesor političkih nauka na Kalifornijskom univerzitetu
u San Dijegu, a pored toga predaje i na Univerzitetu
u Eseksu. Svoja istraživanja fokusira na uticaj koji
informacije i institucije imaju na rat i mit. Objavljuje
radove o trgovini, sajber kriminalu, diplomatiji i
povezanim temama.
Niz brutalnih i destruktivnih evropskih ratova koji je trajao
decenijama završio se 1648, Vestfalskim mirom, kada je uspostavljen
sistem prema kojem evropske države poseduju unutrašnji suverenitet
i spoljnu autonomiju. To nasleđe prolazi kroz sve veće izazove u svetu
gde ekonomske veze prelaze međunarodne granice. Do ekonomske
međuzavisnosti dolazi kada su dve ili više država povezane trgovinom.
Uobičajeno ekonomsko viđenje jeste da trgovina stvara vrednost.
Kao što su studenti političkih nauka davno primetili, ova vrednost
trgovine kasnije se drži kao „talac“ u bilo kom konfliktu između naroda.
Ako je talac dovoljno vredan i ugrožen ratom, suverene države više nisu
potpuno autonomne. Tamo gde postoji veća šansa da će dobit od trgovine
biti konfiskovana, zajednički izgledi za gubitke mogu odvratiti trgovinske
partnere od rata. Prostije rečeno, ako ljudi sa jedne strane granice imaju
vrednu imovinu ili mušterije sa druge strane, manje su šanse da će podržati
njihovo uništavanje, a veće da će ustati u odbranu mira.
Još jedan bitan efekat koji trgovina ima na mir jeste da dovodi do

59
pada vrednosti dobara koja bi bila stečena ratovanjem, a istovremeno čini
okupatorske vojske znatno skupljim. Ako trgovina snižava realnu cenu
dobara a uvećava produktivnost rada, onda bi radnici, firme i suverene
države trebalo da radnu snagu usmeravaju na produktivna preduzeća, a
udaljavaju od rata. U daljem tekstu ću, nakon osvrta na pozadinu priče,
detaljnije ispitati ove procese.
Transformacija
Ne treba vam doktorska diploma da biste shvatili da se današnji
svet kritički razlikuje od onog koji je postojao pre par generacija, da ne
pominjemo periode poput sedamnaestog veka. Konkretno, tržišta su za
globalnu politiku počela da rade ono što su za unutrašnju već obavile
u ogromnom broju država. Najpre postepeno, ali u poslednjih par
decenija ubrzano, svetski lideri su počeli da uviđaju kompleksne i obimne
ekonomske veze koje postoje između njihovih zemalja i stanovištava.
Grafik 1 prostom ilustracijom pokazuje ovu evoluciju na polju globalne
trgovine, merenu realnim američkim dolarom iz 2000. godine (stotinama
milijardi).
Pored toga, svet u proseku postaje bogatiji. Grafik 2 prikazuje svetski
BDP po glavi stanovnika. Da bi se lakše vršila upoređivanja kroz vreme,
prilagodio sam merne jedinice tako da prosečan prihod iz 1821. godine
iznosi 1. Ovo takođe omogućava poređenje porasta bogatstva kretanjem ka
većem ograničenju države i većim ličnim slobodama. Iako demokratizacija
deluje kao nejednak proces – najvećim delom zbog dekolonizacije koja je,
posle 1950-ih, rezultirala stvaranjem velikog broja država – i nju karakteriše
uzlazni trend, fenomen koji je s pravom dokumentovan kao „talasi“
političkih reformi.42 „Polity data“ meri nivoe nacionalne demokratije pri
čemu je deset najviša, a nula najniža vrednost.43 Ovde su i oblik vladavine
i BDP per capita predstavljani na godišnjem prosečnom svetskom nivou.44
Klasična liberalna politička ekonomija predvidela je sve tri promene
i spekulisala o njihovim posledicama. Demokratija, trgovina i ekonomski
razvoj poboljšavaju stanje čovečanstva na više načina. Ovde je fokus
na tome da li, kako i koja konkretno promena obeshrabruje upotrebu
političkog nasilja (unutar) i rata (između) postojećeg sistema vestfalskih
nacija. Trgovina je posebno značajno sredstvo za promovisanje svetskog
60
mira, ali je njen uticaj donekle komplikovan zbog načina funkcionisanja i
efekata koje ima na promene političke konkurencije i konflikata. Države
između kojih postoje trgovinske veze zapravo bi mogle biti „naterane“ na
miroljubive odnose. Cilj ovog rada jeste razjašnjavanje efekata ekonomske
međuzavisnosti.

61
Sumnjičavi Tomas (Doubting Thomas)
Ekonomista nobelovac, Tomas Šeling45, nudi najubedljiviji opis
međuzavisnoti. Predstavlja je kroz parabolu o dva planinara koji su, da bi
se popeli na planinu, vezani jedan za drugog. Vezivanjem, njihove sudbine
počinju da se prepliću, a kretanje jednog zavisi od kretanja drugog, i
obrnuto. Budući da će obojica ili uspeti ili pasti, i jedan i drugi postaju
oprezniji i kreću se pažljivije, a rezultat je mirna saradnja.
Liberalni teoretičari se korsite logikom međuzavisnosti da bi istakli
pacifistički potencijal trgovine. Kako je međunarodna trgovina u porastu
(neravnomerno, ali uporno) još od sedamnaestog veka, struja naučnika od
Monteskijea, Smita, Pejna, Kanta, Kobdena, Angela i drugih, pa sve do
modernih mislilaca poput Raseta i Dojla, naglašava moć kojom unosna
prekogranična trgovina može dovesti do mira.46 Manji su izgledi da će
narodi stupiti u rat ukoliko ih povezuje profitabilna trgovina koja bi, u
slučaju rata, izazvala značajne ekonomske gubitke.
Treba napomenuti da Šelingovo interesovanje za međuzavisnost nije
proisteklo iz trgovine, već nečega malo drugačijeg. Naime, u njegovoj
paraboli, konopac koji vezuje planinare nije trgovina već rizik izbijanja
nuklearnog rata. Pat Hladnog rata bio je utemeljen na fenomenu
označenom kao „UGU“ ili „uzajamno garantovano uništenje“. Najava
nuklearnog oružja i recipročni rizik uništenja ako bi došlo do „pravog
rata“ osigurali su da SAD i SSSR jedna drugu odvrate od rata, budući da
nijedna država nije mogla sebe da zaštiti. Kao i u slučaju planinara, uzrok
saradnje i uzdržavanje bila je egoistička želja da se izbegne destrukcija, a
ne altruistička težnja da se promoviše mir.
Istovremeno, Šelingov cilj nije bio da objasni stabilnost, već da osmisli
načine da velike sile nastave da se takmiče u svetu u kojem je direktna i
otvorena konfrontacija nezamisliva ili bar iracionalna. Kao što parabola
pokazuje, veze međusobne zavisnosti – nuklearne ili ekonomske – mogu
odvratiti od agresije. Pa ipak, iako je nuklearna međuzavisnost stvorila
svet u kojem totalni rat nije moguć, takođe je dovela do situacije u kojoj su
balansiranje na ivici rata, prinudna diplomatija, propaganda, zastupnički konflikti
i drugi oblici „pragova rata“ sve češće i brojnije. Strah od posledica
neuspeha u iznalaženju dogovora, ma kakav izvor straha bio, može navesti

62
igrače na kompromis, ali inhibicije do kojih dolazi usled međuzavisnosti
takođe ohrabruju aktere da igraju „igru kukavice“.
Trgovina i nuklearna oružja nemaju mnogo toga zajedničkog; prvo
promovišemo, a drugo bi čovečanstvo najradije iskorenilo. Međutim,
uloge koju oba procesa imaju u stvaranju međuzavisnosti jesu suštinski
iste. I jedno i drugo izazivaju „sebično“ ponašanje koje može imati visoko
moralne socijalne posledice, prilično slično vrloj socijalnoj dinamici koju
je Adam Smit otkrio u tržišnom mehanizmu.
Kao što su liberalni teoretičari davno govorili, porast trgovine
stvara značajnije „taoce“ i time uvećava podsticaj za miroljubivost; viši
nivo međuzavisnoti koji danas postoji mogao bi povisiti cenu rata toliko
da države ne bi ni razmišljale o njegovoj mogućnosti. Ipak, vrednost
trgovinskih veza najčešće je znatno niža od uloga u nuklearnom ratu. Ako su
države već spremne da rizikuju izuzetno velike gubitke u konvencionalnoj
ili nuklearnoj borbi, šta još trgovina može uraditi da zaustavi tok rata?
Kakva je onda uloga ekonomske međuzavisnosti u unapređivanju mira?
Uzroci mira
Svedoci smo jednog od najizvanrednijih događaja u istoriji. On se,
zapravo, odvija već duže vreme. Dugoročno „sekularno“ smanjenje broja
ratova se dešava među bogatim, razvijenim zemljama. Izbio je mir, bar u
nekim delovima planete. Ovaj trend je toliko suptilan da ga mnogi nisu ni
primetili, dok drugi biraju da zanemare dobre vesti u korist dokaza da se
narodi i države i dalje negde bore. Opadajući trend ratovanja opširno su
zabeležili Stiven Pinker, Džošua Goldstin i drugi.47
Sekularno smanjivanje ratovanja najprimetnije je u Evropi gde traje
već vekovima. Grafik 3, „Kretanja konflikata u Evropi“, zasnovan je na
podacima koje je prikupio Piter Brek.48 Svaki kvadratić predstavlja broj
konflikata po deceniji (konflikt podrazumeva bar trideset dve ljudske žrtve
povezane sa tim sukobom). Sukobi u Evropi su umanjeni od prosečno
trideset po deceniji početkom petnaestog veka, do otprilike deset po
deceniji u prošlom veku. Treba voditi računa prilikom analiziranja
korealcija koje su kompleksne i multikauzalne. Na primer, Klaudio Kjofi-
Revila pokazao je da je intenzitet konflikata, meren brojem žrtava, trend
koji se kreće u suprotnom smeru i da raste kroz vreme.49 Ipak, kretanje
63
izgleda jasno; evropski vladari se, već duže vreme, udaljavaju od sukoba, a
približavaju nenasilnim metodama rešavanja nesuglasica.
Sličan, mada možda malo dvosmisleniji, odnos postoji i na globalnom
nivou. Na grafiku 4 su prikazani Militarizovani međudržavni sporovi
(MMD) – od događaja manjeg obima poput pretnje silom do ratova
ogromnih razmera. Ovi podaci su ponovo agregirani na globalnom nivou,
što znači da su MMD ponderisani brojem parova država u sistemu u
datoj godini. Iako nema jasnih obrazaca sve do posle Drugog svetskog
rata, militarizovani sporovi postaju ređi nakon dva rata. Još jednom svet
postaje mirnije mesto.
Šta objašnjava ovaj trend? Postoji više mogućnosti. Neki naučnici ističu
porast demokratije kao bitan uzrok međudržavnog mira. Iako postoje
dokazi za tu tvrdnju, problematično je pripisivati mir mirnoj unutrašnjoj
politici.50 Za početak, do uspona demokratije u Evropi došlo je mnogo
kasnije nego do opadajućeg trenda ratovanja. Demokratija ne može da
uzrokuje mir dok ne postoje demokratije. Nadalje, i sama demokratija
je proizvod mira. Neophodan uslov demokratije jeste da grupe unutar
društva prihvate mogućnost političkog poraza kako nesuglasice ne bi
eskalirale do nasilja. Osporavanje može biti prigušeno biranjem političkih
institucija. Međutim, jednostavnija i jednako moguća tvrdnja jeste da
sam izbor političkih institucija zavisi od prirode osporavanja. Ako je
ono što se osporava toliko važno da jedna strana ne može sebi da priušti
kompromis, to je kao da je demokratija već propala. Stoga, neophodan
uslov demokratije jeste konsenzus oko izbora koji će preovladavati. Ako
poraz na političkom polju nije vredan otpočinjanja nasilja u zemlji, elitama
i građanima će biti moguće, čak i poželjno, da prihvate vladavinu naroda
i ograničenu državu u domaćim institucijama. Da bi se ovo omogućilo,
jedna od opcija jeste da se umanji uloga koju politika ili „javni izbor“
igraju u alokaciji resursa i imovine. Ako politički poraz povlači gubljenje
kuće, posla, slobode ili čak života, veće su šanse da ćete nastaviti političku
borbu i pribeći nasilju u cilju zaštite. S druge strane, ako su ti procesi
mahom regulisani tržišnim ili drugim privatnim mehanizmima, a alokacija
resursa nije određena ishodom političkih takmičenja, manje je verovatno
da ćete se koristiti nasiljem da biste izvojevali političke pobede.

64
 U predmodernim društvima, sredstva za proizvodnju bila
su mahom opipljiva (materijalna). Ljudi su posedovali zemlju i radnu
snagu koju je vladar mogao prisvojiti za sopstvene potrebe. Biti bogat
65
– ili imati „dozvolu za život“ – značilo je da ste u dobroj milosti kralja.
Kako se društvo razvijalo, bogatstvo je sve više postajalo rezultat znanja
i sposobnosti kreativnog promišljanja. Kralj je i dalje birao pobednike,
ali je u interesu društva i produktivnosti bilo da bira pobednike koju su
pametni i efikasni, a to je nešto što tržište najbolje radi samo – kada ne
zavisi od kralja. Upravo zbog ove trgovinske nezavisnosti od politike
postalo je korisno za kraljeve da ograniče svoje zadiranje u tržišta da bi
dozvolili privredi da se razvija, a državi da prosperira. Razvoj civilnog
društva i nezavisnog preduzetništva značio je da bogatstvo više nije
posledica lojalnosti kralju ili bliskosti državi. Sigurnost se više nije dobijala
dodvoravanjem vladarima, već postizanjem takve produktivnosti da se
kralj u nju ne bi mešao niti bi je prisvajao.51 Čak su i kraljevi i kraljice
naučili važnu lekciju o koki sa zlatnim jajima.
Moderna predstavnička demokratija nastala je, uslovno rečeno,
kao proizvod procesa koji sam upravo opisao; potreba da se ograniči
država zarad ekonomskog rasta značila je da državno traženje rente ima
manju vrednost, čak i kada je potreba za državnim regulisanjem tržišta
bila veća nego ikada – za pružanjem jasnih pravila i efikasne primene
(transparentnosti) – kao i potreba za snabdevanjem javnim dobrima.
Umesto ulaganja u politiku i takmičenja za pristup državnoj moći,
pojedinci su sada mogli da ulažu u stvaranje novih dobara i usluga za
prodaju na tržištu. Nadalje, ako nije bilo vredno zaplenjivati imovinu
unutar države, bilo je još manje razloga za borbu oko materijalnih dobara
na međunarodnom planu. Uspon demokratije kao globalni fenomen pre
odražava opadanje značaja distributivne politike u Evropi i šire, što se vidi
na grafiku 4, nego što objašnjava obrazac koji grafik predstavlja.
Trgovina bi na više načina mogla da odvrati od sukoba. Uloga
koju trgovina igra u pacifikaciji svetske politike široko je rasprostranjena
i prepoznata u akademskim krugovima.52 Pa ipak, precizan mehanizam i
način negovanja i propagiranja ovog procesa i dalje je kontroverzna tema.
Kao što sam već naveo, samo posedovanje nečega što je moguće izgubiti
nije prepreka borbi, čak može i da podstakne sukob ako neko drugi želi da
prisvoji to bogatstvo. Posedovanje takve imovine često uvećava konflikt
ako postoji konkurencija nulte sume (moja dobit zavisi od tvog gubitka i
obratno), što je često slučaj u politici. Budući da je čitava politika borba,
66
moramo se baviti sledećim pitanjem: na koji način trgovina, i razmena
uopšte, povezuju politiku i mir?
„Nevidljiva ruka“ mira
Jedan od velikih uvida društvenih nauka može se pripisati Adamu
Smitu: akcije mogu imati nenameravane posledice, a socijalna vrednost
tih akcija ne prati nužno nameru koju su akteri imali na umu. Uticaj tržišta
na narode i društva pun je vrlina čak i kada su učesnici u svom delovanju
vođeni samo željom da uvećaju sopstveno bogatstvo. Sličan argument se
može primeniti prilikom razmatranja uticaja tržišta na mir. U pokušaju
da se obogate, kompanije, potrošači, preduzetnici, pa i čitave države su
izmenile korisnost i održivost vojne snage. U ovom slučaju, pre bi se
reklo da je u pitanju čitava garnitura ruku. Tržišta čine rad skupljim i
time umanjuju težnju da se iskorišćava zarad sticanja kapitala. Pored toga,
tržišta olakšavaju razmenu dobara i usluga mirnim sredstvima. Na kraju,
sama tržišta ne reaguju povoljno na konfliktne situacije, te samim svojim
postojanjem podstiču njihovo suzbijanje.
Najmoćniji uticaj koji trgovina ima na sukobe jeste transformisanje
državnih interesa. Rastuća dubina i integracije tržišta su, u poslednjih par
vekova, znatno uvećale vrednost rada i „ljudskog kapitala“ (veština).53
Skupa radna snaga i opadanje vrednosti materijalnih ulaganja u
proizvodnju navele su mnoge države da odustanu od pokušaja koji su
ranije bili uobičajeni – da bogatstvo stiču pljačkanjem drugim zemalja.
Mora se voditi računa, budući da uski interesi vladara i njihovih pristalica
vrlo lako mogu nadglasati javni interes i podstaći „lov“ – pljačku – bilo
unutar ili između država.
Drevna carstva su se bogatila zahtevanjem danka (tovara žitarica
i drugih dobara) od podaničkih pokrajina. Vikinški pljačkaši su tovarili
brodove ukradenim plenom. Španski brodovi su se u šesnaestom veku
vraćali kući prepuni srebrnih poluga koje su iz rudnika vadili porobljeni
domorodački narodi. S druge strane, kasnije evropske imperije su često
otimale od svojih podanika da bi subvencionisale prekogranične pohode
koji su bili profitabilni samo drugoj generaciji potomaka aristokratije.
Istoričari Lens E. Dejvis i Robert A. Hatenbek zabeležili su: „Britanija
kao celina nije profitirala od Carstva, ali pojedinačni investitori jesu.“54
67
Čak je i kolonijalizam bivao sve ređi kako su najbogatije vojno sposobne
zemlje počele da kupuju sredstva za proizvodnju umesto da ih, kao ranije,
stiču upotrebom oružja. Modernim nacijama više se ne isplati da pljačkaju
susedne zemlje – kao što je bio slučaj sa Vikinzima, konkvistadorima i
mornarima elizabetanskog doba. Potčinjavanje stranih populacija radi
iskorišćavanja njihovih resursa više nema smisla jer su okupatorski pohodi
skupi, a kupovanje onoga što vam treba znatno jeftinije od otimanja od
suseda.
Ironično je to da, iako moderne nacije više nemaju mnogo koristi
od pljačke (usled povećane likvidnosti globalnog tržišta), trgovina je
dovela do porasta koristi koja se dobija iz regulisanja svetskih prirodnih
bogatstava – a s tim i smanjivanja generalne učestalosti nasilja. Moderne
države se više, a ne manje, interesuju za politiku drugih država jer su
svesne koliki uticaj, usled međuzavisnosti, drugi imaju na njih. Umesto da
napadaju i pljačkaju druge, međunarodne trupe sve češće bivaju uposlene
od strane Ujedinjenih nacija ili regionalnih organizacija da „održavaju
mir“ i suzbijaju nasilje. Mir može biti nametnut i iznutra da bi se trgovina
nastavila – ako su zemlje o kojima je reč nestabilne i ako lokalni politički
programi imaju uticaja na svetska dešavanja. Drugim rečima, trgovina
među najbogatijim zemljama stvara podsticaj da one suzbiju konflikte
između ostalih. Ratovanje šteti trgovini i na ekološkoj ravni, i to ne samo
zemljama koje u njemu neposredno učestvuju. Učesnicima u trgovini
je u interesu da suzbiju konflikte između trećih strana koje izazivaju
poremećaje na tom polju.
Jedan od problematičnih aspekata međuzavisnosti jeste njena
kompleksnost. Jednostavni odnosi imaju tu prednost da ih je lakše
shvatiti i na njih uticati primenom različitih politika. Kompleksnost može
biti vrlina u smislu da umnožava opcije i nudi širi dijapazon odgovora
i alternativa upotrebi vojnih snaga. Trgovina može voditi miru ukoliko
sprečava sukobe, ali da bi efekat bio takav, neophodno je da trgovinske
veze budu dovoljno snažne i vrednovane da mogu odvratiti od rata
(kao što je navedeni primer nuklearnog oružja). Može se desiti i da sa
sobom povlači izvesne probleme i sporove relativno uskog obima, kao
što se desilo nakon Drugog svetskog rata u zapadnoj Evropi. Tamo gde
je trgovina izuzetno vredna, a nema previše neslaganja između država,
68
trebalo bi da prevlada mir. Trgovina takođe može informisati učesnike
u raspravi i time olakšati pregovore kao alternativu upotrebi vojne sile.
Ovo je posebno korisno u nesigurnim i „svadljivim“ sredinama. Konačno,
možda i najopštija uloga koju trgovina igra jeste da transformiše državne
ciljeve i stara se da logika pljačkanja i predacije bude percipirana kao
zastarela. Čak i pljačkaši banaka kupuju namirnice umesto da ih kradu iz
prodavnica. Jednostavno nije vredno truda krasti, nemoguće je opljačkati
dovoljno bogatstva da bi se na kraju čitav proces isplatio. Razvoj trgovine
je doveo do specijalizacije usled koje pljačkanje gubi na efikasnosti, a mir
dobija na korisnosti. Kvalifikovane radnike treba „mamiti“ dobrim radnim
uslovima, što čini rat i osvajanja kontraproduktivnim. Dakle, modernost
znači da ne krademo nego kupujemo.
Tržišne snage su, povezujući države i čineći svet međuzavisnim,
oblikovale interese i želje država i učinile rat manje poželjnim sredstvom
za njihovo ispunjenje. Isto tako, liderima i narodima je za opstanak
manje potrebno vlasništvo nad državom. Istovremeno, uloga države u
olakšavanju tržišnih uslova nikada nije bila važnija. Države funkcionišu na
unutrašnjem, regionalnom i međunarodnom planu i stvaraju međuzavisni
kauzalni lanac koji ojačava saradnju i ograničava sukobe. Nije u pitanju
samo to da ljudi pokušavaju da budu bolji u svojim poslovima, već je
trgovina izmenila sam način na koji shvatamo šta znači kada ti „dobro ide“.
Ako budemo imali sreće i nastavimo putem šire i slobodnije trgovine, ona
će nastaviti da obesmišljava upotrebu vojnih snaga i da dokazuje koliko je
ratovanje neefikasno.

69
6
Politička ekonomija carstva i rata
Tom G. Palmer
Da li nužno mora doći do sudara civilizacija? Da
li je imperijalizam ili kolonijalizam pobednička ili
gubitnička ideja? Ko su bili najveći šampioni mira i
protivnici kolonijalizma? Mora li biti „ratova za naftu“?
Ko odlučuje o pitanjima rata, a ko dobija?
„Iznutra sloboda, a izvan mir. To je cela ideja.“ 55
- Frederik Bastija (1849)
Neki ljudi izučavaju rat da bi u ratovanju bili uspešniji. Iz druagačije
perspektive, možemo se njime baviti i da bismo ga izbegli, umanjili,
zaustavili – eliminisali. Možemo se truditi da razumemo rat, ne kao
što poimamo meteorologiju, astronomiju, različite bolesti, već kao
što razumemo druge vrste ljudskog ponašanja. Opremljeni takvim
shvatanjima, možemo prosvetliti sebe same, svoje susede, porodice,
prijatelje i građane o zabludama koje nose prividna opravdanja rata. Iznad
toga, možemo pokušati da izgradimo i ojačamo institucije koje umanjuju
šanse da do rata uopšte dođe. Ako uspemo da podrobnije razumemo sve
aspekte rata, možemo umanjiti nasilje u ljudskim interakcijama i prorediti
prilike za ratovanje. Dezinformacije i nesporazumi mogu, skoro bukvalno,
biti ubojite. Tačne informacije i ispravno razumevanje mogu spasiti živote.
Libertarijanski mislioci posvetili su mnogo energije tokom poslednjih
par vekova razumevanju uzroka rata i iznalaženju načina da se mir ostvari
putem institucija i mentaliteta.
Mir više nije puka utopistička fantazija. Štaviše, istorijski zapisi
pokazuju da je svet danas mirniji nego što je bio. Ekonomija, sociologija
i psihologija objašnjavaju zašto je to tako. Naoružani (da se tako izrazim)
ovim znanjima, možemo učiniti svet daleko mirnijim. Možemo umanjiti
70
nasilje u ljudskim odnosima, a svet može istovremeno postajati mirniji,
pravedniji, bogatiji i slobodniji.
Dobre vesti: Nasilja je sve manje
„Verovali ili ne – a znam da većina neće – količina nasilja se smanjila
kroz duge periode vremena. Danas živimo u možda najmirnijoj epohi
čitave ljudske egzistencije.“56
- Stiven Pinker
Kad god neko pomene da se nasilje smanjuje, većina to odmah
poriče. Ipak po ceo dan slušamo vesti o nasilju, često uz uznemirujuće
slike žrtava. Silovanja, ubistva i napadi glavna su tema dnevnika. „Najbolja
glavna vest je ona koja je krvava.“ Poneka zemlja je zaglibila u konflikt.
Ali moramo da se izmaknemo i osmotrimo širu sliku. Sukobi, a posebno
nasilni i smrtonosni, mnogo bolje privlače pažnju od miroljubive saradnje.
Za situacije koje su mirne i dobrovoljne imamo običaj da kažemo da se
„ništa ne dešava“, ali se zapravo desilo dosta toga: ljudi su otišli na posao,
poljoprivrednici su zasadili useve, investitori su uložili u nove kompanije,
a radnici stvorili korisne proizvode; ljudi su išli u kupovinu; ljudi su se
zaljubili, zaljubljeni se venčali, rodila su se deca; bilo je rođendanskih
zabava, desio se život. Ali to je pozadina, to je uobičajeno. Nikada niste
na naslovnoj strani novina pročitali: „Milioni ljudi su mirno nastavili sa
svojim životima.“ Na naslovne strane dospevaju nesvakidašnji događaji,
a to su najčešće sukobi, pre svega nasilje. Zvuči kao paradoks, ali što je
nasilje ređe, to će ga više biti u vestima. Obmanjujemo sebe govoreći da je
svet sve puniji nasilja, a ima ga sve manje.
Politikolog Džejms Pejn i psiholog Stiven Pinker zabeležili su nešto
izvanredno.57 Verovatnoća da će nasumično izabrana osoba postati žrtva
nasilja smanjuje se već hiljadama godina. Čak i ako uzmemo u obzir neizrecive
strahote svetskih ratova, logore Trećeg rajha, Sovjetskog Saveza i Narodne
Republike Kine, etnička čišćenja i ostale horore proteklog veka, svakodnevno
susretanje ljudi sa nasiljem znatno se smanjilo. Ne zvuči verodostojno, ali tako
je. Dakle, postoji pregršt razloga da budemo ohrabreni, čak i dok nam se srca
slamaju zbog onih koji i dalje trpe nasilje. Dobra vest jeste da je ono sve ređe
i ređe, a da opadanje traje već duže vreme.
71
 Nasilje, uključujući i rat, nije nepromenljiva stavka ljudske istorije,
njegova učestalost se smanjila. Nismo osuđeni na patnju zbog konstantne
količine nasilja u svetu. Nasilje naizmenično raste i opada, a već duže
vreme samo opada. Društvene i političke nauke pomažu nam da shvatimo
zašto je tako. Naučnici su skupljali i ispitivali ogromne količine dokaza
u prilog tvrdnji klasičnih liberala da je ključ za očuvanje mira sloboda,
konkretno sloboda za preispitivanje i kritiku vlade, sloboda trgovine,
kretanja/putovanja i ulaganja u inostranstvu.
Da li nužno postoji „sudar“ civilizacija i zemalja?
Postoji čuvena teza prema kojoj se svet suočava sa „sudarom
civilizacija“. Po rečima politikologa Semjuela Hantingtona, „Zapad“
postaje slabiji jer, između ostalog, zapadne zemlje vojno kontrolišu manji
deo Zemljine površine. Po njegovom mišljenju, interesi „civilizacija“ su
sukobljeni i, ako ih jedni ispunjavaju, drugi u tome bivaju poraženi.
Hantington nudi mnogo značajnih uvida u svojoj knjizi, ali ne poseduje
adekvatno shvatanje političke ekonomije ljudske interakcije. Ekonomija
mu nije bila jača strana i nije uspeo da pojmi značaj dobrovoljne trgovine
putem koje se civilizacije međusobno obogaćuju. Umesto toga, usvojio je
perspektivu nulte sume u društvenim odnosima.58
Sledi jedan od osnovnih načina na koje je merio „opadanje“ civilizacije:
Zapadna društva su 1490. godine kontrolisala najveći deo evropskih
poluostrva, ne računajući Balkan, što iznosi negde oko 1,5 miliona
kvadratnih milja (čitava Zemljina površina, bez Antarktika, iznosi
52,5 miliona kvadratnih milja). Na vrhuncu teritorijalne ekspanzije,
1920-ih, Zapad je imao vlasništvo nad oko 25,5 miliona kvadratnih
milja, što je blizu polovine površine Zemlje. Do 1993, teritorijalna
kontrola je prepolovljena i iznosila je 12,7 miliona kvadratnih milja.
Zapad se vratio na pređašnje evropsko jezgro, uz dodatak zemlje
u Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu koju su nastanili
doseljenici. U poređenju sa tim, teritorija nezavisnih islamskih
društava je porasla sa 1,9 miliona kvadratnih milja 1920. godine
na 11 miliona u 1993. Slične promene odigrale su se i u pogledu
populacije. Na samom početku dvadesetog veka, zapadnjaci
su činili oko 30% svetske populacije, a imali su vlast nad skoro
72
 45% tada, a 48% svetskog stanovništva 1920. godine. Uz izuzetak
nekoliko imperijalnih ostataka u Hong Kongu, 1993. godine su
zapadnjaci vladali samo zapadnjacima.59
Da li je to opadanje? Hajde da pogledamo samo jedan primer
zapadnih zemalja i carstava. Kraljevina Holandija vladala je teritorijom
koja će kasnije postati Indonezija između 1800. i 1942. godine, kada će
je zauzeti Japansko Carstvo. Vlada Holandije je, nakon rata, skoro pet
godina pokušavala da povrati teritoriju, ali u tome nije uspela i Indonezija
je 1950. postala nezavisna država.
Posle takvog gubitka, sledeći Hantingtonovu tezu, očekivalo bi se da
je bogatstvo Holanđana počelo da se smanjuje. Da li je tako? Ukoliko
kao repernu vrednost uzmemo američki dolar iz 1990. godine, holandski
BDP per capita je 1950. iznosio 5.996 $.60 Šest decenija kasnije, 2010.
godine iznosio je 24.303 $, što predstavlja porast od 305%.61 „Gubitak“
kolonijalnih poseda nije značio katastrofu za Holanđane. Daleko od
toga. Oni više ne moraju da šalju mladiće u rat, niti službenike da se bave
administracijom. Danas, ako Holanđani žele nešto iz Indonezije, to mogu
i da kupe bez prolivanja krvi na tuđoj zemlji. Ispostavilo se da je trgovina
bolja i berićetnija opcija kako za Holandiju, tako i za Indoneziju, čiji je per
capita BDP (takođe u odnosu na američki dolar iz 1990) prešao sa 817$
1950. godine na 4.722$ 2010. – porast od 478%.62
Zapravo, uopšte ne mora da znači da bogatstvo jedne zemlje
podrazumeva siromaštvo neke druge. Kada vaš partner u trgovini postane
bogatiji, to je i za vas dobro. Kao što je Žan Batist Sej govorio davne 1803.
godine (nažalost, retko ko je slušao):
... dobra žetva je poželjna, ne samo za poljoprivrednike već i za
trgovce svakom drugom robom. Što je veći rod, to je i kupovine
više. Isto tako, loša žetva nanosi štetu prodaji svih drugih
proizvoda. Tako je i sa svakom drugom vrstom robe u proizvodnji
i trgovini. Uspeh jedne grane trgovine obezbeđuje više sredstava
za kupovinu, otvarajući tržišta za proizvode svih drugih grana;
s druge strane, stagnacija jednog kanala proizvodnje ili trgovine
osetiće se u svim drugima.63
Ekonomski nacionalisti u bogatim zemljama besne kada čuju da
stanovnici Kine, Indije, Brazila ili Gane postaju bogatiji. Ako siromašni
73
postaju bogatiji, to mora značiti da će bogati postati siromašniji! Takvo
razmišljanje nije samo ružno i neljubazno već i zasnovano na potpuno
pogrešnom rezonovanju. Kanađani (Nemci, Danci, Amerikanci, Japanci
ili bilo ko drugi) ne treba da se ljute kad Kinezi ili Indijci postanu bogatiji;
ako trguju sa njima, onda im je u interesu da klijenti i mušterije mogu više
da plaćaju njihove proizvode. Isto važi i za stanovnike Koreje, Kenije,
Virdžinije i Vermonta, poljoprivrednike i radnike u fabrikama.
Ako bi sve ekonomske interakcije bile interakcije nulte sume, to bi
značilo da su interesi država nepomirljivo suprotstavljeni. Kada bi to bilo
tačno, sukobi bi bili neizbežni. Hantington bi bio u pravu. Ali, Hantington
je pogrešio.64

Da li je merkantilistički imperijalizam pobednička ideja?

