1.

ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМИЈА – ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ

Израз „политичка економија“ је исковао француски просветитељ Антоан де Монкретјен у својој књизи из
1615. године (он је сматрао да је главни економски циљ државе да више извози него увози; зато је
припадао меркантилистима). Прва универзитетска катедра за политичку економију основана је на
Напуљском универзитету 1754. године (наставу је изводио Антонио Ђеновези, професор етике и моралне
филозофије). Први уџбеник из политичке економије објавио је Џон Стјуарт Мил 1848. године под називом
„Начела политичке економије.“

Енглески професор Алфред Маршал је користио израз „политичка економија“ као синоним са термином
„економија.“ За њега је она била „студија о редовном привредном животу људске врсте.“

Савремени историчар економије Роберт Хејлбронер сматра да је економија „студија о томе како да се
човек материјално издржава или како да се друштво материјално снабдева.“

Професор Драган Веселинов је уверен да је попитичка економија студија о томе како у тржишној
привреди расподепити средства за производњу по економским циљевима који један другом конкуришу
у датом попитичком окружењу. (То окружење јесте политички систем земље, међународни политички
односи у које она улази, унутрашњи и спољни политички односи интересних група које заступају своје
економске циљеве.) Циљ попитичке економије јесте да каже шта произвести, копико произвести и за
кога произвести у одговарајућем попитичком окружењу.

За марксисте политичка економија је „наука о законима који владају производњом и разменом

материјалних средстава за живот у људском друштву.“ Карл Маркс се у свом делу „Капитал“ из 1867.
године бави доказивањем да капитализам максимално дехуманизује човека. Његова наука служи
пролетерима да подигну револуцију и њихов циљ је да створе нову заједницу, комунизам. Марксова
политичка економија не служи држави већ даје критику тадашњег друштва. ... У социјалистичким земљама
у Европи после Другог свет. рата политичка економија се развијала као дисциплина која подржава
планирање целокупне производње и расподеле (планска економија). После слома Совјетског Савеза,
1990их година економисти су у бившим комунистичким земљама развили транзиционалну, тј. прелазну
политичку економију, која је требало да планску економију претвори у тржишну.

2. ПОЛИТИЧКА ПРИРОДА ЕКОНОМИЈЕ – ТРИ ОСОБИНЕ

Економија има три политичке особине. Прво, она је друштвена. Израз политичка економија води порекло
од грчких речи polis (град, држава, друштво), oikos (кућа, домаћинство) и nomos (правило, закон). Први
стручњаци који су себе називали економистима били су Французи – Кене, Тирго, Дипон. (Они су били
физиократи, Монкретјенови противници, и сматрали су да се држава може обогатити једино у
пољопривреди јер се у осталим производњама само прерађује оно што је у њој већ произведено. По њима,
држава се није могла обогатити од трговине, већ једино појединци.) Тек од Алфреда Маршала реч
„економиста“ почиње да обележава новонасталу струку и научника.

1
Друга особина економије је да се економски интереси испољавају као попитички, а трећа да су попитички
интереси економски. Другим речима, „политичке одлуке су често економске, а економске политичке.“

*Политиколог себи политику представља као настојање појединачног интереса да се кроз конкуренцију са другима представи као
општи интерес.*

Економске одлуке су политичке јер су настале на конкуренцији интереса и доказивању да је један од њих
истовремено и општи. (У демократским земљама економски интереси се штите партијама, парламентом,
владом, синдикатима, привредним коморама и професионалним друштвима адвоката, лекара... У
ауторитарним земљама ове институције недостају...)

Политичке одлуке су економске онда када изазивају промене у економској политици, у законодавству, у
економском систему, пословном понашању предузећа и економском статусу становништва.

Политичка економија је, с једне стране, национална и ангажована наука, јер се бави испитивањима у
свакој посебној земљи шта је најуносније да се производи и како да се тргује. Она је националне природе
јер узима у обзир економске потенцијале одређене земље (становништво, природна богатства, развијеност
инфраструктуре...) и спаја их са политичком и културном сфером те земље (политички ситем, радна култура,
правна регулација економије) како би извукла препоруке за развој привреде.

С друге стране је историјска јер се истражује развој и особине економских епоха и ситема. Тада је описне
природе јер говори о добу које више не постоји и коме не може да понуди економска решења.

*Карл Полани је 1950их година нагласио да се не може створити општа економска теорија применљива на све народе, јер су им
Многи економисти су наглашавали да се економија не може одвојити од
културе и институције различите.
политике. И Енциклопедија о политичкој економији указује да је „политичка економија међувеза између
економских и политичких фактора у процесу друштвених промена.“

3. ПРЕДМЕТ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ – ПРОБЛЕМИ

Предмет политичке економије је економски живот у датом политичком окружењу. У ово окружење спада и
правни систем. У њему учествују сви они који производе, расподељују, тргују, троше производе и користе
услуге. Они се служе политичким средствима да би постигли своје економске циљеве. .

Учесници у политичко - економском животу су међусобно повезани на два начина: легално, по државном
закону и неформално, по обичајима. У економском животу учествују предузећа, трговине, банке,
синдикати, професионална удружења, привредне коморе и држава. Политичка економија испитује њихове
циљеве, истражује шта и како они раде. Њен циљ је да одреди који је најбољи пут за друштво да увећа
производњу и благостање народа. Једноставно, циљ економске науке је да народу да посао и хлеб.

Док истражује свој предмет политичка економија наилази на тешкоће. То су њени проблеми и има их пет:

Оскудица или реткост – или како из постојећих средстава за прозводњу извући максималну корист;

Избор – или шта одабрати да се производи;

Специјализација – или како удесити најбољу поделу рада;

Размена – или како осигурати најбољу трговину;

Политички избор – или како политичке циљеве и средства ускладити са економским

2
 4. ОСКУДИЦА

Економиста сматра да је неко добро ретко онда када је бесплатно а нема га довољно за све који га желе. А
неко добро је обилно онда када је бесплатно и има га више него што је људима потребно.

Мало је обилних добара. У њих нпр. спада ваздух, мада се већ бањски ваздух плаћа покривањем хотелских
трошкова за боравак у лечилишту. Океанска вода је привидно обилна, јер људи из унутрашњости ипак
морају да плаћају транспорт до ње.

Све земље пате од оскудице, биле оне богате или сиромашне, јер у свима људи желе више добара него
што се може произвести. Људске жеље су неограничене док је производња ограничена величином
земљишта, сировинама, радном снагом, горивом, количином машина, развијеношћу путева... Кад реткости
не би било, политичка економија не би постојала.

5. ИЗБОР

Избор између роба правимо зато што немамо довољно новца да купимо све које желимо. Избор настаје
онда када од две робе исте цене купујемо ону која нам више користи. А робу коју нисмо купили зовемо
алтернативним трошком. Њу ћемо купити ако прве нестане. Политичка економија одређује која
комбинација куповина најбоље задовољава потребе произвођача и потрошача.

Поступак којим се расподељују средства за производњу по привредним областима зовемо алокацијом.

Њом се одређује шта ће се производити , колико ће се производити и коме ће произведене робе бити
намењене. Тржиште и влада су најјачи инструменти преко којих се одвија алокација средстава за
производњу и потрошњу.

6. СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈА

Специјализација је подела рада и постоји од памтивека. Људи обављају различите послове у складу са
својим полом, узрастом и снагом, и у складу са својим склоностима, обичајима, могућностима...

Специјализација може бити општа, посебна и појединачна. Општа је онда када привреду делимо на
области као што су индустрија, пољопривреда, трговина и транспорт. Посебна је онда када сваку од ових
области поделимо на привредне гране, нпр. пољопривреду на ратарство, сточарство и воћарство.
Појединачна постоји онда када разликујемо занимања запослених - инжењер, лекар, новинар, ковач,
професор, рудар... И државе се могу специјализовати. Саудијска Арабија претежно производи нафту а
Холандија је највећи светски специјалиста за цвеће.

Специјализација доноси и проблеме. Са њеном сложеношћу расте и међузависност проивођача а због ње и

ризик да услед неуспеха једних страдају сви у производном ланцу. Дође ли до штрајка рудара неће радити
ни челичане, ни метална индустрија, ни производња беле технике.

Политичка економија утврђује која је подела рада за једну земљу најбоља уз минималан ризик да се
поремети привредна стабилност.

7. РАЗМЕНА

3
Размена је трговина. То је замена једног производа за други. Размењују се само они производи који су
корисни за другога. Трговина је људски феномен јер у природи не живи ниједна врста која размењује
производе.

Политичка економија истражује како може да се тргује без сметњи, непрекидно. Она препоручује држави и
трговцима правила и трговачку политику како би размена роба и услуга текла глатко. Смањивање и прекид
трговања умањује производњу. Фабрике пропадају а становништво може бити погођено глађу и падом
животног стандарда.

Држава настоји да спречи оснивање монопола и договоре трговаца о подели тржишта. Њен циљ у
комерцијалном друштву је слободна конкуренција и слободно тржиште.

8. ТЕМЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ

Све до 20. века економска мисао се највише бавила двема темама: ценом и расподелом. Мислиоце је
занимало шта је праведна цена. Код расподеле их је занимало колико је праведно да од злата и имања
добије краљ, црква, земљовласник, трговац, индустријалац, сељак, занатлија, радник и незапослени.

До Адама Смита (најславнији економиста до данас) одговори на ова питања заснивали су се претежно на
моралним схватањима мислиоца и његовим политичким убеђњима. Од Смита на овамо економисти уче да
на цену и расподелу утиче тржиште.

Главна брига савремених економиста је како да се незапослени запосле и како да фабрике раде.
Економисти саветују владу како да сузбије инфлацију и штампа поуздан новац. Расправе се непрекидно
воде око тога која је улога великог а која малог предузећа у економском развоју.

Посебно занимање економисти посвећују утицају институција на привредни развој. Траже одговоре шта ко
ваља да ради: држава, привредна комора, синдикати, пензиони фондови, банке...

Део економиста бира глобалне теме. Ту спадају расправе о будућности капитализма, природи комунизма и
социјализма, човеку као економском бићу, држави благостања, демократији и тржишту... Расправа на такве
теме се обично подухватају они економисти који познају филозофију, антропологију, етику, теологију,
историју и политику.

*Микроекономија се односи на тржишно понашање и одлучивање предузећа и појединца, а

макроекономија на економскуполитику државе и економско понашање становништва. (то су две
предметне области политичке економије али не и засебне науке)

9. МЕТОД ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ

Метод политичке економије чине поступци који воде тврдњама које се доказују чињеницама. Ти поступци
су формулисање хипотезе, прикупљање података, провера хипотезе и формулација теорије.

10. ТЕОРИЈА И ХИПОТЕЗА. НАУЧНИ ЗАКОН

Политичка економија саопштава своју истину у облику теорије. Теорије политичке економије објашњавају
економске везе између људи и њихових институција. Познате су теорије о новцу, најамнини, цени,
профиту, кризи, роби, ренти, савршеном економском уређењу...

4
Све док се не провери да ли теорију поткрепљују чињенице, научници је прихватају као вероватну. Пошто је
тестирају прихватају је за истиниту или је одбацују.

Теорија се гради на бар једној хипотези. Она претходи теорији. Хипотеза је привремена претпоставка која
објашњава везу између најмање две економске појаве. Она траје све док се не провери. Потом се претвара
у теорију или се одбацује. Економске хипотезе изгледају овако: "ако цене падају, више ће се роба
куповати", „ако плате падну мање ће се роба куповати“.

Теорија садржи најмање један научни закон. Закон у науци је утврђена веза између две појаве од којих
једну сматрамо узроком а другу последицом.

*Не постоји апсолутна и једина истина у науци. Научници могу прихватити више теорија за тачне иако се
баве истим предметом.

11. ПОЗИТИВНЕ И НОРМАТИВНЕ ТВРДЊЕ. ЧИЊЕНИЦА

Политичка економија истиче две врсте тврдњи: позитивне и нормативне. Позитивне су оне где се истина
тумачи као сагласност изјаве са чињеницама. Такве су ове тврдње: „Србија има једну челичану“,
„инфлација је 50 одсто“, „извезли смо милион тона пшенице“... Нормативне тврдње су оне где њихов аутор
говори шта је пожељно да се уради: „требало би повећати дечији додатак“, „треба смањити порезе“,
„требало би се учланити у Европску Унију“. Овде је истина сагласност економске препоруке са друштвеним
и моралним схватањима научника.

Већина економиста тежи позитивним истинама верујући да тада постају идеолошки неутрални. Међутим,
слабост је позитивних истина у томе што после њих не следи препорука шта да се ради. Позитивне истине
су лишене важности јер није јасно зашто би требало да их знамо.

Научник сматра да су чињенице подаци који имају важност за објашњавање неке појаве.

12.АПСТРАКЦИЈА

Апстракција је одстрањивање неважног утицаја на економску појаву. Ако испитујемо шта утиче на продају
аутомобила, онда њу нећемо најпре доводити у везу с бојом косе продавца аутомобила. Али ћемо свакако
узети у обзир пораст плата купаца, побољшање квалитета аутомобила и убедљивост телевизијске рекламе.

Апстракцијом се прави модел економских веза које се потом изучавају . Тај модел је мисаона
конструкција научника, његова „лабораторија“ (предузећа, држава, продавци и купци се не могу сместити у
лабораторију, па зато економисти стварају своје закључке за које кажу да су мање или више вероватни).

13. CETERIS PARIBUS ПРОБЛЕМ

Ако економиста хоће да испита колико пораст плата утиче на продају аутомобила, онда он мора да замисли
да се за време док испитује тај утицај није догодило ништа са другим факторима који могу утицати на ту
продају. Нису се побољшале ни погоршале телевизијске рекламе за продају аутомобила нити квалитет
конкурентских аутомобила. То је претпоставка ceteris paribus. Али, у стварности ништа не мирује и фабрике
аутомобила неће због нашег истраживања престати да побољшавају рекламе и квалитет возила. Зато се
економиста може преварити и казати да пораст плата од 10 одсто повећава продају аутомобила за 1 одсто,
а да се продаја у ствари повећала због боље телевизијске рекламе. Тада настаје овај проблем. Њиме се
баве економетричари (економисти који су у исто време и математичари).

5
 14. СПОРОВИ ЕКОНОМИСТА – ТРИ ШКОЛЕ. ЗАШТО ЈЕ ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМИЈА НАУКА.

Економисти се највише споре око поузданости својих теорија и око препорука за економску политику
државе.

Три главне школе економског мишљења споре се око тога шта држава треба да ради. Либерали истичу
слободну домаћу и међународну трговину, националисти истичу значај одбрамбених царина на увозне
робе и дотација домаћим предузећима, а марксисти укидају приватну својину и тржиште у корист државно
планиране производње и расподеле.

Политичка економија је наука јер се користи теоријом и научном методологијом истраживања.

15. КОЛОНИЈАЛИЗАМ И МЕРКАНТИЛИЗАМ.

ЀЀЀЀЀЀЀЀ 105. ЀЀЀЀЀЀ, Ѐ ЀЀЀЀ ЀЀ ЀЀЀЀЀЀЀ ЀЀ ЀЀЀ! ... Свакако најоштрији начин за очување монопола у
трговању био је успостављање колонија у Америци, Азији и Африци. Чим се колонија успостави, онда она
тргује са метрополом по њеним законима. Колонија не сме да извози робе у друге земље сем преко
компанија из метрополе. Метропола намеће скуп извоз за колонију и јефтин увоз из колоније. Тако су
Енглези, Французи, Шпанци, Холанђани и Португалци смањивали конкуренцију између себе ширећи своје
земље по другим континентима. То је захтевало финансирање освајачке војске и ратне флоте.

16. ПОЛИТИЧКИ ИЗБОР

Политички избор се своди на одабирање политичких средстава ради остваривања економских циљева. У та
средства пре свега спада врста политичког система којим се народ служи у економском животу.
Демократију прихватамо као вредност, као цивилизациону врлину, али економисти су често сумњичави око
тога да ли демократија боље од диктатуре осигурава економски развој и стабилност привреде. Економски
полет Кине и успон економије у савременим исламским државама, често недемократским, изазивају
научну пажњу.

17. ПРЕДНОСТИ И МАНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У ЕКОНОМИЈИ

* Демократских система је више и често наводимо два основна – грађанску парламентарну демократију и
њој блиску уставну парламентарну монархију, али је свака међу њима посебна у складу са историјом
земље.

Погрешне економске одлуке могу се доносити и у демократији и у диктатури. (Хувер у Америци није учинио
ништа између 1929. и 1933. да извуче своју земљу из кризе; то ће учинити тек Рузвелт после 1933.)

Неки економисти тврде да демократија није подобна за земље у развоју и да омета брз развој (то каже
конфликтна школа), други тврде да је баш супротно (компатибилна школа).

Демократија и диктатура се могу утркивати око економских резултата, али демократије брже исправљају
грешке од диктатура, јер имају сменљиве владе. Њих неуспех „мање кошта“. Због боље прегледности
јавног рада политичара и државне администрације, политика се изграђује од стране много више учесника
него у диктатурама, што може довести до уравнотежених решења уместо до једностраних. Због владавине
права и веће имовинске сигурности у демократијама склоност ка улагању капитала је већа него у
диктатурама, а то повећава развијеност земље и запосленост људи. И још један аргумент се додаје у прилог
демократијама – у њима нема глади.

6
Мане демократија – оне су скупе, државни буџет чини 40% од друштвеног производа. Нису све демократије
по квалитету једнаке. Либералне демократије се разликују од нелибералних. Либералне се заснивају на
владавини права и изграђеним институцијама подобним да прате тржишну економију. Нелибералне имају
модеран систем више на папиру него у пракси (препознају се у посткомунистичким земљама).

18. ПРЕДНОСТИ И МАНЕ ДИКТАТУРЕ У ЕКОНОМИЈИ

Диктатуре могу дати велике привредне резултате. Социјалистичке државе у 20. веку су постигле велике
економске резултате али уз насилне људске жртве и структурне економске тешкоће.

Мана диктатура је та што немају оне предности које имају демократије (ово не пише у књизи, него ја
закључих).

*ово питање уопште није лепо објашњено, не говори се ништа о предностима диктатура у економији. види
стране 22-24.

19. ЧЕТИРИ УСЛОВА ЗА НАСТАНАК МЕРКАНТИЛИЗМА.

Меркантилизам је настао због драстичног пада привредне моћи европских држава изазваног
Стогодишњим ратом (1337-1458), харањем куге која је готово преполовила европско становништво од 1348.
до 1720, многобројним устанцима сељака и верских ратова. (исто ово пише на почетку 106. питања)

20. ПАПСКЕ ФИНАНСИЈЕ И НАСТАНАК ТРЖИШНОГ ДРУШТВА.

До 13. века папа и римокатоличка црква се нису разликовали од феудалне аристократије по начину
издржавања. И племство и црква се издржавало помоћу радне и натуралне ренте узиманих од подложних
сељака. Јединство државе и цркве се огледало и у томе што су део црквене организације били и краљеви,
који су уједно били и локални црквени поглавари.

Папска држава у средишњој Италији и организационе јединице цркве (папа, епископати, парохије,
манастири) по Западној Европи биле су децентрализоване, исто као и поседи феудалне аристократије.
Економско правило средњевековног политичког живота је био да и владари и црквене јединице морају
живети од сопствених прихода. Ипак папство је било богатије од световних владара. Краљева је много, а
папа је један.

Од почетка 13. века Ватикан постаје предводник финансијских операција у Европи. Крсташки ратови су већ
од раније захтевали јединствену организацију и финансирање, око чега разједињени световни владари
нису могли да се договоре. Папа је израчунавао трошкове ратовања владарима и од њих их наплаћивао.
Наметнуо је крсташки порез од 2,55% у новцу чак и целокупном свештенству и наплаћивао га на сваки
њихов приход. Наплаћивао би привилегије Ђенови, Венецији и Пизи да превозе и хране крсташе. У 1228.
години папа је завео порез од 10% на приходе свих краљева који су га слушали како би могао да финансира
рат са “антикрсташким“ Фридрихом II, моћним немачким царем. Свака, било каква одлука папске столице
и њених тела се наплаћивала: новоименовани архиепископи, епископи и опати би плаћали годишњи данак
Риму за свој положај. Сви парничари на папским судовима морали су да плате вођење спора. Сви уживаоци
разних опроштаја, повластица и изузећа су морали платити за ту римску пажњу. Развод бракова међу
краљевима и аристократијом се наплаћивао. Темплари постају банкари краљева и градова. Постојао је и
све већи приход од опроштајница грехова који ће у наредна три века постати најзначајнији посао Ватикана,
али и најомраженији новац у историји.

7
Папа у 14. век улази не само као далеко најбогатији, већ и најмоћнији владар Европе. Црква постаје
најутицајнија организација заснована на комерцијалном издржавању своје мисије. Од судије злату, постаје
заштитник надолазећег доба злата, трговине и колонијализма.

21. ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМИЈА КАО КОНКРЕТНА И „НАЦИОНАЛНА“ НАУКА.

Политичка економија је национална и ангажована наука, јер испитује шта је најуносније да се производи и
како да се тргује у земљи конкретног политичког и економског система. Она се бави испитивањима у свакој
посебној земљи имајући у виду њену развијеност, тип власништва, гранску структуру, састав и односе
друштвених група, производну и политичку културу, поимање морала и пословне части.

*ово се помиње у 2. питању.

22. ИНДУКЦИЈА И ДЕДУКЦИЈА У МЕТОДУ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ.

Индуктивни приступ је почетно развио у Оксфорду у 13. веку фрањевачки калуђер Роџер Бекон. Он је своју
монашку келију претворио у лабораторију и кренуо да библијске и друге тврдње проверава
експериментима. Следио је Аристотелов начин узрочно-последичног мишљења.

После Бекона индукцију су развијали Давид Хјум, Френсис Бекон и многи други. Индукција је немоћна пред
питањем какав би требало да буде економски систем, шта је економска природа друштва и куда оно иде.

*О дедукцији пише само оно што се помиње у следећем питању. (можда ово није довољно, можда ће касније у
књизи дати лепши одговор на ово питање)

23. ЗАШТО СЕ ВИЉЕМ ХУЕВЕЛ БОЈИ ДЕДУКЦИЈЕ У ЕКОНОМИЈИ.

Виљем Хуевел је творац савременог појма речи научник и под његовим утицајем је настала економска
статистика (у 19. веку у Енглеској). Он је тврдио да политичка економија може бити једино заснована на
индуктивном начину истраживања (оно се заснива на појединачно утврђеним узрочно – последичним
везама). На дедукцији не може бити заснована јер је дедукција резервисана за астрономију, физику, хемију
које могу формирати општа правила понашања у природи.

Хуевел је био изузетно религиозан и бојао се човека, самосталног господара коме небески заштитник није
потребан. Бојао се Адама Смита који је говорио о општем људском закону – невидљивом закону тржишта.
Хуевел је одрицао политичкој економији право на дедукцију, на формирање општих економских аксиома,
којима би се подвргавао практичан живот људи у појединостима.

24. ТИП НАЦИЈЕ КОД ФИЗИОКРАТА.

Ово питање је исто као 111.!

25. НАЦИЈА И ГРАЂАНСКО ЕКОНОМСКО ДРУШТВО – ЛИБЕРАЛИ.

О либералима се говори у 123. питању. Али однос према нацији је можда оно што пише у загради код 111.
питања и односи се на енциклопедисте.

26. ПРОИЗВОДЊА - ДЕФИНИЦИЈА, ПОЈАМ

8
Производња је стварање добара. Људи производе посредством својих међусобних веза. Те везе чине
економске епохе и системе.

Добра задовољавају људске потребе. У тржишној привреди добра су робе чију цену купци желе да плате.
Ако се роба не купи, онда не може бити ни добро, јер је нико не користи. Производња је економски
завршена и друштвено призната тек када се роба купи и оде у потрошњу.

У тржишној економији је сваки рад производан уколико његов резултат ноци цену (без обзира да ли је тај
рад духовне или физичке природе). На економски смисао производног рада не утиче то да ли је он законит
или не, моралан или не. {Трговина дрогом и проституција се, на пример, сматрају морално и културно
неприхватљивим радовима.}

У производњу спадају и услуге. Оне су све оне делатности које не производе нова физичка добра али имају
цену. Услужују нас: уметници, трговци, превозници, доктори, забављачи, администрација, учитељи,
новинари, технички сервисери и банкари.

27. ВРСТЕ ПРОИЗВОДЊЕ – ЕКОНОМСКЕ, ТЕХНИЧКЕ.

Политичка економија дели производњу на две области: економску и техничку. У економској налазе се
економске епохе и ситеми. А у техничкој???

