Ekonomika poslovanja 5

I UVOD U EKONOMIKU
POSLOVANJA PREDUZEĆA

1. POJMOVI I KATEGORIJE
EKONOMIKE POSLOVANJA

1.1. Ekonomske nauke

Ekonomske nauke spadaju u grupu društvenih nauka koje za predmet izu-
čavanja imaju ekonomsku oblast društvenog života.1
Kroz stari i srednji vek, ekonomska izučavanja i ekonomske kategorije bili
su sporadično prisutni u okvirima drugih, pre svega filozofskih razmišljanja
i pisanja. Izdvajanje ekonomskih nauka iz okvira filozofije događa se tek sa
nastankom kapitalističkog društvenog uređenja.
U kapitalizmu robna proizvodnja postaje dominantan oblik privređivanja
i proizvodnje, nasuprot ranijim načinima proizvodnje koje je, više ili manje,
obeležavao naturalni oblik proizvodnje i razmene.
Razvojem i grananjem robne privrede i podele rada – ekonomske pojave i
procesi postaju sve raznovrsniji, složeniji i komplikovaniji. Njihovo izučavanje
nije se više moglo odvijati u uzgrednim i sporadičnim analizama, već je postalo
predmet posebnih ekonomskih nauka i naučnih disciplina.
Sa istorijskim razvojem društva neprekidno se usavršavala i materijalna
osnova proizvodnje, zajedno sa razvojem i modifikovanjem društvenih odnosa.
Na taj način narastale su i potrebe dubljeg izučavanja i uopštavanja ekonomskih
pojava i dešavanja.
1
Nauka, šire posmatrano, predstavlja skup znanja i istina o pojavama u prirodi i društvu.

MTVU lekcije
6 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

U razvijenom sistemu podele rada i delovanja tržišta, obavljanje privrednih

aktivnosti dovodi do gomilanja bogatstva određenog sloja ljudi. Da bi se kapital
– koji je posle oblasti trgovine, odnosno prometa, osvojio i oblast proizvodnje
(preko modernih tehnologija) – mogao dalje oplođavati, bilo je neophodno
kompleksnije izučavanje privrednog života i njegovih zakonitosti.
Predmet izučavanja ekonomskih nauka danas je skoro svaka ljudska delat-
nost u kojoj se javlja problem ograničenih sredstava i mogućnosti za realizaciju
odabranih ciljeva.
Ekonomske nauke se ne bave isključivo izučavanjem i objašnjavanjem eko-
nomskog života, njegovih karakteristika i zakonitosti. One razvijaju odgovara-
juće sopstvene naučne metode pomoću kojih omogućavaju što povoljniji izbor
pravaca i načina ekonomskog razvoja.
Ekonomske nauke izučavaju pojave u reprodukciji i ekonomskom životu s
aspekta društvenih odnosa. Sistemski posmatrano, one predstavljaju jedan od
podsistema u sistemu društvenih nauka.
Ekonomske nauke izučavaju i institucije u okviru kojih se obavlja ekonom-
ska aktivnost društva. Društvene i ekonomske institucije, sa svoje strane, imaju
dominantan uticaj na društveni razvoj, u smislu njegovog ubrzanja, kočenja
ili usporavanja.
Ekonomske nauke danas obuhvataju brojne i raznovrsne naučne discipline.
Njihov sadržaj čine:
1. opšte ekonomske aktivnosti i globalni ekonomski procesi;
2. ekonomske aktivnosti u pojedinim specifičnim oblicima i načinima proiz-
vodnje;
3. ekonomske aktivnosti u pojedinim zemljama i regionima;
4. različite dimenzije i aspekti privrednog razvoja;
5. međunarodni ekonomski odnosi;
6. pojedinačne grane i delatnosti privrede;
7. preduzeća i drugi oblici u raznim privrednim oblastima;
8. pojedine ekonomske kategorije i pojmovi;
9. metodološki aspekti kvalitativne i kvantitativne analize ekonomskih pojava
i procesa;
10 prostorni i vremenski aspekti materijalnih komponenata proizvodnje;
11. istorijski razvoj ekonomske misli.
Iako su vrlo brojne i raznovrsne, ekonomske nauke èine celinu koja se ozna-
èava nazivom ekonomska nauka ili ekonomija. To jedinstvo u sadržaju i opusu
istraživanja definiše predmet, cilj i metod istraživanja ekonomskih nauka.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 7

Ekonomske nauke se bave i raznovrsnim aspektima materijalne oblasti

društvenog života. One su, po svojoj prirodi i predmetu, vezane za ekonomske
interese pojedinaca, grupa ili pak čitavih kategorija i klasa društva.

1.2. Ekonomija
Reč ekonomija vodi poreklo od grčke reči OIKONOMIA u izvornom znače-
nju „pravila o radu u gazdinstvu“.2
Pod terminom ekonomija označava se „ukupnost ekonomskih nauka“, koje
obuhvataju „svaku ljudsku delatnost u kojoj se susreće problem ograničenih
sredstava i resursa za realizaciju odabranih ciljeva“. Iz ovakvog pristupa poj-
mu ekonomija proizilaze i zahtevi efektivnosti, koja označava maksimalnu
realizaciju ciljeva u okviru datih raspoloživih uslova i resursa, kao i efikasno-
sti, koja označava ostvarivanje postavljenih ciljeva sa minimalnim trošenjem
raspoloživih resursa.
Ekonomija je naučna disciplina i oblast koja izučava ekonomske zakoni-
tosti u privredi jedne zemlje, grupe zemalja ili regiona.
Kao posebna oblast nauke ekonomija obuhvata ekonomsku teoriju, ekonom-
sku politiku i prateće ekonomske discipline koje omogućavaju kvalitativnu i
kvantitativnu analizu ekonomskih pojava, kao i primenu naučnih dostignuća
u praksi.
U određenom, užem značenju, pojam „ekonomija“ se može tumačiti i u smi-
slu štedljivosti i racionalnog korišćenja raspoloživih komponenata i resursa.3
Ekonomija se definiše i kao konkretna ekonomska stvarnost koja se ispo-
ljava u određenim oblicima i segmentima delovanja, kroz aktuelna i konkretna
ekonomska stanja i odnose, koji se menjaju u skladu sa ciljevima koji se postav-
ljaju pred određenu ekonomiju.
Ekonomija obuhvata danas splet ukupnosti ekonomskih nauka i naučnih
disciplina. Savremena ekonomija izučava zakonitosti materijalnog razvoja i
ekonomskog života društva i njegovih podsistema. Ona je uvek svrsishodna
delatnost (društva, preduzeća, pojedinca) usmerena ka ostvarivanju određenih
ekonomskih ciljeva. Ti ciljevi izviru iz ekonomskih potreba društva, preduze-
ća, užih grupa, pojedinaca i slično.

2
Grčki filozof Ksenofon je ekonomiju tretirao kao „veštinu upravljanja gazdinstvom“, a
Aristotel kao „veštinu pribavljanja dobara za život i korisnih za kuću i državu“.
3
Grupa autora, „Ekonomika preduzeća“, Ekonomski fakultet, Beograd 1998.

MTVU lekcije
8 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Jedna grupa autora pod ekonomijom podrazumeva opštu ekonomsku teo-

riju, koja se kod drugih teoretičara označava pojmom politička ekonomija.4
Terminom ekonomija u njegovom najužem značenju označava se gazdin-
stvo, najčešće poljoprivredno, zadružno – u kome se zajednički ili grupno
obavlja određena privredna delatnost. U tom smislu, izraz ekonomija ozna-
čava štedljivost i racionalno korišćenje raspoloživih resursa, kao i red u
upravljanju i vođenju gazdinstva – domaćinstva.
Šire gledano, ekonomija obuhvata ekonomske odnose i aktivnosti ljudi ili
grupa vezane za procese reprodukcije. Ekonomija permanentno traži odgovo-
re na pitanje: kako optimalno koristiti zadate i ograničene proizvodne resurse
u ciklusu reprodukcije preduzeća ili šire, u okviru države, privredne grane,
regiona i slično.
Osnovna i globalna nauka u sistemu ekonomskih nauka jeste ekonomija
(ili politička ekonomija). Ona proučava i tumači zakone proizvodnje, razmene,
raspodele i potrošnje materijalnih dobara za život u ljudskom društvu uopšte.
Sve ostale ekonomske nauke, kao specifične i izvedene nauke, razvijaju se na
osnovu opštih zakonitosti ekonomije.
Deo ekonomskih nauka razvija se u pravcu izučavanja ekonomskih zako-
nitosti u konkretnom ekonomskom prostoru i ambijentu, prema pojedinim
delatnostima reprodukcije. U tom pravcu razvijala se i ekonomika, kao posebna
oblast ekonomskih nauka.

1.3. Ekonomika
Termin ekonomika (economics) u literaturi se koristi u različitom značenju.
On se uglavnom odnosi na „ekonomsku teoriju“, ali se upotrebljava i da izrazi
ekonomsko stanje u određenoj privrednoj oblasti, ekonomsku delatnost ili
pak ukupnost ekonomskih odnosa i procesa u zemlji, grani ili preduzeću.
Termin ekonomika označava i ekonomske nauke ili naučne discipline koje
izučavaju određenu ekonomsku stvarnost kao segment društvenog života,
u cilju „obezbeđivanja uslova za što povoljniji izbor pravaca budućeg razvoja
privrede i društva“.