Iako se moglo čuti nekoliko retkih glasova protiv rata i imperija tokom
vekova, pojave poput invazija u drugim zemljama, porobljavanja lokalnih
populacija i konfiskovanja njihove imovine, nažalost, nisu žestoko
osuđivane. Principijelne kritike invazije i osvajanja usledile su tek nakon
što se pokazalo da nepravda i nasilje nanose štetu počiniocima, a da dobit
donosi trgovina zasnovana na poštovanju ljudskih prava. Ne bi trebalo da
začudi činjenica da je filozof morala, autor „Teorije moralnih osećanja“
(1759) kasnije osuđivao nepravde evropske kolonizacije u svojoj knjizi iz
1776:
Izgleda da su glupost i nepravda bili osnovni principi na kojima su te
kolonije izgrađene; glupost traganja za rudnicima zlata i srebra, a nepravda
žudnje za posedovanjem zemlje čiji su starosedeoci prve doseljenike
dočekali ljubazno i gostoprimljivo, daleko od bilo kakvih neprijatnosti
prema Evropljanima.65
Adam Smit je shvatao da se imperijalizam „ne isplati“, bar ne većini
ljudi, a da su ukupni troškovi i cene carstava daleko, daleko veće od bilo
koje koristi koja se može izvući. Škotski filozof i ekonomista istakao je
da, povrh nepravde, takvi vojni pohodi poreskim obveznicima donose
troškove koji nadmašuju svaku dobit.
Veliko carstvo je stvoreno zarad jednog cilja: podizanja nacije
potrošača koji će biti dužni da kupuju sva dobra koja prodavnice

74
 različitih proizvođača nude. Zarad tog malog povećanja cena
koje bi ovaj monopol mogao doneti proizvođačima, na domaće
potrošače je stavljen teret izdržavanja i odbrane tog carstva. Za
ovu svrhu, i samo za nju, u poslednja dva rata je potrošeno više
od dve stotine miliona, a stvoren je i dug od preko sto sedamdeset
miliona iznad onoga što je u prethodnom ratu potrošeno. Kamata
za ovaj dug veća je ne samo od ukupnog vanrednog profita (koji
je, navodno, ostvaren zahvaljujući monopolu), nego i od ukupne
vrednosti trgovine, odnosno dobara, koja je u proseku godišnje
ostvarivana izvozom u kolonije.66
Kolonijalizam, imperijalizam i ratna osvajanja i pokoravanja koja su
oni podrazumevali nisu doneli korist stanovništvu, onima koji su plaćali
poreze, snabdevali vojske i nosili terete imperije. Bilo je, svakako, dobitnika:
ratni izvođači i dobavljači, birokratska administracija i potkraljevi,
primaoci monopolskih dobitaka i ukradene zemlje, trgovci opljačkanim
dobrima i prinudnim radom. Ali, njihovi dobici su bili minijaturni u
poređenju sa opsegom troškova i gubitaka koje su snosili poreski obveznici
kolonizatorskih zemalja i pokoreni stanovnici kolonija. Kao što je Adam
Smit istakao, sama kamata na dug koji je uzet da bi se finansirale vojne
snage bila je veća od ukupne trgovine koja je bila ostvarivana ranije. Sve
ukupno, imperijalizam je bio gubitnička ideja.67
Ovu tezu su dobro razumeli klasični liberali slobodnog tržišta. Ričard
Kobden, član britanskog Parlamenta i jedan od najpoznatijih slobodnih
trgovaca u istoriji Evrope izjavio je 1860. godine da, ukoliko neko samo želi
da subvencioniše posebne interese, postoje daleko jeftiniji i manje štetni
načini od kolonijalnih osvajanja. Ostao je poznat po ulozi u sklapanju
sporazuma o slobodnoj trgovini sa Francuskom, čime je osiguran
dugoročan mir između tradicionalnih protivnika. Prilikom komentarisanja
Britanske imperije, predložio je jedan drugačiji i manje destruktivan i skup
pristup zadovoljavanju interesa zainteresovanih strana. Njegova ideja je
bila da treba isplatiti ratnim profiterima količinu bogatstva koje bi dobili u
ratu, a ostatak društva poštedeti ratnih strahota i umiranja.
Nažalost, postoji klasa – najuticajnija od svih koje imamo – koja
zarađuje upravo na ovim udaljenim ratovima, ili unutrašnjoj panici
zbog francuske invazije. Kako bi aristokratija preživela bez trošaka
75
 rata i naoružanja? Zar nije moguće izdržavati ih na neki humaniji
način? Kada sa M. Ruerom razgovaram o smanjenju obaveza,
i dotaknemo se neke manje industrije koja zapošljava nekoliko
ruku i malo kapitala, a zahteva visoku zaštitu, imam običaj da
predložim sledeće: umesto da se mešate u trgovinu zemlje da biste
ih nahranili i napojili i zadovoljili te specijalne interese, bolje bi
bilo da ih povučete sa neprofitabilnih pozicija, smestite u zgodne
apartmane u hotelu Luvr i, o trošku države, obasipate šampanjcem
i srnetinom do kraja života. Zar ne bi mogao sličan kompromis
da se postigne i sa mlađim sinovima aristokratije – umesto da ih
održavamo najskupljim od svih načina, ratom i pripremama za
isti?68
Džon Brajt, takođe osnivač pokreta slobodne trgovine u Britaniji i,
poput Kobdena, antiimperijalistički nastrojen član Parlamenta, 1858.
godine je uporedio Britansko carstvo i njegove ratove sa sistemom
socijalne pomoći bogatima.
Ne postoji taj statističar koji bi uspeo da izračuna koliko je samo
bogatstva, snage i suprematije vodećih engleskih porodica izvedeno
iz nečasnog uzimanja udela u plodovima industrije naroda,
plodovima koji su od njih otimani svim mogućim sredstvima
oporezivanja i koji su prokockani u svim mogućim zločinima za
koje se vlast može smatrati krivom. Što se više budete bavili ovom
temom, to ćete biti bliži zaključku do kojeg sam ja došao: spoljna
politika, briga za „evropske slobode“ i „protestanske interese“,
težnja ka „ravnoteži moći“ – sve je to samo jedan ogroman sistem
socijalne pomoći namenjene aristokratiji Velike Britanije.69
Neki Britanci, na primer oni koji uslužuju vojske, pa čak i „mlađi
sinovi aristokratije“ koji su otplovili u kolonije i upravljali njima kao
guverneri ili vojni oficiri, sticali su bogatstvo na račun stanovništva – kako
kolonijalnog, tako i preostalog britanskog. Ali, britanski narod kao celina
svakako nije profitirao. Nakon iscrpne studije troškova, ulaganja, poreza i
ostalih finansija Britanskog carstva, Lens E. Dejvis i Robert A. Hatenbek
su, u svom radu „Mamon i potraga za Carstvom: ekonomski aspekt
britanskog imperijalizma“ zaključili:
76
 Britanci, posmatrani kao celina, svakako nisu profitirali od
Carstva. S druge strane, pojedinačni investitori jesu. U samom
Carstvu, nivo dobijene koristi je zavisio od toga koga pitate i kako
je računate. Za belačke kolonizatore, odgovor je nedvosmislen:
platili su malo, a dobili izuzetno mnogo. Kolonizatori vazalnih
teritorija, ako je takvih bilo, zasigurno su takođe dobijali. Što se
tiče domorodačkih naroda, iako su dobijali potrošačke korpe po
zaista veleprodajnim cenama, ne postoji dokaz da bi, da su mogli
da biraju, kupili baš te proizvode koji su im nuđeni, čak ni po
najnižim mogućim cenama.70
Imperijalizam nije ekonomski koristan čitavoj populaciji koja ga vodi;
svakako jeste izvesnim delovima, inače nikada ne bi bio sproveden. Oni
koji profitiraju čine veoma malu manjinu populacije, a njihovi dobici su
mizerni u poređenju sa gubicima ostalih. Naivne pretpostavke mnogih,
kako sa leve tako i sa desne strane spektra, glase: „Ako neko dobija, neko
drugi mora da je izgubio, a ako je neko igubio, to znači da je neko pobedio.
Dobici i gubici se uvek na kraju izbalansiraju“. Njihove pretpostavke su
pogrešne.
Okruženi smo onim što društvene nauke nazivaju igrama pozitivne
sume, situacijama u kojima oba aktera transakcije dobijaju. Kada mušterija
pazari nešto od trgovca, kaže mu „Hvala“. Osoba koja veruje u svet nulte
sume bi se začudila ako bi i kupac i prodavac rekli „hvala“. Jedan ne trpi
poraz da bi drugom učinio uslugu. Ne, i jedan i drugi dobijaju. Suma
koristi nije nula – pozitivna je. Takve transakcije se dešavaju svuda oko nas,
ali retko ko ikada primeti „dvostruko hvala“ u dobrovoljnim razmenama
pozitivne sume.
Postoji još jedan vid interakcije, a to su igre negativne sume. Moguće
je da u sukobu ne samo jedna strana izgubi, već da ukupni gubici daleko
nadmaše bilo kakve dobitke ili da čak obe strane budu gubitnici. Poslednji
scenario je prilično čest. (Doduše, igre negativne sume mogu izroditi i
neto dobitnike: lopov koji izbode nekoga do smrti da bi mu ukrao novac
može dobiti hiljadu dinara, ali žrtva ne gubi samo novac, već i život. Jedan
dobija malo, ali drugom oduzima sve. Može se desiti i da obe strane izgube
ukoliko oboje poginu ili završe teško ranjeni, a sve zbog hiljadu dinara
koje je lopov planirao da ukrade.)
77
 Vikinzima su pljačkaški pohodi nekada donosili čitave brodove
plena. Španska Srebrna flota je donosila plemenite metale iz kraljevskih
kolonija u Španiju, rude koje su vadili i obrađivali robovi, a koji su donosili
bogatstva dvoru (iako se ispostavilo da su katastrofalni po čitavu zemlju).
Pirati su nekada bili ogromna pretnja svakome ko plovi. Ali, vremena su
se promenila. Strane vojne ekspedicije obavljane u poslednja dva veka
nanele su mnogo štete kolonijalnim narodima, ali nisu donele dobit
zemljama (u celini) koje su ih sprovodile. Svakako je bilo neto dobitnika
(npr. onih koji su snabdevali vojsku zalihama), ali su ukupni dobici daleko
manji od gubitaka – ne samo kod kolonizovanih ili okuparnih naroda, već
i kod samih okupatora. U slučaju svetskih ratova, porazi svih strana su
zapanjujuće veliki. Nakon Drugog svetskog rata, Evropa i veliki deo Azije
pretvorene su u ruševine, a stanovništvo je bilo primorano na racioniranje
hrane ili čak umiranje od gladi. Mir i trgovina, a ne rat, omogućili su
oporavak privrede nakon ratova.71
Najistaknutiji protivnici imperijalizma i stranih vojnih ekspedicija
bili su najposvećeniji slobodnoj trgovini, bilo to u Francuskoj, Engleskoj
ili Nemačkoj. Prvi dobitnik Nobelove nagrade, Frederik Pasi, bio je
vodeći ekonomista slobodne trgovine, osnivač Francuskog udružanja za
međunarodnu arbitražu i prijatelj i saradnik Ričarda Kobdena i Džona
Brajta. Poznati aktivista je objasnio sledeće:
... uprkos ogromnom broju tužnih izuzetaka, u svetu preovladava
sklonost ka harmoniji i univerzalnoj slozi – skolonost koja je
obuhvaćena tom uzvišenom idejom bratstva i jedinstva ljudske
vrste. Srž ovog pokreta je razmena. Bez razmene, ljudska bića
su izgubljena braća koja postaju neprijatelji. Kroz razmenu, oni
uče da jedni druge razumeju i vole. Zajednički interesi ih mire,
a pomirenje prosvetljuje. Kada nema razmene, svako ostaje u
svom ćošku, otuđen od čitavog univerzuma. Doktrine prohibicije
i restrikcija propovedaju izolaciju i pustošenje, a čovečanstvo
osuđuju na neprijateljstvo i mržnju.72
Pasi je posvetio život širenju ideje slobodne trgovine i zalaganju za
insitucije međunarodne arbitraže kao sredstva miroljubive egzistencije i
izbegavanja rata.

78
 Kao što su u Evropi postojali kritičari rata i carstva, tako je i u Americi
bilo u kontekstu imperijalističkih ambicija i projekata. Vodeći preduzetnici,
pisci i akademici su, u znak protesta vojnim ekspedicijama SAD-a, 1898.
osnovali Antiimperijalističku ligu. Vilijam G. Samner, član Lige i profesor
na Univerzitetu Jejl, u svom poznatom eseju iz 1998 – „Špansko osvajanje
Sjedinjenih Država“ – iznosi tezu da, iako su Amerikanci vojno porazili
Špance i zauzeli Guam, Portoriko i Filipine, pravu osvajačku pobedu su
odneli principi Španskog carstva.
Samner svoju osudu imperijalizma i rata završava rečima: „Odneli
smo vojnu pobedu nad Španijom, ali se potčinjavamo njenoj suprematiji
na polju ideja i politike. Ekspanzionizam i imperijalizam samo su stare
filozofije nacionalnog bogatstva koje su od Španije napravile ono što je
ona danas. Te filozofije hrane taštinu i pohlepu naroda. Zavodljive su,
posebno na prvi pogled i uz površnu procenu, te im se ne može poreći
popularna snaga. To su zablude koje će nas odvesti ravno u propast
ukoliko ne budemo dovoljno odlučni da im odolimo.“73

„Rat za naftu (i druge resurse)“

Prave kolonijalne okupacije su danas daleko ređe (iako i dalje ima
slučajeva), ali nije neuobičajeno čuti da je obaranje strane vlade, upotreba
vojne snage, pretnja ratom ili bilo koja druga prekogranična aktivnost
vlade nužna za zaštitu domaćih resursa. To je puko okretanje klasičnoj
merkantilističkoj logici koju ekonomisti iznova i iznova pobijaju.
Donosioci političkih odluka ponekad izjavljuju da se rat mora voditi iz
ekonomskih razloga. U savremenoj epohi, oni tvrde da treba prolivati krv
i trošiti sredstva da bi se obezbedio pristup nafti. Bivši državni sekretar,
Džejms Bejker, svedočio je 1990. godine pred Vrhovnim sudom SAD-a po
pitanju rata u Persijskom zalivu protiv režima Sadama Huseina. Govorio
je o „uticaju na našu ekonomiju“ i izjavio sledeće:
... ovde nije reč o smanjivanju cene goriva na lokalnoj pumpi.
Nije samo usko pitanje dotoka nafte iz Kuvajta ili Iraka. Radi se
o diktaroru koji bi, samostalno i bez prepreka, mogao da uguši
svetski ekonomski poredak i prostim dekretom odredi da li ćemo
svi upasti u recesiju ili, još gore, stanje depresije.74

79
 Jedan od njegovih prethodnika, Henri Kisindžer, izjavio je ranije za Los
Anđeles Tajms da je irački diktator, Sadam Husein, sposoban da „izazove
svetsku ekonomsku krizu“.75 Pitanje pristupa nafti je ponovo potegnuto
prilikom druge američke invazije na Irak. Pored drugih neuspeha, oni
koje si podržali rat za naftu nisu uspeli da razumeju osnovne principe
ekonomije.
Vilijam Niskanen, tadašnji predsednik Instituta Kato, bivši član
Veća ekonomskih savetnika predsednika Regana i istaknuti akademski
ekonomista, izjavio je tokom javne debate sa bišim direktorom CIA-a
Džejmsom Vulzijem:
Kako 1991, tako i 2001: nafta nije vredna ratovanja. Nafta zadovoljava
interese onih koji je kontrolišu samo ako je prodaju i nama i drugima. A
američki nacionalni interes ne zavisi od toga ko poseduje naftu, uz izuzetak
pitanja bogatstva odnosne zemlje. Vidite, tako bi bilo i da govorimo o soji
a ne o nafti, a ne zavisi ni od toga da li uvozimo mnogo ili smo izvoznici.
Cena nafta je ista u Japanu i u Britaniji, iako Japan svu svoju naftu uvozi,
dok je Britanije manje-više samu sebe snabdeva. Imamo svetsko tržište
nafte... tako da ona nije vredna ratovanja. Nije bila vredna 1991. i nije
vredna sada.76
Niskanen je bio u pravu. Nafta je roba i ima globalnu cenu. Čak je i
psihotičnim diktatorima jasno da ona ničemu ne služi ako je na prodaju.
Naime, čak je i javno priznati protivnik SAD-a, pokojni venecuelanski
diktator Ugo Čavez, to razumeo pa je većinu proizvodnje državne naftne
kompanije prodavao upravo američkim kupcima.
Hajde da pretpostavimo da se dotok nafte ili nekog drugog resursa
smanjio. Šta onda? Ekonomija nam govori dve bitne stvari.
1. Vojne snage su takođe skupe. Gotovo bez greške su skuplje
od bilo kog smanjenja izazvanog restrikcijama stranih vlada.
Oni koji se zalažu za vojne intervencije ponašaju se kao da su
vojne snage besplatne, a to svkakao nije istina.77
2. Ljudi koji deluju na tržištima već su otkrili mehanizam
snalaženja u slučaju smanjenja zaliha, a to je mehanizam
cena; cene stvaraju podsticaj za alokaciju dobara tako da se
ona koriste na najbolji i najvredniji način (kada cene rastu,
80
 postajemo ekonomičniji u upotrebi retkih resursa); rastuće
cene ne podstiču samo očuvanje resursa, već i povećanje
zaliha i okretanje supstitutima tih proizvoda (u slučaju nafte,
supstituti bi bili prirodni gas, hidroelektrane, solarna i druge
vrste energije). Oslanjanje na tržište daleko je, daleko jeftinije
od pribegavanja vojnoj sili.78
Merkantilistička logika i neuzimanje u obzir troškova vojnih intervencija
nisu svojstveni samo SAD-u. Slične političke mere su bile uzrok bankrota
Sovjetskog Saveza (svaka nova država satelit je nanosila ogromene terete
imperijalnoj sili), a NR Kina već godinama plaća pozamašne premije za
pristup nafti i raznoj drugoj robi. Slične mere su koštale i kineske poreske
obveznike, budući da država plaća cenu višu od tržišne (ne računajući
dodatne podsticaje donosiocima političkih odluka u drugim zemljama),
a zatim subvencioniše gubitaška državna preduzeća za upoterbu takvih
resursa.79
Francuska vlada je godinama radila na sticanju posebnih koncesija za
francuske firme u zapadnoj Africi: te koncesije su dobijene na račun afričkih
potrošača i francuskih poreskih obveznika. Francuska je pokušavala da
donese dobit svojim preduzećima putem održavanja CFA franka (CFA
je prvobitno značilo Francuske kolonije u Africi od 1945. do 1958, zatim
Francuska zajednica Afrike, a nakon sticanja nezavisnosti francuskih kolonija
Afrička finansijska zajednica), strane pomoći (teret francuskih poreskih
obveznika, kao što je američka strana pomoć teret Amerikancima, a
kineska Kinezima), stacioniranja francuskih vojnih snaga i povremenih
vojnih intervencija. Neto dobitnici nisu „Francuzi“, već pojedinci koji
se bogate na račun ostatka francuskog stanovništva. Bivši predsednik
Francuske, Nikola Sarkozi, izjavio je tokom diskusije (koju su zabeležili
novinari) sa tada izabranim predsednikom Togoa, Forom Nasingbeom
(podržanim od strane Francuske): „Ako ste prijatelj Francuske, morate
voditi računa o francuskim kompanijama.“ Poruka je više nego jasna i
nudi uvid u svet modernog kronizma.80
Slično tome, ruska vlada je, pod vođstvom predsednika Putina,
„zarađivala usluge“ ruskim kompanijama, kako državnim tako i privatnim,
putem agresivne spoljne politike, uključujući invazije u susednim zemljama
i aneksije terirorija, kao i kreiranjem „Evroazijske carinske unije“. Rezultati
81
su naneli štetu ruskim potrošačima i poreskim obveznicima, ali su bili
itekako korisni direktorima i menadžerima firmi koje su bliske Kremlju,
pre svega su to „siloviki“ koji čuvaju i osnažuju autoritarni režim.81
Slobodna razmena je nesrazmerno bolji način sticanja resursa od bilo
kog oblika praktikovanja državne moći. Merkantilizam, imperijalizam
i militarizam zadovoljavaju samo posebne interese uskih grupa, ali su
suprotstavljeni javnom interesu. To su gubitničke ideje.
Ekonomske zablude i međunarodni odnosi
Frederik Bastija, jedan od najvećih šampiona slobode i mira, i jedan
od najboljih predstavnika libertarijanskih vrednosti, proglasio je osnovnu
misiju libertarijanske političke ekonomije: objasniti da je trgovina
uzajamno korisna, dok je rat uzajamno destruktivan.
Naša misija zahteva da se borimo protiv ovog pogrešnog i
opasnog sistema političke ekonomije prema kojem je prosperitet
jednog naroda nespojiv sa prosperitetom drugog, koji izjednačava
trgovinu sa osvajanjima, a produktivan rad sa eksploatatorskom
dominacijom. Sve dok ovakve ideje bivaju prihvaćene, svet neće
videti ni dana mira. Mir će, štaviše, biti nepoznat i apsurdan
pojam.82
Održanje podrobno opovrgnutih teorija poput „trgovinske ravnoteže“
– ideje da je „trgovina države onoliko uspešna koliko je njen izvoz veći od
uvoza“ – svetu je nanelo ogromno štetu.83 Odbacivanje lažnih doktrina
nije stvar političke ideologije, već racionalne ekonomije, nezavisnood naših
opštih pogleda na svet. Kao što je Pol Krugman, ekonomista trgovine,
izjavio:
Konflikt između zemalja koji mnogi intelektualci priviđaju jeste
iluzija, ali takva iluzija koja može uništiti realnost uzajamnih
dobitaka iz trgovine.84
Neverovatno je dokle seže neznanje ekonomskih nacionalista i njihovih
merkantilističkih predloga, ljudi koji tvrde da su nerazvijene zemlje pretnja
razvijenim, ili obrnuto, zato što će jedne ili druge istovremeno privući
neto strane investicije i ostvariti trgovinski suficit.85 Možemo se nadati da
će se takvo neznanje povući pred racionalnom ekonomskom analizom i
82
da nećemo predugo čekati budućnost kakvu je predviđao Žan Batist Sej:
Pre ili kasnije će doći dan kada će se ljudi zapitati da li je
neophodno toliko se mučiti zarad razotkrivanja gluposti sistema,
tako detinjastog i apsurdnog, a opet tako često nateranog na vrh
bajoneta.86

Ako roba ne prelazi granice, prelaziće ih vojske

Sloboda trgovine i ulaganja vodi miru među narodima. Ona ne čini rat
nemogućim, ali znatno umanjuje šanse da do njega dođe, a to je vredno
dostignuće. Klasični liberali su još davno dovodili u vezu mir i trgovinu.
Nemački klasični liberal, Džon Prince Smit je 1860. napisao:
Međunarodna povezanost interesa koje proizlazi iz slobode
trgovine jeste najefektivniji način sprečavanja rata. Kada bismo
napredovali dovoljno da u svakom strancu vidimo potencijalnog
kupca, bili bismo dosta manje skloni da na njega pucamo.87
Danas jasnije razumemo jaku pozitivnu korelaciju – ne samo između
mira i slobode trgovanja, nego i između mira i obima trgovine. Što je više
međunarodne trgovine i što su prekogranična ulaganja veća, to su i šanse
da do rata dođe manje.
Veliki francuski filozof i politički mislilac, Monteskje, u svom
uticajnom delu „Duh zakona“ iz 1748. godine piše:
... prirodna posledica trgovine je mir. Dva naroda koja trguju
postaju međusobno zavisni; ako jedan želi da prodaje, drugi će
želeti da kupuje, a svaka zajednica je izgrađena na zajedničkim
potrebama.88
Nakon sprovedenog istraživanja o konfliktima, Solomon Polaček
i Karlog Sigli su zaključili: „Narodi koji trguju više sarašuju a menje
ratuju. Dupliranje trgovine vodi čak dvadesetpostotnom smanjenju
ratobornosti.“89 Prekogranična trgovina, a posebno investicije, bude u
narodu želju za održanjem mira. Manje je verovatno da će oni koji imaju
više posla u trgovanju ili ulaganjima u nekoj drugoj zemlji podržati rat
protiv svojih mušterija ili partnera. Što je više ljudi čiji životi zavise od
održanja trgovine, to će podrška miru biti veća, jer će se podići više glasova
83
protiv narušavanja vrednih odnosa. Isto važi i za opseg i količinu trgovine,
budući da niko ne voli da gleda kako njihova roba i njihova imovina biva
uništena ili bombardovana.90
Danas je opšte poznato da je nepromišljena politika protekcionizma
(podizanja barijera u cilju zaštite domaćih proizvođača) 1930-ih godina
itekako doprinela Depresiji i svetskom ratu koji je usledio.91 To je
predvidelo i 1.028 američkih ekonomista koji su potpisali peticiju protiv
ekstremnih trgovinskih ograničenja na preko 20.000 uvoznih dobara
koja je američki Kongres uspostavio 1930. godine. Taj udarac usmeren
na američke potrošače (a i američke izvoznike) uzrokovao je čitav talas
protekcionističkih mera širom sveta, produbio je i produžio Veliku krizu
u Evropi i u SAD-u i utabao teren za rat. Zaključne reči peticije su glasile:
„Carinski rat ne popločava put razvoju svetskog mira.“92 Ispostavilo se da
je to tačno.
Nakon strahota Drugog svetskog rata, američki predsednik Hari
Truman je 1947. izjavio:
U ovom trenutku, čitav svet koncentriše svoje misli i energiju na
postizanje mira i slobode. Oba cilja su snažno povezani sa trećim
– ponovnim uspostavljanjem svetske trgovine. Zapravo, svi ciljevi
– mir, sloboda i trgovina – jesu neodvojivi. TO su nam dokazale
teške lekcije prošlosti.
U istom govoru, predsednik Truman je dodao: „Kako je koja bitka
ekonomskog rata iz 1930-ih završavana, tako su neminovni tragični ishodi
bivali sve jasniji i jasniji.“93