28. ЕКОНОМСКЕ ЕПОХЕ

Економске епохе разликујемо по основним правима и дужностима која одређују место људи у
производњи.

У празаједници људи углавном раде у складу са својим узрастом и полом. У теократским друштвима
Инка и Ацтека њихове активности припадају боговима, а расподелу рада и потрошњу одређују свештеници.
У хидрауличним друштвима Тигра, Нила и Еуфрата права и дужности људи подређена су сушним и
плавним раздобљима ових река. У кастинском друштву Индије место људи у производњи одређено је
рођењем у овој или оној изолованој социјалној групи, касти, и не може се променити ничијом вољом. У
античком друштву Грчке и Рима пуну власт, права и дужности имају племићи и велепоседници; док
обични становници градова власт немају (њихова права и дужности не произилазе из власти). У овом
друштву има и ропства, али оно није носећи део економског уређења антике. Робом се постаје по рођењу,
губитком слободе услед изгубљеног рата и због неспособности да се исплате дугови. У сељачким
друштвима Европе од 4. до 8. века сељаци сами одређују своја права и дужности у складу са обичајима,
јер је власт слаба а закона нема. У феудалном друштву у Европи (до 15. века) и Јапану (до 19. века) права и
дужности одређена су рођењем и свако их има било да је сељак или краљ. У капиталистичком друштву
сви имају иста права и дужности а разлике настају због величине имовине и радних способности. У
социјалистичком друштву сва права и дужности имају радничка класа и чланови комунистичке партије,
док остали слојеви имају мање права и мање дужности (сељаци, занатлије и ситни индустријалци).

29. ЕКОНОМСКИ СИСТЕМИ – ТРИ СИСТЕМА

Економске системе разликујемо по начину на који се везују производња и потрошња. Постоје три врсте
ових система – тржишни, натурални и мешовити.

9
 30. ТРЖИШНИ СИСТЕМ

Тржишни систем је данас капитализам, а у прошлости развио се у Грчкој и Риму. У њему су производња и
потрошња повезане трговином. Имају га и средњовековна Византија, Арабљани и османска Турска.

31. МЕШОВИТИ СИСТЕМ

Мешовитим системом називамо привреду у којој се прожимају тржишни и командни системи. Овај систем
се односи на земље у којима је улога владе веома велика, мада у њима преовлађује тржишна привреда
(земље у Африци, Азији и Јужној Америци).

32. НАТУРАЛНИ СИСТЕМ – ТРАДИЦИОНАЛНИ, КОМАНДНИ

Натуралним системом се произведена добра расподељују потрошачима по обичају и државном закону.

Облици тог система су сва некапиталистичка и предкапиталистичка друштва, мада се у сваком од њих и
трговало, али без утицаја на опште материјално стање становништва (сем у античко доба). И социјализам спада
у натурални систем, јер се у њему производња, расподела и потрошња одвијају помоћу планског
командовања привредом. У њему пресудну улогу у одређивању цена има влада а не тржиште. Зато се
социјалистичка привреда у политичкој економији назива командном (ипак, југословенски социјалистички систем је
био тржишни).

33. ТЕХНИЧКЕ ВРСТЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Када производњу посматрамо технички, онда је разврставамо по областима (пољопривреда, индустрија),

гранама (грађевинарство, сточарство) и по секторима. Сектора је три: примарни, секундарни и терцијарни.

Примарни сектор обухвата екстрактивну индустрију. Она извлачи природно богатство из земље и прерађује
га (у земљу економски спадају и вода и ваздух). У овом сектору су пољопривреда, рибарство, рударство,
нафтна индустрија, производња морске соли и шумарство.

Секундарни сектор се бави прерадом сировина и производи готове или полуготове робе. Ту спадају
грађевинарство, аутомобилска индустрија, бела техника, индустрија намештаја, конфекције, обуће и
хемикалија.

У терцијарни сектор спадају услуге. Услужују се фирме и потрошачи.

34. РАСПОДЕЛА – МЕСТО ЉУДИ У РАСПОДЕЛИ, НАЧИНИ РАСПОДЕЉИВАЊА

Расподела је раздељивање производа од произвођача до потрошача. Док нема тржишта производи се

расподељују потрошачима на основу обичаја, навика и закона. Тако сељак у феудалном друштву даје свом велможи
прописану годишњу количину пшенице , сува меса, вина и дрвета, а овај га заузврат брани од пљачкаша и стране војске. Али када
се стане трговати, онда се расподела одвија помоћу размене. У капитализму се расподела искључиво
спроводи преко тржишта док се у свим осталим системима одвија преко њега тек узгредно.

Ко ће колико добити од произведеног блага зависи од величине његове имовине, војне снаге, вештине
руку, места у хијерархији државних службеника, политичке снаге преговарача и личног угледа.

10
Расподела економских добара се одвија и наслеђивањем, поклањањем, коцкањем и пљачком.

35. ДА ЛИ ЈЕ ПЉАЧКА РАСПОДЕЛА?

Пљачкање је у свим друштвима забрањено. Али појам пљачке је покретан и прожима се са карактером
политичког система. Док унутар друштва мали џепарош бива лако кажњен, дотле велики освајач и пљачкаш
туђе територије и имовине често бива слављен као јунак а његова дела опевана (пример Џингис хана и
његових пљачкашких монголских племена у 13. веку). Пљачка не може бити трајан извор економске
сигурности државе, јер после освајања дневно опада обим плена. Отуда је држава приморана да се брине
о производњи.

36. ПОТРОШЊА – ДЕФИНИЦИЈА, ПОЈАМ

Потрошња је искоришћавање добара. По сврси и облику разликујемо три врсте потрошачких добара: чиста
потрошачка добра, производна потрошачка добра и услуге.

37. ТРИ ВРСТЕ ПОТРОШАЧКИХ ДОБАРА

Чиста потрошачка добра су она која служе личном животу људи без обзира да ли их троше као појединци
или заједнички. Њих делимо на краткотрајна и дуготрајна. У краткотрајна спадају храна, огрев, светло,
цигарете, одећа, пиће (непосредне животне намирнице). У дуготрајна спадају бела техника, намештај,
књиге, аутомобили, куће, позоришта, стадиони, улице (добра која подносе честу употребу и чија се
корисност брзо не смањује).

Производна потрошачка добра су она која се искоришћавају у производњи и код услуживања. То су

машине, сировине, фабричке зграде, трактори, инструменти, горива, камиони, железнице, авиони, високе
пећи, фризерски апарати. Њих зовемо и производни капитал или само капитал.

Услуга је онолико више колико је економија земље развијенија, а производња животних намирница све
мањи део целокупне производње. Једна од услуга се упадљиво бурно развија: реклама. Она наговара
потрошача да купи показану робу или да плати за неку услугу. Рекламе су скоро неизоставни део продајне
стратегије фирми и облик њихове конкуренције.

38. ПРОДУКТИВНОСТ. ФАКТОРИ ПРОДУКТИВНОСТИ

Продуктивност је однос између броја производа и примењеног рада и капитала. У капитал спадају средства
за производњу и земља. У фабрици се продуктивност обично мери на сат, а у целој привреди до годину
дана. Када продуктивост расте , тада се мање рада и капитала дало за једну робу и тада цена може (мада
не мора) пасти, и обрнуто:када продуктивност пада тада се дало више рада и капитала за ту робу и она
стога може поскупети. Продуктивност највише зависи од знања и вештине произвођачевих руку, од
квалитета машина, напретка примењене науке, природног богатства и економског система.

С обзироm на факторе производње, продуктивност меримо као продуктивност рада, продуктивност

капитала и заједничку продуктивност економских фактора. Продуктивност рада је однос између броја
производа и часова рада неког радника. Продуктивност капиталаје однос између броја производа и
уложеног капитала. Заједничка продуктивност економских фактора је однос између броја производа и

11
уложеног рада и капитала. Економисти су увек задовољни када се продуктивност диже уз непромењену
масу рада и капитала. То називају већом економичношћу.

39. НОРМА

Када власник фабрике одреди колико је сваки рсдник дужан да произведе на час, онда се таквазадата
продуктивност назива нормом. О норми у име радника преговарају са власником фаббрике синдикати. Они
пазе да се радници не преоптерете-да старији радници могу испунити норму како не би изгубили посао, а
да се млади сачувају од великог напора како би могли још дуго да раде идочекају пензију.

40. ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ И ПРОДУКТИВНОСТ. ДЕМОКРАТИЈА И ДИКТАТУРА.

Када се држави промени политички систем, он мења и економски , то може да утиче на произвођаче тако
да или више или мање производе. После победе бољшевика у Русији 1917. пољопривредна производња је
толико пала да је тек 1953. година давала онај род пшенице који је за време цара постигнут још 1913. У
Совјетском савезу се накнадно вишеструко увећала индустријска производња у односу на царску, али по
цену великог сиромаштва народа и претварања милиона људи у присилне раднике. Економисти мисле да
би Русија била развијенија да је остала у капитализму.

Демократија може бити, али није неопходан услов да се људи мотивишу за успешнији рад. Под
генералским диктатурама двадесетог века успешно су се развијале привреде у Шпанији, Португалији,
Грчкој, Тајвану и Аргентини. Чак је била успешна и у нацистичкој Немачкој ахваљујући ратној производњи.
Демократија је услов за поштовање људских права и слобода, али економски развој може да се одвија и
без ње.

41. ЕКОНОМСКИ ФАКТОРИ – ЗЕМЉА, РАД И КАПИТАЛ.

Све што служи производњи чини економске факторе. Економски фактори су сунце, вода, ваздух и земља,
фабрике, сировине, друмови, радници и научници. Обично се сви ови фактори групишу у три групе, на
земљу, рад и капитал. Предузетник се понекад помиње као четврти фактор.

42. ЗЕМЉА – ПРОИЗВОДНИ ФАКТОР.

Земљу у економском смислу чине сва од природе дата добра која могу служити за производњу. У земљу,
поред осталог, спадају необрађено земљиште, пашњаци, шуме, мора, језера, реке и баре, минерали, рибе,
животиње, клима и руде. У земљу спада и космос.

Држава може располагати већом територијом него што је економски искоришћава. Данска не користи
Гренланд, у Русији делови Сибира чекају да се употребе.

Све док економски значај капитала није поткопао европски феудализам и друге натуралне системе широм
света, земља је била највећа имовинска светиња, предмет култних обожавања и разних ратова. После
Другог светског рата ублажаван је спор држава око разних европских и других граница. Ипак, државе се и
данас сукобљавају око земље и то чине много разорније од суседа у селу који се сукобљавају ко међа, од
предузетника у граду око продајних места за своје робе на тржишту и од наследника око имовине после
смрти својих рођака и родитеља.

Земља не изазива трошкове да би се произвела. Ту се она разликује од рада и капитала! Али право на њено
искоришћавање има цену. Отуда је и нетакнута земља предмет трговине, а цена јој је виша ако је у њу

12
уложено капитала који ће јој повећавати плодност и прилагођавати је грађевинским и транспортним
стандардима.

43. РАД И ПОНУДА РАДНЕ СНАГЕ.

Рад је трошење радне снаге. А радна снага је скуп човекових психофизичких моћи. Рад увек има
професионални облик и друштвене особине (неко је професионални обућар, али социјално може бити роб
или приватни занатлија).

Колико часова је запослени човек дужан да стоји за машином? Један одговор даје економија а други
политика: економија говори колико је радникова плата део трошкова по јединици производа, а политика о
људским и личним слободама и дужностима. (Економиста хоће најмањи трошак рада по јединици
производа, а политичар хоће економију лојалну његовим циљевима.) Спор решава радно законодавство
које одређује права и дужности послодавца и запослених, дужину радног дана и празнике.

Етимолошко порекло речи „рад“ у многим језицима указује да је он нежељени напор. У класичном грчком
и у европским језицима рад је мука, бол и највећа непријатност.

Понуду радне снаге чини број радника који хоће да раде за извесну плату у одређеном раздобљу. Не чине
сви незапослени понуду радне снаге (као нпр. просјаци, домаћице, они који примају социјалну помоћ од
државе...)

Понуда радне снаге највише зависи од величине становништва; старосног састава становништва; величине
радно способног становништва; дужине радне недеље и празника; и привлачности зараде.

Понуда радне снаге се повећава уколико се дижу плате, а смањује се са падом плата. Када се плате толико
подигну да већ од једне може да живи просечна породица, онда често један од родитеља остаје у кући
ради подизања деце, а други не тражи додатни посао.

У земљи са млађим становништвом има више расположиве радне снаге него у земљи са старим. У
европским земљама се рачуна да је неко радно способан за пуно запослење са 16 година, а да треба да се
пензионише са 65 година, док жене са 60. Данас се у развијеним европским земљама ради 40 часова
недељено. Субота и недеља су празнични дани за већину запослених. У Јапану радни дан траје 10 часова и
ради се и суботом. <3 Због тога се тамо ради 78 дана више него у Европи...

44. КАПИТАЛ.

Капитал чине средства за производњу која је направио човек. У њега спада и први камен употребљен за
лов на мамута и последњи модел компјутера који управља фабричком производњом.

Неки економисти, као Маркс, сматрају да је капитал било шта што доноси зараду. Он дели капитал на
производни ,робни и новчани јер сви они доносе профит. Ми одвајамо капитал од роба и новца! ↔ Под
робним богатством друштва подразумевају се све робе које могу имати цену (а постоје лична и државна
добра која немају цену јер спадају у културно богатство: збирке, библиотеке, споменици, породичне
фотографије). Новац исто тако није део богатства народа, он само богатство одсликава. Новац у руци је
само право да се купи роба...

45. ВРСТЕ КАПИТАЛА.

13
Са становишта обрачунавања цена новог производа, капитал који га ствара делимо на текући
(циркулирајући) и стални (фиксни). У текуће спадају сировине, полуфабрикати (?), погонска енергија, горива
и мазива. У стални нпр. спадају фабричке зграде, машине, транспортна возила, друмови и електрична
мрежа.

46.ТЕКУЋИ КАПИТАЛ.

Текући капитал мења свој облик за време производње а његова цена се у потпуности урачунава у цену
новог производа. (Ако је за једну кошуљу неопходно утрошити метар платна, три метра конца, један
киловат струје и један децилитар мазива за шиваћу машину, онда се цена ових производа која је претходно
плаћена, у целости урачунава у цену кошуље.)

Све цене које се урачунавају у цену новог производа су трошкови.

47. СТАЛНИ КАПИТАЛ.

Стални капитал не мења свој облик за време производње и само се његов потрошени део урачунава у цену
новог производа. (Шиваћа машина цела производи кошуљу, али ће осим једне направити још хиљаду
кошуља и зато ће се само хиљадити део њене цене урачунати у цену једне кошуље. То важи и за хале,
камионе и електричну мрежу)

Део сталног капитала је социјални капитал. То је онај капитал који директно доприноси школовању, лечењу
и одржавању радне снаге. Он не учествује у производњи али је олакшава и омогућава. У њега спадају
школе, болнице, јавна купатила, паркови и спортски центри.

48. АКУМУЛАЦИЈА КАПИТАЛА. НАЧИНИ АКУМУЛАЦИЈЕ.

Акумулација капитала је увећање масе средстава за производњу. За власника средстава за производњу

сврха акумулације капитала једа му увећавањем производње донесе нову зараду, профит. А становништву
акумулација капитала доноси ново запошљавање и више потрошачких добара.

Конкуренција гони произвођаче да увећају производњу улагањем у нову технологију, јер је то најсигурнији
пут за појефтињавање њихових роба и самоодржавање на тржишту.

Акумулацију омогућавају шттедња и промена структуре средстава за производњу.

Штедња је уздржавање од потрошње. Уздржавање је двоструко: једанпут када не трошимо новац у корист
свог личног благостања, на породицу и кућу, већ га чувамо док се не нагомила док га не буде довољно да
купимо нова средства за производњу, а друг пут када га без икаквог чекања одмах трошимо на средства за
производњу. (Уздржавање од потрошње - штедња, није никакав жртвени и морални чин одговорних људи
пред својом будућношћу и децом, већ је то чин њиховог природног понашања кроз миленијуме.

Промена структуре средстава за производњу помаже акумулацији капитала онда када машина не прави
бомбоне већ машину за прављење бомбона. Акумулација се увећава када машине праве машине, када
средства за производњу праве средства за производњу. ... Влада може много да утиче на то колико ће се
производити средства за производњу а колико средства за потрошњу. Акохоће више ракета подстаћи ће
акумулацијукапитала ради нових машина које праве ракете, а ако хоће да војнике боље обуче, нахрани и
смести у савремене касарне,подстаћи ће акумулацију средстава за производњу ради потрошње.

49. АКУМУЛАЦИЈА И МОРАЛ.

14
Миту о моралном уздржању од потрошње и луксуза веома су допринели француски, немачки, холандски и
енглески протестанти. Они су тиме оптуживали краља, племство и цркву да неће да попусте пред градском
буржоазијом и дозволе јој да увећа производњу и благостање народа напуштањем старе расподеле
својина, умртвљене феудалне привреде и разузданог живота. Али убрзо је луксуз наводно штедљиве класе
власника капитала у Америци достигао огромне размере (Карнеги, Ротшилд, Рокфелер...у 19. веку се на
забавама богатих дуван увијао у новчаницу од 100 долара како би се богатство могло удисати).

50. АМОРТИЗАЦИЈА.

Амортизација је искоришћена вредност средстава за производњу која се урачунава у цену новог

производа. Она се још зове рабаћење и депресијација.

Власник капитала после продаје робе ставља новац од оног дела цене робе који одговара трошку
средстава за производњу искоришћеног за њену производњу у амортизациони фонд. Тамо га држи све
дотле док не сакупи довољну своту да опет купи нове сировине и машине. Он често мора да купује нове
машине и пре него што му старе пропадну, јер су старе постале технолошки застареле и спорије раде од
конкурентских.

Држава у којој је амортизацијавећа од потпуно нових улагања, инвестиција, троши свој капитал. Такав
случај у теорији се назива капиталном потрошњом, а у пракси се обично дешава за време рата када
држава користи машине за производњу топова и није у стању да производи нове машине. Резултат
капиталне потрошње је смањивање обима средстава за производњу и економско пропадање државе.

51. ПРЕДУЗЕТНИК.

Предузетник је свако ко улаже новац да би зарадио профит. Профит је новац који предузетник зарађује
поред уложеног новца. Предузетник организује производњу тако што спаја земљу, рад и капитал.
Предузетници не морају самостално организовати и управљати производњом, јер то поверавају
професионалној управи, менаџерима. То чине нарочито онда када је предузеће корпорација, односно, када
је у власништву више предузетника. Онда они само контролишу менаџере и одобравају пословну политику.

*Реч предузетник исковао је Жан Батист Сеј у својој књизи „Истраживање о политичкој економији“ из 1803.
године.

Без предузетника се не могу покренути земља, рад и капитал, јер неко мора да одлучи: шта и колико да се
произведе, како да се произведе и где да се произведе. Предузетник преузима ризик од неуспеха, јер ће
изгубити новац који је у производњу уложио уколико пропадне. Он зато отвара предузеће тек онда када је
сигуран да зна шта се на тржишту тражи и шта треба производити.

Многи економисти не сматрају да је предузетник четврти производни чинилац – поред земље, рада и
капитала – јер држе да је он само посебни део радне снаге а не и сила поред ње. Они говоре да ни
преузимање ризика није само одлика предузетника већ и других који раде.

52. УСЛОВИ ЗА КОМАНДНУ ЕКОНОМИЈУ

Главни услови да се успостави командна економија, било као систем, ило као допуна тржишној
економији, су: надмоћна централна власт над локалном и сталешком, заједничка својина, превладавање
пољопривреде над индустријом и трговином, рат и природне катастрофе. Било који од ових услова да
постоји, он може мада не мора, да проузрокује командни систем.

15
 Што се тиче јаке централне власти, она може да буде погодна по тржишну економију и привредни
развој. Генералске диктатуре у Европи и Латинској Америци су оспориле раширено убеђење
Англосаксонаца да је парламентарна демократија услов за развој тржишне економије (пример су генерал
Франко у Шпанији 1936-1975. и генерал Пиноче у Чилеу 1973-1990,који су одређивали правила економског
живота без икакве контроле народа и његових институција).

Заједничка својина потпомаже командну економију тиме што од врховне власти тражи да ова
одређује циљ и начин употребе имовине. И данас су земља, капитал и новац у Цркви заједничка својина.
Ова својина одговара командној економији због тога што су овлашћења локалних управљача имовином
мала. Слично као у Цркви, заједничка имовина је постојала и у комунистичким земљама као државна
својина.

За разлику од прошлости, модерна пољопривреда није услов за развој командне економије. Данас
фармери морају купити аграрне технологије, па је пољопривреда постала део тржишног система (ваљда
овако?).

Када дође до природних катастрофа, држава у погођеном подручју заводи ванредно стање
(евакуише људе и фабрике, води подручну производњу и расподелу потрошачких добара за
становништво). Ту је командна економија привремена и траје само онолико колико трају непосредне
последице катастрофе.
У ратном стању држава подвргава индустријску производњу политици владе и интересима војне одбране
(више се производе тенкови и подморнице, а мање чарапе и намештај).

53. ОДЛИКЕ ТРЖИШНОГ СИСТЕМА – ЧЕТИРИ ГЛАВНЕ.

Главне одлике тржишног система су: приватно власништво, слобода избора и улагања,
индивидуални интерес и конкуренција.

54. КОНКУРЕНЦИЈА И ТРЖИШНИ СИСТЕМ.

Ривалитет продаваца и купаца око цене исте робе је конкуренција. Продавци конкуришу
продавцима, купци купцима, а уједно и једни против других. Конкуренција је повезала локална тржишта у
национална а њих у међународна.

Цео свет је једна пијаца.

Конкуренција има и тужно наличје: шта радити са дуговима пропалих предузећа? Где ће отпуштени
радници? Шта ако због незапослености дође до унутрашње побуне?

55. ИНДИВИДУАЛНИ ИНТЕРЕС.

После Кромвелове револуције у Енглеској, италијанске ренесансе, америчке и француске

револуције: рођен је слободан човек, пред законом изједначен са свим другим људима. Сам је морао да се
брине о себи и својој породици, јер му ни краљ ни црква више нису били дужни посла и хлеба.
Трка за запослењем, пословима и профитом, постала је део личног понашања људи. Дух предузетништва
слободног запошљавања штитила је либерална филозофска,политиколошка и економска мисао. Поред њих
то је чинио и протестантизам ( протестанти и данас сматрају да је свако ко је зарадио пуно новца Богу драг
и да ће наследити рај). Слобода кретања, запошљавања и улагања изазвала је одушевљење широм Европе.

16
Ипак, многи су осећали презир према новцу, производњу ради профита сматрали неморалном, а трговину
преварантским занатом.

У 20. веку је индивидуални интерес често трпео пораз од колективних идеологија: бољшевизам,
нацизам, расизам, фашизам и национализам. Сваки од њих, када је постајао политички програм у својој
држави значио је у њој како економску негацију духа предузетништва, тако и људских слобода и
грађанских права.

56. ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО И КАПИТАЛИЗАМ.

У капитализму је свако власник бар једног од три производна фактора: земље, рада и капитала.
Свако има право да ове производе купује и продаје.

Радна снага је посебан предмет трговања. Њен статус као робе променио се у капитализму у односу
на ропство. У капитализму човек може продати само своје услужне способности, своје радне моћи, али не и
себе. Продавац радне снаге је уједно и њен власник и он је продаје на неко време. На сат, дан, недељу,
годину или више. Чим се заврше осам часова рада, сва радна снага, све до наредног радног дана припада
раднику. Када истекне уговор са послодавцем, радник може своје услуге продавати поново.

57. СЛОБОДА ИЗБОРА И УЛАГАЊА.

Слобода избора производње и куповине је главна карактеристика тржишне економије. Отуда је

често називају и laissez-faire економијом, или привредом слободног избора и рада.

(*тржишни систем је економски систем у којем се расподела одвија трговањем. Тржишни систем је име за односе
произвођача, потрошача и купаца повезаних разменом роба и новца. У њему сви производе за тржиште, сви продају за новац и сви
купују за новац. Тржишни систем је развијен у Европи, Северној Америци, Аустралији и индустријским земљама Далеког истока. У
антици имали су га Грци и Рим. Имала га је и Византија, исламски арабљани и отоманска Турска ).

У средњем веку аристократија није дозвољавала занатлијама да слободно шире свој капитал, да купују
земљу и радну снагу. И у комунистичкој Југославији у којој је од 1945. до 1953. владала командна
економија (а потом тржишна) било је свакојаких забрана на куповину и продају производних фактора.
Сељак није смео никога да стално запосли, све до 1990их година (чак ни за време бербе кукуруза), нико
није могао отворити радионицу са десет запослених; политичка елита није дозвољавала да се развија
тржишни систем на приватној својини јер је знала да се приватници сутра могу појавити као претенденти на
власт.