4
Ekonomija kao naučna disciplina stara je, kao zaokružena i sistematski izučavana
oblast, oko dva veka. Smatra se da to izučavanje počinje od Adama Smita i njegovog de-
la „Bogatstvo naroda“ (1776). Tu su i radovi Davida Rikarda koji je istraživao probleme
raspodele („Principi oporezivanja“) i niz drugih autora iz tzv. engleske škole ekonomske
misli. Videti: grupa autora, „Ekonomija“, Megatrend, Beograd 1998.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 9

Kao naučna disciplina, ekonomika proučava delovanje ekonomskih za-

konitosti u određenoj zemlji, privrednoj oblasti ili preduzeću. Ona izučava i
razrađuje konkretne odnose između ljudi ili grupa, vezane za procese privredne
delatnosti, kao i mere i oblike ekonomske politike zemlje, područja, privredne
delatnosti ili grane.
Ekonomika izučava sve aspekte i probleme proizvodnje i reprodukcije ma-
terijalnog bogatstva društva.
Ekonomika razvija sopstvene metode istraživanja ekonomskih pojava, za-
konitosti i odnosa. Ekonomika izučava:
• komponente proizvodnje – reprodukcije;
• uslove i oblike korišćenja raspoloživih komponenata;
• zakonitosti i principe racionalnog kombinovanja raspoloživih faktora
proizvodnje (efikasnosti i efektivnosti);
• ostvarene rezultate u procesu obavljanja delatnosti;
• raspodelu ostvarenih rezultata iz procesa rada i poslovanja.
Ekonomika izuèava i istražuje odnose u procesu poslovanja u okviru kojih
èovek deluje na ostale faktore proizvodnje. Uz pomoæ tih faktora, proizvodi raz-
menjuje, raspodeljuje, troši i obnavlja proces proizvodnje i usluge.
Ekonomika istražuje kako se proizvodi, obnavlja i proširuje, odnosno re-
produkuje materijalna osnova bogatstva jednog društva ili njegovih segmenata
– podsistema.
Izučavajući konkretnu ekonomsku stvarnost na osnovama ekonomije, eko-
nomika se dalje raščlanjuje na posebne naučne discipline. Deo tih disciplina
izučava ekonomske aktivnosti jedne društvene zajednice u datom periodu,
odnosno ekonomsku stvarnost nacionalne ekonomije. Drugi delovi izučava-
ju određene oblasti nacionalne ekonomije kao šireg ekonomskog ambijenta i
stvarnosti. Jedna grupa ekonomskih disciplina razvija se u pravcu izučavanja
privrednih subjekata, odnosno oblika obavljanja privrednih aktivnosti – pred-
uzeća, kao njenih organizacionih podsistema.
Sve veća raznovrsnost i složenost ekonomske stvarnosti društva uslovljava
potrebu dalje specijalizacije ekonomike, kao i razvoj komplementarnih ekonom-
skih disciplina. U tom smislu, ekonomika se raščlanjuje na ekonomike pojedi-
nih privrednih delatnosti: ekonomiku industrije, ekonomiku poljoprivrede,
ekonomiku unutrašnje trgovine, ekonomiku turizma, i drugo.
Sistem ekonomskih nauka upotpunjuje se i zaokružuje većim brojem nauč-
nih disciplina, kao što su: ekonomska istorija, ekonomska geografija, privredna

MTVU lekcije
10 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

statistika, zatim nauka o finansijama sa nizom svojih grana, kao i teorije raču-
novodstva i druge.
Izučavajući i posmatrajući mesto i ulogu ekonomike u sistemu ekonomskih
nauka, zaključuje se da je to nauka koja se bazira i razvija na osnovama opšte
ekonomije, i da se ona dalje grana na ekonomike pojedinih privrednih delat-
nosti i ekonomike privrednih subjekata.5

1.4. Ekonomska politika

Ekonomska politika je posebna oblast ekonomskih nauka. Ona je nauka
o merama i metodama državnog regulisanja, usmeravanja i menjanja odnosa
u okviru ekonomskih delatnosti i reprodukcije jednog društva.
Ekonomska politika predstavlja i praktičnu delatnost, odnosno skup ak-
tivnosti koju, u globalnom regulisanju ekonomskog života ka odabranim ci-
ljevima, sprovodi država, njene institucije i organi. U tom smislu, ekonomska
politika predstavlja koncentrisani izraz ekonomike.
Ekonomski interesi odražavaju materijalne uslove života ljudi i formiraju
se pod uticajem njihovih stalnih potreba za materijalnim i duhovnim dobrima
i napretkom. Te potrebe su objektivan i stalno prisutan motiv ekonomske
aktivnosti ljudi. Sa stanovišta čoveka – pojedinca, ekonomski interesi se od-
ražavaju u vidu određenih predstava o njihovom ekonomskom položaju. Šire-
njem i uopštavanjem tih predstava, one se javljaju u obliku sistema ekonomskih
kategorija i zakona.
Ekonomska politika se bavi izučavanjem načela, pravila ponašanja i zako-
nitosti koje se pojavljuju u ekonomskim i drugim aktivnostima države, kao i
regularnog delovanja države na ekonomsku bazu i na postojeće ekonomske
odnose u cilju njihovog menjanja, prilagođavanja i usavršavanja.
Promene u ekonomici, pre nego što dovedu do promena u ekonomskoj po-
litici, treba da budu prethodno definisane i objašnjene. Kao signal za izmenu

5
Ukupni društveni sistem sastoji se iz materijalnog i socijalnog podsistema. Pri tome
materijalni predstavlja sferu privređivanja, dok se u drugom zadovoljavaju društvene
potrebe. Kako se podmirivanje opštih potreba ljudi obezbeđuje iz materijalne sfere,
ekonomska nauka obrađuje i problematiku finansiranja društvenih delatnosti. U tom
smislu, društvene delatnosti svoju ulogu u podmirivanju određenih opštih potreba
moraju podvrgnuti ne samo socijalnim, već i ekonomskim kriterijumima. Stoga se i
društvene delatnosti javljaju kao predmet izučavanja ekonomskih nauka. To se odnosi
na oblast racionalnosti uopšte i društvene potrošnje kao izraza primene ekonomskih
kriterijuma u njihovom funkcionisanju.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 11

ekonomske politike, obično se javljaju disproporcije i teškoće u razvoju privrede

ili njenih pojedinih segmenata – koje je potrebno šire analizirati i sagledati.
Iako je ekonomska politika uslovljena ekonomikom i njenim zakonitostima,
ona ima određeno samostalno područje izučavanja i delovanja i povratno
utiče na ekonomiku – bilo pozitivno bilo negativno.
Ekonomska politika svojim instrumentima i mehanizmima može da stvara
povoljne uslove za razvoj materijalnih snaga i faktora proizvodnje i time po-
spešuje i ubrzava razvoj ekonomike. Ali, ona može da koči i usporava razvoj
ekonomike, da dovodi do razaranja i rasipanja nacionalnih ili granskih proiz-
vodnih resursa.
Ekonomska politika može pospešivati ekonomski razvoj u jednom, i kočiti
ga i usporavati u drugom pravcu. Ista ekonomska politika u određenim uslovi-
ma može da ubrzava, a u drugim da koči ekonomski razvoj. To je razumljivo,
jer promene u ekonomici zahtevaju i promene u ekonomskoj politici.
Izučavanje ekonomskih fenomena nema za cilj samo istraživanje zakona i
objašnjavanje ekonomskih pojava, već treba da omogući uticaj ljudi na tokove
ekonomskog života. Na ovaj način ona predstavlja teorijsku osnovu ekonom-
ske politike.
Ekonomsku politiku kao nauku i praksu možemo posmatrati: prema pojedi-
nim načinima proizvodnje, međunarodnim ekonomskim odnosima, širim regi-
onima, pojedinim zemljama, granama privrede, grupacijama, preduzećima...
Aktivni odnos države prema preduzećima kao privrednim subjektima ko-
ji se ispoljava u vođenju ekonomske politike – izraz je ekonomskih potreba i
ekonomskih zahteva nacionalne ekonomije. Tokom celokupnog privrednog
razvoja stalno je postojao nesklad između neprekidno rastućih potreba ljudi
i mogućnosti njihovog zadovoljavanja. Realni nedostatak i oskudica faktora
proizvodnje uslovljava stalne inter ventne mere države na alokaciju tih faktora
na nivou nacionalne privrede – makroekonomskom planu.6
Merama i instrumentima ekonomske politike obezbeđuju se, između osta-
log, uslovi za stalni i neprekidni proces razvoja investiranja – koji po svom
obimu, strukturi, dinamici i prostornom razmeštaju – zadovoljava potrebe
normalnog odvijanja privrednog života i njegovu usklađenost sa potrebama
razvoja na srednji i duži rok. Na taj način, ekonomskom politikom se stvaraju
uslovi za optimalni privredni razvoj jedne zemlje.
6
Ekonomskom politikom se stvaraju najpovoljniji uslovi razvoja i materijalne osnove
države, regiona, grane, preduzeća i sl. – odnosno vrši se podsticanje bržeg privrednog
razvoja u celini.

MTVU lekcije
12 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Ekonomski optimum je u neposrednoj zavisnosti od osnovnih ciljeva eko-

nomske politike i u suštini se izražava odgovarajućom stopom privrednog rasta
koja obezbeđuje ostvarivanje postavljenih ciljeva.
Ekonomska politika je uslovljena dostignutim stepenom ekonomske raz-
vijenosti konkretne zemlje, organizacijom i strukturom njene ekonomike i
društvene nadgradnje. Pored toga, na ekonomsku politiku nacionalne privrede
značajan uticaj ima i međunarodni i politički položaj jedne zemlje, odnosno
njena uloga u međunarodnoj podeli rada.
U savremenim uslovima koje obeležava globalizacija ekonomskog života,
postojanje velikih i snažnih međunarodnih ekonomskih organizacija i integra-
cija (Evropska unija, Međunarodne finansijske institucije, OECD, STO, regio-
nalna udruženja i sl.) – ekonomska politika jedne države nužno mora uvažavati
pravila, zakonodavstvo i planove tih međunarodnih činilaca i institucija. Kroz
šire procese povezivanja i integracije nacionalnih privreda obezbeđuje se ujed-
načavanje, harmonizacija i komplementarnost ekonomske politike različitih
zemalja i regiona.

