VISOKA POSLOVNO TEHNIČKA

ŠKOLA
DOBOJ

PROF. DR SREĆKO NOVAKOVIĆ

EKONOMSKE OSNOVE
BEZBIJEDNOSTI
 DOBOJ, 2014.

PRVI DEO

PREDMET I ISTORIJA EKONOMIJE

1.1 PREDMET I METOD EKONOMIJE

1.1.1 Pojam ekonomije

1. Ekonomske nauke su, u okviru društvenih nauka u određenom smislu, bazične

nauke, jer proučavaju ekonomske zakone koji regulišu međusobne odnose ljudi na
području proizvodnje materijalnih dobara i proizvodne snage na kojima se ti odnosi
zasnivaju.

Ekonomija spada u grupu naučnih disciplina zasnovanih na dinamičkom pristupu,

koja, s jedne strane pruža naučna objašnjenja mehanizama funkcionisanja privreda, a sa
druge strane pruža preporuke kreatorima ekonomske politike o načinima upravljanja
privredom kako bi se postigao optimalni privredni razvoj uz postojeću strukturu privrede
i neophodnost stalnih promena.1 Reč ekonomija vodi poreklo od grčke složenice
oikonomija nastale od reči oikos, što znači kuća, gazdinstvo i reči nomos, što znači
pravilo red, zakon.

Ekonomika je proučavanje kako ljudi žive, kako se kreću i misle u običnim

životnim poslovima. Ona se uglavnom odnosi na one motive koji najsnažnije i
najpostojanije utiču na čovekovo ponašanje u poslovnom delu njegovog života.2
Ekonomija je društvena nauka koja analizira i opisuje posledice izbora u vezi sa
oskudnim proizvodnim resursima.3 Cilj ekonomije je: da objasni način na koji društvo
donosi odluke o proizvodnji, potrošnji i razmeni dobara; da pruži saznanja i odgovore na
pitanja zašto privreda funkcioniše, način na koji funkcioniše, kako privreda reaguje u
promenjenim okolnostima, kada reaguje i pod kojim uslovima.
U okviru značenja reči ekonomija prisutna su još dva pojmovna određenja. To su:
ekonomika i ekonomska politika. U ekonomskoj literaturi pojam ekonomika ima

1
I. Rosić, Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Kraljevo, 2000. str. 5.
2
P. A. Samuelson, Ekonomska čitanka, Zagreb, 1975. str. 11.
3
Enciklopedija britanika (knjiga 3), Beograd 2005. str. 24.

2
neujednačeno značenje.4 Pojedini autori pod ekonomikom podrazumevaju posebnu
naučnu disciplinu koja se svrstava u društveno-ekonomske nauke. Drugi, pod
ekonomikom podrazumevaju privredno stanje, odnosno ekonomsku delatnost neke
zemlje. Treći ističu da ekonomika proučava delovanje i izražavanje ekonomskih
zakonitosti o konkretnim uslovima neke zemlje. Ekonomiku kao nauku možemo
posmatrati kao opštu i posebnu. Opšta ekonomika proučava celokupnu ekonomsku
strukturu, ekonomske zakonitosti, ekonomski sistem i ekonomsku politiku konkretne
zemlje ili države, a posebna ekonomika proučava stanje, razvoj i delovanje ekonomskih
zakonitosti pojedinih privrednih oblasti grane i preduzeća.5
Ekonomska politika za predmet interesovanja ima ciljeve privrednog razvoja
jedne zemlje, subjekte koji su njegovi nosioci (i čiji je interes ugrađen u ciljeve), kao i
instrumentarijum za njihovu realizaciju.6 Objekt delovanja ekonomske politike globalno
gledano je proces društvene reprodukcije. Njen osnovni cilj je reprodukcija i stalno
uvećanje materijalnog bogatstva datog društva.7

2. Na pitanje: šta je ekonomija dato je mnoštvo odgovora. Ksenofon je pod

ekonomijom podrazumevao veštinu upravljanja gazdinstvom, a Aristotel, veštinu
pribavljanja dobara potrebnih za život i korisnih za kuću i državu. L. Robinson8 je
ekonomiju odredio kao nauku o alternativnom korišćenju retkih resursa. R. Lipsi navodi:
„savremena ekonomija se bavi: alokacijom društvenih resursa na alternativne upotrebe i
raspodelom društvenog proizvoda na grupe i pojedince, promenama proizvodnje i
raspodele tokom vremena i efikasnošću odnosno neefikasnošću ekonomskih sistema“. 9
Ekonomija kao nauka proučava aktivnosti ljudi u privrednom životu i nastoji da otkrije
pravila i zakone koji vladaju ovim oblikom ljudske delatnosti.10 A. Maršal definiše
ekonomiju kao nauku koja ima za cilj proučavanje čovekovih akcija u poslovnom životu:
ona istražuje kako on dolazi do dohodka i kako ga upotrebljava.11
Ekonomija je društvena nauka koja se bavi izučavanjem zakonitosti kretanja u
privredi i društvu nastalih delatnošću ljudi.
Ponuđeni odgovori su brojni, naizgled identični, ali i dovoljno različiti.
Neslaganja ekonomista rezultat su njihovog nepotpunog znanja, neujednačenog i
nepotpunog vrednovanja polaznih kriterija i rezultata, ali i krize same ekonomske teorije.
U svetlu vrednovanja dostignuća ekonomije prisutne su kontroverze, nejasnoće i mnoge
dileme u savremenim naučnim razmišljanjima. Kontraverze i sukobi prisutni su i kod
samih ekonomista, što najbolje ilustruje svu težinu jasnog definisanja ekonomskih
kretanja.
4
Smatra se da je engleski ekonomista Alfred Maršal prvi, umesto tradicionalnog naziva politička
ekonomija, upotrebio izraz ekonomika. On je to učinio u svojoj knjizi Načela ekonomike 1890. godine.
5
Ekonomika leksikon, Beograd, 1982, str. 163.
6
M. Đ. Vukićević, Osnovi ekonomije, Beograd, 2004, str. 25.
7
U našoj zemlji u upotrebi je termin politička ekonomija. Ovaj termin prvi je upotrebio Montekrijen u
svom delu “Traite de l’economie politique”. Međutim, promene u društvenom i ekonomskim životu naše
zemlje utiču da se termin politička ekonomija sve ređe primenjuje.
8
L. Robinson (1898-1984) engleski ekonomista i profesor na Londonskoj školi ekonomije i političkih
nauka. On je 1932. godine objavio „Esej o prirodi i značaju ekonomske nauke“ u kome je objasnio prirodu
ekonomske aktivnosti.
9
E. Woolf, Ekonomics, Hutchinson, London, 1987, str.1.
10
M. Labus, Osnovi ekonomije, Beograd, 2006. str. 17.
11
Citirano prema M. Jakšić, L. Pejić, Doktrine velikih ekonomista, Beograd, 1994, str. 205.

3
 Ekonomija je društvena nauka i ona ne može postići i ostvariti tačnost i preciznost
egzaktnih nauka. Ekonomija se bavi proučavanjem promenljivih društvenih komponenti
često u nepovoljnim okolnostima, uz izraženu dominaciju raznovrsnih ljudskih potreba.
Međutim, iako se ne može porediti sa egzaktnim naukama, „ekonomska vaga, mada
gruba i nesavršena, učinila je ekonomiju tačnijom od bilo koje društvene nauke“.12

Ostvarujući ciljeve i svoju ulogu ekonomija koristi saznanja iz drugih naučnih

disciplina i drugih nauka. Ta povezanost sa drugim naučnim disciplinama znači da se sve
ekonomske promene mogu potpuno razumeti jedino ako se na njih gleda u svetlu
funkcionisanja celokupnog ekonomskog sistema u datom vremenskom periodu.

1.1.2 Osnovna ekonomska pitanja

1.1.2.1 Ljudske potrebe i oskudnost resursa

1. Ekonomski problemi u svim oblastima privrednog i društvenog života u osnovi,

vezani su za osnovni problem ljudske delatnosti izražen u jednostavnom stanovištu
«resursi su oskudni u odnosu na ljudske potrebe». 13 Ljudske potrebe su brojne i različite.
Potrebe mogu biti egzistencijalne, za hranom, odećom, stanovanjem ali i svojstvene samo
pojedicima, «povlašćenoj grupi» na višoj lestvici hijerarhije potreba. Zadovoljenje
potreba «povlašćene grupe» iziskuje posebne napore i angažovanje grupe na nižoj lestvici
hijerarhije potreba. To mogu biti potrebe za luksuzno opremljenim prostorom, vozilima
ali i potrebe za obezbeđenjem sigurnosti pojedinaca ili grupe.
Potrebe pojedinaca treba razlikovati od potreba grupe odnosno od potreba države.
Potrebe pojedinaca su uske i motivisane pojedinačnim ličnim interesima. Potrebe društva
i države su opšte, kolektive i one izražavaju opšti, zajednički interes zajednice. Država i
društvo moraju voditi računa da potrebe pojedinaca, lični interesi ne preuzm dominaciju
nad opštim, zajedničkim interesima. Potčinjavanje opšteg interesa ličnom, neminovno
dovodi do kraha privrede i društva, odnosno do nesagledivog sunovrata države.
Posmatrano kroz istoriju uočljivo je da su ljudske potrebe promenljiva kategorija.
Kako se društvo menjalo i razvijalo tako su se menjale i razvijale pojedine potrebe.
Umesto neredovnih i ograničenih obroka kao egzistencijalne potrebe za samoodržanjem,
vremenom isti postaju redovni i stali izvor samoodržanja, a kao neophodnost potreba
javlja se čitava lepeza drugih zahteva svojstvena čoveku.
Sistem potreba savremene države razlikuje se od sistema potreba koje su imale
robovlasničke države. To je i razumljivo, jer kako se menjalo društvo i sistem vrednosti u
istom, tako se menjao i sistem i značaj potreba jednog društva odnosno države.
2. Nejednakost potreba, ali i ograničenost resursa iziskuje prisustvo ekonomije.
Ekonomski izbor u uslovima ograničenosti resursa zahteva racionalnost u alokaciji
raspoloživih resursa sa aspekta ekonomske efikasnosti. Ekonomski izbor zahteva najpre
definisanje i analizu ekonomskih resursa.

12
P. A. Samuelson, Ekonomska čitanka, Zagreb, 1975. str. 11.
13
Resursi predstavljaju sve materijalne i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogastva i
ekonomskog blagostanja. Potrebe podrazumevaju želje i zahteve za korišćenjem ekonomskih dobara.

4
 Ekonomske resurse možemo posmatrati kao: prirodne, društvene i ljudske resurse.
Prirodni izvori su pretpostavka proizvodnje. Ovu grupu resursa čine zemljište, vode,
šume, rudno bogastvo, vazduh i sve organske i neorganske stvari. Društva koja raspolažu
obiljem prirodnih izvora u mogućnosti su da ostvare veću proizvodnju. Međutim, to nije
pravilo. Razvoj ljudskog društva pokazuje da zemlje sa obiljem prirodnih izvora nisu
ostvarile dovoljnju proizvodnju i obrnuto, zemlje sa nedovoljnim prirodnim izvorima
ostvarile su dovoljnu proizvodnju. Rešenje za nedostatak prirodnih izvora sadržan je u
ekonomskom izboru. Mehanizam uvoza, kupovina oskudnih resursa uz pravilnu alokaciju
raspoloživih resursa vodio je progresu i dovoljnosti proizvodnje.
Društveni resursi (sredstva za proizvodnju) čine grupu ekonomskih resursa koji su
stvoreni ljudskim radom. U ovu grupu resursa najčešće ubrajamo predmete rada i
sredstva za rad. Osim sirovina koje slobodne nalazimo u prirodi, predmetima rada
smatraju se i dobra koja su kao materija bile uzete iz prirode i na koje su ljudi već
delovali svojim radom i sredstvima za rad. Sredstva za proizvodnju su najznačajniji
faktor rasta proizvodnje, odnosno bogatstva društva. Ukoliko su sredstva na višem
tehničko-tehnološkom, nivou proizvodne mogućnosti zemlje su više i obrnuto.
Svi resursi su pretpostavka bogastva društva. Međutim, bez ljudi i njihovih
potencijala nema uspeha. Čovek je svesno, misaono i emotivno biće, koje ima svoj
identitet i integritet, svoje vrednosti i kvalitete, svoje planove i ciljeve, svoje potrebe i
interese. Ljudski resursi i njihovi potencijali su osnovni činilac svih ljudskih aktivnosti.
Njihova izuzetnost i specifičnost stavlja ih u prvi plan u odnosu na ostale resurse, a
njihov nemerljiv značaj za organizacionu uspešnost čini ih najvažnijim resursima
organizacije.14
Ograničenost resursa ukazuje na ograničene proizvodne mogućnosti privrede.
Ekonomski izbor u uslovima ograničenih resursa zahteva njihovu racionalnu alokaciju,
budući da se resursi mogu upotrebiti na alternativne načine. S aspekta nacionalne
privrede, alokacija resursa moguća je primenom dve alternative: tržište i državna
regulativa. Posmatrano kroz istoriju ljudskog društva, nijedna od ove dve alternative nije
dobila primat u čistom izvornom obliku. Ekonomija izbora nameće potrebu jedinstvene
primene tržišta i državne intervencije kao najbolju alternativu alokacije ograničenih
ekonomskih resursa.

1.1.2.2 Kriva proizvodnih mogućnosti

1. Sve aktivnosti ljudi vezane su za njihove potrebe. Ljudske potrebe su brojne i

raznolike. Neke potrebe ljudi mogu se zadovoljiti korišćenjem prirodnih izvora
(korišćenje vode za piće ili vazduha za disanje) bez aktivnosti čoveka. Međutim,
raznolikost potreba uslovljava brojne i različite aktivnosti ljudi, ljudski rad, da bi se
proizvela dobra i usluge, neophodna za zadovoljenje čovekovih interesa. Bez aktivnog
ljudskog rada, bez proizvodnje, nemoguć je opstanak ljudskog društva.
Proizvodnja koristi resurse, a problem koji se nameće pred svaku nacionalnu
ekonomiju je njihova ograničenost. Ograničenost resursa nameće i ograničenost
proizvodnih mogućnosti. Problem retkosti za ekonomiste znači da proizvodnih i
potrošnih dobara, za proizvodnju i potrošnju, nema u onim količinama koje bi

14
Ž. Kulić, G. Milošević, S. Ristić, Upravljanje kadrovima i njihovim potencijalima, Beograd, 2005, str.
15.

5
omogućavale neograničeno zadovoljavanje potreba. Problem retkosti nameće izbor, a to
znači da opredeljenje za jedno dobro nameće odricanje od nekog drugog.15
Opredeliti se za jedno dobro a ne za drugo je vrlo složen problem, a da bismo
problem pojednostavili poslužićemo se krivom proizvodnih mogućnosti. Kriva
proizvodnih mogučnosti (slika 1.1) pokazuje, s jedne strane, ukupni nivo proizvodnje, ali
i njegovu strukturu u smislu različitih alternativa proizvodnje proizvodnih i potrošnih
dobara.
Slika 1.1 pokazuje krivu proizvodnih mogućnosti nacionalne ekonomije. Ukoliko
nacionalna ekonomija u potpunosti koristi svoje proizvodne mogućnosti (privreda u
stanju pune zaposlenosti), ona može proizvesti ili 4 jedinice proizvoda A ili 6 jedinica
proizvoda B, ili neku kombinaciju količina ova dva proizvoda. Tačka kombinacija
proizvodnje dveju roba kreće se niz krivu proizvodnih mogućnosti, ali ne i van ove krive.
Naravno, moguće je da zemlja proizvede i neku kombinaciju proizvoda van krive
proizvodnih mogućnosti. Međutim, proizvodnja dveju roba (A i B) van krive proizvodnih
mogućnosti nije proizvodno efikasna tačka. Ukoliko izbor proizvodnje proizvoda A i B
bude van krive proizvodnih mogućnosti, na primer u tački Z, zemlja neće ostvariti
povoljno rešenje. U tački Z zemlja proizvodi istu količinu proizvoda B, ali znatno manju
količinu proizvoda A. Otuda svaki izbor van krive proizvodnih mogućnosti predstavlja
negativan efekat za zemlju.
Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje da privreda jedne zemlje, ukoliko želi da
poveća proizvodnju jednog dobra, mora smanjiti proizvodnju drugog i obrnuto, ona
pokazuje alternative izbora različitih proizvoda. Iz ovoga se može zaključiti da kriva
proizvodnih mogućnosti ne može da pokaže šta će se proizvoditi (jer je za to potrebno
više informacija na strani tražnje), već ona samo pokazuje kakve su proizvodne
mogućnosti zemlje.16
2. Zadovoljenje različitih potreba zahteva u uslovima retkosti resursa određene
troškove. Naime, ako anlaiziramo krivu proizvodnih mogućnosti dolazimo do zaključka
da povećanje proizvodnje jednog dobra zahteva smanjenje proizvodnje drugog dobra.
Rast proizvodnje jednog dobra zahteva veću upotrebu resursa za njegovu proizvodnju.
Upotreba resursa za proizvodnju jednog dobra podrazumeva da ih mi ne možemo
istovremeno koristiti za neke druge alternative, za proizvodnju nekog drugog dobra.
Našim izborom da proizvodimo, na primer, proizvod A u količini od 4 jedinice, mi
donosimo odluku da ne proizvodimo proizvod B i obrnuto.
Naš izbor odluke može biti i da proizvodimo kombinaciju proizvoda A i B.
Takvom odlukom će se proizvesti, na primer, 2 jedinice proizvoda A i 3 jedinice
proizvoda B. Znači, u uslovima organičenih resursa, mi donosimo odluku da se privreda
odriče proizvodnje 2 jedinice proizvoda A, odnosno, 3 jedinice proizvoda B. Iznos jednog
dobra kojeg se treba odreći da bi se dobilo više drugog dobra naziva se oportunitetnim
troškom. Oportunitetni troškovi predstavljaju meru onoga što je izgubljeno prilikom
donošenja odluka o upošljavanju proizvodnih resursa.17

15
M. Jakšić, L. Pejić, cit. delo, str. 206.
16
Kindleberger P. C. International Economics, R.D. Irwin, Illinois, 1973, str. 21.
17
D. Kitanovioć, N. Golubović, Osnovi političke ekonomije, Niš, 2003. str. 76.

6
 proizvod Б

X
6

Z Y
4

6 proizvod A
4

Slika 1.1: Kriva proizvodnih mogućnosti

1.1.2.3 Zakon opadajućih prinosa

Kriva proizvodnih mogućnosti ukazuje da povećanje proizvodnje jednog

proizvoda zahteva upotrebu dela resursa koji se koriste za proizvodnju drugog proizvoda.
Povećanje proizvodnje jednog proizvoda uslovljava smanjenje proizvodnje drugog
proizvoda, odnosno, dovodi do rasta oportunitetnih troškova.
Postavlja se, međutim, pitanje šta se dešava u realnom svetu. U realnom svetu
faktori proizvodnje nisu dovoljno adaptivni, fleksibilni i jednako efikasni u svim
oblastima proizvodnje. Jedan deo faktora proizvodnje je efikasniji u proizvodnji jednog
proizvoda, a drugi deo resursa je efiksniji u proizvodnji drugog proizvoda. Ako
posmatramo proizvodnju dva proizvoda (proizvod x – obuća i proizvod y – automobili),
uočljivo je da se sa faktorima proizvodnje koji se koriste u proizvodnji proizvoda x, može

7
efikasnije proizvesti proizvod x od proizvoda y, odnosno, da se sa faktorima proizvodnje
koji se koriste u proizvodnji proizvoda y, može ostvariti efikasnija proizvodnja proizvoda
y od proizvodnje proizvboda x. Iz ovoga proizilazi da će se povećanje proizvodnje jednog
na račun drugog proizvoda susresti sa pojavom promenjljivih odnosno rastućih
oportunitetnih troškova, što se izražava, konkavnom krivom proizvodnih mogućnosti.18

производ (y)
аутомобили
А B

proizvod (x) obuća

Slika 1.2: Rastući oportunitetni troškovi

Na slici 1.2 prikazana je kriva proizvodnih mogućnosti u uslovima rastućih

troškova. Polazimo od pretpostavke da se proizvodnja automobila može ostvariti u tački

18
S. Kovačević, Međunarodni ekonomski odnosi, Kragujevac, 1995, str. 23.

8
A, ukoliko su svi faktori proizvodnje angažovani za proizvodnju automobila, uključujući
i one koji više odgovaraju proizvodnji obuće. Ako se krene duž krive proizvodnih
mogućnosti AG od tačke A do tačke B, da bi se proizvela prva jedinica obuće, najpre će
se upotrebiti iz proizvodnje automobila oni faktori proizvodnje koji najviše odgovaraju
proizvodnji obuće. Napušta se proizvodnja jednog proizvoda y (automobili), da bi se
dobila određena količina proizvoda x (obuća).
Ako sada krenemo dalje duž krive proizvodnih mogućnosti od tačke B do tačke C,
to će značiti napuštanje još jednog proizvoda y, s tim što se sada dobija manje jedinica
proizvoda x. Idući dalje duž krive proizvodnih mogućnosti od tačke C do tačke G, ovaj
proces se ubrzava, tako da se dodatna jedinica proizvoda x može dobiti po
oportunitetnom trošku koji je znatno veći od početnog. Na kraju, da bi se ostvario obim
proizvodnje obuće koji odgovara proizvodnji u tački G, neophodno je upotrebiti sve
faktore proizvodnje samo u proizvodnju obuće, uključujući i one faktore koji idealno
odgovaraju proizvodnji automobila. Na ovaj način troškovi svakog dodatnog dobra
mereni količinom dobra čija se proizvodnja napušta, rastu i to zbog različitosti u
proizvodnosti resursa kada se upotrebljavaju u različitim proizvodnim resursima. 19 U
ekonomskoj literaturi ovaj fenonomen smanjivanja broja dodatnih jedinica jednog
proizvoda u uslovima smanjenja proizvodnje drugog proizvoda poznat je kao zakon
opadajućih prinosa, odnosno rastućih troškova.

1.1.2.4 Institucionalni okviri i uloga države u ekonomskoj aktivnosti

1. Problem ekonomije izbora nameće i pitanje institucionalnih karakteristika

privrednog sistema. Institucije igraju aktivnu ulogu u formiranju privrednog sistema i
uvode čvrsta pravila ponašanja. Institucije predstavljaju okvir unutar koga se podstiče ili
privlači određena aktivnost i u tom smislu su pozitivne. Međutim, na drugoj strani,
svojim pravilima institucije destimulišu određene aktivnosti, te su u tom smislu
negativne.
Institucije obuhvataju pravila koja određuju: a) ko je ovlašćen da donosi odluke u
određenoj oblasti; b) koje su aktivnosti dopuštene, a koje nisu; v) postupak koji mora biti
ispoštovan; g) informacionu strukturu koja određuje količinu, trošak i kvalitet informacija
na osnovu kojih privredni akteri donose odluke; d) motivacionu strukturu, odnosno korist
(nagradu) koja će pripasti tržišnim subjektima, zavisno od njihovih akcija.20
Institucionalni okviri svake zemlje mogu biti formalni i neformalni. Formalna
pravila definišu politički sistem (upravljačku strukturu, prava pojedinaca i slično),
privredni sistem (svojinska prava, ugovori) i sistem zaštite (sudstvo, policija) 21
Neformalna pravila definišu pitanja opšte kulture, morala, običaja i tradicije na osnovu
kojih privredni akteri donose odluke. Između formalnih i neformalnih pravila mora da
postoji opšte jedinstvo i usklađenost. Konflikt između formalnih i neformalnih pravila
neizbežno vodi narušavanju harmonije privrednih tokova i rastu troškova.
Institucionalni okviru su definisani i određeni izvan ekonomske nauke. Ali
zadatak ekonomije nije puko praćenje posledica institucionalne odluke, već istraživanje
19
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 78-79.
20
B. Steuenberg, H.J. Blommestein, „Governement and Markets: An Introduction“, u B. Steuenberg, H.J.
Blommestein, „Governement and Markets: Establishing a Democratic Constitutional Order and Market
Economz in Former Socialist Countries, Kluwer Academic Publishers, 1994.
21
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 93.

9
uzroka i posledica. Zadatak ekonomske nauke je uvođenje novih institucionalnih pravila
koja mogu doneti bolje ekonomske rezultate.
2. Kao odgovor na nesavršenost tržišta u savremenim privredama posebno je
važna aktivnost države, njenih organa i kolektiviteta. Sve operacije njene zakonodavne,
izvršne, upravne i sudske vlasti mogu se predstaviti kao različite aktivnosti u kreiranju
najboljeg okruženja i podsticanja razvoja tržišta i konkurencije. Država ne posluje kao
preduzeće. Njen motiv funkcionisanja nije komercijalni. Njen cilj je zadovoljavanje
javnih, opštih i zajedničkih potreba. Svojom aktivnošću država pruža javne usluge,
kojima zadovoljava javne potrebe svih građana.
Aktivnosti države u ma kojoj oblasti privrede ima odraza na funkcionisanje drugih
privrednih oblasti. Ako država troši ili vrši promene u fiskalitetima, to će imati odraza na
alokaciju resursa i distribuciju dohotka. Promena kamatne stope u sferi monetarne politike
utiče na alokaciju resursa i distribuciju dohodta. Otuda, ostvarujući svoju ekonomsku
ulogu, država ostvaruje u tržišnoj privredi sledeće “tri funkcije ekonomske prirode”22:

- alokativnu funkciju, koja se sastoji u tome što se kroz prikupljanje javnih

prihoda sprovodi i proces usmeravanja ekonomskih resursa iz privatnog u javni sektor, a
zatim ponovo u privatni,
- distributivnu funkciju, koja se sastoji u tome što država, vršeći finansijsku
delatnost vrši preraspodelu dohodka i imovine u skladu sa modelom pravične raspodele,
- stabilizacionu funkciju, koja se sastoji u tome što se budžet koristi tako da se
obezbedi: visoka zaposlenost, stabilnost cena, odgovarajuća stopa ekonomskog rasta i
uravnotežen platni bilans.

22
D. Popović, Nauka o porezima i poresko pravo, Beograd, 1997, str.10.

10
 DRUGI DEO
EKONOMIJA I BEZBEDNOST

1 Uvodne napomene

Neuređenost, nestabilnost i međunarodna ekonomska zavisnost, odlike su

ekonomskog ambijenta zemalja u tranziciji na početku 21 veka. Stagnacija i razorena
privreda, rat i sankcije, korupcija i kriminalitet, nezaposlenost i siromaštvo, neminovno
su nametnuli potrebu pronalaženja novih mehanizama jačanja privrede, ali i izgradnju
novih instrumenata u najrazličitijim oblastima našeg života. Doneto je niz zakonskih
projekata, kojima su uređene različite oblasti društvenog života, kao i oblast bezbednsti.
Ostvarujući svoju primarnu ulogu zaštite države i građana, bezbednosne strukture
su postale uslov i stožer državnosti i ustavnosti, garant stabilnosti države i društva i uslov
postojanja države bez anarhije. Osnovni cilj ovakvog načina organizacije i funkcionisanja
je ostvarivanje što potpunije lične i imovinske bezbednosti građana, stabilan javni red i
mir i omogućavanje ostvarivanja Ustavom i zakonima utvrđenih prava građana.

2 Pojam bezbednosti

1. Svako društvo je imalo i ima svoj sistem zaštite društvenih odnosa i vrednosti.
U prvobitnoj zajednici, članovi zajednice su obavljali sve zajedničke poslove, te je i
sistem zaštite bio podređen zajedničkim ciljevima. Međutim, sa pojavom države nastala
je potreba za novim sistemom zaštite.
Pojava privatne svojine i podela društva na klase i nove društvene vrednosti,
nametnuli su promenu postojećeg sistema zaštite. Posmatrano kroz istoriju, objekti zaštite
bili su ličnost čoveka, njegov integritet, svojina i na kraju državna teritorija i zakonom
utvrđeno društveno uređenje. Iako su objekti zaštite tokom istorije ljudskog društva ostali
uglavnom isti, osnovna karakteristika sistema zaštite se bitno menjala.
Država je danas, u potpunosti preuzela na sebe sistem zaštite vitalnih vrednosti
društva. Ona zaštitnu funkciju ostvaruje delatnošću državnih organa. Vojska i policija su

11
dugo bile osnovne poluge zaštite države i njenih građana. Vremenom, pored vojske i
policije neki zadaci zaštitnog karaktera povereni su i drugim državnim organima - sudu,
tužilaštvu, carini i dr. U tom smislu, da bi se integrisao, osmislio i pojačao ukupan uticaj
zaštitne funkcije, kao i da bi zaštitna komponenta bila sistematizovana u zasebnu celinu
uspostavlja se uređen sistem – sistem bezbednosti.23
U teoriji ne postoji jedinstven stav u pogledu tumačenja pojma bezbednosti.
Postoje mišljenja da je bezbednost organizacija – službe bezbednosti koje vrše
bezbednosne zadatke, ali i da je bezbednost funkcija države: „bezbednost je nerazdvojni
atribut države i podrazumeva vršenje poslova bezbednosti, radi zaštite određenih
vrednosti, bez obzira na društveno uređenje, politički sistem i oblik vrednosti. Funkcija
bezbednosti i organizacija bezbednosti čine sistem bezbednosti“.24
Polazeći od različitih pristupa u definisanju pojma bezbednosti, ipak se mogu
izdvojiti određene karakteristike, koje određuju termin bezbednosti. Većina autora smatra
da je bezbednost funkcija države, stanje i organizacija. Sa aspekta objekta zaštite,
bezbednost možemo posmatratin kao: državnu, vojnu, javnu i privatnu
Državna bezbednost, kao oblik integralne bezbednosti zemlje, čini sistem i praksu
preduzimanja mera i aktivnosti na sprečavanju delatnosti koje direktno ugrožavaju
nezavisnost, teritorijalnu celokupnost i odbrambenu sposobnost zemlje, podrivaju sistem
državnog ustrojstva i vlasti, odbrambene sposobnosti i ekonomske osnove državnog i
društvenog uređenja zemlje, razbijaju političko jedinstvo i minimum političke saradnje i
međusobne tolerancije glavnih političkih snaga u zemlji od kojih zavisi njena unutrašnja
stabilnost.25
Oblast javne bezbednosti, čini sistem (organizaciju) i praksu ostvarivanja javnog
poretka i onemogućavanja svakog oblika protivpravnog delovanja i delovanja fizičkim
nasiljem. Javna bezbednost je usmerena na uspostavljanje takve društvene stabilnosti u
kojoj će protivpravno narušavanje osnovnih prava građana i negiranje osnovnih činilaca
javnog poretka aktima samovlašća i fizičkog nasilja biti suzbijani u potpunosti (što je
ideal) ili svedeni na što je moguće manju meru (što je realno ostvariv domet).26
2. Da bi se bezbednost ostvarivala, neophodno je da država preko svojih organa
uređuje i obezbeđuje ovu oblast državne aktivnosti, tj. da donosi i izvršava zakone i druge
propise koji se odnose na bezbednost. S obzirom na to da se pravna regulativa, uvek
odnosi na ljude i uslove, to znači da je uređivanje bezbednosti, u stvari, uređivanje
osobenih društvenih odnosa – u „oblasti bezbednosti“.27

3 Ekonomija i bezbednost

Nacionalna bezbednost i nacionalna ekonomija su dve međusobno povezane i

uslovljene oblasti. Nacionalna bezbednost predstavlja sintezu bezbednosti građana i
države, kao i doprinos države globalnoj svetskoj bezbednosti. Ekonomska bezbednost je
deo nacionalne bezbednosti svake države. Ekonomska moć, privredni rast i razvoj i

23
Љ. Стајић, Ч. Гилановић, Основи безбедности, Београд, 1994, стр. 24.
24
С. Ковачевић, Основи система ДСЗ, Београд, 1980, стр.14.
25
М. Лазовић, В. Милошевић, С. Милојевић, Средства и тактика полиције, Београд, 2002, стр. 86-
87.
26
М. Лазовић, В. Милошевић, С. Милојевић, цит.дело, стр. 86-87
27
С. Милетић, Основи јавне безбедности, Београд, 2003. стр. 9.

12
ekonomska zavisnost, nesumljivo su determinante sa kojima svaka država nastupa pri
određenju međunarodne političko-bezbednosne scene.
Ekonomija se bavi proučavanjem načina i uslova života ljudi, njihovim kretanjima i
ponašanjima u svakodnevnim životnim poslovima. Ona se uglavnom odnosi na one motive
koji najsnažnije i najpostojanije utiču na čovekovo ponašanje u poslovnom delu njegovog
života. Cilj ekonomije je: da objasni način na koji društvo donosi odluke o proizvodnji,
potrošnji i razmeni dobara; da pruži saznanja i odgovore na pitanja zašto privreda
funkcioniše, način na koji funkcioniše, kako privreda reaguje u promenjenim okolnostima,
kada reaguje i pod kojim uslovima.
Ciljevi i strategija ekonomske politike države usmereni su na puni i sve veći
potencijal privrede. Ona ima za cilj otklanjanje nedostataka koji su doveli do poremećaja
i ponovno uspostavljanje uravnoteženosti i stabilnost privrednog stanja. Koristeći se
raznim merama i instrumentima, država kao nosilac ekonomske politike, stimuliše,
usmerava i podstiče ekonomski rast. Kroz ekonomsku politiku, država nesumljivo stvara
ambijent efikasnog funkcionisanja svih oblasti društvenog života i rada. Zbog toga
možemo reći, da je privredni rast i razvoj nacionalne ekonomije osnova ne samo
ekonomske već i bezbednosne stabilnosti.
U modernom svetu prisutno je shvatanje da država može, ako se zdušno i iskreno
prihvati zadatka, da napravi sve osim onog što je samo po sebi nemoguće. 28 Verovanje u
moć države više treba shvatiti kao našu želju, a ne kao realnost. Država nije svemoćna.
Ima promašaja u vladinoj politici, ali ti neuspesi uslovili su pojačan napor države, u želji
da se ostvare postavljeni ciljevi. Sadašnjost, ali i budućnost zahteva aktivnu ulogu države
i njenih organa, spremnost i sposobnost državnih organa da narasle probleme reše brzo i
jednostavno. To svakako znači spremnost i sposobnost sistema bezbednosti da odgovori
izazovima okruženja iz svoje nadležnosti.
Zadatak nacionalne ekonomije jeste privredni rast, ali i da kroz finansijski sistem
ostvari pribavljanje novčanih sredstva za zadovoljavanje određenih potreba u oblasti rada
javne uprave, društvenih delatnosti, privrede i životnog standarda. Otuda celinu
finansijskih odnosa u sferi ekonomije javnih i društvenih funkcija, možemo posmatrati
kao tri veće povezane oblasti: finansije privrednih subjekata (preduzeća, organizacije,
ustanove), osiguranje i državne finansije.
Uloga državnih finansija ogleda se u sposobnosti i moći države da zadovolji javne
potrebe građana i kolektiviteta.29 Raznovrsnost javnih potreba iziskuje posebno
angažovanje države, oličeno kroz rad odgovarajućih javnih tela. Sve javne potrebe
možemo grupisati u nekoliko kategorija:
 funkcionisanje ekonomskog i političkog sistema zemlje,
 međunarodna bezbednost,
 nacionalna bezbednost,
 socijalna sigurnost građana,
 funkcionisanje društvenih delatnosti,
 ekonomska politika i privredni razvoj i
 vanredne potrebe građana i države.

28
П.А.Самуелсон, Економска читанка, Загреб, 1975, стр. 102.
29
Потребе које појединац не може да задовољи на индивидуалан начин, посредством тржишта, већ
је за њихову реализацију потребно постојање државе са свим њеним органима и институцијама,
називају се јавне потребе.