Капитализам није идеалан, у њему нема апсолутне слободе, али је има више него под феудалним
краљевима Европе и у земљама у којима су до јуче владали комунисти.

58. МЕШОВИТИ СИСТЕМ – КРИЗЕ.

Мешовити систем настаје кад се тржишни систем допуни државним планирањем. Овај систем постоји у
готово свим земљама изузев у развијеним државама западне Европе, затим у САД, Канади, Јапану,
Аустралији, Сингапуру итд. Државе са мешовитим системом имају ауторитаран или нелиберални политички
систем. Главни узроци који доводе до развоја мешовитог система су: економске кризе, монополи,
неједнакост, и заједнички интерес становништва.

17
У 19. веку економске кризе су у развијеној Европи готово сваких десет година погађале привреде
Француске, Енглеске, немачких држава, али и САД. У 20. веку је криза из 1929. године, која је трајала све до
завршетка Другог светског рата, погодила све земље које су учествовале у међународној трговини.
Приватни капитал је избегавао да улази у нископрофитне гране као што је , на пример, путнички
железнички превоз. Због тога су владе почеле да воде антикризну економску политику и да купују
предузећа у непривлачним гранама за улагање приватног капитала. Настајала је државна својина над
капиталом и земљом. Држава је почела да води планску политику цена, кредитну политику, царинску и
пореску политику и заједно са својим предузећима постала је највећи појединачни капиталиста у многим
земљама.

59. МОНОПОЛИ И НЕЈЕДНАКОСТ КАО УЗРОЧНИЦИ МЕШОВИТОГ СИСТЕМА.

Чим су крајем прошлог века велике фирме у разним гранама преплавиле тржиште јефтиним производима
и тиме натерале мале фирме да се угасе, а потом повисиле цене својим, до јуче јефтиним робама, владе су
одлучиле да заштите потрошаче од претераних профитних апетита тих фирми. Развиле су антимонополско
законодавство.
Савремене владе воде рачуна да плате радницима буду економски и морално прихватљиве, да порезима
на имовину и дохотке сакупе новац да се збрину незапослени, инвалиди, опреме школе и болнице. Државе
могу да наметну прерасподелу профита и плата у корист мањих разлика међу људима. Ако држава својим
буџетом, институцијама и законодавством води бригу о једнакости људи, онда се ствара тзв. држава
благостања којом се ублажавају ефекти "немилосрдног" тржишног система.

60. МЕШОВИТИ СИСТЕМ И ЗАЈЕДНИЧКИ ИНТЕРЕС СТАНОВНИШТВА.

Држава данас води бригу о заштити животне околине, даје новац предузећима да не повисе цене,плаћа
програме за преквалификацију радне снаге, стипендира школовање и научни рад. То чини да би повисила
животни стандард породице и да би помогла развој појединих привредних грана које су од општег
интереса.
Влада опорезује предузећа а потом добијени новац даје као помоћ фармерима да би производили своје
производе (а они заузврат не смеју да повисују цене тих фармерских производа да би стаовиштво
моглолакше да их купује). Држава финансира и разне подухвате научника итд..

61. УЛОГА ВЛАДЕ.

У свим савременим економским системима влада је дневни регулатор привредног живота. Влада највише
утиче на производњу у комунистичком командном систему. У њему она одређује све: производњу,
расподелу, потрошњу, стандарде, културни живот, политичка кретања, морална правила. Она је чак
службени поседник правде, истине и тумач је будућности.

Мање је посла за владу у мешовитом, а још мање у тржишном систему. У овим системима она има четири
дужности: образовање правила економског живота, образовање цена роба и услуга, прераспоређивање
зарада, и стабилизовање привредног живота.

62. ВЛАДА – ОБРАЗОВАЊЕ ПРАВИЛА ЕКОНОМСКОГ ЖИВОТА .

Влада образује правила економског живота помоћу закона. Њима искључује нелојалну конкуренцију и
заводи правила ферплеја између произвођача и купаца. Нпр.забрањено је обарати своју цену у
иностранству испод цене те робе у мојој земљи (дампинг).

18
Власт доноси законе којима се штите својинска права и принуђују дужници да плате дугове. Фирме не смеју
на етикете својих производа стављати лажне податке или их неморално рекламирати. Забрањено је
рекламирати цигарете без упозорења да су опасне по здравље. Забрањено је рекламирати свој производ
као најбољи.
Држава одређује радне, хигијенске, техничке и сигурносне стандарде...

63. ВЛАДА И ОБРАЗОВАЊЕ ЦЕНА.

У време инфлације владе често забрањују слободно формирање цена, и саме их одређују. Посебно то чине
код прехрамбених производа и електричне струје.
Цене се мењају и када се оптерете порезима и царинама. Влада може да купује вишкове пшенице од
фармера не би ли тиме одржала најповољнију цену за развој пољопривреде.

64. ЗАШТО ВЛАДА ПРЕРАСПОДЕЉУЈЕ ЗАРАДЕ – ПРИМЕРИ.

Владе мењају финансијски положај који су предузећа и социјалне групе стекле на тржишту. Оне не
поништавају имовинску неједнакост, већ је своде на однос који становништво политички и морално
прихвата, и који подстиче предузетнике и становништво да се кроз конкуренцију боре за потврду своје
економске посебности.

Финансирање школа и болница је пример како се порезима узима новац од фирми и грађана који га
зарађују да би учитељи и лекари независно од тржишта могли радити у корист свих. И дечји додатак, и
помоћ мајкама држава исплаћује из свог буџета преко агенција које је она основала. Држава може да
покрива губитке предузећима тиме што им одобрава кредите из свог буџета (у СФРЈ су тако покривани
губици челичани у Смедереву). Државне наруџбе код војне индустрије такође прерасподељују зараде јер
држава новцем који је опорезивањем одузела од оних који су га зарадили плаћа профите онима којима је
она једини купац.

65. ЗАШТО И КАКО ВЛАДА СТАБИЛИЗУЈЕ ПРИВРЕДНИ ЖИВОТ – ПОЛИТИЧКИ МОТИВ.

Стабилизовање привредног живота је макроекономска активност државе и одвија се у складу са њеном

политиком привредног развоја (она се односи на раст производње, запослености, спољну и унутрашњу
задуженост државе, опорезивање, величину плата и висину цена). Влада се труди да свакоме економски
угоди бар онолико да могући остатак незадовољства људи не може политички да угрози постојећи правни
ред и правила политичких односа.

66. ХИДРАУЛИЧНО ДРУШТВО – ПОЈАМ. ДРЖАВЕ, ПОДРУЧЈА НАСТАНКА.

Хидраулично друштво је деспотија у којем земља припада држави а обрађује се принудним радом
становништва. Државе са оваквим друштвом су биле: Индија, Тајланд, Кина, Египат, Сумер, Асирија,
Туркестан и државе Инка, Маја, Толтека и Ацтека. Њима блиска била је монголска и постмонголска Русија
пре и после Петра Великог, упркос његовим реформама.

Хидраулично друштво настаје у подручјима оскудних падавина али редовних великих сезонских поплава и
веома плодног земљишта. Северна Кина и Бенгал су та подручја, око Жуте реке, Брамапутре, Ганга и Инда.
Исто се понавља око Нила у Египту, Тигра и Еуфрата у Месопотамији, као и око Сарафшана у Туркестану.
Тамо је народ под управом моћног цара морао дизати високе насипе, како би после киша зауставио продор
велике воде. Сви су по закону морали да раде за државу. У Сумеру су радили и свештеници, код Инка сви
здрави мушкарци. У Мексику су и младићи из највише класе учили вештину копања и градње насипа.
19
 67. СВОЈИНА И ХИДРАУЛИЧНО ДРУШТВО – ПОЈАМ. ПРАВА И ДУЖНОСТИ ОКО ЗЕМЉЕ.

У свим државама ових народа уређена земља је државна. Изван ње постоји и приватна али је њена
економска важност за економску и политичку стабилност државе мала. Земљом управља свемоћни деспот
који радни народ подвргава централистичкој управи. Организација и извођење јавних радова је веома
слична војној организацији, чак јој и управљају и војне вође.

* Редовност киша и поплава повезана је са ритмом годишњих доба, Сунчевог положаја и Месечевих
циклуса. Није случајно што су први календари рађени код Маја, Египћана и Кинеза.

Права и дужности становника око земље су раличита, иако нико није њен власник. Они се разликују код
расподеле плодова земље. Расподела је у складу са положајем у држави. Деспот одлучује о циљу и почетку
радова, управљачи заповедају на лицу места, сељаци и други раде, лекари збрињавају повређене, војници
чувају ред, свештеници изводе обреде...

68. ПРОЖИМАЊЕ ПОЛИТИКЕ И ЕКОНОМИЈЕ У ХИДРАУЛИЧНОМ ДРУШТВУ

Спој политике и економије у хидрауличном друштву био је већи него и у једном другом. Сво обрадиво
земљиште је у рукама државе коју симболизује цар. Влашћу над храном он држи у покорности сво
становништво и све сталеже.

Владар је самодржац. Нема насупрот њему ниједне установе која би му ограничавала власт: нема
парламента или скупштине, нема биране владе, независних судова, дворског савета, партија и синдиката.
Цар је недодирљив и некажњив. Он је држава изнад друштва и не подлеже никаквој контроли. Могу га
уклонити само болест, завера и смрт.

Присилни масовни радови су главна карактеристика економског система ових друштава. Они су повремени
и периодизовани и никада не обухватају сво становништво.

Деспотска владавина цара је главна особина политичког система азијатских друштава. Важни фактори били
су попис становништва, поштански систем и књиговодство.

Оријентални деспоти били су неупоредиво јачи од европских феудалних краљева. Док фараон може ради
радова и ратова да дигне цео народ на ноге, дотле европски краљ може да позове у рат само оне сељаке и
племиће које он по уговору штити и који су дужни да са њим иду у заједнички бој.

69. ХИДРАУЛИЧНО ДРУШТВО У ПОЛИТИЧКОЈ ЕКОНОМИЈИ КАО НАУЦИ.

О азијатском уређењу постоји политекономска литература на енглеском, француском и немачком језику.

Највише је има на руском, под утицајем марксиста. Они су трагали за значењем Марксових опаски о Русији
као оријенталној деспотији. После 1931. њих више нема због Стаљинове забране да се о томе расправља.

70. МАРКСИСТИ И СТАЉИН И МЕСТО ХИДРАУЛИЧНОГ ДРУШТВА У ТЕОРИЈИ РАЗВОЈА ДРУШТВА.

Маркс је био први истраживач који је из економске историје извукао азијатско друштво. Руски теоретичари
су кренули за њим јер су схватили да се хидраулично друштво опире многим поставкама марксизма и
желели су да га објасне а да не одбаце Маркса.

20
Стаљин је наредио да се из свих уџбеника политичке економије избаци азијатско уређење из следећих
разлога:

1. азијатско уређење настаје на државној а не на приватној својини (то ремети марксистичку

интерпретацију да у приватној својини лежи порекло раскола међу људима)

2. азијатско уређење настаје због климе и велике државне територије, а не због развијености средстава за
производњу (то је оспоравало став марксистичких догматика да на облик друштва пресудно утиче
техничка моћ произвођача а не природа)

3. оријентална деспотија је старија од свих других друштава и богатија од свих (ова чињеница оспорава
стаљинистички канон да је прва цивилизована заједница ропство)

4. кроз азијатско друштво нису прошли многи европски народи и обрнуто, Кинези и Индијци нису прошли
кроз ропство, феудализам и капитализам (ово непријатно погађа марксистичку догму да сви народи
морају проћи кроз ропство, феудализам и капитализам)

5. азијатско уређење је миленијумима статично и без видљивог техничког напретка (што доводи у питање
марксистичку представу о историјском успону човека и његовом непрекидном прогресу)

6. Маркс је тврдио да су се Руси ослободили од Монгола али не и од монголског политичког система.

Тврдио је да величина Русије намеће снажну централистичку владу и да ће деспотизам у Москви
трајати дуго, независно од промена владара. То је упућивало на размишљање о карактеру бољшевичке
власти. Због оваквих Марксових закључака овај његов рад „Открића о историји тајне дипломације 18.
столећа“ никад није објављен у СССРу.

Док марксисти на Истоку нису говорили о азијатском уређењу из доктринарних и политичких разлога,
дотле економска историја на Западу то није чинила због европоцентризма. Радије је говорила о оним
уређењима која су обележила прошлост Европе и раширила њен утицај на Америку, Африку, Аустралију и
Азију. Тако се Египат, Кина, Индија, Персија час подводе под ропство а час под феудализам. Карактер
оријенталног друштва остаје до данас у европској науци замагљен.

71. АНТИЧКА ЕКОНОМИЈА. КАРАКТЕР ЕКОНОМИЈЕ. ПРИВРЕДНЕ ЈЕДИНИЦЕ.

Под античком економијом подразумевамо привреду грчко – римског света од 8. века пре Христа до 5. века
после Христа.

Главно територијално везивно ткиво ове привреде је Средоземно море, мада се она на свом врхунцу
распростирала далеко изван њега.

Привреда ове економије је претежно аграрна. Античка економија је састављена од ропских привредних
јединица, међу којима су највеће у пољопривреди и мануфактури. (Састављена је још од зависних сељака,
колона, и самосталних произвођача и предузетника, међу којима су главни мануфактуристи, занатлије,
трговци, банкари и слободни сељаци.)

72. ТРЖИШНИ КАРАКТЕР ГРЧКО – РИМСКЕ ЕКОНОМИЈЕ.

Циљ већине произвођача је био да са својим производима и услугама изађу на локалну и светску пијацу и
продају их за новац. И већина производње одлазила је на тржиште. Грчко – римска економија је била
претежно натурална једино на почетку развоја.
21
Тржишни карактер античке економије не подудара се са савременим тржишним системом и
капитализмом. У Антици се главни послови воде преко државне администрације и за рачун државе, а не на
слободном тржишту. Лични рад, штедња и индивидуално предузетништво уживају општи презир што је
супротно етосу европског предузетништва. У Антици ни сво становништво нема индивидуалну слободу коју
би могло искоришћавати ради личне тржишне користи – робови.

73. ПОЛИТИЧКИ КАРАКТЕР АНТИЧКОГ ТРЖИШТА – ПОЛИТИЧКИ КАПИТАЛИЗАМ.

Вебер је античку економију назвао „политичким капитализмом“ јер су се трговачки послови одвијали
преко државе и у складу са политичким утицајем и војном моћи „бизнисмена“. Богатство је у грчко –
римском свету резултат дворског положаја и утицаја у скупштини, а не техничких и економских предности
једних произвођача над другима на тржишту.

Политичко тржиште је главно, економско је споредно и његов је дериват. Профити се стичу преко државе,
захваљујући:

1. узимању од државе у закуп „ager publicus-a“, огромних државних површина обрадивог земљишта и
пашњака;

2. закупљивањем државних рудника, каменолома, солана, права наплате пореза и царина;

3. изнајмљивањем приватних бродова држави за превоз жита;

4. позајмљивањем новца подложничким градовима да држави плате дугове;

5. закупљивањем права да се утерују дугови и камате у корист државе;

6. откупљивањем од државе опљачканог плена и робова;

7. добијањем заповедништва над римским и грчким војскама са правом на личну пљачку побеђених.

Богатство је било награда за политичку, религиозну и војну моћ, а не за предузетничке способности. У томе
је, можда, лежао и главни узрок накнадне пропасти античке економије. (Државна администрација се од
царева претварала у корумпирану институцију, јер су богати све више подмићивали државне службенике.)

74. КАРАКТЕР „СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ“ У РИМУ.

Оштра подела становништва на богате и сиромашне неутралисала се „социјалном политиком“. То је била

корупциона политика царева да пролетерима, римском незапосленом становништву, дају бесплатно жито,
новчане поклоне и малокаматне кредите сељацима. То је заправо био општи мито за политичку тишину.
Становништво је требало да се држи подаље од уплитања у расподелу политичке моћи и богатства.

Пракса државе да богати без тржишне утакмице добијају велике послове, и положај сиромашних да без
рада добијају хлеб и забаву, очврснула је дух лењости, доколице и поткопала патриотизам народа. Отуда је
„политички капитализам“ био аутодеструктивно друштво.

75. РОПСТВО И АНТИЧКА ЕКОНОМИЈА – УСЛОВИ НАСТАНКА.

Ропство је елеменат античког економског уређења засновано на потпуном обесправљењу дела

становништва, робова, у корист имовинских и управљачких права која су над њима имали робовласници.

22
Робовласници се налазе у разним сталежима, као што и робови потичу из разних сталежа. У грчко –
римском свету ропство траје од 6. века пре Христа до 2. века после Христа.

Економски гледано, робови су фиксни капитал својих власника. Робови су били радна снага у
пољопривреди, мануфактурама, трговинама, банкама, трговачким галијама и у кућама. Услови да се
ропство установи били су:

1. топла клима, јер у топлим подручјима нема великих трошкова за становање, облачење и исхрану радне
снаге.

2. велико тржиште за морски превоз робе. Робови дају мали профит по „запосленом“, тако да се морала
произвести велика количина робе и продати изван локалног подручја;

3. интензиван рад у пољопривреди (виноградарство, маслинарство, производња каучука, памука и других

култура);

4. поробљавање војнички слабијих држава (али и домаћи људи су могли постати робови због неисплаћених
дугова).

Робова је било највише на латифундијама, великим пољопривредним имањима. Роб се могао ослободити
бекством и побуном, откупом дуга или када би га сам господар ослободио без накнаде.

76. ПОЛИТИЧКИ УЗРОЦИ ПРОПАСТИ РОПСТВА И ЛАТИФУНДИЈА.

Латифундије су на врхунцу у 2. веку после Христа, али од тада нагло пропадају јер се изненада
дезинтегрисало јединствено средоземно тржиште због унутрашњих и војних потреса у Царству. У 3. веку, од
235. до 284. године у Риму је владало 30 царева, од којих је само један умро природном смрћу.
Латифундије су се претварале у самодовољне производне јединице, у oikose. Цене робова су скочиле и
латифундисти су стали старе робове претварати у закупнике свог земљишта, на коме су их и за стално
насељавали. Као нови насељеници добили су име coloni, иако су принудни закупници земљишта постојали
и раније (servi casati). Са падом латифундија сломљено је виноградарстви и маслинарство као главне
тржишне гране привреде, а са њима и кичма „античког капитализма“.

77. КОЛОНАТСКИ СИСТЕМ У РИМУ.

Колони су римски закупници земљишта. Они се деле на две врсте: слободне и принудне. Колони постоје
паралелно са робовима током целе римске античке економије, а преовлађују од пропасти латифундија у 3.
веку.

Од цара Константина у 4. веку, ни колони ни серви касати немају право да напусте имања која обрађују и на
којима су насељени. Њихова деца постају наследни колони, без права да напусте земљорадничко имање.

Колонатски систем се заснива на породичном раду, а главна култура под њим је жито. Колонат је далеко
мање економске снаге од латифундијског система. Са њим се ширила натурална производња. Он и
политички и војно мрви централну власт, јер јача изолацију самодовољних породица.

78. САМОСТАЛНИ ПРОИЗВОЂАЧИ И ПРЕДУЗЕТНИЦИ У АНТИЧКОЈ ЕКОНОМИЈИ. МОЋ ГРЧКО – РИМСКЕ

ПРИВРЕДЕ.

23
Трговац и занатлија нису уживали углед моралних људи. Серијско понављање истог производа се
презирало. Рат и пљачка су за Аристотела природан начин за увећање имовине, док је трговина
неприродан. Слично размишљају Платон и Плутарх. Али морални статус занатства, трговине, морепловства
и банкарства код племства ни на који начин није спречавао развој ових економских делатности. Историчар
Вестерман тврди да је на Атици, у Коринту, Мегари било више робова у мануфактури, администрацији и
банкарству, него у пољопривреди.

Финансијска моћ старог света била је готово запањујућа. Када је Александар освојио хидрауличну Персију,
из ризнице цара Дарија изнео је три милиона килограма злата и сребра.

Није била никаква реткост да и сељаци имају роба, два чак и више, јер је у пољопривреди њихов рад био
јефтинији од унајмљеног.

Занатлије, трговци, и уметници удруживали су се у друштва „колегије“ ради заштите својих интереса (ова
друштва су узор за касније гилде и цехове).

79. БАНКЕ У ГРЧКОЈ И РИМУ.

Банкарство је у Грчкој било веома развијено. Развој банкарства је започет у 5. и 4. веку пре Христа. Банке су
у Атини пословале онако како то чине и данас. Код Грка су постојале ове банке:

1. државна (она сакупља порезе и дажбине и потом из буџета распоређује новац за јавну потрошњу)

2. бележничка (она је мешавина књиговодствених услуга за спољне пословне људе и банке)

3. мењачница (у њој се размењивао страни новац за домаћи)

4. приватне банке (оне су примале новац на штедњу, одобравале кредите и исплаћивале штедишама
камату).

Римљани су по угледу на Грке развили сличне банке њиховим, али су и проширили пословање банака.
Римљани су емитовали и есконтовали менице, откупљивали ратни плен, откупљивали од државе
конфискована имања...

80. ФЕУДАЛИЗАМ – ДЕФИНИЦИЈА „FEUDUM“. „COMENDATIO“.

Када су Рим освојили германски варвари, они су постепеним уклањањем римских власника земљишта,
преузели њихова имања без економских потреса. А чим су се обавезали сељацима да ће их војно штитити,
што римски земљопоседници нису могли јер нису били војници – настао је феудализам. Он је био спој
колоната и војске, али се генерализовао тек када је главнина слободних сељака прешла у зависне. Са дугим
немирима у Царству слободни сељаци су се „предавали“ (commendatio) војницима којима су се обавезали
на данке и верност, а од њих добијали заштиту.

Реч феудализам долази од латинске речи feudum што значи заклетништво. Као ознаку за политичко
уређење увели су га англосаксонски правници у 17. веку. А латинска реч commendatio означава
добровољну самопредају имовине и руку неког човека јачем од себе, од кога добија заштиту, а заузврат га
својим радом издржава. Под класичним феудализмом се сматра систем вазалних, аграрних и политичких
веза развијених у Франачкој под лозом Каролинга од 8. века.

81. ТРИ ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА НАСТАНАК ФЕУДАЛИЗМА.

24
Политичка претпоставка да феудализам настане јесте слабљење и распад централне власти у римском
царству, како у Риму тако и у Цариграду (али док се у Западној Европи умножио број локалних власти, у
Цариграду никад није толико ослабила већ се одржала до 15. века).

Војна претпоставка феудализма јесте оклопна коњица састављена од вазалног племства. Коњаник се
заклиње на верност свом краљу који му заузврат поклања земљу и сељаке од којих ће да се издржава.
Коњаник постаје вазал (реч је келтског порекла). Он је наоружани слуга свог господара на чији позив иде у
рат. У рат води и своје сељаке као пешадију , а када је мир онда их штити од других витезова и разбојника.

Економска претпоставка власти војника над сељацима у феудализму јесте њихово сопствено господско
имање које добијају од краља. Они та имања цепају на мања и дају их својим потчињеним војницима –
вазалима на уживање и у наследство. На овим имањима раде сељаци (зависни од заштите витезова) који и
сами добијају земљу за сопствено издржавање. Та земља није њихова, већ заштитникова.

82. ФЕУДАЛНИ СИСТЕМ – УГОВОР, ПИРАМИДАЛНА ХИЈЕРАРХИЈА, ВРСТЕ ПОСЕДА. ПРАВА И ДУЖНОСТИ.

Основа феудализма је однос између војника и зависних сељака, кметова. Краљ и витезови су власници
земљишта и дужни су да је чувају, док су сељаци дужни да је обрађују, да издржавају сваки свог витеза
заштитника и да га у рату прате. Феудализам се заснива на уговору између две стране и склапа се због
одсуства судова и неписмености становништва заклетвом.

Пирамидом вазалства ствара се војничко – сељачко друштво на персоналном принципу лојалности. Сваки
је феудалац политичка, судска и војна власт на својој територији (отуда на Западу нема државног већ
личног патриотизма; он ће се појавити тек са нацијом). У феудализму је свако сваком био слуга: краљ је
слуга заштитник свих поданика, сељаци су слуге племству, племство служи сељацима штитећи их...

У оквиру феудалне државе три врсте поседа постоји на Западу: господско пољопривредно имање, сељачко
газдинство и град.