Drevni uvid
Razumevanje veze koja postoji između miroljubivog ponašanja i
trgovine seže daleko u prošlost. U devetoj knjizi Homerove „Odiseje“
opisani su kiklopi koji poput zveri proždiru sve koji dospeju na njihovo
ostrvo. Nedostaju im civilizovane institucije, pre svega rasprava, zakoni i
trgovina.
U njih ni skupština nema ni veća ni zakona kakvih
nego prebivaju svi na vrhuncima visokih gora,
svaki u prostranoj živi špilji, te kako ga volja
84
 upravlja ženom i decom, za Kiklope ne haje druge.
...
Nikakvih Kiklopi rumenogrudih nemaju lađa,
a ni drvodelja da im veslovite istešu lađe,
koje bi sve svršavati mogle, u gradove ljudske
koje bi ploviti mogle, kao što drugi mornari
dolaze ljudi ploveć’ po pučini ljudima drugim.94
(u engleskoj verziji: dolaze da trguju sa drugima)
Debata, diskusija, kritika, trgovina, putovanja, investicije i ostali
elementi slobodnog društva ne čine rat nemogućim, ali značajno umanjuju
verovatnoću da do njega dođe. Ograničavaju i smiruju divlje nasilje – a to
je itekako bitno.
Ko donosi odluke?
Libertarijancima je oduvek bilo jasno da je naivno i površno
pretpostaviti da su ratovi koje vode vladajuće elite na bilo koji način
korisne stanovništvu tih zemalja. Istoričar Parker T. Mun je prilično jasno
izložio stvari u svojoj knjizi „Imperijalizam i svetska politika“:
Jezik često prikriva istinu. Češće nego što uspevamo da ispratimo,
jezički trikovi nam zamagljuju oči kada su u pitanju činjenice
o međunarodnim odnosima. Kada neko kaže „Francuska“,
pomislimo na Francusku kao jedinicu, entitet. Ako, da ne bismo
ponavljali reč, iskoristimo zamenicu pa kažemo „Francuska je
poslala svoje – ili njene – trupe da pokore Tunis“, onda u priču
unosimo jedinstvo i ličnost. Sama upotreba reči prikriva činjenice
i od međunarodnih odnosa pravi glamuroznu dramu u kojoj su
glavni glumci personalizovane nacije, a prelako zaboravljamo
muškarce, žene i decu od krvi i mesa koji su stvarni akteri. Koliko
bi drugačije bilo kada ne bi postojala reč „Francuska“ pa bismo
morali da kažemo: „trideset osam miliona muškaraca, žena i dece
veoma različitih interesovanja i verovanja koji naseljavaju teritoriju
od 218.000 kvadratnih milja!“ Tada bismo morali preciznije da
opišemo ekspediciju u Tunisu: „Nekoliko ljudi od ovih trideset
osam miliona je poslalo trideset hiljada drugih da osvoje Tunis.“
Ovakvo postavljanje stvari povlači pitanje, bolje rečeno čitav niz
85
 pitanja. Kojih to „nekoliko ljudi“? Zašto su poslali trideset hiljada
ljudi u Tunis? Zašto su ih oni poslušali?
Carstva grade ljudi, a ne narodi. Zadatak pred nama je da
otkrijemo koji su to ljudi, aktivne i zainteresovane manjine u
svakom narodu, koji direktno imaju koristi od imerijalizma, a
zatim da analiziramo zašto većine plaćaju troškove i odlaze u
ratove izazvane imperijalističkim ekspanzijama.95
U najboljem slučaju, u pitanju je skraćenica za kompleksne aktivnosti
rata kada kažemo da je „Zemlja A objavila rat ili poslala vojsku na Zemlju
B“; u stvari, grupa ljudi u Zemlji A je donela odluke koje imaju ozbiljne
posledice po ostale, a zadatak društvenih nauka je da otkrije kako i zašto
su te odluke donete, kao i zašto su im se drugi povinovali. Rat je stvar
izbora, bar u slučaju agresora. Pokušaj agregiranja svih ljudi, svih interesa
i svih mišljenja u jednoj zemlju u jedinstvenu mašinu za donošenje
odluka jeste ne samo produkt mističnog zaluđivanja, već još gore: od
nas sakriva sva važna pitanja političkih nauka. Pa ipak, tim putem kreću
mnogi komentatori, analitičari i ideolozi rata i sukoba. Ne uspevaju da
razumeju problematičnost tog pristupa jer su kolektivisti – kako moralno,
tako i po pitanju metodologije društvenih nauka. Oni posmatraju državu
sastavljenu od ogromnog broja najrazličitijih pojedinaca i njihovih složenih
odnosa (porodice, mreže, političke partije, preduzeća, religijska verovanja
i tako dalje) kao pojedinca – poput pojedinaca koji je čine.96 Takav način
razmišljanja je nemaran i ima obiljne posledice.
Odluke se donose, one se ne dešavaju same od sebe. Odgovaramo
na podsticaje, ali nas isto tako motivišu ideje. Nepromišljene ideje daju
podršku nepromišljenim politikama koje dovode do izopačenih – a nekada
i katastrofalnih – podsticaja.
Ako želite mir, morate da se borite za njega. Ako se pojavi mogućnost
rata, morate da je dovedete u pitanje. Nemoguće je biti „neopredeljen“
po pitanju rata. Postoje dve mogućnosti. Ako niste za, onda morate biti
protiv, nema neutralne pozicije. Uništenje izazvano ratom, nevine žrtve i
traćenje svih mogućih resursa stvaraju veoma, veoma jaku poziciju protiv
otpočinjanja rata. Nadalje, ako želite da i drugi žele mir, nije dovoljno
da samo govorite o njemu, već i da se borite protiv zabluda o „sudaru
86
civilizacija“, „ekonomskom konfliktu“, „protekcionizmu“ i svetu kao
nultoj sumi. Pored toga, morate i da aktivno podržavate institucije koje
proizvode podsticaje za mir, prvenstveno slobodu trgovanja, putovanja
i ulaganja, kao i demokratska prava slobode govora i kritikovanja vladine
politike.
Izazov koji je postavio istoričar Parker T. Mun – „da analiziramo
zašto većine plaćaju troškove i odlaze u ratove“ – jeste i naš izazov.
Ako razumemo probleme, treba da podignemo glas za ono što je
ispravno: za filozofiju, političku ekonomiju, institucije, politike i za
uspostavljanje miroljubivog sveta dobrovoljne saradnje.

87
7
Uzdržavanje od rata u doba
američkog prosvetiteljstva
Robert M. S. Mekdonald
Zašto ljudi ne smatraju rat povodom za slavlje, zašto mu
ne pribegavaju odmah već kao poslednjem sredstvu?
Odakle potiču principi civilne kontrole nad vojskom?
Kakvu je ulogu u tom procesu odigralo prosvetiteljstvo u
Americi i ko su ključne figure? Robert M. S. Mekdonald
je venredni profesor istorije na Vojnoj akademiju u
SAD-u i privremeno zaposlen u Institutu Kato. Objavio
je pozamašan broj radova u naučnim časopisima i
knjigama o američkom osnivačkom periodu i priznati
je stručnjak u oblasti života i dela Tomasa Džefersona.
Rat je nekada uziman zdravo za gotovo. Smatran je normalnim,
čak pozitivnim delom života. Nadalje, nekada je i slavljen – ne samo u
dalekoj prošlosti, već i relativno skoro. Vinston Čerčil, slavni britanski
državnik koji je poznat po pružanju otpora nacionalsocijalističkoj
tiraniji tokom Drugog svetskog rata ranije se hvalio kako je „učestvovao
u puno veselih malih ratova protiv varvarskih naroda.“ Kako je sam
izjavio: „Išli smo sistematski, selo po selo, i rušili kuće, punili bunare,
sravnjavali kule sa zemljom, sekli drveće, palili useve i uništavali
veštačka jezera u kaznenim razaranjima.“ 97
Izbijanje Prvog svetskog rata na ulicama evropskih prestonica
dočekano je sa oduševljenjem i masovnim odobravanjem. Slavili su rat
zbog nacionalne slave. Slavili su ga i zbog navodne ekonomske koristi:
smatralo se da rat stimuliše privredu jer preusmerava proizvodne
resurse ka pravljenju oružja i drugih sredstava uništenja. (Ako iko veruje
da su zablude poput one da razbijeni prozori i ljudske žrtve pokreću
88
ekonomiju iza nas, setite se samo da je Pol Krugman za Njujork Tajms
izjavio da priželjkuje invaziju vanzemaljaca koja bi stimulisala privredu
SAD-a.98)
Iako je danas mahom priznato da se ratovanju mora pribeći u cilju
odbrane zemlje ili zaštite od agresije, oružani sukobi se svakako ne
smatraju poželjnim radi sebe samih. Postoji opšti konsenzus da je rat
poslednje, a ne prvo, sredstvo kome se pribegava, kao i da predstavlja
pretnju životima, slobodi i prosperitetu. Ovakav moderniji stav vuče
korene iz prosvetiteljstva, perioda dubokog promišljanja međuljudskih
odnosa, koji je uključivao i temeljno preispitavanje ratovanja. Ono se
od tada posmatra kao negativan aspekt ljudske interakcije koji je retko
imao ulogu oplemenjivanja, civilizovanja ili donošenja bilo kakve koristi
ljudima ili državama koje su ga vodile. Tomas Džeferson je 1797. zapisao:
„Prezirem rat i vidim ga kao najgoru kaznu čovečanstva.“99
Kao što se da primetiti iz Džefersonove izjave, prosvetiteljsko
preispitivanje rata imalo je posebnu težinu među misliocima koji su
podržavali Američku revoluciju, borili se za nezavisnost britanskih kolonija
u Severnoj Americi i osnovali američku Republiku. Izreka Bendžamina
Frenklina da „ne postoji, niti će ikada postojati, dobar rat ili loš mir“
preživela je lake i prolazne izazove.100 Čak i kada nisu bili neozbiljni – a rat
se činio neophodnim – američkim osnivačima je bilo jasno da rat može
da unapredi slobodu, ali isto tako i da joj presudi. Oružani sukobi nekada
mogu biti neophodni za očuvanje slobode i nezavisnosti, ali mogu imati i
pogubne posledice. Džejms Medison je upozoravao: „Od svih neprijatelja
slobode, najviše se treba plašiti rata jer se u njemu stvara i razvija klica
svakog drugog.“ Govorio je da rat može biti upotrebljen kao sredstvo
zadovoljenja posebnih interesa. „Skupe institucije“, govorio je, „stvaraju
dugove i poreze sa kojima se zatim udružuju da bi stvorili poznata sredstva
za potčinjavanje većine dominacijom manjine.“ Nadalje, za vreme sukoba:
„Diskreciona moć izvršne vlasti raste; umnožavaju se dodele naknada,
fotelja i odlikovanja; i sva sredstva zavođenja umova se dodaju postojećim
načinima potčinjavanja moći, potčinjavanja ljudi.“101 Pošto rat može toliko
ojačati vladu, može vrlo lako i umanjiti slobode pojedinaca.
Pa ipak, Deklaracija nezavisnosti jasno kaže da je svrha vlade
da obezbedi individualne slobode. Svima su nam poznate „očigledne“
89
„istine“ da su „svi ljudi stvoreni jednaki ... sa određenim neotuđivim
pravima“, uključujući „život, slobodu i težnju za srećom.“ Mnogo su ređe
citirane važne stavke koje slede:
U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima,
izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada.
Ako ikada ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih
ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu
vladu, koja će ležati na temeljima takvih načela, i organizovati
svoje moći tako da najbolje utiče na narodnu sigurnost i sreću.
Drugim rečima, kada ljudi primete da vlada loše deluje na njihove
živote, slobode i težnju za srećom, treba da je ukinu i ustanove novu
vladu koja će štititi „narodnu sigurnost i sreću.“102 (Tomas Džeferson i
Kontinentalni kongres nisu pominjali slavu niti ekonomski stimulans.)
Osnovna dilema Američkog rata za nezavisnost bila je kako stvoriti vojsku
dovoljno moćnu da porazi (ili bar nadživi) britansku vojsku i mornaricu
– u tom momentu najveću svetsku silu – ali istovremeno ne previše jaku
da predstavlja pretnju slobodi koju Revolucija pokušava da izbori. To je
bila zagonetka koja je dovela do kreativne tenzije i zatim iznedrila poznati
sistem kontrole i ravnoteže („checks and balances“): kontrole vojnih
snaga i ravnoteže između sposobnosti za odlučnu akciju i odgovornosti
civilnoj kontroli.
Članovi Kontinentalnog kongresa bili su svesni uzurpacija Julija
Cezara i Olivera Kromvela, kao i upozorenja starih pisaca poput Tacita,
ali i modernijih – Džona Trenčarda i Tomasa Gordona o ljudskoj
urođenoj težnji za moć. Imajući to u vidu, pozvali su Džordža Vašingtona,
predstavnika iz Virdžinije, da predvodi Kontinentalnu armiju. Iako je iz
više razloga bio odličan kandidat za ovu poziciju, ne treba zanemariti
činjenicu da je, nakon sticanja vojnog iskustva u Francuskom i Indijanskom
ratu, veći deo života proveo ne u uniformi, već kao član Donjeg doma
kolonijalnog zakonodavnog tela u Virdžiniji. Izbor Vašingtona je snažno
uticao na stvaranje američke tradicije vojnog priklanjanja civilnim
političkim vođama sa kojima je stupao u otvorene prepiske, ali čiji autoritet
nikada nije dovodio u pitanje.103
Uzimajući u obzir zamerke Kontinentalnog kongresa na račun
Vašingtonovog vođenja rata, njegovo pomirenje sa civilnom kontrolom
90
je itekako pohvalno. On je gotovo od početka bio svestan da je vreme
na strani nove nacije. Što bi se sukobi duže odvijali, to bi Britanija sebi
nanosila više štete kroz otuđenje američke populacije putem strogog i
katkad brutalnog tretmana civila. Duži rat bi takođe više podrivao volju
britanske vlade. Pa ipak, u strahu od produžavanja krvoprolića, Džon
Adams je 1777. ushićeno nazdravio: „Za kratak i žestok rat!“ – ostali su
se složili. Kritike su se dodatno pojačale kada Vašington nije uspeo da
spreči britansku okupaciju Filadelfije – poraz koji je bio još sramniji zbog
pobede u bici kod Saratoge nad trupama koje je predvodio general drugog
ranga Kontinentalne armije, Horacije Gejts. Ali, vremenom je raslo
divljenje Vašingtonovoj razboritosti i uzdržavanju, kao i konsultacijama i
poštovanju koje je pridavao civilnim vođama Kontinentalnog kongresa.104
Nisu svi činovnici Kontinentalnog kongresa išli njegovim stopama.
Pukovnik Luis Nikola je u pismu 1782. godine saopštio Vašingtonu
mišljenje velikog broja oficira: da vlada, po Odredbama Konfederacije,
nije dovoljno jaka da efikasno podrži vojsku. Vašington se saglasio, ali
je odbio predlog da bi se problem mogao rešiti uspostavljanjem trona
američkog kralja. Odgovorio je da je pismo pobudilo „bolna osećanja .
. . jer takve ideje postoje među vojnicima.“ Pomisao da bi vlada trebalo
da bude utemeljena na vojnoj snazi, umesto na opštoj saglasnosti i
služenju ljudima zaštitom njihovih prava, Vašingtonu i drugim ličnostima
američkog prosvetiteljstva izgledala je poput anateme.105
Neprijateljstvo prema civilnom vođstvu obnovljeno je naredne godine
kada je anonimno pismo isplivalo u Njuburgu, državi Njujork, gde je
Kontinentalna armija postavila kamp. Jadikujući nad slabim izgledima za
isplatu provizija, plata i penzija, oficiri su zapretili obraćanjem Kongresu
ako njihovi zahtevi ne budu ispunjeni. Čuvši za ovaj događaj, Vašington
je sazvao hitan sastanak koji je započeo dramatičnim ulaskom, prozborio
par rečenica a zatim, dok je otvarao pismo koje je trebalo da pročita pred
skupom, stavio naočari za vid. Ovaj čin je šokirao prisutne jer se nošenje
naočara tada smatralo znakom slabosti i starosti. „Gospodo“, rekao je
Vašington, „dozvolićete da stavim naočari, ne samo da sam osedeo već
sam gotovo i oslepeo služeći svojoj otadžbini.“ Ova izjava je izazvala
takve reakcije da je Vašington – čovek koji je bio u Kontinentalnoj armiji
od samog početka, nosio kaput prepun rupa od metaka i odbijao da primi
91
novac od Kontinentalnog Kongresa – postao ideal vrline. Koliku god
pretnju da je „zavera Njuburg“ predstavljala civilnoj kontroli nad vojskom,
i poslednji tračak sumnje je u tom momentu nestao.106
Često upoređivan sa Sinsinatusom, ratnikom-državnikom iz petog veka
pre nove ere koji se odrekao moći nakon što je porazio rimske neprijatelje,
Vašington se po završetku rata odrekao oficirskog čina. Radovao se
povratku svom privatnom životu. U mesecima nakon pobede u Jorktaunu
1781, jedva je čekao da rat ostavi iza sebe. „Moja prva želja“, pisao je, „jeste
da nesreće čovečanstva nestanu sa lica zemlje; da sinovi i kćeri ovog sveta
uživaju u prijatnijim i nevinijim zanimanjima od pripremanja i upotrebe
oružja zarad uništenja ljudske rase.“ Nadao se da, ako rat već mora ostati
u evropskoj tradiciji, da neće prerasti i u američku: „Umesto kavgi oko
teritorije, dajte ih siromašnima i potlačenima širom sveta; a za one koji žele
zemlju, okrenite se plodnim ravnicama našeg Zapada, drugoj Obećanoj
zemlji, tamo boravite u miru ispujnavajući veliku prvu Zapovest.“107
Čak i u privatnim životima, bivši oficiri su uživali veliki ugled i
uticaj. Isticali su se među izabranim zvaničnicima i drugim državnicima
koji su 1787. godine podržali zamenu Članaka konfederacije Ustavom
SAD-a. Među zagovornicima centralizacije vlasti bio je i Vašington,
čije je prihvatanje Medisonovog zahteva da predsedava ustavotvornom
skupštinom dalo legitimitet daljim postupcima i uverilo sumnjičave
Amerikance da novi ustav neće biti neprijatelj njihovih sloboda. Ustav je
centralnoj vlasti dodelio nova ovlašćenja, najviše u polju spoljne politike.
Nezavisna od sastavnih država, mogla je da oporezuje, podiže i održava
vojsku, objavljuje ratove i ratifikuje ugovore. Te moći su raspodeljene
između različitih grana federalne vlasti. Na primer, novi predsednik (za
koga su svi znali da će biti Džordž Vašington) bio je vrhovni komandant
vojske, ali je pravo obajvljivanja rata pripadalo Kongresu. Iako je
predsednik mogao da pregovara o sporazumima i ugovorima sa drugim
državama, Senat je bio taj koji je ugovore ratifikovao, a Predstavnički dom
sakupljao sredstva potrebna za njihovo izvršenje.108
Vašington nije započeo nijedan rat za vreme predsedničkog mandata,
ali je izazvao mnogo političkih kontroverzi. Dok su Britanija i Francuska
bile zaokupljene naizgled beskrajnim sukobom, vrhovni komandant je
pokušavao da se kreće putem neutralnosti. Federalisti su ga navodili ka
92
Britaniji, a džefersonijanska struja republikanaca ka Francuskoj. U svom
oproštajnom govoru pozvao je Amerikance da „razvijaju mir i harmoniju“
širom sveta i da „se odnose prema svim narodima u dobroj veri i pravdi.“
Istakao je da „slobodna, prosvetljena i, u nedalekoj budućnosti, velika
država“ kao što su Sjedinjene Američke Države treba da „čovečanstvu služi
kao velikodušan primer naroda koji je uvek vođen uzvišenom pravdom
i dobročinstvom.“ Naglasio je i da treba „iskoreniti stalne i okorele
antipatije prema nekim, a strastvene sklonosti prema drugim narodima,
a da umesto njih treba gajiti prijateljstvo prema svima.“ „Zašto bismo“,
pitao se, „ikada tako budalasto odlučili da upetljamo svoj mir i prosperitet
u zamke evropskih ambicija, rivalstava, interesa, volje ili hireva?“109
Administracije koje su dolazile nakon Vašingtona su s teškoćom
pokušavale da nastave njegovim stopama. Džeferson je 1801, u svom
govoru povodom inauguracije, obećao „jednaku pravdu za sve ljude, ma
kojeg stanja ili uverenja, religijskog ili političkog“, kao i „mir, trgovinu
i iskonsko prijateljstvo sa svim narodima, ne uplićući se u saveze ni sa
jednim.“110 Međutim, vlade se nisu uvek prihvatale neutralnost niti se
povinovale Ustavu, pogotovo ne u vreme unutrašnjih razdora. Jedna
od stavki koja je posebno podstakla Džefersonove birače na izborima
1800. jeste činjenica da je predsednik Džon Adams, dve godine ranije,
potpisao Zakon o pobuni, na osnovu kojeg sledi zatvorska kazna od dve
godine svakome ko „napiše, odštampa, prozbori ili objavi . . . netačno,
skandalozne ili zlonamerne“ kritike upućene predsedniku, Kongresu
ili zakonima SAD-a. Zakon je donet za vreme neobjavljenog kvazi-
rata protiv Francuske, a zagovornici su ga predstavili kao meru jačanja
Amerike protiv stranih i domaćih neprijatelja. Moguće je i da ga je Adams
iskoristio da stiša militantnije federaliste koji su težili pravom, potpunom
ratu koji je on želeo da izbegne. Džeferson i drugi protivnici Zakona o
pobuni okarakterisali su ga kao očigledno kršenje prvog amandmana,
ratifikovanog samo sedam godina ranije, koji je garantovao da „Kongres
neće doneti zakon . . . koji narušava slobodu govora i slobodu štampe;
ili pravo na mirno okupljanje i zahtev Vladi za obeštećenje u slučaju
nepravde.“111
Kada je zauzeo predsedničku poziciju, i Džeferson se pokazao
sposobnim da proširi i prevaziđe granice moći koje mu je dodelio Kongres
93
– doduše, uvek na način koji je smanjivao verovatnoću da dođe do rata.
Embargo koji je između 1807. i 1809. uveo na celokupnu međunarodnu
trgovinu zamišljen je kao alternativa ratu i upotreba „miroljubive prinude“
nad Velikom Britanijom i Francuskom. Obe države su ugrozile neutralna
trgovinska prava SAD-a za vreme Napoleonovih ratova, a embargo je
predstavljao veoma fleksibilnu interpretaciju Kongresovog člana 1, stava 8
koji navodi „pravo regulisanja trgovine sa stranim zemljama.“ Džeferson
je čak i privatno priznao da je kupovina Luizijane iz 1803. povreda Ustava
koji ne daje nacionalnoj vladi nikakvo pravo na dodavanje novih teritorija
Sjedinjenim Državama. Međutim, ova mera, kojom je teritorija Amerike
udvostručena, a mogućnost da ih zapadna granica deli od jakog evropskog
rivala predupređena, činila mu se neophodnom u cilju sprečavanja rata.
Bojao se da bi Francuska, ako bi se domogla ove teritorije (a posebno
Nju Orleansa), postala prirodni neprijatelj SAD-a i da bi kompromitovala
američku neutralnost, primoravajući ih da se „venčaju sa britanskom
flotom i narodom.“112
Uprkos Džefersonovim pokušajima da očuva mir, njegov naslednik,
predsednik Medison, smatrao je da je izuzetno teško odoleti oružanom
sukobu u datim okolnostima. Rat protiv Velike Britanije 1812. godine je
doveo do gotovo kobnih posledica po Sjedinjene Države: ne samo da su
pretrpele invaziju, već je došlo do tolikih neslaganja unutar zemlje da je
čak bilo reči o secesiji Nove Engleske. Pa ipak, Medison se pokazao kao
relativno jedinstven predsednik u ratnom dobu, budući da čak ni u svetlu
ovih okolnosti nije uradio ništa što bi trajno proširilo moć vlade ili pak
privremeno dovelo u pitanje građanske slobode.113 Kao što je on shvatao,
osnovna odgovornost vlade jeste da, ako je neophodno, upotrebi silu da bi
zaštitila američke građane od bilo koje pretnje njihovoj slobodi. Međutim,
davanje takve moći vladi moglo bi joj omogućiti da potkopa upravo tu
slobodu zbog čije zaštite je stvorena.
Izoštrena svest o ovom problemu koju su pokazali Medison i drugi
uzori američkog prosvetiteljstva objašnjava zašto je revolucionarna
generacija toliko preferirala mir u odnosu na rat, iz kog razloga je toliko
insistirala na podeli ustavnih ovlašćenja i drugih ograničenja i zašto
je cenila i poštovala vođe koje su praktikovale samokontrolu. Iako se
nikako ne može reči da su bili savršeni ili savršeno dosledni (Aleksandar
94
Hamilton i Aron Ber su, na primer, imali prilično konvencionalne stavove
po pitanju upotrebe sile), ljudi koji su se izdigli za vreme američkog
pokreta za nezavisnost ističu se po mnogo čemu. Pre svega, težili su, i
uspevali, da izbegnu međunarodne sukobe; smakli su rat sa nepravedno
dodeljenog pijedestala; konačno, preokrenuli su viševekovno uređenje
stavljajući vojsku pod civilnu kontrolu. Osmislilu su svoju novu naciju
kao „carstvo slobode“ sa kapacitetom za teritorijalno proširenje do koga
može doći jedino uz saglasnost i upućivanjem zahteva od strane belih
doseljenika za uključenjem u dobrovoljnu zajednicu slobodnih i jednakih
država.114 (Sa domorocima, čija su prava politički lideri imali običaj da
previde, retko se ko konsultovao.) Poput Adama Smita, Dejvida Hjuma,
Monteskjea i francuskih fiziokrata, manje su maštali o osvajanjima, a više
o slobodnoj razmeni za koju su verovali da nudi mogućnost prosperiranja,
kao i proširenja znanja, civilizacije i bratstva.115 Tomas Pejn u „Zdravom
razumu“ piše: „naš plan je trgovina“ koja će „ako se adekvatno obavlja,
obezbediti mir i prijateljstvo čitave Evrope.“ Događaji koji su usledili
oslabili su Pejnov idealizam, ali za generaciju koja je ustala s oružjem i
preživela strašne nedaće da bi osigurala nezavisnost, jedino što bi umanjilo
averziju prema ratu jeste mogućnost gubljenja slobode. „Najjača vojska
koju ćemo ikada imati“, pisao je Džeferson, jeste „zdrav razum naroda.“116
Dostignuća ličnosti prosvetiteljstva u Americi itekako su značajna.
Potčinili su vojsku civilnom autoritetu. Stvorili su intelektualne, moralne,
zakonske i političke prepreke ratu. Kao što svaki student američke istorije
zna, njihova dostignuća bila su delimična i nesavršena, u ovoj kao i u
ostalim sferama. Ali, svakako su uspostavili standard principa koji su
promenili svet: od ideje da su „svi ljudi stvoreni jednaki“, preko slobode
govora i štampe do postavljanja civila na rukovodeća mesta u vojsci, čime
su preokrenuli tradicionalnu praksu u kojoj je vojska kontrolisala građane.
Iako i dalje postoje duboke nejednakosti među ljudima, a brojni su i
slučajevi cenzure ili čak vojnih vlada, prosvetiteljstvo u Americi podarilo
je svetu moralne i političke standarde koji su se održali do danas. Kao što
su se članovi revolucionarne generacije i bojali, garancije protiv iskušenja
rata koje su oni izgradili postepeno su nestajale u republici koju su stvorili.
Veliki deo američke istorije koja je usledila pokazuje koliku zapravo moć
rat nosi sa sobom: da koncentriše moć u rukama izvršne vlasti – na
95
račun zakonodavne, da uveća tajnost i zatvorenost donošenja odluka, da
ograniči građanske slobode i da uveća dugove i poreze. Ali one garancije,
ma koliko slabe bile, i dalje postoje i daju nam nadu da ćemo obnoviti,
povratiti i produžiti slobodu, ograničenu vladavinu i mir.