13
 Ekonomski resursi države su ograničeni. Nacionalna i međunarodna bezbednost,
samo su deo državnih potreba, koje treba zadovoljiti iz ograničenih ekonomskih resursa.
To znači, da samo jedan deo ekonomskih resursa može biti usmeren za oblast
bezbednosti.
Ostvarenje ciljeva i zakonom utvrđenih nadležnosti u okviru sistema
bezbednosti, nemoguće je bez adekvatnih materijalno-finansijskih sredstava. Ta dobra su
materijalni element organizacije sistema bezbednosti i možemo ih posmatrati kao
tehnička i finansijska sredstva.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo odbrane i Bezbednsosno
informativna agencija, kao organi državne uprave, ostvaruju, odnosno dobijaju sredstva
za rad iz svoje nadležnosti iz budžeta. Budžet je plan prihoda i rashoda države, utvrđen za
određeni period koji obično traje godinu dana. Budžet treba da obezbedi sredstva kojima
se finansiraju tri kategorije javnih potreba: državne funkcije, javne službe i intervencije u
privredi. U okviru finansiranja državnih funkcija, nalazi se i sistem finansiranja državne
uprave. Svojom finansijskom delatnošću država obezbećuje novčana sredstva da bi
finansirala funkcionisanje svoje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Sve operacije njene
zakonodavne, izvršne, upravne i sudske vlasti mogu se predstaviti u budžetu u obliku
različitih stavki, tzv. javnih rashoda koje su iskazane u novcu.30
Budžetski prihodi raspodeljuju se na budžetske korisnike shodno potrebama.
Kako se subjekti sistema bezbednosti Srbije finansiraju budžetski, to znači da će se
sredstva za njihov rad i funkcionisanje izdvojiti iz budžeta zavisno od procenjenih
potreba u datom trenutku. U zavisnosti od obima finansijskih sredstava koji su namenjeni
sistemu bezbednosti zavisiće i obim nabavke materijalno-finansijskih sredstava
namenjenih za njihov rad.
Finansijska sredstva dobijena raspodelom budžeta, subjekti bezbednosti koriste za
plate zaposlenih, materijalne troškove, za nabavku i održavanje opreme, investiciono
održavanje i investicije, stručno usavršavanje i školovanje kadrova, kao i za druge
planom utvrđene potrebe.
Tehnička sredstva koja koriste subjekti sistema bezbednosti su brojna i
raznovrsna, skupa i namenska. Koristi se raznovrsna oprema za rad administracije i
funkcionisanje sistema veze, vozila različitih namena, računarska i telekomunikaciona
oprema, posebni uređaji za rad specijalnih jedinica i slično.
Sredstva za rad sistema bezbednosti su brojna, raznovrsna i zahtevaju poseban
pristup, dugoročno planiranje i projektovanje. Mora se voditi računa o vremenskom roku
njihove eksploatacije, ali i o potrebi sistemskog praćenja i održavanja. Međutim, ako
obim projektovanog budžeta nije ostvaren, ako država ne prikupi dovoljan iznos javnih
prihoda, to će ugroziti dinamiku finansiranja subjekata bezbednosti. Na ovaj način,
neostvarivanjem potrebnog nivoa budžeta mogu biti ugrožene vitalne funkcije sistema
bezbednosti.

30
Г. Милошевић, Монетарне и јавне финансије, Београд, 2009, стр. 188.

14
 TREĆI DEO

MIKROEKONOMIJA

3.1 TRŽIŠNI MEHANIZAM

3.1.1 Tržište

1. Pojam tržišta po svojoj prirodi je veoma složen. Sama reč može asocirati na
pijacu, buvljak, prodavnicu, megamarket, berzu i slično. Sve ove reči ukazuju na
određeni prostor, ali i na prisustvo učesnika na njemu. No, razvoj ljudskog društva i
tehničko-tehnološki progres ukazuju da se razmenski odnosi mogu odvijati i bez fizičkog
prisustva ljudi. Tehnološki napredak omogućio je razmenu dobara izvan određenog
prostora, razmenu dobara na daljinu.
Tržište je vremenom postalo sve dinamičnije, a njegova prostorna određenost sve
šira. Ono predstavlja uređeni prostor odvijanja razmenskih odnosa. Uređenost tržišta
znači da postoje jasno definisana i određena pravila ponašanja svakog učesnika razmene.
Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva postojanje određenog
mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci. Povezivanjem kupaca i
prodavaca povezuje se proizvodnja sa potrošnjom i time se omogućava nesmetano
odvijanje društvene reprodukcije.31
Tržište se najčešće definiše kao mesto sučeljavanja ponude i potražnje i mesto
formiranja cena. Međutim, u ekonomskoj literaturi prisutne su i sledeće pojmovne
određenosti tržišta: tržište je ukupnost odnosa koji se uspostavljaju između ponude i
tražnje, i to u određenom vremenskom periodu.32 „Tržište je mehanizam preko kojeg
kupci i prodavci određuju cenu i količinu nekog dobra. U opštem smislu tržište se može
definisati kao ukupnost svih robno-novčanih veza između ekonomskih subjekata u

31
M. Labus, Osnovi ekonomije, Beograd, 2006. str. 69.
32
D. Kitanović, N. Golubović, Osnovi ekonomije, Niš, 2006, str. 120.

15
društvu zasnovanom na društvenoj podeli rada.“33 Tržište je uređeni i ustaljeni postupak
odvijanja razmenskih odnosa.34
Sve ove definicije u osnovi izjednačavaju tržište i razmenu, što nije u potpunosti
tačno. Naime, razmena je proces, a tržište je uređen okvir unutar koga se odvija razmena.
Ta uređenost tržišta daje mu nov kvalitet, vrednost koja ga izdvaja ali i funkcionalno
određuje. Stepen uređenosti tržišta određena je ulogom države u okvirima tržišnog
mehanizma. U odsustvu institucionalne regulative nastao bi haos, a transakcije bi se
ograničile. Uređenost i jasno definisanje pravila ponašanja svakog učesnika na tržištu je
neophodna pretpostavka racionalizacije transakcionih troškova.
Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište je, u osnovi, skup institucija koje su
ustanovili ljudi, unutar kojih se obavlja razmena, pri čemu konkurencija upravlja
ponašanjem privrednih subjekata koji maksimiziraju svoj rezultat.35
2. Zavisno od širine upotrebe pojma, moguće su različite podele tržišta.
Navešćemo samo najčešće korišćene podele tržišta.
Tržište se uvek odnosi na neki vremenski period, odnosno, na određeni prostor.
Prostor obuhvata može biti sasvim mali, a može biti međunarodni. Prema prostornom
obuhvatu razlikujemo:

 lokalno tržište,
 regionalno tržište,
 nacionalno tržište,
 međunarodno tržište,
 kontinentalno tržište i
 svetsko tržište.

Predmet razmene dobara i usluga na tržištu je različit. Prema vrsti predmeta

razmene razlikujemo:

 tržište roba i usluga,

 tržište faktora proizvodnje,
 finansijsko tržište,
 tržište kapitala i
 druga tržišta dobara i usluga.

Prema istovetnosti i zamenjljivosti dobara koja se kupuju razlikujemo:

 homogena tržišta i
 heterogena tržišta.

3. Tržišni mehanizam kao sistem koji povezuje proizvodnju i potrošnju odlikuje

sistem decentralizovanog odlučivanja. Svaki učesnik na tržištu prodavac, kupac,
preduzeće ili instituicija samostalni su u odlučivanju. Potpuno samostalno, uvažavajući
određene pretpostavke, kriterije i svoje iskustvo, učesnici tržišnog mehanizma donose
33
Đ. Benić, Osnovi ekonomije, Zagreb, 2004, str. 86.
34
M. Labus, cit. delo, str. 69.
35
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 120-121.

16
odluke o kupovini ili prodaji dobara i usluga. Na njihove odluke ne može da utiče država
niti bilo ko drugi.
Tržište, kao uređeni sistem, ipak nije savršeni mehanizam. Dejstvo internih ali i
eksternih faktora narušava jednom uspostavljenu tržišnu ravnotežu. Nesavršenost tržišta
zahteva aktivnu ulogu države i njenih institucija.

3.1.2 Transakcioni troškovi

Kupujući i prodajući određenu robu na tržištu, kupci i prodavci pribavljaju ono

što im je neophodno, robu i usluge, odnosno novac. Sa stanovišta obavljanja transakcije
učesnike zanima iznos ukupnih troškova. Ako je obim troškova prihvatljiv, transakcija će
se realizovati.
Sa stanovišta ekonomske efikasnosti neophodno je izdvojiti transakcione troškove
iz ukupnih troškova. Postojanje transakcionih troškova znači utrošak resursa, odnosno
smanjenje ukupne koristi učesnika transakcije. Ukoliko je trošak neke transakcije veći od
koristi koja se ostvaruje transakcijom, transakcioni trošak će sprečiti transakciju.36
Transakcioni troškovi su troškovi koji nastaju u procesu razmenskih odnosa, kada
se privrednim subjektima, pored cene dobara i usluga u procesu razmene, nametnu i drugi
troškovi. Ti drugi troškovi razmenskih odnosa mogu biti:37
 troškovi traženja informacija,
 troškovi vođenja pregovora,
 troškovi merenja,
 troškovi zaključenja ugovora,
 troškovi skladištenja,
 troškovi kontrole,
 troškovi specifikacije,
 troškovi zaštite svojinskih prava i
 drugi transakcioni troškovi.

3.1.3 Funkcije tržišta

U procesu povezivanja proizvodnje i potrošnje tržište ima brojne funkcije. U

ekonomskoj literaturi izdvajaju se sledeće osnovne funkcije tržišta: selektivna,
informativna, alokativna i distributivna.
Selektivna funkcija. Jednom kada je tržište definisano i preduzeće zna ko ga
sačinjava, neophodno je ponuditi tržištu one proizvode i usluge koje ono želi. Naime,
delovanjem tržišnog mehanizma formira se tržišna cena koja usmerava proizvođače,
vođene profitom, da proizvode ona dobra i usluge koje potrošači žele. Potrošači će
vrednovati proizvode i usluge i utvrdiće potrebnu količinu dobara koju su spremni da
kupe.
Tržišni mehanizam vrednovaće proizvođače i izvršiće njihovu selekciju na
prosečne, uspešne i neuspešne. Proizvođači koji su efikasniji imaju niže troškove
proizvodnje od prosečnog proizvođača, a proizvođači koji u svom radu imaju nisku
produktivnost ostvaruju više troškove proizvodnje od prosečnih proizvođača.
36
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 122.
37
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 121.

17
 U osnovi selektivne funkcije tržišta je međusobna konkurencija i nagrađivanje
uspešnih. Oni proizvođači koji imaju niske troškove proizvodnje i proizvod kojim su
zadovoljni potrošači, ostvaruju povoljniji položaj na tržištu. Proizvođači koji zbog
visokih troškova nisu u stanju da ostvare povoljniju poziciju na tržištu moraće da
prestanu sa radaom, da se preorjentišu na druge oblike proizvodnje ili da modernizuju
proizvodni lanac. Tako, tržište nagrađuje uspešne a kažnjava neuspešne.
Informativna funkcija. Tržište deluje kao najznačajniji informacioni mehanizam
ukupno ostvarenog dohotka u zemlji. Ono daje neposredne informacije o ponudi, tražnji i
ceni. Tržišne informacije su pouzdane jer su nastale kao produkt sučeljavanja mnoštva
subjekata učesnika tržišnog mehanizma. Kroz međusobno sučeljavanje učesnika tržišta
dolazi se do relevantnih informacija o potrebama, ukusima i preferencijama privrednih
subjekata i pojedinaca. Te informacije predstavljaju neophodnu osnovu za strategijsko
odlučivanje na makro i mikro nivou.
Polazna informacija svake ekonomske aktivnosti je cena. Cena omogućava da se
izrazi prvi i najvažniji princip ekonomske racionalnosti: prihod ostvaren određenom
aktivnošću mora nadmašiti troškove koje iziskuje ta aktivnost. 38 Princip ekonomske
racionalnosti usmeriće učesnike ka donošenju racionalne odluke.
Alokativna funkcija. Tržište, bez dileme, svojim mehanizmom obavlja najbolju
alokaciju raspoloživih resursa. Optimalna alokacija ekonomskih resursa svodi se na
raspored resursa prema ekonomski najefikasnijim ishodima. Proizvođači, vođeni
sopstvenim interesima nastojaće da izvrše alokaciju svojih resursa prema onim oblicima
proizvodnje gde se očekuje visoka tražnja i visoke cene. To će usloviti seljenje kapitala
na nivou cele privrede u one grane gde se očekuju najpovoljniji proizvodni efekti. Ovo
seljenje proizvodnih činilaca iz oblasti sa niskim profitom i oblasti sa višim profitom,
upravo je alokacija resursa na nivou privrede kao celine.
Distributivna funkcija. Tržište putem cena vrši primarnu raspodelu društvenog
proizvoda. Sistemom cena i njihovim relativnim odnosima određuje se učešće svakog
subjekta tržišta u prisvajanju dela ukupno ostvarenog dohotka. Ukoliko se uspostave
objektivni odnosi u primarnoj raspodeli – objektivni relativni odnosi u cenama – to će se
formirati slični odnosi i u ostalim fazama raspodele.39

3.1.4 Cene

Na tržištu dobara i usluga prisutni su kupci kao nosioci tražnje i prodavci kao
nosioci ponude. Šta, kada, kako i koliko dobara i usluga će se kupiti, odnosno, prodati
zavisi od pojedinačne odluke nosica tražnje i ponude. Složen proces usaglašavanja
pojedinačnih odluka subjekata tržišta odvija se kroz prilagođavanje cena i prilagođavanje
privrednih subjekata na promene cena.40
Cena je složena i veoma značajna ekonomska kategorija. Bez cene, kao
objektivne kategorije, ne može se odrediti poslovni rezultat, konkurentnost privrede i
privrednih subjekata, stabilnost ekonomskog sistema, efikasnost investicija i čitav niz
drugih ekonomskih pokazatelja.

38
R. Marinković, Formiranje cena u tržišnoj ekonomiji, Kragujevac, 1998. str. 5.
39
R. Marinković, cit. delo, str. 5.
40
M. Labus, cit. delo, str.72.

18
 U razvijenoj tržišnoj privredi, prodavci kao nosioci ponude i kupci kao nosioci
tražnje, ne razmenjuju dobra i usluge na tržištu putem trampe već posredstvom novca.
Zbog toga se cene izražavaju u količini novca po jedinici proizvoda koja mora biti
plaćena da bi se pribavila roba.41 Dakle, cena pretstavlja novčani izraz vrednosti jedinice
proizvoda, odnosno, to je ona količina novca koju kupac mora izdvojiti da bi na tržištu
pribavio robu koja mu je neophodna za zadovoljenje određene potrebe. Sa stanovišta
prodavca, cena pretstavlja onu količinu novca koju on dobija za jedinicu prodatog
proizvoda.
Proces formiranja cena određen je mnoštvom faktora. Na cenu utiče vrednost,
ponuda, tražnja, razvijenost tržišta, ekonomska politika države i slično. Kao značajan
faktor formiranja cena izdvaja se ponuda i tražnja. Rast tražnje utiče na povećanje cena i
obrnuto, pad tražnje izaziva opadanje cena. Suprotno tražnji, porast ponude dobara i
usluga utiče na pad cena i obrnuto, pad ponude izaziva porast cene dobara i usluga. Od
međusobnog delovanja ponude i tražnje zavisi konkretni nivo cena dobara i usluga.
Cena mora biti objektivna kategorija. Na osnovu cene kao objektivne kategorije
tržište vrši alokaciju ekonomskih resursa, distribuciju dohotka i selekciju privrednih
subjekata. Tržište, povezujući nosioce ponude i tražnje, putem cene uspostavlja privrednu
ravnotežu i sprečava ekonomski haos na tržištu dobara i usluga. Tržište nije idealan
mehanizam, ali određene funkcije ono obavlja uspešnije od bilo kog do sada isprobanog
alternativnog mehanizma.42

3.1.5 Nesavršenost tržišta

Tržište, kao uređeni skup odnosa razmene, podrazumeva postojanje određenog

mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci. Međutim, tržište nije jedini i
svemogući regulatror problema alokacije raspoloživih resursa. U stvarnosti tržište nije u
mogućnosti da uvek osigura optimalna rešenja na osnovna ekonomska pitanja: šta, kako i
za koga proizvoditi. Naime, tržište postiže optimalna rešenja samo ako su ispunjene
izvesne pretpostavke. Te pretpostavke su nužan uslov za jedinstvo interesa na raznim
nivoima i podudarnost između pojedinačnog i opštedruštvenog optimuma.
Pretpostavke o tržištu kao efikasnom mehanizmu alociranja resursa zasnivaju se
na:43

 pretpostavci, da postoji veliki broj kupaca i prodavaca na tržištu, od kojih

niko nema moć da utiče na tržišnu cenu, i
 pretpostavci, da postoji savršena informisanost učesnika na tržištu.

Ako pretpostavke nisu ispunjene, tržište će stvoriti jaz između opšteg i

pojedinačnog interesa, odnosno, optimalno rešenje sa stanovišta celine nije ostvareno.
Velika ekonomska kriza pokazala je svu nesavršenost tržišta. Tržište nije bilo u stanju da
uspostavi narušenu makroekonomsku ravnotežu.

41
M. Labus, cit. delo, str. 72.
42
R. Marinković, cit. delo, str. 3.
43
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 116.

19
 Dinamičnost tržišnih uslova, prisustvo monopola, kao i vremenska neusklađenost
između donošenja, primene i rezultata odluke narušava tržišni mehanizam. Posledica toga
je nestabilnost privrede i nemogućnost donošenja optimalnih odluka.
Poseban nedostatak tržišnog mehanizma je neadekvatnost informacija nužnih za
donošenje optimalne odluke. Tržišne informacije pouzdane su samo sa aspekta kratkog
roka. U dugom vremenskom periodu, tržišne informacije su nepouzdane i neracionalne.
Prisustvo monopola, narušava optimizaciju raspodele ostvarenog dohotka. Monopol i
moć uticaja na formiranje cena narušava dejstvo tržišnog mehanizma.
Uprkos određenim nedostacima, tržište ipak pretstavlja najsavršeniji mehanizam
za donošenje ekonomskih odluka u vezi sa osnovnim ekonomskim pitanjima. Tržišni
rezultati zbog nesavršenosti tržišta neće biti optimalni, ali potpomognuti državnom
intervncijom mogu voditi ka optimumu. Nesavršenost tržišta, zahteva istovremeno
delovanje tržišnog mehanizma i državne intervencije. Kroz angažovanje države u vidu
unapređenja infrastrukture, naučnog istraživanja, stabilnosti privrednih kretanja,
unapređenja globalne konkurencije i slično, tržišni mehenizam delovaće optimalnije.

3.2 PONUDA I TRAŽNjA

U modelu savremenog tržišno orijentisanog privrednog sistema domaćinstva i

preduzeća su osnovni nosioci ekonomske aktivnosti. Domaćinstva kao osnovne
potrošačke jedinice, žele da sa raspoloživim dohodkom zadovolje svoje potrebe i na
tržištu se pojavljuju kao nosioci potražnje za određenim dobrima i uslugama. Preduzeća
kao osnovne proizvodne jedinice, odnosno osnovni nosioci ponude, organizuju
proizvodnju nastojeći da njenom prodajom maksimiziraju profit. Domaćinstva i
preduzeća kroz međusobno usklađivanje svojih aktivnosti putem tržišnog mehanizma,
daju odgovr na pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi.

3.2.1 Definisanje ponude

1. Pod ponudom se podrazumeva proizvedena i ponuđena količina nekog dobra

koja se po određenoj ceni, u određenom vremenskom periodu i na određenom tržištu,
nudi kupcima. Bitni elementi ovako definisane ponude jesu količina određenog dobra i
cena.
Između ponuđene količine nekog dobra i cene postoji odnos uzajamne zavisnosti.
Kolika će ponuda nekog dobra iznositi zavisi od cene tog dobra, pa je ponuda definisana
u odnosu na cenu. Ukoliko cena dobra raste, proizvođači će biti spremni da ponude veću
količinu tog dobra na tržištu i obrnuto, ako cena dobra pada, proizvođači će ponuditi
manju količinu tog dobara na tržištu.
Odnos između cena i količine robe koja se nudi možemo predstaviti grafički
pomoću krive ponude (slika 3.1). Kriva ponude je rastuća i ona odražava opšte pravilo
ponude: pri većoj ceni ponuda raste, a pri manjoj ceni ponuda se smanjuje.44

44
R. Marinković, Formiranje cena u tržišnoj ekonomiji, Kragujevac, 1998, str. 71.

20
 p

S - понуда
p - цена

Slika 3.1: Kriva ponude

Visoka cena odgovara proizvođačima, a niska kupcima. Međutim, sve što

se proizvede ne mora da čini ponudu. Ponudu čini samo ona količina dobara koju
proizvođač zaista iznese na tržište. Kao što se vidi (slika 3.1) kriva ponude je rastuća i
kreće se u istom smeru u kome se kreće cena. Međutim, u stvarnosti može doći do
odstupanja od napred datog pravila. Kriva ponude umesto da raste sa rastom cena, ona
pada i obrnuto, sa padom cena ona raste. Krivu koja pokazuje suprotno kretanje ponude u
odnosu na kretanje cene nazivamo regresivnom krivom ponude.

21
 p

Slika 3.2: Regresivna kriva ponude

2. Na ponudu utiču određeni faktori koji mogu pomeriti krivu ponude. Najvažniji
faktori koji utiču na ponudu neke robe su: cena posmatrane robe, cena faktora proizvodnje
za proizvodnju date robe, stanje raspoložive tehnologije, cene robe supstituta i
komplemenata, očekivanja u pogledu budućih kretanja cena. 45 Ukoliko dođe do pronene
nekog od napred navednih faktora, to može izazvati promenu u ponudi (rast ili pad)
dobara proizvođača. Promena ponude označava promenu spremnosti proizvođača da po
postojećim cenama na tržištu iznese i proda ponuđenu količinu dobara. Pomeranje krive
ponude predstavićemo na slici 3.3.

45
D. Kitanović, N. Golibović, Osnovi ekonomije, Niš, 2006, str. 134.

22
 p

Slika 3.3: Pomeranje krive ponude

3.2.2 Elastičnost ponude

1. Elastičnost ponude predstavlja intenzitet promene u ponuđenim količinama

proizvoda koje su uzrokovane relativnim promenama cena tih proizvoda. Elastičnost
ponude meri se koeficijent cenovne elastičnosti koji pokazuje za koliko se procenta
menja ponuda dobra kada mu se cena promeni za 1%. Formula elastičnosti ponude glasi:

&S
S
E(s)= & p
p
S – ponuda,
p – cena.

Elastičnost ponude E(s) – može biti jednaka jedinici, veća i manja od jedinice.
Ako je koeficijent elastičnosti ponude veći od jedinice, ponuda je elastična, jer su
procentualno veće promene u ponudi u odnosu na promene u ceni. Kada je koeficijent
elastičnosti ponude manji od jedinice, promene u ceni su proporcionalno veće od
promena u ponudi, pa je ponuda neelastična. Geometrijski elastična ponuda prepoznaje se
po tome što je njena kriva bliža apscisi, odnosno savršeno elastičnoj ponudi, dok se

23
neelastična ponuda prikazuje krivom koja je bliža ordinati, odnosno potpuno neelastičnoj
ponudi.46

p E(s)=0

Slika 3.4: Savršeno neelastična ponuda

p
E(s)= ∞

Slika 3.5: Savršeno elastična ponuda

Savršeno elastična ponuda je ona ponuda kod koje neznatno povećanje cena
dovodi odmah do ogromnog povećanja ponude i obrnuto, neznatno smanjenje cena
dovodi do pada ponude na nulu.
2. Elastičnost ponude ima i svoju vremensku dimenziju. Naime, ponuda je vezana
za proizvodnju, a svaka promena u proizvodnji nužno izaziva promene u ponudi.
Posmatrano sa vremenskog aspekta, proizvodnja a time i ponuda ima: trenutni, dugi i
kratki rok. Trenutni rok je suviše kratak tako da nisu moguće promene u ponudi dobara,
te je ponuda neelastična. Dugi rok može izazvati značajne promene u proizvodnim
aktivnostima proizvođača, a to zanači i promenu ponude. U dugom roku kriva ponude je
savršeno elastična. Sa aspekta kratkog roka, proizvodnja može pretrpeti određene
promene koje mogu imati odraza na ponudu. Otuda, u kratkom roku ponuda se kreće
između elastičnog i neelastičnog oblika.

3.2.3 Definisanje tražnje

1. Pod tražnjom se podrazumeva količina dobara i usluga koju su po određenoj

ceni kupci, u određenom vremenskom periodu i na određenom tržištu, spremni da kupe.
Koliko će biti prodato određene količine dobra zavisi od cene dobra. To znači da je tražnja

46
R. Marinković, cit. delo, str. 95.

24
dobra definisana u odnosu na cene. Naime, opšti zakon tražnje glasi: pri većoj ceni tražnja
je manja, a pri nižoj ceni tražnja će biti veća.
Međusubu zavisnost i uslovljenost tražnje u odnosu na cenu možemo predstaviti
krivom tražnje (slika 3.6).

Slika 3.6: Kriva tražnje

Opšti zakon tražnje formulisali su Kurno i Maršal, otuda se on zove Kurno-

Maršalov zakon tražnje. Matematička formulacija tog zakona u obliku formule glasi da je
tražnja funkcija cene:

D = f(p).
uz uslov da je:

f '(p) < 0

2. Kurno-Maršalov zakon tražnje polazi od pretpostavke da tražnja zavisi od cene

a da su ostali faktori nepromenjljive veličine. Međutim, tražnja dobara nije uslovljena
samo promenom cene tog dobra, već i nizom drugih elemenata. Na tražnju za nekim

25
dobrom, pored kretanja cene tog dobra, utiče i: cena dobara koja su u procesu potrošnje
međusobno zavisna, dohodak potrošača i ekonomska politika države.47
U procesu potrošnje dobara razlikujemo nezavisna i zavisna dobra. Nezavisna
dobra su ona čija potrošnja ne utiče na tražnju drugih dobara, odnosno to su ona dobra kod
kojih promene u njihovoj tražnji nemaju odraz na promene u tražnji drugih dobara. U
odnosu na cene, kod nezavisnih dobara promene u tražnji nemaju odraz na kretanje cena.
Zavisna dobra su ona dobra kod kojih svaka promena na tražnju utiče na
promenu u ceni drugih dobara. Zavisna dobra su supstituti i komplementarna dobra.
Supstituti su konkurentna i zamenjljiva dobra, te tražnja ne zavisi samo od promene cene
datog dobra, već i od promene njegovog supstituta. Komplemenarna dobra su ona dobra
koja su međusobno povezana u procesu upotrebe. To znači da cenovne promene
komplemantarnih dobara imaju odraz kako na kretanje tražnje dobara tako i na kretanje
cena međusobno povezanih dobara. Kriva tražnje jednog dobra pomera se ulevo, uvek
kada poraste cena njegovog komplementa i obrnuto, pomeriće se udesno kad padne cena
njegovog komplementa.48
Dohodak potrošača određuje nivo tražnje i njenu strukturu. Rast dohodka
označava rast tražnje i obrnuto, pad dohodka izazvaće pad tražnje. Promena u veličini
dohodka ima odraza i na kretanje strukture tražnje. Sa rastom dohodka raste tražnja za
luksuznim i superiornijim proizvodima, i obrnuto, pad dohodka povećava u strukturi
tražnje, potrebu za egzistencijalnim dobrima.
Država instrumentima monetarno-kreditne i fiskalne politike može uticati
na kretanje i strukturu tražnje. Ekspanzivnom ili restriktivnom monetarno-kreditnom
politikom država će uticati na rast ili pad tražnje za određenim dobrima. Povećanjem ili
smanjenjem poreza država utiče na kretanje potrošnje.
3. Rast cene nekog dobra utiče na smanjenje tražnje, odnosno, pad cene
nekog dobra utiče na rast tražnje dobra. Ovo opšte pravilo ipak ima izuzetaka. U literaturi
se navode tri izuzetka ovog pravila:
 Giffenov paradoks – rast cena nekog dobra ima za rezultat rast tražnje tog dobra
(rast cena osnovnih životnih namirnica nema za posledicu smanjenje tražnje za
tim dobrima),
 Veblenov efekat – pad cene nekog dobra izaziva smanjenje tražene količine za tim
dobrom. Snobovsko ponašanje i ekskluzivna tražnja kod potrošača sa visokim
dohodkom u slučaju pada cene luksuznog dobra ima za rezultat pad tražnje za tim
dobrom. Dobro je dostupno širem krugu potrošača i ne predstavlja za potrošače sa
visokim dohodkom statusni simbol.
 Špekulativni slučajevi – pad cene nekog dobra nema za rezultat rast tražnje i
obrnuto. Radi se o predviđanjima o budućem kretanju cena. Ako su očekivanja
kupaca da će cene u budućem periodu padati, to će umanjiti kupovinu dobra u
odnosu na prethodni period. Ako su očekivanja da će cene u budućem periodu
rasti, to će uvećati kupovinu dobra u budućem periodu.
3.2.4 Elastičnost tražnje

3.2.4.1 Cenovna elastičnost tražnje

47
Pored navedenih faktora, na kretanje tražnje može uticati i veličina tržišta, ukusi i preferencije potrošača,
kao i čitava lepeza drugih faktora.
48
D. Kitanović, N. Golibović, cit. delo, str. 138.

26
 Elastičnost tražnje pokazuje za koliko se procenata menja tražnja za dobrom,
kada mu se cena promeni za 1%. Formula cenovne elastičnosti tražnje glasi:

&D
D p&D
E(d) = & p = D & p
p

D – tražnja,
p - cena.

Elastičnost tražnje E(d) – može biti jednaka jedinici, veća od jedinice i manja od
jedinice. Veći koeficijent od jedinice označava elastičnu tražnju, a manji od jedinice
neelastičnu tražnju. Razlikuje se pet oblika cenovne elastičnosti tražnje:

Jedinična elastičnost tražnje

p
E=1

Slika 3.7: Jedinična elastičnost tražnje

Ako se cena promeni za 1% i tražnja će se promeniti za toliko. To znači da,

ako cena raste za 1%, tražnja će se smanjiti takođe za 1% i obrnuto.

3.2.4.2 Dohodna elastičnost tražnje

Promene u tražnji mogu biti rezultat promene dohodka. Dohodna elastičnost

tražnje izražava relativne promene u tražnji nastale kao rezultat relativnih promena u
dohodku. Koeficijent dohodovne elastičnosti tražnje glasi:
&D / D >
E (i) = = 0 ili 1
&i / i <

Za prag dohodne elastičnosti tražnje uzima se nula ili jedinica, zavisno od toga da
li je reč o inferiornim ili superiornim dobrima (nula), odnosno luksuznim ili
egzistencijalnim dobrima (jedinica). Ukoliko je koeficijent dohodne elastičnosti tražnje

27
pozitivan, sa porastom dohodka će rasti tražnja, a ukoliko je koeficijent dohodovne
elastičnosti tražnje negativan, sa porastom dohodka će opadati tražnja za dobrima.

3.2.4.3 Unakrsna elastičnost tražnje

Unakrsna elastičnost tražnje izražava osetljivost tražnje jednog dobra na promene

cene drugog dobra. Koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje glasi:

&D(y) / D(y)
p(x) E(y) =
&p(x) / p(x)

Koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje - p(x) E(y), može biti jednak, veći i manji
od nule. Kada se elastičnost tražnje izražava u odnosu na proizvode koji se u procesu
potrošnje koriste kao supstituti, koeficijent unakrsne elastičnosti tražnje je pozitivan.
Kada je reč o komplementarnim proizvodima, elastičnost tražnje je negativna. Ako je
jednaka nuli, tada se radi o nezavisnim dobrima.

3.3 PONAŠANjE POTROŠAČA

Ekonomski model ponašanja potrošača je vrlo jednostavan: ljudi biraju najbolje

stvari koje mogu sebi priuštiti. 49 Ljudi kupuju ona dobra i usluge koja najviše vrednuju,
odnosno, ona dobra i usluge koja pružaju najbolje zadovoljenje njihovih potreba.
U ekonomskoj literaturi postoje različiti pristupi problemu ponašanja potrošača.
Razlike u pristupu su posledice različitog prilaza tumačenju ekonomskih pojava i
procesa. U osnovi može se govoriti o teoriji radne vrednosti i subjektivnoj teoriji
vrednosti.50
Teorija radne vrednosti polazi od ukupne ekonomske aktivnosti, pa želje i ocene
pojedinaca su od manjeg značaja. Za razliku od teorije radne vrednosti, subjektivna
teorija vrednosti polazi od pojedinca, njegovih potreba i odnosa prema dobrima. U sklopu
ove teorije postoje različiti pristupi, ali zajednička polazna tačka je stav da potrošač treba
da maksimizira korisnost u granicama raspoloživog, unapred datog dohotka.51

3.3.1 Preferencije potrošača

49
H. R. Varian, Intermediate Microeconomics A Modern Approach, New York – London, 2003, str. 33.
50
O različitim pristupima teorije radne vrednosti klasične ekonomske i marksističke misli govorili smo u
drugom delu ove knjige. Takođe, u okviru drugog dela ove knjige dat je i prikaz teorije granične korisnosti.
51
Đ. Benić, Osnovi ekonomije, Zagreb, 2004, str. 121.

28
 Potrebe i želje pojedinaca i kolektiviteta se međusobno razlikuju. Želje, ukusi i
mogućnosti su takođe različiti. Jedni imaju potrebe za određenim dobrima, a drugi ne,
jedni vole određena dobra, a drugi u tim dobrima ne nalaze nikakvu korist i smatraju ih
štetnim. Međutim, ma koliko bile izražene potrebe i želje pojedinaca i grupa za nekim
dobrima, tražnja za njima je osetljiva na promene cene dobara i kretanje dohodka
potrošača.
Potrošač, ograničen svojim dohodkom ali i kretanjem cene dobra i usluge, nastoji
da odabere one proizvode i usluge koje mu donose najbolji nivo koristi. Pretpostavimo da
potrošač ima potrebu za određenim dobrima A i M. Ograničen svojim dohodkom i
cenama dobra A i M, potrošač će najpre rangirati sve različite kombinacije potrošnje ova
dva dobra. Sve kombinacije potrošnje dobara koje potrošaču stoje na raspolaganju
nazivamo sistem preferencija potrošača.
Preferencije znače da potrošač radije preferira jedno dobro u odnosu na drugo.
Potrošač jasno želi jedno dobro (A) pre nego drugo dobro (M), preferira jednu korpu
dobara u odnosu na drugu korpu dobara, što znači da će on izabrati jednu na štetu druge,
ukoliko za to postoji mogućnost.52 Na taj način je ideja preferencije zasnovana na
ponašanju potrošača.
Pojam preferencije ne treba identifikovati sa pojmom tražnje. Potrebe i želje
pojedinaca i grupa su brojne, ali to ne znači da se one odmah transformišu u kupovinu.
Naša potreba za novim računarom ne znači kupovinu. Ograničenost dohotka i cena
usloviće našu uzdržanost, zatim informisanje o vrednosti računara, pa tek kada se steknu
uslovi možda kupovinu.
Ponašanje potrošača očigledno zahteva racionalan izbor. Otuda, preferencije
racionalnog ponašanja potrošača imaju sledeća svojstva:

 Sposobnost rangiranja. Potrošači su sposobni da sve moguće kombinacije

dobara rangiraju prema nivou koristi koje mu donose. Pretpostavimo da
potrošač vrši izbor između dve potrošačke korpe A i M, koje se međusobno
razlikuju. Upoređujući dve potrošačke korpe, potrošač pravi izbor upoređujući
jednu sa drugom. Upoređujući potrošačke korpe, potrošač donosi odluku:
preferira korpu A u odnosu na korpu M, preferira korpu M u odnosu na korpu
A, ili je indiferentan između ove dve korpe. Ako je potrošač indiferentan
između dve korpe dobara, to znači da je on jednako zadovoljan, prema
sopstvenim preferencijama, bilo da troši korpu dobara A ili korpu dobara M.
 Tranzitivnost rangiranja. Ako potrošač preferira potrošačku korpu A u odnosu
na korpu M i ako je korpa M preferentnija u odnosu na korpu N, onda
pretpostavljamo da potrošač radije bira korpu A u odnosu na korpu N.
Tranzitivnost rangiranja podrazumeva da uvek postoji jedna kombinacija
potrošnih dobara koja je preferentnija u odnosu na druge. Preferencije moraju
zadovoljiti aksiom tranzitivnosti ili nešto što je vrlo nalik tome. Kada
preferencije ne bi bile tranzitivne, tada bi verovatno postojao skup korpi
dobara za koji ne postoji najbolji izbor.53
 Izbor veće korisnosti. Izbor potrošača je uvek vezan za količinu dobara. Ako
potrošač bira između dve potrošačke korpe iste vrste dobra, njegov izbor će
52
H. R. Varian, cit. delo, str. 34.
53
H. R. Varian, cit. delo, str. 35.

29
 biti korpa sa većom količinom dobara. Potrošač uvek bira onu kombinaciju
potrošnih dobara koja mu donosi veći nivo ukupne korisnosti.

Racionalnost ponašanja potrošača prikazuje se preko krive indiferencije.

3.3.2 Krive indiferentnosti

1. Kriva indiferentnosti pokazuje različite kombinacije dve robe A i M koje su

jednako prihvaćene ili vrednovane u svesti potrošača kao individue i koje pružaju isti
nivo zadovoljstva. Potrošač je indiferentan (ravnodušan) prema različitim kombinacijama
izbora između dve robe koje mu obezbeđuju identičan nivo zadovoljstva.
Krive indiferentnosti pokazuju samo korpe dobara koje potrošač doživljava kao
indiferentne jedne prema drugoj – one ne pokazuju koje su korpe dobara bolje, a koje su
gore.54

b
c

Slika 3.8: Kriva indiferentnosti

Na slici 3.8, predstvljena je kriva indiferentnosti. Na apscisi je iskazano dobro M

a na ordinati dobro A. Kriva indiferentnosti povezuje sve tačke (a, b, c, d), različitih
kombinacija dobara A i M koje potrošaču daju isti nivo korisnosti. Dakle, kriva
54
H. R. Varian, cit. delo, str. 36.