Сељаци су радили на господаревој земљи (то је радна рента) и давали му од свог производа са своје земље
(натурална рента). У позном средњем веку , племство је од сељака захтевало новац уместо рада и
производа (новчана рента). Сељаци су радије полагали заклетву цркви да ће је служити него властели.
Цркви су давали само десетак, десети део својих производа, и нису морали одлазити у рат. (пре
реформације у 16. веку римокатоличка црква је постала највећи феудалац у Европи).

83. ВИЗАНТИЈСКО УРЕЂЕЊЕ – ТРИ РАЗДОБЉА.

Византија има самосвојно политичко и економско уређење као наслеђе римског уређења и стога га
називамо византијским. Оно се заснива на римском праву, праву свих на приватну својину, слободним
људима, слободном кретању рада и капитала и тржишној привреди. У Византији нема западноевропског
вазалног, пирамидалног феудализма. Византија није феудална земља.

Као у класичном Риму, византијска привреда се ослања на пољопривреду која даје главнину производње у
држави. У њој се смењују три аутохтона аграрна система:

1. Државни колонат са новчаном економијом од 4. до 7. века

Главни власници земље су племићи који често уживају порески имунитет и не ратују за државу као
племство на Западу. За њу ратује најамна, професионална војска (која у Зап. Европи не постоји све до 17,

25
18. века). Порез плаћају копони, слободни закупници државног земљишта и они племићи који држе колоне
на свом земљишту а немају пореск имунитет. Порез плаћају и војници, професионална војска. Сви порези
су искључиво у новцу. Колон није део имовине уз земљиште, он није кмет господару земљишта и држави.
Он се суди са племством на локалном нивоу и пред државом у Цариграду.

2. Систем слободних сељака и војника, и земљишних поседа од 7. до 11. века

Ово је раздобље пуног процвата средњевековне Византије. Кичму сељака чине Словени и претходни
слободњаци из старог становништва, који на опустошеним подручјима Мале Азије и Балкана добијају
наследна имања, обавезују се на војну одбрану Царства а држави плаћају порез у новцу. Ови се сељаци,
крајишници, зову „стратиоти“ и обавезни су да у рат оду на коњу, али не и у оклопу. Сваки сељак може
земљу слободно продати и купити (што на Западу кмет не може), а ако је напусти нико му је не може узети
пре него што прође 30 година.

3. Парикије на темама и пронијама од 11. до 15. века

Слободни сељаци пропадају због дугова држави због неспособности да, са појавом тешке коњице, плате
оклопе. Постају војнички неефикасни и због тога непотребни. Већ се од 7. века постепено шире теме,
велика племићка имања, путем присаједињавања сељачког земљишта откупљеног од њих због њихових
пореских дугова. Сељаци одлазе на та велика имања као парици, као закупци комада земље. Од 11. века
држава интензивно дели из малог фонда свог земљишта ненаследна добра војницима који су се звали
пронијари. И они су држали сељаке закупце, али ови нису били фиксни инвентар имања као што су то били
западноевропски кметови. Специфичност парикије је да сељаци закупци (парици) после рада од 30 година
на закупљеном комаду земљишта, на теми или пронији, стичу псеудосвојинска права на њега. Племић и
пронијар их не могу више са њих отерати, мада сељаци немају права да ту земљу присвоје и продају.

*Друштвени систем Србије у средњем веку има и елементе западноевропског феудализма и византијског
аграрног уређења.

84. ОСОБИНЕ ВИЗАНТИЈСКОГ ДРЖАВНОГ И ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА.

Византијски државни и економски систем се одликује следећим особеностима:

1. централном влашћу (у феудализму је нема све до апсолутних монархија после Рененсансе)

2. новчаним карактером економије и трибутарних облигација (у феудализму су основне обавезе радна и

натурална рента, а економија је натурална)

3. слободним сељаком и слободом кретања становништва (у феудализму су кметови неслободни и

немају право да напусте феуд)

4. слободном куповином и продајом земљишта (у феудализму сељак нема својину на земљиште, а племић
земљу не сме продати)

5. државним законима и судовима на основу римског права (у феудализму законе доноси и суди сам
господар локалног феуда на основу обичајног права)

6. приватном земљом (осим црквене. У феудализму већина становника, коју чине кметови, немају
приватну својину на земљу.)

26
7. најамном војском и војском слободних сељака – ратника (у феудализму је војска од племића коју
сељаци прате као зависне слуге)

8. општом лојалношћу народа држави на основу закона (у феудализму је лојалност индивидуална и

регионализована само на феуд. Она се заснива на личним заклетвама и не постоји државни патриотизам).

У време Византије у Европи су тржишну привреду имали једино државе – градови у Италији, али се ниједна
по богатству уређења није могла мерити с њом. Ближа Византији била су уређења Арабљана и
империјалне Турске.

85. ПРОИЗВОДНА ДОСТИГНУЋА У ФЕУДАЛИЗМУ.

Највећи економски резултат у пољопривреди феудализма је настао када је установљен тропољни систем у
8. веку (Франци га раширили по Европи). Њива се делила на три дела. У првом би се гајило јаро жито, у
другом озимо, а трећи би се остављао незасејан, да га трава обогати. Следеће године би се распоред
променио и тако у круг. Приноси су се увећавали за половину од ранијих иако су били мањи од античких.
Тек ће са проналаском вештачких ђубрива у 20. веку овај систем да нестане.

Проналаском двоосовинских кола са покретном предњом осовином повећана је њихова носивост и

покретљивост. Обликован је гвоздени плуг, који је дубље просецао земљу и давао више жита него ранија
рала. Проналаском потковице и коњског јарма тај плуг се неупоредиво брже вуче од воловског рала. Са
њим је напуштено унакрсно, античко орање у корист линијског. Захваљујући томе и уштеђеном времену за
рад, сељаци су могли да крче нове шуме и обрађују нове њиве. Изградњом брана и канала за
наводњавање и одводњавање настављено је оснаживање пољопривреде.

Велики допринос пољопривреди и привреди у феудализму дали су манастири. Они су чували техничко
наслеђе у производњи из Рима и унапредили га кроз нова достигнућа. Манастири су труду и вредноћи дали
моралну величину и тако прекинули са античким презирањем рада.

86. ГРАДОВИ И ГРАДСКА ЕКОНОМИЈА ЗА ВРЕМЕ ФЕУДАЛИЗМА.

Најмање пет врста градова налазимо у средњем веку.

1. затечени стари градови из римског и античког доба (многи су постали мале независне државе јер је
нестала некадашња велика римска централна власт. Такви су Фиренца, Ђенова, Дубровник, Котор, Венеција
и др.)

2. нови градови који настају око феудалних замкова и тврђава на брдима (то су нпр. Магдебург, Регенсбург,
Салцбург, Смедерево, Будим и касније Неопланта тј. Нови Сад; „бург“ на крају имена значи брдо)

3. на раскрсницама путева где су се одржавали стари сајмови настају градови, као нпр. у Енглеској Брансвик
и Гринич.

4. они који настају из црквених опатија и спајањем села са њима, као нпр. Кентербери у Енглеској и Пећ на
Косову

5. градови настали поред старих римских путева и удаљених вила (тако су Саксонци који су из Немачке
прешли у Енглеску у 5. веку градили насеља, Нотингем на пример).

27
Градови су трговали са зелеђем и околним државама. Изван зидина града налазиле су се њиве, воћњаци и
пашњаци на којима су живели сељаци обавезни на плаћање данка граду. Феудални владари нису желели
политичку конкуренцију градова и нису им дозвољавали да надзиру велику пољопривредну околину.

87. САЈМОВИ, ГИЛДЕ И ЦЕХОВИ У ГРАДОВИМА ЕВРОПЕ ЗА ВРЕМЕ ФЕУДАЛИЗМА.

Изван зидина градова одржавали су се трговачки сајмови, обично једном до четири пута годишње и то на
неког свеца. Сајмови су били трговачки, културни и верски догађај. Они су повезивали људе различитог
начина живота, убеђења и обичаја. На највећим сајмовима у Европи (на пример у Шампањи у Француској)
укрштала се роба из целог света: кинеска свила, азијски зачини, црквене књиге, коњи и стока, вуна и
платна, намештај, стакло, гвоздени и метални предмети. Било је сајмова и у самим црквама, као у цркви
Светог Денија у Паризу.

У градовима су се развијале гилде и цехови. Гилде су трговачка братства а цехови занатска. Воде порекло
из римског периода. Нико у средњем веку није могао учи у градске послове а да не буде примљен у
братство. Гилде и цехови су одређивали цене својих производа и услуга, плате шегртима, профите газдама
и начин производње. Градске занатлије и трговци су били приватници, самостални власници машина и
алата. Живели су и радили у засебним кућама, али су имали заједничку зграду која им је била већница и
седиште администрације.

Из гилди и цехова ће настати данашња корпорација, акционарско предузеће, којим управља више људи.

88. СЛОБОДНИ ГРАДОВИ – ЕКОНОМСКА И ПОЛИТИЧКА МОЋ. ХАНЗА.

Снага слободних градова у Европи, поготову на Балтику и на Северном мору била је велика. Краљеви су им
дозвољавали да имају своје законе, новац и војску.

Хамбург, Либек, Рига, Данциг, Дрезден, Бремен, Стокхолм, Краков, Бреслав, Ерфурт и други градови из
различитих држава, повезали су се 1358. у трговачки савез, конфедерацију, познату као Ханза (пут).
Самостално је развијала привреду, трговину и банкарство. На свом врхунцу бројала је 160 градова чланова.
Била је изузетно политички утицајна иако није имала ратну флоту. Њено највеће оружје у односима са
краљевима била је претња трговачким ембаргом.

89. СИТНИ РОБНИ ПРОИЗВОЂАЧ – ПОЈАМ И ОСОБИНЕ.

Занатлије средњовековног града су ситни робни произвођачи, они су самостални власници свог капитала и
уједно радници на њему. Они и чланови њихове породице употребљавају сопствена производна средства.
Њихов је главни циљ удобан и умерен живот. Не боре се за техничке новине као каснији капиталисти. Чак
спречавају примену нових справа у производњи. Не теже згртању новчаног иметка.

90. КУЋНА ЗАДРУГА.

У средњем веку код многих народа постоји веома стара предруштвена економска јединица: кућна задруга.
Некада се звала само „кућа“ или „род“. Она је била раширена међу Источним и Јужним Словенима (а
налазимо је и код Византинаца, у Египту, Шпанији, немачким земљама и Италији).

Кућна задруга је заједничко сељачко имање, састављено од више породица и нараштаја који су повезани
истим презименом и крвним пореклом. Земља, крупна стока и штале заједничка су им својина. Потомци су
заједнички наследници те имовине и не могу је раздробити по породицама и личностима. Симбол

28
заједнице је заједничка здела из које сви једу. Ретко у задрузи има више од 20, 30 душа. Развија се у
брдима и разбијеним селима, а у равницама и великим селима има је мало. Кућна задруга је међу
Словенима постојала давно пре феудализма и трајаће дуго после њега. Најдуже код Срба испод Дунава и
Саве, чак и после Другог светског рата.

91. РУСКИ МИР

Међу Русима постоји особена економска организација у пољопривреди током Средњег века. То је руски
мир, а зове се и општина. Он је име за древне економске односе међу руским сељацима. Они се своде на
то да су све њиве и пашњаци изван села својина села, и нису приватни. Куће и баште у селу су приватне.
Порез држави плаћа цело село, као један фискални обвезник, а не појединачна породица. Цело село плаћа
и откупнину држави за слободу неког од сељака из мира, да може да га напусти и оде у свет. Руски мир је
уништен аграрном реформом 1861. године и почетком 20. века када је земља под Столипиновим
реформама (1906-1911) приватизована, а сељацима дозвољено да напусте село. Тада је словенско
заједничко и породично право замењено римско-германским, које се заснива на приватном праву
појединца. Столипин је ту реформу 1911. године платио главом.

92. СРЕДЊОВЕКОВНА ХРИШЋАНСКА МИСАО И ЕКОНОМИЈА. РАД КАО КУЛТ.

У Средњем веку нема економске науке и економиста. Хришћанска теологија слави рад, али осуђује
трговину и зеленаштво.

Рад није креативно самодоказивање човека, већ је мука и труд. Рад и производња не служе похлепном
обогаћивању, већ су они вежбе којима се људи прожимају покајањем, сарадњом, помоћи и
пожртвовањем. Рад служи моралу у коме скромност и милосрђе заузимају највиша места. Умерена
потрошња а не луксуз и гомилање богатства, идеал су хришћана. Рад је вид самомучења, одрицања људи
од грешних особина на њиховом путу ка рајским вратима. Отуда ни њихова дела не славе њих као људе,
већ Бога који им је показао пут.

Манастири су велика учионица за околне сељаке. Калемљењем су дали нове сорте воћака, они су ширили
тропољни систем обраде земље у ратарству, измислили су хлађење, сушење и усољавање
пољопривредних производа, унапредили су виноградарство и млекарство, сачували су многа римска знања
из механике и развијали их у грађевинарству и занатству. Измислили су конзервирање воћа и поврћа.
Коначно, манастири су сачували преостала знања из старе филозофије и писмености.

Хришћански манастири су створили култ рада који ће вековима касније, у капиталистичком комерцијалном
друштву, постати општи култ народа и морална врлина. А из духа солидарности и милосрђа, произаћи ће
манастирске болнице, сиротишта за напуштену децу и прихватилишта за старе, чиме ће се зачети
савремена социјална политика државе. Школа и универзитет такође су прво засновани у манастирима, а
тек потом су лаицизовани и установљавани од гилди и државе.

93. ХРИШЋАНСТВО И ТРГОВИНА.

Црква је службено нападала трговину и позајмљивање новца на камату. Она није имала ништа против
трговца који уз умерену награду повезује различите произвођаче роба, али је била против њега уколико му
посао служи за нагомилавање новца. Црква сматра новац једино средством размене. Зеленаштво –
позајмљивање новца на велику камату, проглашено је смртним грехом. Црква сматра да је зеленаш

29
немилосрдан, уместо да ближњем у невољи помогне, он га још више унесрећује. Али она није имала ништа
против камате на позајмљени капитал улагачима у производњу. (шта год ова задња реченица значила?)

Са пропадањем феудализма и протестантском Реформацијом хришћанска теологија ће се изложити

великим изазовима и доносиће нове судове о трговини и новцу.

94. УЗРОЦИ ПАДА ФЕУДАЛИЗМА – ФАКТОРИ НАСТАЈАЊА КАПИТАЛИЗМА.

1. развој трговине
2. географска открића
3. монетизација економских обавеза
4. крсташи
5. папске финансије
6. државно пиратство
7. трговање робовима и неоробовска привреда
8. реформација
9. заграђивање
10. ренесансна филозофија и наука
11. урбанизација
12. индустријска револуција
Политичка полуга која је слабила феудализам била је апсолутистичка владавина краљева (то би могло под
број 13.)

95. ПУТУЈУЋИ ТРГОВЦИ.

Путујући трговци су били од великог утицаја на пропадање феудализма у средњем веку. Они су често били
бивши и одбегли кметови. Они су између 8. и 15. века стварали нову економску међузависност између
потрошача и произвођача која је била страна натуралној привреди феудалног друштва (трговци су
приморавали племиће да од сељака траже новац како би ти исти племићи могли да купују робу од
трговаца, ваљда тако).

96. ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА – ДВА ТАЛАСА.

Још пре атланске експанзије Португалије и Шпаније, Европа се између 11. и 13. века стала ширити по
подручјима некадашњег Рима (крсташи против муслимана и Шпанци против Арапа). Одвијало се и
трговачко приближавање Индији и Кини. То је први талас када Шпанци истерују Aрапе са Балеарских
острва, а крсташи освајају Кипар, Крит, Егејска острва, Палестину и Сирију. Али у 13. веку и крсташи и
Шпанци ће бити поражени и вратиће се на континент.

Падом Цариграда у турске руке 1453. године прекинут је копнени пут кроз Малу Азију за Далеки Исток.
Европа је одсечена од Азије и зато почиње да излази на Атлантик, да опловљавањем Африке стигне у
Индију и Кину. Креће на запад верујући да ће јој округла земља омогућити да до азијских држава стигне с
друге стране. (сада ваљда почиње други талас).

Португалци иду први. За њима крећу Шпанци а тек потом Холанђани, Французи и Енглези. Они крећу тек
када је морска веза са Индијом и Кином пронађена и када су иберијци на западу ударили у огроман
амерички континент (само пет година после повратка Васка да Гаме из Индије 1503, пошто је 1498.опловио
Африку, зачини из Азије били су у Лисабону и пет пута јефтинији него у Венецији).

30
У Европу стиже злато и сребро из шпанских рудника у Перуу и Мексику. Ствара се и нова култура исхране:
из Америке стиже парадајз, паприка, кромпир, кукуруз, шећер, ћурке, фазани, чоколада...

Амерички рудници покрећу и протестантске државе Европе да крену на Северну Америку, а потом и на
Индијски и Тихи океан. Креће британско, холандско и немачко насељавање Новог света. Одлазе махом
протестанти тежећи да створе "нови свет".

Брод Mayflower односи 1609. године прве енглеске насељенике у Америку. Дуж источних обала Африке и
на азијским обалама Индијског океана започиње немилосрдна међусобна борба Европљана са
мухамеданским и другим народима за територијалну превласт и прерасподелу трговачких права са
Индијом, Кином и Јапаном. Рађа се светска трговина али и колонијализам.

Рађају се и сасвим нове у историји непознате привредне јединице:интернационалне корпорације ( претече

данашњих мултинационалних компанија). То су моћна трговачка и производна предузећа чији је капитал у
власништву многих људи. Најпознатије су две првоосноване, а до 19.века, и највеће компаније на свету. То
су биле британска источноиндијска компанија, основана 1599, и холандска источноиндијска компанија,
основана 1602. Обе су основане са монополским правима на трговину и са дозволом круне. Она прва и
моћнија имаће у Индији чак своју парадржаву, војску и полицију.

97. МОНЕТИЗАЦИЈА.

Монетизација је представљање „вредности“ земље, рада, капитала, производа и услуга помоћу новца.
Одвија се у позном средњем веку када се на феудалном селу радна и натурална рента замењује новчаном
и када се у граду сва имовина и дуговања израчунавају у новцу. Замена физичких економских циљева
новчаним, замена феудалних давања новчаним, и замена трампе разменом преко новца, то је
монетизација. У њу спада и показивање „важности“ било чега за нас путем новца.

Кнежеви и грофови више не желе од сељака ренту у пшеници, него у новцу, они више не говоре колико су
важни с обзиром на земљу и шуме које имају, већ с обзиром на то колико њихова имовина „вреди“ у
новцу. Када гозбују не говоре колико се меса и вина изнело на сто, већ колико их је то „коштало“ новца.

Главни узрок замене старих феудалних ренти новчаном лежи у порасту градског становништва које је све
више куповало пољопривредне производе и тако испоручивало новац аристократији. Ова је, заузврат, све
више куповала градске занатске производе и робе из увоза. Чак су се и цареви задуживали код банкара.
Краљеви су се одали трговини и монополисали за себе право увоза и трговине сољу, златом, гвожђем,
мирођијама (опште старо име за све зачине са Истока), бибером и другим производима. Желели су да
новцем плате стајаћу војску јачу од локалних војски грофова, да издржавају администрацију на двору и да
плате дворски сјај којим би засенили очи локалних велможа.

Средњевековно племство само разара феудални економски систем дозвољавајући кметовима да новцем
купују своју слободу и раскидају уговоре о заштити са аристократијом. У Холандији нема кметства већ у 16.
веку, она је и прва капиталистичка земља.

98. КРСТАШИ И ДУХ НОВЦА.

Од 1096. до 1270. године уједињено западно хришћанско племство и њихови сељаци одлазе на позив папе
и краљева у ратове против Турака, Арапа, Цариграда, али и непослушних владара у Европи. Било је седам
великих крсташких ратова, од којих је први био против турске контроле Христовог гроба у Јерусалиму.
Крсташи су и два пута освајали хришћански Цариград и уништили хришћански град Зару (Задар) за рачун
31
трговачких интереса Венеције. Крсташи, иако племићи, ратују за новчане награде и за златни плен који би
опљачкали од Турака, Арапа, Византинаца ... Крсташки ратови су изградили Римску католичку цркву као
највећу монетарну установу у Европи.

Крсташи улазе у развијени трговачки живот и навикавају се да у новцу траже смисао привредних операција
и својих услуга. Племство схвата да на Медитерану државе не ратују за идеје, ни за земљу, чак ни за Христа,
ако мачеви не доносе новац и не уништавају конкуренцију. На повратку кући крсташи после сваког похода
широм Европе разносе нове потрошачке обичаје, доносе нове производе и новац од плена и награда. Дух
злата и трговине увукао се у племство које је до тада било најодбојније према новцу. Феудализам је био
нагрижен изнутра.

99. ДРЖАВНО ПИРАТСТВО.

Државно пиратство на Атлантику било је нарочито подстицано од Енглеске, Француске и Низоземске.

Доносило је у Европу сребро и злато које је покретало производњу за тржиште и трговачке операције.
Службени гусари Енглеске доносе у 16. веку много племенитих метала (раде у сарадњи са круном,
најпознатији је Френсис Дрејк, вођа победничке енглеске ратне флоте против шпанске „Велике армаде“
1588, који је отимао велику количину сребра и злата шпанским бродовима).

Прилив сребра и злата из Перуа, Мексика и других шпанских колонија у Америци, диже цене широм
Европе, што је подстицапо развој занатства, индустрије и трговине а сиромашило племство јер је оно
имало фиксне приходе од земље. Европа се суочила са континенталном инфлацијом која је проузроковала
развој капиталистичке привреде и пропадање племства и довела до рођења прве економске политике у
модерном смислу, до меркантилизма. Ова политика је трајала од 1600. до 1750. године и сводила се на то
да су државе Европе тежиле да више извозе него увозе и да сваке године уносе споља више злата и сребра
него што износе напоље. Меркантилизам је прва економска политика која је директно проузроковала
освајања и подстицала државе на ширење колонија.

100. ТРГОВАЊЕ РОБОВИМА.

Трговање робовима и робовска радна снага потпомажу развоју капиталистичке производње и трговине.
Ропство у Европи од пада Рима до 16. века није економски важно, али од 16. до 18. века оно је у
колонијама, посебно у Латинској Америци и на југу САД, од пресудног утицаја на развој капитализма.
Плантаже шећерне трске и памука захтевале су обилну радну снагу коју Индијанци нису могли дати јер су
их искорениле европске болести, ратови и глад.

Ђенова, Португалија, Шпанија и Енглеска су главне хришћанске земље које купују робље у исламским
земљама и црначким краљевствима Африке и продају их прекоморским (америчким) плантажерима.
Године 1713. Енглеска је натерала све европске земље да јој дају искључиво право да једино она превози
робове у шпанско царсство у Америци (Ливерпул се подигао захваљујући трговини робљем у 18. веку!).
Робови су радили и на унутрашњим европским поседима и на Леванту у Медитерану. Ропство је због
јефтине експлоатације радне снаге помогло ширењу пољопривреде и посредно утицало на ширење
индустрије, пољопривредне технике и прерађивачку технологију. До 19. века око 11 милиона црних робова
је пребачено из Африке у свет, а исто толико је током превоза умрло.

Ватикан је укинуо ропство у 16. веку, а Италија још у 13. веку, Енглеска у првој половини 19. века, САД за
време Грађанског рата 1862. године. У Саудијској Арабији ропство је укинуто тек 1962. године!

32
 101. РЕФОРМАЦИЈА И ДУХ КАПИТАЛИЗМА.

У 1517. години кренуо је верски протест против деградације вере у Ватикану, неморала свештеника и
западања Римокатоличке цркве у грамзивост за новцем. Те године је Мартин Лутер, немачки свештеник,
прикуцао на врата цркве у Виртембергу, у којој је био поп, папир са 95 теза, којима је објавио своје
неслагање са црквеном продајом опроштајница (индулгенција) грешницима. Лутер је сматрао да Црква не
може да прашта грехове за новац, и да не може повлађивати богатим грешницима којима се и најгори
злочин могао опростити, на рачун сиромаха који то нису могли. Иако је његов протест тражио повратак на
старо правоверје, он је покренуо такав талас верских покрета који је морао да да нове одговоре на већ
промењено стање у европској привреди, политици и хуманистичкој мисли.

Племство у северним немачким државама подржава Лутера јер он укида братске монашке редове и дели
манастирску и црквену земљу аристократији. Ипак, Лутер многобројне слободне сељаке везује за световне
феудалне господаре а све кметове сили на новчану ренту уместо на стару радну и натуралну, што ће
изазвати највећи сељачки устанак у Европи (њега ће водити 1524-1525. свештеник Тома Минцер и биће
угушен уз најмање 100 000 мртвих сељака. Лутер је оправдавао одмазду над сељацима и говорио да је
племићка власт од Бога).