96
8
U savremenom dobu opada značaj
rata kao političkog sredstva
Džastin Logan
Da li ratovi uspevaju da ostvare proklamovane ciljeve?
Kako se rat promenio u savremenom dobu? Kakve uloge
igraju materijalni interesi i ideologije? Džastin Logan je
šef katedre sa studije spoljne politike na Institutu Kato.
Piše za časopise o spoljnim poslovima poput Foreign
Policy, Foreign Service Journal, Orbis i Harvard
International Review, a često gostuje u emisijama koje
se bave tematikom međunarodnih odnosa.
„Ako gledamo unazad do Korejskog rata, bilo je vrlo malo prilika
gde smo bili vojno uključeni u neki veći sukob a da smo iz njega izašli
smatrajući se potpunim pobednicima – kao što je bio slučaj u Drugom
svetskom ratu i prvom Zalivskom ratu 1991.“
- Robert Gejts117
Savremeni svet je oblikovan ratom. Države-nacije, globalna ekonomija
i međunarodni sisteem – svi duguju deo svog nasleđa ratu.118 Koliko god
da je bio važan faktor kroz istoriju, rat doživljava strmoglavo opadanje već
vekovima, što su naglasili Stiven Pinker, Džejms Pejn, Džon Miler i drugi
naučnici.
Činjenica na kojoj se dosta manje insistira jeste da su, u savremeno
doba, pokretači rata retko ostvarivali svoje proklamovane ciljeve. Esej
koji sledi bavi se tipovima rata koji su vođeni do 1945, kao i razlozima
njihovog naglog smanjivanja. Zatim sledi opisivanje ratova iz perioda
nakon Drugog svetskog rata i objašnjavanje neuspeha njihovih inicijatora
97
da ostvare svoje ciljeve. Zaključak sadrži lekcije namenjene kreatorima
politika i građanima.
Uzdizanje i pad ratova velikih sila
Milenijumima unazad, plemena, gradovi-države, kraljevstva, carstva i
države-nacije međusobno su se borile zarad dobijanja teritorija i prilika
za sticanje bogatstva i uvećavanje relativne moći.119 Čarls Tili je napisao
čuveni aforizam: „Rat je stvorio državu, a ta država je ratovala.“120
Od samog početka modernog doba, od kraja šesnaestog veka su
učestalost i ubojitost ratova rasle i opadale dok su države stvarale nove
organizacije i tehnologije nasilja, naizmenično sa organizacijama i
tehnologijama za borbu protiv nasilja.121
Velike sile su vodile osvajačke ratove protiv drugih velikih sila
pokušavajući da prisvoje resurse – rudnike, pašnjake, robove, luke, srebro,
zlato i podanike za oporezivanje – i da preobrate stanovništva u religije ili
identitete koji su odgovarali vladarima.
Takvi ratovi su u naglom opadanju od polovine dvadesetog veka. Neki
naučnici smatraju da je rat postao ređa pojava zato što je ljudska vrsta dostigla
stadijum u kojem ratovanje vidi kao toliko grotesknu i necivilizovanu
aktivnost da retko ko uopšte i pomišlja na njegovu poželjnost. Rečima
Džona Milera, rat je postao „subracionalno nezamisliv.“122
Norme vremenom evoluiraju, ali su retko kada potpuno nezavisne
od drugh, materijalnih faktora. Promene u materijalnom razvoju su
podstakle, ili bar podržale, promene mentaliteta. Ratovi kakve su velike
sile vodile u prošlosti više nisu privlačni čak ni vođama koje su najsklonije
riziku. Vojne tehnologije poput nuklearnog oružja pretvorile su osvajanje
u samoubilačke misije. Danas bi bilo mnogo teže kontrolisati ili asimilovati
pokorena stanovništva usled tvorevina koje nisu direktno vojnog porekla –
nacionalizma i drugih politika identiteta. Ekonomski razvoj, prvenstveno
horizontalna integracija lanaca proizvodnje i povećanje prekogranične
trgovine, izazvao je drastično smanjenje u očekivanim ekonomskim
dobicima ratovanja.123
Naravno, pokušaji osvajanja nisu potpuno iščezli među manjim silama.
Na primer, Irak je 1990. izvršio invaziju na Kuvajt da bi poništio svoj
98
dug i domogao se naftnih polja. Lakoća sa kojom je koalicija predvođena
SAD-om izmestila snage Sadama Huseina iz Kuvajta dokaz je rizika koji
prekogranične agresije nose.
Savremeni ratovi
Iako je došlo do značajnog smanjenja ratova između velikih sila, ratovi
se i dalje vode. Tri vrste se održavaju, ali često ne uspevaju da ostvare svoje
ciljeve.
Nuklearno razoružanje / preventivni ratovi
Velike sile, a posebno SAD, često izražavaju zabrinutost zbog razvoja
nuklearnih tehnologija i opremljenosti drugih država. Rat u Iraku 2003.
godine je prvenstveno opravdavan nuklearnim razoružanjem, uprkos
činjenici da su američke vlasti u izvesnoj meri zanemarile dokaze da Irak
uopšte ne poseduje program nuklearnog oružja.
Iako je doktrina nuklearnog odvraćanja generalno prihvaćena
među velikim silama, one se protive proliferaciji iz više razloga. Boje se
neplaniranih nuklearnih ratova; strahuju od „kaskada proliferacije“ ili
nuklearnog „domino efekta“; plaši ih mogućnost nuklearnog terorizma;
najzad, radije bi zadržale slobodu delovanja u odnosu na treće strane. Kao
što je Kenet Volc istakao: „Amerika se protivi širenju nuklearnog oružja
zato što bi slabije zemlje, ako bi ga posedovale, ugrožavale naš stil.“ 124
Ratovanje u cilju razoružanja nosi veliki broj problema, a prvi su se
manifestovali u Iraku. Obaveštajne službe potrebne za izvršenje takvog
poduhvata najpre je teško naći, a i veoma retko su adekvatne. Irak je
bio ekstreman slučaj; u Bagdadu 2003. uopšte nije postojao program
nuklearnog oružja. Čak i ako bi se sa sigurnošću znalo da takav program
postoji, bilo bi izuzetno teško steći dovoljno informacija i pogoditi ključne
tačke nuklearne infrastrukture.125 Alternativno rešenje bilo bi izvođenje
povremenih napada u cilju zaustavljanja programa, bombardovanje zemlje
na svakih par godina, sve dok ili ne odustane od pridobijanja nuklearnog
oružja, ili dok ne dođe do promene režima koja bi napadaču odgovarala.
Ne samo da je teško zamisli sličan poduhvat koji bi bio uspešan, nego
ovakvi ratovi mogu navesti zemlje na pomisao da im je nuklearno oružje
neophodno da bi se odbranili od potencijalnog napada.
99
 Kontra-domino / Ratovi za uticaj i kredibilitet
Još jedan cilj ratovanja u poslednjih par decenija jeste borba velikih
sila za uticaj nad slabijim zemljama. Velike sile su često vodile ratove iz
straha da će određena država pasti pod uticaj neke druge, na štetu njihove
sigurnosti. „Domino teorija“ pretpostavlja da bi promena unutrašnje
politike neke države, ili njen ulazak u interesnu sferu druge, mogla izazvati
domino efekat: prvo domina bi oborila sledeću i poslala neodređen broj
država u krilo suparničke sile.
Trenutno, dok pišemo ovu knjigu, ruske snage su upale na teritoriju
Ukrajine. Ruska vlada tvrdi da vojne jedinice nisu njhove, već ukrajinske
samoodbrambene snage, te da se one bore protiv političke nestabilnosti u
Ukrajini. Tvrdnja da jedinice nisu ruske gotovo je smešna i nije je priznao
niko izvan uticaja Moskve. Takođe, iskaz da se bore za političku stabilnost,
a ne za mornarički pristup Crnom moru preko Krima ne uspeva da se
odbrani od kritika i ispitivanja.
Iako ruski napad pokazuje da je vojna sila i dalje značajan faktor u
međunarodnoj politici, svrha ovog eseja nije da dokaže da je ona nebitna.
Ruske jedinice su ilegalno upale u Ukrajinu, ali nije došlo do rata: delom
zato što je Kijev procenio da pružanje otpora neće dovesti do poželjnog
političkog ishoda, a delom jer u Krimu postoji značajan proruski sentiment.
Ratovi ogromnih razmera iz sedamnaestog ili dvadesetog veka ne spadaju
u istu kategoriju kao ruska ekspedicija na Krimu 2014. godine. Jače države
maltretiraju slabije kada vide da je to lako i da su ulozi dovoljno visoki.
Ratovi ove vrste često imaju katastrofalne posledice po državu
koja ih je započela. Intervencija Sovjetskog Saveza u Avganistanu je, i
pored toga što je oslabljena decenijama lošeg ekonomskog upravljanja i
vojno produžena izvan očekivanih granica, pomogla uništenje sovjetske
države. Obrazloženje za napad na zemlju siromašnu resursima nije lako
pronaći, ali činjenice ukazuju na to da se Sovjetski Savez bojao da će
Avganistan izmaći njihovom uticaju i okrenuti se Zapadu, što bi imalo
užasne (iako nepredvidive) posledice po sovjetski strateški položaj. Kako
je rat napredovao od lošeg ka gorem, sovjetsko vođstvo se pribojavalo i
da bi „gubitak“ Avganistana bio neprihvatljiva prepreka i težak udarac
njihovom prestižu.126

100
 Većina država koje se nađu u poziciji napadača sklona je tako logičnom
sledu zaključivanja o uticaju i kredibilitetu – iako se njihovi strahovi retko
ostvare. Kao što je Deril Pres zapisao – kredibilitet se ne prenosi onako
kako vođe zamišljaju. Državnici nemaju običaj da trenutne situacije
procenjuju na osnovu pređašnjeg ponašanja svoj suparnika. Umesto
toga, procenjuju njihove materijalne interese i vojnu snagu u konkretnom
slučaju.127 Slično tome, i sam uticaj postaje slučajan i kratkotrajan. Države
retko ostaju verne svom zaštitniku iz bilo kog razloga pored svojih
konkretnih interesa.
Humanitarne intervencije
Konačno, države su često intervenisale navodno delujući u interesu
ranjivih i ugroženih trećih strana. Ponekad je teško identifikovati
humanitarne intervencije zbog racionalizacije na domaćem terenu. Naime,
da bi dobili podršku za njihovo izvođenje – budući da uglavnom nisu
strateški značajne – državnici imaju običaj da tvrde kako poduhvat nije
altruističke prirode, već služi zadovoljenju sopstvenih interesa.
Skorašnji primer jeste kampanja u Libiji iz 2011. koju su predvodile
Sjedinjenje Američke Države – uprkos prividnom opravdanju pozivanjem
na nacionalnu bezbednost. Iako američki zvaničnici i dalje tvrde da je
intervencija u građanskom ratu sprečila ubijanje oko sto hiljada civila u
Bengaziju od strane libijskog režima, a nemoguće je dokazati suprotno, taj
iskaz nije verodostojan. Ponašanje režimskih snaga u Mistrati, gde se sukob
odvijao neposredno pre Bengazija, nije ukazivalo na nasumično ubijanje.
Štaviše, libijski diktator, Muamer el Gadafi, obraćao se pobunjenicima
pretećim jezikom, ali se civilima u Bengaziju javno obratio sledećim
rečima:
Svako ko preda svoje oružje ostaće kod kuće, nenaoružan, a šta god da
je prethodno radio biće oprošteno, biće pomilovan i zaštićen. Pomilovanje
će dobiti i svako koga nađemo na ulici . . . svako ko položi oružje i mirno
ostane kod kuće biće pomilovan. Biće zaštićen.128
Gadafijev cilj je bio da ostane na vlasti, a ne samo da kazni svoje
podanike. Činjenica da je bio diktator na Zapadu je podstakla liberalni
sentiment. Iz tog razloga, svako ko bi javno tvrdio da je netačno da je on
pretio ubijanjem civila bio bi smatran braniocem tiranije. Uz to, zapadne
101
vlade su isticale da budućnost arapske liberalizacije – „Arapskog proleća“
– zavisi od sprečavanja Gadafijeve pobede u građanskom ratu.129 Zapadni
zvaničnici su čak poricali da teže smeni režima, iako je vojna kampanja
jasno odražavala taj cilj.130 Bilo kako bilo, rat je završen poput mnogih
drugih humanitarnih intervencija: došlo je do promene režima koja je
ostavila ekonomiju nestabilnom, a političke podele nerešenim – podele
koje traju duže od pažnje koju su im zapadna publika i političari pružili. 131
Zaključak
Ako ratovi retko ostvaruju ciljeve onih koji ih vode, zašto se i dalje
dešavaju? Ne postoji jedinstven odgovor, ali veći broj faktora doprinosi
savremenom ratovanju.
Države su gradile institucije i podržavale razvoj čitavih industrija
čija je jedina svrha bila priprema za rat i proizvodnja infrastrukture
i sredstava ratovanja. Najpoznatiji komentar ovog fenomena dao je
američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer u svom oproštajnom govoru,
upućujući na rizike „vojno-industrijskog kompleksa“. Iako je prethodno
bio višestruko odlikovani general, upozoravao je da – uprkos tome što su
naučni razvoj i moćna odbrambena industrija nužne komponente vojne
moći i nacionalne bezbednosti – postoji opasnost da će „sama javna
politika postati talac naučno-tehnoloških elita.“ Drugim rečima, vojno-
industrijski kompleks bi mogao da „zarobi“ odbrambenu politiku SAD-a
i da izazove orijentacije, ako ne i konkretne političke strategije, koje bi
donosile korist proizvođačima oružja i rukovodiocima odbrane, a ne bi
bile optimalne sa stanovišta državnog interesa.132
U Americi su navedene opasnosti pojačane činjenicom da SAD
uživaju luksuz rezervne valute, obimne elastične privrede i geografske
izolacije od većine ozbiljnih pretnji. Donosioci političkih mera mogu da
rasipaju resurse na subvencionisanje vojno-industrijskog kompleksa bez
očiglednih posledica po bezbednost ili bogatstvo zemlje. Države koje su
bliže granicama bezbednosti i blagostanja su primorane na zahtevnije
kompromise, pa samim tim nerado i retko započinju ratove koji nisu
preko potrebni. Zahvaljujući bezbednosti i bogatstvu SAD-a, većina
trošaka nepromišljene spoljne politike široko se razvodnjava pa izaziva
manje negativnih posledica liderima koji ih sprovode.133
102
 Konačno, i ideologija igra važnu ulogu u militarizovanju društva
i vođenju ratova.134 Krvavi sukobi dvadesetog veka podstaknuti su
ideologijama nacionalizma, komunizma, fašizma i nacionalsocijalizma.
Većina ideologija daje vodeće mesto idejama njihovih političkih lidera.
Počev od francuskog „mission civilisatrice“, preko engleske vere u „teret
belog čoveka“ i napokon do „američke izuzetnosti“, građani veruju da im
superiornost njihove države daje posebnu dozvolu da preoblikuju svet
po svom nahođenju. Političke vođe nekada čak koriste religijsku retoriku
kada govore o svom narodu i njegovoj misiji, time ulivajući autoritet Boga
u nacionalni interes.135
Dakle, i materijalni interesi i ideologije doprinose produžavanju
ratovanja do beskonačnosti. Može se smanjiti učestalost rata ukoliko se
usprotivimo i suočima sa oba faktora – sa materijalnim interesima vojno-
industrijskog kompleksa i političkih elita i sa ideologijama rata i konflikta.
To su itekako vredni i značajni izazovi za generacije mirovnih aktivista
koje dolaze.

103
9
Militarizacija policije
Redli Balko
Šta pokreće rastuću militarizaciju civilne policije?
Zašto se jedinice SWAT-a (američke policijske snage,
skraćeno od Special Weapons and Tactics) sve češće
formiraju i opremaju ratnim oružjem, uključujući
tenkove? Da li se to dešava samo u SAD-u ili širom
sveta? Kako militarizacija utiče na odnos policije i
javnosti? Redli Balko je novinar koji trenutno piše
blog o krivičnoj pravdi, ratu protiv droge i građanskim
slobodama za Vašington Post. Pored toga, u Hafington
Post-u radi kao istraživački novinar, ranije je bio urednik
Reason-a i zaposlen kao politički analitičar u Institutu
Kato. Njegovo najskorije delo jeste „Uspon policajca
ratnika: militarizacija američkih policijskih snaga.“
Nešto se dešava sa policijom. Nema više nekadašnjih „mirovnih
policajaca“. Policije sve više i više liče na vojsku, a i ponašaju se kao vojska.
Ovaj obrazac je primetan u velikom broju zemalja i predstavlja pretnju
unutrašnjem miru, zakonu i redu.
Policijske snage su u SAD-u, od 1980-ih do danas, pretrpele dramatične
i suštinske promene. S jedne strane, postoji više civilnog nadzora i odeljenja
za unutrašnje poslove; većina kriminologa se slaže da danas ima mnogo
manje „pokvarenih“ policajaca nego u prošlosti. S druge strane, bilo da je
u pitanju isporuka naloga, stišavanje protesta ili reagovanje u situaciji krize,
policijske agencije su sklonije upotrebi sve veće sile a za sve manje i manje
prekršaje. Drugim rečima: da, tačno je da ima manje policajaca koji koriste
silu izvan dozvoljenih granica. Ali, problem je u tome šta je i koliko danas
dozvoljeno.
Najupečatljivija promena jeste uspon timova SWAT-a (Specijalno
oružje i taktike), radnih tela i drugih agresivnih policijskih jedinica koje
odražavaju različite stepene vojnog uticaja. Na primer, dok su ranije bile
104
ograničene na velike gradove i rezervisane za ekstremne situacije poput
uzimanja talaca, pucnjave ili begunce iz zatvora, danas se jedinice SWAT-a
stavljaju u pokret mnogo češće; štaviše, danas se uglavnom koriste za
isporuku naloga ljudima za koje postoji sumnja da su uključeni u nenasilne,
dobrovoljne zločine povezane sa drogom.
Brojke su zapanjujuće. U ranim 1980-im, godišnje je bilo oko tri hiljade
poziva SWAT-a u čitavom SAD-u. Do 2005, procenjivalo se da ih ima oko
pedeset hiljada. Samo u Njujorku, 1994. bilo je 1447 racija povezanih sa
drogom, a osam godina kasnije čak 5117, što je povećanje od 350%. Godine
1984. otprilike jedna četvrtina gradova sa populacijom između dvadeset pet
i pedeset hiljada je imala svoje SWAT jedinice, da bi do 2005. sopstvene
timove imalo čak 80% gradova.136
U prošlosti, takva vrsta sile je upotrebljavana samo u ekstremnim
slučajevima, u situacijama gde su životi bili neposredno ugroženi – to je
bila poslednja opcija. Danas, upotreba takve sile je u mnogim jurisdikcijama
prvo sredstvo kojem se pribegava prilikom izvršenja naloga za pretres.
SWAT je zadužen za prekidanje pokera, salone za masažu, imigrante, pa
čak i regulatorne inspekcije, racije u kafićima povodom maloletničkog
alkoholisanja i hapšenje usled šišanja kose bez odgovarajuće dozvole.
Dok je ranije njihov zadatak bio da upotrebom sile umire već postojeću
nasilnu situaciju, oni danas nasilje stvaraju u slučajevima u kojima ga
prethodno nije bilo. Kolateralne štete su česte i značajne: to može biti
smrt nevinih ljudi ili nenasilnih prestupnika, pa i samih policajaca, ili pak
hiljade ljudi koji su prestrašeni i ugroženi od strane policije koja nastupa sa
puškama, palicama ili bombama. Štaviše, američka federalna vlada snabdeva
lokalne policijske jedinice vojnom opremom u vidu oklopnog oružja sa
ambrazurama, taktičkim oklopom, bacačima granata, zatim vozilima koja su
otporna na mine i zaštićena od zaseda (MRAP vehicles) i mnogim drugim.
Danas su policijske agencije poznate po tajanstvenosti. Istrage o
unutrašnjim poslovima uglavnom su sakrivene od javnosti, a sindikati koji
iz zastupaju borili su se (i najčešće uspevali) da podaci o zaposlenima budu
zaštićeni. Sindikati su takođe ubedili veliki broj država da donese posebne
zakone na osnovu kojih članovi policije uživaju specijalna prava i zaštitu
koja nije dostupna običnim građanima.
Sjedinjene Države nisu jedine u kojima se ovo dešava. Britanija i Kanada
sve češće sprovede racije pomoću jedinica sličnih SWAT-u. Početkom
105
dvadesetog veka, američki zvaničnici su putem diplomatije i podsticaja
pokušali da ubede vladu Meksika da uključi svoju vojsku u rat protiv droge.
Posledice su bile desetine hiljada ubistava, masovna korupcija i strašna
javna pogubljenja.
Obrazac pribegavanja brutalnoj sili primećuje se i u drugim delovima
sveta. U Brazilu su paravojne policijske snage, poput ozloglašenog BOPE-a
(Bataljon za specijalne policijske operacije), pretvorile sirotinjske kvartove
gradova u urbane vojne zone. Ruske jedinice OMON-a (Mobilni odredi
za posebne svrhe) počinile su raznorazne povrede ljudskih prava, između
ostalog ubijanje izbeglica i brutalno razbijanje protesta. Berkut (Zlatni orao)
u Ukrajini je nekadašnji paravojni odred koji je činio pregršt zloupotreba i
zlostavljanja.
Nakon katastrofalnih nereda 1999. u Sijetlu na zasedanju Svetske
trgovinske organizacije (istraga je pokazala da su ih akcije policije
uzrokovale isto koliko i demonstranti), brutalna sila je postala univerzalan
odgovor na masovne proteste u razvijenim zemljama. Policija uglavnom
dočekuje protestante potpuno opremljena za nerede. Dakle, oni ulaze
očekujući sukob – to je mentalitet koji sam sebe objašnjava i ispunjuje. Što je
konferencija bitnija, učesnici uticajniji i posledice odluka dalekosežnije, to je
i veća šansa da će demonstranti biti sklonjeni što je dalje moguće – što znači
da je manja mogućnost da će njihovi stavovi dospeti u javnost. To je sama
antiteza slobode izražavanja koju slobodne zemlje navodno prihvataju i
upražnjavaju.
Svakako, postoje i izvanredni policajci, izvrsni načelnici i mnogo
policijskih agencija koje održavaju zdrav odnos sa javnošću. Postoje
nacionalne, lokalne i opštinske vlade koje uspešno balansiraju održavanje
reda sa građanskim slobodama i slobodom govora. Pa ipak, i pored toga
rastuća militarizacija policije sve više unosi borbene stavove i ponašanje u
civilni sektor. U najvećem delu sveta su SWAT racije i nasumični pretresi
sve češći i česći, a na političke proteste se odgovara nasiljem, usled čega
odnos između policije i javnosti sve više poprima oblik antagonizma.
Bilo bi krajnje preterano reći da su SAD, Kanada ili Britanija postale
policijske države. Esej poput ovog koji je pred vama ne bi mogao da bude
objavljen u policijskoj državi. Ali, isto tako bila bi ogromna greška čekati
da vaša država uistinu postane policijska pa tek tada podići glas.
106
10
Filozofija mira ili filozofija konflikta
Tom G. Palmer
Kakvu ulogu u političkom životu imaju sukob i nasilje?
Da li i dalje ima ljudi koji slave konflikt? Ko su glavni
zagovornici konflikta na levici i desnici i koliko su
oni uticajni? Koja je centralna pozicija konflikta u
ideologijama levice i desnice? Zašto i kako se to razlikuje
od librtarijanskog poimanja?
„Rat je otac svih i kralj svega, neke prikazuje kao bogove, druge kao
ljude; neke čini robovima, a neke slobodnima.“
Heraklit iz Efesa137
Rat je nekada bio norma. Ne govorim samo o ljudskim društvima
– čitav svet je bio u ratu, njime oblikovan i u njemu okupan. Bio je
neminovan, viđen je kao dobra stvar. Iako je izazivao patnju, ta patnja je
bilo neophodan uslov ljudskog razvoja i vrline. Francuski reakcionarni
pisac, Žosef de Mestr, rekao je da je rat „uobičajeno stanje čovečanstva,
ljudska krv bez prekida mora teći na ovoj ili onoj strani zemaljske kugle.
Za svaki narod, mir je samo privremeni odmor.“138 Ubijanje je bilo stalni
sastojak života.
Danas ljudi na to reaguju sa čuđenjem i odbijanjem. Neke stvari su se
promenile. Rat je, u očima većine, postao odbojan i nepoželjan.
Postoji razlog za gađenje koje danas osećamo kada neko hvali rat.
Jedna nova ideja je postala dominantna, a institucije koje je ostvaruju
karakterišu najveći deo (ali ne sav) ljudskog života u većini (ali ne svim)
krajeva sveta. Svet je mirniji nego ikad. To možda zvuči kao kontroverzna
izjava, ali je podržana mnoštvom dokaza koje Stiven Pinker, profesor sa
Harvarda, iznosi u svojoj knjizi „Bolji anđeli naše prirode: istorija nasilja
107
i čovečanstva.“139 Nije reč samo o smanjenju vojnih sukoba između
država, već i o nasilju muževa nad ženama, roditelja nad decom, uličnih
kriminalaca nad žrtvama. Sve ove vrste nasilja pomalo rastu i pomalo
opadaju iz meseca u mesec, ali je generalno kretanje usmereno na dole
i opada već duže vreme.140 Pinker nudi više uzroka ovom dugoročno
opadajućem trendu:
• uspostavljanje vlada koje mogu da monopolizuju (i u izvesnoj
meri kontrolišu) nasilje;
• porast trgovine zbog kojeg neki ljudi više vrede živi nego mrtvi;
• postepeno zamenjivanje kulture „časti“ kulturom „dostojanstva“
(u kojoj je očuvanje samokontrole i dostojanstva bitnije od osvete
časti);
• humanitarna revolucija prosvetiteljstva i njen naglasak na
vrednosti ljudskog života, kako sopstvenog, tako i života drugih,
a uz to i zamena sujeverja razumom i dokazima (i jedno i drugo
su obradovali one optužene za „veštičarenje“, na primer);
• pojava i razvoj međunarodnih organizacija, kako u civilnom tako i
u državnom sektoru, a s tim i razvijanje diplomatije i posredovanja
umesto rata;
• izum i popularnost romana, podstaknut trgovinskom revolucijom
slobodnih tržišta, koji je pomogao ljudim da zamisle da žive
životima drugih (samim tim i da sa drugima saosećaju);
• rastuća uloga međunarodne razmene, ulaganja i putovanja u
stvaranju interesa za održanje mira;
• veće prihvatanje „programa klasičnog liberalizma: slobode
pojedinaca od plemenskih i autoritarnih snaga i tolerisanje
ličnih izbora sve dok oni ne narušavaju autonomiju i dobrobit
drugih“; 141
• rastuća važnost, takođe podstaknuta razvojem trgovine i
tehnologije, apstraktnog razmišljanja, što pomaže ljudima da
prihvate generalne principe koji podržavaju klasične liberalne/
libertarijanske ideje univerzalnih prava.
108
 Priča je komplikovana budući da je ljudska istorija kompleksna,
multikauzalna i raznolika. Ali je zato izuzetno dobro dokumentovana i
pobija tvrdnje onih koji veruju da „ljudska krv bez prekida mora teći na
ovoj ili onoj strani zemaljske kugle.“ Dugotrajan mir je moguć i nije puki
„odmor.“
Toleracija i koegzistencija, ugovor i saradnja, imovina i razmena
su u velikoj meri (ali svakako ne u potpunosti) zamenile progon i
uništavanje, prinudu i borbu, krađu i ropstvo, rat i konflikt kao moralne
ideale. Pokret koji je promenio svet i zamenio rat mirom, netoleranciju
tolerancijom, a pljačkanje razmenom nazivan je mnogim imenima, ali
najčešće „liberalizmom“ – u zemljama engleskog govornog područja
danas poznatim kao „klasični liberalizam“ ili „libertarijanizam.“142
Libertarijanizam je filozofija ispunjena mirom. Mir je u samoj srži
libertarijanske misli jer se nalazi u suštini ideje slobode. „Sloboda znači
biti oslobođen ograničenja i nasilja drugih“, kao što je rekao uticajni
filozof Džon Lok.143 Rat je nasilje – usmereno, upravljano, primenjeno,
racionalizovano, glorifikovano, besno nasilje.
Libertarijanci podržavaju mirnu i dobrovoljnu saradnju kao ideal, ali i
kao realnu mogućnost ljudskog društva. Druge filozofije, kako sa leve tako
i sa desne strane spektra – socijalizam, nacionalizam, konzervativizam,
progresivizam, fašizam, komunizam, teokratija i svi drugi mogući hibridi
i permutacije – smatraju da je ljudski život neminovno oblast sukoba,
konflikta, borbe pa čak i rata, bilo to između klasa, rasa, civilizacija, naroda,
interesa ili religija.
Svet postaje sve mirniji otkad libertarijanske vrednosti, principi,
insitucije i prakse sve više prožimaju naše živote. Da bismo imali
još mirniji svet, neophodno je da te vrednosti, principe, institucije i
prakse održavamo, štitimo, unapređujemo i proširujemo.

Filozofija saradnje
Iako je veliki broj ljudi i događaja doprineo razvoju libertarijanskih
ideja, prvu sistematsku formulaciju koja uključuje ideje toleracije, slobodne
trgovine, ustavne vladavine, vladavine prava i jednakih prava sproveli
su leveleri (na engleskom: Levellers – jedan od prevoda na srpskom:
109
jednačari), politički pokret koji je delovao u Engleskoj u sedamnaestom
veku.144 Ričard Overton je 1646. u zatvorskoj ćeliji napisao da čitava
imovina zavisi od imovine koja je u nečijem vlasništvu, a to pravo jednako
pripada svim ljudski bićima:
Moje i tvoje ne može biti nikako drugačije. Niko ne poseduje
moja prava i slobode, niti ja posedujem tuđe.145
Overton i njegove kolege su artikulisali jednu radikalnu koncepciju
jednakih prava i društvene harmonije zasnovane na toleraciji mirnih
zamisli i delanja. Ideji jednakih individualnih prava zasnovanoj na
moralnoj filozofiji pridodali su spontani poredak. To konkretno znači
da društveni poredak može da nastane i bez planiranog osmišljavanja od
strane vladara. Dodali su i koncept vladavine prava, tj. da jednostavna
pravila koja su opšte poznata i jednako primenjivana stvaraju okvir za
uživanje individualnih prava i za pojavu društvenog poretka i harmonije.
Takva koncepcija ljudskog poretka bez nasilja i društva koje bi okrenulo
leđa ratovima i osvajanju je mnogima bila problematična, čak zastrađujuća
– ne samo aristokratiji, već i najvećim evropskim intelektualcima koji su
se žustro usprotivili liberalnim idejama i praksi. Za mnogo takve mislioce,
trgovina je bila inferiorna u odnosu na rat, sloboda je bila samo drugo ime
za dozvolu, a tolerancija značila odbacivanje Božjeg zakona.
Naravno, bilo je onih koji su branili slobodu, imovinu i trgovinu i oni
su vremenom postajali sve smeliji. Francuski mislilac Monteskje je poznat
po povezivanju trgovine sa „plemenitim običajima“ (gentle mores – nežni,
blagi, plemeniti običaji), tj. sa plemenitim manirima i ponašanjem.
Trgovina je lek protiv predrasuda, a gotovo uvek važi pravilo da
gde ima trgovine, ima i plemenitih običaja, a gde ima plemenitih
običaja biće i trgovine.146
Uloga trgovine u stvaranju plemenitih običaja implicitno je priznata i
u grčkom jeziku: naučnici ističu da glagol katallassein znači „razmenjivati“,
ali isto tako i „primiti u zajednicu“, „od neprijatelja stvoriti prijatelja.“147
Svet trgovine, namesto sveta slave, jeste svet uzajamnih dobitaka,
igara pozitivne sume, dok slava podrazumeva osvajanja, a osvajanja
nose i poraze. Slava takve vrste je zahtevala neprijateljstva. A upravo
110
takvo viđenje slave, samim tim i vrline, motivisalo je mnoge da se opiru i
odbacuju liberalne ideje.
Neposredno pre smrti, libertarijanski ekonomista i mirovni aktivista
Frederik Bastija objavio je obraćanje „Mladima u Francuskoj“ u kojem
nudi ključ razumevanja socijalizma. On je verovao da socijalisti:
misle da su ljudski interesi fundamentalno suprotstavljeni, jer da
nije tako, ne bi morali da pribegavaju prinudi.
Dakle, socijalisti u svemu pronalaze fundamentalne antagonizme:
Između vlasnika imanja i radnika.
Između kapitala i rada.
Između običnih ljudi i buržoazije.
Između poljoprivrede i industrije.
Između seljaka i varošanina.
Između domoroca i doseljenika.
Između proizvođača i potrošača.
Između civilizacije i društvenog poretka.
A da sve to sažmemo u jednu rečenicu:
Između lične slobode i skladnog društvenog poretka.
Ovo objašnjava kako je moguće da im mržnja i dalje navire sa
usana iako izgleda da u srcima gaje sentimentalnu ljubav prema
čovečanstvu. Svaki od njih svu svoju ljubav čuva za društvo koje
je sam zamislio; i za njih ne može dovoljno brzo doći trenutak
kada će prirodno društvo u kojem živimo biti uništeno da bi iz
njegovog pepela nikao Novi Jerusalim.148

Bastija je predvideo ponašanje kolektivista u dvadesetom veku koji

su, nakon preuzimanja kontrole nad državama i ogromnim populacijama,
pokušavali da svoje sugrađane ukalupe u „Novog Čoveka“ – otelotvorenje
svojih zamisli. Antiliberalni ideolozi levice i desnice su bili opsednuti
stvaranjem „Novog Čoveka“, razlikovali su se samo po tome kako
bi on izgledao u detaljima. Nasuprot tome, „ekonomisti“, piše Bastija,
„posmatraju čoveka, zakone njegove prirode i društvene odnose koji iz
njih proističu. Socijalisti podižu društvo iz svoje mašte, a zatim smišljaju
ljudsko srce koje bi se u to društvo uklopilo.“149

111
 Očigledno je da ljudi dospevaju u sukobe. Klasični liberalni pokret, u
svim svojim oblicima, pokušavao je da iznađe načine rešavanja problema
sukoba. Verska tolerancija, ograničena vlast (koja uklanja sporna pitanja
iz područja „javnog izbora“), posredovanje i obeštećenje umesto
kažnjavanja, sloboda govora i sloboda razmene bila su osnovna sredstva
kojima su se koristili. Cilj je bio umanjiti konflikt i zameniti ga saradnjom,
a ne slaviti sukobe.