30
indiferentnosti pokazuje moguće kombinacije dvaju dobara ili usluga prema kojima je
potrošač ravnodušan, jer izbor bilo koje kombinacije dobara na krivi indiferentnosti
potrošaču daju istu korisnost.
Potrošač je indiferentan bilo da odabere kombinaciju dobara u tački a ili u tački b,
ili bilo koju drugu kombinaciju dobara A i M koja može da se izabere na datoj krivi. Sve
tačke na krivi indiferentnosti potrošaču obezbeđuju isti nivo korisnosti. Međutim, kriva
indiferentnosti ne pokazuje apsolutni nivo korisnosti koji potrošač postiže potrošnjom
date kombinacije dobara, niti za koliko je veća ili manja korisnost kombinacije tih dobara
u tački a na krivi indiferentnosti od skupa kombinacija tih istih dobara koja može da se
izabere na datoj krivi.
2. Krive indiferencije imaju tri svojstva:

 opadaju sleva udesno, odnosno imaju negativan nagib,

 konveksne su u odnosu na dijagramsko središte i
 nikad se ne seku.

Negativan nagib krive indiferentnosti pokazuje da se, za bilo koji nivo

zadovoljstva potrošača, određena količina jedne robe mora žrtvovati da bi se dobila veća
količina druge robe. Potrošač, krećući se niz krivu indiferentnosti (slika 3.8), smanjuje
potrošnju dobra A, a povećava potrošnju dobra M. Da bi održao jednak nivo korisnosti,
potrošač idući duž krive, žrtvuje sve manju količinu dobara A za sticanje dodatne jedinice
dobra M. Odnos u kojem se zamenjuje jedno dobro za drugo nazivamo marginalna
(granična) stopa supstitucije.
Marginalna stopa supstitucije dobiva se kao odnos promena jednog dobra u
odnosu na promene drugog dobra. Ako je funkcija korisnosti:

U=f(x,z),

marginalna (granična) stopa supstitucije je:

MRS xy = -&y / &x = Mux / MUy

3. Svaki potrošač ima mnoštvo različitih kombinacija nivoa zadovoljstva svoje

potrošnje koja se izražava mapom ili kartom indiferentnosti. Na slici 3.9, prikazana je
mapa indiferentnosti potrošača sa tri krive indiferentnosti, koje se razlikuju po nivou
zadovoljstva. Krive I2 i I3 predstavljaju viši nivo zadovoljstva u odnosu na krivu
indiferentnosti I1.

31
 А

M
I3

I2
I1

Slika 3.9: Mapa indiferentnosti

Krive indiferentnosti koje predstavljaju različite nivoe preferencije ne mogu da se

seku. Pretpostavimo tri potrošačke korpe dobara, A, M i N, tako da se A nalazi samo na
jednoj krivi indiferentnosti, M samo na drugoj krivoj indiferentnosti, a N na mestu
preseka krivi indiferentnosti. Potrošačka korpa A i N leže na istoj krivi indirerentnosti,
odnosno kombinacija dobara N i M takođe se nalaze na istoj krivi indiferentnosti, što
znači da ove kombinacije dobara daju isti nivo korisnosti. Ako kombinacija N daje isti
nivo korisnosti kao kombinacija A i M, onda bi i kombinacija A trebalo da da isti nivo
korisnosti kao kombinacija M, što je nemoguće, budući da x1y1 ≠ x3y3.

3.3.3 Budžetsko ograničenje

1. Potrošač, u nastojanju da zadovolji svoje potrebe na tržištu, bira mnogo dobara.

Ta dobra, različita po obliku, ukusu i željama potrošača, zadovoljavaju neku od potreba.
Međutim, ma koliko bile izražene potrebe, u stvarnosti potrošač je ograničen svojim
mogućnostima.
Pretpostavimo da potrošač na tržištu bira dve potrošačke korpe: X i Y. Pri odabiru,
potrošač posmatra cene potrošačkih korpi, ali i iznos novca kojeg ima na raspolaganju.

32
Ako cenu potrošačke korpe X označimo sa p1, cenu potrošačke korpe Y označimo sa p2, a
raspoloživi novčani iznos potrošača sa I, tada budžetsko ograničenje možemo izraziti
kao:

p1x1 + p2y2 ≤ I

Budžetsko ograničenje potrošača zahteva da količina novca koju potrošač troši za

nabavku dobara i usluga ne bude veća od količine novca kojim potrošač raspolaže.
Odnosno, količina novca koju potrošač troši za kupovinu potrošačke korpe X i Y ne sme
da bude iznad raspoloživog novčanog iznosa potrošača I.
Ravnotežu potrošača, ograničenog nivoom cena potrošačkih korpi i raspoloživim
dohotkom predstavićemo grafički putem budžetske linije (slika 3.10). Budžetska linija
povezuje sve moguće kombinacije dobara i usluga koje su dostupne potrošaču ukoliko
troši celokupan dohodak (novčani iznos sredstava kojim u datom trenutku raspolaže).
Ako posmatramo potrošačke korpe X i Y, budžetsku liniju možemo izraziti kao:

p1x1 + p2y2 = I

Y
I/p2y2

Буџетско
поље

I/p1x1 X

Slika 3.10: Budžetska linija

Potrošač može utrošiti sav svoj raspoloživi novčani iznos na kupovini potrošačke
korpe X ili na kupovini potrošačke korpe Y. No, potrošač može da bira i niz različitih
kombinacija potrošačkih korpi X i Y. Naravno, potrošač može da bira samo one
kombinacije potrošačkih korpi koje se nalaze na budžetskoj liniji ili ispod nje. Sve
potrošačke korpe koje se nalaze ispod budžetske linije nazivamo budžetskim poljem.

33
 Budžetsku liniju treba shvatiti kao granicu kupovne moći potrošača. Ukoliko
potrošač kupi dobra i usluge iznad budžetske linije, on bi narušio svoju potrošačku
ravnotežu sa posledicama koje bi mogle da ugroze njegovu egzistenciju.

3.3.4 Otkrivena preferencija

1. Potrošač je u svom izboru ograničen postojećim cenama dobra i usluge i

dohotkom. Njegova potrošačka tražnja zahteva posmatranje i analizu kretanja svih
faktora koji mogu ograničiti ili pospešiti njegov potrošački izbor. Suočen sa
ograničenošću svojih mogućnosti, potrošač se ponaša jednoobrazno. On je dosledan pri
svom izboru. Naime, na tržištu dobara i usluga za potrošača postoji samo jedna
jedinstvena korpa dobara za kojom postoji tražnja pri svakom budžetu.
Pretpostavimo da potrošač, ograničen dohodkom i kretanjem cena na tržištu
kupuje dobra X i Y, a da je moguća kombinacija dobara izražena potrošačkim korpama a,
b, i c (slika 3.11).

I/p2y2

I/p1x1 X

Slika 3.11: Otkrivena preferencija

Potrošač može izabrati potrošačku korpu b, koja se nalazi ispod budžetske linije i
tada bi mu preostao deo dohotka. Međutim, za potrošača to nije optimalna korpa.
Potrošačka korpa c, takođe nije optimalni izbor jer se nalazi iznad budžetske linije.
Otuda, najbolji izbor je potrošačka korpa a, koja se nalazi na budžetskoj liniji. Potrošačka
korpa a je optimalna jer je bolja od bilo koje druge potrošačke korpe koja bi bila dostupna
potrošaču.
S obzirom na to da je pri datoj budžetskoj liniji mogla biti kupljena bilo koja
druga potrošačka korpa koja se nalazi ispod ili na budžetskoj liniji a nije, onda je ono što

34
je kupljeno (potrošačka korpa a) bolje. Upravo ovde koristimo pretpostavku da postoji
jedinstvena korpa za kojom postoji tražnja pri svakom budžetu.55 Korpa a (slika 3.11),
koju potrošač bira otkriveno je preferirana u odnosu na korpu b – korpu koju je potrošač
mogao da izabere.
2. Polazeći od naših pretpostavki, utvrdićemo da se potrošačka korpa a (x1 + y1)
može kupiti po cenama p1, odnosno potrošačka korpa b (x2+y2) po cenama p2 . Uz dati
nivo dohotka I, to znači da:

1) potrošačka korpa b (x2+y2) uz cene p2 zadovoljava budžetsko ograničenje:

x2p2 + y2p2 ≤ I,

2) potrošačka korpa a (x1 + y1) uz cene p1, koja je zaista kupljena pri datom budžetu,
zadovoljava budžetsko ograničenje sa jednakošću:

x1p1 + y1p1 = I.

Rešenjem ove dve jednačine dolazimo do sledećeg zaključka:

x1p1 + y1p1 ≥ x2p2 + y2p2.

Potrošačka korpa a je direktno otkriveno preferirana u odnosu na potrošačku

korpu b. Stoga je otkrivena preferencija relacija koja važi između korpe koja je stvarno
izabrana pri nekom budžetu i korpe koja je mogla biti izabrana pri tom istom budžetu.56

3.4 ANALIZA TROŠKOVA

Troškovi su jedan od bitnih faktora u procesu donošenja poslovnih odluka. Pri

definisanju svoje uloge, svog mesta u privredi i društvu, preduzeće najčešće polazi od
veličine troška. U procesu proizvodnje troše se faktori proizvodnje, te imamo tri osnovne
vrste troška: troškove radne snage, troškove predmeta rada i troškove sredstava za rad.
Otuda troškovi pretstavljaju novčani izraz utroška faktora proizvodnje.
Svaka promena u troškovima zahteva preispitivanje racionalnosti postojećeg
nivoa proizvodnje. Neophodno je sagledati iznos dohotka koji će se ostvariti pri
alternativnim nivoima troškova i cena. Preduzeće polazi od postojećeg nivoa cena i
utvrđuje koji je to nivo proizvodne mogućnosti pri kome su troškovi ispod preovlađujuće
tržišne cene. Sa stanovišta roka, razlikujemo: troškove proizvodnje u kratkom roku i
troškove proizvodnje u dugom roku.

3.4.1 Ukupni, fiksni i varijabilni troškovi

55
H. R. Varian, cit. delo, str. 118.
56
H. R. Varian, cit. delo, str. 119.

35
 Troškovi proizvodnje svakog preduzeća utiči na nivo ponude. Međutim, analitičke
kategorije troškova nemaju identičnost ispoljavanja u odnosu na kretanje obima
proizvodnje. Otuda, razmotrićemo ukupne, fiksne i varijabilne troškove.
Ukupni troškovi se u ekonomskoj literaturi definišu kao ukupni troškovi koje je
zahtevao neki obim proizvodnje. Oni predstavljaju proizvod utrošenih faktora
proizvodnje i cene tih faktora. Ukupne troškove možemo izraziti kao funkciju obima
proizvodnje:

T=f(Q),

uz uslov f ’(Q) > 0

Ukupne troškove možemo posmatrati sa vremenskog aspekta. U kratkom roku

ukupni troškovi u jednom njihovom delu, ne menjaju se jednako kako se menja obim
proizvodnje. Tu grupu čine fiksni troškovi. Fiksni troškovi su nepromenjljivi u ukupnom
iznosu bez obzira kako se menja obim proizvodnje i grafički se pretstavljaju kao prava
linija paralelna sa apscisom (slika 3.12).

FC

Slika 3.12: Ukupni fiksni troškovi

Za razliku od fiksnih troškova, varijabilni troškovi se menjaju sa promenom

obima proizvodnje. Oni se povećavaju kada obim proizvodnje raste, smanjuju se pri
smanjenju proizvodnje, a jednaki su nuli kada nema proizvodnje. Zavisno od obima
promene, varijabilni troškovi mogu biti proporcionalni, progresivni i degresivni.

36
 пропорционални дегресивни прогресивни

Slika 3.13: Krive varijabilnih troškova u kratkom roku

Ukoliko varijabilni troškovi rastu u istom stepenu kao obim proizvodnje, reč je o
propircionalnim troškovima. Ukoliko obim proizvodnje raste brže od varijabilnih
troškova, reč je o degresivnim, a kada troškovi rastu brže od rasta proizvodnje, reč je o
progresivnim varijabilnim troškovima.

TC=FC+VC

VC

FC

37
 Slika 3.13: Kriva ukupnih troškova

3.4.2 Prosečni i granični troškovi

1. Prosečne troškove možemo posmatrati kao prosečne ukupne, prosečne fiksne i

prosečne varijabilne. Funkcija prosečnih troškova meri trošak po jedinici autputa. Otuda,
prosečni ukupni troškovi predstavljaju ukupne troškove proizvodnje po jedinici
proizvoda. Prosečni ukupni troškovi mogu se izraziti matematički kao:

ATC= TC/Q.

Prosečni fiksni troškovi pokaziju fiksne troškove po jedinici proizvoda.

Matematički izraz za prosečne fiksne troškove je:

AFC=FC/Q

Ptrosečni varijabilni troškovi predstavljaju varijabilne troškove po jedinici

proizvoda. Mogu se izraziti matematički kao:

AVC=VC/Q.

2. Granični troškovi predstavljaju veoma važnu analitički kategoriju troškova. Oni

daju odgovor na pitanje: pri kom obimu proizvodnje preduzeće ostvaruje maksimalni
profit, odnosno ravnotežu. Teorijski granični trošak se definiše kao promena ukupnog
troška izazvana promenom proizvodnje dodatne jedinice proizvoda. Odnosno, granični
trošak izražava odnos:

MC=&TC/&Q.

Fiksni troškovi ne menjaju se sa promenom proizvodnje dodatne jedinice

proizvoda. Otuda, sadržinu graničnih troškova čine varijabilni troškovi, pošto je granični
trošak od fiksnog troška jednak nuli.57 Kao što smo napred već naveli varijabilni troškovi
se menjaju sa promenom obima proizvodnje. Oni se povećavaju kada obim proizvodnje
raste, smanjuju se pri smanjenju proizvodnje, a jednaki su nuli kada nema proizvodnje. U
ovom rasponu mora se desiti da granični troškovi budu manji od prosečnih varijabilnih
troškova, da granični troškovi budu veći od prosečnih varijabilnih troškova i da u tački
preseka krivi graničnih i prosečnih varijabilnih troškova budu jednaki.

3.4.4 Elastičnost ukupnih troškova

57
R. Marinković, cit. delo, str. 89.

38
 Pod elastičnošću ukupnih troškova podrazumevamo osetljivost ukupnih troškova
na promene nivoa obima proizvodnje. Elastičnost ukupnih troškova meri se koeficijent
elastičnosti. Koeficijent elastičnosti ukupnih troškova pokazuje za koliko se procenta
menjaju ukupni troškovi na 1% promena obima proizvodnje.
Koeficijent elastičnosti ukupnih troškova izražava odnos između graničnog i
prosečnog ukupnog troška:

Ec = MC / ATC

odnosno:

Ec=&TC/&Q / TC/Q
≤
Ec = 1
≥
Ako je koeficijent elastičnosti ukupnih troškova veći od jedinice, to znači da brže
rastu ukupni troškovi nego obim proizvodnje. Ako je koeficijent elastičnosti ukupnih
troškova manji od jedinice, to znači da brže raste obim proizvodnje od ukupnih troškova.
Kada je koeficijent elastičnosti ukupnih troškova jednak jedinici, smatra se da je
postignut optimum proizvodnje, odnosno, da su prosečni ukupni troškovi najniži.

3.5 TEORIJA PROIZVODNjE

Potrebe i želje potrošača su brojne i raznolike. Svaki potrošač vođen svojim

željama i ograničenim mogućnostima, nastoji da na tržištu pribavi neophodna dobra i
usluge. Da bi se zadovoljila potreba bilo kog potrošača neophodno je da se na tržištu
ponude adekvatna dobra i usluge. Naime, neophodno je da se na strani ponude dobara i
usluga javi proizvodnja.
Proizvodnja predstavlja proces razmene čoveka sa prirodom. To je proces u
okviru koga čovek, snagom svoje psihofizičke sposobnosti deluje na prirodu u cilju
njenog prilagođavanja sebi i svojim potrebama.

3.5.1 Funkcija proizvodnje

1. Da bi se tržištu ponudila dobra i usluge neophodno je da su ona prethodno

proizvedena. Proizvođač, vođen svojim interesom, nastoji da proizvede ona dobra i
usluge za kojima je prisutna najveća tražnja. Na taj način, proizvodeći, on zadovoljava
potrebe potrošača i ostvaruje profit.
Proizvodnja dobara i usluga, ma koje vrste, zahteva ulaganja. Ulaganja u
proizvodnju nazivaju se faktorima proizvodnje. Faktori proizvodnje mogu se posmatrati
sa različitog aspekta, ali oni, u osnovi, predstavljaju uslov odvijanja proizvodnog ciklusa
i stvaranja finalnog proizvoda. Zavisno od proizvodnje i finalnog proizvoda faktori
proizvodnje mogu biti različiti. To su rad, kapital i prirodni resursi.
Ako faktore proizvodnje shvatimo kao nešto što unosimo u proizvodni lanac,
odnosno kao inpute proizvodnje, prirodno je da se nakon ostvarene proizvodnje,
zasnovane na inputima, ostvare-proizvedu određena dobra, odnosno outputi. Idealno

39
stanje u ekonomiji zasniva se na pretpostavci maksimalnih outputa i minimalnih inputa.
Međutim, objektivna stvarnost svojom dinamikom i raznovrsnošću nameće neophodnost
stalnog praćenja realnog odnosa između rezultata i ulaganja. Zbog značaja odnosa
između inputa i outputa, ekonomisti su nastojali da definišu pojam proizvodne funkcije.
Funkcija proizvodnje je izraz zavisnosti ili funkcionalnog odnosa koji postoji
između faktora nekog procesa proizvodnje i proizvoda koji iz toga rezultira. 58 Proizvodna
funkcija pokazuje funkcionalni odnos između outputa i inputa, i to maksimalni output
koji se može ostvariti sa datom tehnologijom i datom količinom inputa.
2. Faktori proizvodnje mogu se kombinovati na različite načine. Svaka od
kombinacija imaće različiti rezultat. Kombinacija inputa koja ima za rezultat
maksimiranje outputa znači optimalnu kombinaciju faktora proizvodnje. Otuda, funkcija
proizvodnje treba da izrazi najbolju kombinaciju faktora proizvodnje koja će dati
maksimalnu količinu outputa.
Proizvodnja može biti rezultat ulaganja samo jednog činiioca ili više činioca. Ako
je za proizvodnju neophodan samo jedan činilac proizvodnje, tada govorimo o prostoj
funkciji proizvodnje. Prosta funkcija proizvodnje predstavlja odnos između proizvoda i
jednog faktora proizvodnje i nju možemo izraziti kao:

q = f(x),
gde je:

q – maksimalna proizvodnja proizvoda i

x – veličina utroška resursa x.

Ako je u proizvodnju neophodno ulaganje većeg broja faktora proizvodnje, tada

govorimo o složenoj proizvodnoj funkciji. Složena proizvodna funkcija pretstavlja odnos
između proizvoda i većeg broja činilaca proizvodnje i nju možemo izraziti kao:

q = f(x1, x2, x3, ...xn)

gde je:

q – maksimalna proizvodnja proizvoda i

x1, x2, x3, ...xn - veličine uloženih različitih resursa.

58
M.H. Spencer, L. Siegelman, Mangerial Economics, Homewood, Ilinois, 1959, str. 203.

40
 q

q = f(x)

Slika 3.14: Prosta proizvodna funkcija

Faktori proizvodnje, kao neophodan uslov proizvodnje, dele se na fiksne i

varijabilne. Fiksni, su oni činioci koji su neophodni za proizvodnju, ali čija se količina ne
menja prema količini dobijenog proizvoda. Varijabilni su oni, čija se količina neposredno
menja zavisno od količine samog proizvoda. No, ova razlika ima samo privremeni
karakter. Posmatrano sa vremenskog aspekta, fiksni činioci proizvodnje gube obeležje
nepromenjljivosti i dobijaju obeležje varijabilnosti. Sa stanovišta vremena, u dovoljno
dugom periodu, svi činioci proizvodnje imaju obeležje varijabilnih faktora proizvodnje.

3.5.2 Tehnologija

Proizvodnju treba shvatiti kao jedan neprekidan proces u okviru koga se

proizvodna ulaganja transformišu u gotov proizvod. Taj proces transformacije
proizvodnih ulaganja pretstavlja jedan tehnološki proces. Tehnologiju možemo definisati
kao skup znanja i praktičnih postupaka na osnovu kojih se stvaraju materijalna dobra.59
Priroda proizvodnje nameće tehnološka ograničenja svakom proizvodnom
ciklusu. Da bi se ostvarila određena proizvodnja, moguća je različita kombinacija
proizvodnih ulaganja. Međutim, za proizvodnju određene vrste, pored mogućih
kombinacija proizvodnih ulaganja, neophodna je i tehnološka izvodljivost. Samo
određene kombinacije činioca proizvodnje su tehnološki izvodljive.
59
M. Labus, cit. delo, str. 346.

41
 Skup svih kombinacija inputa koji obuhvata tehnološki izvodljiv način
proizvodnje pretstavlja tehnološki moguću proizvodnju. Koju kombinaciju inputa će
odabrati proizvođač zavisi od njegove tehnološke ograničenosti i od mogućeg
maksimiranja rezultata proizvodnje. Otuda, tehnologija ima značajan doprinos u procesu
maksimiranja mogućeg outputa za dati nivo inputa.
Tehnologiju možemo posmatrati kao monotonu i dinamičku kategoriju. Kada
povećanje proizvodnih inputa nema za rezultat rast proizvodnje, tada govorimo o
monotonoj tehnologiji. Ovo obeležje tehnologije nije svojstveno ljudskom društvu.
Ljudsko društvo odlikuje stalni i neprekidni tehnološki progres. Novi pronalasci,
nove proizvodne i organizacione tehnologije, privredno i potrošačko okruženje i nove
struke i zanimanja moraju biti u funkciji daljeg razvoja proizvodnih funkcija i čoveka.
Ako povećanje proizvodnih ulaganja ima za rezultat rast ili smanjenje outputa, tada
govorimo o dinamičkoj tehnologiji. Kod ovakve vrste tehnologije, gde možete da
povećavate i smanjujete obim proizvodnje i gde odvojeni proizvodni procesi ne smetaju
jedan drugom, konveksnost tehnologije pretstavlja veoma prirodnu pretpostavku.60
Proizvodna funkcija je uvek definisana za dati nivo tehnologije i svako
poboljšanje tehnoloških znanja povećava maksimalni proizvod koji se može dobiti iz
datih kombinacija proizvodnih ulaganja. Stoga će cilj svakog proizvođača biti da pronađe
optimalnu kombinaciju faktora proizvodnje i tehnološkog procesa u datom trenutku koja
mu omogućuje maksimiziranje rezultata proizvodnje.
Priroda proizvodnje, tržišna konkurencija i ljudsko društvo ukazuju da je
tehničko-tehnološki razvoj uslov ekonomskog progresa. Tehnika i tehnologija, u svoj
svojoj dinamičnosti, nameću se kao uslov i pretpostavka daljeg razvoja društva.
Zahvaljujući snažnim tehničko-tehnološkim promenama, koje su u velikoj meri izmenile
naš odnos prema tradicionalnom privrednom ambijentu, stvorene su pretpostavke za
efikasnije i produktivnije poslovanje. Takvo poslovanje, kojim se obezbeđuju solidne
zarade zaposlenih i visoka dobit poslodavca, preduslov je ekonomskog progresa svakog
društva.

3.5.3 Proizvodnja u kratkom roku

1. U jednom datom vremenskom periodu proizvodnja zahteva ulaganje činilaca

proizvodnje. Činioci proizvodnje su kapitalna oprema, rad i prirodni resursi. Ako činioce
proizvodnje izrazimo kroz proizvodnu funkciju, dobićemo sledeći izraz:

Q = f(W, K, M).

gde je:
 Q – maksimalna proizvodnja,
 W- veličina utroška radne snage,
 K – veličina utroška kapitalne opreme i
 M – veličina utroška prirodnih resursa.

60
H. R. Varian, cit. delo, str. 322.

42
 Sa stanovišta vremena proizvodni činioci (kapitalna oprema, rad i prirodni
resursi) su promenjljivi. Uobičajeno je da se kapitalna oprema posmatra kao fiksni a rad i
prirodni resursi kao promenjljiva kategorija. Isto tako, sa stanovišta proizvodne funkcije,
možemo posmatrati proizvodnju sa aspekta kratkog i dugog roka.
Kratki rok obuhvata period koji je dovoljno kratak da proizvođač nije u stanju da
menja obim fiksnog činioca proizvodnje. To je preiod koji je toliko kratak da se
proizvodna funkcija ne može izmeniti zbog tehnološkog poboljšanja, ali i dovoljno dug
da se može ostvariti preduzeti tehnološki proces. 61 Dugi rok obuhvata period koji je
dovoljno dug da ima dovoljno vremena da može doći do promena u datim fiksnim
činiocima proizvodnje.
U kratkom roku fiksni činioci proizvodnje su nepromenjljivi, te se proizvodnja
može menjati samo u okvirima promene varijabilnih činilaca. Ako se u proizvodnoj
funkciji uzme da je kapitalna oprema fiksni činilac, a rad i prirodni resursi varijabilni
činilac, tada je ukupan proizvod rezultat varijabilnog proizvodnog faktora. To znači da je
ukupni proizvod funkcija veličine utroška rada i prirodnih resursa kao varijabilnih
faktora:

Q = f(W, M).

2. Sam proizvod analitički se javlja kao ukupni proizvod, granični proizvod i

prosečan proizvod. Ukupan proizvod predstavlja ukupnu proizvodnju koja se dobija iz
date količine faktora proizvodnje. Prosečan proizvod se dobija iz odnosa ukupnog
proizvoda i količine utoška faktora proizvodnje. Ukoliko stavimo u odnos ukupnu
proizvodnju sa veličinom ulaganja nekog proizvodnog faktora, dobijamo prosečan
proizvod tog faktora. Prosečan proizvod faktora radne snage iznosio bi:

AW = Q / W.

Prosečan proizvod faktra prirodnih resursa iznosio bi:

AM = Q / M.

Prosečan proizvod faktra kapitalne opreme iznosio bi:

AK = Q / K.

Graničan proizvod pretstavlja povećanje u proizvodnji koje je rezultat jediničnog

povećanja varijabilnog faktora. Graničan proizvod, dakle, pokazuje za koliko raste
proizvodnja, ako se ulaganje varijabilnog faktora poveća za jedinicu. Granični proizvod
rada iznosi:

MW = &Q / &W.

Granični proizvod prirodnih resursa iznosi:

61
Z. Pjanić, Teorija cena, Beograd, 1984, str. 136.

43
 MM = &Q / &M.

3.5.4 Optimalna proizvodnja

1. Cilj svakog uspešnog preduzeća je da ostvari maksimiziranje profita. Ovako

postavljen cilj je objektivna potreba i nužnost svakog preduzeća. Međutim, uspešnost
zahteva racionalno ponašanja preduzeća. Profit, kao razlika između prihoda i troškova,
može se ostvariti rastom prihoda uz nepromenjeni ili usporeniji (u odnosu na prihode)
rast troškova ili smanjenjem troškova uz nepromenjeno kretanje prihoda.
Preduzeća ograničena svojim budžetom i proizvodnom tehnologijom nastoje da
izaberu onu kombinaciju proizvodnih ulaganja koja znači minimum troškova. No,
minimum troškova ne znači uvek i optimalnu proizvodnju. Troškovi proizvodnje mogu
biti minimalni, ali to ne znači uvek i veći profit. Neophodno je izabrati onu kombinaciju
proizvodnje koja će u okviru postojećih uslova, za rezultat imati najveću razliku između
prihoda i troškova.
Dakle, neophodno je izabrati proizvodnju onih proizvoda koje tržište lako
prepoznaje i prihvata, pri čemu se dati obim proizvodnje ostvaruje uz najniže troškove.
Isti nivo proizvodnje može biti ostvaren i sa većim troškovima, ali to nije ponašanje
racionalnog ekonomskog subjekta. Racionalnost zahteva ekonomiju optimalnog obima
proizvodnje, ekonomiju bez rasipanja, ekonomiju sa maksimiranjem profita.
Preduzeće, suočeno sa budžetskim ograničenjem i uslovima tržišta, ostvariće onaj
obim proizvodnje koji mu ograničenost uslova dozvoljava. To znači da preduzeće ne
može ostvariti nivo proizvodnje iznad čvrstog budžetskog ograničenja proizvođača. Ono
nastoji da pronađe kombinaciju faktora proizvodnje koja daje najniže troškove za dati
obim proizvodnje.
2. Različite kombinacije ulaganja proizvodnih faktora koji se mogu kupiti uz date
cene i raspoloživa novčana sredstva pretstavićemo krivom izotroškovnog pravca – pravca
jednakih troškova, a različite kombinacije utrošaka faktora proizvodnje rada i kapitala,
koje daju jednak nivo proizvodnje predstavićemo izokvantama (slika 3. 15).

44
 T/Kp

A q3

q2

q1

T/Wp

Slika 3.15: Optimalna kombinacija proizvodnje

Ako preduzeće racionalno odlučuje, izabraće kombinaciju ulaganja proizvodnih

faktora koja daje najjeftiniju kombinaciju rada i kapitala i koja daje najveći profit.
Optimalna kombinacija ostvaruje se u tački preseka krive jednakih troškova i izokvante.
To je tačka A, u kojoj je kriva jednakih troškova tangenta izokvante q 3, odnosno, to je
tačka koja određuje najbolju kombinaciju ulaganja proizvodnih faktora uz najniži nivo
troškova za dati obim proizvodnje.
Ukoliko tržište činioca proizvodnje nametne promenu cene istih, narušiće
ravnotežu optimalnosti proizvodnje. Ponovno uspostavljanje ravnoteže i postizanje
optimalne kombinacije proizvodnih činilaca zahteva supstituciju skupljeg jeftinijim
činiocem proizvodnje ili će ostvarivanje obima proizvodnje biti na nižem nivou.

45
 ČETVRTI DEO

MAKROEKONOMIJA

4.1 IZRAŽAVANJE REZULTATA DRUŠTVENE PROIZVODNJE

4.1.1 Pojmovno određenje makroekonomskih agregata

Obim i promene u nivou materijalne proizvodnje izražavaju se posredstvom

nekoliko ekonomskih veličina. To su: društveni bruto proizvod, društveni proizvod i
nacionalni dohodak. Navedeni agregati služe za ocenu dostignutog nivoa razvoja ili za
merenje tempa privrednog rasta određene društvene zajednice, ali, u isto vreme, oni
govore o nivou dostignutog blagostanja stanovništva. Obračun društvenog proizvoda i
narodnog dohotka u Srbiji izvodi se po proizvodnom metodu, polazeći od utvrđenih
vrednosti proizvodnje i usluga proizvođačkih jedinica.62

4.1.1.1 Društveni bruto proizvod

Društveni bruto proizvod možemo posmatrati u naturalnom i vrednosnom obliku.

Posmatrano u naturalnom obliku, društveni bruto proizvod predstavlja celokupnu masu
materijalnih dobara proizvedenu u jednom vremenskom razdoblju (obično jednoj godini)
u svim granama nacionalne privrede. Njegovu naturalnu strukturu čine sva sredstva za
proizvodnju i sredstva za potrošnju.
62
U zemljama OECD-a kao i u mnogim zemljama u razvoju primenjuju se standardi koji od 1992. godine,
umesto bruto nacionalnog proizvoda GNP, u statističkim podacima iskazuju kategoriju bruto domaćeg
proizvoda GDP. U sklopu prilagođavanja statističke metodologije i standarda međunarodnim standardima
Srbija je započela uvođenje Sistema nacionalnih računa.

46
 Posmatran u vrednosnom obliku, društveni bruto proizvod predstavlja vrednost
celokupne mase materijalnih dobara proizvedenih u jednom vremenskom razdoblju u
svim granama nacionalne privrede. To je zbir vrednosti svih proizvoda i proizvodnih
usluga namenjenih reprodukcionoj, ličnoj, zajedničkoj i opštoj potrošnji, investicijama i
rezervama.
Polazeći od činjenice da se društveni bruto proizvod dobija kao zbir materijalnih
troškova (tj. vrednosti utrošenih sirovina i poluproizvoda), amortizacije i novostvorene
vrednosti, možemo ga definisati na sledeći način:63

DBP = Mt + Am + D

gde je:
 DBP - društveni bruto proizvod,
 Mt - materijalni troškovi,
 Am – amortizacija i
 D - novostvorena vrednost.

Društveni bruto proizvod predstavlja nezamenjljivu ekonomsku veličinu u svim

analizama usmerenim na istraživanje promena koje nastaju u strukturi materijalne
proizvodnje. Međutim, pri analizi treba imati u vidu sledeće dve karakteristike
društvenog bruto proizvoda:64
 jedan deo društvenog bruto proizvoda, tj. prenesena vrednost utrošenih
sirovina, pretstavlja proizvod prethodnog razdoblja ili prethodne godine
koji se samo ponavlja u novom proizvodu;
 u izrazu društvenog bruto proizvoda dolazi do višestrukog ponavljanja
vrednosti predmeta rada koji prolaze kroz brojne uzastopne faze prerade.
Ukoliko je broj ovih faza veći, utoliko je i broj ovih ponavljanja veći.

Navedeni razlozi pokazuju da društveni bruto proizvod nije uvek najprikladnija

ekonomska veličina za izražavanje stvarnog obima proizvodnje i tempa privrednog rasta i
razvoja u vremenu.

4.1.1.2 Društveni proizvod

Društveni proizvod je izvedena kategorija društvenog bruto proizvoda i

predstavlja njegov sastavni deo. On se javlja kao razlika između društvenog bruto
proizvoda i materijalnih troškova:

DP = DBP - Mt

odnosno:

DP = Am + D.

63
I. Rosić, Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Kraljevo 200, str. 64.
64
N. Čobeljić, Privreda Jugoslavije– rast, struktura i funkcionisanje, Kragujevac, 1984, str. 86.

47
 Dakle, društveni proizvod se dobija zbrajanjem veličina amortizacije i
novostvorene vrednosti. To znači da se naturalni sastav društvenog proizvoda sastoji od
realizovanih sredstava za rad i potrošnih dobara, odnosno, od veličine finalnih dobara.
Finalna dobra treba razlikovati od međufaznih dobara. Finalna dobra jesu dobra
koja kupuju krajnji korisnici. Međufazna dobra jesu dobra koja su prošla određene faze
obrade i koja preduzeća dalje prerađuju u finalne proizvode. 65 Kategorija društvenog
proizvoda ne obuhvata međufazna dobra, već samo finalna dobra i usluge. U savremenoj
literaturi sveukuna količina finalnih dobara i usluga proizvedena u određenom periodu
predstavlja bruto nacionalni proizvod (GNP). Iz naturalnog sastava društvenog proizvoda
vidimo da se radi upravo o finalnim dobrima i ta veličina najviše odgovara definiciji
bruto nacionalnog proizvoda (GNP).66
Nepostojanje ovog višestrukog zaračunavanja vrednosti međufaznih dobara stvara
prostor društvenom proizvodu da adekvatnije izrazi stvarni obim proizvodnje i tempo
razvoja određene društvene zajednice.

4.1.1.3 Nacionalni dohodak

Nacionalni dohodak je deo društvenog proizvoda koji preostaje posle nadoknade

u proizvodnji utrošenih sredstava. Dobija se kada se od društvenog proizvoda odbije
amortizacija:

D = DP – Am.
Kategorija nacionalnog dohotka sadrži samo neto investicije, a one nisu dovoljne,
naročito u jednoj dinamičkoj privredi, da izraze sve stvarne mogućnosti proširene
reprodukcije, pošto u takvoj privredi i amortizacija znatnim svojim delom služi uvećanju
kapitala i ubrzanju privrednog rasta.67 Društveni proizvod kojim je, pored nacionalnog
dohotka, obuhvaćena i amortizacija, pruža širu mogućnost za utvrđivanje efekata ukupnih
investicija na rast obima proizvodnje.

4.1.2 Merenje društvenog proizvoda

Ekonomska aktivnost privrede u određenom periodu može se izraziti na tri načina.

Razlikujemo proizvodni, potrošni i dohodovni pristup. Svaki od navedenih pristupa daje
drugačiji pogled na privredu, a sva tri daju jednak rezultat.

Proizvodni pristup meri društveni proizvod kao tržišnu vrednost finalnih dobara i
usluga proizvedenih u privredi u određenom vremenskom periodu. Prema ovom pristupu
društveni proizvod predstavlja zbir tržišnih vrednosti svih finalnih proizvoda i usluga koji
služi finalnoj potrošnji. Ekonomska aktivnost meri se sabiranjem dodatnih vrednosti svih
proizvođača, a one su jednake vrednosti njihove proizvodnje, umanjene za vrednost
kupljenih međufaznih proizvoda od drugog proizvođača.68

65
D. Kitanović, N. Golubović, Osnovi ekonomije, Niš, 2006, str. 389.
66
I. Rosić, cit. delo, str. 64.
67
I. Rosić, cit. delo, str. 66.
68
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 391.