1.5. Preduzeće
Preduzeće je ekonomski subjekt u okviru kojeg se, u robno-novčanoj
privredi, obavlja određena privredna delatnost i aktivnosti.
Shvatanje pojma preduzeće menjalo se u istorijskim razdobljima. Ono se
uvek javljalo kao oblik obavljanja privrednih delatnosti i, manje ili više, aktivni
privredni i društveni subjekt. U literaturi i praksi su se koristili različiti nazivi
za oznaku pojma preduzeće.7
Jednu od najstarijih definicija preduzeća dao je francuski autor Kursel Senej
(Courcelle Seneuil) i objašnjava ga kao „svaku ljudsku aktivnost koja koristi
razne sile da bi ostvarila određeni cilj“.8 Ovde se pojam preduzeća vezuje za
„ljudsku aktivnost“ i odražava mnoštvo pojavnih oblika privrednih i drugih
aktivnosti koje su se pod nazivom „preduzeće“ razvijale i gasile od druge polo-
vine XVIII veka sve do danas.
Kao oblik privredne aktivnosti i poslovanja, preduzeće prirodno evoluira
prostorno i vremenski, po formi i sadržini. Kontinuitet preduzeća kao oblika
7
Samo u jugoslovenskoj praksi preduzeće je doživljavalo brojne metamorfoze. Npr.
nazivi: „privredna organizacija“, „radna organizacija“, „organizacija udruženog rada“,
„poslovni sistem“ i sl. – u suštini su označavali preduzeće u raznim fazama društvenog
i ekonomskog razvoja
8
Courcelle Seneuil, „Traite des enterprises privees“, Galimard, Paris, 1855.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 13

organizacije društvenog rada i ekonomskih aktivnosti zasniva se na pretpostav-

ci da se oblici organizovanja rada u robnoj proizvodnji bitno ne razlikuju u
različitim društvenim sistemima. Društvena i ekonomska obeležja preduzeća
evoluiraju sa transformacijom svojine i razvojem tehničke osnove preduzeća,
odnosno podele rada.
Razvoj komponenata proizvodnje, tehničke osnove i podele rada, kao i
omasovljavanje proizvodnje i procesi automatizacije, dovode do promena kva-
litativnih obeležja preduzeća. Na položaj i reprodukciju preduzeća doprinose
uticaj i mere ekonomske politike države.
Tržišni koncept preduzećem smatra „svaki samostalni finansijski subjekt
koji proizvodi za tržište robu ili usluge“. Ovakvo shvatanje prisutno je bez
obzira na heterogenost tehnoloških i radnih procesa koje savremeno preduze-
će objedinjuje. U takvom, tržišno zasnovanom konceptu preduzeća, težište je
na pravnom statusu i vlasništvu nad komponentama preduzeća (imovinska
autonomija) i profitu koji ono treba da ostvari.9
Ekonomski karakter preduzeća proizilazi iz njegove materijalne baze koju
čine kapital i ljudski rad, kao i ekonomskih zakonitosti i principa na kojima se
zasniva poslovanje i razvoj preduzeća.
Preduzeće je danas složen ekonomski i organizacioni subjekt koji podrazu-
meva detaljnu unutrašnju podelu rada, poslova i funkcija, a samim tim i potre-
bu njihovog koordiniranja ka efikasnom ostvarivanju postavljenih ciljeva.
Savremene teorije preduzeća izučavaju ga kao racionalni, ekonomski si-
stem sa preduzetnikom i menadžerom na čelu, dok ga teorije o organizaciji
prevashodno definišu kao organizacioni oblik, sa definisanim i složenim me-
đuljudskim odnosima. Savremeno preduzeće je, međutim, složeni sistem koji
podrazumeva jedinstvo i usklađenost ekonomskih i socijalnih komponenata
i faktora njegove organizacije.10
S aspekta ekonomike poslovanja, preduzeće posmatramo kao osnovni eko-
nomski organizovani oblik poslovanja i ekonomske aktivnosti ljudi, sa određe-
nim i definisanim ciljevima. U tom smislu ono predstavlja oblik kolektivnog
(zajedničkog) rada i aktivnosti, ekonomski i organizacioni subjekt u kome
9
P. Baran i P. Swezy ističu da su glavni ciljevi modernog preduzeća „visoki dohoci upra-
ve, dobri profiti, čvrst konkurencijski položaj i rast“ („Monopolski kapital“, str. 34).
10
U savremenom kapitalizmu i preduzeće dobija nove karakteristike i značaj. Tako P.
Drucker kaže da „multinacionalno preduzeće koje optimalizuje proizvodne resurse,
tržišne mogućnosti i sposobnosti rukovodilaca izvan i preko nacionalnih granica je
stoga, prirodni, uistinu nužan odgovor ekonomskoj realnosti“ (Peter Drucker: „Mana-
gement, Tasks, Responsibility, Practices“, str. 88).

MTVU lekcije
14 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

se ostvaruju reprodukcija i funkcionisanje raznovrsnih delatnosti, procesa

rada i međuljudskih odnosa.
U istorijskom razvoju ekonomije, šire posmatrano, preduzeća predstavljaju
nosioce i generatore ne samo ekonomije, već i društva, odnosno civilizacije. Od
poslovanja, rasta i razvoja preduzeća – umnogome zavisi tempo privrednog i
društvenog razvoja svake zemlje, širih i užih regiona.

1.6. Preduzetništvo
Preduzetništvo predstavlja aktivnost kreativnog kombinovanja raspoloživih
faktora u preduzeću kojom se, uz preuzimanje rizika u procesu poslovanja, ostva-
ruju odgovarajući rezultati preduzeća ili drugog oblika obavljanja poslova.
Preduzetništvo označava proces stvaranja novih vrednosti, organizacija
i organizacionih oblika u čijoj osnovi su inovativnost, odnosno sposobnost
stvaranja, održavanja i razvijanja novoga.
Preduzetništvo objedinjuje aktivnosti i procese predviđanja (vizije), inova-
tivnosti, prihvatanje rizika i učenje. Rezultat kombinovanja ovih raznovrsnih
procesa je rađanje, obavljanje i reprodukovanje novih poslovnih poduhvata.
Preduzetništvo se označava kao skup raznovrsnih sposobnosti, veština
i funkcija koje poseduje i koristi preduzetnik (vlasnik, menadžer) u obavlja-
nju svoje konkretne privredne aktivnosti. One se odnose na organizovanje,
koordiniranje, nadzor, upravljanje i rukovođenje procesima rada, poslovima
i izvršnim akcijama.
Šire gledano, preduzetništvo podrazumeva obavljanje niza raznovrsnih
aktivnosti i poslova. U osnovi preduzetništva je spremnost na prihvatanje po-
slovnog rizika. Bez preduzetništva i preduzetničkih inicijativa, rad preduzeća
bi se svodio na puko reprodukovanje, preživljavanje i odumiranje.
Osnovna vezivna karika svih interesa i zajednički imenitelj svih tržišno
usmerenih preduzeća jeste preduzetništvo i preduzetnički interes.11
Preduzetništvo se u literaturi ponekad tretira i kao poseban faktor proiz-
vodnje i poslovanja – pored kapitala, zemljišta i radne snage. Njegov zadatak
11
„U svim ekonomskim sistemima u kojima je u istoriji ekonomije preduzetnički interes
favorizovan kroz slobodno privatno preduzetništvo, ekonomski razvoj je bio ekspanzi-
van, to su danas ekonomski najrazvijenije zemlje sveta. Tamo gde je uspostavljen sistem
tzv. „kontrolisanog“ preduzetništva sa ingerencijom države u privredu i preduzeća
– rezultati privrednog i društvenog razvoja su daleko od potencijalnih, primerenih
raspoloživim resursima“ (grupa autora: „Ekonomika preduzeća“, Ekonomski fakultet,
Beograd 1997, str. 28).

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 15

je da na najpovoljniji i najuspešniji način kombinuje i koordinira ostale proiz-

vodne faktore i raspoložive resurse.12
U svim delatnostima i poslovima gde je uključen veći broj učesnika, nu-
žna je njihova povezanost, usklađenost i koordinacija. Preduzetništvom i
preduzetničkim aktivnostima se zadovoljavaju i usklađuju potrebe preduzet-
nika, odnosno uloženog kapitala, zaposlenih kadrova i društva.
Preduzetništvo – u smislu bavljenja poslovima i vođenja poslova (biznis)
– dobija poseban zamah i značaj sa razvojem robne proizvodnje i tržišne konku-
rencije, kao i u složenijim procesima rada. U tim uslovima sve više je naglašena
potreba stalnog praćenja tržišta i reagovanja na njegove impulse, radi uspešnijeg
prilagođavanja delatnosti i akcija preduzeća zahtevima ponude i tražnje.
Preduzetnička funkcija i sposobnosti u savremenim uslovima postaju sve
složenija kombinacija proizvodnih, organizatorskih i marketinških aktivnosti
menadžera i zaposlenih.
Slobodno privatno preduzetništvo obuhvata određene inicijative, slobo-
de i prava. Među njima su: pravo vlasnika na ostvareni profit, na obavljanje i
okončanje svakog zakonom dozvoljenog posla, na investiranje i neinvestiranje,
na sklapanje ugovora i slično. Slobodno preduzetništvo podrazumeva i pravo
kupovine i prodaje po sopstvenom nahođenju, kao i pravo slobodnog formira-
nja cena svojih proizvoda i usluga.
U društvenim sistemima koje je karakterisao tzv. socijalistički način pro-
izvodnje, preduzetničku funkciju uglavnom je preuzimala država. To je tzv.
kontrolisano preduzetništvo. U kontrolisanom preduzetništvu organi države
i njeni delegirani predstavnici obavljaju ulogu „društvenih preduzetnika“. Oni
organizuju proizvodnju, razvijaju proizvodne snage i resurse i programiraju
uslove za prenošenje preduzetništva na kolektivne proizvođače.13
Iako postoji jasna diferencijacija između privatnog i kontrolisanog predu-
zetništva, u većini zemalja postoji mešovit ili kombinovani sistem privatnog i
javnog ili društvenog preduzetništva. Efikasnost privrede u celini opredeljuje
vrsta preduzetništva koja je preovlađujuća u datom vremenu.
12
Preduzetništvo se definiše i kao proces koordinacije, rasporeda i korišćenja ljudskih i
drugih potencijala organizacije, radi postizanja njenih ciljeva.
13
„Proces tog prenošenja i afirmacije udruženih proizvođača kao kolektivnih preduzet-
nika već je započeo kod nas. Naročit mu je zamah dalo radničko samoupravljanje i
nastojanje da se ono dalje razvija kao celovit sistem odnosa udruženog rada. To omo-
gućava našim radnicima da bez posrednika i opunomoćenika upravljaju svojim radom
i svim poslovima društvene reprodukcije.“ (dr Ivo Brkljački, Ekonomska enciklopedija,
Zagreb, str. 186).

MTVU lekcije
16 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Značaj preduzetništva u širem smislu ogleda se i u postojanju i negovanju

tradicije i kulture preduzetništva, kao i odnosa države i društva prema pred-
uzetništvu i preduzetnicima, preko odgovarajućeg ekonomskog i društvenog
ambijenta, odnosno ekonomske politike.