Filozofija konflikta
„Za ove četiri godine učenja o sili i gledanja neverovatnog ratovanja,
naučio sam da život nema nikakvu dubinu ako nije posvećen idealu,
kao i da postoje ideali u poređenju sa kojima život pojedinca, a ni život
naroda nema težinu. I iako cilj za kojim sam kao individua težio nije
mogao biti dostignut, iako nas je sama sila poslala na Zemlju, i dalje
smo naučili jednom za svagda da se posvetimo višem cilju i da u njegovo
ime, ako treba, umremo smrću dostojne čoveka. . . nije svaka generacija
toliko privilegovana.“
- Ernst Junger150
Klasični liberali su nas učili da ljudski interesu mogu biti pomireni
kroz trgovinu, razum, demokratsku deliberaciju i toleranciju razlika, kao
i da odgovarajuće institucije mogu umanjiti konflikt i nasilje. Međutim,
njihovi suparnici i kritičari, nostalgični za starim vremenima, formulisali su
teorije prema kojima je konflikt neiskorenjiv deo ljudskog života, onaj koji
mu daje smisao. Jedan od najuticajnijih kritičara nove filozofije slobode
bio je francuski reakcionar Žozef de Mestr. On je žestoko napadao ideju
slobode i slavio rat kao svetlu tačku čovečanstva: „Pravi plodovi ljudske
prirode – umetnost, nauka, preduzeća, uzvišene koncepcije, muževne
vrline – nastali su zahvaljujući ratu. Ukratko, mogli bismo reći da je krv
đubrivo biljke koju znamo kao genije.“151 Pozivajući se na Heraklita, pisao
je da „u svemiru ne postoji ništa osim nasilja.“152 To je bilo osnovno
stanovište neprijatelja prosvetiteljstva (antiprosvetitelja) i mislilaca koji su
se suprotstavljali novim idejama klasičnog liberalizma.

112
 Mislioci antiprosvetiteljstva odbacivali su univerzalno a prihvatali
posebno; odbijali su objektivne istine a uzdizali kreativnost – ali ne
kreativnost pojedinca već kolektiviteta u koji je pojedinac bio uronjen.153
Tržišta, trgovci i Jevreji – koji su bili nesrazmerno predstavljeni među
evropskim trgovcima – bili su u nezavidnom položaju. Narodi, klase i rase
mogli su biti unikatno ujedinjeni jedino putem sukobljavanja sa drugim
narodima, klasama i rasama. Stiven Pinker je primetio da je, uz odbacivanje
univerzalnosti, objektivnosti i racionalnosti, „antiprosvetiteljstvo takođe
odbacivalo pretpostavku da je nasilje problem koji treba rešiti. Borba i
krvoproliće su pojave inherentne prirodnom poretku i ne mogu biti
eliminisane a da usput ne oduzmemo vitalnost životu i preokrenemo
sudbinu čovečanstva.“154
Socijalistički mislioci, prvenstveno Karl Marks i Fridrih Engels, preuzeli
su takvu koncepciju neprekidnog konflikta koji stoji u samoj srži ljudskog
života, zajedno sa nostalgijom za izmišljenim starim vremenima uređenih
odnosa. Oni su odbacivali liberalne ideje mira i trgovine, tolerancije i
slobode, smatrajući ih pukim trikovima koji zamagljuju pogled na dublje
i zatajene konflikte, nasilje i eksploataciju. Oni jesi priznavali da liberalne
vrednosti teže da zamene rat mirom, krađu razmenom, paljene na lomači
tolerancijom a nacionalnu mržnju kosmopolitskom tolerancjom, ali su
sve to proglasili varkama koje nam sklanjaju pogled sa pritajenih, dubljih
formi nasilja. Engels je pisao za pamflet izdat 1844:
Doveli ste do bratimljenja ljudi – ali to bratstvo je bratstvo lopova.
Smanjili ste broj ratova – da biste više zarađivali od mira, da biste
pojačali što je više moguće neprijateljstvo između pojedinaca kroz
sramotni rat – konkurenciju! Da li ste ikada uradili nešto iz „čiste
humanosti“, da li ste svesni koliko je uzaludno suprotstavljati
opšti i pojedinačni interes? Da li ste ikada bili moralni a da
niste vođeni interesom, da niste imali na umu svoje nemoralne,
egoistične motive?
Pokušavajući da ukine nacionalnosti, liberalni ekonomski sistem
se svojski trudio da univerzalizuje neprijateljstvo, da pretvori
čovečanstvo u hordu besnih zveri (jer, nisu li takmičari upravo
to?) koje jedna drugu proždiru samo zato što sve imaju jednake
interese.155
113
 Liberalizam i slobodna trgovina možda jesu „smanjili broj ratova“, ali
samo da bi „više zarađivali od mira.“ Da naglasim njegovu poentu: Engels
je mnogo više brinuo za veći profit, koji je prezirao (ako nije bio njegov)
nego za smanjenje broja ratova.
Uticajni viktorijanski umetnički kritičar i antiprosvetiteljski torijevski
socijalista, Džon Raskin, oduševljeno je pisao o vrlini rata govoreći da „na
Zemlji još nije nikla tako velika umetnost poput one u narodu vojnika.
Nema umetnosti međ pastirima ako ostanu u miru. Nema umetnosti
među stočarima ako ostanu u miru. Trgovina jedva ide u korak sa lepom
umetnošću, ali ne može da je stvori. Proizvodnja ne samo da ne može da
stvori umetnost, već uništava njeno seme gde god se našlo. U narodu ne
može postojati nikakva umetnost pored one koja nastaje iz borbe.“156
S druge strane, prosvetiteljima – uzmimo, na primer, Voltera – mir
i društveni sklad su bili vrednosti same po sebi, a ne samo varke koje
sakrivaju dublje društvene antagonizme, kao što je to u slučaju Marksa i
Engelsa. Volter se zalagao za vrednosti i stavove prosvetiteljstva kada je
uzdizao razmenu i toleranciju upravo zato što proizvode mir.157 Protivnici
prosvetiteljstva, Marks, de Mestr, Raskin i drugi osuđivali su razmenu i
toleranciju govoreći da one ponižavaju ljudske vrednosti.
Karl Marks i njegov koautor, saradnik i finansijer, Fridrih Engels,
vezivali su liberalizam za novonastalu „klasu“ koju su nazivali
„buržoazijom“ (izraz koji su neodređeno i nedosledno koristili u svojim
spisima), a koju su optužili za narušavanje čitavog svetskog poretka i
smenjivanje „toplog društvenog zagrljaja hladnim proračunom.“ Širenjem
i pojačavanjem tržišnih odnosa, trampu (jaja za brašno, npr) sve je više
zamenjivala razmena posredstvom novca (jaja za novac, a zatim novac za
brašno). To je značilo opšti porast racionalnosti, budući da su ljudi mogli
da upoređuju različite upotrebe retkih resursa preko zajedničke jedinice:
novca. To je nadalje omogućilo racionalno računovodstvo: precizne
proračune profita i troškova, a samim tim i više ekonomske koordinacije –
stvaranja više bogatstva, širenje prosperiteta za do tada najširi krug ljudi i
uzimanje u obzir interesa i želja do tad najudaljenijih ljudi. Marks i Engels
su odbacili takvu racionalnost posredovanu tržištem kao „nemilosrdnu“ i
„ledenu vodu hladnog računa.“ U Manifestu Komunističke partije navode da
114
liberalne vrednosti, insitucije i prakse samo izgledaju humanije, dok zapravo
zamenjuju jednu vrstu nasilja drugom – daleko lošijom.
Gde god je došla na vlast, buržoazija je razorila sve feudalne,
patrijarhalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala
šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog
prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka i
čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog
„plaćanja u gotovu“. Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa
utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja,
malograđanske osećajnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila
u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih povelja priznatih i
izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine.
Ona je, jednom reči, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i
političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu
eksplotaciju.158
Ideološke vođe antiprosvetiteljstva žestoko su kritikovale liberalizam
i težile da ostvare različite kolektivističke fantazije u novim izolovanim
bratstvima nacije, države, klase i rase. U svim primerima, poenta je bila da
su interesi takvih grupa nužno suprotstavljeni. Verovali su da solidarnost
može postojati samo kao dopuna neprijateljstvu i mržnji. Robert Muzil,
klasični liberal i romanopisac, zapisao je: „Ne može se pobeći od istine da
je čovekov najdublji socijalni instinkt njegov najantisocijalniji instinkt.“159
Takva vizija se održala među intelektualcima koji odbacuju vrednosti
razumne rasprave, racionalnog proračuna putem tržišne razmene,
tolerancije i mira. Neki od njih se možda smatraju zagovornicima mira
(u većini savremenih intelektualnih krugova, otvoreno veličanje prednosti
vojnih sukoba se smatra neumesnim), ali svi oni prihvataju osnovni princip
suštinski i nepomirljivo suprotstavljenih interesa, borbe, neprijateljstva i
nerešivog sukoba. U svojoj poznatoj knjižici (deminutiv označava veličinu
knjige) iz 1848, Marks i Engels su osmislili ideju koja će inspirisati pokret
koji je trebalo da veliki deo sveta natopi krvlju.
Istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi...
Celo se društvo sve više i više cepa na dva velika neprijateljska
tabora, na dve velike klase koje stoje neposredno jedna naspram
druge - buržoaziju i proleterijat.160
115
 Marksisti nastavljaju sa retorikom klasne borbe i veruju u nepomirljivi
sukob između ekonomski definisanih klasa od kojih se jednoj – buržoaziji
– mora „stati na put.“161 Fašisti slave rat i nasilje kao pročišćujuću silu
koja gradi narod.162 Nacionalsocijalisti (nacisti) zahtevau potčinjavanje
„nečistih“ ili „inferiornih“ rasa „arijevcima“ i postavili su sledeći izazov:
„Ko god želi da živi mora da se bori, a ko god ne želi da se bori na
ovom svetu večite borbe, ne zaslužuje da živi.“163 Kritički teoretičari
(najviše pod uticajem Marksa, ali i Ničea, Frojda i svakog drugog kritičara
liberalizma) veruju da su „buržoaski liberalizam i tolerancija najvećim
delom mitovi koji prikrivaju želju za vlašću.“164 Takve antiprosvetiteljski
nastrojene ličnosti napadaju slobodu govora kao puku „represivnu
toleranciju.“165 Armija neliberalnih akademika izložila je niz „društvenih
snaga“ dominacije – među njima klasu, pol, rasu i druge kategorije – koje
su aktivnije i realnije od pojedinaca „od krvi i mesa“ koji nas okružuju
(iako njihovo adekvatno, neiskrivljeno sagledavanje zahteva naporan trud
stručnjaka ili profesora).166
Militarisiti veličaju rat zbog navodne ekonomske i moralne koristi.167
Neokonzervativisti uzdižu borilačke vrline kao plemenit ideal i priliku
da se „povrati heroizam“ u nacionalnom životu.168 (Neokonzervativisti
smatraju da je „nacionalna veličina/slava“ daleko vredniji, plemenitiji i
časniji cilj od nečega tako nakinđurenog, srozanog i neameričkog kao
što je „traženje sreće.“) „Realisti“ pretpostavljaju večno neprijateljstvo
(u najboljem slučaju hladne odnose) između država, ili još šire – između
civilizacija.169
Teokrate teže da nasiljem potčine sve Bogu (ili bogovima), da svi
propovedaju jednu veru, jednu religiju i jedan način života, a ako to nije
moguće, onda žele bar versku državu koja će podrediti i ponižavati sve
pripadnike drugih religija, a izbacivati i ubijati one koji ne propovedaju
nijednu.
Veliki broj savremenih kritičara klasičnog liberalizma, uključujući
„analitičke marksiste“, tvrdi da u socijalizmu nema više nasilja nego u
bilo kom drugom sistemu, budući da svaki sistem donošenja odluka oko
retkih resursa opravdava upotrebu sile, makar to bilo i u cilju sprečavanja
upotrebe sile.170 To je prilično stara kritika upućena liberalizmu – vuče
116
korene bar iz sedamnaestog veka kada je ser Robert Filmer napisao svoju
odbranu božanskog prava apsolutne monarhije tvrdeći sledeće:
Mnogo se priča o tom svetu slobode koji navodno postoji u
narodnim republikama („popular commonweals“). Treba ispitati
u kojoj meri su ove priče o slobodi tačne: „istinska sloboda je
kada svaki čovek radi ono što želi, živi kako mi se prohte, a da
nije vezan zakonima.“ Ali, takva sloboda se ne može naći ni u
jednoj republici, jer na narodnim imanjima ima više zakona nego
igde, a samim tim i manje slobode; uz to, mnogi kažu da je vlada
stvorena da bi slobodu oduzela, a ne dodeljivala svakom čoveku.
Takva sloboda ne može postojati; kada bi bila stvarna, ne bi bilo
nikakve vlade.171
Dakle, prateći takav način razmišljanja, režim koji zabranjuje silovanje
nije nimalo manje prinudan od režima koji silovanje zahteva jer je gonjenje
silovatelja jednako nasilno kao silovanje. Iz te perspektive, u svetu
postoji određena količina nasilja koja se niti smanjuje niti povećava.172
Libertarijanci to čvrsto poriču i obijaju da izjednače kažnjavanje silovatelja
sa činom silovanja.
Razlika prijatelj - neprijatelj
Od svih koji su doprineli antiprosvetiteljskom odbacivanju klasičnih
liberalnih pogleda na mir i rešavanje konflikta, u prethodnom veku
je najuticajniji bio Karl Šmit – pravni teoretičar čija je knjiga „Pojam
političkog“ imala ogroman uticaj kako na antiliberalnu levicu, tako i na
antiliberalnu desnicu. On je bio „najgenijalniji neprijatelj liberalizma u
dvadesetom veku.“173 Šmit je smatrao da „sve političke razlike . . . mogu
da se svedu na distinkciju između prijatelja i neprijatelja.“174
Šmit je tvrdio da liberali nisu u pravu kada govore o mnogo stvari:
o društvenoj harmoniji, o razmeni kao moralnoj alternativi osvajanju,
o tome da debata može da zameni borbu, da tolerancija može ukloniti
neprijateljstvo, o samoj ideji da je svet bez neprijatelja uopšte moguć. Za
njega, konflikt je stalna komponenta političkog, a političko je od suštinskog
značaja za ljudska bića. Njegov uticaj na političku misao dvadesetog veka
možda je bio suptilan i retko priznat, najviše zbog beščasnog i prekora

117
vrednog načina života. Međutim, njegove osnovne ideje su prožele obe
„strane“ – i levu i desnu – napada i kritike tolerancije, tržišne ekonomije,
ograničene države, slobodne trgovine i mira. Šmitove ideje su dovele i
do ponovnog javljanja fašističkih ideja u Evropi. Jedan od primera jeste
Aleksandar Dugin, predavač na Državnom univerzitetu u Moskvi, čiji radovi
predstavljaju nevešto prikrivene preformulacije nacionalsocijalističke
ideologije: umesto Nemačke dolazi ekspanzionistička Rusija, a Evroazija
zauzima mesto Trećeg Rajha.175
Za Šmita, „Neprijatelj nije puki takmičar, konkurent ili učesnik u
konfliktu. On nije ni običan suparnik kojeg neko mrzi. Neprijatelj postoji
samo kada se, bar potencijalno, jedan borbeni kolektivitet suočava sa
sličnim kolektivitetom.“176 I zaista, „samo se u stvarnoj borbi otkrivaju
najjače posledice političkog grupisanja prijatelja i neprijatelja. Specifične
političke tenzije ljudskog života nastaju upravo iz ove najekstremnije
mogućnosti.“177
Marksistički filozof Slavoj Žižek uočio je da su i leva i desna struja
antiliberalne političke misli prihvatile Šmitovo razlikovanje prijatelja
i neprijatelja. Budući da je Žižek „levičar“, on pravi razliku između
fokusiranja desnice na spoljne neprijatelje i levice koja vidi „bezuslovni
prioritet neprijateljstva koje je inherentni deo političkog“:
Simptomatična je pojava da radikalna desnica ne koristi izraz klasna
borba, već umesto toga govori o klasnom (ili seksualnom) ratu. Najjasniji
pokazatelj ovog šmitovskog odricanja političkog jeste primat spoljne
politike (odnosa između suverenih država) u odnosu na unutrašnju
(unutrašnje društvene suprotnosti) na kojem insistira. Nije li sam odnos
prema spoljnom neprijatelju jedan vid poricanja unutrašnjih borbi koje
prožimaju društvo? Suprotno Šmitu, pozicija levice bi trebalo da naglašava
bezuslovni prioritet neprijateljstva (suprotnosti, antagonizma) koje je
inherentni deo političkog.178
Za mnoge mislioce, dolazili oni sa levice ili desnice, konflikt –
„inherentni antagonizam“ – jeste sastavni deo ljudskog života uopšte.
(Čak je i Džon Rols, savremeni naprednjak levog centra, u svoju teoriju
socijalne pravde uključio neotklonjivi konflikt između građana. Razlikovao
je pravedno delanje građana od sveukupne pravednosti društvenog
118
poretka, jer čak i kada „svi razumni ljudi veruju da se ponašaju pravedno
i da savesno poštuju norme i dogovore . . . postoji tendencija da socijalna
pravda erodira uprkos tome što se pojedinci ponašaju pošteno; konačni
rezultat odvojenih i nezavisnih poslova nije približavanje socijalnoj pravdi,
već udaljavanje od iste.“179 Prema tome, suprotnost interesa društvenih
grupa utkana je u samu strukturu pravde, jer iako su svi uslovljeni da
delaju u skladu sa svojim pravima i pravilima pravde, ishod je nužno
nepravedan i konfliktan, tako da država mora da interveniše i uspostavi
novi pravedan poredak društvu, potpuno nezavisan od pravila pravednog
ponašanja između pojedinaca.)
U godinama nakon Drugog svetskog rata, na krajnjoj levici je došlo
do „industrije Karla Šmita“ u objavljivanju knjiga. Uticajni marksistički
časopis Telos prihvatio je Šmitove teoretske osnove politike u svom
antiliberalnom programu180, a njegove ideje su igrale ključnu ulogu u
uticajnom, ogorčenom i nasilnom napadu na liberalizam i mir, poznatom
kao „Novi komunistički manifest“ – program koji su napisali italijanski
levičarski pisac Antonio Negri i Majkl Hart, američki literarni teoretičar
(Negri je proveo izvesno vreme u zatvoru zbog učešća u nasilju, između
ostalog i ubistva u Italiji).181 Njihova knjiga, „Imperija“, praktično
nečitljivo štivo, objavljena je u Harvard University Press-u neposredno
pre napada na Kule bliznakinje u Njujorku, jedanaestog septembra 2001.
Imperija, uslovno rečeno, predviđa ovu katastrofu pozivajući na napad
na „globalni kapital“ uz svoju definiciju „neprijatelja“ kao „posebnog
režima globalnih odnosa koje nazivamo Imperijom“182, svojim jezivim
komentarima o radikalnom islamskom fundamentalizmu kao samo
jednom obliku postmodernizma i svojim pozivima na „potencijal mnoštva
da sabotira i uništi sopstvenim prooizvodnim snagama parazitski poredak
postmodernih uprava.“183 (Retko koja rečenica u knjizi je jasna i razumljiva,
neusmnjivo zbog ekstremnog nasilja i mržnje u filozofiji autora; kao što
je Džordž Orvel objasnio: „Ako postoji jaz između objavljenih i istinskih
ciljeva, ljudi se gotovo instinktivno okreću dugim rečima i zbunjujućim
idiomima, poput sipe koja izbacuje mastilo.“184)
Negri i Hart su bili inspirisani zloglasnom Šmitovom odbranom
„Groβraum“ pristupa geopolitičkim odnosima koji je praktikovan u
Trećem Rajhu. Šmit je govorio da je „cilj nemačke jurisprudencije da
119
pobegne od obe alternative: najpre od pukog konzervativnog održavanja
međudržavnog razmišljanja koje je do sada preovladavalo, a zatim i od
neetatističkog, nenacionalnog sezanja za univerzalističkim globalnim
pravom koje zastupaju zapadne demokratije. Između ova dva koncepta,
Nemačka mora pronaći konkretan prostorni poredak koji će odgovarati
kako prostornim dimenzijama planete Zemlje, tako i našim novim
pojmovima države i nacije.“185 Upravo to „neetatističko, nenacionalno
sezanje za univerzalističkim globalnim pravom“ su Negri i Hart nazvali
„Imperijom“, a zatim se zalagali za njeno nasilno uništenje.
Šmitove ideje i pojmovi političkog takođe su prepleteni sa krajnjom
desnicom i sa neokonzervativizmom – sa potonjim kroz radove filozofa
Lea Štrausa, koji je i sam prilično uticao na Šmita.186 Pored Štrausa, tu
je i bivši savetnik Bele kuće i urednik The Weekly Standard-a, Vilijam
Kristol, kao i Dejvid Bruks, arhitekta rata u Iraku187 i kolumnista, koji se
zalaže za „konzervativizam nacionalne veličine (sjaja, slave).“188 U svom
manje militantnom obliku, takav kozervativizam preporučuje izgradnju
spomenika u čast nacionalne slave. U militantnijoj formi, otvoreno poziva
na rat; neokonzervativisti su bili osnovna pokretačka snaga rata u Iraku
i i dalje se na svakom koraku zalažu za vojnu konfrontaciju. Odlazak u
rat bi, po rečima Vilijama Kristola i Roberta Kejgana, povratio „istinski
konzervativizam srca“ koji bi „naglašavao kako ličnu, tako i nacionalnu
odgovornost, uživao u prilikama za nacionalno angažovanje, prigrlio
mogućnost nacionalne slave i povratio heroizam koji već godinama
nedostaje američkoj spoljnoj politici, ali i američkom konzervativizmu.“189
Šmit je bio pod velikim uticajem komentara koje je Leo Štraus uputio
na račun njegovih radova i usled kojih je preformulisao sveje ideje, čineći
ih još snažnije antiliberalnim. Štraus je napisao kritiku izdanja „Pojma
političkog“ iz 1932, zaključujući da Šmit nije dovoljno odbacio liberalizam
i da se i dalje kreće u kategorijama koje su liberali uspostavili. Tom
prilikom napisao je: „Rekli smo da Šmit kritikuje liberalizam u liberalnom
svetu; time smo mislili da njegova kritika liberalizma dolazi sa liberalnog
horizonta; njegove neliberalne tendencije bivaju sputane neprevaziđenom
’sistematikom’ liberalne misli. Dakle, kritika koju Šmit uvodi može
biti upotpunjena jedino iznalaženjem horizonta koji se proteže iznad i
izvan liberalizma.“190 Upravo tim putem je Šmit i krenuo; u izdanju iz
120
1933, objavljenom nakon Hitlerove pobede ali zabranjenim nakon rata
(naredna izdanja su bila preštampavanja izdanja iz 1932), Šmit je javno
prihvatio nacionalsocijalizam, određenije ispoljio svoj antisemitizam, a
konflikt između prijatelja i neprijatelja formulisao koristeći jasnije rasne
odrednice.191 (Postoji izvesna uznemirijuća ironija u prodornoj kritici
Jevreja intelektualca koji ubeđuje i ohrabruje nemačkog intelektualca da
postane strastveni nacista i „vodeći nacistički pravnik“192 Trećeg rajha.)
Za Šmita, kao i za Marksa i Engelsa, slobodna trgovina nije bila
mirna alternativa ratu, već samo pokriće za još brutalniji vid eksploatacije.
„Koncept čovečanstva je izuzetno korisno ideološko sredstvo za
imperijalističke ekspanzije, a u svom etičko-humanitarnom obliku je i
oruđe ekonomskog imperijalizma.“193 Liberalnu koncepciju univerzalnih
ljudskih prava odbacio je jer je nespojiva sa njegovim razlikovanjem
prijatelja i neprijatelja:
Čovečanstvo nije politički pojam i nijedan politički entitet, društvo
ili status mu ne odgovara. Humanitarna koncepcija čovečanstva iz
osamnaestog veka predstavljala je polemičko poricanje tadašnjeg
aristokratsko-feudalnog sistema i svih privilegija koje su išle uz
njega. Sa stanovišta prirodnog prava i liberalno-individualističkih
doktrina, čovečanstvo je univerzalan, sveprihvatajući društveni
ideal, sistem odnosa između pojedinaca. To se može ostvariti
samo ako se predupredi mogućnost rata zajedno sa bilo kakvim
grupisanjem prijatelja i neprijatelja. U tom univerzalnom društvu
više ne bi bilo nacija kao političkih entiteta, ne bi bilo klasnih
borbi niti neprijateljskog grupisanja.194
Niti, za njega, apelovanja na liberalne ideje poput univerzalnih ljudskih
prava, tolerancije, slobode govora, trgovine i putovanja.
Čitav liberalni patos je usmeren protiv represije i nedostatka
slobode. Svako zadiranje, svaka pretnja individualnoj slobodi,
privatnoj svojini i slobodnoj konkurenciji naziva se represijom te
je eo ipso zla. Sve što ovaj liberalizam ostavlja od države, vlade i
politike jeste obezbeđivanje uslova slobode i eliminisanje njene
povrede. Tako dolazimo do čitavog sistema demilitarizovanih i
depolitizovanih pojmova.195
121
 „Demilitarizovan i depolitizovan“ svet je za Šmita, kao i za Štrausa,
Jungera i ostale predstavnike te tradicije, značio i svet neozbiljnosti, puke
„zabave.“ Istinski ljudski svet jeste politizovan svet, „političko je najsnažnija
i najekstremnija suprotnost, a svaka konkretna suprotnost postaje utoliko
više politička što bliže prilazi krajnjoj tački – momentu grupisanja prijatelja
i neprijatelja.“196 Bilo da je reč o spoljnom ili unutrašnjem neprijatelju, ta
distinkcija je u žiži i levice i desnice. Titanske i herojske snage moraju
biti okrenute jedne protiv drugih u borbi koja je vrednija, uzvišenija
i plemenitija od prostog života „zabave“, biznisa, trgovine, porodice,
ljubavi – svega što je neozbiljno u poređenju sa političkim. Da bi se živelo
ozbiljnim političkim životom, sve vrednosti liberalizma – miroljubiva
saradnja, tolerancija i pluralitet načina života – moraju biti potisnute, a sve
društvene snage usmerene na savladavanje neprijatelja.