Лутер је посредно потпомагао капитализам тврдњом да се људи не доказују пред Богом посетама цркви и
учешћем у церемонијама, тј. делима, већ вером у Њега. Црква за веру човека у Створитеља није потребна
већ његов сопствени напор. Хвалећи индивидуализам у вери, Лутер је ширио простор за морално
прихватање предузетника. Али он сам није одобравао капитализам и производњу ради новчаног богатства.

Жан Калвин је створио протестантски правац, калвинизам, који је директно деловао на развој
комерцијалног друштва. Он се посебно раширио у Низоземској, Енглеској (пуританци), Француској
(хугеноти), Америци, Шкотској (презвитеријанци), деловима Немачке и Данској. Калвин говори да смо
рођени са од Бога већ одређеном судбином. Предестинирани смо. Мањина је одређена за рај, а већина за
пакао. Верник може својим радом добити од Бога наговештај у којој је групи: ако је успешан у свом послу,
онда припада онима који иду у рај, а ако је неуспешан онда припада онима који иду у пакао.

Макс Вебер је доказивао да је протестантизам ослободио велики религијски и морални простор за

капиталистичку епоху. Подржао је индивидуализам, вредноћу, одбацивање моралних ауторитета на земљи
– смерност, праведност и поштовање закона (сем Бога). И данас се воде дискусије о томе зашто је
протестантски свет заједно са САД развијенији од католичког света (Италије, Аустрије, Шпаније, Ирске,
јужне Немачке и Латинске Америке).

102. ЗАГРАЂИВАЊЕ. „ОВЦЕ ПОЈЕЛЕ ЉУДЕ“.

Заграђивање је приватизовање заједничке земље од стране племства. У заједничку земљу спадају шуме,
пашњаци, ливаде, реке и језера. Пуних 600 година, од 13. века па надаље, аристократија широм Европе
ограђује ager publicus, заједничку општинску земљу, како би продајом дрвета, сена и напасањем стоке
зарадила више новца него што би јој сељаци дали кроз натуралне и новчане ренте. И црква је учествовала
у заграђивању. Сељаци су се због тога дизали на устанке јер су заграђивањем губили огрев, пашњаке, рибу
и дивљач. Заграђивање је са највећом жестином протекло у Енглеској. На огромне отете њиве, пашњаке и
шуме племство је ширило стадо оваца које су давале вуну за растућу одевну мануфактуру Холандије и
Енглеске. Скоро половина обрадиве земље претворена је заграшивањем у племићку. Зато је Томас Мор
говорио у својој Утопији да су овце појеле људе.

33
Сељаци су бежали из села јер нису могли само са свог земљишта да прехрањују породице. Од њих је у
граду стварана слободна радна снага, лишена земље и капитала – пролетеријат.

103. АПСОЛУТИЗАМ И УТИЦАЈ ЦЕНТРАЛНЕ ВЛАСТИ НА „НАЦИОНАЛНУ“ ЕКОНОМИЈУ

Апсолутне монархије посредно помажу дизању капитализма. Апсолутна моћ краљева распростире власт
престонице по целој територији државе и тиме омогућава и тиме омогућава транспорт и трговину робама
без локалних дажбина и без наметања локалних законодавстава. Укидају се друмарине, мостарине и речне
возарине. Важење само једног новца и привредног закона у држави уместо мноштва локалних, олакшава
сналажење трговаца и произвођача, и повећава сигурност улагача у предузетничке послове. Са апсолутним
монархијама зачиње се и „нација“, односно општи интерес становништва изнад свих социјалних сталежа.

104. МЕРКАНТИЛИЗАМ – BULLIONISM. СИСТЕМ.

Меркантилизам је скуп економских идеја и политика које су током 17. века владале у Енглеској и
Француској. Реч „меркантилизам“ потиче од италијанске речи mercantile што значи трговати. Он је мисао и
пракса „трговачког капитализма“, доба, када капитализам још није освојио мануфактуру и пољопривреду,
али је зато трговина постала главни пут за расподелу производа.

Меркантилисти тврде да се богатство своди на количину златног и сребрног новца, а да се она може
увећавати једино тако што ће се више продавати него што ће се куповати, односно, тако што ће држава
више извозити него увозити.

Политички услов меркантилизма је рана национална држава (која има снажну централну власт), правни
услов је општеважећи закон престонице у свим провинцијама и покорност локалних власти. Економски
услов меркантилизма је заједнички новац, општи порез, државно књиговодство и царине на границама
државе (не постоје унутрашње царине по некадашњим феудалним провинцијама).

Меркантилизам заговара слободан унутрашњи транспорт и укидање извозних царина. Али због тога он
жели државну заштиту домаће трговине и производње од иностране конкуренције због чега је
родоначелник протекционистичке економске политике (ова је против слободне трговине и конкуренције).
За меркантилисте смисао економског живота је гомилање богатства представљеног у злату и сребру.

Рана фаза меркантилизма зове се бујонизам (bullionism). На енглеском bullion је златник, сребрњак или
полуга направљена од тих племенитих метала. Бујон служи као индивидуално средство плаћања, као благо
и као државна резерва за међународна плаћања.

Бујонизам је име за меркантилистичку економску политику где је циљ државе да домаћи трговци из
међународне трговине само зарађују злато и сребро, а да за инострану робу дају домаћу робу а не и новац.
У Шпанији се извоз злата и куповина стране робе златом кажњавало смрћу.

Током 16. века, Енглеска, Холандија и потом Шпанија укинуле су забране извоза злата и сребра и прешле су
на трговачки систем позитивног платног биланса са иностранством.

105. ПОЗИТИВНИ ТРГОВАЧКИ БИЛАНС – ПОДЕШАВАЊЕ ИЗВОЗА И УВОЗА.

Позитивни трговачки биланс је рачуноводствени израз за оно стање када једна држава продајом својих
роба заради више злата у иностранству него што златом плаћа увезене робе из иностранства. Држава не
забрањује извоз свог злата и сребра али настоји да куповине у иностранству дестимулише, а продају у

34
иностранству стимулише. Да би држава знала колико је роба увезено и извезено, сви произвођачи и
продавци роба морају водити књиговодство и рачуноводство код овлашћених државних књиговођа.
Меркантилисти су оснивали и статистику како би могли лакше да одлучују о наредним економским
корацима јавне власти.

Држава стимулише извоз, она даје монополско право извоза само једном трговцу, јер ће он у иностранству
истерати вишу цену за домаће робе него што би могао ако би му конкурисали и други домаћи извозници.
Држава ослобађа извознике плаћања домаћих такси и тако им омогућава да за тај износ снизе своје цене у
иностранству и потуку конкуренцију. (Ово је радила Енглеска.)

Држава даје монополска права увоза само одабраним домаћим трговцима, јер они могу код иностраних
испоручилаца робе да постигну нижу цену од оне коју би постигли у случају домаће конкуренције.

Државе су се браниле од увоза великим царинама и контролом квалитета иностраних роба. За време Луја
XIV у Француској на челу државне инспекције за контролу квалитета роба био је Жан Батист Колбер,
министар финансија. Енглези су ишли толико далеко да су Законом о пловидби из 1651. и 1660.
дозвољавали увоз робе само ако би је до енглеских лука превозио енглески брод.

Свакако најоштрији начин за очување монопола у трговању био је успостављање колонија у Америци, Азији
и Африци. Чим се колонија успостави, онда она тргује са метрополом по њеним законима. Колонија не сме
да извози робе у друге земље сем преко компанија из метрополе. Метропола намеће скуп извоз за
колонију и јефтин увоз из колоније. Тако су Енглези, Французи, Шпанци, Холанђани и Португалци
смањивали конкуренцију између себе ширећи своје земље по другим континентима. То је захтевало
финансирање освајачке војске и ратне флоте.

Меркантилизам је изазивао протесте неповлашћених произвођача и трговаца у свим земљама.

106. УЗРОЦИ НАСТАНКА И ПАДА МЕРКАНТИЛИЗМА.

Меркантилизам је настао због драстичног пада привредне моћи европских држава изазваног
Стогодишњим ратом (1337-1458), харањем куге која је готово преполовила европско становништво од 1348.
до 1720, многобројним устанцима сељака и верских ратова. Краљеви су настојали да из ових катастрофа
извуку своје земље тако што ће ограничити одлив преосталих привредних капацитета у иностранство, а
привући све више спољњег богатства.

Али када су се капиталистичка производња и трговина рашириле и када се успоставило светско тржиште,
монополи на трговину у корист мањине предузетника нису могли да опстану јер су спутавали развој
индустрије и крупне трговине. Нација је постала далеко већа од краља и дворских трговаца, а право свих да
се под истим условима баве предузетништвом брањено је духом индивидуализма (овај је израстао у
Ренесанси 1400-1700. која заговара нову мисао, изван теологије, сумњу у Бога и цркву). Уместо
меркантилиста долазиће енглески либерали и француски енциклопедисти са својом теоријом о правима
човека и грађанина, и дигнуће заставу слободне трговине.

107. ГЛАВНИ МЕРКАНТИЛИСТИ. МЕРКАНТИЛИСТИ И НАЦИЈА.

Најпознатији меркантилиста је Колбер, Француз. У Француској се због њега меркантилизам чак зове
„колбертизам“. (помиње се у 105. питању)

35
Други је Монкретјен, творац синтагме „политичка економија“. Био је песник и драматург, живео у
Енглеској. У Енглеској се меркантилизам ипак највише развио. Највећи мислиоци су ту Виљем Стафорд,
Томас Ман, Џејмс Стјуарт и други.

У Русији је главни меркантилиста био Иван Пасошков, савременик Петра Великог.

Код Јужних Словена, два Хрвата су били знаменити меркантилисти: Мате Влачић из Истре (теолог и
професор на универзитету у Виртембергу и Јени, у Немачкој) и Јурај Крижанић из 17. века (завршио је
теологију у Риму, постао католички свештеник, био је славенофил и волео Русију).

Меркантилизам је као идеја био супротан растућем духу либерализма и индивидуализма. Он је

колективистичка идеја и намеће „интерес нације“ изнад интереса појединца. Национални интерес се
сводио на очување снажне централне власти и привилегија дворских трговаца који су се могли лако
опорезовати у корист државног, краљевог буџета.

108. ФИЗИОКРАТИЈА – ПРИРОДНИ ПОРЕДАК.

Физиократија је економска наука о природном поретку. Развила се између 1748. и 1780, у Француској као
реакција на меркантилизам. После 4 рата које је водио Луј XIV и његових исцрпљујућих пореза које је
ударио занатлијама, трговцима и сељацима, многи мислиоци су тврдили да једино унапређење
пољопривреде, као производње прехрамбених артикала, може да извуче Француску из сиромаштва и
економске кризе.

Физиократи се сматрају првом организованим и хомогеном економском школом и оснивачима политичке

економије као науке. Физиократи себе називају економистима, а физиократима су их назвали други.

Оснивач физиократије је Франсоа Кене, дворски лекар код Луја XV. Његово главно дело су „Економске
таблице“ из 1758.. Кене и остали физиократи мисле да су људи смештени између галаксија и атома, и да је
цео свемир већ уређен по извесном величанственом поретку. Све што људи треба да учине јесте да открију
природне законе којима су обухваћени и да се њима прилагоде.

109. ПОЉОПРИВРЕДА И ПРЕДУЗЕТНИШТВО КОД ФИЗИОКРАТА. LAISSEZ FAIRE.

Физиократи живе у војно и економски исцрпљеној Француској и желе да пољопривреду и сељаке ослободе
од пореске пљачке деспотске државе. Физиократи тврде да не постоји национални економски интерес
изнад интереса било ког појединца. Говоре да сваки човек улази у природни поредак, само ако је приватни
власник, чиме нападају феудализам. Наглашавају да држава не сме да оспорава приватну иницијативу
предузетника и да се меша у економско одлучивање. Ипак, физиократи су најпознатији по томе што су
говорили да се богатство у земљи увећава једино онда када се увећава пољопривредна производња, јер
она даје сировине за индустрију и занатство.

Славна је реченица физиократа да је слободна трговина без интервенције државе и монопола, спајање
друштва са природним поретком међу људима. Парола laissez faire је све до данас застава свих економиста
који заступају слободну трговину, грађанска права, приватну иницијативу и сузбијање државне
интервенције у производњи, трговини и банкарству.

36
 110. ФРАНСОА КЕНЕ И ЕКОНОМСКЕ ТАБЛИЦЕ. ПОЛИТИЧКИ МОТИВ И РЕЗУЛТАТ ПРИМЕНЕ ТАБЛИЦА.

Кенејеве „Економске таблице“ удариле су пре два века темељ међусекторској анализи и планирању
развоја националне економије (међусекторском анализом економисти се користе онда када желе да знају
како су међусобно трговале индустрија и пољопривреда, односно њихове гране). Кене је дао идеју Марксу
да постави свој модел такозване проширене репродукције, путем којег су накнадно социјалистички
економисти хтели да у комунистичким земљама заснују планске системе развоја (ово питање није лепо
објашњено).

111. ФИЗИОКРАТИ И ТИП НАЦИЈЕ. СТАВ ПРЕМА РЕВОЛУЦИЈИ ИЗ 1789.

Физиократи су економски део хуманистичког духа Ренесансе, кога у то време развијају Русо, Волтер,
Даламбер, Монтескје, Кондорс, Дидро и други (за ове мислиоце и енциклопедисте „нација“ је онај део
становништва који ће завести опште право на приватну својину, на једнакост пред законом и укидање
места у друштву на основу рођења. Нација постаје огромна динамичка група, састављена од буржоазије,
радника, сељака, задужена за успостављање новог природног поретка у политичком и правном систему.
Нација, држава – то више није краљ.)

Физиократи нису потпуни истомишљеници са овим енциклопедистима. Ни они неће краља самодршца,
апи жепе да сачувају впаст ппемства, натурајући му готово искључиву економску и политичку одговорност
за будућност државе. Отуда ће се у метежу француске грађанске револуције 1789. године чувени
физиократа Ди Пон неко време сакривати од револуционара.

112. ИНДУСТРИЈСКА РЕВОЛУЦИЈА – ПОЈАМ. ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА.

Индустријска револуција је технички преокрет настао заменом алата, старих античких и средњовековних
машина, радне стоке и људских мишића, машинама, од 18. века на овамо. Овај процес се збио у Енглеској у
другој половини 18. века и потом проширио на цео свет.

Ток увођења машина у производњу и услуге зове се индустријализација. Захваљујући њој, трговачки
капитализам – меркантилизам, претворен је у индустријски капитализам. Осим тога, током машинске
револуције, индустрија је, уместо до тада пољопривреде, постала главна економска област.

Индустријска револуција тече и сада, јер је промена технологија брза и притом економски често
драматична.

Индустријска револуција је подстакла политички слом феудалног система и доприносила успостављању

парламентарне државе. Од 18. века до данас индустријска револуција пролази кроз 4 фазе:

1. примена текстилних машина, побољшања у производњи угља и челика, револуционисање

пољопривредне производње и употреба водене паре за покретање машина;

2. нова побољшања у производњи челика половином 19. века, изградња железнице, развој морског
транспорта паробродима, развој пољопривредне машинерије и хемије;

3. почетком 20. века ширење електричне струје, аутомобила и мотора са унутрашњим сагоревањем;

4. наша садашња електронска револуција, ваздушни саобраћај, аутоматизација, нуклеарна енергија и

компјутери.

37
 113. УТИЦАЈ ИНДУСТРИЈСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ НА КУЛТУРУ, МОДУ, СТАНДАРД, ЗДРАВЉЕ И ИСХРАНУ.

Од прве године после Христа све до 1650. године, светско становништво се кретало између 200 и 500
милиона. Али здравствена и прехрамбена револуција, изазване развојем науке и нових производних
средстава, дигле су број становника у 1850. години на једну милијарду, а 1991. године на близу 5,5
милијарди.

Индустријска револуција је доприносила и новој моди: више није било перика, женских корсета и високих и
намрешканих оковратника. Мушкарци су се лишили перја егзотичних птица и утонули су у белу боју и
безбројне преливе од црне ка сивој. Једино је женама било дозвољено да наставе са украшавањем. Мушка
одећа је постала огледало уздржавања и умерености. Сиве боје и одевна укоченост мушкараца остале су
до данас стил пословног света.

Радило се напорно и уз велике неправде. Било је уобичајено да се у пет дана у недељи проведе по 12
часова на послу а суботом 9 часова. Није било здравствене заштите радника, није било ни пензије. Први
синдикат радника легализован је у Енглеској 1824. године. Индустријска револуција је радикално изменила
карактер рада и животни стандард. Од дојучерашњег, традиционалног непријатног појма речи „рад“, са
механизацијом његова садржина губи примесе зноја и исцрпљености. Уз поимање рада почињу да се
везују лакоћа и чак елеганција. Становништво се стало груписати по градовима и напуштати села.
Деаграризација је променила културу становништва и донела му нову музику, речи , литературу, одећу,
намештај и начин понашања. Збијеност запослених у градовима и општа повезаност људи створила је нове
заједничке осећаје и колективне интересе. Религијска и царска сила више нису били једини колективни
ујединитељ народа, већ су то постали потрошачки интереси, школски системи, техничка међузависност и
масовна култура.

114. ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА И ДЕХУМАНИЗАЦИЈА.

Индустријализација је на неки начин осакатила човека. Специјализација је свела људе на зглоб огромне
машине. Рад се код многих свео на бескрајно и монотоно понављање операција. Изгубила се машта и
свакодневно решавање нових проблема, што је постојало у претходном, мануфактурном животу. Створене
су професионалне болести и психолошка радна оптерећења.

На несрећу, направљена су нова оружја за масовну елиминацију људи: митраљез, бојни отрови, биолошка
оружја и термонуклеарне бомбе. А очување животне околине и природе од загађивања смећем и
уништавањем постало је свакодневна брига угрожених држава.

115. КАПИТАЛИЗАМ – ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ. ГЛАВНЕ ОСОБИНЕ.

Капитализам је економска епоха и систем који се одликује:

• општим приватним власништвом фактора за производњу (земље, рада и капитала)

• тржишним размештањем фактора за произодњу и потрошачких добара

• конкуренцијом интереса и

• економским подстицајима привредних активности.

38
Неке од његових главних особина су: слобода одлучивања о предузетништву, индивидуални интерес као
покретачки мотив за економско понашање, ослањање у размени на систем цена и ограничена улога владе без
укидања новца и тржишта.

Капитализам се често назива „тржишним системом“, „комерцијалним друштвом“, „слободним предузетништвом“.

Нико није сигуран ко је први употребио реч „капитализам“, али је извесно да је на њено ширење готово највише
утицао Карл Маркс. Под тим изразом он је обухватао и ново економско и ново друштвено уређење настало у
Западној Европи по распаду средњовековне економије.

Аналитичари капитализма ретко пропуштају да нагласе да се он заснива на профитном интересу и на размени

помоћу новца.

116. СОЦИЈАЛНА СТРУКТУРА У КАПИТАЛИЗМУ (КЛАСЕ). ЗОМБАРТ И ДУХ КАПИТАЛИЗМА.

Социјална структура капитализма састоји се од четири класе:

1. крупних капиталиста (индустријалци, банкари, велетрговци)

2. ситних предузетника (фармери, занатлије, трговци на мало)

3. независних професионалних група (лекари, адвокати, судије, услужне агенције)

4. запослених лица (администрација, радници, новинари)

Помиње се и пета класа – класа осујећених, лишених и беспризорних, који живе од милостиње, државне помоћи,
крађе, разбојништва, преваре и проституције.

Угледни социолог Вернер Зомбарт је у свом „Модерном капитализму“ из 1928. говорио другачије од економиста и
нагласио да се суштина капитализма не налази у његовој економској физиологији, већ у особинама људи који
прожимају епоху. Те особине чине њен дух. Оне су: предузимљивост, пустоловност, буржоаска прорачунљивост и
рационалност.

117. ПРИВАТНО ВЛАСНИШТВО И КАПИТАЛИЗАМ.

У капитализму је свако власник некакве имовине. Сопствена радна снага је минимална имовина и њу свако
има. Она је уједно и економски фактор заједно са земљом и капиталом. Сваки грађанин је обдарен
својинским правом да слободно купује, продаје, искоришћава и поклања имовину – економска добра,
фондове и услуге. И радна снага се може продавати и куповати као роба, мада најамна радна снага није
услов капитализма, већ генерална производња за тржиште.

118. ИМОВИНСКЕ РАЗЛИКЕ И ПОЛИТИЧКО – ЕКОНОМСКА ИНТЕРВЕНЦИЈА КАПИТАЛИСТИЧКЕ ДРЖАВЕ.

Велике економске разлике у становништву могу водити политичким напетостима и сукобима, поготову
онда када се друштво цепа на екстремно богате и сиромашне. Држава може пореском политиком да
одузима од имућних, како би подигла стандард осталог становништва. Она се посебно труди да одузетим
новцем од имућних финансира јавне болнице, школе и универзитете. Ипак, ако претера са опорезивањем
богатих може натерати власнике капитала и новца да га извозе у друге земље, где је порески притисак
мањи.

119. ТРЖИШНИ РАЗМЕШТАЈ ФАКТОРА ПРОИЗВОДЊЕ. РЕЛАТИВНЕ ЦЕНЕ.

39
У капитализму се расподела фактора производње одвија преко релативних цена које одређују шта, колико
и за кога треба производити. Њих одређује однос понуде и потражње.

Цена је количина новца којом се купује роба и услуга, а релативна цена јесте цена роба и услуга изражена у
другим робама и услугама. Прва је новчана цена, а друга (релативна) је физичка цена. Она показује колико
се за једну робу може добити других роба, које по употребним својствима могу замењивати прву. Неке
робе немају успешну замену (алтернативу). Такви су: вода, извесни минерали, руде, лекови и индустријски
материјали. За тржишну расподелу фактора производње и потрошачких добара, нужна је слободна
конкуренција (а њу највише доводи у питање монопол).

Пример: ми бирамо да ли чемо се грејати на струју или угаљ. Ако скочи цена струје а цена угља мирује
можемо одлучити да напустимо грејање на струју у корист угља. Ту је скочила релативна цена струје. И
обрнуто, скочи ли цена угља а цена струје мирује, наставићемо са грејањем на струју. У овом случају је
скочила релативна цена угља. Тржиште је ту одиграло дистрибутивну улогу. У првом случају, оно је
смањило коришћење струје у корист угља и тиме утицало на падање производње струје а повећање
производње угља; у другом, оно је изазвало пад производње угља и увећање производње струје

120. КОНКУРЕНЦИЈА. НЕВИДЉИВА РУКА.

С обзиром да су појединци власници имовине онда свако следи свој економски интерес. Мноштво
индивидуалних интереса не изазива хаос. Адам Смит о томе каже: „Свака индивидуа настоји да упосли свој
капитал тако да му произведе највећу вредност. Она не намерава да спроводи никакав јавни интерес нити
зна колико га унапређује. Она само жели своју сопствену сигурност и корист само за себе. Она је вођена
невидљивом руком која је доводи до резултата до којег она није намеравала да доспе. Задовољавајући свој
сопствени интерес, она је задовољила и друштвени интерес много боље него да је намеравала да то
учини.“

Невидљива рука, то је конкуренција ценама, која доводи до тога да се производи само оно што купци желе,
и по најповољнијим ценама. Тржиште елиминише произвођаче скупљих производа у односу на
конкурентске и тера их у друге гране привреде. Оно их сили да се у свакој грани побољшавају. Неки ипак
пропадају. Капитализам није друштво без брига, страха и беде. Идиличног реда у њему нема.

121. ДРЖАВА КАО КОРЕКТОР КОНКУРЕНЦИЈЕ И ОРГАНИЗАТОР.

Држава настоји да ублажи неповољна дејства слободне тржишне борбе својом економском политиком
(монетарном и кредитном политиком, пореском политиком, радним законодавством, државном својином
над капиталом и јавним добрима). Ова корективна улога државе нарочито се развија после Првог светског
рата. Она данас није више ни само корективна. Држава је постала главни организатор економских услова
под којима се одвијају привредне активности. Чак је у многим државама постала велики власник капитала,
а у некима и главни.

122. ЕКОНОМСКИ ПОДСТИЦАЈИ ПРИВРЕДНИХ АКТИВНОСТИ.