1.7. Preduzetnik
Termin preduzetnik u ekonomsku nauku uveo je francuski autor Kantijon
(Cantillon) u knjizi „Rasprava o prirodi trgovine” (1725). Kao preduzetnike,
ovaj autor je označio zakupce zemljišta, trgovce, graditelje, ali i slikare, lekare
i advokate – naglašavajući neizvesnost i rizike u njihovoj delatnosti. Kasnije
je terminu preduzetnik dodat i pojam inovativnosti, tako da je „preduzetnik”
označavao pojedince koji isprobavaju nove poslovne kombinacije i neistražene
tehnologije.
Preduzetnik je lice koje prihvata rizik i šanse koje se stvaraju u kreiranju
i vođenju novog poslovnog poduhvata. On inicira, kreira i realizuje taj novi
poslovni poduhvat, prihvatajući rizike i neizvesnosti koje on nosi i izaziva.
Osnovno obeležje preduzetnika je da on stvara novi poslovni poduhvat u
čijoj osnovi su kreativnost, rizik i neizvesnost u obavljanju posla.
Preduzetnik – kao subjekt i nosilac preduzetničkih aktivnosti – vremenski
prethodi preduzeću kao kategoriji i predmetu izučavanja. U dugom razdoblju
od skoro dva veka, preduzeće se identifikovalo sa preduzetnikom i vlasnikom,
ili je bilo sinonim sadržine njegove aktivnosti.
Istorijski posmatrana uloga preduzetnika ogleda se u tome da je preduzet-
nik oličenje vlasnika, menadžera, upravljača i rukovodioca.
Zadatak preduzetnika je da kombinuje raspoložive faktore svoga preduzeća
u celovit poslovni organizam i da obavlja određenu privrednu (poslovnu) ak-
tivnost u cilju sticanja profita.
Kao preduzetnik se javlja pojedinac, ali i grupa ljudi koji su spremni i spo-
sobni da zajednički kreiraju nove ideje i nove mogućnosti i da za njih obezbede
potreban ambijent, kapital i ljude. Oni stvaraju i menjaju preduzeće, kreiraju
organizaciju i upravljanje i prihvataju poslovne rizike.
Preduzetnici su kreatori bitnih promena u preduzeću. Takvom ulogom
se obezbeđuje odgovarajuća pozicija preduzeća i njegove prednosti u odnosu
na slična i konkurentska preduzeća.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 17

Kao kreator novih poslovnih ideja i mogućnosti, preduzetnik inicira i pod-

stiče razvoj poslova i njihovu organizaciju. Preduzetnici su one ličnosti ili grupe
koji kreiraju promene u preduzeću.14
Rezultati uspešnog preduzetnika su uvek vidljivi i ogledaju se u visokoj efi-
kasnosti i efektivnosti preduzeća, visini profita, bržem tempu njegovog rasta i
razvoja u odnosu na konkurentska preduzeća.15
Nedostatak ili nedovoljna preduzetnička sposobnost i inicijativa mogu da
izazovu zaostajanje preduzeća u svim parametrima poslovanja i razvoja, gublje-
nje pozicije na tržištu ili čak prestanak rada i bankrotstvo preduzeća.
Preduzetništvo i preduzetnik su bazična pokretačka poluga preduzeća
i privrednog razvoja u tržišnim uslovima. Pokretački mehanizmi tržišne
privrede ne mogu se shvatiti bez razumevanja preduzetništva i preduzetničke
funkcije. Pri tome je beznačajno da li tu funkciju obavlja vlasnik ili profesio-
nalni menadžer u ime vlasnika.
Uspeh ili neuspeh preduzeća, brži ili sporiji tempo rasta i privrednog raz-
voja se prevashodno objašnjavaju uspešnim ili manje uspešnim obavljanjem i
razvojem funkcije preduzetništva.

1.8. Poslovanje
Poslovanje predstavlja proces obavljanja i izvršavanja poslova, odnosno
delatnosti preduzeća. Ono obuhvata ka ko obavljanje određene konkretne
delatnosti proizvodnje ili usluga, tako i stvaranje tehničkih, materijalnih, fi-
nansijskih, kadrovskih, administrativnih i drugih uslova i pretpostavki funkci-
onisanja preduzeća ili drugog oblika obavljanja poslova. Dakle, poslovanjem se
obuhvata širok spektar raznovrsnih poslova i aktivnosti, čijim usklađivanjem i
sinhronizovanjem preduzeće postiže zadate ciljeve. Ono sadrži i koordinaciju
raznovrsnih poslova u procesu obavljanja delatnosti preduzeća.
Da bi preduzeće poslova lo, odnosno obavlja lo proces poslovanja, mora
raspolagati potrebnim komponentama i uslovima (kadrovi, sredstva, organi-

14
„Preduzetništvo je sposobnost neke osobe da zapazi povoljnu priliku za posao, da pri-
kupi kapital potreban da se ta prilika iskoristi i da započne neki posao preuzimajući
rizik da neće uspeti ali u nadi da će postići uspeh da smišlja, razvija i realizuje nove i
profitabilne ideje i programe“ (Koontz, H., Fulmer, R.: „Ključni faktori i preduzetniš-
tva“, Oslobođenje, Sarajevo, 1990, str. 67).
15
Inicijativa i inovativnost, dinamika i smelost su osnovne osobine preduzetnika. On
treba da bude pionir, stvaralac, strateg, vođa i sanator preduzeća.

MTVU lekcije
18 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

zacija), kao i relevantnim impulsima i informacijama iz okruženja (propisi,

tržište, konkurencija) i samog preduzeća.
Poslovanje preduzeća sadrži prostornu dimenziju, odnosno uvek se obavlja
u datom prostoru, kao i vremensku dimenziju, koja podrazumeva vremenski
period obavljanja poslova. U slučaju tzv. virtuelne organizacije, uz pomoć sa-
vremene elektronske komunikacije – prostorna dimenzija poslovanja se racio-
nalizuje i gubi na značaju kao uslov postojanja i funkcionisanja preduzeća.
Poslovanje se uvek obavlja u odgovarajućem, datom ambijentu sa određe-
nim i definisanim pravilima, procedurama i postupcima. Ta pravila su eks-
terna (propisi, zakoni, kodeksi) i interna, u vidu unutrašnjih propisa (statuti,
pravilnici, norme).
Poslovanje prati određena tehnologija izvršavanja poslova, koja podrazu-
meva precizno postavljene i određene zahteve. Usklađivanjem svih zahteva
prema kriterijumu postavljenih ciljeva, poslovanje može da daje željene rezul-
tate.
Uspešno poslovanje kao cilj svakog preduzeća je rezultanta ukupnosti delo-
vanja raznovrsnih spoljnih i unutrašnjih faktora, odnosno nosilaca aktivnosti
i poslova.16 Tako je, na primer, poslovanje finansijski uspešno ako preduzeće
ostvaruje i povećava dobit (profit) i obrnuto, ako iskazuje gubitak, ono je finan-
sijski neuspešno. Organizaciona uspešnost poslovanja ogleda se u primeni savre-
mene organizacije, metoda i tehnika, kao i dobrim međuljudskim odnosima.
Poslovanje je kadrovski uspešno ako je uspešno upravljanje ljudskim resursima,
obezbeđena optimalna kadrovska opremljenost i učinak zaposlenih, po princi-
pu „pravi čovek na pravom mestu“.
Poslovanje podrazumeva i zahteva egzaktna merila, kriterijume i standarde.
Stoga je za svako preduzeće značajno praćenje i analiza dinamike poslovanja.
Oni služe kao parametar za unapređenje poslovanja.
Poslovanje je dinamična kategorija i podrazumeva stalne promene, kako
ciljeva, tako i metoda i tehnika. Unapređenje poslovanja i njegove efikasnosti
u svim segmentima jedan je od stalnih i dugoročnih ciljeva svakog preduzeća
i njegovog menadžmenta.

16
U praksi se često uspešno poslovanje identifikuje sa stvaranjem dobiti preduzeća. To je,
međutim, uzak i jednostran pristup, jer dobit može da bude rezultat trenutnih tržišnih
ili drugih okolnosti, a da preduzeće nije u stanju da obavlja proces reprodukcije, odno-
sno delatnost za koju je osnovano.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 19

2. EKONOMIKA PREDUZEĆA

Ekonomika preduzeća spada u grupu ekonomskih nauka.

Ekonomika preduzeća je naučna oblast koja se bavi izučavanjem ekonomije
preduzeća i drugih oblika privrednih aktivnosti. Ona je složena sveobuhvatna
disciplina koja izučava ekonomska stanja, ekonomske procese i ekonomske od-
nose u okviru preduzeća. U okviru ekonomike preduzeća vrši se kvalitativna i
kvantitativna analiza svih ekonomskih pojava, kategorija i odnosa u preduzeću
i njegovom širem ekonomskom i funkcionalnom okruženju.
Ekonomika preduzeća obezbeđuje ekonomske instrumente za efikasno
upravljanje i poslovanje preduzeća. Ona kreira teorijsku podlogu i instru-
mente za strateško i operativno vođenje ekonomije preduzeća. Na taj način
ekonomika preduzeća stvara uslove za razvoj šire, granske ili nacionalne eko-
nomije i zadovoljavanje širokog spektra ekonomskih potreba u okviru i izvan
preduzeća. U odvijanju tih procesa značajan je izbor pravaca budućeg razvoja
preduzeća, imajući u vidu raznovrsnost interesa, spoljnih zahteva i ograničenja.
Kroz to izučavanje se stvaraju pretpostavke za postizanje postavljenih ciljeva
preduzeća, shodno raspoloživim sredstvima, odnosno resursima.
Ekonomika preduzeća izučava metode i tehnike poslovanja preduzeća. Po-
moću metoda i tehnika obezbeđuju se efikasnost raspoloživih komponenata i
resursa preduzeća, kao i optimalni rezultati njegovog poslovanja.
Ciljevi i metode ekonomike preduzeća usmereni su ka traženju optimal-
nih rešenja za realizaciju zadataka preduzeća u uslovima ograničenih resursa
i konkurencije na tržištu.
Ekonomika preduzeća obuhvata celokupnost ekonomskih interesa odnosno
ciljeva preduzeća, njihova kvalitativna i kvantitativna svojstva i međusobne od-
nose. Ona izučava efikasnost i efektivnost funkcionisanja i razvoja preduzeća
kao privredne jedinice i subjekta poslovanja.

2.1. Istorijski razvoj ekonomike preduzeća

Ekonomika preduzeća je relativno mlada naučna disciplina. Ona se u svom
istorijskom razvoju razvijala više kao rezultat drugih srodnih naučnih discipli-
na i ekonomske prakse, a manje usled sopstvenih istraživanja.