Ideje iz 1914. godine

„Ustajemo u čast mrtvima koji su nam sveti i verujemo da nam je
povereno istinsko i duhovno blagostanje našeg naroda. Ustajemo za ono
što je bilo i za ono što će tek doći. Iako se u mračnim oblacima gomilaju
sila spolja i varvarstvo iznutra, sve dok oštrica mača pali iskru u noći
neka se čuje i zna: Nemačka živi i Nemačka nikada neće pasti!“
- Ernst Junger197
Intelektualni pokret u kojem je Šmit bio tako važna ličnost okupljao je
i mnoge druge na koje su snažno uticale „Ideje iz 1914. godine“, slavljenje
godine u kojoj je Evropa zapala u masovnu histeriju a milioni izgubili
živote.198 Prvi svetski rat je imao ogroman uticaj u čitavom svetu, ne samo
u sferi političkih pitanja (npr. centralizacija moći vlade u SAD-u), već i
u stvaranju kulta konflikta, disciplinovanja i rata. Briljantno delo Ernsta
Jungera, „Čelična oluja“, predstavlja izuzetno značajan doprinos toj
tradiciji. (Junger je bio i blizak dopisnik Karla Šmita – redovno su slali
pisma jedan drugom duže od pedeset godina.199)
Junger je, poput svog prijatelja i dopisnika, bio izuzetno moćna
i uticajna intelektualna figura – okretao je i levicu i desnicu protiv
libertarijanskih ideja i vrednosti.200 Njegov osvrt na iskustvo u Prvom
svetskom ratu (u kojem je bio vojnik jurišnih trupa) jeste poznati iskaz
122
„Ideja iz 1914. godine“, a pre svega militaristički kolektivizam kojim spisi
odišu. U „Čeličnoj oluji“, Junger pričama o ratu uzdiže borbu i konflikt.
Implicitni kontrast je sadržan u dosadi, pukoj besmislenosti i nedostatku
ozbiljnosti života u uslovima mira, pravljenja stvari koje zatim prodajemo
i kupujemo, odlaženja na koncerte i predstave, laboratorije i umetničke
galerije, sticanja naučnog znanja, uživanja u pivu sa dobrim prijateljima.
Buržoaski život je dosadan, dok je život borbe, nasilne smrti i rata jedini
uslov pod kojim je moguće istinski živeti.
A ako se neko usprotivi tome da živimo u vremenu grube sile,
naš odgovor je: stojimo u blatu i krvi, ali su nam lica okrenuta
stvarima uzvišene vrednosti. I od bezbroj ljudi koji su pali u našim
napadima, nijedan nije pao uzalud. Svaki je ispunio svoju svrhu.
...
Kada jednom ne bude više moguće shvatiti kako čovek može dati
život za svoju zemlju – a takvo vreme će doći – tada će biti kraj i
veri, a ideja Otadžbine će biti mrtva; tada će nam, možda, zavideti,
kao što mi zavidimo svecima na njihovoj neuništivoj unutrašnjoj
snazi.201
Tako su Junger i mnogi drugi gledali na rat, ali takvo viđenje nisu delili
milioni drugih vojnika koji su se udavili u blatu, čija pluća su izgorela od
iperita, koji su umrli kašljući krv, koji nikada više nisu videli svoje žene,
decu, svoje drage i prijatelje. Erih Marija Remark, koji je napisao “Na
Zapadu ništa novo“, potpuno drugačije je opisivao rat. Jungera su slavili, a
Remarkova dela spaljivali nacionalsocijalisti. Njegovoj sestri je odrubljena
glava po naredbi „Volksgerichtshof“ („Narodnog suda“), prilikom čega je
navodno rečeno: „Tvoj brat nam je pobegao, ali ti nećeš.“202
Junger nije bio puki umetnik, već je kroz estetsko divljenje nasilju,
konfliktu i disciplini aktivno promovisao totalitarističke diktature. Pisao je
u korist diktaturama:
Istinska revolucija se svakako još nije dogodila. Ona nezaustavljivo
dolazi. To nije reakcija, već prava revolucija sa svim svojim
karakteristikama i manifestacijama. Njena ideja je ideja Naroda,

123
 izbrušena do još neviđene jasnoće; njen barjak je svastika; njena
spoljna pojava je koncentracija volje u jednoj tački – diktaturi!
Diktatura će zameniti reč delom, mastilo krvlju, fraze žrtvom, a
pero mačem.203
Junger je 1930. u svom eseju uveo pojam „Totalne mobilizacije“ –
koncepta koji je uzbudio nemačke antiliberalne kolektiviste (među njima i
Martina Hajdegera) svojom vizijom tehnološki omogućenog kolektivizma.
Hvalio je „sve veće smanjivanje individualne slobode, privilegije koja je,
svakako, oduvek bila sumnjiva i pod znakom pitanja“, divio se Sovjetskom
Savezu koji je kroz petoletke „po prvi put svetu predstavio pokušaj da
se kolektivne snage velikog carstva kanališu u jednu struju“, a „Totalnu
mobilizaciju“ je nazivao „pukim nagoveštajem jedne više mobilizacije
koju vreme sprema za nas.“204
Biranje diktature, biranje bilo čega osim liberalizma, pokazuje duboku
sklonost rivalnim formama kolektivizma. Junger se u starosti prisećao
ranijih prosovjetskih stavova (pre nego što je radio za Treći rajh); o
Sovjetskom Savezu je rekao:
Prilično me je zainteresovao plan, ideja plana. Rekao sam sebi:
istina, nemaju ustav, ali imaju plan. Ovo bi mogla biti odlična
stvar.205
Uporedimo divljenje kolektivizmu Jungera i njemu bliskih ljudi sa
veoma različitim odgovorom Vasilija Grosmana, ruskog pisca koji je
odrastao pod režimom sovjetskog kolektivizma da bi ga zatim odbacivao;
jasno je prozreo identičnost fašizma, nacionalsocijalizma i komunizma
koja leži ispod površine. Grosman je pisao za Crvenu zvezdu, časopis
Crvene armije, a pored toga je prvi pisao o činu oslobođenju iz jednog
od logora smrti Trećeg rajha, Treblinke. Grosman, koji nikada nije živeo
u slobodnom društvu, počeo je da razume značaj slobode i da čezne za
njom. Njegov roman „Život i sudbina“ nije štampan dok je pisac bio
živ; KGB ga je (zajedno sa trakom pisaće mašine na kojoj je napisan)
konfiskovao čim je bio završen. U „Životu i sudbini“, u jeku rata između
Trećeg Rajha i Sovjetskog Saveza, pukovnik Crvene armije Petar Pavlovič
Novikov vrši smotru vojnika pod njegovom komandom i shvata:

124
 Ljudsko grupisanje ima jednu osnovnu svrhu: ostvarenje svačijeg
prava da bude drugačiji, da misli, oseća i živi na njegov ili njen način.
Ljudi se udružuju da bi zadobili ili odbranili to pravo. Ali upravo
tu se rađa užasna, fatalna greška: uverenje da su takve grupacije u
ime rase, Boga, partije ili države same po sebi smisao života, a ne
samo sredstvo u ostvarenju nekog cilja. Ne! Jedino istinsko i trajno
značenje borbe za život leži u pojedincu, u njegovim skromnim
osobenostima i pravu na te osobenosti.206
Takve „skromne osobenosti“ ne inspirišu kolektivističke ideologe
levice i desnice koji nameravaju da regrutuju i disciplinuju sve nas ostale
za svoje više ciljeve i borbe.
Jungerov uticaj ide dalje. Njegov glas se jasno prepoznaje u tekstovima
Dejvida Bruksa, neokonzervativnog pisca Njujork Tajms-a. U kolumni
od 23. avgusta 2010. naslovljenoj „Slučaj mentalne hrabrosti“, Bruks
citira autorku Feni Berni koja opisuje jezivo iskustvo mastektomije bez
anestezije („Tada sam osetila kako je nož okrznuo grudnu kost – i počeo da
je struže! Ovo se dešavalo dok sam i dalje bila u stanju potpunog mučenja,
zanemela“) i hvali samo iskustvo kao i njen „heroizam“ jer je iznela svaki
detalj („naporno ali neohodno teško iskušenje ako je već želela da održi
karakter i hrabrost“). U Bruksovim rečima odjekuje Jungerov uticajni
esej iz 1934, „O bolu“, u kojem on odbacuje postavke prosvetiteljstva
i izjavljuje „sa izvesnom sigurnošću da je svet samozadovoljavajućeg
i samokritičkog pojedinca završen i da je njegov sistem vrednosti, iako
i dalje prilično raširen, zbačen u svim presudnim tačkama ili poražen
sopstvenim posledicama.“207
Po mišljenju Bruksa, „heroizam ne postoji samo na bojnom polju
ili u javnosti, postoji i unutar nas, leži u mogućnosti da se suočimo sa
neprijatnim mislima.“ Štaviše, u njegovim rečima se prepoznaju Šmit,
Junger i Štraus dok oplakuje liberalni kapitalizam: „Danas se manje priča
o grehu i slabosti. Sam kapitalizam potkopava taj etos. U konkurenciji
medija, nagrađuju se svi koji stvore sadržaj koji zabavlja, potvrđuje.“ Život
je sveden na „zabavan i potvrdan“ sadržaj, nedostaje mu ono „herojsko“ –
to su Bruksove teme u kojima se čuje odjek Štrausa i Šmita da slobodnim
društvima nedostaje ozbiljnost. Bruks se, takođe, svesrdno zalagao za
125
rat u Iraku. U svojim tekstovima estetskim konstrukcijama se poziva na
„neokonzervativne kolege“, Roberta Kejgana i Vilijama Kristola, govoreći
da treba „vratiti osećaj herojskog“ Sjedinjenim Državama, „vojnom silom
obuzdati ili uništiti mnoga čudovišta ovog sveta.“208
Naslednicima tradicije kolektivizma prosto je nezamislivo da nacija
može očuvati sjaj i slavu kroz zaštitu individualnih prava i mirno uživanje
u skromnim osobenostima, a bez rata, bez nasilja i neprijateljstava. Za
njih, život bez herojske borbe je život lišen ozbiljnosti, lišen ikakvog
smisla. Takvo estetsko vrednovanje rata ojačalo je silu koja je progutala
milione života.
Ratovi nisu neizbežni
„Uskoro neće biti siromašnih ljudi dovoljno budalastih da odlaze u
rat; ne zato što nije profitabilan – rat to nikada nije ni bio – već zato
što je društvena svest razvijena učenjima velikih libertarijanaca koji su
se oduvek zalagali za mir. Sloboda donosi mir, autoritet donosi rat.
Ljubitelji slobode su radi da uporede živote onih koji su cenili slobodu
sa životima ljubitelja autoriteta, onih koji su pokušali da spašavaju i
onih koji su želeli da unište.“
- Čarls T. Sprejding209
Godine 1913, samo par meseci pre nego što je u Evropi izbio ubojiti,
destruktivni rat, američki libertarijanac preduhitrio je retoriku Vudra
Vilsona, američkog predsednika koji je poveo SAD u „rat koji će okončati
sve ratove.“ Čarls T. Sprejding je pitao:
Kako da okončamo ratove? Tako što ćemo i sami otići u rat?
Da li krvoproliće treba okončati prolivanjem krvi? Ne; rat treba
okončati tako što više nećemo ratovati.210
Niko se nije obazirao na reči libertarijanaca i milioni su platili životima.
Plima se okrenula protiv slobode, kao što je početkom veka upozoravao
libertarijanski novinar E. L. Gotkin:
Retki su (uglavnom stariji ljudi) oni koji i dalje veruju u liberalnu
doktrinu, a kada nas i oni napuste, neće više imati ko da je brani...
Stara zabluda o božanskom pravu još je jednom nametnula svoju
126
 rušilačku moć, a pre nego što je ponovo odbacimo, doći će do
međunarodnih borbi neverovatnih razmera.211
Gotkin je, kratkoročno posmatrano, bio u pravu, Sprejding je pogrešio,
ali su obojica na duže staze videli obećanje mira. Plima se još jednom
okrenula u korist slobode. Libertarijanci na svakom kontinentu rade na
ostvarivanju sveta mira, slobode mišljenja, govora, veroispovesti, ljubavi,
udruživanja, putovanja, rada i trgovine. Rast globalne ekonomije je uništio
podsticaje za rat a uvećao mogućnosti za mir.
Na nama je da, jednom za svagda, odbacimo savremene teorije o
„božanskom pravu“ vladara, državnika i vojnih zapovednika da raspolažu
životima drugih. Vreme je da, rečima pukovnika Petra Pavloviča Novikova,
„ostvarimo svačije pravo da bude drugačiji, da misli, oseća i živi na njegov
ili njen način“ i da stvorimo svet u kojem će svi uživati slobodu i mir.

127
11
Umetnost ratovanja
Sara Skvajer
Kako pomoću književnosti i poezije da vidimo ono što je
u ratu skriveno od pogleda? Kakve prednosti ima pesnik
u poređenju sa statističarom, istoričarom i novinarom u
objašnjavanju rata? Sara Skvajer je autor knjige „Pisanje
disertacije“, čije je jedanaesto izdanje upravo u prodaji,
a osvajala je brojne nagrade za svoju poeziju koja je
objavljivana u The New Criterion-u, Oxford Magazine-u,
Vocabula Review-u i mnogim drugim časopisima. Ona
je naša koleginica u Liberty Fondu.
Gotovo zagubljeno među velikim istorijskim događajima i epskim
ličnostima, u Šekspirovom „Henriju Petom“ pojavljuje se bezimeno dete
koje je u spisku likova nazvano samo „dečak“. Dečak se druži sa Halovim
bivšim prijateljima dok se spremaju za rat protiv Francuske koji je započeo
njihov stari drug, tada već kralj. Jedva da primećujemo Dečaka, sve dok u
četvrtom činu ne pomogne Pistolu prevodeći nešto sa francuskog, a zatim
se okrene publici i kaže: „Moram ostati sa slugama, sa prtljagom u kampu:
Francuzi će nas opljačkati ako saznaju gde smo; nema ko da ostane i čuva
osim dečaka.“
I to je poslednje što smo čuli od Dečaka, jer su Francuzi znali gde
su. Poklali su dečake koji su čuvali prtljag, a ovaj primer podlosti je samo
jedna u nizu krvavih scena u predstavi koja se bavi balansiranjem slave i
užasa rata.
Ali, zašto bi Šekspir odvojio vreme za tu scenu? Zašto bi, za ime boga,
zastao u sred bitke kod Azenkura da bi napisao govor bezimenom detetu
koje će odmah zatim umreti?
Mislim da je odgovor to da je neophodno da čujemo priču o Dečaku,
da odreagujemo užasnuti, da bismo na pravi način razumeli Falstafovo
128
bezosećajno tretiranje vojnika u „Henriju Petom.“ Šekspiru je bilo jasno
da je jedna od najmoćnijih sposobnosti književnosti ta da nam – iako rat
izaziva osećaj anonimnosti i totaliteta – dočara i približi glasove pojedinaca.
Upravo ta sposobnost čini književnost toliko bitnom za klasične liberale
koji žele da izučavaju i razumeju rat da bi ga eliminisali.
Nije novost reći da nas rat čini anonimnima. Orvel je to dobro znao, te
u njegovom romanu „1984“ u kojem je svet „oduvek u ratu“ vidimo jedan
novi društveni poredak stvoren da bi doprinosio anonimnosti. Muškarce
i žene obeshrabruje da stupaju u intimne veze. Sve aktivnosti su grupne.
Nadzor je konstantan, a zabranjeni su svi vidovi privatnog prostora i
svojine – sve to u cilju pretvaranja ljudi u međusobno zamenljive jedinice.
Kada Vaclav Havel piše o posttotalitarnoj državi u kojoj se nasilje
pretvorilo u sumorno i poraženo prihvatanje ugnjetavačke vlade, izgleda
kao da opisuje državu u ratnom stanju: „Između ciljeva posttotalitarnog
sistema i životnih ciljeva zjapi ogroman ambis: život suštinski teži
pluralitetu, raznolikosti i samoizgradnji, ukratko – ispunjenju svoje slobode,
posttotalitarni sistem zahteva konformizam, uniformnost i disciplinu. . .
On služi ljudima taman toliko da obezbedi da će ljudi služiti njemu. Sve
iznad te granice, sve usled čega bi ljudi prevazišli svoje predodređene
uloge smatra se napadom sistema na sebe samog.“
Nasuprot destruktivnoj snazi rata koja vodi anonimnosti, čuje se glas
pisca.
Mark Tven se koristio ovom snagom u „Ratnoj molitvi“ dok
je prorok podsećao okupljeni zbor da njihova molitva za pobedu znači
molitvu za nečije uništenje:
O Gospode, Bože naš, pomozi nam da rastrgnemo njihove vojnike
našim granatama; pomozi da prekrijemo njihova nasmejana
polja bledim obrisima palih rodoljuba; neka krici ranjenika u
grču prekriju grmljavinu pušaka; neka njihovi skromni domovi
padnu pod našom vatrom; nek’ se srca bezazlenih udovica ispune
uzaludnom tugom; neka ostanu bez krovova nad glavama, a deca
njihova neka lutaju bez prijatelja. . . neka Te mole za utočište
grobnica, a Ti im nemoj uslišiti molitve.
Mnogo je teže pucati na neprijatelja kada on više nije samo anonimna
masa.
129
 Isto tako, mnogo je teže pucati kada više nisi deo anonimne mase.
Zato je disciplinovanost toliko važna. U pesmi „Popuštanje opruge“
(„Easing the Spring“ – Spring može značiti i „proleće“) koju je Henri
Rid napisao za vreme Drugog svetskog rata, upoznajemo se sa grupom
mladića koji se spremaju za vojsku i uče da rukuju oružjem. Primetan je
kontrast između glasa vodnika i njegovih lekcija o poslušnosti i, sa druge
strane, prelepog prolećnog dana i divljine prirode odmah izvan učionice.
Danas učimo kako se koji deo zove.
Juče je bio dan za čišćenje. Sutra ujutro
Učićemo šta se radi nakon pucanja. Ali danas,
Danas učimo imena delova. Sekvoje
Svetlucaju poput korala u baštama oko nas
A danas učimo imena delova oružja.
Svakako, anonimnost rata nije zlokobna samo zato što individue
pretvara u međusobno zamenljive, nerazlučive delove. Ono što je zaista
strašno jeste šta se dešava sa tim delovima kada odu u rat.
Upravo tu je piščev glas od suštinske važnosti, tu je najdragoceniji glas
autora koji je i sam bio u ratu.
Jedan od najsjajnijih glasova pripada Vilfredu Ovenu u čijim su
pesmama, napisanim na frontu u Prvom svetskom ratu, naglašene
anonimnosti rata da bismo se protiv njih borili. Njegova „Himna proklete
mladosti“ počinje oštrim pitanjem: „Kakva posmrtna zvona za one što
umreše poput stoke?“ dok se u čitavoj pesmi brine i tuguje za tragedijom
pojedinaca koji su poslati u masovnu pogibiju. Njegova najpoznatija pesma
je „Dulce et Decorum Est“ (Slatko je i lepo – izreka u celosti glasi: Dulce
et decorum est pro patria mori – Slatko je i lepo umreti za domovinu).
U njoj najpre daje prespektivu trupe vojnika koji marširaju „Presavijeni
napola kao prosjaci pod vrećama / Krivonogi, kašljući krv poput veštica,
vukli smo se kroz mulj“, a zatim se prebacuje na jednog vojnika koji se u
napadu gasnim otrovima zatekao bez maske.
Ali neko je i dalje vikao i posrtao
Spoticao se kao u požaru ili kreču
Mutna slika kroz zamagljeno okno i gusto zeleno svetlo
Kao pod zelenim morem, gledao sam kako se davi.

130
 U svakom mom snu na moje bespomoćne oči
Nasrtao je na mene plačući, gušeći se i daveći.
Tu se Oven obraća čitaocu rečima: „Da možeš da vidiš što ja videh
i čuješ sve što sam ja čuo, ne bi toliko verovao u sjaj i slavu rata.“ Time,
zahvaljujući umetnosti, anonimni vojnik postaje pojedinac a njegova smrt
bolno lična i bliska.
Jejts nešto slično radi u pesmi „Uskrs 1916“, gde na kraju nabraja
imena onih koji su poginuli u Uskršnjem ustanku u Irskoj:
Napisaću sve u stihu
Mekdonah i Mekbrajd
Konoli i Pirs
Sada i Zanavek
Gde god se nosi zeleno
’ Promenjeni su, potpuno drugačiji
Užasna lepota je rođena.
Jednostavno nabrajanje imena poginulih odaje priznanje da su
izgubljeni životi upravo to – izgubljeni životi, a ne samo bezlična tela.
Književnost nalaže da se posvetimo tim životima i tim glasovima. Pitamo
se: kako li se zvao Dečak iz Henrija Petog?
Dok Jejts u smrti pojedinaca pronalazi lepotu, iako užasnu, izraeleski
pesnik Jehuda Amihaj nalazi samo očaj:
Dijametar bombe – trideset santimetara.
Radijus djelovanja bio je sedam metara
i u tom radijusu ostali su da leže
jedanaest ranjenih i četvoro ubijenih.
Postoji i drugi krug, mnogo širi,
to je krug vremena i boli,
u njemu groblje i dvije bolnice.
A mlada žena je sahranjena
u onom gradu gdje se rodila,
sto kilometara odatle.
I to je čudovišni krug.
Negdje u dalekoj zemlji, kraj mora,
usamljeni muškarac oplakuje njenu smrt –
131
 i krug se širi, obuhvata sav svijet.
Neću pominjati plač siročadi, koji se diže
ka Božjem prestolu i više –
tamo gdje nema kruga i nema Boga.*
(*hrvatski prevod, dostupan na: http://www.jergovic.com/ajfelov-most/
jehuda-amihaj-jedanaest-pjesama/)
Kao što se Oven u „Dulce et decorum est“ fokusira na intiman
doživljaj napada gasnim otrovom, a zatim zahteva od čitaoca da razmisli
šta to njemu lično znači, tako Amihaj postavlja pitanje: šta predstavlja
mala bomba kada počnemo da razumevamo koncentrični krugove njenog
uticaja? Možda je bomba odnela samo četiri života, ali njene posledice
sežu „ka Božjem prestolu i više.“
Vredi baviti se ratom u smislu velikih brojki. Moramo da znamo
koliko novca trošimo, koliko vojnika gubimo i koliko civila biva ubijeno.
Ali, isto tako, ne smemo zaboraviti da nam veliki brojevi govore puno, ali
nam ne mogu reći sve. Ako gledamo samo u ono što Ejmi Louel naziva
„obrascem zvanim rat“, zamaglićemo detalje koji čine taj obrazac i lako
zaboraviti živote pojedinačnih ljudi u kojima detalji nastaju.
Mnogi pisci su opisivali osećaj uzaludnosti koji se rađa za vreme
rata kada ljudi ne žele umetnost već vesti. Pablo Neruda nudi poznato
ogorčeno objašnjenje zašto ne ne piše mnogo, a ni dobro, dok traje rat:
Pitaćete: zašto njegova poezija
ne govori o snovima, o lišću,
o velikim vulkanima rodne mu zemlje?
Dođite da vidite krv po ulicama,
dođite da vidite
krv po ulicama,
dođite da vidite
krv po ulicama!
U doba rata, poručuje Neruda, nema šta da se priča osim „Dođite
da vidite krv po ulicama.“ A kada samo to može da se kaže, čemu onda
poezija?
132
 Ali, reči V. H. Odna podsećaju nas da pesnik može i mora koristiti svoj
glas da bi krvi na ulicama dao ime i lice, da bi ona bila bitna. To nije samo
krv, to je nečija krv. Glas pojedinca mora braniti vrednost pojedinačnog
nasuprot prikrivenim lažima rata.
Sve što imam je glas
Da otkrijem skrivenu laž,
Romantičnu laž u glavi
Čulnog čoveka na ulici
I laž Autoriteta i Vlasti
Čije kule dodiruju nebo
Ne postoji Država
Niko ne postoji sam;
Glad ne ostavlja izbor
Ni građaninu ni policiji;
Moramo voleti jedni druge ili umreti.

133
12
Ratna molitva
Mark Tven
Semjuel Lenghorn Klemens, poznatiji po svom
pesudonimu – Mark Tven, bio je jedan od najvećih
pisaca u američkoj istoriji. Njegove najpoznatije knjige
su „Tom Sojer“ i „Pustolovine Haklberi Fina“.

Bilo je to vreme velikog i uskomešanog uzbuđenja. Zemlja je bila

naoružana, bili smo u ratu, u svim grudima gorela je sveta vatra patriotizma;
bubnjevi su lupali, orkestri svirali, pištolji za igru pucali, petarde praskale
i šištale; u svakoj ruci i sa svakog krova i balkona vijorile su se zastave na
suncu; svakog dana su mladi dobrovoljci marširali ulicama, lepi i nasmejani
u novim uniformama, dok su ih sa suzama radosnicama ispraćali i
pozdravljali očevi, majke i njihove drage; noću su trgovi bili prepuni ljudi,
uzdišući su slušali patriotske govore koji su im zalazili u najdublje dubine
srca, a koje su povremeno prekidali kišom aplauza dok su se suze kotrljale
niz obraze; u crkvama su pastori propovedali posvećenost zastavi i državi,
molili su Boga Bitaka za pomoć u ratu u izlivima strastvene rečitosti koji
su pomerali sve prisutne.
Zaista je bilo dragoceno i blaženo vreme, a šaka ljudi koja se usprotivila
ratu i poricala njegovu pravednost toliko je strogo i žustro kritikovana da
su zarad sopstvene bezbednosti nestali iz vidokruga i nikada više nisu
upućivali slične uvrede.
Osvanula je nedelja – narednog dana će bataljoni krenuti put fronta;
crkva je bila krcata; tu su bili dobrovoljci, lica obasjanih vojničkim snovima
– vizije oštrog napada, momenat okupljanja, jurišni napad, sevanje sablji,
beg neprijatelja, metež, dim, potera, predaja!
Onda povratak iz rata, vojnici bronzane kože, dočekani, obožavani,
uronjeni u zlatno more slave! Uz dobrovoljce sede njihovi voljeni, ponositi,
134
srećni, zavide im komšije i prijatelji koji nisu imali sinove i braću da pošalju
na polje časti i osvoje zastavu ili poraženi umru najplemenitijom smrću.
Služba je počela; čitao se deo o ratu iz Starog zaveta; izrečena je prva
molitva; usledio je zvuk orgulja koji je prolomio čitavom prostorijom, u
jednom trzaju svi ustadoše, sjajnih očiju i uskovitlanih srca, i zaustiše u
glas tu sjajnu molitvu:
Bože strašni! Ti koji zapovedaš, trube su ti gromovi a mač ti je munja!
Onda je počela „duga“ molitva. Niko nikada nije čuo ništa slično,
toliko je strastvena, dirljiva i prelepo sročena. Pozivala je svesrdnog i
dobroćudnog Oca svih nas da čuva plemenite, mlade vojnike, da im
pomaže, daje utehu i ohrabruje u patriotskom delanju; da ih blagoslovi i
štiti u danima borbe i u času opasnosti, da ih pomiluje Njegovom moćnom
rukom, daruje im snagu i samopouzdanje, načini ih nepobedivima u
borbenom jurišu; da im pomogne da poraze neprijatelja, njihovoj zastavi i
otadžbini dodeli večnu čast i slavu.
Odjednom, ostareli stranac uđe u crkvu, sporo i tiho se kretao
glavnim prolazom, očiju uprtih u sveštenika, na sebi je imao odoru dugu
do stopala, gole glave, bele kose koja je na ramena padala kao paučinasta
mrena, lice mu bejaše neobično belo, gotovo kao u duha. Sve oči su bile
upitno usmerene ka njemu, a on se tiho kretao; ne zastajkujući, uspeo
se pored sveštenika, stao i čekao. Zatvorenih očiju, nesvestan prisustva
stranca, svštenik je nastavio dirljivu molitvu i konačno je završio rečima
strastvene molbe: „Blagoslovi naše oružje, udeli nam pobedu, Gospode
Bože, Oče i Zaštitniče naše zemlje i zastave!“
Stranac ga dotaknu, pokaza mu da se skloni u stranu – što je iznenađeni
sveštenik i uradio – i zauze njegovo mesto. Nekoliko trenutaka je
posmatrao opčinjenu publiku očima koje su sjajile čudnovatom svetlošću,
a zatim je dubokim glasom rekao:
„Dolazim sa Prestola – donosim poruku od Svevišnjeg Boga!“ Ove
reči su uzbudile i šokirale čitavu prostoriju, stranac na to nije obraćao
pažnju, ako je uopšte i primetio. „Čuo je molitvu svoga sluge, vašeg pastira,
i ispuniće je ako to budete želeli nakon što vam ja, Njegov izaslanik,
objasnim njen smisao – to jest, njen puni smisao. Jer, poput većine molitvi,
ljudi često traže više no što su svesni, osim ako ne zastanu i razmisle.“

135
 „Božiji sluga i vaš je izrekao molitvu. Da li je ijednom zastao i
razmislio? Da li je to jedna molitva? Ne, ima ih dve – jedna izrečena,
a druga ne. Obe su došle do ušiju Njega koji čuje sve molbe, izečene i
neizrečene. Razmislite o tome – imajte na umu. Ako tražite blagoslov za
sebe, budite oprezni da ne biste, nenameravano, prizvali i kletvu susedima
svojim. Ako se molite za blagoslov kiše za svoje useve, možda tražite i
kletvu za suseda čijim usevima kiša može samo naneti štetu.“
„Čuli ste molitvu – ono što je izrečeno. Bog me je poslao da izgovorim
onaj drugi deo – deo za koji ste se i pastor i vi sami žarko, ali tiho i potajno
molili. Ne znajući i ne razmišljajući? Daj Bože da je tako! Čuli ste reči
’Udeli nam pobedu, Gospode Bože!’ To je dovoljno. Čitava izrečena
molitva je stala u tih par reči. Nije bilo neophodno iznositi detalje. Kada
se molite za pobedu, molite se i za mnoge nepomenute rezultate koji prate
pobedu – moraju je pratiti, ne mogu a da je ne prate. Do duha Božijeg koji
sve čuje došao je i prećutni deo molitve. Naredio mi je da ga pretočim u
reči. Slušajte!“
„Oče naš, naši rodoljubi, idoli srca naših, kreću u borbu – budi
uz njih! Sa njima – dušama našim – idemo i mi, iz slatkog mira naših
ognjišta da porazimo zlotvora. O Gospode, Bože naš, pomozi nam da
rastrgnemo njihove vojnike našim oružjem; pomozi da prekrijemo njihova
nasmejana polja bledim obrisima palih rodoljuba; neka krici ranjenika u
grču prekriju grmljavinu pušaka; neka njihovi skromni domovi padnu
pod našom vatrom; nek’ se srca bezazlenih udovica ispune uzaludnom
tugom; neka ostanu bez krovova nad glavama, a deca njihova neka lutaju
bez prijatelja opustošenom zemljom u krpama, gladni i žedni; neka pate
pod plamenom letnjeg sunca i u ledenim vetrovima zime, slomljena
duha, izmoreni od patnje, neka Te mole za utočište grobnica, a Ti im
nemoj uslišiti molitve.“
„Zarad nas koji Te slavimo i Tebi se molimo, skrhaj im nadu, razori
živote, oduži njihovo gorko hodočašće, otežaj im korake, zaspi pute
suzama, umrljaj sneg krvlju njihovih ranjenih stopala!“
„Tražimo, u duhu ljubavi, od Njega koji je sam Izvor Ljubavi, i koji
je zanavek verno utočište i prijatelj svima koji su ranjeni, tražimo pomoć
Njegovu skromnih srca i puni pokajanja. Amin.“

136
 (Nakon pauze) „Vi ste se molili; ako i dalje to želite, govorite! Izaslanik
Svevišnjeg čeka.“
Kasnije se verovalo da je čovek ludak jer ono što je govorio nije imalo
nikakvog smisla.