48
 Potrošni pristup meri društveni proizvod kao ukupno trošenje finalnih dobara i
usluga proizvedenih u privredi u određenom vremenskom periodu. Prema ovom pristupu
društveni proizvod se dobija sabiranjem svih iznosa koje su krajnji potrošači dali na
kupovinu proizvoda i usluga. Ovaj pristup može se predstaviti na sledeći način:

DP = C + I + G + (X-Z).
gde je:

 DP –društveni proizvod
 C – potrošnja domaćinstva
 I – ivesticiona potrošnja
 G – državna potrošnja i
 (X-Z) – saldo izvoza i uvoza.

Potrošnja domaćinstva obuhvata izdatke domaćinstva za finalna dobra i usluge i

obuhvata tri vrste potrošnih dobara: trajna, netrajna i usluge. Investicije mogu biti
domaće ili inostrane, a dele se u tri grupe: poslovne, stambene i investicije u zalihe.
Državna potrošnja obuhvata potrošnju na svim nivoima (opštinskom, regionalnom i
državnom), kojom se obezbeđuju javna dobra i usluge. Saldo izvoza i uzvoza predstavlja
razliku između vrednosti izvoza robe i usluga i uvoza robe i usluga.

Dohodovni pristup meri društveni proizvod sabiranjem dohodaka primljenih od

proizvođača, profita i poreza plaćenih državi. Ovaj pristup može se predstaviti na sledeći
način:

DP = W + pf + i + r + T

gde je:
 W – nadnice,
 pf – profit,
 i - kamata
 r – renta i
 T – porezi.

Sva tri pristupa obračuna društvenog proizvoda moraju da daju isti rezultat. S tim
u vezi profesor Benić navodi: „Tržišna vrednost proizvedenih dobara i usluga u datom
periodu po definiciji je jednaka iznosu koji kupci moraju potrošiti kako bi ih kupili.
Shodno tome, proizvodni i potrošni pristup moraju dati jednak rezultat ako se sve
proizvedeno proda, odnosno kupi. Ako se deo proizvedenog ne proda nego ostane na
zalihi, računi nacionalnog dohodka tu zalihu tretiraju kao deo potrošnje, pa je i u tom
slučaju proizvopdnja jednaka potrošnji. Dalje, ono što prodavci primaju, mora biti
jednako onom što kupci troše, a to je ukupni dohodak koji proizilazi iz ekonomske
aktivnosti a obuhvata primljene dohodke od proizvođača, profite i poreze“. 69 Polazeći od
navedenog možemo zaključiti da je:

69
Đ. Benić, Osnovi ekonomije, Zagreb, 2004, str. 410.

49
 Ukupna proizvodnja jednaka ukupnoj potrošnji, odnosno, jednaka ukupnom
dohodku.

4.1.3 Nacionalni računi

Razlike u koncepciji obuhvata ekonomskih veličina uslovile su određene razlike u

sistemima nacionalnih računa. Nacionalni računi su modeli kvantitativnog prikazivanja
ekonomskog života i sve materijalne vrednosti se posmatraju sa gledišta prihoda i
rashoda važnih ekonomskih subjekata - preduzeća, stanovništva, države i sektora
inostranstva.70 Sistem nacionalnih računa sve ekonomske aktivnosti prikazuje pomoću
stanja i tokova. Stanja se odnose na informacije o fondovima u određenim tačkama
vremena, a tokovi na aktivnosti koje su se dogodile u određenom posmatranom
vremenskom periodu.
U ekonomskoj analizi makroekonomskih agregata, zemlje koriste dve osnovne
koncepcije obračuna društvenog proizvoda: koncepciju materijalne proizvodnje i širu
koncepciju proizvodnje. Koncepcija materijalne proizvodnje (primenjuje se u našoj
zemlji) zasniva se na obuhvatu društvenog proizvoda samo sa aspekta proizvodnje
materijalnih dobara.
Šira koncepcija proizvodnje osim matrijalnih dobara obuhvata i nematerijalna
dobra (obrazovne, zdravstvene, finansijske, državne, humanitarne i druge usluge). Ovaj
koncept obračuna društvenog proizvoda koristi se u razvijenim zemljama, a naročito u
zemljama OECD-a. Do 1992. godine osnovni pokazatelj u Sistemu nacionalnih računa
bio je bruto nacionalni proizvod (GNP). Bruto nacionalni proizvod (GNP) obuhvata
vrednost svih finalnih dobara i usluga, proizvedenih od strane rezidenata jedne zemlje ne
samo u garnicama te zemlje, već i u inostranstvu. Bruto nacionalni proizvod ne obuhvata
proizvodna dobar i usluge koja su proizveli inostrani rezidenti u domaćoj privredi.
Od 1992. godine u Sistemu nacionalnih računa primenjuje se bruto domaći
proizvod (GDP). Bruto domaći proizvod (GDP) obuhvata vrednost svih finalnih dobara i
usluga proizvedenih na teritoriji jedne zemlje, bez obzira na to da li su ih proizveli
domaći ili strani rezidenti.
U zemljama OECD-a, kao i u mnogim zemljama u razvoju, primenjuju se
standardi koji od 1992. godine, umesto bruto nacionalnog proizvoda - GNP, u statističkim
podacima iskazuju kategoriju bruto domaćeg proizvoda - GDP. U sklopu prilagođavanja
statističke metodologije i standarda međunarodnim standardima, Srbija je započela
uvođenje Sistema nacionalnih računa.

4.2 PRIVREDNI RAST, PRIVREDNI RAZVOJ I CIKLIČNA KRETANjA

4.2.1 Privredni rast i razvoj

4.2.1.1 Pojam privrednog rasta i razvoja

1. Ekonomski progres je pretpostavka i uslov rasta i razvoja ljudskog društva.

Nastaju nove, moderne i efikasne tehnologije, novi oblici upravljanja, novi oblici i
organizacija državne uprave, spremnost i sposobnost za nove vrste poduhvata. Sve su to
70
M. Jakšić, Osnovi makroekonomije, Beograd, 2005, str. 174.

50
pokretačke snage koje privredu i društvo mobilišu ka razvoju novih privrednih struktura i
tokova. Želja za profitom i modernizacijom, ali i potreba daljeg razvoja i opstanka
ljudskog društva, nameće širenje polja aktivne izgradnje novih institucija i novih
tehnologija.
Dostignuti nivo privrednog razvoja svake društvene zajednice u velikoj meri
odslikava društvene odnose tog kolektiviteta, ali i neujednačenost stope rasta u nekim
sektorima privrede. Polazeći od stepena razvijenosti, privredne sektore možemo grupisati
u tri kategorije:71

 sektori primarnog rasta u kojima mogućnosti izuma ili upotrebe novih korisnih
ili dosad neiskorišćenih resursa odbacuju visoku stopu rasta i pokreću
ekspanziju u drugim sektorima privrede;
 sektori dodatnog rasta u kojima je brz napredak direktan odgovor na napredak u
sektorima primarnog rasta;
 sektor izvedenog rasta u kojima se napreduje relativno stalno u poređenju sa
rastom ukupnog realnog dohodka, stanovništva, industrijske proizvodnje ili
neke druge opšte vrednosti u skromnom porastu.

Ako uporedimo navedene sektore, očigledno je da privreda ekspanziju postiže

zahvaljujući određenom broju primarnih sektora. Ali, kako se i kojim postupkom dolazi u
primarni sektor, kao sektor koji privredi omogućuje ubrzani razvoj? S tim u vezi
Samjuelson navodi da je potrebno ispuniti četiri osnovna činioca:72

 treba povećati efektivnu potražnju za proizvodom ili proizvodima sektora koji

su osnova brze stope rasta proizvodnje;
 u te sektore treba uvesti ne samo nove proizvodne funkcije već i proširiti
kapacitete;
 društvo treba da bude sposobno da stvori kapital koji je na početku potreban za
etapu starta u tim ključnim sektorima, u tim sektorima i u sektorima dodatnog
rasta, koji su proširenje potpomogli, treba da postoji visoka stopa reinvestiranja
preduzetnika koji kontrolišu kapacitete i tehnike tih sektora;
 glavni sektor ili sektori moraju biti takvi da njihova ekspanzija i tehničke
promene pokrenu lanac zahteva na koje društvo sve više i više odgovara
povećanim kapacitetom i mogućnostima novih proizvodnih funkcija u drugim
sektorima.

2. Izučavanje privrednih tokova i njegovih zakonitosti nameće potrebu definisanja

pojmova privrednog rasta i razvoja. Radi se o različitim sadržajima te je neophodno jasno
razgraničiti ova dva pojma.
Privredni rast znači uvećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije,
odnosno pomeranje udesno njene krive proizvodnih mogućnosti. Sa aspekta
makroekonomije, privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude.73 On u osnovi
znači uvećanje vrednosti autputa u dugom roku pri funkcionisanju privrede sa punim
71
P.A. Samjuelson, Ekonomska čitanka, Zagreb, 1975, str. 377.
72
P.A. Samjuelson, cit. delo, str. 378.
73
D. Cvetanović, Teorija privrednog razvoja, Beograd, 1997, str. 3

51
kapacitetom. Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciju q = f (x), proizilazi da se
privredni rast može ostvariti povećanom upotrebom inputa, ili većom efikasnošću
upotrebe iste količine inputa.
Privredni rast se može kvantitativno izraziti pomoću stopa rasta društvenog
proizvoda, nacionalnog dohotka, stopa rasta društvenog proizvoda po glavi stanovnika,
nacionalnog dohotka po glavi stanovnika i slično. Privredni rast se može izraziti i kao
stalno pomeranje krive proizvodnih mogućnosti. Pomeranje krive proizvodnih
mogućnosti udesno ukazuje na povećanje proizvodnih kapaciteta privrede. Da bi privreda
ostvarila tu mogućnost, mora uvek biti na svojoj krivi proizvodnih mogućnosti.

Потрошна
добра
В

Капитала
А В
добра

Slika 4.1: Privredni rast posmatran kao pomeranje krive proizvodnih

mogućnosti

3. Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi
komponenta razvoja. Privredni razvoj je jedan dinamički proces koji obuhvata, pored
rasta društvenog proizvoda, strukturne promene u privredi i promene u raspodeli dohotka,
koje doprinose porastu životnog standarda većine stanovništva. 74 Strukturne promene u

74
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 513.

52
privredi ispoljavaju se kroz promene proizvodne strukture kroz podizanje stepena razvoja
podele rada i širenje proizvodnje od primarnih ka sekundarnim i tercijalnim delatnostima,
uz povećanje broja zaposlenih. Otuda privredni rast treba posmatrati kao deo privrednog
razvoja i to njvažniji deo, jer nema privrednog razvoja bez privrednog rasta.
Ukazujući na osnovna obeležja privrednog razvoja J. Bajec smatra da akcenat
treba staviti na sledećim obeležjima:75
 razvoj je normativan proces – usmeren na realizaciju određenih ciljeva,
 razvoj je multidimenzionalni proces, vezan za sve aspekte života i potrebe
ljudi i društva,
 razvoj je koherentan proces – ako je potrebno simultano ostvariti različite
ciljeve, potrebno je njihovo prethodno usklađivanje.

Polazeći od činjenice da je privredni razvoj daleko složeniji i kompleksniji pojam

u odnosu na privredni rast I. Rosić navodi da pod privrednim razvojem
podarzumevamo:76
 porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene
strukturne promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj
uzlaznoj ravnoj liniji,
 to je jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i
razvoja privrede,
 svako kretanje privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj meri
i kvalitativne i kvantitativne,
 izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehnološkog progresa i
izmenama društvenog i privrednog okruženja.

4. Polazeći od složenosti privrednog rasta i razvoja, u ekonomskoj literaturi

poseban akcenat je usmeren na slučajeve kada se pojedine privrede nalaze na nižem
nivou privredne razvijenosti. To je čest slučaj u stagnantnim privredama sa
nepromenjenom proizvodnom strukturom u kojima se povremeno, usled povoljnih
uslova, ostvaruje rast proizvodnje u određenim oblastima a izostaje odgovarajući rast u
mnogim drugim. Kratkotrajni privredni rast ne izaziva dublje ekonomske promene, pa
takav rast predstavlja rast bez privrednog razvoja.
S tim u vezi profesor Peru navodi: „Razvoj nije kompatibilan sa nultim rastom
ako ne dovodi do iskrivljavanja i gubitaka. Parola je samo svedočila o izvesnoj
dezorijentaciji odgovornih za ekonomiju pred pojačanim socijalnim zahtevima. Ona je
isčeznula skoro istom brzinom kao što je i bila formirana. Ona zaslužuje jedan kraći
komentar da bi se videlo da, dok je rast bez razvoja jedan vidan fenomen, razvoj bez rasta
je ostao – srećom – neodrživa hipoteza. Preraspodela resursa bez rasta proizvoda dovela
bi do kumulativnih gubitaka čija bi posledica bila sniženje stope ostvarenog rasta''.77

4.2.1.2 Osnovni faktori privrednog rasta i razvoja

75
J. Bajec, Društveni razvoj i mogućnosti njegovog merenja, Beograd, 1997, str. 6.
76
I. Rosić, cit. delo, str. 48.
77
F. Perroux, Za filozofiju novog razvoja, Beograd, 1986, str. 34, citirano prema I. Rosiću, cit. delo, str. 47.

53
 1. Svestranost privrede uslovljava da na privredni rast i razvoj deluje mnoštvo
faktora, različite snage i sa različitim posledicama. Potičući iz brojnih sfera društva,
spektar ovih faktora ide od istorijskog i kulturnog nasleđa, tradicija, agrarnih odnosa,
građanskih sloboda, sistema obrazovanja i razvitka nauke, do različitih ekonomskih
faktora.78
Brojnost i raznolikost faktora privrednog rasta i razvoja usložava problem
merljivosti njihovih efekata. Pojedini faktori su merljivi, a pojedini ne, ili nedovoljno
merljivi. Rast i razvoj proizvodnih mogućnosti zahteva sagledavanje osnovnih faktora
moguće proizvodnje. Robert Solow u svojoj analizi određije sledeće osnovne faktore
privrednog rasta i razvoja:79

 broj ljudi koji se mogu zaposliti,

 obim osnovnih sredstava i njihova raspodela prema delatnosti, granama
industrije i lokaciji,
 nivo tehnoloških dostignuća,
 uslovi pod kojima neka privreda ima pristup prirodnim resursima, bilo
domaćom proizvodnjom bilo uvozom i
 proizvodni efekat pod kojim se resursi raspoređuju za zadovoljenje
različitih ekonomskih ciljeva.

2. Ako veličinu društvenog proizvoda jedne godine, izražene u stalnim cenama,

obeležimo sa Y, prosečan broj zaposlenih radnika u toj godini sa L, a produktivnost rada
merenu realnim društvenim proizvodom po jednom zaposlenom, sa p, dobijamo izraz:

p =Y/L

odnosno, tada je društveni proizvod:

Y=L p.
Veličina društvenog proizvoda neposredno zavisi od količine zaposlene radne
snage i njene produktivnosti.80
Iako su svi ekonomski resursi važni, ljudski resursi su najvažniji. Čovek je
misaono i racionalno biće, a njegov život se ne odvija isključivo u organizaciji, nego i
van nje. Da bi se u tom procesu ostvarivali povoljniji rezultati, neophodan je individualni
pristup, jer čovek u organizaciju ne unosi samo svoje znanje i sposobnosti, nego i svoje
želje i ambicije, svoje nade i očekivanja i svoje pozitivne i negativne osobine i navike.81
Ljudski resursi imaju presudan značaj za ostvarivanje projektovanih ciljeva
privrednog rasta i razvoja. Njihova izuzetnost i specifičnost stavljaju ih u prvi plan u
odnosu na ostale resurse, a njihov nemerljiv značaj za ekonomsku uspešnost čini ih
najvažnijim resursima privrede. Njihova specifičnost i njihov značaj, između ostalog,
ogledaju se u sledećem:

78
N. Čobeljić, Privreda Jugoslavije – rast, struktura i funkcionisanje, Kragujevac, 1984, str. 107.
79
R. Solow, Izvori i ciljevi rasta, P.A. Samjuelson, Ekonomska čitanka, Zagreb, 1975, str. 390.
80
N. Čobeljić, cit. delo, str. 107.
81
Ž. Kulić, G. Milošević, S. Ristić, Upravljanje kadrovima i njihovim potencijalima, Beograd, 2005, str.
15.

54
  ljudski resursi, za razliku od ostalih resursa, mogu da stave u funkciju sve
umne, fizičke i druge potencijale kojima raspolažu;
 ljudski resursi, dobro ukomponovani i usmereni u pravcu timskog koncepta
rada, obezbeđuju sinergijski efekat, koji ukupne rezultate rada čini većim od pojedinačno
ostvarenih rezultata;
 rezultati rada pojedinaca, grupa, timova i organizacije u celini, između
ostalog, zavise i od ponašanja i motivisanosti zaposlenih i menadžera;
 jedino čovek može oblikovati viziju, projektovati strategiju, imati ideje,
kreirati, osmišljavati nove proizvode i slično;
 pojedinačna znanja i sposobnosti i pojedinačni kvaliteti i dometi predstavljaju
osoben i po mnogo čemu jedinstven potencijal, naročito ako se dobro ukomponuju i na
pravi način usmere ka ostvarivanju organizacionih ciljeva;
 ljudski resursi imaju dugoročan uticaj na poslovanje, između ostalog, i zbog
toga što se dejstvo određenih odluka i promena može godinama odražavati na ukupne
efekte poslovanja;
 ljudski resursi imaju sposobnost samoobnavljanja i razvoja, tim pre što se
upotrebom ne obezvređuju i ne smanjuju, nego potvrđuju i povećavaju;
 ljudski resursi su povezani sa svim poslovnim funkcijama, jer je njihovo
ostvarivanje gotovo nezamislivo bez uključivanja čoveka i njegovih umnih i drugih
potencijala;
 ulaganje u ljudske resurse je isplativije od ulaganja u bilo koje druge resurse,
jer bez čoveka i njegovog rada nema ni viška vrednosti, odnosno novostvorene
vrednosti.82

Pored neospornih kvaliteta, ljudski resursi mogu predstavljati i ograničavajući

faktor privrednom rastu. Tako visok prirodni priraštaj stanovništva može predstavljati
ograničavajući faktor društvenog razvoja. Nemogućnost i ograničenost zapošljavanja
stanovništva značiće pad ekonomske aktivnosti i pad privrednog rasta i razvoja.
3. Stopa rasta društvenog proizvoda uslovljena je i stopom rasta produktivnosti
rada. Kod društvene produktivnosti rada razlikujemo dva osnovna puta njenog porasta:83

 produktivnost rada može da raste, na bazi strukturnih promena u privredi,

pomeranjem strukture zaposlenih od grane sa nižom produktivnošću rada
(poljoprivreda) ka granama gde je produktivnost rada viša (industrija),
 produktivnost može da raste pod dejstvom tehničkog progresa koji,
povećavajući produktivnost rada u nizu proizvodnih jedinica, povećava
ovu i u društvenom merilu.

I jedan i drugi metod rasta produktivnosti, prisutan je u privredama svih zemalja.

Međutim, stepen razvijenosti privrede uslovljava veću zastupljenost prvog, odnosno
drugog metoda. Naime, u zemljama gde je prisutna agrarna prenaseljenost i u kojima
poljoprivredno stanovništvo čini pretežan deo zaposlenih dominatnija je prva metoda
rasta produktivnosti. U zemljama koje se odlikuju većom zastupljenošću
82
Ž. Pržulj, Menadžment ljudskih resursa, Beograd, 2002, str. 20 i 21.
83
I. Rosić, cit. delo, str. 174.

55
nepoljoprivrednog stanovništva u ukupnom broju zaposlenih primeniće se druga metoda
povećanja produktivnosti.
4. Privredni rast i razvoj uslovljen je i drugim faktorima: proizvodnim fondovima
i kapitalnim koeficijentom. Ako društveni proizvod izrazimo kao funkciju:

Y = f (K, k).

gde je:
K - ukupni proizvodni fondovi i
k – prosečni kapitalni koeficijent.

Sredstva za rad i predmeti rada, u svojoj ukupnosti, čine proizvodne fondove, a

kapitalni koeficijent pokazuje koliko jedinica proizvodnih fondova dolazi na jednu
jedinicu društvenog proizvoda:

k = K / Y.

Povećanje proizvodnih fondova je rezultat investicija posredstvom kojih se

stvaraju novi ili proširuju postojeći proizvodni fondovi. Odnosno, proizvodni fondovi,
posmatrano dinamički, mogu se predstaviti izrazom:

Kn = K0 + I.

gde je:
n – faktor vreme
I – investicije.

Privredni rast može biti ubrzan povećanjem investicija ili smanjenjem kapitalnog
koeficijenta. Ako kapitalni koeficijent raste, za održanje iste ili rastuće stope privrednog
rasta potrebno je veće učešće investicija u društvenom proizvodu, odnosno, potrebna je
veća stopa proizvodnih investicija.

4.2.1.3 Tehnički progres i privredni razvoj

Tehnički progres je značajan i nesporan činilac ekonomskog rasta i razvoja

ljudskog društva. Nova znanja i nove tehnologije stvaraju novu civilizaciju. Ako nova
civilizacija ne bude na pravi način okrenuta čoveku, njegovim uvećanim potrebama i
interesima, ekonomskom progresu, pre ili kasnije mora propasti. Ta činjenica je toliko
očigledna da su je postali svesni i tvorci novog ekonomskog poretka.
Novo društvo zahteva tehnički progres jer u njemu nalazi izvor daljeg privrednog
rasta. Pod tehničkim progresom podrazumevamo:84

 stalan proces usavršavanja sredstava i predmeta rada i izvora energije,

uvođenje novih proizvodnih metoda i novih načina organizacije i

84
I. Rosić, cit. delo, str. 211.

56
 upravljanja proizvodnjom, u čijem se rezultatu postiže povećanje
društvene produktivnosti rada,
 stvaranje novih proizvoda ili novih vrsta već poznatih proizvoda i
 ovo stalno menjanje tehnike proizvodnje ostvaruje se bilo zamenom
osnovnih sredstava tehnički savršenijim, bilo uvođenjem više tehnike
putem novih investicija u već postojeće grane, bilo izgradnjom potpuno
niovih grana.

Tehnološki progres označava promene u procesima proizvodnje ili uvođenju

novih tehnologija koje znače da se od istih ili umanjenih inputa može ostvariti veći ili
poboljšani output. On smanjuje troškove po jedinici proizvoda, podiže nivo
produktivnosti rada i efektivnost upotrebe ekonomskih resursa, što dovodi do povećanja
obima društvenog proizvoda.
Pod uticajem tehnološkog progresa dolazi do stalnih promena u proizvodnoj
strukturi. Pod uticajem novih zannja i novih tehnologija javljaju se nove privredne grane.
Osim toga, dolazi i do stalnih sektorskih promena: smanjuje se učešće primarnog a
povećava učešće sekundarnog i tercijalnog sektora.
Primena nove tehnike i tehnologije nesporno dovodi do privrednog rasta, ali
tehnološki napredak zahteva i određene investicije u nauku i tehnologiju, u nova znanja.
To znači odricanje za budućnost. Međutim, odricanje za budućnost nije moguće, odnosno
nije prihvatljivo za sve društvene zajednice. To dovodi do raslojavanja i neujednačenog
privrednog razvoja zemalja sveta.
Savremena tehnologija nije dostupna ili je delimično dostupna za nerazvijene
zemlje. Nedostatak znanja i nemogućnost primene novih tehnoloških rešenja je dodatni
pratilac zemalja u razvoju. Zato, ove zemlje moraju da ulažu u obrazovanje i obuku
radnika, stvarajući time preduslove za eventualno brži rast i razvoj u budućnosti.

4.2.2 Privredni ciklusi

1. Dugoročni trend razvoja bilo koje društvene zajednice pokazuje da putanja

privrednog razvoja nije pravolinijska. Prisutna su lutanja i kontraverze u ekonomskoj
aktivnosti pa je fluktacija ekonomskih veličina oko njihovog dugoročnog razvojnog
trenda prateća pojava. To znači da u kratkom vremenskom periodu ukupna proizvodnja
može rasti vrlo brzo, a u nekom drugom kraćem periodu ona stagnira ili opada.
Kratkoročno posmatrano, makroekonomska aktivnost je ciklična. Ciklus se satoji
od perioda uspona koji se uočava istovremeno u različitim privrednim oblastima, koji se
za privredu u celini smenjuje periodom pada, smanjenjem proizvodnje sa kasnijim
oživljavanjem, koje prelazi u fazu uspona sledećeg ciklusa.85
Privreda u svom cikličnom kretanju prolazi kroz više različitih faza. One se mogu
na osnovu nekih zajedničkih karakteristika, svesti na četiri osnovne: recesija, depresija,
oživljavanje i polet.
Višemesečni period pada proizvodne aktivnosti naziva se recesija. Jaka i
dugotrajna recesija koja traje nekoliko godina naziva se depresija. Posle perioda recesije,
privreda ulazi u period ekspanzije kada raste obim proizvodnje i stepen iskorišćenosti
kapaciteta. U fazi prosperiteta nastavlja se rast investicija, otvaraju se novi kapaciteti,
85
A. Burns, W. Mitchell, Measuring Business Cycles, National Buren of Economic, 1997. Val. V, str. 125

57
povećava se zaposlenost i počinje blagi rast cena. Najviša tačka rasta privredne aktivnosti
je konjukturni bum.
Na slici 4.2 predstavljen je hipotetički model privrednih ciklusa. Privreda iz
recesija ulazi u period ekspanzije i „doživljava“ konjukturni bum. Nakon prosperiteta,
privreda ulazi u period recesije i „doživljava“ recesiono dno, a zatim ponovo ulazi u fazu
ekspanzije. Dužina trajanja jednog ciklusa zavisi od vrste ciklusa. Neimira i Klein,
polazeći od vremena trajanja, daju sledeću klasifikaciju privrednih ciklusa:86

 poljoprivredni ciklusi – 1 godina,

 ciklus zaliha ili Kičinov ciklus – 3 godine,
 investicioni ciklus ili Juglarov ciklus – 7-10 godina,
 građevinski ili Kuznjecov ciklus – 16 godina,
 Kondratijev ciklus – 50-60 godina.

Y
Коњуктур
ни бум

трен
д

Рецесионо
дно

врем
е
Slika 4.2: Hipotetički model privrednog ciklusa

4.3 AGREGATNA PONUDA I AGREGATNA TRAŽNjA

Model agregatne ponude (AS) i agregatne tražnje (AD) je razvijen po ugledu na

model mikroekonomske tržišne ravnoteže. On pokazuje ravnotežu ponude i tražnje na
makro nivou jedne privrede.

4.4.1 Kriva agregatne tražnje i kriva agregatne ponude

86
M. Neimira, P. Klein, Forecasting Financial and Economic Cycles, Njujork, 1984.

58
 1. Tržište dobara i usluga je dinamično. Jednom uspostavljena ravnopteža u
kratkom roku, vremeno biva narušena. Na tržištu dobara i usluga neprekidno dolazi do
promena agregatne ponude i tražnje, ali i do neprekidne promene opšteg nivoa cena.
Narušena makroekonomska ravnoteža se delovanjem mehanizma cena ponovo
uspostavlja. Međutim, nova makroekonomska ravnoteža znači pomeranje agregatnih
veličina, odnosno „delovanjem mehanizma cena, svaki put narušena ravnoteža se ponovo
uspostavlja, tako da obim proizvodnje, u stvari, stalno varira oko svog maksimalno
održivog nivoa“.87 Dakle, uzrok privredne neravnoteže je neravnoteža između agregatne
ponude i agregatne tražnje na tržištu dobara i usluga.
Agregatna tražnja pokazuje ukupnu količinu dobara i usluga koja će biti kupljena
pri različitim nivoima cena, uz ostale nepromenjene uslove. Ona se sastoji iz: lične
potrošnje, investicija, državne potrošnje i neto izvoza i uvoza. Na kretanje agregatne
tražnje utiče veći broj faktora. Faktore agregatne tražnje možemo grupisati na: faktore
ekonomske politike i eksterne faktore.88 Faktori ekonomske politike pod kontrolom su
države. U ove faktore spadaju: monetarna poitika i fiskalna politika. Eksterni faktori
promene agregatne tražnje mogu biti: neekonomski (ratovi, prirodne katastrofe i slično) i
faktori van kontrole domaće ekonomske politike (berze, međunarodni standardi i slično).
Agregatnu tražnju možemo predstaviti grafički pomoću krive agregatne tražnje
(slika 4.6). Kriva agregatne tražnje pokazuje relativne promene agregatne tražnje dobara i
usluga kao posledica promena opšteg nivoa cena. Svako povećanje opšteg nivoa cena
dovodi do pada agregatne tražnje i obrnuto, svako smanjenje opšteg nivoa cena usloviće
rast agregatne tražnje dobara i usluga.
Grafički predstavljena kriva agregatne tražnje ima negativan nagib. Ako
pogledamo mikroekonomski aspekt krive tražnje videćemo da i ona ima negativan nagib.
Međutim, negativan nagib krive mikroekonomske tražnje posledica je efekta supstitucije.
Naime, ako cena jednog dobra raste, potrošači će kupovati manje tog dobra, a više će
kupovati dobro koje je jeftinije, odnosno, više će kupovati jeftinije dobro koje je supstitut
za skuplje dobro.
Negativan nagib krive agregatne tražnje nije rezultat efekta supstitucije, već je
rezultat efekta inverznog odnosa između kretanja agregatne tražnje i kratanja opšteg
nivoa cena. Inverzan odnos između kratanja opšteg nivoa cena i kretanja agregatne
tražnje posledica je inverznosti odnosa osnovnih komponenti agregatne tražnje i opšteg
nivoa cena.
Rast opšteg nivoa cena utiče na inverzno kretanje lične potrošnje. Dohoci
potrošača odražavaju njihovu kupovnu moć i oni su fiksni u nominalnom iznosu. U
realnom iznosu dohoci potrošača pokazuju inverzan odnos prema kretanju opšteg nivoa
cena. Ako cene rastu, realni dohodak potrošača pada i obrnuto, ako cene padaju, realni
dohodak raste. Dakle, u svim onim slučajevuima kada opšti nivo cena pada, raste
kupovna moć potrošača, odnosno u svim onim slučajevima kada raste opšti nivo cena,
pada kupovna moć potrošača. Rast cena deluje negativno na ponašanje porošača,
obeshrabruje ih i oni nisu spremni da utroše svoj ograničeni dohodak na potrošnju.

87
D. Gnjatović, cit. delo, str. 64.
88
P.A. Samjuelson, Ekonomija, Zagreb, 1992, str. 458.

59
 p

C I G X

po

AD

Slika 4.6: Kriva agregatne tražnje

Promena opšteg nivoa cena utiče i na inverznu promenu tražnje za investicionim

dobrima posredstvom promena visine realne kamatne stope. 89 Niža kamatna stopa na
zajmovni kapital deluje stimulativno na investicije, preduzeća su zainteresovana za
proširenje proizvodnje i obrnuto, rast kamatnih stopa deluje destimulativno i preduzeća
smanjuju tražnju za investicionim dobrima.
Promene opšteg nivoa cena utiču inverzno i na kretanje neto izvoza i uvoza. Rast
cena na domaćem tržištu (uz uslov stabilnosti kursa domaće valute) delovaće negativno
na izvoz. Strani kupci za isti iznos svoje valute mogu da kupe sve manje proizvoda
domaćeg proizvođača i obrnuto, ukoliko, uz uslov stabilnosti domaće valute, dođe do
pada opšteg nivoa cena, inostrani kupci će moći da kupe veću količinu domaćeg
proizvoda za isti nominalni iznos svoje valute, što će rezultirati povećanjem neto izvoza.
2. Agregatna ponuda (AS) pokazuje ukupan obim proizvoda i usluga koji su
proizvođači spremni pri različitim nivoima cena da proizvode, uz ostale nepromenjene
uslove. Ona predstavlja osnovu razvoja privrede u kratkom i dugom roku. Na agregatnu
ponudu utiče potencijalni proizvod. Potencijalni proizvod privrede predstavlja onu
količinu dobara i usluga koju privreda može proizvesti uz punu zaposlenost proizvodnih
faktora i uz stabilne cene. Privreda može proizvoditi manje ili više dobara i usluga od
potencijalnog proizvoda.
89
D. Gnjatović, cit. delo, str. 65.

60
 Pored potencijalnog proizvoda, na agregatnu ponudu utiču i troškovi proizvodnje.
Rast troškova proizvodnje usloviće i rast cena dobara i usluga. Troškovi proizvodnje koji
utiču na kretanje agregatne ponude su: najamnine proizvođača, troškovi energije, cene
uvoznih i domaćih sirovina, fiskaliteti i drugo.
Agregatnu ponudu možemo predstaviti krivom agregatne ponude. Potrebno je
razlikovati kratki i dugi rok, odnosno krivu agregatne ponude u kratkom i dugom roku
(slika 4.7 i 4.8).

AS
p

p2

p1 Y Y
1 2

Slika 4.7: Kriva agregatne ponude u kratkom roku

Kriva agregatne ponude u kratkom roku ima pozitivan nagib sleva udesno. Ona
pokazuje da sa rastom cena raste i agregatna ponuda. Naime, u kratkom vremenskom
periodu troškovi proizvodnje su fiksni, te su proizvođači, u uslovima rasta cena i
povećane profitabilnosti, zainteresovani da proizvode više. Kada se profitabilnost
povećava, preduzeća su motivisana da proizvedu i prodaju veću količinu dobara i usluga,
odnosno, kada se profitabilnost smanjuje, preduzeća su prinuđena da proizvode i prodaju
manju količinu dobara i usluga.90
U dugom vremenskom periodu troškovi proizvodnje nisu fiksni, već se
prilagođavaju opštem nivou cena na tržištu dobara i usluga. To dalje znači da promene
90
D. Gnjatović, cit. delo, str. 67.

61
opšteg nivoa cena neće uticati na promenu veličine proizvodnje. Rast ili pad opšteg nivoa
cena na tržištu dobara i usluga u dugom periodu nema za rezultat porast niti pad
profitabilnosti. U dovoljno dugom vremenskom periodu nosioci ekonomske aktivnosti
imaju dovoljno vremena da sve svoje poslovne aktivnosti prilagode promenama opšteg
nivoa cena. Ponuda privrede u dugom roku jednaka je potencijalnom proizvodu.
Agregatna ponuda u dugom roku može se predstaviti krivom (slika 4.8).

p ASd

Slika 4.8: Kriva agregatne ponude u dugom roku (ASd)

Kriva agregatne ponude na dugi rok ima oblik vertikalne linije koja se poklapa sa
potencijalnim proizvodom. To znači da na dugi rok rast agregatne tražnje neće uticati na
promenu proizvodnje, već samo na promenu cena. Preduzeća u dugom roku nemaju
interesa da povećavaju proizvodnju, pa će agregatna ponuda u dugom roku biti na nivou
potencijalnog proizvoda.