MTVU lekcije
20 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Pr ve značajnije doprinose saznanju o preduzeću dali su srednjovekovni

trgovci u svojim „trgovačkim knjigama“. One su sadržavale korisna uputstva,
zaključke i stavove stečene na osnovu dugog iskustva.17
Pr vi tragovi nauke o ekonomiji preduzeća nalaze se krajem XV veka. U
delu Luke Pačolija „Priručnik za aritmetiku, geometriju, razmere i odnose“,
objavljenom 1494. godine, pr vi put je objavljena tehnika dvojnog knjigovod-
stva, kao pr va uopštena saznanja o ekonomiji trgovine, odnosno trgovačkih
preduzeća. Od tada, pa u toku naredna četiri veka, knjige i radovi o metodama
i tehnici knjigovodstva biće istovremeno i najpouzdaniji izvori koji sadrže spo-
radična, ali ipak donekle uopštena saznanja o ekonomiji trgovine i trgovinskih
preduzeća.18
Temelji ekonomike preduzeća postavljeni su u Nemačkoj, u pr vim dece-
nijama XX veka. U to vreme objavljuju se značajni radovi iz knjigovodstva i
knjigovodstvenih bilansa nemačkih autora Šmalenbaha, Nikliša i Melerovica.
Iako u pr vi plan stavljaju principe efikasnosti računovodstvene kontrole,
planiranja troškova i bilansa, nesumnjiv je doprinos ovih autora razvoju eko-
nomike preduzeća kao nauke u njenoj početnoj fazi.19 U radovima ovih autora
izražena je orijentacija na ekonomsku sadržinu preduzeća, a manje na metode
i tehnike istraživanja ekonomskih pojava.
Ekonomika preduzeća kao naučna disciplina ima, dakle, korene u knjigo-
vodstvenim i bilansnim teorijama nemačkih autora. Stoga mnoga saznanja i
teorijski zaključci ekonomike preduzeća nose pečat knjigovodstveno-bilansnih
kategorija i koncepata. U tim izučavanjima više se posmatraju stanje i bilansi u
preduzeću, a manje ponašanje ljudi i njihovi odnosi u okviru preduzeća.
I prvi naučni radovi domaćih autora iz oblasti ekonomike preduzeća i anali-
ze bilansa su pod snažnim uticajem pomenutih i drugih nemačkih autora. Oni
se odnose na istraživanja kategorija međuzavisnosti troškova, fiksnih troškova,
finansija preduzeća, bilanse, kontne planove, odnose između pojedinih vrsta
troškova i slično.
Karakteristika ovih istraživanja je odsustvo kompleksnijeg sistemskog
pristupa ekonomiji preduzeća. Skoro da se ne izučavaju elementi ulaganja i
17
Svoje doprinose ekonomici preduzeća putem istraživanja u oblasti matematike i tehni-
ke građenja, indirektno su dali i Leonardo da Vinči i Rene Dekart. Videti: S. Kukoleča:
„Ekonomika preduzeća“, Zagreb, 1965, str. 18-25.
18
Dr S. Kukoleča, isto, str. 26.
19
E. Schmalenbach: „Dinamische Bilanz, Grundlagen des Selbstkostenrechnung und
Kontenzahmen“; H. Nicklish: „Die Betriebswirtschaft“; K. Mellerowicz: „Allgemeine
Betriebswirtschaftslehre“.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 21

rezultata, angažovanje i trošenje sredstava u jedinstvenom procesu reprodukci-

je preduzeća, već uglavnom, i to parcijalno: proizvodnja, promet, finansiranje,
bilansi, troškovi i slično.
Pošto ekonomika preduzeća kao naučna disciplina ima svoje korene u knji-
govodstvenim i bilansnim teorijama, to i njeni zaključci i istraživanja nose pe-
čat tih knjigovodstveno-bilansnih koncepata. Oni se zasnivaju na posmatranju
„slike preduzeća“ umesto njegovog ponašanja u realnom životu. Takav pristup
proizvodi u nizu vremenskih preseka seriju statičkih slika kvaliteta ekonomije
preduzeća, strogo uklopljenih u bilansne forme – umesto stalnog i neposred-
nog sagledavanja njene dinamike. Ovo nije dovoljno sa stanovišta ekonomike
preduzeća kao naučne discipline koja treba da obezbedi teorijsku osnovu za
uspešno i operativno vođenje ekonomije preduzeća.
U razvoju ekonomike preduzeća kao naučno-nastavne discipline, odnosno
izučavanju ekonomske sadržine aktivnosti preduzeća, značajan je doprinos
američke škole. Kao kolevka naučne organizacije rada (scientific management)
u razvoju nauke u ovoj oblasti, američki autori bili su orijentisani uglavnom na
raznovrsne metode i tehnike rada preduzeća i praktičnu primenu tih metoda
u preduzeću.
Uticaj američkih autora na razvoj teorijske misli u ovoj oblasti u Evropi
postaje sve izraženiji, kako preko škola u kojima se osposobljavaju operativni
rukovodilački kadrovi, tako i kroz organizacionu praksu zajedničkih ulaganja
preko međunarodnih korporacija.
Pojava metodoloških naučnih disciplina, kao što su operaciona istraživanja,
teorija igara, statistička analiza i sl., čija primena je usmerena pr venstveno na
preduzeća, takođe doprinosi bržem razvoju ekonomike preduzeća. Te nove me-
tode obećavale su svojom primenom i rezultatima brži napredak u istraživanju
problema ekonomike preduzeća.
Primena novih metoda je doprinela da se šezdesetih godina dvadesetog veka
pojavi zaokret u ekonomici preduzeća, usmeravajući istraživanja na metode, a
preko njih na ekonomsku sadržinu života u preduzeću.
Ovaj pravac istraživanja karakterišu:
1. razvijanje brojnih metoda i tehnika rukovođenja (menadžmenta) i odlu-
čivanja u preduzeću;
2. tržišni aspekt i karakteristike ekonomike preduzeća;
3. uvođenje i razrada metoda operacionih istraživanja u proces odlučivanja
preduzeća;
4. kibernetizacija preduzeća kao organizacionog sistema.

MTVU lekcije
22 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

U izučavanju ekonomske i metodološke problematike preduzeća (kompani-

ja, korporacija), posebnu ulogu u dosadašnjem razvoju imao je menadžment.20
I ovde je težište izučavanja i istraživanja počivalo na razvijanju novih tehnika
i metoda poslovanja preduzeća. Pri tome su ciljevi i ekonomska sadržina obu-
hvatani samo kao društveno-ekonomska pretpostavka primene metoda, bez
njihove dublje analize, povezanosti i međuzavisnosti.
Nove metode odlučivanja u rukovođenju bile su privlačne sa stanovišta
primene i prihvatanja od strane rukovodstva kao veoma uspešan instrument
menadžmenta. Teorija odlučivanja i „teorija igara“ su se vrlo brzo razvile kao
naučno-nastavne discipline – potiskujući najčešće u drugi plan sam predmet
o kome se odlučuje, odnosno preduzeće i njegove tehnološke, organizacione
i radne procese.
Ovakav kvantitativni pristup je usporavao i potiskivao u drugi plan razvoj
ekonomike preduzeća. Ekonomska sadržina zbivanja u preduzeću izučavana
je iz posebnog ugla tržišne dinamike. Primenom matematičko-grafičkih me-
toda vrši se analiza dinamike ekonomskih aktivnosti i rezultata preduzeća.
Tržišni faktori imaju prevashodan uticaj na prodaju proizvoda u savremenim
uslovima, pa je njihovo praćenje i izučavanje postalo značajan predmet i sadr-
žaj ekonomike preduzeća.
Na ovim osnovama pojavljuje se i marketing, kao zasebna disciplina, koja
u vrlo kratkom vremenskom razdoblju razvija i usavršava veštinu trgovanja
u Americi i Evropi. Marketing postaje glavni instrument tržišne orijentacije
savremenog preduzeća i kriterijum njegove uspešnosti i razvija se kao moćna
naučna disciplina.
Metode operacionih istraživanja predstavljaju takođe novo područje kvan-
titativnih metoda u ekonomskom odlučivanju. Među njima su: linearno i neli-
nearno programiranje, mrežno planiranje, dinamičko programiranje i slično.
One nalaze sve širu primenu u organizovanju procesa proizvodnje i prodaje.
Simuliranje budućih, odnosno željenih stanja, sve češće se javlja kao jedna od
matematičkih metoda u analizi i planiranju razvoja preduzeća.
Široka primena ovih matematičkih metoda imala je specifična dejstva na
razvoj ekonomike preduzeća kao nauke. Ekonomska efikasnost primene tih
metoda uslovljena je poznavanjem ekonomske suštine problema preduzeća koji
se rešavaju pomoću tih metoda. Preterana usmerenost na upotrebu matema-
20
Menadžment shvaćen kao jedinstvena funkcija upravljanja i rukovođenja – bila je i
ostala osnovna orijentacija u izučavanju problematike preduzeća američkih teoretičara
i praktičara.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 23

tičko-statističkih metoda vodila je zaostajanju izučavanja ekonomske suštine

procesa i unutrašnjih odnosa u preduzeću. Izučavanje brojnih metoda stoga
često postaje samo sebi svrha. Oni se obično primenjuju na hipotetične i teorij-
ske slučajeve umesto da služe rešavanju konkretnih problema preduzeća.21
Šezdesetih godina prošlog veka javlja se snažan prodor kibernetike u upra-
vljanju procesima reprodukcije u preduzeću. Konstruiše se „kolo povratne spre-
ge“ u cilju upravljanja dinamikom organizacionog sistema.22 U preduzećima se
ta dinamika određuje ulazno-izlaznim elementima ekonomije preduzeća, kao
posebnog ekonomskog sistema. Interakcija tih ulazno-izlaznih (input-output)
elemenata sagledava se na osnovu statistički utvrđenih korelacija u dinamici
pojedinih elemenata odnosno komponenti preduzeća. Na ovaj način se razvija
industrijska dinamika kao posebna naučno-metodološka disciplina, usmerena
na upravljanje ponašanjem preduzeća kao ekonomskog sistema. U tom modelu
ekonomska obeležja ponašanja ljudi (zaposlenih) nisu dovoljno teorijski izučena
niti naučno i analitički sagledana u okviru preduzeća.
Raznovrsna kolebanja u razvoju ekonomike preduzeća kao nauke proizi-
laze iz nedovoljno jasno postavljenog cilja, odnosno ciljne funkcije te nauke.
Parcijalne metode istraživanja pojedinačnih komponenti (faktora) ili funkcija
preduzeća – uslovljavaju raznovrsnost parcijalnih ciljeva i njihovu nepoveza-
nost. One mogu dati odgovor na pitanje KAKO unaprediti pojedine segmente
ili pojave u preduzeću, njegovom delu, fazi reprodukcije i sl., ali ne daju celo-
vite naučne odgovore na pitanja opstanka i razvoja preduzeća kao složenog
ekonomskog, organizacionog i racionalnog društvenog sistema (podsistema).
Raznovrsne metode i tehnike vodili su parcijalizaciji u izučavanju ekonomike
preduzeća kao naučne discipline.
Organizacione metode istraživanja, a pogotovu matematičke metode ope-
racionih istraživanja, teorije odlučivanja, teorije igara, industrijska dinamika
– služe ekonomici preduzeća kao značajan instrument istraživanja, ali po svojoj
suštini i sadržaju nisu uključene u sistem ekonomskih nauka. Te metode često
izlaze iz ekonomske suštine problema preduzeća i svode se na upravljačke me-
tode u ekonomiji preduzeća.