У капитализму се људи мотивишу да улажу капитал, да боље раде него јуче и да преузимају политичку,
правну и моралну одговорност за своје пословне активности путем растућих профита, камата, дивиденди и
плата. Њих не нагоне на то јавна одликовања, принуда, политичке и етичке обавезе према народу, држави,
краљу, вођи и Богу. Новчани интерес је главни покретач њихових економских предузећа. Стога морални,
политички и верски разлози ту играју споредну улогу...

40
 123. ЛИБЕРАЛИ И ЛИБЕРАЛИЗАМ. ГЛАВНЕ ИДЕЈЕ.

Класични либерали су економисти који су сматрали да људи, сами од себе, преко тржишта, постижу
најбољи распоред фактора за производњу, најбољу структуру роба и њихов најбољи квалитет. Били су
против монопола и државног мешања у економски живот изузев оног који се односио на чување приватне
својине, грађанског реда међу људима и одбрану државе. Били су за слободан увоз и извоз, слободну
трговину како унутар земље, тако и на светском тржишту. Веровали су да је свет котао у коме се
индивидуални интереси спонтано усклађују, заговарали су природна права човека, подржавали су
парламентарну државу и ограничено право гласа (у складу са величином капитала које пунолетно мушко
лице има).

Пропаст предузећа на тржишту су тумачили природном елиминацијом слабијих од стране јачих. Противили
су се настојањима других да држава дели помоћ пропалим и бедним људима. Сматрали су да је
човекољубива помоћ дужност цркве и добротворних друштава.

Највећи либерал је Адам Смит. Други славни либерали су: Џемс Мил, Џон Стјуарт Мил, Џереми Бентам,
Роберт Малтус, Давид Рикардо (живели у 18, 19. веку) ...

Либерале зову и фритрејдерима, на енглеском „free traders” – слободним трговцима, због вере у корист
неспутане размене. Али, они се међусобно разликују око дефинисања многих теоријских појмова.

124. МАРКС И ЛИБЕРАЛИЗАМ.

Маркс је придавао капитализму управо оне карактеристике које су либерали држали за најважније.
Додуше, он није сматрао, за разлику од њих, да је капитализам природно друштво, већ етапа у телеологији
људске врсте. Створио је теоријски модел капитализма на скелету његових либералних карактеристика и
текућег привредног система и живота у Енглеској. Није предвидео да се капитализам може одржавати и
напредовати уз економску и социјалну интервенцију државе, монопола, државног, радничког и задружног
власништва, радничких синдиката и општег права гласа.

125. МИКРОЕКОНОМИЈА И МАКРОЕКОНОМИЈА.

Микроекономија је област, део је предмета економске науке у коме се истражује тржишно понашање
појединца и фирме, природа цене и тржишта, понашање потрошача и размештање фактора производње
роба и услуга.

Макроекономија је друга група економских предмета и састоји се од привредног развоја, запослености,

инфлације, кризе, платног биланса, монетарне, кредитне и пореске политике.

За микроекономију говоримо да се бави економским понашањем појединца и предузећа, а

макроекономија државном политиком.

126. ЦЕНА – ДВЕ ДЕФИНИЦИЈЕ.

Цена је количина новца којом купујемо робу.

Цена је вредност робе показана у новцу.

Прва дефиниција је номиналистичке природе, док је друга спиритуалистичке.

41
Прва говори само о томе да новцем купујемо робу. Она непосредно не објашњава величину цене, али, када
то чини објашњава је бројним факторима у складу са теоријама аутора. Разлог што новцем купујемо, а
продавци за новац продају, је у томе што је држава наредила да се сва трговина мора одвијати помоћу
њега. Тако се најбрже и најлакше тргује – када се све робе продају за само једну робу (новац је роба).

Друга дефиниција указује да се новцем показује неко својство робе и да је то својство избројиво. Новац
јесте државно средство за размену измишљено ради олакшавања трговине, али његова количина коју
дајемо за робу показује да у њој има нечега што се помоћу тежине злата и сребра може одвагати упркос
томе што се новцем не вага тежина робе.

*То избројиво бестежинско својство робе које ипак меримо тежином новца, економисти називају
„вредношћу“. Та вредност робе је наводно објективна, она постоји независно од тога хоће ли се показивати
у злату, сребру, бакру или неком другом материјаллу.

127. ВЕЛИЧИНЕ ЦЕНЕ – СПОРОВИ ЕКОНОМИСТА.

Историја економске науке је испуњена напорима мислилаца да открију какав то бестелесни дух живи у
роби, шта ми то плаћамо када робу купујемо и зашто је плаћамо одређеном количином новца или
одређеном количином друге робе.

Неки су одговарали да ми плаћамо робу оноликом количином новца колико је трајала његова производња
и производња те робе: ако се за један час произведе пар ципела и грам злата , онда је то злато цена
ципела. Тако су говорили Смит, Рикардо и Маркс.

Други су говорили да у роби не постоји никаква вредност, већ да је плаћамо у складу са њеном корисношћу
и реткошћу, као Стенли Џевонс и Алфред Маршал. Ту се вредност робе види.

Трећи су говорили да робу плаћамо у складу са степеном задовољства које нам њена потрошња приређује,
као Бентам и Херман Госен. и овде се вредност робе види.

Четврти су говорили како робу плаћамо у складу са трошковима њене производње, као Џон Стјуарт Мил и
Малтус, иако они нису објашњавали шта одређује величину трошка.

Данас готово нико не трага за новим објашњењима вредности робе. Економисти знају да на цену утиче
безброј узрока од којих се највише помињу ови: квалитет робе, реткост робе, трошкови производње, време
производње, сезона продаје, реклама, структура потрошачке културе становништва, вештина продавања и
ценкања, пореска политика државе, монополи продаваца односно купаца и међународна конкуренција.

128. МАРГИНАЛНА (ГРАНИЧНА) КОРИСНОСТ. КОНДИЈАК, МЕНГЕР, ВИЗЕР.

Већина савремених економиста учи студенте да цену робе одређује корисност робе и њена реткост.
Порекло овог става налази се у економској филозофији француског филозофа Кондијака (18. век).

Кондијак каже да корисност робе „почива на потреби коју за њом осећамо. Према овој корисности ми је
ценимо више или мање... Ова цена јесте оно што ми називамо вредношћу... Робе у изобиљу носе ниску
цену а ретке робе високу. Зато вода и ваздух мало вреде а дијаманти много...“

Карл Менгер је трагао за тим колико је свака нова количина исте робе коју трошимо значајна у односу на
потрошњу друге робе и пронашао је да дуже траје важност новододатих намирница у односу на важност

42
трајних добара. Из тог начина мерења важности роба проистекла је идеја о последњој, маргиналној
корисности робе, као узрочнику њене коначне цене.

ЦЕНУ ОДРЕЂУЈЕ МАРГИНАЛНА КОРИСНОСТ РОБЕ. Или, цену робе одређује последња количина те робе која
за нас има потрошачку корисност. Први пар ципела за нас има највећу корисност , али цену ципела
одређује онај пар који ће бити последњи у групи истих ципела које намеравамо да купимо. Израз граничну,
„маргиналну корисност“ први је 1884. употребио аустријски економиста Фридрих Визер у свом делу „О
пореклу и главним законима економске вредности“.

129. ТРЖИШТЕ – ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ. ЗАКОН И ТРЖИШТЕ.

Тржиште је мрежа односа продаваца и купаца путем које се размењују робе и новац.

Реч „тржиште“ води порекло од „трга“, пространог места у градовима на којима се, осим уобичајеног
друштвеног живота, одвијала и размена. Тржиште се често дефинише и као „механизам“ или као
„аранжман“ који тако „омогућава продавцима и купцима да тргују производима, факторима за производњу
и вредносним папирима, да се цена може успоставити а размена догодити“.

Трговина се одвија у затвореним продавницама, на отвореним пијацама, преко каталога и реклама, преко
телефона, посредничких агенција, банака и компјутерских мрежа.

Трговање је подвргнуто државним законима. Циљ закона је да стандардима у понашању продаваца и

купаца осигура и убрза трговање. Њиме се стварају навике и поверење између трговачких учесника:
утврђују се услови за отварање трговине и трговачких институција, радно време, начин плаћања, утеге и
мере, обештећења за пропусте и преваре и стандарди квалитета робе.

130. ВРСТЕ ТРЖИШТА. ЦРНО ТРЖИШТЕ. ТРЖИШНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ.

Тржишта се по простору деле на локално, национално и светско; по врсти робе на метале, дрво, пластику,
електронику...; према томе да ли, или не, купац робе плаћа порез на њу, на малопродају и великопродају;
по структури роба на хомогена и општа тржишта. (опште тржиште се односи на мешовито трговање свим робама;
хомогено тржиште је оно где се купују робе на невиђено: злато, сребро, пшеница, кукуруз – ту се не проверава квалитет робе јер је
стандардима утврђен).

Трговање изван закона одвија се на такозваном сивом или црном тржишту. Циљ овакве трговине је да се
држави не плати порез и да се повољно продају робе чију је продају држава забранила или задржала само
за повлашћене трговце.

Трговина се разликује од тржишта. Трговина је сам чин размене роба, док је тржиште систем трговачких
односа уређених законом и спровођених кроз комерцијалне институције и организације које на тржишне
односе непосредно делују. Те институције су трговачка предузећа, берзе, пијаце, сајмови, привредне
коморе, гранска и синдикална удружења... У њега спадају и влада, парламент, финансијска полиција,
цариници, трговачки инспектори, судски систем.

43
 131. ПОНУДА И ЗАКОН ПОНУДЕ.

Трговање се састоји од односа две трговачке стране: класе продаваца и класе купаца. Класа продаваца
образује понуду роба и услуга, док класа купаца новцем образује тражњу.

Понуда се састоји од обима роба које су фирме спремне да продају и којима су утврдиле цену.

Закон понуде: Ако понуда робе зависи само од цене коју носи, онда ће са порастом цене робе расти и
количина робе за продају, док ће са падањем цене те робе опадати и њена количина на тржишту. Количина
понуђене робе за продају управно је сразмерна величини цене по којој се продаје.

Овај закон важи једино онда када све друго што може утицати на понуду робе остаје непромењено – нпр.
квалитет робе, модни статус робе, начин њене продаје, домаћа и страна конкуренција, опорезивање и
реклама. Због тога што на стварном тржишту све силе које утичу на понуду неке робе не мирују да би нам
омогућиле да обим те робе посматрамо само у зависности од кретања њене цене, економисти закон
понуде тумаче са резервом.

132. ТРАЖЊА И ЗАКОН ТРАЖЊЕ.

Тражња се састоји од воље да се робе купују за новац по ценама које су продавци објавили.

Закон тражње: Уколико све остале силе мирују, онда са порастом цене робе тражња за њом опада, док се
са падањем њене цене тражња увећава.

Купци купују са скоком цена мање исте робе углавном из два разлога: 1. могу да пређу на
алтернативнуробу, супститут првој; 2. не могу да издвоје већу своту новца од јучерашње да би и даље
трошили исту количину старе робе. Али овде постоје изузеци. Има роба којих се нерадо одричемо и које
немају супститута: хлеб, ел.струја, лекови, школски прибор, дечија одећа. Повећање цена ових производа
не мора изазвати падање тражње за њима. Људи ће се радије одрицати других производа како би дошли
до оних које сматрају егзистенцијалним и културно неопходним, него што ће их се лишити.

133. ЗАКОН ПОНУДЕ И ТРАЖЊЕ. НЕДОСТАЦИ.

Закон понуде и тражње гласи да ће једино на извесној висини цене робе сва понуђена количина те робе
бити купљена, апсорбована тражњом. Та цена се зове равнотежном, јер она означава баланс понуде и
тражње.

Овај закон се узима са великом опрезношћу. Кретања понуде и тражње се морају доводити у везу са
мноштвом сила које на њих утичу, а не само са ценом робе. Структура потрошачке културе, мода,
пропаганда, предрасуде, технике продаје и конкуренција квалитетом, стално мењају односе између понуде
итражње.

134. ЕЛАСТИЧНА И НЕЕЛАСТИЧНА ТРАЖЊА.

Ако је тражња за поједином робом стална без обзира на кретање њене цене, онда ту тражњу називамо
нееластичном тражњом.

А еластична је она тражња која се одмах мења чим се промени цена робе.

44
Еластичност је велика код високих цена а опада са ниским ценама, све док не нестане.

135. ПЕРФЕКТНО ТРЖИШТЕ. УСЛОВИ ОБРАЗОВАЊА.

Када ни продавци ни купци нису у стању да једни другима намећу цене роба, онда постоји перфектно
тржиште. Такво тржиште не подразумева државно одређивање цена и њихово формирање од стране
монополских група, било да су на страни понуде било да су на страни тражње. Перфектно тржиште постоји
онда када је конкуренција свих учесника у трговачким пословима слободна и подвргнута правилима која ту
слободу одржавају.

Услови да постоји перфектно тржиште су ови:

1. Да један производ, свеједно колико га различитих фирми израђује, буде једнак, хомоген по квалитету,
тако да фирме конкуришу једна другој само трошковима производње и вештинама при трговању
2. Да постоји толико продаваца и купаца да ниједан није у стању самостално да поремети слободну
конкуренцију својом моћи да одређује цену - било уцењивањем када продаје, било када купује
3. Да постоји слободан улаз и излаз са тржишта, тако да пресељавање фактора за производњу и промена
производног програма може слободно да се одвија
4. Да постоји потпуно и једнако обавештавање свих учесника у трговачком животу о свим чиниоцима
трговања који се тичу њихове пословне равноправности.

Економисти су свесни да оваквог тржишта никад није било. Али су га конструисали да би у таквом моделу
испитивали своје теорије.

136. НЕДОСТАЦИ ПЕРФЕКТНОГ ТРЖИШТА

Узроци одсуства перфектног тржишта су разумљиви. Рецимо, произвођачи телевизора са истом величином
екрана се намерно труде да се разликују између себе по квалитету и не теже хомогеном производу. Затим,
тржиште само по себи изазива јачање једних предузећа на рачун других, оних која пропадају, тако да
велике фирме утичу на формирање цена више него мале. Кока кола, као највећи купац шећера на свету
утиче на светску цену шећера више од свих других произвођача и потрошача шећера, чак и многих држава.

Нема на стварном тржишту ни слободног уласка у било коју производну грану, односно трговачко подручје.
У војну, фармацеутску и стратешку индустрију и трговину важних технологија, улази се са посебним
дозволама државе, тако да ту нема слободне конкуренције. Нема на тржишту ни информационе
једнакости, јер рекламне агенције и индустријска шпијунажа осигуравају трговачку и производну предност
једним фирмама над другим. У ствари, перфектно тржиште и не може да постоји, јер би поништавало друге
карактеристике тржишта које су такође његов део.

137. МОНОПОЛИ – ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ. УСЛОВИ МОНОПОЛА.

Монопол, што значи један пол, у економији означава такво стање на страни понуде где само један
снабдевач одређује цену неке робе без обзира колико понуђача има.
Монопол постоји онда када: 1. нема супститута роби која носи монополску цену и 2. када не постоји
слободан улазак нових фирми у производњу и трговање монополском робом.
Ту нема супститута, јер монополска роба има изузетан квалитет и чувено име, док слободног улаза нема јер

45
се за конкурентски посао захтева велика почетна маса капитала и јер постоје државна ограничења за
отварање нових фирми.

138. ДРЖАВНИ МОНОПОЛ. СОЦИЈАЛИЗАМ И МОНОПОЛ.

Aко на тржишту цене одређује само један купац онда се такав монопол назива монопсомом. Тако је код
нас од 1993. до 1995. године држава себе прогласила за јединог легалног купца пшенице и неких других
пољопривредних производа.

Циљ монопола је да дугорочно зарађује неуобичајено велике профите. Али државни монополи не морају
имати тај циљ. Када држава установљава национализацијом приватних предузећа монополе на струју,
железницу, комуналне услуге, телефон и пошту, челик, авионски транспорт и друго, онда то она чини и због
тога што се нада да ће тиме осигурати производњу и добре услуге грађанима и да ће се тиме избећи
некорисно дуплирање капацитета.

Међутим, социјализам је почивао на општем државном монополу на свим факторима производње, али
ипак није допринео јефтинијој производњи и услугама него у конкурентским тржишним економијама.

139. ПЕТ УЗРОКА ОБРАЗОВАЊА МОНОПОЛА.

Монополи настају на следећи начин:

1. путем закона (држава обдарује извесне фирме правом да се само оне баве извесном производњом и
трговином, односно, искоришћавањем патената)

2. конкуренцијом (фирме са нижим трошковима производње избацују са тржишта фирме са вишим

трошковима. То се чини и конкуренцијом квалитетом и рекламама)

3. спајањем и уједињавањем фирми (до Првог светског рата обично су се удруживале фирме са истом
производњом – хоризонтално. После њега, све до Другог светског рата тече талас вертикалног удруживања,
када се повезују фирме које учествују у производњи делова за један производ. После Другог светског рата
тече такво интегрисање капитала, где се уједињавају фирме без обзира на врсту производње и трговине,
како би лакше контролисале тржиште)

4. стварањем картела (картел је створен онда када се фирме међусобно договоре о ценама својих
производа, и о томе колико ће свака производити и где ће се продавати)

5. власништвом над ретким природним богатством које се економски искоришћава (ту спадају
пољопривредно земљиште, шуме, рудна и минерална блага, нафте, дијаманти и воде).

140. НАУЧНА ОПРАВДАЊА МОНОПОЛА. ВРСТЕ МОНОПОЛА.

Научници често оправдавају монополе. У прилог монопола они износе ове аргументе:

1. Монопол елиминише дуплирање капацитета чиме штеди национално богатство

2. Монопол покреће веће капитале од капитала мањих фирми и зато осигурава већу и стабилну
производњу као и запосленост

3. Монополи улажу веће капитале од других у технолошка истраживања и науку, чиме убрзавају
производни напредак
46
4. Монополи имају мање трошкове за пропаганду и индустријску шпијунажу, јер немају конкурената.

Врсте монопола??? на 154. стр се помињу криминални монополи али не верујем да је то –то.

141. АНТИМОНОПОЛСКА ПОЛИТИКА И ЈАВНИ ИНТЕРЕС. КАЗНЕ.

Држава напада монополе тек онда када је уверена да они послују против јавног интереса. Шта је „јавни
интерес“, то је предмет политичке борбе и законодавних расправа, и његов појам се мења од државе до
државе, и од једне економске ситуације у истој држави до друге. Што је једанпут дозвољено, то сутра може
бити забрањено, и обратно.

Од 1980их година у тржишним економијама се смањују новим законодавством државни монополи на

нафту, гас, струју, телефон, руднике, железнице, авионски транспорт и друге области. Од тада тече талас
приватизације којим се претвара државна својина у овим гранама у приватну – то је денационализација. У
бившим европским социјалистичким земљама, посебно у Чешкој, Пољској, Мађарској, Источној Немачкој,
Словенији, Естонији итд. покреће се од 1990. приватизација државне својине и тиме се укидао свеопшти
монопол државе на производњу, трговину и услуге.

У Србији данас нема развијеног антимонополског законодавства. Постоји један закон и млако се
примењује. У бившој социјалистичкој Југославији било је забрањено да се предузећа договарају о ценама и
поделама тржишта, али је та забрана била неприменљива јер је економски систем почивао на праву свих
предузећа у друштвеној својини на „самоуправно споразумевање и договарање“ које је управо
подразумевало картелно понашање.

Кажњавање за кршење антимонополских закона подразумева: новчане казне, затворске казне,

привремену забрану пословања и трајно затварање фирме.

142. ТРУСТ. ПОЛИТИЧКЕ ВЕЗЕ МОНОПОЛА.

Први труст је створио Семјуел Дод, адвокат америчког Стандард Ојла у власништву породице Рокфелер,
1879. године. Наговорио је деоничаре седам петролејских компанија познатих у народу под надимком
„Седам сестара“, да се уједине у Стандард Ојл, тако што ће све своје деонице предати управи Стандард
Ојла, одрећи се управљања у свих „Седам сестара“ и веровати да ће сваке године за награду добијати исте
зараде као и раније. Уместо предатих деоница добили су од Стандард Ојла „уверење о поверењу“ – trust
certificates, одакле води порекло наше англиканизоване речи труст.

Труст је удружење више компанија, оно је корпорација у којој се бившим самосталним фирмама сада
управља из само једног центра. Фирме у трусту могу задржати своју правну индивидуалност, али губе
економску и управљачку.

Труст је облик централизованог акционарског капитала... И данас је некадашњи Стандард Ојл из Њу

Џерсија, један од бивших седам сестара, који постоји под именом Ексон, једна од највећих компанија на
свету.

Антимонополско законодавство није обуздало стварање трустова, картела и других облика економске
доминације. Изузетно је тешко правним нормама разликовати дозвољену од недозвољене сарадње и

47
координације пословања између фирми. Велике корпорације су и велики финансијери парламентарних
странака и тиме утичу на повољно законодавство по своју будућност.

143. ЗАШТИТА ПОТРОШАЧА. ПЕТ НАРЕДБИ ДРЖАВЕ.

Потрошачи се највише жале на високе цене и слаб квалитет робе. Држава их од претерано високих цена
штити слободним увозом јефтинијих роба од домаћих и контролом цена. Потрошачи могу и да се
организују у потрошачка друштва којима се боре у политичком животу, пред судовима и пропагандом у
јавности за фер трговину.

Држава доноси законе којима наређује произвођачима да:

1. јасно одреде намену свог производа

2. прецизно наведу састав материјала од кога је роба сачињена

3. оштећену робу приликом паковања и транспорта бесплатно замењују за исправну

4. наведу да ли је роба опасна по живот и здравље

5. тежину, запремину и величину робе ускладе са декларисаним величинама на етикети.

144. ПОСЛОВНЕ ФИРМЕ. ЗАКОНИТИ ОБЛИЦИ.

Фирма је пословна јединица са засебном управом. Она је правно лице, носи посебно име, има сопствено
књиговодство и рачун у банци, и сноси одговорност по привредном закону. О употребљавању земље, рада
и капитала, доноси сопствене одлуке. Послови фирме се састоје од производње и услуга. Циљ пословања
фирме је максимализација профита, зараде по одбитку трошкова од продајне цене.

Законити облици фирме су:

1. Самостална фирма (њен власник и управљач је само једно лице)

2. Ортачка фирма (њени власници и управљачи су више лица)

3. Корпорација (власници корпорације су поседници деоница, тј. акција, на основу којих добијају профите
назване дивидендама. Неки од њих могу управљати корпорацијом, а неки не).

145. ЕКОНОМСКИ ОБЛИЦИ ФИРМЕ.

1. Хоризонталне фирме (она се бави само једним послом, рецимо бојењем станова и зграда)

2. Вертикалне фирме (то је предузеће које повезује две или више различитих економских активности
којима се добија сједињени производ. Ту спада аутомобилска фабрика)

3. Конгломерати (то је предузеће које управља потпуно технолошки и пословно неповезаним

активностима. Конгломерат истовремено поседује и води производњу аутомобила, управља ресторанима,
власник је фудбалског тима и сл.).

146. САМОСТАЛНА ФИРМА. ДОБРЕ И ЛОШЕ СТРАНЕ.

48
Фирма само једног власника има дугу историју. Она обухвата старе, али уједно и данас постојеће
произвођаче као што су занатлије, сељаци и трговци. Она обухвата и моћне пословне организације које су
водили самостални власници као што је то била фабрика аутомобила „Форд“, фабрика електронских
производа породице Грундиг, и банке банкара Ротшилда.

Када се робном производњом и трговином бави сам власник капитала, као што то чине сељаци и занатлије,
онда ту производњу зовемо ситном робном производњом. Њена карактеристика није мали број
производа, већ економска особина да власник капитала сам себе запошљава и готово сам ради, мада често
уз помоћ неког из породице или шегрта.

Добра страна самосталних фирми је у томе што су њихови власници лично заинтересовани за ток
пословања због чега га пажљиво надгледају и воде. Ове фирме се и брзо прилагођавају новим пословним
околностима, јер власник сам доноси одлуке и не губи време на усаглашавање са другима. Слаба страна
овог типа фирме је у томе што је њено пословање ограничено знањем и психофизичким способностима
власника, тако да она ван тих способности није у стању да се шири и конкурише ортачким фирмама и
корпорацијама. Друга слабост јој је у томе што је мало способна за добијање кредита од банака (власник
треба да враћа кредите од своје имовине, која је мања од имовине власника ортачких фирми и
корпорација).

147. ОРТАЧКА ФИРМА. ПРЕДНОСТИ И МАНЕ.

Ова фирма постоји када два или више лица споје своје капитале а профит деле сразмерно свом учешћу у
целокупном капиталу. (Ако је индивидуални улог у целокупном капиталу 15 %, онда тај власник улога
добија и 15 % из профита).