4.5 NOVAC I FINANSIJSKE INSTITUCIJE

4.5.1 Novac

4.5.1.1 Pojam i istorijski razvoj novca

1. Sve transakcije u robnoj privredi ostvaruju se putem novca. Usled toga

monetarni sistem prožima ukupno funkcionisanje ekonomije zasnovane na delovanju
robne proizvodnje i tržišta. Neravnoteže koje mogu da nastanu na raznim sektorima
ekonomije dobijaju novčani izraz i reflektuju se kao neravnoteže na monetarnom sektoru

62
ekonomije.91 No, i monetarni sektor može da bude izvor neravnoteže, što se reflektuje na
realne sektore ekonomije.
Novac za ekonomiste, ali i za običnog građanina, ima posebno značenje. Za
građanina novac predstavlja izraz moći, bogastva, ali i sredstvo plaćanja. Za ekonomiste
pojam novca ima specifično značenje. Brojnost i raznolikost pojmovnog određenja novca
ukazuje na složenost i značaj novca kao opšteg ekvivalenta. Ekonomisti definišu novac
kao opšteprihvaćen instrument u plaćanju za robe i usluge ili za otplatu duga.92
Istorija nastanka novca je usko povezana sa nastankom privatnog vlasništva i robe
kao spoljnog izraza tog vlasništva. Pojava prve razmene i uspostavljanje odnosa razmene
različitih proizvoda označila je pojavu novca. Razmena individualnih roba po obimu i
kvalitetu bila je vrlo usko postavljena, ali je omogućila stvaranje opšteg ekvivalenta. Ovaj
opšti ekvivalent omogućio je proširenje kruga raznovrsnih proizvoda, ali i širenje broja
pojedinaca i grupa koji su mogli svoj proizvod da razmene.
To je period prvobitne zajednice, kada su neka plemena svoj višak roba koji su do
tada gomilali, razmenjivali za višak proizvoda drugih plemena i zajednica. Što je broj i
raznovrsnost proizvoda za ramenu bio veći, to je razmena bila intenzivnija. U najranijim
oblicima razmene ulogu novca imale su različite vrste roba. Vrednost jedne robe mogla se
izraziti čitavim nizom drugih roba. Vremenom, iz mnoštva roba izdvojila se jedna koja je
mogla da izrazi vrednost svih drugih roba. Roba koja je mogla izraziti vrednost drugih
roba predstavljala je opšti ekvivalent.
Ulogu opšteg ekvivalenta dobile su one robe koje su za to područje razmene i taj
vremenski trenutak imale poseban značaj. Tako su za neko pleme luk i strela bili opšti
ekvivalent, za neko drugo pleme opšti ekvivalent je imalo platno i slično. Dakle, u prvoj
fazi novčane privrede novac nastupa kao posrednik u razmeni i ima robno svojstvo. Ovo
svojstvo novčane robe – novac, kao istorijski uslovljena kategorija, zadržao je tokom
celog istorijskog perioda svog razvoja sve do pojave reprezentativnog i papirnog novca u
periodu razvijenog kapitalizma.93
2. Svi dosadašnji pojavni oblici novca morali su da ispune određene uslove: da
budu trajni, lako prenosivi, deljivi na manje jedinice istog kvaliteta, da budu
prepoznatljivi, teški za falsifikovanje i da im proizvodnja ne bude previše skupa. 94 Ove
karakteristike odražavaju stabilnost vrednosti novca.
Istorija razvitka novca pokazuje da su plemeniti metali bili prva dobra koja su
zbog svoje trajnosti, deljivosti i homogenosti ostvarili ulogu sredstva razmene u obliku
novca. Razvoj prometa uslovio je da komadi metala koji su služili kao posrednici pri
razmeni dobiju neki oblik i znak vrednosti. Tada nastaje kovani novac. Kovani novac
sadržao je oznake o težini i finoći njegove supstance, kao i poreklo novca.
Vremenom, zbog svojih osobina (u malim količinama ima veliku vrednost,
otporno je na vremenske prilike, deljivo je i homogeno), zlato je postalo pogodno
sredstvo za razmenu roba i usluga. Zlato, dakle dobija funkciju novca. Sistem plaćanja
dobara i usluga koji je koristio zlato kao sredstvo plaćanja poznat je kao zlatni standard.
Zlatni standard zasnivao se na tri osnovne pretpostavke: na slobodnom kretanju
zlata, slobodnom kovanju zlatnog novca i konvertibilnosti novčanica za zlato. Sve do
prvog svetskog rata zlato je uspelo da održi stabilnost cena i stabilnost deviznih kurseva.
91
M. Ćirović, Monetarna ekonomija, Beograd, 1987, str. 3.
92
D. Marković, Monetarne finansije, Kragujevac, 2003, str. 13.
93
H. Filipović, Nauka o finansijama, Sarajevo, 1959, str. 30.
94
A. Živković, R. Stanković, B. Krstić, Bankarsko poslovanje, Beograd, 2006, str. 72.

63
Period nakon prvog svetskog rata označio je kraj zlatnog standarda. Na Đenovskoj
konferenciji (1922. godine) preporučeno je napuštanje zlatnog standarda i usvajanje
sistema standarda prema kome se zlato pojavljuje samo kao obezbeđenje razmene, a u
novčanim tokovima funkcioniše papirni novac.
Proces kreiranja papirnog novca tekao je uporedo sa kovanim novcem. Kovani
novac, pored svih prednosti imao je i ograničavajuće elemente. Veća količina kovanog
novca je teško prenosiva, a vremenom kovani novac usled habanja gubi na težini. Zbog
toga je država emitovala papirni novac u zamenu za kovani novac. Papirni novac
korišćen je u robnim transakcijama kao zamena za zlatni novac. Vlasnik papirnog novca
mogao je isti konvertovati za zlato.
Napuštanjem tzv. zlatnog standarda prestala je veza između zlata i papirnog
niovca. Države su počele da emituju papirni novac koji nije zamenjljiv za zlato. Papirni
novac je postao zakonsko sredstvo plaćanja.
3. Danas, zlato ima značaj kao oblik monetarnih rezervi u centralnim bankama.
Čuva se u polugama koje se, prema engleskom izvorniku, nazivaju i ingoti. Može da
služi kao osnova za emitovanje različitih hartija od vrednosti, kao što su zlatne
obveznice.
U savremenim oblicima prometa novac se može javiti u više oblika: kao kovani
novac, kao papirni novac (u obliku novčanica) i kao žiralni novac. Žiralni novac ima
nematerijalni oblik i nalazi se na žiro računu preduzeća. Kada je u pitanju trgovina, na
finansijskim tržištima podrazumeva se novac koji se nalazi na žiro računu. Savremeni
novac predstavlja potraživanje od bankarskog sistema koje ima funkciju prometnog
sredstva, na osnovu zakonski potvrđene sposobnosti da služi kao sredstvo plaćanja, kao i
funkcija obračunskog sredstva i sredstva za čuvanje vrednosti.
Novi pojavni oblici novca manifestuju se u vidu «elektronskog novca». Kupovina
i prodaja robe i usluga vrše se elektronskim transferom novca, u okviru koga stvarni
novac uopšte ne postoji. U okviru sistema federalnih rezervi SAD, 200 milijardi dolara se
dnevno transferiše između banaka. Elektronski prenos novca zahteva samo
knjigovodstveno evidentiranje transakcija. Prenos sredstava se vrši odmah po
elektonskom unosu transakcije. Razvoj tzv. «plastičnih kartica» omogućuje kupovinu i
plaćanje robe, što predstavlja takođe dalji razvoj novca.

4.5.1.2 Funkcije novca

Novac ima više funkcija. To su:

 mera vrednosti;
 sredstvo prometa;
 platežno sredstvo;
 blago i
 svetski novca.

4.5.1.2.1 Novac kao mera vrednosti

64
 Novac je nastao na određenom nivou društvenog razvoja da bi se pomoću njega
regulisao promet dobara i usluga. Da bi ostvario ulogu u procesu razmene, neophodno je
da novac ostvariti ulogu obračunske jedinice kojom merimo vrdnost dobara i usluga.
U procesu razmene susreću se različite robe. One se međusobno razlikuju po
obliku, svojstvima, ali i po vrednosti. Da bi izrazili pojedinačnu vrednost dobara i usluga,
kao i međusobnu uporedivost roba, neophodno je da novac ostvari funkciju obračunske
jedinice. Time novac kao opšta obračunska jedinica ostvaruje funkciju mere vrednosti.
Dakle, novac kao obračunsko sredstvo omogućuje da se izmeri vrednost svih
roba, ali i njihovo poređenje. Bez novca poređenje roba bilo bi otežano. Ako bi želeli da
uporedimo dve robe, morali bi da napravimo analizu svih pojedinačnih svojstava
predmetnih roba. No, ni tada ne bi jasno odredili vrednost jedne ili druge robe. Novac
nam olakšava ovo poređenje.
Sve robe su izražene jedinstvenom obračunskom jedinicom. Vrednost svakog
dobra i usluge sadrži upravo onoliko jedinica novčane obračunske jedininice koliko u
datom trenutku to tržišni mehanizam valorizuje. Umesto da vrednost jedne robe
izražavamo određenom količinom druge robe, novac nam omogućuje da preko
jedinstvene zajedničke mere odredimo vrednost svih roba.
Kada vrednost jedne robe izmerimo jedinstvenom obračunskom jedinicom,
prestaje potreba za upoređivanjem sa drugim robama, jer je vrednost postala uporediva
preko novca. Izraz vrednosti neke robe u novcu nazivamo cenom. Ako uporedimo dva
dobra, cipele i kaput, dobićemo sledeći odnos.

1 par cipela = 100,00 dinara,

1 kaput = 200,00 dinara.

Vrednost cipela i kaputa izmerena je istom obračunskom jedinicom – dinarom.

Upoređivanjem tog zajedničkog merila možemo zaključiti da je kaput dva puta skuplji od
jednog para cipela, odnosno:

1 kaput / 1 par cipela = 200,00 / 100,00 = 2.

Novac kao merilo vrednosti izrazio je u našem primeru vrednost oba proizvoda
jedinstvenom obračunskom jedinicom. Novac je, istovremeno mereći vrednost cipela i
kaputa, utvrdio i relativni odnos predmetnih dobara. Taj relativni odnos dobara neće se
promeniti, sem ako se nisu dogodile promene u vrednosti robe ili promene u obračunskoj
jedinici.
Novac ne mora uvek da vrši funkciju merila vrednosti. U uslovima hiperinflacije
domaći novac ne ostvaruje ulogu obračunske jedinice. Umesto domaćeg novca ulogu
obračunskog novca preuzima čvrsta valuta. U Nemačkoj, u periodu hiperinflacije 1922.
godine i 1923. godine, ulogu obračunske jedinice preuzeo je dolar, a nemačka marka je
bila samo sredstvo razmene roba. U našoj zemlji hiperinflatorne 1993. godine dinar je
imao ulogu samo sredstva razmene, a ulogu obračinske jedinice preuzela je nemačka
marka.

4.5.1.2.2 Novac kao sredstvo prometa

65
 U naturalnoj privredi, privredi bez novca, razmena dobara vršila se trampom.
Međutim, u novčanoj privredi, roba dobija svoj novčani oblik. Novac je ono sredstvo
razmene koje je univerzalno i koje je pravnim propisima svake društvene zajednice
nametnuto kao zakonsko sredstvo razmene.
Zadatak prometnog procesa sastoji se u društvenoj razmeni dobara i usluga. On
sadrži radnju prodaje i radnju kupovine. Novac, u prometnom procesu, ima ulogu
prometnog sredstva, odnosno sredstva koje povezuje kupovinu i prodaju kao sadržinske
elemente prometa. Prvo se roba pretvara u novac i to je akt prodaje, a zatim se novac
pretvara u robu i to je akt kupovione.
Razdvojimo učesnike prometa na proizvođače i potrošače. Proizvođači prodaju
svoja dobra a potrošači ih kupuju. Novac se nalazi kod potrošača. Ako potrošač izvrši
kupovinu, on će doći u posed određenog dobara, a novac će preći u ruke proizvođača.
Proizvođač, koji sada ima novac, ako želi da nastavi proizvodnju mora kupiti neophodna
materijalna dobra. On se sada javlja u ulozi kupca materijalnih dobara, a vlasnik
materijalnih dobara u ulozi proizviođača-prodavca. Na ovaj način novac u procesu
prometa neprekidno kruži i ostvaruje ulogu sredstva prometa. Ovu funkciju novac je
obavio uz svoje fizičko prisustvo, kada je roba našla svog kupca i dobila potvrdu
(novčanu robu) svoje upotrebne vrednosti.95
Da bi se društvena razmena dobara i usluga mogla izvršiti neophodno je da se u
prometu nalazi ona količina novca koja će biti dovoljna da opsluži promet. 96 Količina
novca mora da odgovara količini roba i usluga u prometu na tom području u tom
vremenu.
U pravnim propisima naše zemlje novac kao zakonsko sredstvo razmene može
biti u različitim oblicima. Novac može biti u obliku gotovog novca, depozitnog novca i
kvazi novca. U obliku gotovog novca dinar se može naći u obliku kovanog novca ili u
obliku dinarskih novčanica. Osnovni oblik depozitnog novca su tekući računi
stanovništva, odnosno žiro računi pravnih lica. Hartije od vrednosti obavljaju funkciju
novca kao sredstva razmene. Međutim, hartije od vrednosti nose određeni nivo rizika te
prilikom pretvaranja u likvidno sredstvo razmene mogu da izgibe jedan deo svoje
vrednosti.

4.5.1.2.3 Novac kao platežno sredstvo

U okvirima razvijene robne privrede postoji vremensko razdvajanje akta kupovine

i prodaje, odnosno postoji jedan vremenski razmak između prodaje dobara i usluga i
njihove naplate. Ovaj vremenski razmak može nastati zbog dužeg ili kraćeg roka
proizvodnje raznih roba, sezonske proizvodnje robe, transportovanja robe na udaljenija
mesta i slično. U svim ovim slučajevima kupovina je nastupila pre plaćanja. Kupac je
primio robu, a prodavac ne prima novac u momentu prodaje, nego samo obavezu kupca
da će roba biti plaćena. Na taj način prodavač postaje verovnik, a kupac dužnik.97
Kupac plaćanje obaveza prema prodavcu vrši nakon protoka određenog vremena.
Roba se već nalazi kod kupca i on istu koristi, a novac je u rukama kupca i on će preći u
ruke prodavca tek kada dospe obaveza plaćanja. Kada nastupi momenat plaćanja, novac
95
Lj. Morić, cit. delo, str. 104.
96
H. Filipović, cit. delo, str. 47.
97
H. Filipović, cit. delo, str. 60.

66
ulazi u promet kao platežno sredstvo i tada prelazi iz ruku kupca u ruke prodavca. Novac
se, dakle, u funkciji platežnog sredstva pojavljuje tek kada se pristupi neposrednom aktu
plaćanja ukoliko je roba prodata na poverenje.
Akt prodaje nije istovremeno i akt plaćanja. Novac je u prometu tek kada je roba
iz njega izašla. Na ovaj način, protokom vremena od trenutka prodaje do trenutka
plaćanja robe i usluga, prodavac ustvari kreditira kupca. Ugovorom o kreditu kupci se
obavezuju da će u određenom roku platiti naznačenu sumu novca. To znači da prodavci
razmenjuju svoje robe i usluge, a da novac u ovim transakcijama obavlja samo funkciju
mere vrednosti i prometnog sredstva. Funkciju platežnog sredstva novac ne obavlja u tom
vremenskom trenutku. Novac će funkciju platežnog sredstva obaviti kasnije kada nastaje
neposredni akt plaćanja.
U okviru robnog prometa akt plaćanja može nastati i pre nego što je roba izašla iz
proizvodnje. Naime, određeni uslovi proizvodnje, sigurnost poslovne transakcije, uslovi
tržišta i slično, zahtevaju avansno plaćanje (plaćanje unapred). U ovom slučaju
proizvedeno dobro još nije prešlo iz ruku proizvođača u ruke kupaca, a akt plaćanja je
izvršen. To znači da je novac ostvario ulogu platežnog sredstva i ulazi u robni promet pre
nego što je roba izašla iz proizvodnje. Dakle, aktom neposrednog plaćanja novac je
ostvario platežnu funkciju.

4.5.1.2.4 Novac kao blago

Proces prometa možemo razdvojiti na dva dela: na akt prodaje i na akt kupovine.
Proizvođač nakon prodaje svojih dobara i usluga dobija novac i isti koristi za kupovinu
drugih njemu neophodnih dobara i usluga. Međutim, proizvođač ne mora istovremeno sa
prodajom svoje robe da obavi i kupovinu neke druge robe. Na taj način roba proizvođača
se prodaje ne da bi se za dobijeni novac kupila druga roba, već da bi se robni oblik
pretvorio u novčani i u tom novčanom obliku zadržao.
Dakle, ukoliko u robnom prometu posle metamorfoze robe u novac ne sledi
metarmorfoza novca u robu, odnosno ukoliko novac predstane da funkcioniše kao
sredstvo prometa, započinje proces tezauracije novca. Novac, na ovaj način napušta
funkciju prometnog sredstva i pretvara se u tezaurisan novac.
Motivi pojedinaca i kolektiviteta za čuvanjem novca kao blaga su različiti i brojni,
pojedinačni i opšti. Novac pojedincu može dati moć sličnu društvenoj moći. Interesi
društva, opšte i zajedničke potrebe zahtevaju prikupljanje novčanih sredstava za njihovo
zadovoljenje. Priliv sredstava u određenom periodu je ograničen i nedovoljan što zahteva
prikupljanje i čuvanje slobodnih novčanih sredstava u dužem periodu. Funkcionisanje
materijalne proizvodnje, sezonski karakter proizvodnje, kao i cikličnost privrede
zahtevaju čuvanje novca. Reč je o prikupljanju novčanih sredstava u amortizacione i
rezervne fondove privrednih društava i slično. Potrebe pojedinaca za određenim dobrima
i uslugama u uslovima ograničenog dohotka, ispoljavaju se u štednji stanovništva. Sve su
to lični ili opšti motivi koji uslovljavaju i podstiči tezauraciju novca.

4.5.1.2.5 Novac u funkciji svetskog novca

1. Uslovi rada i poslovanja privrednih sistema podrazumevaju i obavljanje

aktivnosti izvan granica jedne zemlje. To znači razmenu dobara i usluga u međunarodnim

67
okvirima. Razmena u međunarodnim okvirima podrazumeva, po pravilu, primenu i
korišćenje svetskog novca.
Funkcija novca kao svetskog novca je izvedena funkcija, jer je ovde reč o potpuno
istim funkcijama novca koje on ima u nacionalnim ekonomijama: kao mere vrednosti,
kao prometnog sredstva, kao platežnog sredstva i kao sredstva za zgrtanje blaga. 98
Razlika je samo u tome što novac, ostvarujuću funkciju svetskog novca, obavlja sve
funkcije novca, ali sada u okvirima svetskog tržišta.
Funkciju svetskog novca ostvaruje zlato i novac pojedinih nacionalnih zemalja
koji je prihvaćen kao svetski novac. Zlato kao svetski novac imalo je posebnu ulogu u
periodu tzv. zlatnog-deviznog standarda. Danas, u međunarodnoj razmeni koriste se
valute pojedinih zemalja koje su opšteprihvaćene kao svetski novac. Na ovaj način
privredni subjekti nisu primorani da potraživanja stečena u jednoj zemlji i njenoj valuti
koriste za plaćanja i izmirenja dugovanja samo u toj zemlji, već to mogu činiti u bilo
kojoj drugoj zemlji, saglasno ekonomskim merilima.
Svetski novac omogućuje usklađivanje platnog bilansa jedne zemlje. Platni bilans
predstavlja sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obave sa
rezidentima svih drugih zemalja u toku jednog vremenskog perioda iz kojih proističu
plaćanja i primanja, bez obzira da li su dospela ili ne. 99 Na strani primanja su: izvoz robe,
izvoz usluga, prihodi od investicija, priliv unilateralnih transfera, priliv kapitala i
smanjenje monetarnih rezervi. Na strani plaćanja su: uvoz robe, uvoz usluga, odliv
unilateralnih transfera, odliv kapitala i povećanje monetarnih rezervi.
2. Pretpostavka koja obezbjeduje ispunjenje funkcija novca na međunarodnom
nivou jeste njegova konvertibilnost (međunarodna priznatost), odnosno razmenljivost za
sve ostale konvertibilne valute koje su u opticaju na drugim ekonomskim teritorijama.
Konvertibilnost predstavlja mogućnost da rezident, kao vlasnik potraživanja u jednoj
valuti, može takvo potraživanje pretvoriti (konvertovati) u bilo koju drugu valutu, a da pri
tome potraživanje zadrži svoj prvobitni karakter. Iz ovoga proizilazi da valuta u koju se
konvertuje prethodno potraživanje treba da ima sposobnost da svom vlasniku obezbedi
ekvivalentnu vrednost tog potraživanja u smislu zadržavanja iste realne kupovne moći.100
Valutna konvertibilnost je prošla dug evolutivni put od čistog zlatnog standarda
do današnje savremene konvertibilnosti. Savremena konvertibilnost ili spoljna
konvertibilnost ima veoma važnu ulogu u normalnom funkcionisanju svetske privrede.
Otuda, jedan od osnovnih ciljeva ekonomske politike svake zemlje je da, kada se za to
steknu uslovi, uvede i proglasi konvertibilnost svoje valute. Konvertibilnost valute
zahteva ispunjenje nekoliko uslova:101

 eliminisanje deficita u platnom bilansu i njegovo uravnoteženje,

 obezbeđenje dovoljnog iznosa monetarnih rezervi,
 usklađivanje nacionalne ekonomske politike sa ekonomskim politikama
zemalja čije su valute od ranije konvertibilne.

98
Lj. Morić, cit. delo, str. 108.
99
S. Kovačević, Međunarodni ekonomski odnosi, Kragujevac, 1995, str. 225.
100
S. Kovačević, cit. delo, str. 184.
101
S. Kovačević, cit. delo, str. 185-187.

68
 4.5.2 Finansijske institucije

4.5.2.1 Pojam i vrste finansijskih institucija

1. Finansijske institucije mogu se klasifikovati na različite načine. Izdvajamo

podelu po kojoj se finansijske institucije klasifikuju u sledece grupe:

- centralna banka,
- depozitne finansijske institucije,
- nedepozitne finansijske institucije,
- berze i berzanski posrednici.

4.5.2.1.1 Centralna banka

1. Centralna banka spada u red najznačajnijih finansijskih institucija. Ona ima

poseban značaj zbog toga što vrši regulativnu ulogu na finansijskim tržištima. Njena
uloga je posebno važna na tržištu novca, gde određuje nivo novčane mase i visinu
kratkoročnih stopa. Posebna uloga centralne banke sastoji se u zaštiti ostalih učesnika na
finansijskim tržištima.
Ulogu centralne banke u Republici Srbiji ima Narodna banka Srbije. Ona je
samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenih zakonom i za svoj rad odgovorna
je Narodnoj skupštini Republike Srbije. Osnovni ciljevi Narodne banke Srbije su
postizanje i održavanje stabilnosti cena i očuvanje finansijske stabilnosti.
Narodna banka Srbije ima isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanog novca
u Republici Srbiji. Sve novčane obaveze iz poslova zaključenih u Republici Srbiji između
preduzeća, drugih domaćih pravnih lica i građana, izražavaju se u dinarima i izvršavaju
sredstvima plaćanja koja glase na dinare, ako zakonom nije drugačije određeno. Narodna
banka Srbije izdaje novčanice i kovani novac, utvrđuje apoene i osnovna obeležja
novčanica i kovanog novca. Ona donosi odluke o puštanju u opticaj i povlačenju iz
opticaja novčanica i kovanog novca.
Narodna banka ureduje i unapređuje platni promet u zemlji, kontroliše obavljanje
platnog prometa u bankama i obavlja druge poslove platnog prometa u zemlji, u skladu
sa zakonom. Ona vodi sistem konsolidovanog računa trezora, za dinarska i devizna
sredstva, kao i druge račune utvrđene zakonom. Ona može obavljati poslove u vezi sa
zaduživanjem Srbije u inostranstvu, u skladu sa posebnim zakonom.
Centralna banka izdaje i oduzima dozvole za rad, vrši kontrolu boniteta i
zakonitosti poslovanja banaka i drugih finanisjskih institucija i preduzima druge mere u
skladu sa zakonom kojim se uređuje poslovanje banaka i drugih finansijskih organizacija.

4.5.2.1.2 Depozitne finansijske institucije

1. Depozitne finansijske institucije do sredstava dolaze prikupljanjem depozita od

ostalih učesnika na finansijskom tržištu. U depozitne finansijske institucije spadaju:

- banke,
- štedne i kreditne asocijacije,

69
 - štedionice,
- kreditne unije,
- štedno –kreditne zadruge,
- finansijske kompanije i drugi institucionalni investitori.

Banka je institucija koja prikuplja slobodna novčana sredstva (depozite),

odobrava kredite i obezbeđuje transakcioni novac (plaćanja). Ona je najznačajnija
depozitna finansijska institucija. Do sredstava dolazi prikupljanjem različitih vrsta
depozita po viđenju, na osnovu tekućih i žiro računa, oročenih i slično. Osim depozita,
izvori sredstava banka mogu biti još i sopstvena sredstva, kao i kreditni izvori sredstava
kojima banke raspolažu. Ona se prikupljaju od privrede, stanovništva, državnih institucija
i inostranih subjekata. Banke sredstva koriste za odobravanje različitih kredita, za
investicije u realnu aktivu i investicije u finansijsku aktivu. Banke formiraju posebne
portfelje hartija od vrednosti koji se mogu koristiti za održavanje solventnosti i smanjenje
rizika kamatne stope. Banke možemo podeliti na:
Univerzalne banke su tradicionalni oblik organizacije banaka. One obavljaju sve
osnovne bankarske funkcije, kao što su: obezbeđenje plaćanja, depozitne funkcije,
kreditne funkcije i operacije sa hartijama od vrednosti.
Komercijalne banke su ovlašćene da drže, odnosno da kreiraju depozite po
viđenju, koji neposredno služe kao sredstvo plaćanja. Pored ovih poslova, kreditne banke
sluze da obavljaju i kreditnu funkciju.
Investicione banke posluju sa hartijama od vrednosti, što im daje mogućnost da se
bave širim krugom poslova, kao što su: organizovanje emisije hartije od vrednosti, otkup,
distribucija i trgovina hartijama od vrednosti, restrukturiranje preduzeća, promena
vlasničke strukture preduzeća, konsalting i slično.
2. Štedne i kreditne asocijacije su relativno starije finansijske institucije. Do
sredstava dolaze najčešće preko štednih depozita stanovništva, ali one mogu da
prikupljaju sredstva i emitovanjem različitih hartija od vrednosti. Ove institucije plasiraju
sredstva za kupovinu nekretnina po osnovu hipotekarnih kredita, zatim u potrošačke
kredite, kao i u nepotrošačke kredite i hartije od vrednosti lokalnih organa vlasti.
Štedionice se organizuju na principu zajednickih koopertativa, pri čemu su
deponenti ujedno i njihovi vlasnici. Štedionice se ne bave kreditiranjem krajnjih
korisnika, već to čine preko drugih finansijskih institucija.
Kreditne unije svojim članovima odobravaju manje potrošačke kredite, a posluju
i sa kreditnim karticama, na osnovu kojih vrše kreditiranje.
Štedno-kreditne zadruge se bave kreiranjem nemonetarnih depozita i
kreditiranjem deficitnih ekonomskih jedinica.
Finansijske kompanije i drugi institucionalni investitori posluju tako što izdaju
određene dužničke finansijske instrumente, koje, po apoenima i rokovima, prilagođavaju
kupcima i prikupljaju finansijsku štednju, koju razmenjuju za potraživanja ili imovinske
oblike (akcije) od deficitnih ekonomskih jedinica.

4.5.2.1.3 Nedepozitne finansijske institucije

Nedepozitne finansijske institucije se mogu podeliti na:

70
 - ugovorne finansijske institucije,
- investicione fondove,
- ostale finansijske institucije.

Ugovorne finansijske institucije do sredstava dolaze na ugovornoj osnovi, preko

periodičnih uplata u određenim vremenskim intervalima. U ove institucije spadaju:
Osiguravajuce organizacije su finansijske institucije koje, za utvrđenu naknadu
(premiju), obezbeđuju isplatu ugovorene sume, ukoliko se desi određeni (osigurani)
slucaj. Preko osiguranja obezbeduje se transver rizika čije bi ispoljavanje imalo negativne
posledice za korisnika osiguranja, što se postiže distribucijom rizika na veći broj nosioca
rizika.
Penzioni fondovi su finansijske institucije koje obezbeđuju pojedincima sigurnost
i stabilnost prihoda posle završetka radnog veka. Kreirajući obavezu isplate penzija, ovi
fondovi prikupljaju finsijsku štednju koju na razne načine transferišu do deficitnih
ekonomskih jedinica, slično kao i osiguravajuća društva.
Investicioni fondovi su profesionalno vođene finansijske institucije koje mobilisu
kapital više pojedinaca radi ulaganja u skup hartija od vrednosti razlicitih emitenata.
Investicionalni fondovi do sredstava dolaze prodajom akcija ili udela. Ova sredstva
investiraju u različite oblike finansijske aktive, a naročito u diverzifikovana portfolija
hartija od vrednosti.
Pored navedenih postoje i brojne druge finansijske institucije koje se nalaze u
prostoru izmedu izvornih vlasnika finansijske štednje i njenih krajnjih korisnika. Ove
organizacije imaju značajnu ulogu u ostvarivanju tokova finansijske štednje.

4.5.2.1.4 Berze

1. Berza je samostalna i specifična institucija. Ona je institucija finansijskog

tržista, ali je i sama finansijsko tržište. Berzu možemo definisati kao organizovani prostor
u fizičkom i u poslovnom smislu, na kome se, po strogo utvrđenim pravilima, trguje
(kupuje i prodaje) hartijama od vrednosti, novcem i stranim sredstvima plaćanja.102
Predmet trgovine na berzi treba da bude tipiziran i standardizovan, kako bi bio
lako zamenjiv, a trgovina njime jednostavna, brza i efikasna. Pravila trgovine na berzi
uređuju način rada berzanskih službi, kodifikovana su i svrstana u zbornike pod različitim
nazivima. Ova pravila imaju dvostruku funkciju:

- da obezbede standardizaciju predmeta trgovine i samih pravila

trgovine i
- da pruže zaštitu učesnicima u trgovini.

Berze su dužne da u svom poslovanju obezbede: zakonito obavljanje trgovine,

zaštitu učesnika na berzi, poštovanje pravila i standarda berzi koji se odnose na
ponašanje učesnika, kao i informacije za javnost o svim činjenicama značajnim za rad
berze. Polazeci od vrste berzanskog materijala, berze se mogu podeliti na:

- robne (produktivne) berze i

102
M. Kulić, Finansijski menadžment, Beograd, 2003, str. 110.

71
 - finansijske berze.

Finansijske berze mogu biti:

- Univerzalne na kojima se trguje hartijama od vrednosti, novcem,

devizama, finansijskim derivatima i zlatom.
- Specijalizovane koje trguju samo određenim berzanskim materijalom.

4.5.3 Međunarodne finansijske institucije

Proces kreiranja međunarodnih finansijskih institucija započeo je za vreme ili

neposredno nakon Drugog svetskog rata. U proteklom periodu, međunarodne finansijske
institucije su prošle put od garanta stabilnosti svetskog finansijskog sistema, preko
spasioca zemalja poverioca i dužnika, do uloge svojevrsnog savetnika i finansijera
procesa tranzicije u postsocijalističkim zemljama.103
U okviru sistema regulisanja i uređenja međunarodnih ekonomskih odnosa
najznačajnije mesto pripada Međunarodnom monetarnom fondu (IMF) i Međunarodnoj
banci za obnovu i razvoj (IBRD).
Međunarodni monetarni fond (IMF) je osnovan na svetskoj monetarnoj i
finansijskoj konferenciji, održanoj od 1. do 22. jula 1944. godine u Breton Vudsu – SAD,
uz učešće 44 zemlje. Međunarodnom monetarnom fondu dodeljena je uloga
međunarodne finansijske organizacije koja treba da se bavi međunarodnom saradnjom u
oblasti međunarodnih plaćanja, politike deviznih kurseva i međunarodnog kratkoročnog
kreditiranja.
Ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda su:104

 razvijanje međunarodne monetarne saradnje,

 olakšavanje širenja i ravnomernijeg razvijanja međunarodne trgovine,
 podržavanje stabilnosti deviznih kurseva i redovnih platnih odnosa između
zemalja članica i sprečavanje konkurentskih devalvacija,
 pomaganje uvođenja multilateralnog sistema plaćanja po tekućim
transakcijama,
 stavljanje na raspolaganje svojih sredstava u vidu kratkoročnih kredita
zemljama članicama, sa ciljem da se pomogne bržem ispravljanju i
smanjenju stepena neuravnoteženosti njihovih platnih bilansa.

Prilikom stupanja u članstvo Fonda, svaka zemlja je dužna da uplati iznos kvote i
to: 25% u nekoj konvertibilnoj valuti a 75% u nacionalnoj valuti. Veličina kvote koju
zemlja članica uplaćuje pri stupanju u članstvo Fonda je u direktnoj srazmeri sa snagom
zemlje članice u odlučivanju i sprovođenju poslovne politike Fonda. Na osnovu uplate
kvote, zemlja članica dobija 250 glasova, dok se broj glasova iznad toga povećava za po
jedan glas na svakih novih uloženih 100.000 dolara iznad kvote zemlje članice.

103
Videti: G. Pešaković, Međunarodne finansijske institucije i jugoslavija: od obnove i razvoja preko
dezintegracije i obnove, Ekonomski anali, Beograd, 3/1999
104
S. Kovačević, cit. delo, str. 170.

72
 Zemlje članice imaju mogućnost korišćenja sredstava Fonda po utvrđenim
pravilima. Prvo vučenje zemlje članice odobrava se automatski, bez posebne procedure.
Pravo prvog vučenja – korišćenja sredstava Fonda iznosi 25% od kvote zemlje članice.
Dalje vučenje – korišćenje sredstava Fonda podleže određenoj proceduri, čija se
komplikovanost povećava u skladu sa porastom visine povučenih sredstava od zemlje
članice. Ukupne kreditne tranše zemlje članice ne mogu preći iznos od 200% kvote
dotične zemlje.
Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili Svetska banka (IBRD) takođe je
osnovana na svetskoj monetarnoj i finansijskoj konferenciji, održanoj od 1. do 22. jula
1944. godine u Breton Vudsu – SAD, uz učešće 44 zemlje. Svetskoj banci namenjena je
uloga finansiranja privrednog razvoja.
Svetska banka je bila zamišljena kao garant tuđeg zajma i kao zajmodavac samo
ako se privatni izvori kapitala pokažu kao nedovoljno izdašni.
Izvori iz kojih Svetska banka formira svoj kapital su: uplata zemalja članica u
vidu kvota, zaduživanjem na međunarodnom finansijskom tržištu i sopstveni prihod.
Kvote zemalja članica određene su na osnovu ekonomske snage zemlje. Visina kvote se
raspodeljuje na sledeći način:105

 2% kvote uplaćuje se u konvertibilnoj valuti,

 18% kvote uplaćuje se u nacionalnoj valuti i
 80% kvote drži se na posebnom računu centralne banke zemlje članice u
nacionalnoj valuti.

Prilokom odobravanja zajma, Svetska banka se drži određenih principa o

ekonomskoj opravdanosti projekta. Odobreljnje zajma ne znači isplatu zajma u celosti.
Zajam se dodeljuje zemlji članici u tranšama, zavisno od toga kako se sredstva troše. U
proteklom periodu od osnivanja do danas, Svetska banka je podržala više od 5.000
razvojnih projekata u preko 140 zemalja, dodeljujući više od 300 milijardi dolara
zajmova.
Uporedo sa razvojem međunarodnih finansijskih institucija, razvijale su se i
finansijske institucije regionalnog karaktera. Tako je osnovana Interamerička banka za
razvoj (IDB), Afrička banka za razvoj (AFDB), Azijska banka za razvoj (ADB),
Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). U okvirima Evropske unije deluje Evropska
investiciona banka (EIB). Cilj regionalnih finansijskih institucija je unapređenje
integracionih procesa i ekonomsko jačanje nerazvijenih privreda u odgovarajućem
regionu sveta pružanjem adekvatne finansijske i tehničke pomoći.106

Finansijske institucije SAD 2002 EU 2002 Srbija

2002
Poslovne banke 18,4 26,4 40,1
Štedionice 3,6 14,6 11,2
Kreditne unije 1,3 6,8 -
105
S. Kovačević, cit. delo, str. 275.
106
D. Stojović, Multilateralna ekonomska diplomatija – položaj i uloga međunarodnih finansijskih
institucija, str. 115.

73
 Ukupno bankarski sektor 23,3 47,8 51,3
Osiguranje života 8,9 16,1 12,0
Socijalno i dr. osiguranja 2,4 13,7 18,1
Ukupno osiguranja 11,3 29,8 30,1
Privatni penzioni fondovi 12,3 9,0 0,1
Državni penzioni fondovi 6,2 11,0 7,7
Ukupni penzioni fondovi 18,5 20,0 7,8
Investicioni fondovi 11,9 0,5 -
otvoreni
MMMF 5,6 - -
Investicioni fondovi 0,4 0,3 1,0
zatvoreni
REITs 0,2 - -
Ukupni investicioni fondovi 18,1 0,8 1,0
Držane fin. institucije 5,9 0,2 5,6
Sekurizacija potraživanja 5,4 - -
Finansijske kompanije 3,2 - -
Dipotekarne finansijske 0,1 1,3 -
institucije
Brokeri i dileri 6,8 0,1 4,2
Hipotekarni pulovi 6,4 - -
Funding kompanije 1,0 - -
Ukupno finansijske 100 100 100
institucije

Tabela 4.9: Institucionalna bankarsko-finansijska struktura i njeno učešće u

finansijskoj aktivi SAD, EU i Srbije107

4.6 INFLACIJA

4.6.1 Definisanje inflacije

1. Inflacija, udružena sa nezaposlenošću, kao stagflacija (inflacija u uslovima

pada proizvodnje i porasta nezaposlenosti), najveća je privredna bolest druge polovine
dvadesetog veka.108 Svojim delovanjem i načinom ispoljavanja inflacija je postala
međunarodni problem.
Reč inflacija potiče od latinske reči „inflatio“ što znači nadimanje, naduvanje,
odnosno bolesno stanje organizma. U ekonomiji reč inflacija upotrebljava se kao izraz
koji označava rast cena, koji se manifestuje kroz pad kupovne moći nacionalne
monetarne jedinice.
U definisanju pojma inflacije, nema opšteprihvaćene definicije, jer se pod tim
pojmom podrazumevaju različite situacije i procesi koji se istina ispoljavaju u rastu cena.
Međutim, rast cena se razlikuje od jedne zemlje do druge, od jednog do drugog slučaja.
107
Izvor: Ž. Ristić, Bankarstvo EU i SCG – kongruetnost i kompatabilnost, Montenegrin journal of
economics, Podgorica, 2005, broj 1, str. 101.
108
R. Marinković, cit. delo, str. 176.