21
Dr S. Kukoleča s tim u vezi kaže: „Teorije zaliha, čekanja i sl. koje bi po svojoj usmere-
nosti trebalo vanredno efikasno da posluže kontroli kruženja sredstava u reprodukciji i
kontroli produktivnosti – teško prodru u operativni život preduzeća upravo zbog toga
što ekonomika preduzeća svojom teorijskom analizom zaostaje u izučavanju pretpo-
stavki za primenu tih kvantitativnih metoda“ (dr S. Kukoleča: isto, str. 34).
22
J.W. Forester: „Industrial Dynamics“, str. 17.

MTVU lekcije
24 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Razvoj organizacionih i drugih metoda i tehnika istraživanja poslovanja

preduzeća, doprineo je sagledavanju kompleksnosti i snažnom razvoju ekono-
mike preduzeća kao naučne discipline u uslovima industrijalizacije, tržišnog
okruženja i informatike.

2.2. Razvoj ekonomike preduzeća u jugoslovenskoj

teoriji i praksi
Pr vi celovitiji naučni pristup ekonomiji preduzeća na našim područjima
javlja se tridesetih godina dvadesetog veka na visokim ekonomsko-komercijal-
nim školama u Beogradu i Zagrebu. Izučavan je uglavnom ekonomsko-knjigo-
vodstveni aspekt preduzeća i to samo fragmentarno, kao npr. teorija troškova,
po ugledu na nemačke ekonomiste Melerovica i Šmalenbaha.
Posle Drugog svetskog rata uobličavale su se i razvile raznovrsne discipline
ekonomike preduzeća, koje su bile zasnovane na dotadašnjim radovima teore-
tičara i zakonodavnom normiranju preduzeća kao privrednog subjekta.
Poseban doprinos razvoju ekonomike preduzeća u tom periodu da li su
prof. Stevan Kukoleča i prof. Živko Kostić – zaokružujući i uobličavajući ovu
naučnu disciplinu u okviru ekonomike i organizacije preduzeća.

2.2.1. Ekonomika i organizacija preduzeća kao jedinstvena

naučna disciplina
Većina posleratnih teoretičara ekonomike preduzeća polazila je od tada
prihvaćenih teorijskih stavova građanske ekonomije, sa težnjom da se „aktue-
lizuju“ specifičnostima koje je postavljao administrativni – socijalistički način
proizvodnje. Tako su, na primer, proširivani dotadašnji okviri teorije troškova
(uglavnom nemačkih autora) sa ciljem da se ona prilagodi novim, aktuelnim
društvenim odnosima. U istoj naučnoj disciplini obuhvaćen je i obrađivan i
određeni broj pitanja nauke o organizaciji.23
Ova disciplina klasičnu teoriju troškova proširuje na granične (marginalne)
troškove, uz širenje okvira ekonomike preduzeća na ekonomske principe repro-
dukcije, sredstva za proizvodnju (faktore proizvodnje) i prikazivanje procesa
proizvodnje u preduzeću kao organizacionog fenomena.
U teorijski okvir ekonomike preduzeća uvodi se detaljna analiza organiza-
cije funkcija u preduzeću.
23
Kao zastupnike ove koncepcije, dr S. Kukoleča navodi: D. Petrovića, Š. Babiča, K. Adži
Mitreskog, V. Dešića i dr.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 25

Ova koncepcija okrenuta je ekonomiji rada i sredstava, kombinovanju fak-

tora proizvodnje u cilju ostvarivanja maksimalnog ekonomskog uspeha i po-
sebno troškovima preduzeća. Na taj način uspostavlja se direktna veza između
poslovne odluke i poslovnog, odnosno ekonomskog rezultata. Posebno mesto
u vođenju poslovne politike preduzeća pripada troškovima, odnosno potrebi
njihove stalne analize i smanjivanja u dinamici poslovanja preduzeća.
U ovom teorijskom pristupu organizaciona problematika je zastupljena u
jednakoj meri kao i problematika ekonomije preduzeća. Posebno mesto u izu-
čavanju ove discipline dobijaju nove kategorije „samoupravljanje“ i „udruženi
rad“. Preduzeće (radna organizacija) je normirano i uobličeno kao ekonomski
i organizacioni podsistem u sistemu samoupravljanja i udruženog rada.
Ekonomska problematika preduzeća izučavala se, pak, samo fragmentarno,
bez povezivanja i zaokruživanja u okvire preduzeća kao ekonomske i organ-
izacione celine.
U normativnom sistemu, odnosno za konskom regulisanju tog perioda,
preduzeće ne predstavlja ekonomski subjekt i celinu. Ono u čitavom periodu
tzv. socijalističkog samoupravljanja nosi značajne ideološke premise i karakteri-
stike. Tržišna dimenzija preduzeća je potpuno potisnuta, a ulogu regulatornog
mehanizma preduzeća vrše paradržavne i paraekonomske institucije.

2.2.2. Ekonomika preduzeća i organizacija preduzeća

kao posebne naučne discipline
Koncepcija odvojenog i paralelnog izučavanja ekonomike preduzeća i orga-
nizacije preduzeća celovito je obrađena u radovima naših poznatih autora dr
Stevana Kukoleče i dr Živka Kostića.24
Ovom koncepcijom izdvaja se organizaciona tematika iz domena ekono-
mike preduzeća. Ekonomika preduzeća je „konkretna ekonomska stvarnost
koja se izražava u određenim stanjima ili u određenim promenama tih stanja
u zavisnosti od ciljeva koji joj se postavljaju“.
U ekonomiji preduzeća uvodi se pojam „mezoekonomija“, kao sistemska
karika između ekonomije pojedinca (mikroekonomija) i ekonomije društva
(makroekonomija) u celini. Istražuju se teorijske osnove ulaganja i rezultata
prouzrokovanih međusobnim odnosima u dinamici ovih ekonomski poveza-
nih i međuzavisnih ljudskih i materijalnih komponenata.

24
Dr Živko Kostić: „Osnovi teorije mezoekonomije“; „Organizacija preduzeća“; dr Stevan
Kukoleča: „Ekonomika preduzeća“.

MTVU lekcije
26 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

Ciljevi preduzeća uslovljeni su ulogom konkretnog preduzeća u državnoj

(nacionalnoj) ekonomiji, njegovom veličinom, tehnologijom i slično. Ovako
postavljenim ciljevima i vezama između ekonomije društva i ekonomije pred-
uzeća – postavljene su osnovne determinante funkcionisanja preduzeća, kao
relativno zaokruženog ekonomskog podsistema, ali i ekonomike preduzeća
kao posebne naučne discipline. Time je određen okvir i domen njenog opusa
i istraživanja.
Navedene karakteristike preduzeća se odnose na:
• ciljeve,
• komponente,
• međusobne odnose komponenata,
• faktore koji uslovljavaju međusobne (interne) odnose.
Ciljevi ekonomike preduzeća usmereni su na izučavanje onih pojava či-
nilaca i faktora koji uslovljavaju rezultate koji doprinose ostvarivanju ciljeva
preduzeća kao konkretnih ekonomskih subjekata. Ti ciljevi su:
a) Makroekonomski – u čijoj osnovi je zahtev da se rezultatima konkret-
ne proizvodnje (ili usluga) u okviru preduzeća obezbede optimalna društvena
reprodukcija i sredstva za pokriće društvenih potreba (opšta i zajednička po-
trošnja). Ovim ciljevima obezbeđuje se regulacija obaveza preduzeća prema
državi.
b) Mezoekonomski – u čijoj osnovi je zahtev da se rezultatima konkretne
proizvodnje ili usluga preduzeća obezbede sredstva za akumulaciju i dalji razvoj
date proizvodnje ili usluga u preduzeću. Postizanjem ovih ciljeva obezbeđuje
se opstanak i razvoj, odnosno zahtevi rasta i proširenja delatnosti i funkcija
preduzeća.
c) Mikroekonomski – koji se svode na zahtev da se rezultatima preduzeća
obezbede sredstva za održavanje i povećanje životnog standarda zaposlenih i
poboljšaju njihovi uslovi rada. Ovim ciljevima obezbeđuje se reprodukcija za-
poslenih u preduzeću, njihova motivacija za rad, odgovarajući nivo potrošnje
i standarda zaposlenih i njihovih porodica.
Komponente ekonomike preduzeća kao određenog i konkretnog materi-
jalnog organizacionog sistema čine njenu strukturu i predstavljaju značajan
predmet analize i izučavanja ekonomike preduzeća.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 27

Oni se javljaju kao:

a) komponente rezultata – u obliku fizičkog proizvoda, vrednosti proiz-
vodnje, ukupnog prihoda i dobiti, kao finansijskog rezultata, i
b) komponente ulaganja – izražavaju se kao radna snaga, angažovana sred-
stva i imovina, predmeti rada i troškovi.
Proces reprodukcije preduzeća kao objekat posmatranja i izučavanja eko-
nomike preduzeća odnosi se na ekonomski transfer komponenata ulaganja u
komponente rezultata. Rezultat tog transfera treba da bude uvećana novost-
vorena vrednost preduzeća.
Međusobni odnosi komponenata ekonomije se formiraju u procesu pretva-
ranja komponenata ulaganja u rezultate poslovanja. Ti ulazno-izlazni odnosi su
specifični u svakom konkretnom preduzeću. Oni su podređeni ciljevima pred-
uzeća preko osnovnog ekonomskog principa poslovanja preduzeća: ostvariti
maksimalne rezultate sa minimalnim ulaganjima. Naučna analiza i teorijska
razrada ovog principa predstavljaju, pored navedenog, jedan od bitnih sadržaja
ekonomike preduzeća kao naučne discipline.
Faktori koji uslovljavaju odnose i rezultate u ekonomiji preduzeća su ob-
jektivne i subjektivne prirode. Oni deluju u okviru preduzeća (unutrašnji) i iz
okruženja (spoljni). Diferenciranje rezultata reprodukcije u preduzeću po ova
dva kriterijuma značajno je sa stanovišta efekata koje ekonomska praksa može
imati od dostignuća ekonomike preduzeća.
Ekonomika preduzeća u izučavanju veza između faktora i rezultata nji-
hovog delovanja – mora odvojiti ono što je organizaciono, odnosno subjektivno
– od onoga što je objektivno dato i šire uslovljeno.
Faktori koji deluju u preduzeću su mnogobrojni i sa različitim, često suprot-
nim dejstvima. U robno-novčanoj privredi ključno je delovanje tržišta i tehno-
logije, kao i uloga države, preko mera i instrumenata ekonomske politike. Od
unutrašnjih faktora u preduzeću najznačajniji su: organizacija, radna snaga i
sredstva za proizvodnju. Ovi faktori i njihovo delovanje detaljnije su obrađeni
u narednim poglavljima.