Ову врсту предузећа често препознајемо као оближњу адвокатску канцеларију неколико уједињених
адвоката, као грађевинску фирму удружених власника, као фирму за трговину деоницама. Она постоји у
туризму, угоститељству, трговини, маркетиншким организацијама, детективским агенцијама...

Сви ортаци не морају и да управљају фирмом. Они који желе да само капиталом учествују у њеном
пословању називају се успаваним партнерима. Ортачка друштва уживају предност над индивидуалним
предузећима, не само у величини кредита који могу добити од банака, већ и у управљању. Власници могу
спрам свог знања да се распореде тако да, на пример, један буде на челу одељења за производњу, други
за трговину а трећи за рекламе. Тиме специјализацијом рада боље послују од индивидуалне фирме.

Слабост ортачке фирме је у томе што и она за подигнути кредит код банке често јемчи његово враћање
целокупном имовином фирме и личном имовином свих ортака. Они због тога нерадо узимају велике
кредите јер се боје пропасти својих породица. Отуда мање улажу у производњу и услуге од деоничарских
друштава, корпорација.

148. ЗАДРУГЕ. УЗРОК ОБРАЗОВАЊА И ВРСТЕ.

Задруге су посебан облик ортаклука. Оне воде порекло од средњовековних занатских и трговачких
братстава, гранских удружења створених ради заштите од спољне конкуренције истих удружења из других
градова, и ограничавање опасне конкуренције између истих произвођача у свом граду. Савремено

49
европско задругарство настаје 1844. године, када су сиромашни ткачи у енглеском граду Рочделу основали
потрошачку задругу. То је била ортачка фирма чији је задатак био да за рачун ткачких породица купује
потрошачке производе од трговаца на велико или и од самих произвођача, како би се добила најнижа
могућа цена и избегли трговачки посредници. Код нас је прва задруга основана већ 1847. године у Бачком
Петровцу, када је евангелистички свештеник Штефан Хомола, избеглица из Словачке, утицао на тамошње
сељане да оснују погребну задругу, у ствари заједничку касу самопомоћи.

Све потрошачке задруге имају онај исти циљ који је установљен у Рочделу. Постоје и друге врсте задруга,
произвођачке, продајне, услужне и кредитне.

149. КОРПОРАЦИЈА И КРЕДИТ.

Корпорација је деоничарско друштво са ограниченом одговорношћу. Велики број улагача сједињава новац
и оформљава фирму од које заузврат добија деонице. То су потврде о улогу сваког од њих на основу којих
улагачи добијају право да сваке године из профита вуку свој лични профит, који се зове дивиденда, и који
је сразмеран улогу. Деоничари могу продавати своје деонице на берзама финансијског капитала чиме се
мењају власници права на дивиденду, а да та промена не тражи и продају фирме. Корпорација не зависи
од смрти акционара, јер њихове деонице преузимају наследници...

Ако акционарско, деоничарско друштво западне у дугове, они се надокнађују повериоцима од новца
добијеног од продаје имовине тог друштва, али не и од личне имовине акционара. Зато се за ова друштва
каже да су са „ограниченом одговорношћу“. Пошто улагачи знају да њихове куће, земљиште, аутомобили и
друга имовина, не могу бити судски продати ради исплате дугова њихове фирме, онда су они
заинтересовани да улажу у акционарску фирму веће своте новца него што би то урадили када би били у
ортачком друштву са неограниченом одговорношћу. Велики капитали корпорација су зато и велика
гаранција банкама да ће им кредити бити враћени због чега банке дају корпорацијама далеко веће зајмове
него другим типовима предузећа.

150. УПРАВЉАЊЕ КОРПОРАЦИЈОМ.

Акционари се састају најмање једанпут годишње на скупштини фирме, на којој претресају њено пословање,
одлучују о величини дела који ће из профита поделити кроз дивиденде и бирају управни одбор. Већина
деоничара нема велики значај за вођење корпорација, јер су ситни власници акција најбројнији. Велики
купци акција – банке, трговачке фирме, друге фабрике, пензијски фондови, осигуравајућа друштва и
инвестициони трустови, поседују највише акција корпорације и они бирају њену управу. Гласање на
скупштинама се заснива на начелу – „колико акција имаш – толико и гласова имаш“, због чега неколико
великих акционара може да надгласа хиљаде других. Када број акција неких деоничара дозвољава да
имају пресудну гласачку моћ, онда се те акције називају „контролним пакетом акција“.

151. ВРСТЕ КОРПОРАЦИЈА. ДРЖАВНЕ КОРПОРАЦИЈЕ.

Корпорације су приватне и јавне (нису државне). Обе врсте су са ограниченом одговорношћу, али значајних
разлика има. Приватне не објављују податке о свом пословању, сем државним органима, док јавне то
морају, будући да се њихове акције продају на берзи. Да купци њихових акција не би били у заблуди око
стања предузећа на која оне гласе, ове јавне корпорације објављују податке о себи – и зато се и зову
јавнима. У приватнима су акционари углавном из једне породице и немају више од неколико власника, док

50
су јавне поседоване од стране власника из разних слојева становништва и могу имати на десетине хиљада
власника. Акционари из приватних корпорација не могу продавати своје акције без одобрења осталих
акционара, док их акционари из јавних корпорација продају слободно.

Посебна врста јавних корпорација су државне. Њима је власник цео народ и он им управља преко владе и
парламента. Ова јавна корпорација нема акционара, али јој се сви грађани земље могу сматрати
власницима. Пословне резултате државних корпорација прате парламенти, а надлежна министарства у
влади им надгледају и одређују пословну политику. Ове јавне корпорације се стварају национализацијом.
Држава ствара корпорације за нафту, челик, гас, железнице, авионски путнички транспорт, телевизију и
радио, пошту, аутомобиле, струју... Пословни циљ државних корпорација није максимални профит већ
стабилно и јефтино снабдевање грађана и запошљавање радне снаге.

152. ОСНИВАЊЕ КОРПОРАЦИЈА.

Оснивање корпорације се изводи под управом оснивачког одбора, у коме су такозвани промотори.
Пословни људи се договоре да позову јавност да уложи новац у оснивање фирме која ће им исплаћивати
привлачне дивиденде. Ти се људи региструју код власти, код нас у трговинском суду, као оснивачки одбор,
и поднесу властима статут будуће фирме и њен пословни програм. У статуту је описана организациона
структура фирме, надлежност разних тела, начин гласања, врсте акција које ће издавати и улог који
акционари морају уплатити. Програм фирме описује врсте послова које ће фирма водити. Она не сме да се
бави другим пословима осим тих за које се региструје. Потом оснивачки одбор организује пропаганду за
куповину акција и емитује их. Чланови оснивачког одбора зарађују приликом продаје акција оснивачку
добит. Ако и сами купе акције, онда ће у будућности зарађивати и дивиденде.

153. НОВАЦ – ДЕФИНИЦИЈА И ПОЈАМ.

Новац је опште средство за размену. Остале две улоге новца су да буде средство за штедњу – за чување
куповне моћи, и средство за израчунавање „вредности“ свих материјалних и духовних ствари. Неки
економисти говоре и о четвртој улози новца – да је он и платежно средство, односно кредитни новац.

Да би нека ствар била новац, мора је држава законом прогласити за једино средство за размену роба и
забранити да се било која друга ствар користи за ту сврху. Новац постоји зато што се размена роба лакше и
брже одвија преко само једне ствари уместо да се робе директно једна за другу размењују, да се трампе.

154. НАСТАНАК НОВЦА.

Иако је данас јасно да су Персијанци, Сумери и Кинези имали новац имали новац пре Грка, писана историја
говори да се први новац ковао у грчким градовима Мале Азије и у Егејском подручју у 7. веку пре Христа.
Ковао се од електрона, природне легуре злата и сребра. Израђивао се и од папира, у старој Кини. Први
Европљанин који га је видео био је Марко Поло, у 13. веку. А динар је код нас стигао као име арапског
златника кованог у Сирији у 7. веку после Христа. То име долази од латинског denarius. Реч пара је
персијског порекла, а код нас је стигла преко турског и значи комад.

У предновчаној трговини продавци су најрадије саопштавали вредност својих роба у крупној стоци
(воловима, свињама, овцама). Али стока често није била погодна да буде средство за размену, јер су грла
из крда била неједнаке старости, тежине и здравља. Отуда су људи трагали за предметом од материјала
који би се опирао зубу времена, не би се распадао, и који би свуда увек био истог квалитета, ма који његов
51
део да се одсече. Међу свим једнородним материјалима постепено су сребро и злато потискивали друге
метале и постали општежељена средства за размену. Зашто? Зато што су оба материјала корисна за општу
употребу и уз то су племенити метали. Они не оксидирају и многе киселине им ништа не могу. Лако се топе
и кују а тешко излизују.

155. ФУНКЦИЈЕ НОВЦА.

Новац је:

1. средство за општу размену

2. средство за чување куповне моћи

3. средство за израчунавање „вредности“ економских добара и статистичких економских агрегата.

156. МОНЕТА. ЗАШТО ЈЕ НОВАЦ ОД ЗЛАТА? БИМЕТАЛИЗАМ.

Новац искован од племенитих метала се зове монета. Сребро је више служило као монета од злата, јер га
је било далеко више него злата. Злато је од Европљана прихваћено као међународно средство за плаћање
тек око 1870их. Упоредно оптицање сребра и злата, биметализам, наметало је и истицање две врсте цена
роба и услуга. Али то није збуњивало трговце и купце, чак ни онда када би се платило златом а добијао
кусур у сребру.

Зашто је новац од злата не пише, можда је одговор у претходном питању, последње 3 реченице?

157. ИМЕНА И СИМБОЛИ НА НОВЦУ.

Извесна количина искованог новца од злата, сребра, гвожђа и бакра назове се неким именом. То име је
монетарно. Често су новцу надевана имена која су носила различите тежине, површине земљишта...
Енглеска фунта је име за сребро тешко 453 грама. Немачка марка је име за стари облик земљишног
поседа, а наш динар, иако је код нас стигао преко имена за сиријски златник, у ствари је име за римски
сребрни новац – denarius.

Људи се навикну да примају и излизани новац. то чине зато што морају, јер их држава сили на то. Она
штеди злато за нове кованице. Тада имена новца покривају и ону његову тежину која је нестала
изливањем, због њиховог преношења из руке у руку. Тај излизани новац који оптиче постаје симбол, дакле
заступник, и оног свог дела који је нестао. И чим је држава увидела да племените метале може да потпуно
замени папиром и јефтиним легурама, јер се становништво није опирало њеној принуди да их прима, ови
су метали и нестали као новчани материјали.

158. „МИ ВЕРУЈЕМО У БОГА“

На америчким доларима штампаним после Другог светског рата стоји порука „Ми верујемо у Бога.“ Она се
појавила на њима после инцидента који је изазвао један грађанин Кливленда захтевајући од државе да му
уместо новчанице од 20 долара да „законити новац“, како је писало на њој. Државна Савезна резервна
банка му је послала уместо те новчанице две новчанице од по 10 долара, а када се он побунио против тога
послала му је уместо њих четири по 5 долара. Злато му није дала. После тога се уместо обећања о
претворљивости (конвертибилности) долара у злато појавила морална максима о вери у Бога.

52
 159. ЦЕНА И ВРЕДНОСТ НОВЦА.

Цена је количина новца којом се купује роба. Вредност робе је њена корисност, способност да својом
потрошњом задовољи неку нашу одређену жељу – то је оно својство које ми плаћамо новцем.

За разлику од робе, новац нема цену. Новац се не размењује за новац, онако као што се размењују робе за
робу. Једино се размењују различити државни новци, како бисмо на унутрашњем или спољнем тржишту
имали кованицу коју тамо закон и становништво уважавају. Новцу је „вредност“ моћ да се размени, и
„вредност“ му је она количина робе која се за њега може добити.

Када се новац мења за новац онда се сразмера по којој се први мења за други назива „курсном
вредношћу“. Када се новац ковао од злата, онда су се златници различитих држава и тежина замењивали
тако да сваки размењивач у руку добија исту количину злата коју је имао пре размене.
..................................................

160. НОВАЦ КАО СРЕДСТВО ЗА РАЗМЕНУ.

Ова његова функција већ је објашњена у претходном питању.

161. НОВАЦ КАО СРЕДСТВО ЗА ЧУВАЊЕ КУПОВНЕ МОЋИ

Као средство за чување куповне моћи новац се појављује онда када га штедимо са жељом да га или
сакупљамо до количине којом можемо да платимо неку робу или док не дочекамо да се та роба појави.
Новац од нерђајућих материјала је згодан за чување отуда што он лежањем не трули и мало се хаба.

162. НОВАЦ КАО РАЧУНСКО СРЕДСТВО.

Као средство за израчунавање „вредности“ добара и агрегата (агрегати су сабране цене различитих роба,
услуга и фактора за производњу) новац нам служи онда када одређујемо цене, и када израчунавамо, на
пример, колико у земљи „вреди“ годишњи обим производње робе, колика је „вредност“ машинског
капитала, колики је национални доходак, колики је обим плата свих запослених, колики су извоз и увоз и
друго. Тако, рецимо, израчунавамо укупан збир цена по којој су увезене робе купљене а извезене
продате...

163. НЕПРИРОДНЕ ФУНКЦИЈЕ НОВЦА. НИКОЛА ОРАЗМО.

Ове три поменуте функције новца се сматрају за „природне“. За разлику од њих постоје и неприродне
функције. Међу њима је, пре свега, она помоћу које новац постаје циљ трговачких операција а не средство
и где се њиме тргује. Он је роба за трговину, уместо роба. У ове неприродне функције спада и његова
макроекономска улога, где држава усклађује количину новца у оптицају са својим економским циљевима и
одређује своју каматну стопу на кредите централне банке. Када ово чини, тада држава води монетарну
политику.

Новац је предмет трговине ради профита. А ту, можда и први монетариста, Никола Оразмо, из 14. века,
каже да „постоје три начина помоћу којих човек може да заради профит на свој новац независно од његове
природне улоге. Први је уметност размене новца, у ствари, варање при размењивању; други је зеленаштво
а трећи је кварење новца.“ Мало ко би данас оспорио ову Оразмову анализу, и мало ко би додао неки нови
начин зараде профита на трговину новцем.

53
 164. ВРСТЕ НОВЦА – ОСНОВНИ ОБЛИЦИ

Новац се појављује у следећа три основна облика:

1. РОБНИ НОВАЦ (то је онај новац чија је вредност материјала од којег је направљен једнака оној коју имају
и робе направљене од њега. Злато и сребро су најпознатији робни новац. У њега убрајамо и стоку, дуван,
шећер, пиринач и други. И конвертибилни новац је робни)

2. ФИАТ НОВАЦ (то је владин новац који, само стога што је новац, има већу вредност од свог материјала као
робе. Направљен је од легура и папира и представља злато. Овај новац грађани не могу да праве за разлику
од робног, када је свако могао претопити златни пехар у дукате. Када би грађани могли да праве фиат
новац, онда би изазвали велики скок цена, јер би у неограниченим количинама штампали папирне новчане
цедуље и потпуно би онеспособили новац за оптицај и парализовали трговину.)

3. БАНКАРСКИ НОВАЦ (то је новац састављен од улога грађана и фирми, тј. њихових депозита у банци. Они
те улоге могу подизати у било које време, Могу тај новац трошити и исписивањем чекова и употребом
кредитних картица. Тада га не носимо са собом већ налажемо банци да га пребаци на рачун онога чију смо,
или му новац поклонили, позајмили.)

165. НОВАЦ СА ПРИНУДНИМ КУРСОМ. НАСТАНАК И РАЗЛОГ ПОСТОЈАЊА.

Када држава изда новац који заступа злато и сребро али се за њих не може заменити, добијамо новац са
принудним курсом. Данас се у свим земљама употребљава само такав новац, било да је од папира, било од
разних неплеменитих метала и њихових легура.

Папирни и ковани новац са принудним курсом појавио се тек у 20. веку

166. БАНКНОТА. НАСТАНАК И НЕСТАНАК.

Банкноте су конвертибилан, претворљив папир у злато и сребро. Оне нису „прави“ папирнати новац јер
заиста представљају драгоцене метале.

Када су настале банке, оне су чувале туђе злато и сребро. Њихове потврде власницима злата су се звале
банкноте. Добио би их полагач злата, али би оне гласиле на било ког ко би их у банку донео и у замену за
њих тражио злато. Такав човек је назван „доносиоцем“. Банкноте су се преносиле из руке у руку. Временом
су банкари уочили да само мањина поседника банкнота долази у банку да их промени за злато. Готово да
је четири петине злата стално остајало у сефовима. Тада су се банкари замислили – зашто не би започели са
штампањем додатних банкнота које би они сами испрва потрошили на робе или би их давали као новац на
кредит разним предузећима и трговцима.

Тако су банке започеле не само са прављењем папирнатог новца, већ и новца који уопште није био
покривен златом. Ако би сви поседници банкнота истовремено дошли у банку и затражили злато уместо
њих, она не би имала довољно злата да покрије свој дуг према њима и банкротирала би. Власник би
отишао у затвор и многи поседници банкнота би такође пропадали. То је узнемирило државу, тако да је у
почетку забрањивала банкама да саме штампају новац без покрића у злату, док најзад и она сама није
преузела искључиво право на штампање банкнота (у 19. веку). Али већ у 20. веку државне банке више нису
могле да потпуно покривају златом све новчанице. Злато је постало недовољно да прати робне трансакције
и новац се све више одвајао од златног покрића. Роба је било много више од злата.

54
Када је држава коначно укинула кконвертибилност папира у злато, папир је постао „прави“ новац.

167. НОВЧАНА МАСА.

Новчана маса је састављена и од готовине и од штедње. Под штедњом се подразумева сав новац чији су
власници домаћи људи и фирме и који се без икаквих ограничења може одмах извући из банака и
штедионица. Највећи део новчане масе чини безготовински новац, жирални новац, који се као штедња
налази у банкама.

Новчана маса обухвата све оно што спужи као новац и испуњава функције новца: да буде средство за
размену, средство за мерење вредности, за одпожена ппаћања и за чување куповне моћи. Новчана маса
не обухвата само домаћи новац, већ и страни који често оптиче домаћим тржиштем.

168. БАНКА И ИНТЕРЕС.

Банка је новчана пословна установа чији је главни циљ да од становништва прима новац на штедњу и да га
даје на зајам уз интерес.

Њен интерес је да добије камату коју наплаћује од свих позајмљивача новца и коју она узима као своју
зараду. Од ње одваја један део који даје штедишама, као награду за њихово поверење да у банци држе
свој новац. Они то чине, јер им је новац у банци заштићен од кућне крађе и зато што од банке добијају ту
камату.

Камата коју банка наплаћује од позајмљивача новца је активна, а она коју исплаћује штедишама је пасивна.
Активна је већа од пасивне, тако да разлику између њих банка присваја као свој профит. Она је обавезна да
сваком штедиши врати његов уложени новац на његов захтев, у складу са уговореним правилима између
банке и њега. Ако то банка не учини прети јој правна ликвидација због банкротства. ... Кад банка не може
да исплати своје дугове, она је неликвидна.

169. НАСТАНАК БАНАКА.

Савремене банке постоје тек од 19.века, када су настале као акционарска друштва, али старе банке и
трагови њиховог развоја сежу далеко у прошлост. У многим старим царствима имућни трговци су се
претварали у позајмљиваче новца и кредитирали владаре, земљовласнике, градске занатлије и друге
трговце. Банкарске породице су уз камате посуђивале новац и биле су повремени узрок пропасти својих
дужника. Ови су им уместо неисплаћеног дуга морали остављати земљиште, куће, воћњаке а често и децу
која су касније продавана у робље. Тако је било у Грчкој, Сумеру, Криту, Риму и Картагини.

У раном средњем веку позајмљивање новца је од стране цркве и племства уживало презир. Ипак је управо
црква у то време била највећи поседник новца и његов главни позајмљивач. Њен ратнички крсташки ред
витезова темплара чак је израстао у 13. веку у изузетно богату банкарску установу која је чувала
краљевима, феудалцима и цркви новац и позајмљивала га по врло уносним каматама.

Најстаријом банком у Европи сматра се Casa di San Giorgio из Ђенове, из 1407. године.

55
Банке су се развиле из залагаоница злата и сребра широм Европе а најпре у Италији, у градовима долине
реке По од 13. до 16. века. А затим, у Холандији и Енглеској. Залагаонице, обично и златарске радионице,
издавале су власницима злата потврде да су га примиле на чување. Потврда је гласила на име власника и
ако би он са њом дошао по своје злато у залагаоницу, ова би му га морала одмах дати. Али власници злата
то често нису чинили, већ су користили ту потврду као куповно средство, као новац, уколико су је трговци
желели да приме. Чим су залагаонице увиделе да никада сви власници потврда не долазе истог дана по
своје злато, већ да га само мањина захтева, штампале су нове потврде које су гласиле на њих саме и потом
их позајмљивале уз камату предузетницима, племићима, владарима и обичним грађанима. Тако се у
оптицају нашло више новца него што је било злата и сребра у залагаоницама. Тиме су и оне стварале новац
а не само владари, и оне су од позајмљивања створиле нову економску активност – банкарство.

Неки економисти говоре да је прва модерна банка у Европи основана у Амстердаму 1609. године, а потом
су основане у Хамбургу 1619, у Ротердаму, Делфту и Миделбургу. Оне су водиле рачуне клијената и
пословале жиралним новцем, а не готовином као Casa di San Giorgio. Прве централне банке опуномоћене
да заступају новчане интересе државе биле су Енглеска банка из 1694, Наполеонова Француска банка из
1800, и Прва а потом и Друга банка САД (1791-1811, односно 1816-1836).

170. БАНКНОТЕ И РЕВОЛУЦИЈЕ.

Енглеска је донела закон којим су све папирнате новчанице морале бити покривене златом, али је у
Француској и Америци остало право банака и залагаоница да под извесним условима штампају новац
невезан за злато.

Све важне револуције су финансиране непокривеним банкнотама. Бивше америчке колоније Енглеске, а
сада САД, су асигнатима (име за банкноте) помагале припрему Француске револуције 1789. године.
Успостављене САД су континентал банкнотама финансирале војску Џорџа Вашингтона против Велике
Британије, а обе владе у Америци су, за време Грађанског рата 1861-1864. издавале гринбеке, „зелембаће“,
банкноте којим су плаћале трошкове рата. Неки историчари тврде да је Југ изгубио рат против Севера и због
тога што га је овај преплавио непокривеним новцем и изазвао му инфлацију која је разарала привреду
Конфедерације. А када је после завршетка Грађанског рата у 19. веку америчка влада хтела да укине
гринбеке и да пређе на политику стопостотног златног покрића банкнота, основана је Гринбек странка (из
ње је настала садашња Демократска странка).

И Срби у Војводини су, у Српском Војводству – територијалној аутономији проглашеној 1848. у Мађарској,
издавали асигнате, у ствари „државне“ обвезнице, којим су тражили од народа да их купује по цени мањој
од 5 форинти. А целу своту ће добити после рата са Мађарима, који су им те револуционарне године
одрекли право на националну и парламентарну равноправност.

И бољшевичка револуција у Русији је финансирана новчаницама непокривеним златом.

Већ одавно је било уочено да већа количина новца у оптицају од златног покрића подстиче увећање
производње, повећава запосленост и да дизањем цена олакшава исплату дуговања повериоцима. Али,
како непрекидно штампање новца може и да угрози нормалан привредни живот и политичку стабилност у
земљи, држава је морала да поведе посебну врсту политике, монетарну политику, којом је желела да
усклади своје економске циљеве са политичким.

56
 171. ТРИ ВРСТЕ БАНКАРСКОГ ПОСЛОВАЊА.

Банке послују на три начина:

1. активно (тада позајмљују новац фирмама, становништву и држави уз камату која се зове активна)

2. пасивно (тада сакупљају слободан новац од становништва, пословних фирми и државе и на њега плаћају
штедишама камату. Она се зове пасивна)

3. неутрално (тада по налогу својих депозитара – фирми и штедиша, плаћају новцем са њихових пословних
и штедних рачуна у банци пословне и потрошачке рачуне које они имају у вези са својим пословањем – са
својим станом, струјом, водом, гасом, исплатом кредитних рата, сервисирањем домаћих апарата, кола и
слично. За ту услугу банке наплаћују од фирми и штедиша хонорар. Он се зове провизија. Њега банке
зарађују и кад мењају страни новац за домаћи и обратно.

У неутралне послове спада и издавање кредитних картица и чекова, за чије коришћење банке такође
наплаћују провизију. Кредитне картице и чекови нису новац, они га само представљају и замењују из
сигурносних разлога.