74
Monetaristi inflaciju tretira kao monetarnu pojavu: „nflacija je uvek i svuda monetarni
fenomen, u tom smislu što se ona stvara i može da se stvori samo rastom količine novca
koji je brži od stope rasta proizvodnje.“109 U skladu sa ovim shvatanjem, monetaristi
preporučuju restriktivnu monetarnu politiku kao način suzbijanja inflacije.
Pored monetarističkog pristupa u definisanju inflacije, prisutno je i shvatanje
inflacije koje polazi od globalne neravnoteže između ponude i tražnje. Inflacija
definisana kao opšti rast cena, koji je posledica veće agregatne tražnje od agregatne
ponude jeste globalni fenomen, pa se stoga može jedino uspešno savladati
odgovarajućom makro-ekonomskom politikom.110
2. Ekonomska pojava koja je suprotna inflaciji, jeste deflacija. Deflacija označava
ekonomsku pojavu opšteg pada cena, koja se manifestuje kroz rast kupovne moći
nacionalne monetarne jedinice. Ovakva ekonomska pojava koja se manifestuje kroz pad
opšteg nivoa cena, jeste retka, ali kada se dogodi, može izazvati ogromne negativne
posledice po nacionalnu privredu, kao i inflacija.
Deflacija se najčešće ispoljava u periodima kada se privreda nalazi u stanju
recesije. Nedovoljna zaposlenost i nedovoljna tražnja dobara i usluga, dovode do pada
opšteg nivoa cena. Preduzeća su primorana, da bi opstala na tržištu da smanje cene svojih
proizvoda. Pad cena dobara i usluga, dovodi do pada profita, jer je razlika između
prodajne cene i troškova proizvodnje sve niža. Pad cena i pad profita, primorava
proizvođača da smanji troškove proizvodnje. Preduzeće, u težnji da smanji troškove
proizvodnje poseže za nepopularnom merom otpuštanja radnika. Otpuštanje radnika,
izaziva dalje, rast nezaposlenosti u privredi, odnosno pad prihoda domaćinstva i dodatno
smanjenje tražnje na tržištu dobara i usluga. Ovaj začarani krug izazvan efektima
deflacije može izazvati razorne posledice na makroekonomsku stabilnost jedne
nacionalne ekonomije.

4.6.2 Merenje inflacije

U ekonomskoj literaturi primenjuju se različiti instrumenti za merenje inflacije.

Inflacija se može meri stopom inflacije. Stopa inflacije pokazuje procentualnu promenu
opšteg nivoa cena od jednog perioda do drugog perioda. Izračunavanje stope inflacije vrši
se pomoću sledećeg izraza:

I nf = P(t+1) – P(t-1) / P(t-1).

gde je:
 I nf - stopa inflacije,
 P(t+1) – nivo cena u periodu t+1,
 P(t-1) – nivo cena u periodu t -1.

Inflacija se može meriti različitim indeksima cena: indeksom proizvođačkih cena,

indeksom potrošačkih cena i deflatorom društvenog proizvoda. Primena različitih indeksa
cena, zbog različitosti samih indeksa, može dati određene razlike u utvrđivanju visine
inflacije. Najčešće korišćen indeks cena je indeks troškova života.
109
M. Fridman, Teorija novca i monetarna politika, Beograd, 1973, str. 227.
110
R. Marinković, cit. delo, str. 176.

75
 Indeks troškova života pokazuje rast troškova života prosečnog domaćinstva. Da
bi se izračunao indeks troškova života neophodno je najpre odrediti potrošačku korpu.
Potrošačku korpu čine ona dobra i usluge koja su neophodna za podmirenje osnovnih
životnih potreba prosečnog domaćinstva. Kada odredimo dobara i usluge koja čine
potrošačku korpu, sledeći korak je utvrđivanje njene vrednosti, u određenim sukcesivnim
periodima analize. Naime, tokom određenih sukcesivnih perioda cene dobara i usluga
potrošačke korpe menjale su se. To znači, da troškovi potrošačke korpe jednog perioda
nisu jednaki troškovima potrošačke korpe drugog perioda.
Indeks troškova života izačunava se poređenjem troškova potrošačke korpe
jednog perioda (baznog), sa troškovima života u svim ostalim posmatranim godinama,
odnosno:
Трошкови потрошачке корпе у
текућим ценама

Индекс трошкова живота =

Трошкови потрошачке корпе у
ценама из базне године

XII 2004 I II
XII 2003
Ukupno 113,1 102,2 101,5
Roba 112,9 101,4 101,6
Usluge 114,2 107,4 100,6

Tabela 4.10: Indeks troškova života u Srbiji111

4.6.3 Vrste inflacije

1. Inflaciju možemo posmatrati sa različitih aspekata. Zavisno od kriterija

klasifikacije postoji više vrsta inflacije. Prema intenzitetu ispoljavanja razlikujemo:
puzajuću, umerenu, galopirajuću i hiperinflaciju.
Puzajuća inflacija je ona kada stopa inflacije na godišnjem nivou ne prelazi 5%.
Umerena inflacija postoji kada se godišnja stopa inflacije kređe u rasponu od 5 do 15%.
Kada je godišnja stopa inflacije viša od 15%, tada govorimo o galopirajućoj inflaciji.
Kada stopa inflacija na mesečnom nivou dostigne nivo od 50%, tada inflacija ima odlike
hiperinflacije. U uslovima hiperinflacije porast cena na godišnjem nivou meri se
milijardama procenata.
Inflaciju možemo posmatrati prema geografskom poreklu i tada razlikujemo:
uvoznu i domaću inflaciju. Uvozna inflacija je posledica međuzavisnosti zemalja u
uslovima međunarodne razmene. Kroz mehanizam međunarodne razmene, inflacija koja
je nastala izvan domaće privrede prenosi se u okvire nacionalnog poslovnog ambijenta.

111
Izvor: Ministarstvo finansija Srbije, Bilten javnih finansija za mesec februar 2005, Beograd, 2005, str.
72.

76
Domaća inflacija je posledica narušene cenovne ravnoteže u okvirima same nacionalne
privrede.
Prema kriteriju predvidivosti inflacije razlikujemo: očekivanu i neočekivanu
inflaciju. Očekivana inflacija je porast opšteg nivoa cena koji je očekivan od strane
donosioca ekonomskih odluka. Porast opšteg nivoa cena koji nije bio očekivan i
predstavlja iznenađenje za većinu donosioca ekonomskih odluka, naziva se neočekivana
inflacija. 112
2. Zavisnosti od inicijalnog uzroka rasta opšteg nivoa cena razlikujemo: inflaciju
tražnje, inflaciju troškova i strukturnu inflaciju.
Inflacija tražnje uslovljena je viškom agregatne tražnje nad agregatnom ponudom.
Pretpostavimo da je u jednoj nacionalnoj privredi uspostavljena ravnoteža agregatne
ponude i agregatne tražnje na nivou cena p0. Ako, nakon određenog perioda vremena, pod
uticajem nepredviđenih faktora dođe do rasta agregatne tražnje, ravnotežni nivo cena će
se narušiti (slika 4.12). Naime, ako se kriva tražnje AD1 pomeri u desno na nivo AD2
ravnotežni nivo cena će se pomeriti na nivo p 1. Revanoteža agregatne ponude i tražnje
uspostavljena na nivou cene p1, moguća je samo u kratkom roku.

AD2
AS2
p ASd

AD1

AS1
p2
Y0
p1

p0

Y1

Slika 4.12: Inflacija tražnje

112
D: Gnjatović, cit. delo, str. 34.

77
 Rast tražnje u kratkom roku izazvaće rast proizvodnje i rast zaposlenosti. Porast
proizvodnje izazvan rastom agregatne tražnje, uticaće na porast tražnje činilaca
proizvodnje. Rast tražnje činilaca proizvodnje dovodi porasta cena činilaca proizvodnje,
odnosno do rasta troškova proizvodnje. Povećanje troškova proizvodnje, uticaće na
proizvođača tako da će on smanjiti proizvodnju. Pad proizvodnje, usloviće pomeranje
krive agregatne ponude u kratkom roku u levo na nivo AS2.
Nova dugoročna ravnoteža, uspostavljena u preseku krive agregatne ponude i
agregatne tražnje odgovara višem nivou cena p2. Dakle, povećanje agregatne tražnje
uticaće u kratkom periodu na rast proizvodnje i zaposlenosti, međutim, „u dugom roku
efekat povećanja agregatne tražnje biće samo porast nivoa cena, odnosno inflacija“.113
Inflacija troškova nastaje kao posledica rasta neke komponente troškova u
strukturi cena. Pretpostavimo da je ravnoteža u određnoj privredi uspostavljena na nivou
cena p0. Ako u određenom periodu dođe do nepredviđenog rasta troškova proizvodnje, to
će izazvati pad proizvodnje i pomeranje krive agregatne ponude u kratkom roku na nivo
AS2. Ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje uspostavljena je u kratkom roku na
nivo cena p1. Ravnotežni nivo cena p1 je viši od ravnotežnog nivoa cena p 0. Dakle, rast
cena je izazvan privremenim smanjenjem ponude, zbog trenutnog rasta troškova
proizvodnje.

113
D. Gnjatović, cit. delo, str. 78.

78
 ASd2 ASd1
AS2
p

AS1

p1

p0

AD1

Y2 Y1

Slika 4.13: Inflacija troškova

„Ako bi se radilo o privremenom porastu troškova proizvodnje, agregatna ponuda

u dugom roku ne bi se smanjila, a cene i proizvodnja vratili bi se na pređašnji nivo.
Međutim, ukoliko bi se radilo o dugoročnoj promeni uslova proizvodnje, kriva agregatne
ponude u dugom roku ASd1 bi se postepeno pomerila u levo, u položaj ASd2,“114 odnosno
na ravnotežni nivo cena p1.
Strukturna inflacija nastaje kao posledica sektorskih neusklađenosti ponude i
tražnje. Naime, zaostajanje određenih grana (građevinarstvo, poljoprivreda i drugo) za
potrebama privrede utiče na rast cena njihovih proizvoda, što se zbog međusobne
povezanosti, prenosi na sve grane, čime se podstiče inflacija.

4.7 NEZAPOSLENOST

4.7.1 Pojam i osnovne karakteristike nezaposlenosti

114
D. Gnjatović, cit. delo, str. 80-81.

79
 4.7.1.1 Pojam nezaposlenosti

1. Nezaposlenost danas predstavlja sveopšti međunarodni problem. Ona je postala

verni pratilac privrede koja nije više u mogućnosti da stvori nova radna mesta. Nova
radna mesta zavise od novih tehnologija i globalne konkurencije. Budućnost traži
profesionalce i eksperte, a ne operatere i činovnike.115 Samo će obrazovani radnik,
sposoban za prilagođavanje, da doprinese uspehu strukturnih promena.
Radna snaga se nekada mogla kupiti vrlo jeftino, posebno na Dalekom Istoku.
Sada se radna snaga može jevtino naći u doskorašnjim socijalističkim zemljama.
Udruženje nemačke krupne i spoljne trgovine je nedavno izračunalo da bi se za troškove
jednog nemačkog radnika moglo zaposliti 70 Rusa, 38 Bugara, 18 Poljaka, 17 Čeha i 10
Mađara.116 Snižavanje i pad realnog nivoa plate postaje faktor upošljavanja radne snage
zemalja socijalizma. No, ovo ne može da traje večno. Poznata je sklonost ljudi da u
radnom veku više puta menjaju profesiju, a time i želje za novim učenjem i
osposobljavanjem.
2. U privredi uvek postoji određen broj ljudi koji je bez posla. Razlozi su brojni i
raznovrsni: neko želi da promeni posao, neko je promenio mesto boravka, neki radnici su
postali višak i dobili otkaz, neko se nalazi na školovanju i slično.
Ako posmatramo ukupnu radnu snagu jedne nacionalne ekonomije, nju čine oni
koji su zaposleni i oni koji su nezaposleni. Pod zaposlenim se podrazumeva:

- lice koje je zasnovalo radni odnos u preduzeću, organizaciji ili zajednici (u

društvenom sektoru svojine) i
- lice koje je zasnovalo radni odnos sa licem koje obavlja delatnost ličnim
radom i sredstvima u svojini građana ili kod lica koje samostalno obavlja
profesionalnu delatnost u vidu zanimanja (zaposleni u privatnom sektoru).

Pod nezaposlenim se podrazumevaju lica koja žele da rade, ali tokom celog
referentnog perioda nisu obavljala nikakav redovan posao kojim bi sticala sredstva za
život. 117 Nezaposlenost predstavlja onaj deo radne snage koji je bez posla, koji je
registrovan kao nezaposlen i nalazi se u potrazi za poslom.
Kako ukupnu radnu snagu jedne nacionalne ekonomije čine zaposleni i
nezaposleni, stopu nezaposlenosti dobijamo kada ukupan broj nezaposlenih stavimo u
odnos sa ukupnom radnom snagom, odnosno:

Stopa nezaposlenosti = ukupan broj nezaposlenih / ukupan broj zaposlenih i

nezaposlenih

3. Stopa nezaposlenosti u Srbiji u periodu od 2002. do 2005. je iznad prirodne

stope nezaposlenosti i kretala se u rasponu od 12,09% do 20,8%. Visoka stopa
nezaposlenosti u Srbiji posledica je strukturne neusklađenosti zahteva privrede i ponude

115
Ž. Ristić, Globalni fiskalni menadžment, Beograd, 2000. str. 332.
116
Ž. Ristić, cit. delo, str. 335.
117
Statistički godišnjak Jugoslavije 1998, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1998, str.
87-90.

80
radne snage, ali i privredne nestabilnosti i hronične nemogućnosti zaposlenja radne
snage.
Broj nezaposlenih u privredi Srbiji početkom 2007. godine iznosi preko 900.000
stanovnika, odnosno 26%. Velika nezaposlenost predstavlja ogroman pritisak na državu i
njene socijalne fondove. Država mora izgrađivati instrumente kojima će razvijati privatnu
inicijativu i otvaranje novih radnih mesta. Neophodno je stvoriti ambijent koji će
stimulisati investicije i veću uposlenost privrede.

Lica koja traže Nezaposlena

Ukupno
Godina zaposlenje lica
zaposleni

2001 2787858 777356 ...

2002 2736087 885742 ...
2003 2710161 954794 ...
2004 2678509 946512 842775
2005 2709149 1000652 897724
2006118 2618494 1012245 920031

Tabela 4.13: Kretanje nezaposlenosti

u Srbiji u periodu 2001 - 2006119

Republika
2000 2001 2002 2003 2004 2005
Srbija
Stopa
12.09 12.23 13.28 14.63 18.50 20.8
nezaposlenosti
Tabela 4.14 : Kretanje stope nezaposlenosti
u Srbiji za period 2000 – 2006.120

4.7.1.2 Vrste nezaposlenosti

Zavisno od toga šta je uzrok nezaposlenosti, razlikujemo: frikcionu, strukturnu i

cikličnu nezaposlenost.
Frikciona nezaposlenost prisutna je u svakoj privredi, a nastaje usled neprekidne
fluktacije radne snage, bilo da je reč o napuštanju zaposlenja zbog promene mesta
boravka ili zbog tražnje bolje plaćenog ili privlačnijeg posla. U osnovi ove
nezaposlenosti stoji namerno radnikovo napuštanje posla, te je ona jednim delom
118
Podaci se odnose na mart 2006. godine.
119
Izvor: Sajt Republičkog zavoda za Statistiku: www. statserb. sr.gov.yu, na dan 17.01.2007.
120
Izvor: Sajt Republičkog zavoda za Statistiku: www. statserb. sr.gov.yu, na dan 17.01.2007.

81
dobrovoljna. Međutim, deo frikcione nezaposlenosti predstavlja nedobrovoljnu
nezaposlenost, budući da su pojednici ostali bez posla i prinuđeni su da traže drugi
posao.121
Strukturna nezaposlenost nastaje kao posledica neravnoteže ponude i tražnje za
radom, koja obično nastaje usled značajnijih promena u strukturi tražnje za radnom
snagom. Oova nezaposlenost je prisutna u privredama gde postoji nesklad između
kvalifikacija radne snage i slobodnih radnih mesta.
Tehničko-tehnološke promene i razvoj novih oblika proizvodnje stvara nova
zanimanja i zahteva nova znanja. Nedostatak novih znanja, novih zanimanja, dovodi do
strukturne nezaposlenosti. Strukturna nezaposlenost predstavlja dugoročni fenomen jer
radnici koji ostaju bez posla posao traže u drugim granama, što zahteva prekvalifikaciju i
sticanje novih znanja, a to je, sa vremenskog aspekta, relativno dug period.
Ciklična nezaposlenost nastaje kao posledica cikličnog kretanja privrede. Pad
privredne aktivnosti u recesionoj i depresionoj fazi ciklusa dovodi do nedovoljne tražnje
za radnom snagom. Smanjenje agregatne potrošnje uzrokuje pad proizvodnje, a pošto je
tražnja za radnom snagom izvedena iz tražnje za gotovim proizvodom dolazi do
smanjenja tražnje za radnom snagom i povećanja nezaposlenosti. 122 Ako je recesija
kratkotrajna, ciklična nezaposlenost relativno kratko traje i nakon par meseci vraća se u
okvire prirodne nezaposlenosti. Međutim, ako je recesija dugotrajna, veliki broj
nezaposlenih u jednom dužem vremenskom periodu ne može da nađe zaposlenje.
Za razliku od perioda recesije, u periodu ekspanzije agregatna tražnja raste, raste
zaposlenost, raste proizvodnja, što znači da se nezaposlenost smanjuje.

4.7.1.3 Prirodna nezaposlenost i Okunov zakon

1. Uslovi pune zaposlenosti privrede podrazumevaju jednakost stvarnog i

potencijalnog proizvoda. To je privreda u kojoj nema nezaposlenih činioca proizvodnje.
Međutim, i u uslovima pune zaposlenosti privrede postoji jedan deo nezaposlene radne
snage kao posledica frikcione ili strukturne nezaposlenosti.
Nezaposlenost koja se redovno javlja u svakoj tržišnoj privredi kao posledica
kratkoročne neusklađenosti ponude i tražnje radne snage naziva se prirodna
nezaposlenost.123 U svakoj privredi (razvijenoj ili nerazvijenoj), u svakom trenutku
postoji određeni broj ljudi koji trenutno traži posao, kao i određeni broj radnika koji su
izgubili posao.
Prirodna nezaposlenost je svojstvena svakoj privredi, ali je veoma teško statistički
ustanoviti njenu stopu. U periodima do 80-tih godina prošlog veka smatralo se da je
prirodna stopa nezaposlenosti na nivou od 2,5%, a već 80-tih godina ona je dostigla nivo
od 5,5%. Pojedini ekonomisti smatraju da stopa nezaposlenosti koja se kreće u visini do
7% može se smatrati prirodnom stopom nezaposlenosti.
Na kretanje prirodne stope nezaposlenosti utiču strukturne i demografske
promene u privredi. Povećan je pritisak ženske radne snage koja želi zaposlenje, ali i sve
veće opredeljenje mladih ljudi da veoma rano počnu da rade. Razvoj novih tehnologija,

121
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 502.
122
D. Kitanović, N. Golubović, cit. delo, str. 502.
123
D. Gnjatović, cit. delo, str. 23.

82
krah određenih industrijskih grana i nesklad između kvalifikacije i slobodnih radnih
mesta uvećava stopu nezaposlenosti.
2. Američki ekonomista A. Okun analizirao je međuzavisnost između kretanja
realnog GDP-a i nezaposlenosti. Na osnovu analize privrede SAD, Okun je izveo
zaključak o čvrstoj povezanosti stope nezaposlenosti i nacionalnog proizvoda. Naime,
prema Okunovom zakonu, pad realnog GDP-a za tri procenta povećava stopu
nezaposlenosti za 1%.
Okunov zakon upozorava na neophodnost rasta nacionalnog proizvoda kao
preduslova smanjenja nezaposlenosti. Naime, prema Okunovom zakonu, rast realnog
GDP-a treba da bude iznad 3% da bi se nezaposlenost počela da smanjuje.

4.7.2 Mogućnosti rešavanja problema nezaposlenosti

4.7.2.1 Uzroci nezaposlenosti u Srbiji

Rešavanje problema nezaposlenosti u Srbiji, koji je dugoročan, zahteva da se

ukaže na osnovne uzroke i faktore koji su ovo pitanje doveli do enormno višeg nivoa od
onog koje društvene instance smeju da tolerišu. Kao osnovne uzroke nezaposlenosti u
Srbiji izdvojićemo:

- proces deagrarizacije - masovnog napuštanja sela;

- permanentno opadanje akumulirane i reproduktivne sposobnosti privrede;
- restriktivna ekonomska politika;
- neplanska kadrovska politika, koja je prouzrokovala neusklađenost potreba
privrede i kadrovskog potencijala;
- neuvažavanje problema zaposlenosti kao osnovnog cilja privrednog rasta;
- neuvažavanje demografskog faktora od strane ekonomske, bolje reći,
socijalno-ekonomske politike u najširem smislu reči.

U našoj sveukupnoj socijalno-političkoj situaciji, problem nezaposlenosti,

dodatno podstiču:

- fiktivna slika sigurnosti radnog mesta i socijalno-ekonomskog statusa, što je

impliciralo formiranje latentne, prikrivene zaposlenosti;
- neprekidni porast spoljnih ekonomskih migracija, kroz tzv. armiju radnika na
privremenom radu u inostranstvu, treba da posluži u praćenju broja i proceni
povratnika sa rada iz inostranstva, koji bi još više potencirali problem
nezaposlenosti, i pored činjenice da se radi o radnoj snazi sa radnim
iskustvom u preduzećima sa modernom tehnologijom.

2. Složenost problema nezaposlenosti se ogleda u činjenici da postoji velika

strukturna neusklađenost u privredi naše zemlje između sirovinskih i bazičnih grana, sa
jedne, i prerađivačkih kapaciteta sa druge strane. Zbog toga je neophodno odabrati i
odgovarajuće metode i pravce za rešavanje problema nezaposlenosti. Kao moguće
metode rešavanja nezaposlenosti izdvajamo sledeće:

83
 - povećanje obima ukupne privredne aktivnosti;
- intenziviranje investicione politike
- smanjenje intenziteta deagrarizacije;
- ispravna politika tržišta rada;
- politika fleksibilnog zapošljavanja;
- ulaganje stranog kapitala;
- legalizacija sive ekonomije.

U našoj zemlji, koju odlikuje veliki broje nezaposlene radne snage, u kojoj
zasnivanje radnog odnosa predstavlja privilegiju, ne može se govoriti o ravnopravnosti
ljudi u odnosu na sredstva za rad i proizvodnju. Za rešavanje problema nezaposlenosti
treba izgraditi ekonomski sistem i institucije koje odgovaraju razvojnoj strukturi ljudskih
resursa, a koje bi omogućile razvoj tržišta i otvorenu privredu.

4.7.2.2 Država i nezaposlenost

1. Cilj svake zemlje je ostvariti visoku zaposlenost, stabilnost cena i stabilnu

stopu privrednog rasta. Međutim, postići punu zaposlenost, a u isto vreme sačuvati
stabilnost cena je složen problem. Ostvariti postavljeni cilj, ma kako na prvi pogled to
izgledalo jednostavno, zahteva uvek rešavanje brojnih konflikata, kao što su: suzbijanje
nezaposlenosti uz pojavu inflacije i deficit platnog bilansa ili smanjenje inflacije uz
nezaposlenost i pad proizvodnje. Odabiranje prioriteta među datim ciljevima je vrlo
opasno i delikatno. Cilj se može postići samo na račun delimičnog ili nepotpunog
ostvarenja drugih ciljeva.
U savremenim privrednim sistemima značajan segment politike povećanja
zaposlenosti i smanjenja nezaposlenosti predstavlja regresiranje postojećih radnih mesta
zaposlenih iz budžetskih sredstava. Subvencije su prisutne kod neformalnih radnih mesta
i dodatnog zapošljavanja. Povećanje zaposlenosti može se ostvariti: socijalizacijom
pojedinih segmenata društvene reprodukcije, izgradnjom objekata društvenog standarada
i ekonomske infrastrukture, širenjem javnih funkcija države, fondova i javnih službi,
prekvalifikacijom i dokvalifikacijom radnika, primenom naučno-istraživačkih rezultata
rada i stručnim obrazovanjem kadrova i slično.
Država skupo plaća nezaposlenost po osnovu transfera i subvencija za
finansiranje programa zapošljavanja, parcijalne nezaposlenosti i privremenog
penzionisanja. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka u razvijenim zemljama Evrope,
deo javnih rashoda za povećanje zaposlenosti ili smanjenje nezaposlenosti u odnosu na
društveni proizvod kretao se između 0,24% (Holandija) i 1,04% (Francuska), dok se
osamdesetih godina kretao između 0,39% (Japan) i 2,78% (Danska). Tokom 1996. godine
deo javnih rashoda za povećanje zaposlenosti u odnosu na društveni proizvod kretao se
između 0,78% (Holandija) i 2,76% (Danska).
U periodu 1970 –1980. u zemljama EU uočen je sporiji rast nadnica u odnosu na
stopu inflacije i ukidanje indeksacije najamnine. Stope inflacije dostigle su prosek od
10,9% a stopa nezaposlenosti iznosila je 7,9%. U vremenskom intervalu 1980 – 1982.
pretila je opasnost da stope rasta nezaposlenosti prevaziđu stope rasta inflacije i da se
konflikti između ciljeva pune zaposlenosti i stabilnosti cena naglo zaoštre. Tokom 1997.

84
godine stopa inflacije u zemljama EU kretala se između 1,2% (Austrija, Irska i Finska) do
5,4% (Grčka), a stopa nezaposlenosti od 3,6% (Luksemburg) do 21,0% (Španija). Ovo je
period niske inflacije i visoke nezaposlenosti. Pri rastućoj inflaciji i recesiji, različiti
izvori gubitaka u privredi su uzroci bankrotstva i finansijskih lomova. Ove pojave imaju
odraza na postojeći nivo zaposlenosti i nivo povećane nezaposlenosti.
2. Postavlja se pitanje da li u borbi protiv nezaposlenosti može pomoći
podsticanje privrednog rasta, skraćenje radnog vremena, javni programi zapošljavanja,
odricanje od realnih nadnica i odstupanje od povećane produktivnosti? Ponovno
podsticanje rasta, ravnomerna raspodela rada ili nezaposlenosti (odnosno trend ka
skraćenju radnog vremena), odricanje realnih zarada (tj. nižim realnim platama izbeći
eroziju dobiti),124 odstupanje od povećane produktivnosti, vraćanje na jednostavniju
tehnologiju i romantični svet rada pre su izraz preduzetih političkih mera na tržištu radne
snage, nego osmišljene strategije u borbi protiv inflacije.
Formirane norme iz perioda snažnog privrednog rasta sada deluju kao kamen
spoticanja, jer je evidentna mogućnost konflikta između ciljeva pune zaposlenosti i
stabilnosti cena. Izlaz iz dugoročno poremećenih odnosa ponude i tražnje na tržištu radne
snage je u poboljšanju investicione politike. Pad privrednih investicija i kontrakcija
investicione tražnje u uslovima visokih kamatnih stopa, osnovni su uzrok porasta
nezaposlenosti i prepreka za oživljavanje konjukture. U praksi zemalja EU, preduzimane
su mnoge mere u cilju smanjenja nezaposlenosti:

 povećanje budžetskih sredstava javnom sektoru,

 povećanje budžetskih sredstava za izvođenje javnih radova za smanjenje
nezaposlenosti,
 povećanje direktnih investicija za otvaranje novih radnih mesta u javnom
sektoru,
 povećanje nadnica ispod stope inflacije,
 napuštanje klizne skale i indeksacije nadnica i plata,
 ukidanje kompenzacija zaposlenih za rast troškova života,
 smanjenje poreza i doprinosa poslodavcima,
 davanje subvencija za podsticanje investicija za otvaranje novih radnih
mesta i slično.

Ove mere imale su različite uspehe u zemljama EU, jer je trebalo uskladiti rast
nadnica sa rastom produktivnosti, poboljšati spregu nadnice, cene i redukovati troškove
radne snage.

4.8 MONETARNA POLITIKA

4.8.1 Pojam i instrumenti monetarne politike

124
Ž. Ristić, cit. delo str. 170.

85
 1. Monetarna politika predstavlja jedan od instrumenata koji ekonomska politika
koristi u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Zato možemo reći da su ciljevi ekonomske
politike istovremeno i ciljevi monetarne politike.
Ciljevi monetarne politike proističu iz ekonomske politike, a to su: puna
zaposlenost, visoka stopa rasta, stabilnost cena, stabilnost kamatnih stopa, stabilnost
finansijskog tržišta i stabilnost deviznog tržišta. 125 U ostvarivanju navedenih ciljeva,
monetarna politika koristi određene instrumente monetarnog regulisanja. Otuda, izbor
instrumenata i pravilno definisanje intenziteta njihovog delovanja predstavlja zadatak
monetarne politike.
Monetarna politika predstavlja proces upravljanja instrumentima monetarnog
regulisanja koji treba da obezbede zadovoljavajući nivo novčane mase u skladu sa
postavljenim ciljevima ekonomske politike.126
Sprovođenje monetarne politike vrši centralna banka. Centralna banka, kao
centralna monetrana institucija koristi više instrumenata monetranog regulisanja, kao što
su: operacije na otvorenom tržištu, stopa obaveznih rezervi, eskontna stopa, operacije na
deviznom tržištu i slično. Korišćenjem navedenih instrumenata centralna banka
obezbeđuje masu i strukturu novca i kredita na optimalnom nivou.
Pri sprovođenju monetarne politike, centralna banka se mora rukovoditi
objektivnim pokazateljima kretanja u privredi. Uslov objektivnosti je doslednost i
nezavisnost centralne banke u primeni mera monetarnog regulisanja. Mere monetarnog
regulisanja mogu maksimalno ispoljiti svoju delotvornost, ukoliko centralna banka
pokaže maksimalnu doslednost u sprovođenju definisane monetarne politike.127
2. U Srbiji monetarnu politiku vodi Narodna banka Srbije. Narodna banka Srbije
utvrđuje i sprovodi ciljeve monetarne politikeprimenom sledećih instrumenata:

- izdavanjem kratkoročnih hartija od vrednosti,

- sprovođenjem operacija na otvorenom tržištu,
- obavljanjem diskontnih poslova,
- odobravanjem kratkoročnih kredita,
- utvrđivanjem obavezne rezerve kod Narodne banke Srbije,
- utvrđivanjem eskontne stope i drugih kamatnih stopa Narodne banke Srbije,
- utvrđivanjem mera za održavanje likvidnosti banaka i drugih finansijskih
organizacija,
- donošenjem propisa i preduzimanjem mera i drugih aktivnosti iz oblasti
deviznog poslovanja utvrđenih zakonom,
- izdavanjem novčanica i kovanog novca,
- utvrđivanjem drugih instrumenata i mera monetarne politike

Narodna banka Srbije može izdavati kratkoročne hartije od vrednosti koje glase
na domaću ili stranu valutu, na osnovu odluke kojom se utvrđuje obim emisije, rokovi
dospeća i drugi uslovi za izdavanje hartija od vrednosti, kao i način plasmana i isplate tih
hartija.

125
D. Marković, cit. delo, str. 196.
126
D. Marković, cit. delo, str. 199.
127
D. Marković, cit. delo, str. 201.

86
 Operacije na otvorenom tržištu se sastoje u kupovini ili prodaji različitih hartija
od vrednosti, čime se ostvaruju određeni ciljevi monetarne politike. Kada centralna banka
želi da poveća likvidnost banaka i njihov kreditni potencijal, ona vrši kupovinu hartija od
vrednosti. Ovim se povećava nivo novčane mase, što se dešava u slučaju realizacije
ekspanzivne kreditno-monetarne politike. Centralna banka vrši prodaju hartija od
vrednosti kada želi da smanji količinu novca u opticaju i kreditni potencijal poslovnih
banaka, što se dešava u slučaju restriktivne monetarne politike. Narodna banka Srbije
uređuje vrstu i kvalitet hartija od vrednosti, kao i uslove i način pod kojima kupuje i
prodaje te hartije.
Centralna banka diskontne poslove obavlja kupovinom hartija od vrednosti od
banaka i prodajom tih hartija od vrednosti pre isteka rokova njihovog dospeća. Narodna
banka može bankama odobravati kredite s rokom dospeća do godinu dana, na osnovu
zaloge portfelja hartija od vrednosti.
Politikom obaveznih rezervi centralna banka ostvaruje ciljeve monetarne politike
preko kontrole visine kreditnog potencijala. Pri vodenju restriktivne monetarne politike
povećava se stopa obaveznih rezervi, čime se povlači deo novca i smanjuje kreditni
potencijal banaka. Ova mera je značajna za kontrolu bankarskog sistema i za održavanje
solventnosti banaka.
Narodna banka Srbije utvrđuje visinu obavezne rezerve banaka propisivanjem
stope obavezne rezerve, vrste depozita i drugih sredstava na koja se ta stopa primenjuje.
Narodna banka može visinu obavezne rezerve utvrditi i za druge finansijske
organizacije, kao što može utvrditi i diferencirane stope obavezne rezerve, zavisno od
vrste i ročnosti depozita i drugih sredstava.
Centralna banka utvrđuje eskontnu stopu, kamatne stope na svoje plasmane i
druga potrazivanja, kao i kamatne stope na sredstva na koja ona plaća kamatu i propisuje
način obračuna i placanja kamate. Kamatne stope na plasmane i druga potraživanja
Narodne banke ne mogu biti niže od eskontne stope.
Narodna banka Srbije, radi održavanja likvidnosti drugih banaka i drugih
finansijskih organizacija, može propisati: 1) uslove i način odobravanja depozitnih i
kreditnih olaksica, 2) uslove i nacin obezbeđenja likvidnosti i isplate depozita fizičkih i
pravnih lica kod banaka, 3) druge mere za održavanje likvidnosti banaka.128
2. Narodna banka Srbije samostalno vodi politiku kursa dinara, a uz saglasnost
Vlade, utvrđuje režim kursa dinara. Ona kupuje i prodaje devize i efektivni strani novac
na deviznom tržištu u cilju usmeravanja kretanja kursa dinara, održavanja nivoa deviznih
rezervi i održavanja likvidnosti plaćanja prema inostranstvu. Devizne rezerve Narodne
banke čine:129

- potraživanja Narodne banke na računima u inostranstvu,

- hartije od vrednosti koje glase na strane novčane jedinice kojima raspolaže
Narodna banka,
- specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod Medunarodnog monetarnog
fonda, zlato i drugi plemeniti metali i
- efektivni strani novac.

128
M. Kulić, cit. delo, str. 105.
129
M. Kulić, cit. delo, str. 106.

87
 Narodna banka odlučuje o načinu formiranja, upravljanja, korišćenja i
raspolaganja deviznim rezervama na način koji je najbolje prilagođen monetarnoj i
deviznoj politici i kojim se doprinosi nesmetanom ispunjenju obaveza Republike Srbije
prema inostranstvu. Ona kupuje i prodaje devize u inostranstvu radi obezbedanja
odgovarajuće valutne strukture svojih deviznih rezervi.

4.8.2 Restriktivna i ekspanzivna monetarna politika

Zavisno od toga da li se privreda nalazi u stanju recesije ili ekspanzije, nosioci

ekonomske politike primenjuju mere restriktivne ili ekspanzivne monetarne politike.
Ekspanzivna politika ili politika jevtinog novca ima za cilj rast i razvoj privredne
aktivnosti. Centralna banka, kao nosilac monetarne politike vodiće ekspanzivnu politiku i
svojim instrumentima utiče na povećanje tražnje i potrošnje. Ekspanzivnom monetarnom
politikom centralna banka povećava ponudu novca. Veća ponuda novca, usloviće pad
kamatnih stopa, lakše uzimanje kredita i rast investicija. Veći obim investicija usloviće i
veću zaposlenost i rast nacionalnog dohotka (slika 4.16).

C, I
C+I+&
I

C+I

450

YY2 1 Y

Slika 4.16 : Uticaj povećanja ponude

novca na ravnotežni dohodak

Restriktivna monetarna politika ima za rezultat suprotan efekat u odnosu na

ekspanzivnu monetarnu politiku. Cilj restriktivne politike je da se u periodima privredne
depresije smanji ponuda novca. Naime, manjak ponude novca deluje na rast kamatnih
stopa. Rast kamatnih stopa delovaće destimulativno na investitore, te dolazi do pada
privatnih i javnih investicija. Pad investicija izazvaće dalje, smanjenje zaposlenosti i pad
dohotka, odnosno usloviće pad tražnje i potrošnje.