2.2.3. Samoupravna koncepcija ekonomike preduzeća

Promene društveno-ekonomskog sistema sedamdesetih godina prošlog
veka – transformacijom preduzeća u organizacije udruženog rada, sa osnovnim
organizacijama udruženog rada (OOUR) kao osnovnim oblikom udruženog

MTVU lekcije
28 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

rada – dovele su do formulisanja nove koncepcije ekonomike preduzeća.25 For-

mira se tripartitna struktura organizacije preduzeća: osnovna – radna – složena
organizacija udruženog rada.
Umesto dotadašnjeg pojma ekonomike preduzeća, nova disciplina dobija
naziv „ekonomika organizacija udruženog rada“.
Sadržina samoupravne koncepcije ekonomike OUR-a zasniva se na poslov-
noj i proizvodnoj autonomiji osnovnih organizacija udruženog rada i njihovog
proizvodno-poslovnog i ekonomskog – dohodovnog povezivanja u radnu orga-
nizaciju. To udruživanje i povezivanje se obavljalo putem „udruživanja rada i
sredstava“ u cilju sticanja i maksimalizacije dohotka, kao osnovne kategorije
rezultata samoupravne organizacije udruženog rada.
Međusobni ekonomski odnosi organizacija udruženog rada, kao ekonomskih
subjekata, zasnivali su se na dohodovnim odnosima i principu: ostvariti maksi-
malne zajedničke rezultate uz minimalna sopstvena i zajednička ulaganja.
Osnova sistema udruženog rada počivala je na međupovezanoj trojnoj struk-
turi organizacija udruženog rada (OOUR-RO-SOUR) i dohotku kao materi-
jalnoj osnovi funkcionisanja organizacija u udruženom radu. Ključni faktori
sprovođenja principa ekonomije poslovanja organizacija udruženog rada su
samoupravljanje i udruživanje rada i sredstava.
Ovakav sistem, umesto ekonomske motivacije u sprovođenju principa eko-
nomije u supstratima preduzeća, afirmisao je samoupravni voluntarizam i
druge neekonomske kategorije i pojave. Takvu logiku i praksu je proizvodio i
reprodukovao sistem udruženog rada, a ekonomska teorija ga je uopštavala i
definisala preko literature i udžbenika iz tog perioda.

2.2.4. Preduzetnička koncepcija ekonomike preduzeća

Ukidanjem društvenog koncepta zasnovanog na „sistemu udruženog rada“
početkom devedesetih godina – stvorene su mogućnosti za duboke društvene
i ekonomske transformacije nacionalne privrede i preduzeća.
Promene koje se ogledaju u transformaciji društvene svojine, vraćanju pred-
uzeću kao osnovnom ekonomskom subjektu vlasničkih atributa, kapita la i
dobiti, stvorile su realne uslove i pretpostavke za reafirmaciju preduzetničke
koncepcije ekonomike preduzeća. Na ovoj osnovi se danas temelji i ekonomika
preduzeća kao naučna disciplina.

25
Te promene započinju Ustavnim amandmanima 1971. i Zakonom o udruženom radu
1974. godine.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 29

Dobit kao cilj rezultata poslovanja preduzeća i težnja ka njegovoj mak-

simalnoj ekonomskoj efikasnosti – u smislu poslovnog uspeha – čine suštinu
preduzetničke, tržišne koncepcije ekonomike preduzeća kao naučne discipline.
Kategorija preduzeća se afirmiše u smislu osnovnog i bazičnog ekonomskog
subjekta privređivanja. Ona podrazumeva ekonomsku i pravnu samostalnost
i poslovanje preduzeća u tržišnim uslovima. Novom koncepcijom ukida se
pravni subjektivitet organizacionih delova preduzeća.
Slobodno obavljanje delatnosti, zaključivanje ugovora i snošenje rizika u
poslovanju – pretpostavke su preduzetničke koncepcije preduzeća.
Rizik poslovanja i donošenja odluka snosi preduzetnik, odnosno menadž-
ment preduzeća, koji ima i punu slobodu obavljanja delatnosti i odlučivanja.
Preduzetnička koncepcija u domaćoj praksi do sada je najdublje razvila
ekonomski karakter i funkcije preduzeća, kao i ostale ekonomske i tržišne ka-
tegorije: menadžment, marketing, rukovođenje.
Normativna osnova preduzetničke koncepcije ekonomike preduzeća po-
stavljena je u Zakonu o preduzećima iz 1996. godine. Ona će biti detaljnije
fragmentarno obrađena u drugim delovima ove knjige.

2.3. Ekonomika preduzeća kao organizacioni

i kibernetski sistem
Novija razvojna etapa ekonomike preduzeća u jugoslovenskoj teoriji i prak-
si otvara se prilazom ekonomiji preduzeća kao dinamičkom organizacionom
sistemu. Ulazno-izlazne komponente tog sistema javljaju se kao kvantitativna
kategorija podložna ekonomskim merenjima i interakcijama.
Teorijski koncepti tretiraju organizaciju, odnosno preduzeće, kao sistem
sastavljen od delova koji su u stalnoj interakciji i međusobnom komuniciranju.
U ovom konceptu značajno je uspostavljanje i održavanje horizontalnih veza
i odnosa između delova sistema, kao i prilagođavanje i adaptiranje sistema
zahtevima okruženja.
Organizacioni sistem obezbeđuje strukturu i odnose koji će u jednoj orga-
nizacionoj celini preduzeća sadržavati sve potrebne funkcije i aktivnosti za
izvršavanje zadataka podsistema – preduzeća.
Ekonomika preduzeća kao organizacioni sistem uključuje takav metodološ-
ki pristup koji razrađuje ne samo veze i odnose elemenata (faktora) sistema,
već i njihove odnose sa funkcionalno povezanim preduzećima i okruženjem.
U tom smislu, ekonomika preduzeća se razvija kao složeni sistem sastavljen

MTVU lekcije
30 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

od komponenata: ljudi, sredstava, organizacija (kao podsistema), njihovih me-

đusobnih veza i odnosa. Istovremeno, to je otvoren i dinamički sistem, koji
obuhvata ukupnu makro, mezo i mikroorganizacionu strukturu preduzeća.
Pored razvoja menadžmenta i operacionih istraživanja, razvoj savremenih
informacionih tehnologija uslovio je primenu kibernetike u preduzeću. Pred-
uzeće se na ovaj način tretira kao kibernetski sistem čiju dinamiku je moguće
automatski regulisati. Bazu tog koncepta čine interakcije između input-output
komponenti preduzeća kao sistema, s tim da se one ocenjuju na osnovu poka-
zatelja o korelacijama vezanim za dinamiku pojedinih elemenata u procesu
funkcionisanja preduzeća.
Promena odnosa između izlaznih i ulaznih stanja tih elemenata u vremen-
skoj sukcesiji izražava dinamiku kvaliteta ekonomije u tim periodima. Sve izla-
zne i ulazne promene transformišu se u ekvivalente rada i konstruiše se model
u kome se sve te promene kvaliteta svode na rad, kao jedinstveni ekonomski
pokazatelj.26 Time se stvaraju nove mogućnosti ne samo ekonometrijskog, već
i kibernetskog prilaza sistemu poslovanja i ekonomije preduzeća.
Savremeni kvalitativni i kvantitativni pristup problemima i fenomenima
mezoekonomije ima veliki značaj za dalji razvoj teorije o ekonomiji preduzeća,
kao i za razvijanje analitičkih podloga za pripremu i uobličavanje raznovrsnih
ekonomskih odluka u praksi poslovanja preduzeća.

2.4. Predmet izučavanja ekonomike preduzeća

Ekonomika preduzeća kao naučna disciplina obuhvata ekonomske toko-
ve i zbivanja u preduzeću. Ona izučava stanje i promene u fazama poslovanja
preduzeća, principe i zakonitosti u tokovima njegovog reprodukovanja.27
Ekonomika preduzeća, u smislu napred navedenog, izučava ekonomske za-
konitosti i principe procesa rada i poslovanja preduzeća, preko komponenata
ulaganja i rezultata poslovanja preduzeća. Ona izučava i odnose između rezul-
tata i ulaganja, kao i faktore koji uslovljavaju promene u poslovanju i razvoju
preduzeća.

26
Takav model teorijom je uobličio naš poznati teoretičar ekonomike preduzeća, dr
Stevan Kukoleča. Suština ovog pristupa mezoekonomiji jeste celovitost obuhvata eko-
nomskih problema u reprodukciji preduzeća: ulaganja, rezultati, ekonomski principi i
njihovo sprovođenje, kao i sinteza ekonomskog uspeha preduzeća.
27
Proces reprodukcije u preduzeću definiše se preko: ulaganja, rezultata i faktora koji
deluju na ulaganje i rezultate preduzeća.