Банке зарађују и пословањем које није банкарско:

а) чувањем вредних ствари грађана и фирми у својим сефовима који се могу изнајмити. Изнајмљивачи
плаћају закупнину банци за ту услугу.

б) инвестирањем новца у вредносне папире – обвезнице, менице, акције и у откупљивање дугова других
финансијских институција и шпекулативним трговањем тим папирима на ефектној берзи. Тада зарађују
камате, дивиденде, и шпекулативну добит.

в) улагањем новца у некретнине, индустријске и трговачке капацитете. Тада зарађују профите. )

172. НЕУТРАЛНИ БАНКАРСКИ ПОСЛОВИ.

одговорено је на ово питање у претходном, под 3.

173. ВРСТЕ БАНАКА.

Банке делимо на две основне групе:

1. централне, народне банке

2. пословне банке

У једној држави обично постоји само једна централна банка, сем у САД и Канади, док су све остале
пословне.

174. ЦЕНТРАЛНА БАНКА.

Централна банка је она коју је држава овластила да штампа и кује новац и да одређује новчану масу. Она
шаље новац на тржиште и повлачи га са њега у складу са монетарном политиком државе. Монетарна
политика се своди на државно контролисање понуде новца за оптицај и на каматну стопу која се плаћа
централној банци за новчане кредите дате пословним банкама. Њена каматна стопа се зове дисконтна
стопа (зову је и ексконтном).
57
Централна банка поскупљује, појефтињава и одржава постојећу цену кредита тиме што пословним банкама
даје нове новчане своте за њихово кредитирање пословних установа по својој дисконтној стопи. Монетарна
политика државе тежи да следи њену економску политику чији су основни циљеви: стабилност цена, пуна
запосленост, задовољавајућа стопа економског раста и уравнотежен платни промет.

175. ПОСЛОВАЊЕ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ.

Oсим што контролише новчану масу регулисањем своје каматне стопе и величином кредита, централна
банка то чини и овим путевима:

а) пословањем на финансијском тржишту, берзама;

б) одређивањем новчаних резерви пословним банкама

в) моралним убеђивањем.

Када централна банка послује, онда она убацује нови новац у промет тако што њиме купује вредносне
папире разних фирми на тржишту. Повлачи га онда када продаје своје, државне обвезнице, и потом
зарађени новац ставља у своје сефове. Држава, централна банка, враћа купцима новац који су уложили у те
обвезнице обично путем пореза које влада наплаћује привреди и становништву, а често и из камате коју је
наплатила банкама на своје кредите.

176. ЦЕНТРАЛНА БАНКА И НОВЧАНЕ РЕЗЕРВЕ. ДРЖАВНЕ РЕЗЕРВЕ.

Наредбом банкама да или повећају, или смање своје новчане резерве, централна банка директно утиче на
обим новца који пословне банке могу дати на кредит. Резерве се повећавају у случају инфлације, а смањују
када се жели подстакнути привредни развој.

Централна банка може и другим путевима да утиче на величину новчане масе. Она може да води
селективну политику којом наређује пословним банкама да расписују различите каматне стопе, величине
рата и друге услове за одобравање привредних и потрошачких кредита.

Централна банка контролише масу новца у оптицају и маргиналним кредитима. То су они које пословне
банке дају купцима акција. Ако се одобри банкама да купцима акција на берзи дају све веће кредите, тада
се повећава количина новца у оптицају и обрнуто.

Централна банка држи државне резерве злата. Ниједној другој банци у земљи то није допуштено. Оне га
само могу сакупљати. Ово злато служи за доказивање способности државе да исплати иностране кредите
које је она узела као држава, или су их узела предузећа чију је исплатну моћ (солвентност) она гарантовала.

Понекад држава златом купује робе у иностранству, али је то обично лош гест по њен углед, јер тада све
државе знају да је њена економија готово исрпљена и да она више нема резерве интернационално
траженог новца, какав су долари, евро, фунте и друге валуте. Државе обично купују златом онда када су у
рату, јер им тада индустрија највише производи оружје а не капитална и потрошачка добра, и због тога
немају чиме другим да купују у иностранству осим својим резервама злата. Готово ниједна држава неће
држави у рату дати своје робе на кредит, јер не зна хоће ли ова победити и бити способна да кредит врати.

У Србији се централна банка зове Народна банка Србије и налази се у Београду (прва банка за емитовање
новца код нас је основана 1883. године).

58
 177. ПОСЛОВНЕ БАНКЕ И ВРСТЕ ПОСЛОВНИХ БАНАКА.

Пословна банка је она која се бави било којом од банкарских комерцијалних активности међу којима су
главне ове: примање штедње грађана, примање улога фирми на штедњу, пребацивање новца са рачуна на
рачун, и кредитирање фирми, грађана и државе. Данас се пословне банке баве и стокброкерством и тада
по налогу фирми купују и продају на берзи акције и вредносне папире. Банке се баве и рашчишћавањем
међусобних дуговања фирми и грађана.

Пословне банке настају уз дозволу централне банке. Ова им издаје сертификат о праву на рад и потврђује
да је банка у оснивању испунила законске услове за рад.

По општој намени кредита које пословне банке деле, ми их разврставамо на индустријске, пољопривредне,
трговачке, занатске, малопривредне, инфраструктурне, грађевинске... По територијалним правима на
пословање, банке су општинске, обласне, федералне, државне и међународне. По карактеру власника
новца и вредносних папира који чине банчине фондове – „капитал“, банке делимо на приватне, државне и
мешовите. По специфичној намени кредита, банке делимо на инвестиционе и потрошачке. По врсти залога
које банке захтевају од својих дужника издвајамо хипотекарне и ломбардне банке од осталих.

Постоје и друге штедно кредитне институције осим банака. То су поштанске штедионице, кредитне задруге,
осигуравајућа друштва, пензијска осигурања и здравствена осигурања.

178. КРЕДИТ И КАМАТА. КАМАТНА СТОПА.

Главни облик зараде пословних банака је камата коју наплаћују од узајмљивача новца, односно, разлика
између активне и пасивне камате. Оне саопштавају цену својих кредита каматном стопом. Она је процентни
однос, однос између камате и позајмљене своте (кредита) помножен са 100.

Каматна стопа = (камата/ кредит)*100 или К' = (10 дин/100 дин)*100 = 10%

где је 10 динара камата, а 100 динара величина кредита.

Са дизањем каматне стопе кредити поскупљују, а са њеним падањем појефтињавају. На каматне стопе
пословних банака највише утиче дисконтна стопа централне банке. Она је цена свежег кредитног новца
који држава преко централне банке убацује у економију и увек је нижа од пословних каматних стопа.
Њеним кретањем горе-доле држава „загрева“ или „хлади“ кредитну активност банака и тиме утиче на
обим производње и потрошње у земљи.

Банке одобравају краткорочне кредите (до једне године), средњерочне (до 10 година) и дугорочне (обично
не дуже од 25 година).

179. ЧЕТИРИ ИЗВОРА БАНКАРСКОГ КРЕДИТА.

Банке сакупљају новац за кредитирање фирми и грађана из више извора:

1. штедње становништва, фирми и државе;

2. готовине са каса које се привремено улажу у банке;

3. допунских кредита централне банке који превазилазе штедњу банака;

4. из самосталних профита банака на берзама, из производње, услуга, консалтинга и другог.

59
 180. ЗНАЧАЈ КРЕДИТА. КРЕДИТ И ИНФЛАЦИЈА. ИЗБЕГАВАЊЕ ОПОРЕЗИВАЊА.

Значај банкарских кредита је у томе што се путем њих новац пребацује из руку оних којима тренутно није
потребан у руке оних којима јесте. Кредити преразмештају куповну моћ и покрећу оне делове економије
који без њих или не би постојали или би стагнирали.

Кредитима се улагања и зараде повећавају далеко више него што би то могло уколико би се свако
финансирао једино из своје готовине. Захваљујући кредитима скраћује се раздобље између жеље и
способности да се инвестира, јер се не мора чекати да се сакупи довољно сопственог новца за улагање.
Савремена предузетничка улагања се готово искључиво заснивају на банкарским кредитимам јер су
неопходне минималне своте новца за отварање послова постале много велике. Ако би кредити нестали,
цела зграда модерне економије би се срушила.

За време југословенске инфлације 1993. банке нису могле кредитирати ни економију ни грађане. Због
обезвређења новца банкама се није исплаћивало да одобравају кредите јер би накнадно добиле новац
много мање куповне моћи од оне када су кредит дале. За време инфлације најпре се обустављају
дугорочни, потом средњерочни и на крају краткорочни кредити. Током 1993, југословенске банке су
изгубиле и свој кредитни потенцијал и постале неликвидне, јер ниједна није била у стању да исплати
динарску и девизну штедњу грађанима и фирмама. То ипак није проузроковало њихово банкротство. Иза
банака су стајали центри политичке моћи, преко којих се банкарска штедња одлила у непознате правце.

Банке, да би избегле опорезивање у својој земљи и контролу владе, оснивају своје филијале у земљама
малог опорезивања и надзора над финансијским капиталом. Те су земље Лихтенштајн, Луксембург, Бахами
и Кајманска острва. У овој последњој земљи има 17 000 становника, али има и 420 банака, 300
осигуравајућих компанија и 15 000 корпорација.

181. ХИПОТЕКАРНЕ И ЛОМБАРДНЕ БАНКЕ.

Хипотекарна банка одобрава кредите онима који јој залажу некретнине – куће и земљу – као јемство да ће
вратити кредит.

Ломбардна банка захтева за јемство вредну покретну имовину, злато, сребро, накит, дијаманте, слике,
украсе и стоку.

Хипотека је некретнина која служи као залог дужника повериоцу да ће му вратити зајам. Хипотекарни
кредити могу бити покривени и покретнинама али тада оне морају бити од велике „вредности“, као што су
авиони и бродови. Хипотекарни кредит се често даје на рок од 30 година... Кредит обично не прелази 75%
вредности кућа и зграда, односно земљишта, јер се рачуна да некретнине временом пропадају и да ће
приликом продаје њихова цена пасти на величину зајма.

Практично је сваки лични хипотекарни кредит и ломбардни, јер сваком дужнику може бити судски продата
покретна имовина због неисплаћеног дуга. *реч „ломбард“ потиче из средњег века када су финансијери из
северне италијанске покрајине Ломбардије преплавили Европу и у њој на многим дворовима водили
новчане операције.

182. ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ. ВРСТЕ.

Финансијске институције су установе које сакупљају новац, позајмљују новац уз камату и улажу га у
вредносне папире. То су и оне установе које посредују у расподели новца од штедиша до инвеститора и од

60
поверилаца до дужника. Осим банака у овакве институције спадају и пензијски фондови, осигуравајућа
друштва, инвестициони трустови и финансијске куће.

183. ПЕНЗИЈСКИ ФОНДОВИ. ПОСЛОВАЊЕ. ВРСТЕ.

Пензијски фондови су установе које скупљају новац од запослених и дају га пензионисанима. Смисао тога је
да пензионисани људи добијају новац за нормалан живот иако више не раде. Тај новац је мањег износа од
оног који су некад добијали док су радили, јер су им деца у међувремену одрасла и запослила се, тако да
она сама зарађују за своју породичну потрошњу.

Пензијски фондови улажу свој новац у некретнине, берзанске операције, обвезнице, акције и позајмљују га
на камату. Тако стичу веће своте новца од оне која се од запослених непосредно слива на њихове рачуне.
То им омогућава да исплаћују веће пензије од прилога запослених. Ови фондови могу кредитирати своје
чланове и одобравати им зајмове за куће, аутомобиле, путовања, белу технику, сахране...

Пензијски фондови су државни и приватни. Они немају дугу историју јер она почиње у 19. веку. Развили су
се на основу медицинског осигурања за запослене које је први основао немачки канцелар Бизмарк током
1880их година. Бизмарк је установио први државни систем социјалног (здравственог) осигурања на свету –
из њега су никли и пензијски системи осигурања.

184. ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА. ПОСЛОВАЊЕ.

Прва осигуравајућа друштва су настала у Енглеској и Шкотској у 18. веку. Осигурања су испрва била везана
за бродске товаре и пловила, за живот капетана и фабричке капацитете у индустријској револуцији.

Осигуравајућа друштва сакупљају новац (који се код њих зове премија) од свих оних који би у случају неке
несреће члановима своје породице и себи, имовини, капиталу, желели да добију новчану утеху. Она је
„обештећење“ при чему то обештећење углавном одговара стварној тржишној цени изгубљене имовине,
али је често и далеко надилази.

Осигуравајуће друштво може да постоји отуда што никада сви осигураници не доживљавају несрећу истог
дана и што већина њих несрећу уопште и не доживи. Знајући то из искуства, осигуравајућа друштва
слободни новац улажу у куповину акција, обвезница, некретнина, рудника, фабрика – и на основу профита
који зарађују дижу обим потенцијалне финансијске „утехе“ својим осигураницима. Осигуравајућа друштва
им и позајмљују новац на камату, као што га позајмљују и фирмама, и ту су слична банкама и пензијским
фондовима.

185. ИНВЕСТИЦИОНИ ТРУСТОВИ.

Инвестициони трустови емитују своје акције којима сакупљају новац за куповање туђих акција на ефектној
берзи које потом продају и исплаћују дивиденде својим акционарима. Данас је вероватно најпознатији
инвестициони труст онај од њујоршког бизнисмена Џорџа Сороша, чији је капитал већи од 10 милијарди
долара. (његов је „Квантум фонд“ преко кога исплаћује велике дивиденде својим акционарима).

186. ФИНАНСИЈСКЕ КУЋЕ.

Финансијске куће откупљују дуговања дужника, зајмодавцима капитала на лизинг. Ако на пример
изнајмљивач авиона и фабрика не жели да чека да му његов дужник исплати дуговану закупнину – ренту,
61
он узме од финансијске куће новац за један део неисплаћене ренте а остатак препусти тој кући. Тако она
чека дужника да јој за изнајмљене авионе и фабрике исплати целу ренту, уместо првобитног изнајмљивача.
Разлика између целе ренте и дела исплаћене ренте власнику авиона и фабрике, представља зараду
финансијске куће.

*Лизинг је изнајмљивање капитала – зграда, авиона, бродова, железнице, фабрика, итд за ренту.

187. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО. ТИП ВЛАСНИШТВА.

Акционарско друштво је у Америци корпорација, а у Европи оно је предузеће са ограниченом

одговорношћу за дугове (ради се о потпуно истом типу предузећа).

Акционарско друштво је предузеће које је настало сакупљањем новца од више власника новца, који
заузврат од корпорације добијају годишњу зараду која се зове дивиденда. Они од корпорације не могу
натраг добити свој уложени новац. Корпорација се једино обавезује папирним цедуљама, које називамо
акцијама, да ће им исплаћивати дивиденде. Ти поседници акција зову се акционари.

Акционари јесу власници корпорације, али је често мало ко међу њима и преовлађујући власник (о овоме
је већ било речи у питањима 149-152.). Они се више осећају власницима обвезница корпорације којих се
могу ослобађати продајом на берзи, а мање управљачима. Једино код ликвидације корпорације они могу
добити њен капитал сразмерно броју акција које поседују.

*Ако желимо да вратимо свој новац којим смо купили акције, ми га не тражимо од корпорације, већ
морамо акције продати на берзи.

*Акционарско друштво послује захваљујући позајмицама новца које никад не враћа. Дугови корпорације се
покривају из њеног профита и капитала, а не на рачун имовине акционара.

188. ОСНИВАЊЕ АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА.

Акционарско друштво се оснива тако што најмање два лица одштампају обвезнице (акције), на основу
којих сакупе новац за дизање предузећа. Они не могу емитовати ове обвезнице пре него што их држава
региструје као предузеће у оснивању. Да би држава то учинила ова два лица јој морају поднети разна
документа од којих су најважнија два:

1. статут предузећа (садржи структуру тела која чине предузеће, хијерархију њихових надлежности, начин
издавања и продаје акција, права акционара...)

2. документ о намени предузећа (садржи име предузећа, адресу, износ новца који оно намерава да
акцијама сакупи и циљеве пословања).

189. ЦЕНА АКЦИЈЕ. БЕРЗАНСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ АКЦИЈАМА.

На бар једној страни одштампане акције стоји свота новца за коју се она продаје. То је њена номинална
цена или пар вредност. Новац од куповине акције иде у предузеће а купцу иде акција. Сваке године се
акционари сакупљају на годишњу скупштину када одлучују колике ће дивиденде из профита себи

62
исплатити. Дивиденде су обично веће од камата у банци и то је разлог због ког акционари и купују акције.
Они купују акције и због мањег пореза од оног који би платили држави уколико би новац држали у банци.

Прва емисија акција се купује по номиналној цени. Даље цене акција зависе од кретања понуде и тражње
за њима на берзи. Цена акције на берзи може да иде и испод номиналне цене и изнад ње. То углавном
зависи од успешности пословања акционарског друштва. Ако је друштво успешно, цене акција ће
поскупети, и обрнуто. Ово кретање цена акција је предмет интереса берзанских трговаца који зарађују
профите тако што купују акције по нижој цени од оне по којој ће их продати .

190. ВРСТЕ АКЦИЈА.

Две су врсте акција главне: обичне и преференцијалне. Осим њих акционарско друштво емитује и
претворљиве акције и обвезнице.

Обичне акције носе променљиву дивиденду и она се исплаћује тек пошто су сва друга плаћања из профита
корпорације подмирена. Власници обичних акција последњи стижу до својих зарада, али зато могу
одлучивати колико за себе желе да издвоје из остатка профита.

Преференцијалне акције носе фиксну дивиденду утврђену уз њихову номиналну вредност на самој акцији.
Власници ових акција добијају из профита ту утврђену дивиденду макар за друге акционаре не остало
ништа. Власници преференцијалних акција немају право гласа јер су њихове зараде унапред одређене и
немају за шта да гласају ( власници обичних акција имају право гласа!). Ако се догоди да акционарско
друштво не може да им исплати, онда се оно ликвидира, како би се из продатог капитала компаније
исплатиле не само фиксне дивиденде, већ и номинална вредност преференцијалних акција.

191. ДИВИДЕНДА. ВРСТЕ.

објашњено у претходном питању, тј. поменуто.

192. ПРЕФЕРЕНЦИЈАЛНА АКЦИЈА.

објашњено у 190. питању.

193. ОБВЕЗНИЦЕ АКЦИОНАРСКИХ ДРУШТАВА.

Обвезница је потврда корпорације да јој је неко позајмио новац који ће му она вратити уз камату. Код нас
се овакве обвезнице зову благајнички записи. Власници обвезница добијају камате на њих пре него што
сви остали акционари ( и преференцијални и обични) добију дивиденде. И у случају ликвидације
акционарског друштва, они пре осталих добијају свој капитал из продате имовине предузећа. Власници
обвезница су чисти кредитори акционарског друштва и немају гласачка права.

194. НАДЗОР У АКЦИОНАРСКОМ ДРУШТВУ.

Власници највећег броја акција великих акционарских друштава су банке, инвестициони трустови,
пензијски фондови, осигуравајући заводи и држава. Највећи власници акција бирају управни одбор
акционарског друштва, али директно не управљају. Већина акционара се уопште ни не меша у пословну
политику свог друштва, нити долази на његове годишње скупштине. На скупштине се позивају само највећи
власници обичних акција. Скупштине су обично церемонијалне природе на којима одбор директора

63
 упознаје скуп са претходним резултатима корпорације, предлаже величину дивиденди и даљу пословну
политику, потом се гласа и слави (ваљда они што су победили славе).

195. ЧЕТИРИ ПРЕДНОСТИ И ТРИ МАНЕ АКЦИОНАРСКИХ ДРУШТАВА.

Акционарско друштво има четири основне предности над свим осталим типовима предузећа:

1. Ограничена имовинска одговорност акционара за неисплаћена дуговања акционарског друштва

(друштво одговара пред повериоцима једино својим фиксним и текућим капиталом, као и било које
друго предузеће, али акционари не покривају те дугове својом имовином. То често није случај код
осталих типова предузећа)

2. Способност акционарског друштва да сакупи далеко веће своте новца за пословне подухвате од
појединачних и ортачких предузећа. Без акционарског типа предузећа не би постојао Суецки канал,
европске и америчке железнице, челичане, Кока-кола, Мекдоналдс, Мерцедес, Шел, Боинг, све велике
банке, новинске куће, телевизијске и филмске компаније.

3. Континуитет у управљању (смрт и смена директора не погађа егзистенцију акционарског друштва, јер
директор овог друштва није ни власник ни управљач)

4. Боље професонално руководство акционарских друштава од руководства у фирмама где је управљач

сам власник, или код ортачких предузећа (у акционарском друштву постоји велики број улагача и
сталан интерес за способно руководство, зато је и пристрасност код избора мања него кад један
власник бира сам свог директора).

Мане акционарских друштава:

1. двоструко опорезивање његовог профита (он се опорезује чим га корпорација заради, а потом се опорезује
и онај његов део који акционари добијају као дивиденде. То не постоји код индивидуалних власника
фирми, они плаћају порез само једанпут)

2. велики број акционара (понекад их има на милионе па их је тешко сакупити ради одлучивања о важним
пословним питањима)

3. сукоб интереса акционара и директора корпорације (акционари су заинтересовани да добију што веће
дивиденде и да оставе предузећу за увећање пословања што мање профита, док су директори
заинтересовани да се корпорација што више развија, да се што више инвестира из профита, а да се
дивиденде из њега мање издвајају).

196. ДИЛЕМА: КОРПОРАЦИЈА И БУДУЋНОСТ КАПИТАЛИЗМА.

То што у акционарским друштвима власници акција директно не управљају предузећима и што нико не
може продати капитал корпорације да би повратио уложени новац у акције, навело је неке економисте,
посебно Маркса, да помисле како приватна својина губи значај за вођење привреде. Растављање
управљања од својине у корпорацијском капиталу од друге половине 19. века на овамо, постало је за
Маркса готово чињеница против будућности капитализма.

Теоријски интерес за таква разматрања данас се углавном изгубио. Један од узрока је то што се тржишно
друштво са акционарским предузећима још више развило у односу на развијеност пре њих у 19. веку. Није
било неопходно да се капитализам тумачи као идентитет приватног власништва и директног управљања
64
власника над њим. Надзор над пословном употребом капитала је и даље остао у приватним рукама, у
рукама акционара. То што су његови оперативни управљачи постали професионални менаџери, запослена
радна снага са великим платама, само је појачало експанзију капитализма уместо да га је угрозило.

197. ЕФЕКТНА БЕРЗА. НАСТАНАК.

Ефектна берза је тржиште вредносних папира. На њој се продају и купују акције и обвезнице приватних и
мешовитих предузећа. На берзи се не продају и не купују капитали – индустријски и трговачки капацитети.

На берзи се могу продавати вредносни папири само оних предузећа која су чланови берзе. И купци на
берзи могу бити само њени чланови. Њени чланови су акционарска предузећа и брокерске агенције. Ове
агенције су посредничке и за рачун чланица берзе и спољних клијената купују и продају вредносне папире
уз провизију.

Све до 18. века, продаја и куповина акција се одвијала на улицама и по салонима. У Лондону су се брокери
и трговци акцијама састајали до 1773. у „Џонатановој кафетерији“ када су у њој основали берзу (тек 1802.
берза се преселила у Сити). У Њујорку су се брокери све до 1794. сакупљали у једној улици, у Вол стриту, да
би у тој години њих 24 основали берзу. Та је улица данас једна од најпознатијих на свету.

Највеће савремене ефектне берзе су у Њујорку, Лондону, Денверу, Франкфурту, Цириху, Паризу и Токију.
Прва берза у Београду основана је 1894. и била је мешовита (акције и физичке робе).

198. ДАУ – ЏОНС ЛИСТА.

Аналитичари берзанских кретања се служе табелама Дау – Џонса, које приказују дневна кретања просечне
цене акција на Њујоршкој берзи. Чарлс Дау и Едвард Џонс су 1896. створили „индекс акција“ који нам
говори да ли цене акција дневно просечно расту, падају или стоје. Данас се метод Дау – Џонса састоји из
сабирања цена акција 30 водећих америчких компанија, где се коначна сума подели са 30, и потом још
умањи за износ утицаја разних фактора на цене акција – као што су интеграција фирми, подела власништва
над акцијама и други.

По традицији, табела индекса акција Дау-Џонса се дневно објављује у њујоршком листу Вол стрит журнал,
мада и у другој штампи и у електронским медијима. На основу кретања овог индекса акција, акционарска
друштва и берзански улагачи и стручњаци процењују будућа кретања у пословном свету.

65