137
13
Dulce et Decorum Est
Vilfred Oven
Vilfred Oven je bio engleski pesnik i vojnik. Ubijen je u
vojnoj akciji 4. novembra 1918, samo nedelju dana pre
potpisivanja primirja koje je okončalo Prvi svetski rat.
(Dulce et decorum est pro patria mori – lepo je i slatko umreti za
domovinu)
Presavijeni napola kao prosjaci pod vrećama
Krivonogi, kašljući krv poput veštica, vukli smo se kroz mulj,
Zatim smo uz blesak koji proganja snove okrenuli leđa
I s mukom krenuli put dalekog odmorišta.
Ljudi usnuli marširaše. Mnogi su ostali bez čizama
Ali bi nastavljali dalje, obuveni u lokve krvi. Svi hromi; svi slepi:
Pijani od umora; ogluveli toliko da više ne čuju zvuke
Umornih, prigušenih granata koje su ih pratile.
Gas! Gas! Brzo, momci! – Ushićeno mumlanje,
Jedva na vreme nataknuti šlemovi;
Ali neko je i dalje vikao i posrtao,
Spoticao se kao u požaru ili kreču...
Mutna slika kroz zamagljeno okno i gusto zeleno svetlo,
Kao pod zelenim morem, gledao sam kako se davi.
U svakom mom snu na moje bespomoćne oči,
Nasrtao je na mene plačući, gušeći se i daveći.
Ako bi u nekom omamljujujućem snu i ti mogao gacati
Za kolima u koja smo ga ubacili,
I gledati kako mu se na licu grče bele oči,
I njegovo lice, poput đavoljeg, grešnog;
Da možeš čuti kako, na svakoj neravnini, krv
138
Nadire iz penušavih pluća,
Grozno kao rak, gorko kao zlokobne
Neizlečive rane na nevinim jezicima,
Prijatelju, ne bi sa tolikim ushićenjem pričao
Deci svojoj, očajnički željnoj slave,
Tu staru Laž; Dulce et Decorum est
Pro patria mori.

139
14
Parabola o starcu i mladiću
Vilfred Oven
Vilfred Oven je bio engleski pesnik i vojnik. Ubijen je u
vojnoj akciji 4. novembra 1918, samo nedelju dana pre
potpisivanja primirja koje je okončalo Prvi svetski rat.
Avram je ustao, iscepao drva i krenuo,
Sa sobom poneo potpalu i nož.
Dok su zajedno putovali,
Isak prvorođeni progovori i reče, Oče,
Sve je spremno, vatra i čelik,
Ali gde je jagnje koje prinosimo kao žrtvu?
Tada je Avram vezao dečaka kaiševima i remenom,
Iskopao rov i podigao zid,
I ispružio ruku da nožem zakolje sina.
Kada ga odjednom Anđeo sa neba dozva,
Govoreći, ne podiži ruku na mladića,
Ne čini mu ništa. Pogledaj,
Ovan se u šipražju zaglavio rogovima;
Ponudi ovna Ponosa za žrtvu namesto sina.

Ali starac ne htede da posluša, ubi svoga sina

I pola semena Evrope, jedno po jedno.

140
15
Mir počinje od vas samih
Keti Rajzenvic
Šta ti, čitaoče ove knjige, možeš da uradiš da bi svet
postao mirnije mesto? Šta možeš da promeniš? Koje
poteze možeš da povučeš i koji su ti resursi dostupni?
Keti Rajzenvic je urednik časopisa „Young Voices“ i
radi sa Studentima za slobodu. Njeni radovi o politici
i kulturi su objavljivani u Forbes-u, Chicago Tribune-u,
Reason-u, VICE Motherboard-u i Washington
Examiner-u.
Rat nas okružuje, ali se skriva. Ranije su ratovi imali konkretan početak
i kraj, danas živimo u stanju neprekidnog konflikta. Budući da se ratovi
vode, ne samo u stranim državama već i u apstraktnim sferama poput
„droge“ i „terorizma“, nemoguće je znati da li je, i kada, neko pobedio.
Terorizam je taktika a droga je roba, ne mogu biti poraženi poput
tradicionalnih neprijatelja. Dakle, ratovi protiv njih večno traju.
Ratovi uništavaju živote, ali isto tako podrivaju vladavinu prava i
građanske slobode – one institucije koje čine građansko društvo mogućim.
Tajni programi dronova pogađaju ciljane mete bez ikakvog oblika suđenja.
Masovni programi špijuniranja sprovode se i opravdavaju kao neophodni
zarad vođenja rata protiv neprijatelja – stvarnih i izmišljenih. Oružane
snage odlaze u „nestabilne države“ da bi na kraju još više narušile lokalne
ravnoteže. Oružane snage se i šalju da bi destabilizovale političke sisteme
i stvorile haos, što će opravdati intervencije i aneksije koje slede. Lokalni
policajci sve više liče na vojne jedinice koje građane sve češće treitraju kao
neprijatelje na bojnom polju.
Ako tome dodate primere državnog nasilja kao što su invazije u Iraku
i Avganistanu, Čečenijuži, Gruziji i Krimu, oružane sukobe u Libiji i Siriji,

141
Somaliji i Darfuru, kao i brojne druge konflikte, shvatićete da većina
mladih ljudi nikada nije iskusila doba mira. Odrasli smo u svetu rata,
objavljenog ili neobjavljenog, jednostranog ili višestranog. Kako onda da
se borimo za taj nepoznati ideal: mir?
Pa ipak, generalni trend vekovima unazad pokazuje smanjivanje rata.
Svakodnevni životi do sada najvećeg broja ljudi mirniji su nego u bilo
kojoj starijoj generaciji. Globalna trgovina i komunikacije, sredstva mira,
stvorili su globalno najsvesniju generaciju do sada – istinske građane
sveta.
Verovatnoća od nasilne smrti smanjena je za većinu ljudi u većini mesta,
ali su zato kampanje nasilja u režiji države postale gotovo neprekidne i
večite za građane mnogih zemalja. Žrtve tih beskrajnih ratova često su
skrivene od javnosti: nevini posmatrači ubijeni u napadu dronova; žrtve
nasilja bandi i policije koje prati prohibiciju („rat protiv droge“) i bezakona
„crna tržišta“; borci i civili, jednako ubijani u otvorenim oruđanim
sukobima; i žrtve koje je mnogima najteže gledati – sloboda, ograničena
vlada i vladavina prava.
Pa, šta onda naša generacija treba da uradi da bi zaštitila mir? Tri
koraka: Učite. Širite. Organizujte.
Učite
Oni koji glasno propagiraju rat računaju na neinformisano, zadovoljno
i lakoverno stanovništvo. Ekonomske zablude, poput varke da ratovi
„stimulišu privredu“, u kombinaciji sa dezinformacijama, prevarama i
pozivima na lažni patriotizam koji demonizuje svakoga ko se usudi da
postavlja pitanja, mogu oterati ljude u rat ili ih ušuškati u zadovoljstvo
povodom delanja njihove vlade. Puke izjave o namerama nude umesto
razumnih izveštaja o mogućim posledicama upotrebe vojne snage. Sama
pomisao da može doći do nenameravanih posledica ili dodatnih rizika
već na početku se odbacuje. Informisanje, razumevanje podsticaja, rizika
i kompromisa, traganje za činjenicama, pa i samo sumnjanje u namere
političara i spremnost da se one dovode u pitanje – sve je to bitno za
održavanje mira. Ova knjiga je dobar početak, ali ostalo je još dosta posla
za one koji žele da se izbore za mir.

142
 Moramo se obrazovati o spoljnoj politici i učiti o istoriji vojnih
intervencija, posebno iz perspektive žrtava. Rat je ozbiljna stvar i zahteva
obraćanje pažnje na činjenice, na mogućnost nepredviđenih posledica,
na pune troškove i na potencijalni uticaj na život, slobodu i traženje
sreće.
Nakon čitanja eseja u ovoj knjizi, korisno je nastaviti sa „Predlozima
za dalje čitanje“ koji se nalaze na kraju izdanja. Za detaljnije „politički
orijantisane“ informacije i analize, odličan izvor je www.cato.org/foreign-
policy-national-security. U zemljama koje imaju slobodan pristup
internetu, pretraživači (uz zdrav skepticizam o pitanju izvora) neprocenjiv
su izvor informacija.
Širite
Ponekad, sve što je potrebno da bi ljudi počeli otvoreno da govore
o miru jeste da čuju da je neko drugi to već uradio. Vi možete biti ta
prva osoba. Kada čujete da neko podržava nasilje, zalažite se za mir i
saglasnost. To može biti u ličnim razgovorima (gde se najlakše i najbolje
iznose razlozi, a ne ljutnja, pomozite ljudima oko vas da prozru slogane
i da vide užas, pustošenje i patnju koju izaziva nasilje) ili na fejsbuku i
drugim društvenim mrežama, na javnim sastancima, slanjem pisama
urednicima časopisa, javljanjem u radio emisijama, debatama, pisanjem
članaka za školske novine. Shvatićete da niste sami i da će se vaš glas širiti
putem glasova drugih koji bi inače ćutali.
Ključni uvid velikog zagovornika mira, Frederika Bastije, glasi da
vladine politike nemaju samo „vidljive“ već i „nevidljive“ posledice. Šta
se to nije desilo zbog neke naredbe političara? Džipovi i tenkovi se prave za
rat, što znači da se automobili i traktori ne proizvode. U industriji naoružanja
se stvaraju poslovi, što znači da u nekim mirnim preduzećima nestaju. Svaki
izbor ima cenu, nečega se odričemo, nešto se neće desiti, nešto nevidljivo.
Ni u ratu nije drugačije. I sam rat je izbor, a svi izbori imaju cenu.
Pomaganje ljudima da postanu svesni tih cena i da vide „nevidljivo“ veliki
je korak ka sprečavanju nepromišljenih i nesmotrenih odluka o ratu.
Možete izneti svoje stavove pred izabranim predstavnicima ako
živite u zemlji sa iole odgovornom vladom. Svaka dobro sročena, lična
143
komunikacija govori političaru da mnogo ljudi misli isto što i vi. Oni
generalno obraćaju pažnju na takve stvari, više nego što mnogi misle.
(Dok uglavnom ignorišu ljutita opovrgavanja.)
Ako na internetu nađete članak ili studiju koja nudi dobre argumente
za mir, podelite ih na tviteru, fejsbuku, vašem blogu ili nekom drugom
mediju. Ako drugi komentarišu, odgovarajte racionalno i zainteresujte
njihove umove i srca za mir. U bilo kojoj raspravi, uvek je bolje biti ubedljiv
nego agresivan. Bolje je ubeđivati nego negirati. Poenta je da ne dajemo
oduška besu, već da ubedimo druge da nam se pridruže na putu mira.
Ukratko, možete širiti svoj entuzijazam po pitanju mira, ljubavi i
slobode. (Zapravo, možete uzeti više kopija ove knjige i dati ih porodici,
prijateljima ili kolegama – a ukoliko ste hrabri, čak i profesorima.)
Organizujte se
Ako studirate, kontaktirajte Studente za slobodu na svom fakultetu
i aktivirajte se. Lako je; korisno je; upoznaćete drugove koji dele vašu
posvećenost miru, ljubavi i slobodi. Za više informacija o priključivanju
ili otvaranju svoje organizacije, posetite studentsforliberty.org. Na sajtu
Mreže „Atlas“ (http://AtlasNetwork.org/) možete pronaći organizacije
koje zagovaraju reforme ka slobodnijim društvima.
Zatim, počnite da se organizujete za mir. Drugi to već rade, možete
i vi. Navešću samo par primera iz Sjedinjenih Američkih Država (gde
živim) i par drugih mesta:
U oktobru 2012, „libertarijanci“ sa Državnog univerziteta
Mičigena dizajnirali su „Groblje građanskih sloboda“. Napravili su
veštačke nadgrobne spomenike, svaki je predstavljao po jednu slobodu
(„privatnost“, „sloboda govora“, „habeas corpus“ i „verske slobode“)
koja je pala ili može pasti kao žrtva u ratu. Postavili su spomenike na
udarnom mestu ispred fakulteta gde će privući najviše pažnje. Tu su delili
edukativni materijal i regrutovali nove članove.
U martu 2012, „Mladi Amerikanci za slobodu“ sa Univerziteta Slippery
Rock organizovali su „Deceniju rata“ – događaj na kojem se govorilo o broju
američkih žrtava u Iraku i Avganistanu. Napunili su stadion američkim
zastavama – svaka od njih je predstavljala dva izgubljena vojnika u
144
poslednjoj deceniji ratovanja. Pored toga, podigli su „Zid slobode govora“
između zastava na kojem su studenti mogli da zapišu mišljenje o ratu.
Zahvaljujući ovom događaju, mogli su da pričaju sa drugim studentima
o posledicama rata, kao i da ih upoznaju sa svojom organizacijom putem
prezentacija i literature o slobodi.
U aprilu 2013, libertarijanska grupa na Univerzitetu u Floridi
organizovala je „Nedelju akcije protiv dronova“. Doveli su grupe sa
čitavog političkog spektra na protest povodom upotrebe dronova i odluka
univerziteta koje su je promovisale. Slično prethodnoj grupi, napravili su
„Zid slobode govora“ sa slikom drona koji nosi raketu, a zatim izneli
stolove na sred raskrsnice i tu postavili izložbu „Spojite dron sa ratnom
zonom“ koja je prikazivala lokacije meta.
U martu 2014, učesnici konferencije Evropskih studenata za slobodu
u Berlinu marširali su do ruske ambasade da bi protestovali protiv
invazije Kremlja u Ukrajini i aktuelnog pitanja aneksije Krima. U grupi
su se nalazili i studenti iz Rusije i Ukrajine koji su se ujedinjeni usprotivili
oružanoj invaziji.
U zemljama gde vlade oštrije i podrobnije kontrolišu govor, ovakve
aktivnosti mogu biti teže za ispunjavanje, ali se glasovi slobodarskih
studenata ipak čuju. U Rusiji, aktivisti Studenata za slobodu marširali
su u Moskvi, Sankt Peterburgu i drugim gradovima povodom vojnih
intervencija u Ukrajini (nakon čega su uhapšeni zbog pokazane hrabrosti).
U Indiji i Pakistanu, Studenti za slobodu promovišu slobodnu trgovinu
da bi uspostavili mir i prijateljstvo umesto ratova, okršaja i neprijateljstava
koja karakterišu veći deo njihove istorije. Članovi Studenata za slobodu
u Africi rade na proširivanju civilnog mira u velikom broju zemalja koje
su patile od nasilnih konflikata. Isto važi i za Latinsku Ameriku, gde su
Studenti za slobodu najaktivniji u Venecueli, San Salvadoru i okolnim
mestima.
Stvar je u tome da vi – koji upravo čitate ovaj esej – možete nešto
da promenite. Možete se udružiti sa drugima i aktivno promovisati mir.
Ako ne postoji grupa kojoj biste se priključili, možete da osnujete svoju.
Svaku grupu i svaki pokret morao je neko da osnuje. Zašto taj neko ne
biste bili vi?

145
Promenite nešto: izaberite mir
Pročitavši ovu knjigu, naučili ste mnogo toga. Svakako, postoji još
puno stvari koje možete naučiti, ali ste načinili veliki korak prema miru.
Posedujete obrazovan glas koji možete staviti u službu mira. Neka se vaš
glas čuje i shvatićete da niste sami, da će vam se drugi pridružiti i da ćete
zajedno širiti ideju mira. Udružite se sa drugima i pokažite svoju podršku
miru. Kada budete stari i sedi, hoćete li moći da kažete „Borio/la sam se
za mir“?

146
Predlozi za dalje čitanje
Budući da je rat igrao toliko značajnu ulogu u ljudskoj istoriji, o
njemu je pisano izuzetno mnogo – postoje knjige koje ga slave, opisuju
ili osuđuju. Fusnote u ovoj knjize nudi smernice ka daljem čitanju i
studiranju. U daljem tekstu ćete naći vašne naslove koji se bave ratom
i mirom iz perspektive onih koji cene slobodu, dobrovoljnu saradnju i
uzajamno bogatstvo nasuprot pokornosti, naređivanju i uzidzanju nasilja.

• Frederik Bastija – „Zakon“ (Novi Sad: Global book, 1998)

nudi uvid u prirodu rata, pljačkanja i etatizma jednog od
najvećih ekonomista devetnaestog veka. Bastija objašnjava
kako vlada može, umesto zaštitničke, postati predatorska i
destruktivna
• Tom G. Palmer – „Zašto sloboda“ (Beograd: Studenti za
slobodu FPN, 2015; preveo Nikola Todorić) je odličan uvod
u filozofiju i ekonomiju libertarijanizma. Bavi se ključnim
konceptima libertarijanizma kao radikalnog centra i razmatra
savremene i aktuelne teme.
• Dejvid Boaz – „The Libertarian Reader“ (New Zork: Free
Press, 1998) nudi obilje klasičnih i savremenih spisa o
libertarijanskim temama.
• Vilijam Grejam Samner – „The Conquest of the United
Sates by Spain“ (Indianapolis: Liberty Fund, 2013) se bavi
kontrastom između republike i carstva.
• Henri Hazlit – „Ekonomija u jednoj lekciji“ (Beograd:
Službeni Glasnik, ) razmatra makroekonomiju sa stanovišta
tržišne privrede i ograničene vlade. Između ostalog, bavi
se zabludom razbijenog prozora i njenim dalekosežnim
implikacijama.

147
Korisni sajtovi:
• Libek.org.rs – sajt Libertarijanskog kluba – Libek. Libek
je osnovan 2008. godine i danas predstavlja najaktivniju
organizaciju u sferi promocije slobde u Srbiji. Deluje na tri
strateška polja: obrazovanje, javno zagovaranje nižih poreza i
ekonomsko i društveno istraživanje.
• Trzisnoresenje.blogspot.com – neki od najuticajnijih srpskih
ekonomista (Slaviša Tasić, Marko Paunović, Aleksandar
Stevanović i drugi) pišu iz perspektive kalsičnog liberalizma.
• Katalaksija.com – internet magazin koji pristupa politici,
ekonomiji i kulturi sa stanovišta klasičnog liberalizma.
• Globalbooks.rs – izdavača kuća iz Novog Sada koja je objavila
neke od najvažnijih libertarijanskih i klasično-liberalnih naslova
• Caas.rs – Centar za antiautoritarne studije, udruženje građana
osnovano 2015. godine.
• AtlasNetwork.org – sajt Atlas Mreže sadrži linkove ka
stotinama grupa i sajtova na velikom broju svetskih jezika
– ruskom, arapskom, kineskom, španskom, portugalskom,
vijetnamskom, litvanskom, hindi, francuskom i mnogim drugim
– za one koji žele detaljnije da se bave pitanjem slobode.
• LearnLiberty.org – kratki, zabavni i profesionalni video-
snimci klasično liberalnih i libertarijanskih profesora.
• Libertarianism.org – biblioteka video-snimaka, eseja, knjiga i
drugog materijala iz oblasti libertarijanizma.
• StudentsforLiberty.org
• Cato.org – Cato institut je vodeći libertarijanski istraživački
institut („think tank“). Njihov poseban program za studente se
nalazi na www.facebook.com/CatoOnCampus
• FEE.org – sajt Fondacije za ekonomsko obrazovanje (The
Foundation for Economic Education), jednog od najstarijih
libertarijanskih instituta u SAD-u.

148
O uredniku
Tom G. Palmer

Dr Tom G. Palmer je izvršni potpredsednik međunarodnih

programa za Atlas mrežu (Atlas Network). Nadgleda rad timova koji širom
sveta šire principe klasičnog liberalizma i sarađuje sa globalnom mrežom
instituta i istraživačkih centara. Dr Palmer je stariji saradnik Cato instituta,
na kojem je prethodno bio potpredsednik za međunarodne programe i
direktor Centra za promociju ljudskih prava (Center for the Promotion of
Human Rights).

149
 Član je borda savetnika Studenata za slobodu, a ranije je bio
potpresednik Instituta za humane studije (Institute for Humane Studies)
na univerzitetu George Mason.
Prikazi i članci koje je pisao o politici i moralnosti su objavljivani u
akademskim časopisima kao što je Harvard Journal of Law and Public Policy,
Ethics, Critial Review and Constitutional Political Economy, kao i u brojnim
novinama poput Slate, Wall Street Journal, New York Times, Die Welt, Al
Hayat, Caixing, Washington Post i The Spectator of London.
Diplomirao je na humanističkim naukama na St. Johns koledžu
u Anapolisu, Merilend; magistrirao je filozofiju na Catholic University of
America u Vašingtonu, a doktorat u oblasti politike dobio na Oksfordu.
Njegovi radovi su objavljivani u knjigama koje izdaju Princeton University
Press, Cambridge University Press, Routledge i drugi akademski izdavači.
Napisao je knjigu „Realizing Freedom: Libertarian Theory, History, and
Practice“ koja je objavljena 2009; urednik je knjiga „Moralnost kapitalizma“
(The Morality of Capitalism, 2011), „Nakon države blagostanja“ (After the
Welfare State, 2012), „Zašto sloboda“ (Why Liberty, 2013) i „Mir, ljubav i
sloboda“ (Peace, Love, & Liberty, 2014).

150
Reference
1 Nelson Mandela, Dug put do slobode (Long Walk to Freedom, New York:
Little, Brown and Company, 1995, 622. str)
2 Više informacija o libertarijanizmu možete naći u knjizi Zašto sloboda,
Tom G. Palmer, preveo Nikola Todorić (Studenti za slobodu FPN,
Beograd 2015)
3 Ciceron, O dužnostima, Nova Akropola, 2006, str. 109-110.
4 James Madison, The Writings of James Madison, comprising his Public Papers
and his Private Correspondence, including his numerous letters and documents now
for the first time printed, ed. Gaillard Hunt (New York: G. P. Putnam’s
Sons, 1900)
5 Colin Powell, My American Journey, (1996; revised ed, New York:
Ballantine Books, 2003), 576. Str.
6 „US Policy on Iraq draws fire in Ohio“, CNN Special Report, „The
Standoff with Iraq“, February 18, 1998, accessec at http://edition.
cnn.com/WORLD/9802/18/town.meeting.folo/, pristupljeno
09.09.2015, 17:07.
7 Iraq Body Count Project, http://iraqbodycount.org/database/,
pristupljeno 09.09.2015, 17:08.
8 Linda J. Blimes, „The Financial Legacy of Iraq and Afghanistan: How
Wartime Spnding Decisions Will Constrain Future National Security
Budgets“, Harvard Kennedy School Faculty Research Working Paper
Series, March 2013, RWP-13-006.
9 Adam Roberts and Richard Guelff, eds, Documents and the Laws of War
(Oxford: Oxford University Press, 2001)
10 Robert Holmes, On War and Morality (Princeton; Princeton University
Press, 1989), strane 178-179.
11 Robert Holmes, isto, strana 179.
12 Robert Holmes, isto, strana 180.
13 Citat preuzet sa: http://www.theguardian.com/commentisfree/2012/
oct/23/klein-drones-morning-joe?newsfeed=true. Na linku je
dostupan i video.
14 Randolph Bourne, „The State“, The Radical Will: Selected Writings 1911-
1918 (Berkeley: University of California Press, 1992), 355-395. i 360.
str.
151
15 Robert Higgs, Crisis and Leviathan: Critical Episodes in the Growth of
American Government (Oxford: Oxford University Press, 1987), 73. str.
16 Thomas Paine, The Rights of Man, Part I, u okviru: Paine, Political
Writings, uredio Bruce Kuklick (Cambridge. Cambridge University
Press, 1989), 86. str.
17 Margaret Levi, Of Rule and Revenue (Berkeley: University of California
Press, 1988), 105. str.
18 Viljem Šekspir, Henri Četvrti, preveli Živojin Simić i Sima Pandurović;
Kultura, Beograd, 1963, 194. str.
19 Plutarch, Plutarch’s Lives. The Translation called Dryden’s (Boston: Little
Brown and Co, 1906). Dostupno na: http://oll.libertyfund.org/
title/1774/93963, pristupljeno 22.02.2014.
20 Julije Cezar, „De Bello Gallico“ and Other Commentaries, Knjiga IV, str.
14-15, Kindle Locations 1374-80, izdanje Kindle, javni domen.
21 Sile Osovine (i sovjetski saveznik Nemačke) su započele rat i neki
vojni i politički lideri su pravedno kažnjeni, ali oni nisu bili jedini
počinioci ubistava. Kao što to biva u većini ratova, većina zločina je
prošla potpuno nekažnjeno.
22 Nepoznati autor, „Of the Origin of Homer and Hesiod, and of their
Contest“ u okviru Hesiod, the Homeric Hymns, and Homerica, preveo
Hugh E. G. Evelyn-White (Cambridge, Ma.: Harvard University
Press, 1914), str. 585-587.
23 Benjamin Constant, „The Spirits of Conquest and Usurpation and
their Relation to European Civilization“, u okviru Constant, Political
Writings, Biancamaria Fontana (Cambridge: Cambridge University
Press, 1988), 82.str.
24 Jean-Baptiste Say, A Treatise on Political Economy, (Philadelphia:
Lippincot, Grambo & Co), Treća knjiga, poglavlje 6, str. 51. Dostupno
na: http://www.econlib.org/library/Say/sayT39.html#Bk.III,Ch.VI.
25 Isto, 54. str.
26 Jean-Baptiste Say, Catéchisme d’économie politique (Paris: Guillaumin et
Cie, libraries, Sixième edition, 1881), 9. str.
27 Sej je, između ostalog, objasnio i značaj miroljubivog takmičenja
među rivalskim proizvođačima i potrošačima.
28 Say, Treatise, Knjiga prva, poglavlje 15, str. 3, dostupno na: http://
152
 econlib.org/library/Say/sayT15.html#Bk.I,Ch.XV.
29 Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of
Nations (Indianapolis: Liberty Fund, 1979), 31. str.
30 Say, Treatise, Knjiga prva, poglavlje 15, str. 15.
31 Isto, str. 9.
32 Isto, str. 4.
33 Isto, str. 16.
34 Isto, str. 17.
35 Isto, str. 18.
36 Jean-Baptiste Say, Letters to Mr. Maltus, prvo pismo dostupno na: http://
oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.
php%3Ftitle=1795&layout=html#chapter_99253.
37 Say, Letters to Mr. Maltus, prvo pismo.
38 Say, Treatise, Knjiga prva, poglavlje 17, str. 55, dostupno na: http://
www.econlib.org/library/Say/sayT17.html#Bk.I,Ch.XVII.
39 Say, Treatise, Knjiga prva, poglavlje 11, beleška 7, dostupno na: http://
www.econlib.org/library/Say/sayT11.html#Bk.I,Ch.XI.
40 Say, Treatise, Knjiga prva, poglavlje 14, str. 9, dostupno na: http://
www.econlib.org/library/Say/sayT14.html.
41 Say, Treatise, Knjiga treća, poglavlje 6, str. 54, dostupno na: http://
www.econlib.org/Say/sayT39.html#Bk.III,Ch.VI.
42 Pogledati, npr, Semjuel P. Hantington, Treći talas, Stubovi kulture,
2004.
43 „Polity data“ je mera demokratije koja ima široku upotrebu. Pogledati:
Keith Jaggers and Ted Robert Gurr, „Transitions to Democracy;
Tracking Democracy’s ‚Third Wave‛ with the Polity III Data,“ Journal
of Peace Research 32(4) 1995:469-82.
44 Grafik 1 je zasnovan na podacima Svetske banke. Grafik 2 je preuzet iz:
Erik Gartzke and Alex Weisiger, „Under Construction: Development,
Democracy, and Difference as Determinants of the Systemic Liberal
Peace,“ International Studeis Quarterly 58(1) 2914: 130-45
45 Thomas C. Schelling, Arms and Influence (New Haven: yale University
Press, 1966), 99. str.
153
46 Pogledati, npr: Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda,
Global Book, Novi Sad, 1998; Imanuel Kant, Večni mir – filozofski
nacrt, Gutenbergova galaksija, Beograd, 1995.
47 Steven Pinker, The Better Angels of Our Nature: Why Violence has Declined
(New York: Viking Press, 2011); Joshua S. Goldstein, Winning the War
on War: The Decline of Armed Conflict Worldwide (New York: Dutton,
2011)
48 Peter Brecke „Violent Conflicts 1400 AD to the Present in Different
Regions of the World“ – rad predstavljen na Godišnjim sastancima
„Peace Science Society“ (Udruženje nauka mira)
49 Cioffi-Revilla, Claudio. 2004. „The Next Record-Setting War in the
Global Setting: A Long-Term Analysis.“ Journal of the Washington
Academy of Sciences 90(2): 61-93.
50 Pogledati: Bruce Russett, Grasping the Democratic Peace: Principles for a
Post-Cold War World (Princeton, NJ: Princeton University Press, 1993),
kao i: Michael Doyle, Ways of War and Peace: Realism, Liberalism, and
Socialism (New York: Norton, 1997)
51 Douglas North and Robert Thomas, The Rise of the Western World
(Cambridge: Cambridge University Press, 1973); Mancur Olson
„Dictatorship, Democracy, and Development,“ 1993. American
Political Science Review 87 (3): 567-76.
52 Pogledati, npr: Bruce Russett and John R. Oneal, Triangulating Peace:
Democracy, Interdependence, and International Organizations (New York:
Norton, 2001)
53 Trgovina vodi povećanoj specijalizaciji koja pojačava proizvodnju
i povećava realne nadnice. Hal Varian, Microecenomic Analysis, treće
izdanje (New York: W. W. Norton, 1992)
54 Lance E. Davis i Robert A. Huttenback, uz pomoć Susan Gray Davis,
Mammon and the Pursuit of Empire: The Economics of Brittish Imperalism
(Cambridge: Cambridge University Press, 1988), 267. str.
55 Pogledati dela Frederika Bastije. Konkretan izvor dostupan na: http://
oll.libertyfund.org/index.php?option=com_staticxt&staticfile=show.
php%3Ftitle=2450&Itemid=28, pristupljeno 11.09.2015, 08:21.
56 Steven Pinker, The Better Angles of Our Nature: A History of Violence and
Humanity (London: Penguin Books, 2011), 19. str.
57 James L. Payne, A History of Force: Exploring the worldwide movement
154
 against habits of coercion, bloodshed, and mayhem (Sandpoint, Idaho: Lytton
Publishing Co., 2004), Steven Pinker, op. cit.
58 Samuel Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World
Order (New York: Simon & Schuster, 1997), 221. str.
59 Isto, str. 84.
60 Angus Maddison, Contours of the World Economy, 1-2030 AD, Essays
in Macro-Economic History (Oxford: Oxford University Press, 2007),
podaci iz Tabele A7, str. 382.
61 Jutta Bolt and Jan Luiten van Zanden, „The First Update of the
Maddison Project: Re-Estimating Growth Before 1820,“ Nacrt
Projekta Medison WP-4 (Januar 2013), dostupno na: http://www.
ggdc.net/maddison/maddison-project/publications/wp4.pdfa,
pristupljeno 11.09. 2015, 09:19.
62 Baza podataka: http://www.ggdc.net/maddison/maddison-project/
data/mpd_2013-01.xlsx.
63 Jean-Baptiste Say, A Treatise on Political Economy, Knjiga prva, poglavlje
15, dostupno na: http://www.econlib.org/library/Say/sayT15.html
64 Takav pogled na svet (nulte sume) bi značio da uopšte nema trgovine,
budući da ljudi trguju samo ako od toga imaju koristi. Ekonomski
nacionalizam je nekoherentan od početka do kraja.
65 Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of
Nations (Indianapolis: Liberty Fund, 1981), IV: vii, „Of Colonies“,
588. str.
66 Adam Smith, An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of
Nations (Indianapolis: Liberty Fund, 1981), IV: viii: „Conclusion of
the Mercantile System“, 661. str.
67 Jeremy Bentham, „In International Dealings, Justice and Beneficience,“
uredili E. K. Bramsted i K. J. Melhiush, Western Liberalism: A History
in Documents from Locke to Croce (London: Longman, 1978), dok. 36, str.
353.
68 John Morley, The Life of Richard Cobden (London: T. Fisher Unwiin,
1903), poglavlje 33. Dostupno na: http://oll.libertyfund.org/
title/1742/90559/2050419, pristupljeno: 11.09.2015, 09:36.
69 Selected Speaches of the Rt. Hon. John Bright M.P. on Public Questions, uvod
– Joseph Sturge (London: J. M. Dent and Co., 1907), poglavlje 16.
70 Lance E. Davis i Robert A. Huttenback, uz pomoć Susan Gray Davis,
155
 Mammon and the Pursuit of Empire: The Economics of Brittish Imperalism
(Cambridge: Cambridge University Press, 1988), 267. str.
71 Stav da je „rat izvukao SAD iz Velike krize“ Robert Higgs opovrgava
u svom radu: Depression, War and Cold War: Studies in Political Economy
(Oxford: Oxford University Press, 2006), poglavlje 3, str. 61-80. i 101-
123.
72 Frédéric Passy, Leçons d’Économie politique faites á- Montpellier, 1860-1861
(Montpellier: Gras, 1861), 548. str.
73 William Graham Sumner, “The Conquest of the United States by
Spain” (1898) (Indianapolis: Liberty Fund, 2013). Dostupno na:
http://oll.libertyfund.org/title/2485, pristupljeno 12.09.2015, 13:21.
74 James Baker, “Confrontation in the Gulf: Excerpts from Baker
Testimony on U.S. and Gulf ”, New York Times, September 5, 1990.
Dostupno na: http://www.nytimes.com/1990/09/05/world/
confrontation-in-the-gulf-excerpts-from-baker-testimony-on-us-and-
gulf.html. Pristupljeno: 12.09.2015, 13:25.
75 Henry Kissinger, “U.S. Has Crossed Its Mideast Rubicon – and
Cannot Afford to Lose,” Los Angeles Times, August 19, 1990.
76 William Niskanen i James Woolsey, “Da li Sjedinjene Države treba da
idu u rat protiv Iraka?” – javna debata održana na Kato institutu, 13.
decembra 2001. godine. Snimak debate dostupan na: http://www.c-
span.org/video/?167840-1/WarAgaint. Pristupljeno: 12.09.2015,
13:28.
77 David R. Henderson, “Do We Need to Go to War for Oil?”, Cato
Institute Foreign Policy Briefing, 24. oktobar 1990.
78 Eugene Gholz and Daryl G. Press, “Protecting ‘The Prize’: Oil and
U.S. National Interest,” Security Studies, Izdanje 19, broj 3 (Jesen 2010),
str. 453-485.
79 Hong Sheng and Nong Zhao, China’s State-Owned Enterprise: Nature,
Performance and Reform (Singapore: World Scientific Publishing
Company, 2012) (Kindle Edition Locations 242-243)
80 “La politique africaine de Nicolas Sarkozy tarde à romper avec
une certain opacité”, Le Monde, 25. mart 2009. Dostupno na:
http://www.lemonde.fr/afrique/article/2009/03/25/la-politique-
africaine-de-nicolas-sarkozy-tarde-a-rompre-avec-une-certaine-
opacite_1172354_3212.html. Pristupljeno: 12.09.2015, 13:46.