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 31

Ulaganja se vrše u obliku trošenja komponenata preduzeća (sredstava za rad,

materijala, radne snage) i u obliku angažovanja sredstava i radne snage. Izučavanje
troškova i njihove dinamike predstavlja značajnu oblast ekonomike preduzeća.
Rezultati poslovanja preduzeća se izražavaju u obliku fizičkog proizvoda i
usluge kao upotrebnih vrednosti, ostvarene vrednosti i dobiti, kao konačnog
finansijskog rezultata. Pri tome je cilj preduzeća da ostvari što veći rezultat,
uz što manje trošenje i angažovanje materijalnih komponenata (sredstava) i
ljudskog rada.
Na ulaganja i rezultate deluju brojni, interni i eksterni faktori, sa različi-
tim, često suprotnim dejstvima. Uticaj i interakcije različitih faktora takođe
su predmet izučavanja ekonomike preduzeća. Najznačajniji faktori se odnose
na: tehnologiju, tržište, mere države u oblasti ekonomske politike. Unutrašnji
faktori se odnose na organizaciju i međusobne odnose zaposlenih, njihovu
motivaciju, organizaciono ponašanje i drugo.
U preduzeću se ostvaruju različiti odnosi između rezultata i ulaganja, što
je posledica dejstva uticajnih faktora u dinamici vremena, različitih uslova i
metoda organizovanja procesa reprodukcije preduzeća i njegove tržišne pozi-
cije. Odnosi između rezultata i ulaganja predmet su praćenja i proučavanja u
okviru dinamike poslovanja preduzeća.
Poslovanje preduzeća se izučava pr venstveno kroz odnos vrednosti ostva-
renih rezultata i vrednosti izvršenih ulaganja u stvaranju tih vrednosti. Te
vrednosti se izražavaju i iskazuju odgovarajućim i uporedivim cenama.
Opstanak i razvoj preduzeća kao njegovi bazični ciljevi biće mogući samo
ako ono ostvarenim rezultatima pokriva ili nadok nađuje utrošene vrednosti.
Ostvareni rezultati poslovanja moraju biti verifikovani kroz tržišni mehanizam
poslovanja preduzeća.
Ekonomika preduzeća izučava i razvija sopstvene metode čijom primenom
se obezbeđuje poslovni uspeh preduzeća i kontinuitet njegovog razvoja. Ona
otkriva i razvija nova saznanja i zakonitosti u poslovanju preduzeća i njegovom
reprodukovanju.
Ekonomika preduzeća proučava i razrađuje ekonomske principe poslo-
vanja preduzeća, koji obezbeđuju njegovu efikasnost i efektivnost. To su, pre
svega, principi produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti poslovanja. Pri-
menom ovih i drugih principa obezbeđuje se povoljan odnos između rezultata
i ulaganja, a time i opstanak i razvoj kao osnovne ciljne funkcije preduzeća.
Ekonomika preduzeća izučava opšte ekonomske zakonitosti u procesima
rada i poslovanja u ostvarivanju rezultata radnih procesa. Pri tome se obuhva-

MTVU lekcije
32 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

taju pojave i svi procesi koji se dešavaju u samom preduzeću, kao i u odnosima
preduzeća sa tržištem i drugim ekonomskim subjektima i institucijama sa
kojima je preduzeće poslovno i organizaciono povezano.
Ekonomika preduzeća kao praktična disciplina obuhvata ekonomsku stvar-
nost preduzeća, dakle ukupna zbivanja i promene životnog ciklusa preduzeća:
njegove organizacije, komponenata i ljudskih resursa.
Ekonomika preduzeća kao nauka i ekonomika preduzeća kao praktična de-
latnost i skup brojnih aktivnosti, mogu se razvijati nezavisno jedna od druge.
Međutim, uspeh i razvoj jedne i druge zavise od njihove međusobne povezano-
sti. Nauka treba da polazi od praktičnih iskustva i dostignuća i njena svrha je
da služi praksi. S druge strane, ni praksa neće biti uspešna ukoliko se ne oslanja
na nova i dostupna naučna saznanja i metode.
Pored ekonomike preduzeća kao ekonomske discipline koja izučava opšta
saznanja koja se odnose na sva preduzeća, postoje i posebne discipline ekono-
mike preduzeća koje se odnose na vrste delatnosti, privredne grane ili funkcije
koje preduzeće obavlja.
Poddiscipline ekonomike preduzeća mogu se klasifikovati na:
• ekonomiku industrijskih preduzeća;
• ekonomiku poljoprivrednih preduzeća;
• ekonomiku trgovinskih preduzeća;
• ekonomiku ugostiteljskih preduzeća;
• ekonomiku građevinskih preduzeća i drugo.
Ove, uže discipline ekonomike preduzeća, izučavaju specifičnosti preduze-
ća u ovim privrednim delatnostima i granama, u cilju obezbeđivanja njihovog
razvoja i povećanja efikasnosti poslovanja.
Sa stanovišta funkcija u preduzeću, možemo odvojeno izučavati: ekonomi-
ku nabavke, proizvodnje, prodaje, planiranja, računovodstva i sl. – kao posebne,
segmentarne naučne discipline ekonomike preduzeća.

2.5. Odnos ekonomike preduzeća i

drugih ekonomskih disciplina
Preduzeće je objekt posmatranja i izučavanja velikog broja ekonomskih i
neekonomskih naučnih disciplina, kao što su:
• ekonomija, kao opšta nauka koja izučava procese i zakonitosti društvene
reprodukcije;

MTVU lekcije
Ekonomika poslovanja 33

• naučne discipline koje izučavaju čoveka na radu: psihologija rada, fiziolo-

gija rada, ergonomija, sociologija rada i sl.;
• ekonomsko-analitičke i evidenciono-tehničke nauke kao što su: računo-
vodstvo, analiza bilansa, statistika, kibernetika i sl.;
• tehničko-tehnološke nauke, koje proučavaju tehničke podsisteme u pred-
uzeću, i druge.
Ove i mnoge druge discipline, u skladu sa sopstvenim okvirima, ciljevima
i karakterom, obuhvataju i izučavaju određene dimenzije, pojave, procese i
kategorije preduzeća.
Najveći broj naučnih disciplina iz okvira ekonomskih nauka izučava pred-
uzeće, bilo neposredno, bilo preko opštih zakonitosti koje se odražavaju na
njegovo funkcionisanje, razvoj i reprodukovanje.
Opšta ekonomska nau ka i osnovna naučna disciplina jeste ekonomija
(ranije izučavana kao politička ekonomija).28 Ekonomija je usmerena na izuča-
vanje zakona razvoja materijalne osnove društva, načina proizvodnje i odnosa
koji nastaju i menjaju se u zavisnosti od razvoja proizvodnih snaga, odnosno
materijalne osnove.
Ekonomija se bavi odnosima u reprodukciji koji su relevantni za reproduk-
ciju društva u celini. Ona izučava zakonitosti proizvodnje, razmene, raspodele
i potrošnje. Pošto one predstavljaju faze društvene reprodukcije, to i (politička)
ekonomija i ekonomika preduzeća izučavaju proces reprodukcije. Razlika je
u nivou izučavanja: ekonomija kao fundamentalna naučna disciplina izučava
društvenu reprodukciju, a ekonomika preduzeća izučava reprodukciju predu-
zeća kao mezoekonomskog sistema.
U proučavanju tokova, pojava i zakonitosti, ekonomika preduzeća se ko-
risti i polazi od rezultata i zakonitosti ekonomije, odnosno opštih saznanja
ekonomije kao celine.
Organizacija preduzeća izučava preduzeće sa stanovišta procesa organi-
zovanja, strukture i odnosa komponenata, kao dinamičnog organizacionog
sistema. Ekonomika preduzeća i organizacija preduzeća kao naučne discipline
izučavaju pojave, stanja i promene stanja u preduzeću. Ove dve discipline su
po predmetu proučavanja veoma bliske, usko i čvrsto povezane.
Ekonomika preduzeća izučava preduzeće i njegovu ekonomiju kao konkret-
nu ekonomsku stvarnost, dok organizacija preduzeća izučava organizacione
aspekte poslovanja preduzeća, njegove komponente, veze i dinamiku. Ona se
28
Novije teorije umesto naziva „politička ekonomija“, sve više koriste naziv „ekonomija“
(economics).

MTVU lekcije
34 I deo – Uvod u ekonomiku poslovanja preduzeća

bavi preduzećem i njegovim funkcionisanjem kao predmetom i rezultatom

procesa organizovanja.
Posebna naučna disciplina, organizaciono ponašanje, bavi se ulogom čo-
veka u preduzeću u svim aspektima njegovog individualnog i kolektivnog ra-
da i ponašanja, kao i međusobnim odnosima čoveka i ostalih komponenata
preduzeća.
Računovodstvo i ekonomika preduzeća su naučne discipline koje su takođe
istorijski i sadržajno usko povezane. U svojim začecima ekonomika preduzeća
je nastajala i razvijala se iz računovodstva, kao razvijene naučne discipline. Po
predmetu izučavanja, a to su stanja i promene stanja u preduzeću, odnosno
njegovim komponentama, ove dve discipline su međusobno uslovljene i usko
povezane. Efikasnost ekonomike poslovanja preduzeća ne može se ni videti,
ni iskazati bez računovodstvenog pokazatelja i iskaza.
Računovodstvo i ekonomika preduzeća se razlikuju po sadržini i metodologiji
istraživanja. Ekonomika preduzeća izučava reprodukciju preduzeća kroz: ulaganja,
rezultate, odnose rezultata i ulaganja, faktore kvaliteta ekonomije i drugo. Računo-
vodstvo ove kategorije izučava iz specifičnog ugla: kvantitativno izražava njihova
stanja i promene. Ono pruža pokazatelje za kontrolu ostvarivanja poslovnih rezul-
tata, donošenje poslovnih odluka, raspodelu dobiti i slično. Na taj način računo-
vodstvo i knjigovodstvo obezbeđuju preduzeću kontrolu rada i rukovođenja.
Ekonomika preduzeća povezana je i sa statistikom, ekonometrijom, kiber-
netikom i drugim naukama koje koriste kvantitativne metode istraživanja. Bez
savremenih kvantitativnih metoda istraživanja teško se može egzaktno utvr-
diti stanje određenih pojava i procesa u preduzeću i brzo donositi kvalitetne
poslovne odluke. Ekonomika preduzeća koristi te metode, kao što su: indeksi,
uzorci, trendovi kretanja i slično. Statističke metode su univerzalne i koriste se
u raznim disciplinama. Metode ekonomike preduzeća su specifične, a njihova
primena u drugim naučnim oblastima je ograničena.
Ekonomika preduzeća je povezana i sa većim brojem neekonomskih nauč-
nih disciplina: društvenih, tehničkih, medicinskih i pravnih. Pojedine od
tih nauka izučavaju i zahvataju određene aspekte i kategorije preduzeća, dok
ekonomika preduzeća sve pojave i procese u preduzeću izučava kroz odnos
ostvarenih rezultata i izvršenih ulaganja za ostvarenje tih rezultata, odnosno
kroz poslovni uspeh preduzeća. Rezultate tih istraživanja ekonomika preduzeća
koristi shodno svojim ciljevima i potrebama. Oni, sa svoje strane, doprinose
kvalitetnijem i bržem razvoju ekonomike preduzeća kao naučne discipline i
praktične nauke.

MTVU lekcije