88
 4.9 FISKALNA POLITIKA

4.9.1 Definisanje fiskalne politike

I - Istorija ljudskog društva pokazuje da su uvek one zemlje koje su imale uredne i
dobro izgrađene finansije imale prednost nad zemljama bez finansijskog sistema. Mnoge
antičke i srednjovekovne države bile su daleko češće razarane rđavom poreskom
politikom, nego napadima varvara. Previsoki porezi onemogućavali su stanovništvu da
podnese fiskalne obaveze, terali ga sa ognjišta i iscrpljivali državne kase. Nedovoljno
pridavanje značaja finansijama uticalo je na položaj mnogih zemalja u međunarodnoj
razmeni. Zbog neadekvatno uređenog finansijskog sistema, zemlje sa razvijenom
proizvodnjom i obiljem resursa gubile su ogroman deo svog društvenog proizvoda kroz
finansijske i monetarne mehanizme.
Velika ekonomska kriza 1929-1933. godine pojačala je uverenje da se fiskalnom
politikom može uticati na ukupno stanje privredne aktivnosti. Postalo je jasno da
raznovrsnost savremenih ekonomskih problema potvrđuje tezu da nema jedinstvenog
odgovora kako otkloniti akutne i dugoročne probleme.130 Niti postoji jedinstven lek, niti
jedinstven odgovor o terapiji za sve ekonomske bolesti društva.131 I pored toga, postoje
određena pravila i principi koji mogu pomoći stabilizaciji proizvodnje, rasta,
zaposlenosti, cena, spoljnotrgovinskog i platnog bilansa i rešavanju drugih pitanja. Ova
pravila, kako navodi L. Pejić, ne treba shvatiti kao nešto univerzalno, već kao pretežno
istorijski determinisana pravila.132
1. Naziv fiskalna politika potiče od engleskih reči „fiscal policy“, što u prevodu
znači - politika javnih prihoda. U američkoj i anglosaksonskoj literaturi termin fiskalna
politika obuhvata politiku javnih prihoda i javnih rashoda jedne zemlje. P. Samjuelson,
pod pozitivnom fiskalnom politikom podrazumeva „proces formiranja oporezivanja i
javnih rashoda, u cilju (1) da se ublaže oscilacije privrednih ciklusa i (2) da se doprinese
održavanju privrednog rasta u uslovima pune zaposlenosti bez preterane inflacije i
deflacije“.133
Finansijska aktivnost države ne ograničava se samo na prikupljanje javnih
prihoda i njihovo trošenje, već se sve više koristi za ostvarenje i nefiskalnih ciljeva, pre
svega ciljeva ekonomske politike. Bilo bi netačno reći da će se oporezivanjem uspešno
ostvariti svi ili neki ekonomski ciljevi države. Praksa nas uči da je za realizaciju
ekonomsko-socijalnih ciljeva neophodna i intervencija države. Odnos fiskalne politike
prema ekonomskoj, treba shvatiti kao odnos dela prema celini. To znači da fiskalna
politika, ostvarujući svoju fiskalnu funkciju, istovremeno mora da se prilagođava i
usklađuje sa ekonomskom politikom, čiji je sastavni deo. Veličina i struktura javnih
prihoda i rashoda, njihova dinamika i slično, nisu diktirani samo fiskalnim ciljevima
(alokacija sredstava), već istovremeno i ekonomskim.134

130
M. Jakšić, L.Pejić, Doktrine velikih ekonomista, Beograd, 1994. str.313
131
P. A.Samjuelson, Ekonomija, Beograd, 1968. str.368.
132
M. Jakšić, L. Pejić, cit. delo, str.313.
133
P. A.Samuelson, cit. delo, str. 371.
134
J. Gorčić, Finansije i finansijsko pravo, Niš, 1994, str. 496.

89
 2. Pored fiskalnog cilja kao osnovnog, prikupljanje javnih prihoda radi
finansiranja javnih rashoda, koristi se i za ostvarivanje drugih ciljeva. Fiskalni
instrumenti koriste se i za ostvarenje nefiskalnih ciljeva:

- alokativnih,
- redistributivnih i
- stabilizacionih.

Alokativni ciljevi nam pokazuju kako, gde i kada država zadire u tržišni
mehanizam. Kroz finansijsku aktivnost država, u želji da osigura najbolju raspodelu i
korišćenje faktora proizvodnje, neke aktivnosti na tržištu podstiče, neke otežava, a
ponekad se, preko svojih preduzeća, neposredno uključuje u tržišnu utakmicu. Kroz ove
aktivnosti država utiče na uslove privređivanja i alokaciju faktora proizvodnje.
Pod redistributivnim ciljevima koji se žele ostvariti primenom fiskalnih
instrumenata, podrazumeva se preraspodela dohodka i imovine na javni i privatni sektor.
Konkretni efekti mera preraspodele zavise od ciljeva ukupne dugoročne ekonomske i
socijalne politike. Kriterijum preraspodele nije zasnovan na ekonomskim faktorima, već
je političke prirode. Ovaj kriterijum se vremenom menja i zavisi od političkog uređenja,
političkih odnosa u zemlji, stavova pojedinih interesnih grupa i vladajućih krugova i
slično. U savremenim državama sa mešovitom privredom danas se instrumentima
fiskalne politike preraspodeljuje između 30 i 50% nacionalnog dohodka. Preraspodela
dohodka i imovine može se izvršiti uz aktivnu primenu socijalne politike (Nemačka i
Austrija) ili uz aktivno stimulisanje stambene izgradnje ili kupovine određenih nekretnina
i pokretnih stvari.
Stabilizaciono dejstvo fiskalne politike ogleda se u takvoj primeni poreskih
instrumenata kojima se oni najbolje usklađuju sa ciljevima stabilnosti privrede. To znači
da javni prihodi i rashodi moraju biti utvrđeni i realizovani na način da obezbeđuju i
podstiču proizvodnju, investiranje i razvoj, kojima se obezbeđuje puna zaposlenost,
privredni rast i stabilnost cena.
3. Uz grupisanje ciljeva fiskalne politike na alokativne, redistributivne i
stabilizacione, ti se ciljevi mogu grupisati i tako da se može govoriti o fiskalnoj politici
kao o:

- politici zadovoljavanja ličnih, zajedničkih i opštih potreba, kao i poboljšanja

životnih i radnih uslova;
- politici preraspodele dohotka i imovine;
- politici stabilizacije koja je usmerena na očuvanje, odnosno ostvarenje: pune
zaposlenosti, stabilnosti cena i uravnoteženja platnog bilansa zemlje;
- politici ekonomskog rasta – politici koja je usmerena na povećanje
investicione delatnosti, poboljšanje strukture radne snage, povećanje broja zaposlenih i
podsticaj tehničkog napredka i
- strukturalnoj politici, tj. politici očuvanja postojeće privredne strukture,
prilagođavanja privredne strukture (uspostavljanja tzv. sektora ravnoteže), odnosno
izgradnje takve privredne strukture koja se može oceniti kao adekvatna za jednu državu u
određenom vremenu te unutar strukturalne politike i regionalne politike – politike koja

90
treba da (a) podstiče privredni razvoj nedovoljno razvijenih područja i (b) da destimulira
proces stvaranja velikih aglomeracija.135
4. Zavisno od oblika i stepena privredne neravnoteže, savremena država
primenjuje mere fiskalne politike, da bi otklonila nastalu nestabilnost u privrednim
tokovima. Fiskalnim instrumentima država može voditi aktivnu i neutralnu poresku
politiku. Pod aktivnom fiskalnom politikom podrazumeva se uvođenje i primena novih
mera, kojima se u periodima kontrakcije stimuliše ekonomska aktivnost (uvođenjem
nižih poreskih stopa), a u periodima konjukture utiče na njenu restrikciju (povećanje
poreskih stopa). Ukoliko se u privredi ne osećaju značajnije neravnoteže, poželjno je da
se vodi neutralna fiskalna politika. Neutralna fiskalna politika podrazumeva upotrebu
istih mera fiskalne politike, koje su ranije odabrane i utvrđene.
Mere fiskalne politike nisu usmerene u pravcu eliminisanja tržišnog
mehanizma, već one treba u uslovima slobodnog tržišta, da obezbede što bolje
funkcionisanje privrede. Želje su ponekad daleke od stvarnosti. Cilj koji se želi ostvariti
primenom pojedinih fiskalnih instrumenata u praksi se ne realizuje. Može doći do
nepodudaranja ciljeva i efekata. Ponekad ciljevi koji se žele ostvariti primenom tih
instrumenata mogu biti dijametralno suprotni učincima koje su ti instrumenti uzrokovali
u praksi.136
II – Pretpostavka uspešnog vođenja fiskalne politike je relativno visoko učešće
javnog sektora u društvenom proizvodu. Prihodi i rashodi javnog sektora učestvuju sa
preko 40% u društvenom proizvodu savremenih država, te se fiskalni instrumenti mogu
uspešno koristiti. Da bi u praksi sprovela utvrđenu fiskalnu politiku, savremena država se
služi:

- ugrađenim stabilizatorima,
- formulama elastičnosti i
- diskrecionim merama.

1. Ugrađeni stabilizatori obuhvataju niz mera u okviru privrednog sistema

zemlje koji automatski deluju u pravcu stabilizacije privrede u slučaju kada dođe do
promene u nivou privredne aktivnosti i nacionalnog dohodka, odnosno, do cikličnih
fluktuacija u privredi. Oni se aktiviraju automatski i modifikuju fluktacije u nacionalnom
dohodku, te time ne dozvoljavaju da recesija i inflacija izmaknu kontroli vlade. Reakcija
ugrađenih stabilizatora na određene promene u nivou nacionalnog dohodka počinje pre
nego što se može preduzeti bilo kakva druga mera ekonomske politike radi stabilizacije.
Među najvažnije ugrađene stabilizatore spadaju sledeće mere:
- Automatske promene u nivou poreskih prihoda. Progresivno oporezivanje
dohotka pojedinaca i preduzeća ima značajno stabilizaciono dejstvo. Promenom dohotka
dolazi i do promene poreske osnovice i samim tim i do promene nivoa poreskih obaveza.
Ako dođe do pada dohotka, doći će i do pada poreskih prihoda. Pad poreskih prihoda u
toj situaciji upravo predstavlja onu meru koju je neophodno primeniti da bi se sprečila
recesija. Primena ove mere zahteva napuštanje principa budžetske ravnoteže i dolazi do
pojave budžetskog deficita, što sve omogućava da se postojeći dohodak i postojeća

135
Witmann W., Oeffentliche Finanzeen – Einfuhrung in die Finanzwissenschaft, Rowohlt, Reinbeck,
1978, str. 211-260, citirano prema B. Jelčiću, cit. delo str. 569.
136
B. Jelčić, Nauka o finansijama i finansijsko pravo, Zagreb, 1983, str. 570.

91
potrošnja zadrže na određenom nivou i da se spreči njihov dalji pad. Ukoliko bi došlo do
porasta nacionalnog dohodka, rasle bi poreske obaveze i time bi se suzbila pojava
inflacije;
- Razna socijalna davanja. Izdaci vlade radi pomoći nezaposlenima, socijalna
davanja i razne subvencije date stanovništvu, preduzimaju se automatski, tako da se i na
ovaj način suzbija ciklična nestabilnost;
- Budžet kao stabilizator. Veliki javni sektor ima u tržišnim uslovima
značajnu ulogu u pogledu povećanja stabilnosti privrede. Politikom oporezivanja i
politikom stabilnih kupovina dobara i usluga, budžet deluje kao stabilizator (i preko
javnih prihoda i preko javnih rashoda).
2. Da bi pospešila elastičnost, efikasnost i brzinu primene fiskalnih mera, nauka
o javnim finansijama zalaže se za primenu formule elastičnosti. Formula elastičnosti se
zasniva na unapred utvrđenom i zakonski regulisanom sistemu koji funkcioniše, odnosno
stupa na snagu kad nastanu negativne posledice – poremećaji u privredi. 137 Naime,
propisima se utvrđuju konkretene mere koje treba preduzeti u oblasti javnih prihoda i
javnih rashoda kada dođe do negativnih pojava, u stopi zaposlenosti, u cenama, u stopi
nacionalnog dohotka. Kada dođe do promena u nivou cena, vlada automatski povećava
poresko opterećenje za određeni procenat. Formula elastičnosti treba da omogući da se
što više skrati vremenski razmak (time lag) između nastupanja pojave i delovanja na nju,
da se vremenski ubrza akcija usmerena na preduzimanje mera kojima se želi uticati na
smanjenje, odnosno umanjenje uzroka i posledica nepovoljnih kretanja u privredi.
Prilikom utvrđivanja formule elastičnosti, moguće je: (a) da je propisima tačno utvrđeno
koje će mere vlada preduzeti i u kom intenzitetu u slučaju negativnih kretanja, (b) aktivna
uloga vlade, bez unapred propisanih mera.
3. Pod diskrecionim merama fiskalne politike podrazumevaju se mere koje su u
svakom trenutku na raspolaganju vladi, koja ih po potrebi preduzima. To su one mere
koje nadležni državni organi prema vlastitoj proceni preduzimaju radi ostvarenja
ekonomske stabilizacije, i to od slučaja do slučaja. To su mere koje nisu unapred
utvrđene, a vreme i vrsta primene diskrecione mere zavisi od vrste i obima poremećaja.

Na osnovu ustava i zakona, država ima diskreciono pravo da uvodi određene

poreze, da određuje visinu poreske stope, da odredi poresku osnovicu i oslobođenje i
slično. Uvek kada država iskoristi ovo svoje diskreciono pravo, praktično se primeni
jedna diskreciona mera fiskalne politike. Za preduzimanje diskrecionih mera, obično je
ovlašćen izvršni organ – vlada ili nadležni ministar. Ako su diskrecione mere u
nadležnosti parlamenta, za njihovu primenu je neophodno duže vreme zbog same
složenosti procedure rada skupštine. Poželjno je da se diskrecione mere često ne menjaju,
jer svaka promena negativno deluje na uslove privređivanja. Naravno, dinamičnost
promena, zahteva da država vodi aktivnu fiskalnu politiku, a time da u određenim
slučajevima primenjuje nove diskrecione mere.

4.9.2 Ekonomski efekti fiskalne politike

I u najbolje uređenom ekonomskom ambijentu događa se nešto što nije po volji

građana. Svi su nezadovoljni kada je rasprostranjena nezaposlenost ili kada cena hleba,
137
J. Gorčić, cit. delo str. 500.

92
mleka, kafe i drugih proizvoda raste. Sadašnjost, ali i budućnost, zahtevaju aktivnu ulogu
države i njenih organa. Zahtevaju spremnost i sposobnost državnih organa da narasle
ekonomske probleme reše brzo i jednostavno.
U modernom svetu prisutno je shvatanje da država može, ako se zdušno i
iskreno prihvati zadatka, da napravi sve osim onog što je samo po sebi nemoguće. 138
Verovanje u moć države više treba shvatiti kao našu želju, a ne kao realnost. Država nije
svemoćna. Ima promašaja u vladinoj politici, ali ti neuspesi uslovili su pojačan napor
države u želji da se ostvare postavljeni ciljevi.
1. Oporezivanje ostavlja različite učinke: oni se pokazuju u prilivu finansijskih
sredstava u budžet (finansijski efekat), u promenama modaliteta ekonomskog ponašanja
fizičkih i pravnih lica (ekonomski efekti), u promenama u relativnim pozicijama različitih
socijalnih grupa (socijalno-politički efekat)139 i drugo.
Oporezivanjem, odnosno oduzimanjem dela ostvarenog dohodka od poreskih
obveznika, država ostvaruje efekte na tražnju dobara i usluga na tržištu, na promenu cena,
na promenu u proizvodnji, na ekonomski položaj obveznika, na izbor investicionih
odluka i dr. Merama poreske politike140 država nastoji da ostvari optimalnu potrošnju
budžeta u odnosu na nacionalni dohodak i optimizaciju fiskalnog opterećenja u odnosu na
fiskalni kapacitet, rukovodeći se društveno-ekonomskim kretanjima, kao i razvojem
nacionalne privrede. Korišćenje mera poreske politike sastoji se u:

- promeni postojećeg poreza;

- uvođenju novog poreza ili
- zameni jednog poreza drugim;141

Od posebne važnosti je strategija usmeravanja fiskalne politike kao istrumenta

ekonomske politike, a koja ima za funkciju realokaciju privrednih resursa, redistribuciju
nacionalnog dohodka, ekonomsku stabilizaciju i ekonomski rast. Fiskaliteti se koriste na
makro i mikro planu. Na mikro planu, kroz fiskalnu diskriminaciju i fiskalne olakšice,
fiskaliteti se koriste radi odgovarajućih efekata na polju određenih delatnosti ili
kategorija. Sa makro aspekta, fiskalitetima se zahvata deo dohodka i deo akumulacije
nacionalne privrede.
2. U sklopu ekonomske politike savremenih društveno-ekonomskih sistema,
fiskaliteti su poprimili ulogu regulatora u raspodeli nacionalnog dohodka, alokatora
finansijskih sredstava, stabilizatora konjukturnih oscilacija i katalizatora privrednog
rasta.142 Zadatak poreske politike sastoji se u pronalaženju najkompatibilnijih
instrumenata koji će omogućiti realizaciju željenog cilja. Praksa, međutim, pokazuje
različite probleme u realizaciji ovih ciljeva. Momenat nametanja poreske obaveze i
momenat ostvarivanja ekonomskog cilja mora se posmatrati u vremenskom kontekstu.
Ukoliko se uticaji vremenskog razmaka previde, stvarni efekat je najčešće suprotan
željenom.
138
P.A.Samjuelson, Ekonomska čitanka, Zagreb, 1975. str. 102.
139
D. Popović, cit. delo, str. 324.
140
Mera poreske politike predstavlja korišćenje pojedinog istrumenta u određeno vreme da bi se
ostvario jedan ili više ciljeva. Istrument poreske politike predstavlja sredstvo pomoću kojeg se
ostvaruje određeni cilj.
141
D. Popović, cit. delo str. 325.
142
Ž. Ristić, Fiskalna ekonomija, Beograd, 1991. str. 480.

93
 Brzina uticaja po pravilu zavisi od vremena koje protekne od trenutka
preduzimanja određenih konkretnih akcija, pa sve do ostvarivanja željenih efekata. Za
uspeh je neophodno da ovaj vremenski razmak bude što kraći. Predvidljivost uticaja i
neutralnost jesu važni instrumenti fiskalne politike, odnosno prirode ekonomske politike.
Predvidljivost je važan indikator, upravo zato jer se mere i donose da bi delovale u
željenom pravcu. Neutralnost je važan indikator, jer cilj aktivnosti je da se ne izazovu
poremećaji u tržišnom ambijentu.
Poseban problem nastaje u slučajevima višestruke međuzavisnosti ciljeva i
instrumenata. Jedan instrument može ostvariti više ciljeva, ali ostvarivanje jednog cilja
može zahtevati učešće više instrumenata. Takođe, moguć je i konflikt ciljeva i
instrumenata, što dovodi do neželjenog efekta.
Pretpostavka za uspešno vođenje fiskalne politike je relativno visoko učešće
javnog sektora u društvenom proizvodu. Samo veće promene u visini javnih prihoda i
rashoda mogu značajnije uticati na povećanje ukupne potražnje, odnosno na njeno
smanjenje. Mere fiskalne politike ne odnose se na sve teritorijalne (političke i
administrativne) jedinice, nego samo na one koje su nosioci određenog finansijskog
suvereniteta i pri tome raspolažu značajnim delom nacionalnog dohotka. 143 Kada su u
pitanju najrazvijenije tržišne ekonomije u savremenom svetu, udeo javnog sektora (meren
kroz učešće fiskalnog prihoda u društvenom proizvodu) je u proseku veoma visok. U
Švedskoj je na nivou od 55%, u Japanu je na nivou od 30%.
Objašnjenje za ovako visoko učešće javnog sektora nalazi se u okolnosti da
tržišni mehanizam nije u stanju da uvek ostvari sve ekonomske funkcije. Javni sektor sam
po sebi ne pruža nikakvu garanciju da će svojim instrumentima poboljšati tokove
privrednog sistema, ali ''upravo je zadatak javnih finansija da istražuje kako se na najbolji
način mogu kombinovati mere javnih prihoda i javnih rashoda, da bi se formulisanje
politike javnog sektora i njena primena učinili optimalnim''.144

4.9.2.1 Efekti fiskalne politike na ekonomski razvoj

1. Većina teoretičara zastupa stanovište da se porezi izučavaju odvojeno, kako

institucionalno, tako i instrumentalno, praktično, bez izučavanja poreske povezanosti sa
realnim finansijskim privrednim agregatima i elementima društveno-ekonomskog
razvoja. U zemljama EU porezi prestaju da budu samo finansijski instrument za
mobilizaciju finansijskih sredstava potrebnih državi. Oni postaju jedan od najsnažnijih i
najrazvijenijih istrumenata u vođenju određene ekonomske i socijalne politike države.
Oporezivanje je postalo, u prvom redu, sredstvo za veće ili manje intervencije,
na konjukturu i razvoj privrede. Konačno je napuštena ranija teorija o porezu kao žrtvi,
koju privreda mora da podnosi u korist potrošnje države i stav da porezi treba da budu što
manji (miniminitet poreza). Porezi postaju jedno od najsnažnijih sredstava za
preraspodelu nacionalnog dohodka, s jedne strane na pojedine subjekte, a s druge, na
različite oblike potrošnje (investicione i opšte) ili na akumulaciju, štednju.145
Ciljevi i strategija ekonomske politike usmereni su na puni i sve veći potencijal
privrede. Ideja po kojoj se fiskaliteti mogu koristiti za unapređenje ekonomske strukture

143
B. Jelčić, Nauka o finansijama i finansijsko pravo, Zagreb, 1983. str. 571.
144
D. Popović, cit. delo, str. 9.
145
S. Komazec, Ž. Ristić, Monetarne i javne finansije, Beograd, 1997. str. 477.

94
nastala je sa nastankom države. Iako fiskalna politika nije svemogući instrument
ekonomske politike, ona daje izvesne rezultate kojih se moderna država ne može odreći.
Mere fiskalne politike mogu biti usmerene na rešavanje kratkoročnih problema nastalih
zbog poremećaja tokova u privredi. One imaju za cilj otklanjanje nedostataka koji su
doveli do poremećaja i ponovno uspostavljanje uravnoteženosti i stabilnost stanja. Mere
fiskalne politike mogu biti usmerene i na dugoročno povećanje ukupnog dohotka i
dohotka po glavi stanovnika, i tada se govori o ekonomskom rastu. Merama ekonomske
politike nastoji se da se ostvari ne maksimalna, nego optimalna ili primerena stopa
ekonomskog rasta.146 Maksimalna stopa ekonomskog rasta može se ostvariti u idealnim
uslovima uz puno korišćenje svih faktora proizvodnje.
Koristeći se raznim recesijama, beneficijama i olakšicama kroz razna
oslobađanja ili smanjenje poreskih tereta, kroz subvencionisanje investicija, kroz
diferencirane fiskalne stope, kroz beneficirane kamate štednih sredstava, kroz privilegije
pojedinih kapitala, i slično, javne finansije, kao deo finansijske celine, stimulišu,
usmeravaju i podstiču ekonomski rast.
2. Delovanje poreza na dohodak je jedno od osnovnih delovanja, a usko je
vezano za novi koncept fiskalne politike i nefiskalnih ciljeva oporezivanja. 147 Porezi
deluju u privredi, zato što se ovim instrumentom zahvata i preraspodeljuje preko 50%
nacionalnog dohotka. Na nacionalni dohodak oporezivanjem se može delovati direktno i
idirektno. Direktno delovanje se ostvaruje direktnim porezima (povećanjem ili
smanjenjem poreza) koji neposredno utiču na raspoloživi dohodak. Povećanjem poreza
(progresivno oporezivanje dohotka) smanjuje se raspoloživi dohodak u rukama nosilaca
dohotka. Ako se dohodak oporezuje višim stopama, dolazi do opadanja potrošnje i novog
pada dohotka.
Indirektno delovanje poreza, ogleda se u oduzimanju dohotka od određenih
subjekata (preko poreskih zahvatanja) i davanje drugim subjektima (socijalna i druga
transferna davanja). Povećanje poreza multiplikativno negativno deluje na dohodak i
zaposlenost, bez obzira na činjenicu da država tako primljena sredstva, koja troši preko
javnih rashoda, ponovo usmerava u privredu.
3. Savremena država je prinuđena da svoje tradicionalne funkcije obavlja sa
daleko većom odgovornošću, veštinom i kontrolom. Odgovornost za uravnoteženiji
razvoj dovela je državu u središte privrednih zbivanja. Neblagovremeno preduzimanje
odgovarajućih mera i instrumenata od strane države, reflektuje se odmah negativno,
pojavom recesije i nezaposlenosti. Fiskalno delovanje na privredni razvoj ogleda se u
mobilizaciji akumulacionog potencijala, u sektorskoj orijentaciji investicija, u
stimulisanju tehničko-tehnološkog progresa i primeni rezultata naučno-istraživačkog
rada, u formiranju kadrova i naučnih znanja, u izgradnji objekata ekonomske
infrastrukture, u promovisanju privrednog rasta i slično, posredstvom diferencijalnog i
diferenciranog oporezivanja (tzv. selektivni filter), fiskalnih dedukcija i beneficija,
poreskih olakšica i oslobođenja, ubrzane amortizacije.148 Kreatori savremene ekonomske
politike po pravilu biraju različite poreske instrumente u funkciji stimulisanja
ekonomskog rasta. Suštinu poreske politike treba sagledati u manjoj ili većoj usmerenosti
ili uspešnosti u destimulisanju ili stimulisanju investicija. Investicije su u osnovi pokretač

146
B. Jelčić, cit. delo, str. 573.
147
S. Komazec, J. Kovač, Ž. Ristić, Funkcionalne javne finansije, Beograd, 1998. str. 335.
148
Ž. Ristić, cit. delo str. 610.

95
ekonomskog i društvenog razvoja svake zemlje. Država u tom pravcu, najčešće koristi
sledeće instrumente za podsticanje investicione aktivnosti, a time i za podsticanje
privrednog rasta:
1) Ubrzani otpis osnovnih sredstava omogućava preduzećima da iskažu manji
profit za oporezivanje. Na ovaj način odrećene investicije se otpisuju (u prvim
godinama posebno) po višoj stopi, a to investitoru u pogledu efekta dolazi kao
beskamatni kredit. Smanjenje oporezivog profita stvara uslove za povećanje
amortizacionih fondova, koji predstavljaju uslov za samofinansiranje.
2) Poreski krediti koji predstavljaju umanjenje poreske osnovice česti su
instrumenti podsticaja saveremenih država. Fiskalne olakšice i oslobođenja u
funkciji su podržavanja razvojnih projekata, izvoznih poduhvata i regionalne
harmonizacije rasta. Oni su u funkciji povećanja produktivnosti rada,
racionalnog korišćenja kapaciteta, optimalne alokacije resursa i veće
zaposlenosti svih proizvodnih faktora.
3) Porez deluje i na korišćenje eksternih sredstava, u pravcu privlačenja ulaganja u
hartije od vrednosti i u pravcu uticaja na investicionu aktivnost korporacija.
Regulišući poresko opterećenje, država utiče na formiranje interesa za plasman
ovih finansijskih kapaciteta. Stimulišući ulaganja u hartije od vrednosti, a
naročito akcije, pa i u uslovima kada je kamata na ove plasmane veoma niska,
država praktično deluje na pravce budućih plasmana slobodnih finansijskih
kapaciteta.
4) Sistem stimulativnog oporezivanja na investicionu sklonost. Investicije se
oporezuju iznad određenog minimuma. Porez se ubira (ili uvodi) za vreme
ekonomskog buma, a ukida u vreme opadanja investicione aktivnosti.
5) Fiskalna politika može delovati na privredni razvoj korišćenjem olakšica ili
niskih poreskih stopa prilikom uvoza mehaničke opreme i reprodukcionog
materijala. Politiku niskih poreskih stopa treba koristiti kod novoosnovanih
preduzeća, kao i kod ulaganja u razvoj pojedinih oblasti.
6) Podsticanje zapošljavanja. Sistem poreskih podsticaja, može biti usmeren i na
rast zaposlenosti: subvencionisanjem određenih poslova, ličnih primanja,
stimulisanjem programa za stručno osposobljavanje i obuku kadrova, poreskim
kreditima namenjenim novozaposlenim radnicima i dr.
7) Delovanjem fiskaliteta na tehnički progres i obrazovanje mogu se izvršiti uticaji
u pravcu porasta produktivnosti rada, a time i na privredni rast. Finansiranjem
nauke, obrazovanja i zdravstva, utiče se na stvaranje preduslova za efikasnije
funkcionisanje privrednog mehanizma. Preko obrazovno-kulturne i
zdravstveno-socijalne infrastrukture posredno se deluje fiskalitetima na ritmiku
nacionalnog dohotka,149 kao osnovnog indikatora privrednog rasta.

Ekonomska suština poreske politike sastoji se u njenoj usmerenosti na

neposredno stimulisanje investicija. U okviru ove politike, masovno snižavanje poreza
usmereno na širenje potrošačkih tržišta i obima prodaje, igra samo drugostepenu ulogu.
Osnovni stimulans dolazi od specijalnih poreskih olakšica, koje se dodaju za investicije u
osnovi kapitala – olakšice u obliku dozvoljavanja ubrzane amortizacije i usmerenog

149
J. Saint-Geaurs, La dinamique des finances publiques, L'horisont 1985.

96
oporezivanja rashoda na istraživanje i eksperimentisanje, neraspoređenog profita,
gubitka, itd.150
4. Ne bez razloga poreski stručnjaci ističu da je ekonomska (poreska) politika u
oblasti ekonomskog rasta složenija, nego kada je reč o poreskoj politici usmerenoj na
stabilizaciju. Formulisanje poreske politike, tako da istovremeno podiže nivo i kvalitet
formiranja privatnog kapitala, zahteva pažljivo usklađivanje ekonomskih elemenata
fiskaliteta s jedne strane, i strukturnih zahteva, s druge strane. 151 Problem se ovde odnosi
na obim i vremensko doziranje i trajanje fiskalnih instrumenata. Osnovna pretpostavka
dosadašnjeg izlaganja bila je da svaka promena u sferi poreske materije proizvodi
trenutne efekte na dati privredni organizam. Ova pretpostavka ne odgovara realnom
životu.
Fiskalna politika realizuje se sa izvesnim vremenskim razmakom. Treba
razlikovati tri vremenska razmaka: zakasnelo prepoznavanje, zakasnela primena i
zakašnjenje u reagovanju. Zakasnelo prepoznavanje predstavlja vremenski razmak
između trenutka kada se pojavi potreba za preuzimanjem akcije i trenutka kada država
zaista prepozna tu potrebu. Ovo vremensko zaostajanje moglo bi biti veoma kratko, kada
bi bilo moguće adekvatno predvideti buduće nivoe privrednih tokova. Zakasnela
primena predstavlja vremenski razmak između trenutka kada se donese odluka za
preduzimanje akcije i trenutka kada se ta akcija realizuje. Zakašnjenje u reagovanju
predstavlja vremenski razmak između trenutka započinjanja realizacije novih mera
fiskalne politike i trenutka kada te mere konačno postanu efektivne za privredu.
Postojanje navedenih oblika vremenskog razmaka može ograničiti efekte fiskalne politike
ili pak izazvati ekonomsku nestabilnost.
Od posebne važnosti za nosioce poreske vlasti predstavlja jasno sagledavanje
potrebe za fiskalnim instrumentima i to u vreme i u oblasti koji neće dovesti do
nestabilnosti. Velika moć poreskog sistema u prikupljanju prihoda dovodi do rezervisanja
sve većeg i većeg dela nacionalnog dohodka za javne potrebe. Ako se ispoljeni trend ne
kompenzira odgovarajućim poreskim mehanizmom (smanjenjem poreza), rast prihoda će
postati ''fiskalna kočnica'', koja će dovesti do privredne recesije. Zadatak fiskalne politike
je upravo da fiskalnim instrumentima (na vreme i na odgovarajući način) spreči recesiju i
održi nivo privrednog rasta.
5. U zemljama EU, ekonomska dejstva oporezivanja polaze od aspekta
odgovornosti države, kao organizovanog dela društva za sveukupan ekonomski, socijalni,
kulturni, demografski i naučni razvoj. Porezi imaju značajno mesto u društvenoj
proizvodnji i veliku ulogu u procesu preraspodele nacionalnog dohodka. Porezima kao
instrumentima fiskalne politike deluje se na izmenu ekonomske strukture privrede.
Višestruko delovanje poreza na strukture privrede u zemljama EU, ogleda se kroz:

 brži ili sporiji razvoj određenih grana;

 razmeštaj kapaciteta;
 preusmeravanje tražnje s uvoznih na domaće proizvode;
 indirektno delovanje na platno-bilansne odnose;
 izmenu strukture proizvodnje;

150
H. Wolter, Appraisal of the Administrations Tax Policy, National Tex Journal 1995. str. 16.
151
Ž. Ristić, cit. delo str. 611.

97
  delovanjem na strukturu cene proizvodnje, fiskalne beneficije (izvozne
grane, poljoprivreda) dovode do sporijeg ili bržeg razvoja grana privrede i
njihov položaj na tržištu u primarnoj, sekundarnoj i tercijalnoj raspodeli i
 izmenu strukture zaposlenosti;

Učešće poreza u društvenom proizvodu kreće se u širokoj lepezi raspona od

31,2% (SAD) do 58,0% (Švedska). To upravo pokazuje da porezi postaju efikasan i
značajan instrument sprovođenja politike preraspodele nacionalnog dohodka.
Iz tabelarnog prikaza uočava se porast fiskalne presije. Mera kojom se iskazuje
fiskalna presija naziva se koeficijentom fiskalnog opterećenja. Reč je o količniku koji se
dobija kada se za deljenik uzme ukupan iznos svih dažbinskih (fiskalnih) javnih prihoda
u nekoj državi, a za delilac njen godišnji društveni proizvod. 152 Fiskalna presija se može
tretirati u odnosu na privredu u celini, u odnosu na oblast grane, u odnosu na
individualnog poreskog obveznika i dr. Granica poreskog opterećenja je različita,
direktno zavisi od privrednih kretanja, brojnih političkih, socijalnih, tradicionalnih i
trenutnih uslova (vanredne mere, ratno stanje), kada fiskalno opterećenje može znatno da
se poveća i da poreski obveznici ne pružaju otpor.