156
81 “Russia Leads the World in Protectionist Trade Measures, Study
Says”, Moscow Times, January 12, 2014.
82 Pogledati: http://files.libertyfund.org/files/2343/Bastiat_
Oeuvres_1561.02.pdf.
83 “Portrait of a Minister of Commerce, Éloge de Gournay”, u okviru:
W. Walker Stephens, ed. The Life & Writings of Turgot (1895; New
York: Burt Franklin, 1971), 238. str.
84 Paul Krugman, “The Illusion of Conflict in International Trade”, u
okviru: Paul Krugman, Pop Internationalism (Cambridge, Mass: The
MIT Press, 1998), str. 84.
85 Za detaljniju analizu međunarodne trgovine i njene veze sa mirom,
pogledati: Donald J. Boudreaux, Globalization (Westport, CT:
Greenwood Press, 2008).
86 Jean-Baptiste Say, A Treatise on Political Economy, Knjiga prva, poglavlje
17. Dostupno na: http://oll.libertyfund.org/title/274/38004.
87 E. K. Bramsted and K. J. Melhuish, Western Liberalism: A History in
Documents from Locke to Croce, op. cit, str. 357-359.
88 Pogledati: Šarl Monteskje, O duhu zakona, Beograd: Zavod za
udžbenike, 2011.
89 Carlos W. Polachek and Carlos Seiglie, “Trade, Pace and Democracy:
An Analysis of Dyadic Dispute”, Institute for the Study of labor
(IZA) Discussion Paper 2170 (June 2006).
90 Pogledati: Erik Gartzke, Quan Li and Charles Boehmer, “Investing
in Peace: Economic Interdependence and International Conflict”,
International Organization, Vol. 55, No. 2 (Spring 2011), 391-438.
91 Douglas A. Irwin , Peddling Protectionism: Smoot-Hawley and the
Great Depression (Princeton: Princeton University Press, 2011)
92 Dostupno na: http://econjwatch.org/articles/economists-against-
smoot-hawley.
93 Harry S. Truman, „Address on Foreign Economic Policy, Delivered
at Baylor University, March 6, 1947“, Public Papers of the Presidents,
Harry S. Truman 1947-1953. Dostupno na: http://trumanlibrary.
org/publicpapers/index.php?pid=2193&st=&st1=. Pristupljeno:
12.09.2015, 16:30.
94 Homer, Odiseja, preveo Miloš N. Đurić; Matica Srpska, Novi Sad
1972, 203. str.
157
95 Parker T. Moon, Imperialism and World Politics (New York: The
MacMillan Company, 1926)
96 Pogledati: Tom G. Palmer, „Myths of Individualism“, Cato Policy
Report (September/October 1996), dostupno na: http://www.
libertarianism.org/publications/essays/myths-individualism,
pristupljeno: 09.10.2015, 16:36.
97 Citirano u: Johan Hari, „The Two Churchills“, review of Churchill’s
Empire: The World That Made Him and the World He Made, by
Richard Toye, New York Times, 12 August 2010.
98 Josh Sanburn, „Paul Krugman: An Alien Invasion Could Fix the
Economy“, Time, 16 August 2011.
99 Thomas Jefferson to Elbridge Gerry, 13 May 1797, in Julian P. Boyd, et
al., eds., The Papers of Thomas Jefferson, 36 vols. to date (Princeton,
N.J.: 1950-), Vol. 29, p. 364.
100 Benjamin Franklin to Jonathan Shipley, 10 June 1782, in Leonard W.
Labaree, et al., eds., The Papers of Benjamin Franklin, 40 vols. to
date (New Haven, Conn.: Yale University Press, 1959-2011), Vol. 15,
p. 518.
101 James Madison, Political Observations, 20 April 1975, in William T.
Hutchinson, et al., eds., The Papers of James Madison: Congressional
Series, 17 vols. (Charlottesville, Va.: University Press Virginia, 1962-
1991), Vol. 15, p. 518.
102 Deklaracija nezavisnosti usvojena od strane Kongresa, 4. jul 1776,
Bojd, odeljak: The Papers of Thomas Jefferson, str. 518.
103 Bernard Bailyn, The Ideological Origins of the American Revolution
(Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1967), str. 36, 48, 61-
65, 84, 112-119; Joseph J. Ellis, His Excellency: George Washington
(New York: Alfred A. Knopf, 2004), str. 68-72.
104 John Adams to Abigail Adams, 2 September 1777, in L. H. Butterfield,
et al., eds., The Adams Family Correspondence, 9 vols. to date
(Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1963-), Vol. 2, str. 336.
105 Geroge Washington to Lewis Nicola, 22 May 1782, in John C.
Fitzpatrick, ed., The Writings of George Washington, 39 vols.
(Washington D.C.: U.S. Government Printing Office, 1931-1939),
Vol. 24, str 272-273; Ellis, His Escelllency, str. 138-139.
106 Richard H. Kohn, Eagle and Sword: The Federalists and the Creation

158
 of the Military Establisment in America, 1783-1802 (New York: The
Free Press), 17-39; Ellis, His Excellency, str. 138-139.
107 Garry Wills, Cincinnatus: George Washington and the Enlightment
(Garden City, N.Y.: Doubleday, 1984).
108 Stuart Leibiger, Founding Friendship: George Washington, James
Madison, and the Creation of the American Republic (Charlottesville,
Va.: University Press of Virginia, 1999), str. 58-95.
109 Joseph J. Ellis, Founding Brothers: The Revolutionary Generation
(New York: Alfred A. Knopf, 2001), str. 120-122, 134-148.
110 Thomas Jefferson, First Inaugural Address, 4 March 1801, in Julian
P. Boyd, et al., eds., The Papers of Thomas Jefferson, 36 vols. to date
(Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1950-), Vol. 33, str. 150.
111 Ellis, Founding Brothers, str. 190-193; Ustav Sjedinjenih Američkih
Država, Prvi Amandman.
112 David N. Mayer, The Constitutional Thought of Thomas Jefferson
(Charlottesville, Va.: University Press of Virginia, 1994), str. 215-218,
244-251; Jefferson to Robert A. Livingston, 18 April 1802, in Merrill
D. Peterson, ed., Thomas Jefferson: Writings (New York: Library of
America, 1984), str. 1105.
113 Pogledati, npr: Ralph Ketcham, James Madison: A Biography (New
York: MacMillan, 1971), str. 585-586.
114 Jefferson to Madison, 27 April 1809, in J. Jefferson Looney, ed.,
The Papers of Thomas Jefferson: Retirement Series, 7 vols. to date
(Princeton, N.J.: Princeton University Press, 2004-), Vol. 1, str. 169.
115 Termin „fiziokrata“ je poreklom iz grčkog jezika i znači „pravilo
prirode.“ Mislioci ove škole su verovali da društvo samo sebe reguliše
pomoću pravila koja se mogu spoznati, nasuprot stavu da društvo
treba da vode mudri prinčevi.
116 Drew R. McCoy, The Elusive Republic: Political Economy in
Jeffersonian America (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1980),
str. 86-100; Jefferson to William Carmichael, 26 December 1786, in
Boyd, et al., eds., The Papers of Thomas Jefferson, 10:634.
117 Robert Gates, discussion on Meet the Press, January 19, 2014.
Transkript diskusije dostupan na: http://www.today.com/
id/54117257/ns/today/t/january-dianne-feinstein-mike-rogers-
alexis-ohanian-john-wisniewski-rudy-giuliani-robert-gates-newt-
159
 gingrich-andrea-mitchell-harold-ford-jr-nia-malika-henderson/.
Pristupljeno: 09.12.2015, 18:45.
118 Charles Tilly, Coercion, Capital, and European States, AD 1990-1992
(Cambridge, MA: Blackwell, 1990).
119 Za sveobuhvatnu ali konciznu diskusiju, pogledati: Jack S. Levy and
William R. Thompson, The Arc of War: Origins, Escalation, and
Transformation (Chicago: University of Chicago Press, 2011).
120 Charles Tilly, „Reflections on the History of European State-Making“,
in Charles Tilly, ed., The Formation of National States in Western
Europe (Princeton: Princeton University Press, 1975), str. 42.
121 Jack S. Levy, „Historical Trends in Great Power War, 1495-1975,“
International Studies Quarterly 26, no. 2 (June 1982): 278-300.
122 John Mueller, Retreat from Doomsday: The Obsolescence of Major
War (New York: Basic Book, 1989), str. 240-244.
123 Pogledati diskusiju u okviru: Benjamin H. Friedman, Brendan
Rittenhouse Green, and Justin Logan, „Debating American
Engagement: The Future of U.S. Grand Strategy“, International
Security 38, broj 2 (Jesen 2013): str. 183-192.
124 Kenneth N. Waltz, „Waltz Responds to Sagan“, in Scott D. Sagan and
Kenneth N. Waltz, The Spread of Nuclear Weapons: A Debate (New
York: W. W. Norton, 1995), str. 111.
125 Moguće je pretpostaviti da je izraelski napad na reaktor u Siriji
vid samoodbrane, ali je sirijski program bio godinama udaljen od
ostvarenja, dok je izraelski napad doneo dubiozne dobitke izraelskoj
bezbednosti.
126 Artemy Kalinovsky, „Decision-Making and the Soviet War in
Afghanistan: From Intervention to Withdrawal,“ Journal of Cold War
Studies 11, broj 4 (Jesen 2009): 50. str.
127 Daryl G. Press, Calculating Credibility: How Leaders Assess Military
Threats (Ithaca, NY: Cornell University Press, 2007).
128 Pogledati diskusiju u okviru: Alan J. Kuperman, „A Model
Humanitarian Intervention? Reassessing NATO’S Libya Campaign,“
International Security 38, broj 1 (Leto 2013): 105-136.
129 Helene Cooper and Steven Lee Myers, „Obama Takes Hard Line with
Libya After Shift by Clinton,“ New York Times, March 18, 2011.
130 Pogledati diskusiju u okviru: Alan J. Kuperman, „A Model
160
 Humanitarian Intervention? Reassessing NATO’S Libya Campaign.“
131 Za analizu tendencije Zapada da ignoriše politike i probleme koje
ovo izaziva, pogledati: Richard K. Betts, „The Delusion of Impartial
Intervention,“ Foreign Affairs 73, broj 6 (Nov/dec. 1994): 20-33.
132 Predsednik Dwight D. Eisenhower: „Farewell Address to the Nation“,
17. januar 1961.
133 Benjamin H. Friedman and Justin Logan, „Why the U.S. Military
Budget is Foolosh and Sustainable“, Orbis 56, drugo izdanje (Jesen
2012): 177-191.
134 O elitnoj politici: Jack Snyder, Myths of Empire: Domestic Politics and
International Ambition (Ithaca, NY: Cornell University Press, 1991).
135 Conor Cruise O’ Brien, God Land: Reflections on Religion and Nationalism
(Cambridge, MA: Harvard University Press, 1999).
136 Najskoriji pregled ove problematike dostupan je u online izdanju
časopisa „The Economist“ od 22. marta 2014: http://www.economist.
com/news/united-states/21599349-americas-police-have-become-
too-militarised-cops-or-soldiers.
137 G. S. Kirk, J. E. Raven, and M. Schofield, Presocratic Philosophers:
A Critical History with a Selection of Texts (Cambridge: Cambridge
University Press, 1957), str. 193.
138 Joseph de Maistre, Considerations on France, na engleski preveo Richard
A. Lebrun (1797; Cambridge: Cambridge University Press, 2000), str.
23.
139 Steven Pinker, The Better Angels of Our Nature: A History of Violence and
Humanity (London: Penguin Books, 2011).
140 Isto, str. 233-278.
141 Isto, str. 769.
142 U ovoj knjizi, termini su međusobno zamenljivi. Libertarijanizam je
u većini zemalja poznat kao „liberalizam“ ili „klasični liberalizam“, da
ne bi došlo do zabune zbog načina upotrebe termina „liberalizam“ u
Sjedinjenim Državama.
143 Džon Lok, Dve rasprave o vladi, Beograd: Utopija, 2002, poglavlje 6.
144 Za detaljniji prikaz, pogledati: The English Levellers, Andrew Sharp, ed.
(Cambridge: Cambridge University Press, 1998).
145 Richard Overton, „An Arrow against All Tyrants and Tyranny“, u
161
 okviru: The English Levellers, Andrew Sharp, ed., str. 55.
146 Šarl Monteskje, O duhu zakona, knjige 20 (poglavlje 1) i 25 (poglavlje
15).
147 Za više detalja o diskusiji o „katalaksiji“ kao „tržišnom poretku“,
pogledati: F. A. Hayek, Law, Legislation, and Liberty, Vol. 2, The Mirage
of Social Justice (Chicago: University of Chicago Press, 1978), str. 108,
gde Hajek citira Lidela i Skota, A Greek-English Dictionary.
148 Frédéric Bastiat, „To the Youth of France“, u okviru: Frédéric Bastiat,
Economic Harmonies, preveo W. Hayden Boyers (Irvington-on-Hudson:
Foundation for Economic Education, 1964), str. 24.
149 Frédéric Bastiat, isto, str. 25.
150 Ernst Jünger, The Storm of Steel, from the Diary of a German Storm-Troop
Officer on the Western Front (New York: Howard Fertig, 1996), str. 316-
317.
151 Joseph de Maistre, Considerations on France, op.cit, str. 29.
152 Isto, str. 31.
153 Pogledati: Isaiah Berlin, „The Counter-Enlightment“, u okviru: Isaiah
Berlin, The Proper Study of Mankind: An Anthology of Essays (New York:
Farrar, Straus and Giroux, 1998), str. 243-268.
154 Steven Pinker, The Better Angels of Our Nature, str. 226.
155 Friedrich Engels, „Outlines of a Critique of Political Economy“, u
okviru: Lawrence S. Stepelevich, ed., The Young Hegelians: An Anthology
(Amherst, N.Y.: Humanity Books, 1999), str. 278-302, 283.
156 John Ruskin, „War“, lekcija održana na Kraljevskoj Vojnoj Akademiji
(Royal Military Academy, Woolwich), u okviru: The Crown of Wild Olive,
Munera Pulveris, Sesame and Lilies, John Ruskin (New York: Thomas Y.
Crowell & Co., n.d.), str. 66-67.
157 Voltaire, Letters Concerning the English Nation (1773; Oyford: Oxford
University Press, 1994), šesto pismo, „On the Presbyterians“, str. 30.
158 Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, 1848,
dostupno na: http://www.4shared.com/office/mThWumJ3/Karl_
Marks_-_Manifest_Komunist.htm pristupljeno: 15.08.2015, 1:20
159 Robert Musil, The Man Without Qualities, Vol. I, prevela Sophie Wilkins
(New York: Vintage Books, 1995), str. 22.
160 Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, 1848,
162
 dostupno na: http://www.4shared.com/office/mThWumJ3/Karl_
Marks_-_Manifest_Komunist.htm pristupljeno: 15.08.2015, 2:14
161 Za kritiku marksističke teorije klasnog sukoba, pogledati: „Classical
Liberalism, Marxism, and the Conflict of Classes: The Classical
Liberal Theory of Class Conflict“, u okviru: Tom G: Palmer,
Realizing Freedom: Libertarian Theory, History, and Practice (drugo izdanje:
Washington, D:C:: Cato Institute, 2014).
162 Giovanni Gentile, Origins and Doctrine of Fascism, preveo A. James
Gregor (New Brunswick, NJ: Transaction Publishers, 2007), str. 2.
163 Adolf Hitler, Mein Kampf („My Struggle“), na engleski preveo Ralph
Mannheim (Boston: Houghton Mifflin, 1943), str. 289.
164 David Held, Introduction to Critical Theory: Horkheimer to Habermas
(Berkeley: University of California Press, 1980), str. 160 (citiranje Ničea)
165 Herbert Marcuse, „Repressive Tolerance“, u okviru: Robert P. Wolff,
Barrington Moore, Jr., and Herbert Marcuse, A Critique of Pure
Tolerance (Boston: Beacon Press, 1965).
166 Catherine A. MacKinnon, „Feminism, Marxism, Method, and the
State: An Agenda for Theory“, str. 515-544, u okviru: Toward a Feminist
Theory of the State (Cambridge, Ma.: Harvard University Press, 1989).
167 Rear-Admiral S. B. Luce, United States Navy, „The Benefits of War“,
The North American Review, Vol. 153, No. 421, Dec. 1891.
168 William Kristol and Robert Kagan, „Toward a Neo-Reaganite Foreign
Policy“, Foreign Affairs, July/August 1996, dostupno na: https://
www.foreignaffairs.com/articles/1996-07-01/toward-neo-reaganite-
foreign-policy, pristupljeno: 14.09.2015, 00:23
169 Samuel Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World
Order (New York: Simon & Schuster, 1997), 207. str.
170 Pogledati, npr: G. A. Kohen, „Freedom, Justice, and Capitalism“, New
Left Review, I/126 (March-April 1981), str. 3-16.
171 Sir Robert Filmer, „Obesrvations upon Aritotle’s Politiques“, u okviru:
Filmer, Patriarcha and Other Writings, ed. by Johann P. Sommerville
(Cambridge: Cambridge University Press, 1991), str. 275.
172 Treba posmatrati stvar iz perspektive žrtve, ne samo u fizičkom
smislu, već i u kontekstu želja žrtve po pitanju jedinog tela koje ima –
da li ona treba da donosi izbore vezane za to telo ili telo treba da bude
predmet požuda svakoga ko ga poželi.
163
173 Jan-Werner Müller, A Dangerous Mind: Carl Schmitt in Post-War European
Thought (New Haven: Yale University Press, 2003), str. 1.
174 Carl Schmitt, The Concept of the Political, na engleski preveo Georg
Schwab (1932; Chicago: University of Chicago Press, 2007), str. 26.
175 Pogledati: Aleksandar Dugin, Četvrta politička teorija, Mir Publishing,
2013.
176 Carl Schmitt, isto, str. 28.
177 Isto, str. 35.
178 Slavoj Žižek, „Carl Schmitt in the Age of Post-Politics“, u okviru:
Challenges of Carl Schmitt, Chantal Mouff ed. (London: Verso, 1999),
str. 18-37.
179 John Rawls, Political Liberalism (New York: Columbia University Press,
1993), str. 267.
180 Saul Anton, „Enemies: A Love Story“, Lingua Franca, May/June 2000.
181 Jan-Werner Müller, A Dangerous Mind: Carl Schmitt in Post-War European
Thought (New Haven: Yale University Press, 2003), str. 229-232.
182 Michael Hardt and Antonio Negri, Empire (Cambridge, Ma.: Harvard
University Press, 2001), str. 45-46.
183 Isto, str. 65-66.
184 George Orwell, „Politics and the English Language“, u okviru:
George Orwell, A Collection of Essays (New York: Harcourt, 1981),
str. 167.
185 Carl Schmitt, Writings on War, na engleski preveo Timothy Nunan
(London: Polity Press, 2011), str.75-124.
186 Odnos Šmita i Štrausa je tema velikog broja knjiga, od kojih mnoge
razmatraju Štrausovo divljenje fašizmu. Pogledati, npr: Leo Strauss,
„Notes on Carl Schmitt, The Concept of Political“, postscriptum
delu: Carl Schmitt, The Concept of Political, str. 97-122.
187 Robert Kagan and William Kristol, „What to Do About Iraq“, The Weekly
Standard, January 21, 2002, dostupno na: http://www.weeklystandard.
com/Content/Public/Articles/000/000/000/768pylwj.asp,
pristupljeno: 14.09.2015, 01:48.
188 David Brooks, „A Return to National Greatness: A Manifesto for a
Lost Creed“, The Weekly Standard, March 3, 1997.
189 William Kristol and Robert Kagan, „Toward a Neo-Reaganite Foreign
164
 Policy“.
190 Pogledati, npr: Leo Strauss, „Notes on Carl Schmitt, The Concept of
Political“, postscriptum delu: Carl Schmitt, The Concept of Political, str.
97-122.
191 Pogledati raspravu u okviru: Emmanuel Faye, Heidegger: The Introduction
of Nazism into Philosophy, op. cit., str. 158-162.
192 Ludwig von Mises, Omnipotent Government: The Rise of the Total State and
Total War (1944; Indianapolis: Liberty Fund, 2011), str. 106. Dostupno
na: http://oll.libertyfund.org/titles/2399, pristupljeno: 14.09.2015,
01:57.
193 Carl Schmitt, The Concept of the Political, str. 54.
194 Isto, str. 55.
195 Isto, str. 71.
196 Isto, str. 29.
197 Ernst Jünger, The Storm of Steel, from the Diary of a German Storm-Troop
Officer on the Western Front (New York: Howard Fertig, 1996), str. 319.
198 Frazu je popularizovao marksistički pisac Johann Plenge u svojoj knjizi
iz 1916. godine, 1789 und 1914: Die symbolischen Jahre in der Geschichte
des politischen Geistes. Citirano u: Fridrih Hajek, Put u ropstvo, Beograd:
Službeni glasnik, 2012.
199 Briefwechsel, Briefe 1930-1983 Ernst Jünger / Carl Schmitt, Helmut Kiesel,
ed. (Stuttgart: Klett-Kotta, 2012).
200 Jungerov stoti rođendan je proslavljen uz pismo francuskog
socijalističkog predsednika, Fransoa Miterana. Pismo je dostupno
na: http://www.ernst-juenger.org/2012/05/francois-mitterand-to-
ernst-junger-on.html . Pristupljeno: 14.09.2015, 02:06.
201 Ernst Jünger, isto, str. 317.
202 Zabeleženo kao: „Osuđujemo vas na smrt jer ne možemo da
uhapsimo vašeg brata. Morate da patite zbog svog brata.“ u: Hilton
Tims, Erich Maria Remarque: The Last Romantic (New York: Carroll &
Graf, 2003), str. 143.
203 Ernst Jünger, „Revolution und Idee“, Völkischer Beobachter, September
23/24, 1923, u okviru: Helmut Kiesel, Ernst Jünger: Die Biographie
(München: Siedler Verlag, 2007), str. 268.
204 Ernst Jünger, „Total Mobilization“, na engleski preveli Joel Golb &
165
 Richard Wolin, u okviru: Richard Wolin (ed.), The Heidegger Controversy:
A Critical Reader (Cambridge, MA.: MIT Press, 1998), str. 119-139.
205 U: Julien Hervier, The Details of Time: Conversation with Jünger (New
York: Marsilio Publishers, 1995), str. 69.
206 Vasily Grosman, Life and Fate: A Novel, na engleski preveo Robert
Chandler (New York: Harper and Row, 1987), str. 230.
207 Ernst Jünger, On Pain, na engleski preveo david C. Durst (1934; New
York: Telos Press Publishing, 2008), str. 17.
208 William Kristol and Robert Kagan, op. cit.
209 Charles T. Sprading, Liberty and the Great Libertarians (1913; New York:
Fox & Wilkes, 1995), str. 29.
210 Isto, str. 28.
211 E. L. Godkin, „The Eclipse of Liberalism“, The Nation, August 9,
1900.
*Indeks je dostupan na: http://studentsforliberty.org/peace-love-
liberty-index

166
167
CIP - Каталогизација у публикацији -
Народна библиотека Србије, Београд

141.7:329.12
123.1:32

MIR, ljubav i sloboda : rat nije neizbežan / uredio Tom G. Palmer ;

[prevod Lana Avakumović]. - Beograd : Studenti za slobodu-FPN,
2015 (Arilje: Linea Graphics). - 168 str. ; 21 cm

Prevod dela: Peace, Love & Liberty. - Tiraž 3.000.

- Str. 19-21: Predgovor / Tom G. Palmer. - O uredniku: str. 151-152.
- Predlozi za čitanje: str.149-150. - Bibliografija: str. 153-167.

ISBN 978-86-918831-1-9

a) Либертаријанизам b) Слобода - Политички аспект

COBISS.SR-ID 217830668

168