199 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004
Država 5
Australija 35,2 35,7 36,4 37,4 37,8 36,5 36,4 36,6 36,8 36,4
Austrija 50,3 51,4 51,1 51,0 50,8 49,8 51,0 50,2 49,5 48,4
Belgija 48,5 49,3 49,4 50,0 49,6 49,5 49,9 50,3 51,3 49,1
Kanada 43,2 43,8 44,5 44,5 44,1 44,1 42,9 41,2 41,2 40,6
Češka 41,0 39,7 40,0 38,8 39,2 38,5 39,1 40,2 41,9 41,7
Danska 58,0 58,8 58,3 58,7 59,5 57,4 58,2 57,4 57,3 56,5
Finska 55,7 56,9 55,1 54,5 54,3 56,1 54,3 54,4 53,2 52,8
Francuska 49,6 51,3 51,8 51,1 51,7 51,1 50,9 50,2 50,4 50,7
Nemačka 46,1 46,9 46,6 46,6 47,3 47,1 45,5 45,1 45,0 43,9
Grčka 40,9 41,7 43,7 45,3 45,8 47,9 46,5 45,3 43,6 44,5
Mađarska 49,3 48,1 44,6 44,5 44,6 44,8 44,3 43,2 43,6 45,9
Irska 39,4 39,5 38,6 37,2 36,9 36,4 34,5 33,6 34,5 34,1
Italija 45,8 46,1 48,4 46,8 47,1 46,2 46,0 45,6 46,4 45,7
Japan 31,1 31,2 31,3 30,6 30,5 30,7 31,6 30,2 29,9 30,2
Korea 24,6 25,2 25,7 26,5 26,7 29,3 29,6 30,3 31,4 31,3
Luksembu 47,6 47,5 46,5 45,1 44,9 44,7 45,2 45,9 45,6 44,9
rg
Holandija 47,3 47,8 47,1 46,4 47,6 47,5 46,6 45,9 45,8 46,0
Novi 44,9 43,9 43,5 43,0 41,7 41,3 40,6 41,0 41,4 41,2
Zeland
Norveška 54,9 55,6 55,0 53,1 54,3 58,2 57,9 56,5 57,1 54,9
Poljska 47,4 46,5 45,7 44,5 44,9 42,5 43,8 43,9 44,3 42,3

152
D. Popović, cit. delo, str. 7

98
 Portugal 39,6 41,0 41,2 41,0 42,4 42,3 41,9 43,2 44,9 45,1
Slovačka 53,3 54,1 58,8 57,1 49,8 47,6 45,5 45,3 35,6 35,3
Španija 38,4 38,8 38,6 38,3 39,0 39,1 39,2 39,8 40,0 40,0
Švedska 60,7 62,4 61,9 62,6 62,6 62,4 59,9 58,0 58,3 58,0
Švajcarska 33,3 33,9 33,2 34,7 34,7 36,3 35,7 35,6 35,2 35,0
Velika 39,1 38,8 39,2 40,2 40,7 41,3 41,7 40,1 40,2 41,2
Britanija
SAD 33,8 34,3 34,5 35,0 35,1 35,7 34,7 32,2 31,5 31,2
Island 40,7 41,6 41,6 42,9 45,9 45,6 44,3 45,3 46,3 46,0
Total 38,3 38,8 39,1 39,1 39,3 39,5 39,0 37,6 37,4 37,1
OECD

Tabela 4.18153 Učešće poreza u GDP (u %) zemalja OECD

4.9.2.2 Efekti fiskalne politike na redistribuciju

1. U tržišnoj ekonomiji raspodela dohotka između privrednih subjekata vrši se

na tržištu putem mehanizma cena i to predstavlja prvu ili primarnu raspodelu nacionalnog
dohotka154. Zatim sledi sekundarna raspodela ili preraspodela nacionalnog dohotka, u
kojoj učestvuje veliki broj različitih subjekata. Naš predmet posmatranja je kako se
primenom instrumenata fiskalne politike može uticati na preraspodelu dohodka i imovine
uz ostvarenje određenih ekonomskih ciljeva.
Polazeći od nove uloge države u savremenom svetu, a posebno od njene
odgovornosti za sveukupni ekonomski i socijalni razvoj, porezi i drugi fiskaliteti
zauzimaju značajno mesto u preraspodeli nacionalnog dohotka. Promenama poreza
(povećanjem ili smanjenjem, uvođenjem novih i sl.), značajno se utiče na formiranje i
raspodelu nacionalnog dohotka, a time i na formiranje kupovne snage pojedinaca i
kolektiviteta. Porezi su snažan instrument kojim se deluje na nacionalnu štednju i
akumulaciju, na potrošnju privrede u celini i pojedinih sektora privrede. Istražujući
delovanje poreza na raspodelu nacionalnog dohodka, na njegova dva sastavna dela
potrošnju i akumulaciju, poreze možemo grupisati na:

- poreze koji stimulišu štednju ili potrošnju i

- poreze koji ograničavaju štednju ili potrošnju.

Delovanje poreza na štednju (akumulaciju) ogleda se u tome da se ukidaju ili

smanjuju određena poreska zahvatanja iz dohodka, uz istovremeno stimulisanje ne
trošenja dohotka. Vrši se selektivno delovanje na pojedine oblike sredstava, prema
njihovoj nameni korišćenja, pravcu usmeravanja i mogućnosti upotrebe. Porezi koji
stimulišu štednju i izazivaju promene potrošnje su: degresivni porezi na dohodak, akcize,
porezi na potrošnju i carine. Porezi koji ograničavaju potrošnju ili štednju su: porezi na
ekstraprofit, porezi na prihode od kapitala, progresivni porezi na dohodak i drugo.
Pod pretpostavkom da postoji finansijska neravnoteža u privredi, porezima se
može delovati na njeno otklanjanje. Mada ne postoji jedinstven stav koji su porezi
153
Izvor: Internet, http: //europa. eu. int/, Economic Forecasts Spring 2004.
154
M. Jovanović, Finansije, Niš, 1996, str. 61.

99
efikasniji u delovanju na privrednu nestabilnost, sigurno da je njihova primena i
efikasnost različita od privrede do privrede, u zavisnosti od strukture privrede, strukture
poreskog i finansijskog sistema, društveno-ekonomskih odnosa, nivoa ekonomskog
razvoja i dr. U određenom periodu veću efikasnost će pokazati jedni, a u drugom periodu
drugi oblici poreza. Jedno je pri tome teorijski dokazano: indirektni porezi znatno brže i s
većom efikasnošću regulišu potražnju od direktnih poreza, a direktni veće daju efekte u
formiranju, strukturi i raspodeli nacionalnog dohodka155. Danas, dominira stav da poreska
struktura treba da bude tako definisana da osigura: fiskalno delovanje (dovoljno
prikupljenih sredstava za pokriće javnih potreba) i odgovarajući stabilizacioni efekat
poreza. U fazi prosperiteta treba dodatnim oporezivanjem povući sa tržišta višak novčane
tražnje, suzbiti suvišnu kupovnu snagu i time stvoriti uslov za uspostavljanje ekonomske
ravnoteže. U fazi recesije i nedovoljne zaposlenosti rada i kapitala, kroz poreska
oslobađanja i smanjenje poreza, treba osloboditi dodatnu kupovnu snagu privrednih
subjekata i pojedinaca, što će omogućiti uspostavljanje narušene ravnoteže.
2. Preraspodela dohodka uvek je vezana sa zahtevima i potrebama nacionalne
ekonomije, sa socijalnim zahtevima, ali na nju utiče i politički trenutak, kao i unutrašnja i
spoljna politika. Eliminisanje razlike u visini dohotka primenom fiskalnih instrumenata
može se ostvariti:

- primenom progresivnih poreskih stopa,

- raznim oslobođenjima i olakšicama,
- diferenciranim oporezivanjem pojedinih delova dohodka i
- putem javnih rashoda.

Primena progresivnog oporezivanja svakako je dobar način za nivelaciju

bogastva u društvu, gde postoje velike socijalne razlike. Međutim, iskustva SAD-a,
pokazuju da, bez obzira na visinu progresivnosti poreskih stopa pri oporezivanju
dohodka, ''broj milijardera se nije smanjio, već, naprotiv, povećao se u godinama primene
ovih stopa156. U vezi sa ovim, postavlja se pitanje nivoa državne vlasti sa koga bi se ovo
dejstvo oporezivanja najbolje ostvarilo. S tim u vezi A. Perić157 ističe da progresivno
oporezivanje, sa ciljem usklađivanja u raspodeli, treba da se vrši sa centralnog nivoa
vlasti. Ukoliko bi oporezivanje dohotka bilo prepušteno lokalnom nivou vlasti, to bi
dovelo do nesagledivih posledica po ekonomski, socijalni i demografski položaj regiona,
jer bi različite politike poreskog zahvatanja, dovele do velikih seoba poreskih obveznika
iz oblasti sa visokom poreskom stopom u oblasti gde je poreska stopa niska.
Preraspodela dohotka može se izvršiti i putem javnih rashoda. Tako se dodelom
stipendija deci roditelja čija je ekonomska snaga manja, davanjem razne socijalne pomoći
(dečiji dodaci, podmirenje dela stambenih troškova, manje naknade za korišćenje dečijih
jaslica i dečijih vrtića itd.), može uticati na smanjenje razlika u visini dohotka građana i
njihovog približavanja nekim utvrđenim odnosima.158
3. Merama fiskalne politike može se izvršiti i preraspodela imovine.
Preraspodela imovine može se izvršiti realnim i nominalnim oporezivanjem. U praksi,
realno oporezivanje imovine primenjuje se samo u izuzetnim prilikama i to u vreme rata,
155
S. Komazec, Ž. Ristić, cit. delo str. 483.
156
M. Jovanović, cit. delo str. 62.
157
A. Perić, Finansijska teorija i politika, Beograd, 1971,str. 307.
158
B. Jelčić, cit. delo, str. 576.

100
katastrofalnih nesreća i sl. U cilju da imovinu steknu oni koji je nemaju, oporezivanje
imovine vrši se najčešće uz primenu raznih olakšica: podstiče se štednja, omogućuje se
lakša nabavka građevinskog materijala, lakše rešavanje stambenog problema i dr. Na ovaj
način, kroz instrumente fiskalne politike, utiče se na smanjenje razlika u vrednosti
imovine u vlasništvu građana.
Delovanje fiskalnih instrumenata, na preraspodelu nacionalnog dohodka treba
voditi tako da se razlike u ekonomskim snagama poreskih obveznika smanje i dovedu u
sklad sa društvenim opredeljenjima. Nažalost, stvarnost pokazuje da nakon primene mera
poreske politike razlike između socijalnih grupa postaju još izraženije.

4.9.2.3 Efekti fiskalne politike na spoljnu trgovinu i platni bilans

1. Politika javnih finansija, politika spoljne trgovine i politika razvoja jesu

međuzavisni segmenti makroekonomske politike. Poreska politika i politika spoljne
trgovine su međusobno usko povezane putem uvoznih carina, poreza na izvoz i posebnih
fiskalnih subvencija. Politika javnih prihoda utiče na uvoz i izvoz roba i usluga. Politika
javnih rashoda, preko transfera rashoda, podstiče proizvodnju namenjenu za spoljnu
trgovinu. Uticaj fiskalne politike na spoljnu trgovinu evidentan je i kroz uključivanje
uvoza i izvoza inostranog i domaćeg kapitala.
Ekonomski efekti oporezivanja na spoljnotrgovinsku razmenu proističu iz
uticaja koje oporezivanje može da izazove na cene roba i usluga koje su namenjene
uvozu, odnosno izvozu. Delovanje fiskaliteta na trgovinski i platni bilans može biti
direktno i indirektno. Direktno se odvija, delovanjem poreza, na cene roba i usluga, a
indirektno kroz povraćaj carine i poreza, fiskalne subvencije i dr. U zemljama EU,
određeni poreski instrumenti primenjuju se u vezi sa izvozom, drugi u vezi sa uvozom, da
bi se kroz njihovo stimulisanje i sinhronizovano delovanje postigli očekivani rezultati u
spoljnotrgovinskom i platnom bilansu. Delovanje poreza na trgovinski i platni bilans
ogleda se kroz: otežani odliv kapitala iz zemlje u inostranstvo; podsticanje instrumenata
priliva stranog kapitala u cilju lakšeg finansiranja deficita platnog bilansa ili osiguranja
inostranih sredstava za finansiranje privrednog razvoja i ograničenje uvoza i stimulisanje
izvoza u cilju popravljanja stanja trgovinskog bilansa (otklanjanje deficita). Fiskaliteti
deluju na izvoz i na uvoz, te je radi jasnijeg razlikovanja poreskog efekta, potrebno
posebno posmatrati aspekt izvoza, a posebno aspekt uvoza.
2. Izvozni aspekt, ogleda se u mogućnosti da se, putem upotrebe poreskih oblika
i mera, utiče na povećanje ili smanjenje cena roba i usluga koje se izvoze. Dakle, kroz
fiskalnu stimulaciju utiče se na povećanje izvoza roba i usluga. Za ostvarenje takvog cilja
koriste se razni fiskalni instrumenti, čija primena treba da omogući povećanje
konkurentnosti roba, kao i uspešan nastup domaćih proizvođača na željenom tržištu.
Porezima, poreskim umanjenjem ili oslobađanjem, podstiče se izvoz domaće robe.
Izvozna roba oslobođena je od plaćanja poreza, međutim, postoji mogućnost da država
porez uvede i za određene izvozne proizvode.
Porez na izvoz predstavlja nekad važan instrument prikupljanja prihoda, ali on
može i ''blokirati'' određeno dobro namenjeno izvozu. Izvozni porezi i carine uvode se sa
ciljem stabilnosti domaćeg tržišta i odnose se na deficitarne i strateške proizvode zemlje
(prehrambeni proizvodi i sirovine koje služe kao osnova prerađivačke industrije). Izvozni

101
porezi se retko primenjuju i prevashodno imaju za cilj da spreče veće oscilacije u
snabdevanju domaćeg tržišta (nestašice, teškoće u nabavci i slično).
Nametanje poreza i carine na izvoz pojedinih proizvoda povećava prihod
državnom budžetu. Ovaj prihod će biti veći ukoliko fiskalne obaveze na izvoz bitnije ne
utiču na strukturu cene izvoznih proizvoda. Nametanje izvoznih fiskaliteta na izvoz
deficitarnih proizvoda i sirovina može domaćoj proizvodnji obezbediti povoljniji položaj
u odnosu na inostranu proizvodnju koja je zavisna od snabdevanja iz zemlje izvoznice.
Inostrana industrija je prinuđena da nabavlja sirovine po višim cenama što omogućuje
podizanje nivoa konkurencije domaćoj proizvodnji preko podsticaja na proizvodnju
višeg nivoa obrade proizvoda.
Izvozni porezi, po pravilu, deluju negativno na dohodak domaćeg proizvođača.
Ovakav efekat možemo očekivati u slučaju da je domaći proizvođač prinuđen da ceo ili
veći deo poreskog opterećenja preuzme na sopstveni teret, što praktično znači sniženje
cene izvozne robe i pogoršanje odnosa razmene zemlje izvoznice. Efekti izvoznih poreza
i carina zavise od elastičnosti inostrane tražnje za proizvodima zemlje izvoznice i
elastičnosti domaće ponude i tražnje prema cenama. U slučaju visoke elastičnosti
inostrane tražnje, domaći izvoznik biće prinuđen da smanji cenu robe i da, u celini ili
većim delom preuzme carinsko159 i poresko opterećenje. Ako je pri tome i domaća tražnja
elastična, domaći proizvođač mora da smanji proizvodnju.
Ako je inostrana tražnja neelastična, a zemlja izvoznica ima mali koeficijent
važnosti izvoza, izvoz će se nastaviti u nesmanjenom obimu, s tim što će cena robe na
domaćem tržištu opasti160, ali u manjem iznosu nego što iznose fiskalne obaveze (ako
domaći proizvođač preuzme na sebe fiskalne obaveze).
3. Uvozni aspekt ekonomskog dejstva oporezivanja na spoljnotrgovinsku
razmenu pokazuje kako može upotreba fiskaliteta da usporava, pa i koči uvoz robe i
usluga. Kao osnovni razlozi fiskalnog opterećenja uvozne robe i usluga navode se: zaštita
određene privredne grane od inostrane konkurencije i potreba uravnoteženja platnog
bilansa zemlje.161 Uvođenjem carinskih dažbina na robu koja se uvozi, finansijska politika
nastoji da zaštiti određenu proizvodnju, odnosno, privrednu granu koja želi da se razvija,
odnosno, nastoji da zaštiti mladu industriju, koja nije u stanju da se nosi sa inostranom
konkurencijom. Kao zaštitni instrumenti koriste se: uvozne carine, uvozne takse, porez na
promet i prelevmani.
Primena fiskaliteta na uvoz robe i usluga dovodi do njenog poskupljenja, u
odnosu na cenu robe na tržištu zemlje njenog porekla, odnosno, zemlje izvoznice. Porast
cene uvoznog proizvoda direktno rezultira smanjenjem tražnje za uvoznom robom i
porastom tražnje za domaćom robom. Naravno, ovde se kao uslov postavlja da je zemlja
uvoznica proizvođač uvozne robe. Ukoliko uvozne fiskalne obaveze budu na nivou koji
je jednak razlici proizvodnih troškova inostranih i domaćih proizvođača, doći će do
smanjenja sklonosti ka uvozu, pa i do potpunog zaustavljanja uvoza.
Smanjenje uvoza zavisi i od elastičnosti domaće tražnje prema ceni uvozne robe
na domaćem tržištu. Pored toga, na smanjenje uvoza utiče i reakcija domaće proizvodnje
na porast cena domaće robe izazvane nametanjem uvozne carine. 162 Uz pretpostavku da
domaća proizvodnja može zadovoljiti domaću tražnju i da je elastičnost domaće tražnje
159
S. Kovačević, cit. delo, str. 108.
160
S. Kovačević. cit. delo str. 108.
161
M. Jovanović, cit. delo str. 70.
162
S. Kovačević, cit. delo, str. 98.

102
prema cenama uvozne robe visoka (veća od jedinice), onda će carina smanjiti uvoz u
većem iznosu nego što iznosi porast cena. Međutim, inostrani proizvođač, polazeći od
važnosti tržišta uvozničke zemlje, može odlučiti da preuzme na sebe sve fiskalne uvozne
obaveze i da na taj način snizi cenu svojih proizvoda. Na ovaj način uvozna carina dovodi
do poboljšanja odnosa razmene za uvoznu zemlju, pod uslovom da je elastičnost domaće
tražnje mala, odnosno niska.
Poboljšanje odnosa razmene za uvozničku zemlju može se očekivati na kratak
rok. Na dugi rok ovaj efekat ne važi, jer ako se uvoz nastavi nesmanjenim intenzitetom
izostaje zaštita domaće proizvodnje. Takođe, mora se imati u vidu da dugotrajna politika
visokih uvoznih carina uvozničke zemlje može usloviti da izostane interes izvozničke
zemlje da nastavi međunarodnu trgovinu.

4. Sama činjenica da u određenim uslovima primena fiskaliteta ograničava uvoz

pokazuje značaj oporezivanja na platni bilans. S tim u vezi ističe se veza između inflacije,
budžetskog deficita i platnog bilansa. Smatra se da je deficit platnog bilansa rezultat
porasta budžetskog deficita, koji izaziva porast inflacije. To nas navodi na zaključak da je
neophodna kontrola fiskalnog deficita i efikasna fiskalna politika za regulisanje tražnje.
Fiskalna politika ne može se na dugi rok smatrati korisnim i adekvatnim
sredstvom za poboljšanje platnog bilansa. U cilju njegovog popravljanja neophodno je
preduzeti niz mera makroekonomske politike, pri čemu fiskalne instrumente treba shvatiti
samo kao jednu od mera kojom se samo delimično može uticati na platnobilansnu
ravnotežu.
Fiskalna dejstva na platni bilans mogu se posmatrati i sa aspekta uvoza stranog
kapitala i izvoza domaćeg kapitala. Uvoz stranog kapitala, danas je karakterističan za
nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju. Radi se o zemljama koje su, zbog nedovoljnog
akumulacionog potencijala upućene na uvoz kapitala iz visokorazvijenih zemalja.
Nerazvijene zemlje, da bi došle do dopunskog investicionog potencijala, uvoze stranu
akumulaciju posredstvom fiskalnih beneficija i olakšica. Nije redak slučaj da se ostvareni
profit od uveženog inostranog kapitala oslobađa fiskalnog zahvatanja (potpuno ili
delimično), pod uslovom reinvestiranja u domaću privredu.
Uvoz stranog kapitala inspirisan je razvojnim motivima nacionalne
ekonomije,163 koja, u uslovima jeftine radne snage i sirovinskog bogatstva, izlaz vidi u
privlačenju inostrane akumulacije. Angažovanje inostranog kapitala u bazičnu industriju
i poljoprivredne proizvode ima za cilj brži razvoj domaćih novih privrednih grana i
obezbeđenje novih izvora domaće akumulacije.
Uticaj javnih finansija i spoljne trgovine industrijski razvijenih zemalja na javne
finansije i spoljnu trgovinu zemalja u razvoju je direktan kroz:
1) porast protekcionizma u industrijskim zemljama redukuje pristup
zemljama u razvoju na tržištima;
2) porast subvencija poljoprivrednoj proizvodnji u industrijskim zemljama
obara izvozne cene poljoprivrednih dobara u zemljama u razvoju;
3) porast realnih kamatnih stopa u industrijski razvijenim zemljama
povećava budžetske deficite i deficite tekućeg bilansa u zemljama u
razvoju i

163
Ž. Ristić, cit. delo, str. 601.

103
 4) usporen rast u industrijskim zemljama limitira porast spoljne trgovine u
zemljama u razvoju.164

4.9.3 Granica poreskog zahvatanja

1. Poreski odnos pokazuje odnos poreskih (fiskalnih) prihoda prema društvenom

proizvodu ili nacionalnom dohodku. Priroda poreza pokazuje jedan konstantni rast udela
u raspodeli novostvorene vrednosti, odnosno svojevrsni fiskalni pritisak. Postavlja se
pitanje do koje granice može ići fiskalni pritisak, odnosno da li postoji granica
oporezivanja?
Granica fiskalnog opterećenja je relativan pojam, utvrđujući je pozitivno u
širokim linijama, može se reći da je ona obeležena onom visinom poreza, koja će, kroz
javne rashode obezbediti maksimalni porast nacionalnog proizvoda. 165 U tom smislu
zakonodavac mora izabrati onu visinu poreskog opterećenja koja će ostvariti najveću
stopu porasta nacionalnog dohodka. Pitanje granice poreskog zahvatanja možemo
posmatrati kao problem gornje i donje granice poreskog opterećenja. Teorija i praksa nije
jasno povukla liniju između gornje i donje granice u oporezivanju niti je fiksirala
ekonomsku zonu između minimalne i maksimalne fiskalne presije.
U privredi koja se razvija, granicu utvrđuje stanje nacionalnog dohotka. Ako
poreski teret raste, a sa njim i nacionalni dohodak, granica nije dostignuta; ako se fiskalni
teret povećava, a nacionalni dohodak smanjuje – granica je pređena166. Preterano
oporezivanje, kao izraz prekoračenja poreskog limita, ima za posledicu pad fiskalnih
prihoda, ali i čitav niz negativnih implikacija na proizvodnju, raspodelu, razmenu,
akumulaciju, rast i dr. Oporezivanje mora biti u određenim ekonomskim okvirima
nezavisno od obima javnih potreba.
Odnos između donje i gornje granice oporezivanja, odnosno, izmeću fiskalnog
minimuma i fiskalnog maksimuma, po pravilu, određena je društveno-ekonomskim i
pojedinačnim stavovima. Donja granica poreskog opterećenja, sa stanovišta pojedinca,
određena je onom visinom poreza koja obezbeđuje minimum egzistencije poreskog
obveznika. Porez ne sme zahvatiti deo ekonomske snage koji osigurava opstanak
obveznika i članova domaćinstava koje obveznik izdržava. B. Jelčić, govoreći o donjoj
granici poreskog opterećenja sa društveno-ekonomskog stanovišta, ukazuje i na troškove
razreza, naplate i kontrole poreza. S tim u vezi Jelčić navodi da se samo izuzetno može
opravdati oporezivanje gde su troškovi ubiranja jednaki ili veći od iznosa koji je ubran
oporezivanjem.167 Oporezivanje se nalazi, u nekoj potrebi ili zahtevu države.
2. Gornja granica oporezivanja, sa društveno-ekonomskog stanovišta, određena
je ostvarenim dohotkom poreskog obveznika i raspoloživom imovinom nosioca fiskalne
obaveze. To je onaj limit kada, zbog povećanja poreskog zahvata, nastaje opasnost za
privrednu aktivnost. Rast poreskog tereta iznad limita proizveo bi, po privredu i društvo u
celini, ali i za pojedinca, samo štetu. Država se porezom može služiti samo do određenih
granica, a ako ta granica nije dovoljna, tada država mora posegnuti za drugim izvorima
prihoda. Jedino, kroz poštovanje limita, država neće imati problem racionalnog
ponašanja.
164
Ž. Ristić, cit. delo str. 585.
165
J. Lovčević, Institucije javnih finansija, Beograd, 1975, str. 97
166
J. Lovčević, cit. delo, str. 97.
167
B. Jelčić, cit. delo, str. 145.

104
 Utvrditi donju granicu poreskog zahvata relativno je lako. Neophodno je utvrditi
egzistencionalni minimum koji će zadovoljiti većinu. Međutim, problem nastaje kada
treba utvrditi gornju granicu. Gornja granica poreskog opterećenja uslovljena je mnogim
činjenicama. Porez je učešće države u raspodeli nacionalnog dohodka. Koliki je nivo tog
učešća cifrom je teško iskazati. Smatralo se, najpre, da je fiskalno opterećenje dohotka od
12-15%, gornja granica oporezivanja. Zatim, da je fiskalno opterećenje dohotka preko
25% nesnošljivo i štetno i najzad da je poresko opterećenje dohotka preko 50%
previsoko.
Sa porastom nacionalnog dohotka po stanovniku pomera se gornja granica
oporezivanja. Međutim, gornja granica oporezivanja različita je za različite zemlje i pri
istom nivou dohotka. Porastom dohotka po glavi stanovnika povećava se i udeo poreza u
nacionalnom dohotku, te se pomera i gornja granica oporezivanja. To upućuje na
zaključak o postojanju pozitivne korelacije između povećanja ekonomske snage građana i
porasta opterećenja. U zemljama sa niskim dohotkom, sredstva sa kojima raspolažu
stanovnici tih zemalja jedva omogućuju "golu egzistenciju". Zemlje sa niskim dohotkom
po glavi stanovnika imaju skroman apsolutni iznos ubranih poreza. Međutim, i pored
skromnih iznosa ubranih poreza, poresko opterećenje za poreske obveznike tih zemalja je
visoko. Svako povećanje poreskog opterećenja je suvišno i kontraproduktivno.
Porast dohotka stvara uslov za povećanje granice oporezivanja. Povećanje limita
u početku je sporo. Rast dohotka i mogućnosti zadovoljenja ne samo egzistencijalnog
minimuma, već i potreba na višem nivou, stvara neophodnu pretpostavku rasta granice
poreskog opterećenja. Na odrećenoj visini dohotka po glavi stanovnika poresko
opterećenje se zaustavlja i dostiže kritični nivo. Naravno, limit poreskog opterećenja,
gornja granica, znatno je viša kod industrijski razvijenih zemalja, u odnosu na zemlje sa
niskim dohotkom po glavi stanovnika. Kada poresko opterećenje dostigne uslovno gornju
granicu poreskog zahvata, ono se tu “zaustavlja“ izvestan period, a zatim dolazi do pada
udela poreza u nacionalnom dohotku. Pad udela poreza u društvenom proizvodu ne znači
i apsolutni pad poreskih prihoda.
3. Teško je proceniti da li se poreskim obveznicima jedne zemlje nameće viši ili
niži fiskalni teret. Poreski obveznici veruju da je baš njima razrezan natprosečan porez.
Odgovor na pitanje o visini poreskog opterećenja dobićemo, ako iznos odgovarajućih
ukupnih poreskih prihoda posmatramo u odnosu prema društvenom proizvodu. Ovaj
metod ima određenih nedostataka i ograničenja, ali ovo poređenje pruža okvirnu sliku
fiskalnog pritiska. U tabeli 4.18 date su vrednosti ukupnih poreskih prihoda zemalja
OECD-a, izraženih kao procenat društvenog proizvoda (GDP). Zemlje su rangirane
prema intenzitetu fiskalne presije. U analizu su uključeni i doprinosi za socijalno
osiguranje.

Država 1999 2000 2001 2002 2003 2004

Švedska 62,6 62,4 59,9 58,0 58,3 58,0
Danska 59,5 57,4 58,2 57,4 57,3 56,5
Norveška 54,3 58,2 57,9 56,5 57,1 54,9
Finska 54,3 56,1 54,3 54,4 53,2 52,8
Francuska 51,7 51,1 50,9 50,2 50,4 50,7
Belgija 49,6 49,5 49,9 50,3 51,3 49,1

105
 Austrija 50,8 49,8 51,0 50,2 49,5 48,4
Island 45,9 45,6 44,3 45,3 46,3 46,0
Holandija 47,6 47,5 46,6 45,9 45,8 46,0
Italija 47,1 46,2 46,0 45,6 46,4 45,7
Mađarska 44,6 44,8 44,3 43,2 43,6 45,9
Portugal 42,4 42,3 41,9 43,2 44,9 45,1
Luksemburg 44,9 44,7 45,2 45,9 45,6 44,9
Grčka 45,8 47,9 46,5 45,3 43,6 44,5
Nemačka 47,3 47,1 45,5 45,1 45,0 43,9
Poljska 44,9 42,5 43,8 43,9 44,3 42,3
Češka 39,2 38,5 39,1 40,2 41,9 41,7
Novi Zeland 41,7 41,3 40,6 41,0 41,4 41,2
Velika 40,7 41,3 41,7 40,1 40,2 41,2
Britanija
Kanada 44,1 44,1 42,9 41,2 41,2 40,6
Španija 39,0 39,1 39,2 39,8 40,0 40,0
Australija 37,8 36,5 36,4 36,6 36,8 36,4
Slovačka 49,8 47,6 45,5 45,3 35,6 35,3
Švajcarska 34,7 36,3 35,7 35,6 35,2 35,0
Irska 36,9 36,4 34,5 33,6 34,5 34,1
Korea 26,7 29,3 29,6 30,3 31,4 31,3
SAD 35,1 35,7 34,7 32,2 31,5 31,2
Japan 30,5 30,7 31,6 30,2 29,9 30,2

Tabela 4.19: Ukupni poreski prihod (sa doprinosima) kao % GDP168

Iz prezentirane tabele može se zapaziti veoma veliko povećanje poreskog

opterećenja gotovo u svim državama. Udeo poreza i davanja za socijalno osiguranje u
pojedinim zemljama iznosi preko 50%. Ovo potvrđuje ranije datu konstataciju da u svim
državama u kojima dolazi do značajnijeg povećanja dohotka, raste i visina poreskog
opterećenja.
4. Utvrditi granicu poreskog zahvata, od posebne je važnosti za svaku privredu.
Suvišno opterećenje može izazvati ekonomsku neefikasnost, pad obima proizvodnje,
kolaps privrede i slično. Sledeći primer ukazuje da na privredne tokove značajno utiče
visina poreskog tereta. Naime, poresko opterećenje može se analizirati razmatranjem
efekata uvođenja poreza za jednu vrstu robe (y). Prema scenariju, pretpostavlja se
savršeno funkcionisanje tržišta; idealni obim proizvodnje se stabilizuje u ravnotežnoj
tački V; ako bi se proizvela dodatna količina robe (y), troškovi proizvodnje dodatne
jedinice prevazišli bi koristi.

S1
168
Izvor: Internet, http: //europa. eu. int/, Economic Forecasts Spring 2004.

106
 D
Cena robe C S
P2
B
P1 S1
P3 A
S D

Y2 Y1 Količina robe y

DD – kriva tražnje;
SS – kriva ponude;

Slika 4.17: Uvođenje poreza za jednu vrstu robe (y)

Uz date pretpostavke, ravnoteža se ostvaruje u tački B, gde je obim proizvodnje

Y1, a cena robe P1. Ako sada u analizu uvedemo porez (u vrednosti AC) za svaku
jedinicu proizvedene robe (y), uz uslov da je nosilac poreskog tereta dobavljač, ravnoteža
će se uspostaviti u tački C. Naime, uvođenje poreza, uslovilo je povećanje troškova
proizvodnje robe (y), a to je dovelo do pomeranja krive ponude na gore u položaj S1S1.
To je uslovilo i rast cene sa P1 na P2. Kako je dobavljač poreski obveznik, dobavljaču
ostaje samo iznos od P3 po jedinici robe (y), jer je, u okviru tržišne cene (P2), sadržan
porez (AC). Ravnotežni nivo proizvodnje takođe je pomeren sa Y1 na Y2, jer je tržišna
cena sada P2.
Fiskalni prihod (slika 4.17) determinisan je veličinom proizvoda, broja prodatih
jedinica proizvoda i kvantuma poreza (AC). Prekomerni poreski teret određen je u zoni
ABC. Usled povećanja cena, odnosno, usled uvođenja poreza, došlo je ne samo do pada
proizvodnje od Y1 na Y2, već i do gubitka ekonomskog bogatstva i do smanjenja
mogućnosti profitabilnog poslovanja. Privreda se iz stanja efikasne alokacije resursa
pomerila u suboptimalnu poziciju.
5. Želimo da naglasimo da, u vanrednim političkim i ekonomskim prilikama,
poresko opterećenje može biti izuzetno visoko, veće no što to normalni razvoj događaja
dopušta. Naime, u toku rata, prirodnih katastrofa i slično, moguće je da država posegne
za uvođenjem i naplatom poreza koji nisu karakteristični za vreme mira. Konjukturni
događaji, nastaju iznenada i nakon prestanka faktora konjukture, država mora ponovo
uspostaviti normalan, odnosno standardan odnos privređivanja. To znači da su i fiskalne
mere u vanrednim prilikama samo privremene.
Kao što se vidi, nije jednostavno dati odgovor na pitanje da li je poresko
opterećenje u jednoj zemlji visoko ili nije. Profesor J. Lovčević daje, čini nam se najbolje
polazno rešenje za svaku fiskalnu vlast: „maksimalnom utvrđivanju poreske stope može
se pristupiti samo ako se pođe od niske stope i postepeno povećava dokle se ne počnu
javljati nepovoljni simptomi fiskalnog opterećenja. Ali tada bezuslovno stati pa i nešto
sniziti je“.169

169
J. Lovčević, cit. delo, str. 98.

107
 4.9.4 Učinci oporezivanja

1. Delovanje poreza u praktičnoj primeni usmereno je različitim ciljevima. Ne

retko učinci oporezivanja mogu drastično ostupiti od postavljenih ciljeva. Nije dovoljno
porezu nameniti određenu ulogu u sistemu prihoda, odnosno u društveno-ekonomskom i
političkom sistemu i nastojati da se njegovom primenom reše određeni problemi, ako se
primenom tog poreza taj problem i ne može rešiti, odnosno ako nije ni dozreo za
rešavanje.170
Porezi na neki način deluju i onda kada je utvrđena poreska obaveza (naplata
poreza se još ne vrši) kao i onda kada poreska obaveza nije ni uvedena. Sama najava
uvođenja nekog poreza navodi pojedinca da reaguje na način koji mu omogućuje da
izbegne poreze, odnosno, kako bi reducirao posledice smanjenja kupovne snage. Radi se,
dakle, o merama i radnjama koje poreski obveznik preduzima u odbrani svog poreskog
tretmana u smislu nemenjanja visine poreske obaveze.
Ciljevi obveznika su suprotni ciljevima oporezivanja. Obveznici teže da poreska
obaveza uopšte ne nastane, ili da bude svedena na najmanju meru. Ovako ponašanje
obveznika ne može poresku vlast ostaviti ravnodušnom, jer ako poreski obveznik uspe u
svojim kombinacijama – „poreski efekat svešće se na gubitak po državnu kasu
(naplaćeno je manje poreza nego što se računalo)“.171
2. Uvođenje poreza, dovodi do povećanja cena faktora proizvodnje, usmeravanja
investicija, promene odnosa ponude i tražnje, promene ekonomske snage obveznika,
promene uslova poslovanja itd. Promene uslova privređivanja logično dovode do reakcije
obveznika da, preduzimanjem određenih radnji, izvuče za sebe neku korist i ublaži neka
za njega štetna delovanja poreza.
Oporezivanje može izazvati i takve učinke koji su neželjeni i na koje poresko
zakonodavstvo nije računalo. Tako npr. oštra poreska progresija pojedinih profesija može
izazvati smanjenje ili čak prestanak aktivnosti pojedinih profesija. To svakako predstavlja
gubitak za budžet, a što zakonodavac nije hteo.
Oporezivanje je izazvalo ne samo smanjenje poreskih prihoda, već i problem
zaposlenosti (prestanak obavljanja određenih profesija), što nam ukazuje da porezi imaju
odraza i na određene ekonomske i socijalne učinke, iako to nije bila intencija propisa.
Raskoraku između ciljeva i učinaka oporezivanja doprinosi pojava poreske evazije i
nenameravano prevaljivanje. Naime, kod poreske evazije nisu ubrana planirana sredstva,
pa su za iznos evazije smanjeni prihodi budžeta i drugih finansijskih instrumenata
preraspodele državnih (društvenih) prihoda, dok su kod nenameravanog prevaljivanja
poreza planirani prihodi ubrani, ali se lice koje stvarno snosi poreski teret razlikuje od
lica čiji je dohodak po intencijama zakonodavca trebalo da bude opterećen.
Nije svaka poreska evazija i svako prevaljivanje poreza suprotno ciljevima
poreske politike. Zakonom uređena poreska evazija upravo ima zadatak ostvarenja ciljeva
oporezivanja. Ako evazije ne bi bilo, postavljeni poreski ciljevi bi izostali.
3. Da bi ublažio ili otklonio nepoželjne učinke oporezivanja, obveznik može
pokušati i „supstituciju“. Naime, obveznik „pogođen“ poreskim teretom nastoji da
oporezovane proizvode zameni za manje oporezovane ili neoporezovane proizvode. Ova
zamena proizvoda od strane obveznika uslovljena je kretanjem elastičnosti ponude i

170
B. Jelčić, cit. delo, str. 197.
171
J. Lovčević, cit. delo, str. 136.

108
tražnje. Moguć je i potpuni prestanak korišćenja nekog proizvoda. Ako su u pitanju
proizvodi neophodne potrošnje (hleb, mleko), oni se ne mogu zamenjivati lako, a
obveznici ih ne mogu napuštati (ne mogu prestati da ih koriste). Proizvodi višeg
standarda lakše su zamenljivi i njih obveznici lakše izbacuju iz upotrebe.
Učinci oporezivanja su različiti na mikro i makro nivou. Međutim, učinci
oporezivanja utiču na obveznike da se zaštite od delovanja poreza. Jedna od mera zaštite
obveznika može biti i transformacija poreza. Kroz bolju i moderniju organizaciju rada
bržu i jeftiniju proizvodnju može se povećati dohodak i na taj način delimično, pa i
potpuno suzbiti poresko opterećenje.

109