Professional Documents
Culture Documents
DEO
1
2. ПОЛИТИЧКА ПРИРОДА ЕКОНОМИЈЕ – ТРИ ОСОБИНЕ
2
3. ПРЕДМЕТ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ – ПРОБЛЕМИ
Мало је обилних добара. У њих нпр. спада ваздух, мада се већ бањски ваздух
плаћа покривањем хотелских трошкова за боравак у лечилишту. Океанска вода је
привидно обилна, јер људи из унутрашњости ипак морају да плаћају транспорт до
ње.И лед на антарктику је привидно обилан,јер од њега још нема много економске
користи.
Све земље пате од оскудице, биле оне богате или сиромашне, јер у свима људи
желе више добара него што се може произвести. Људске жеље су неограничене
3
док је производња ограничена величином земљишта, сировинама, радном снагом,
горивом, количином машина, развијеношћу путева... Кад реткости не би било,
политичка економија не би постојала (зато она говори како да се расподеле
ограничена средства за производњу не би ли се произвео најповољнији састав
роба и услуга).
5. ИЗБОР
Избор између роба правимо зато што немамо довољно новца да купимо све које
желимо. Избор настаје онда када од две робе исте цене купујемо ону која нам
више користи. А робу коју нисмо купили зовемо алтернативним трошком. Њу ћемо
купити ако прве нестане. Политичка економија одређује која комбинација
куповина најбоље задовољава потребе произвођача и потрошача.
6. СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈА
4
неуспеха једних страдају сви у производном ланцу. Дође ли до штрајка рудара
неће радити ни челичане, ни метална индустрија, ни производња беле технике.
7. РАЗМЕНА
5
8. ТЕМЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ
Све до 20. века економска мисао се највише бавила двема темама: ценом и
расподелом. Мислиоце је занимало шта је праведна цена. Код расподеле их је
занимало колико је праведно да од злата и имања добије краљ, црква,
земљовласник, трговац, индустријалац, сељак, занатлија, радник и незапослени.
Метод политичке економије чине поступци који воде тврдњама које се доказују
чињеницама. Ти поступци су 1) формулисање хипотезе, 2) прикупљање података,
3) провера хипотезе и 4) формулација теорије
6
10. ТЕОРИЈА И ХИПОТЕЗА. НАУЧНИ ЗАКОН
Теорија садржи најмање један научни закон. Закон у науци је утврђена веза
између две појаве од којих једну сматрамо узроком а другу последицом.
7
Како метод истраживања сваке науке не може без комбинације позитивних и
нормативних тврдњи онда ризик од неуспешног саветовања политичка економија
прихвата и дели судбину свих осталих друштвених наука
12.АПСТРАКЦИЈА
Ако економиста хоће да испита колико пораст плата утиче на продају аутомобила,
онда он мора да замисли да се за време док испитује тај утицај није догодило
ништа са другим факторима који могу утицати на ту продају. Нису се побољшале ни
погоршале телевизијске рекламе за продају аутомобила нити квалитет
конкурентских аутомобила. То је претпоставка ceteris paribus. Али, у стварности
ништа не мирује и фабрике аутомобила неће због нашег истраживања престати да
побољшавају рекламе и квалитет возила. Зато се економиста може преварити и
казати да пораст плата од 10 одсто повећава продају аутомобила за 1 одсто, а да се
продаја у ствари повећала због боље телевизијске рекламе. Тада настаје овај
проблем.Он тада може погрешно саветовати фабрику аутомобила. Проблемом
ceteris paribusa се баве економетричари(економисти који су у исто време и
математичари).
8
14. СПОРОВИ ЕКОНОМИСТА – ТРИ ШКОЛЕ. ЗАШТО ЈЕ ПОЛИТИЧКА ЕКОНОМИЈА
НАУКА.
Три главне школе економског мишљења споре се око тога шта држава треба да
ради. Либерали истичу слободну домаћу и међународну трговину, националисти
истичу значај одбрамбених царина на увозне робе и дотација домаћим
предузећима, а марксисти укидају приватну својину и тржиште у корист државно
планиране производње и расподеле.
9
17. ПРЕДНОСТИ И МАНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У ЕКОНОМИЈИ
10
20. ПАПСКЕ ФИНАНСИЈЕ И НАСТАНАК ТРЖИШНОГ ДРУШТВА.
После Бекона индукцију су развијали Давид Хјум, Френсис Бекон и многи други.
Индукција је немоћна пред питањем какав би требало да буде економски систем,
шта је економска природа друштва и куда оно иде.
*О дедукцији пише само оно што се помиње у следећем питању. (можда ово није
довољно, можда ће касније у књизи дати лепши одговор на ово питање)
Виљем Хуевел је творац савременог појма речи научник и под његовим утицајем је
у 19. веку у Енглеској настала економска статистика. Он је тврдио да политичка
економија може бити једино заснована на индуктивном начину истраживања (оно
се заснива на појединачно утврђеним узрочно – последичним везама). На
дедукцији не може бити заснована јер је дедукција резервисана за астрономију,
физику, хемију које могу формирати општа правила понашања у природи.
Статистика нпр. може казати колико људи се пријавило да је незапослено, али не
зна колико незапослених желе да раде,и ако желе, шта желе да раде.
11
25. НАЦИЈА И ГРАЂАНСКО ЕКОНОМСКО ДРУШТВО – ЛИБЕРАЛИ.
У тржишној економији је сваки рад производан уколико његов резултат ноци цену
(без обзира да ли је тај рад духовне или физичке природе). На економски смисао
производног рада не утиче то да ли је он законит или не, моралан или не.
{Трговина дрогом и проституција се, на пример, сматрају морално и културно
неприхватљивим радовима.}
У производњу спадају и услуге. Оне су све оне делатности које не производе нова
физичка добра али имају цену. Услужују нас: уметници, трговци, превозници,
доктори, забављачи, администрација, учитељи, новинари, технички сервисери и
банкари.
12
неспособности да се исплате дугови. У сељачким друштвима Европе од 4. до 8.
века сељаци сами одређују своја права и дужности у складу са обичајима, јер је
власт слаба а закона нема. У феудалном друштву у Европи (до 15. века) и Јапану
(до 19. века) права и дужности одређена су рођењем и свако их има било да је
сељак или краљ. У капиталистичком друштву сви имају иста права и дужности а
разлике настају због величине имовине и радних способности. У социјалистичком
друштву сва права и дужности имају радничка класа и чланови комунистичке
партије, док остали слојеви имају мање права и мање дужности (сељаци, занатлије
и ситни индустријалци).
13
цена има влада а не тржиште. Зато се социјалистичка привреда у политичкој
економији назива командном (ипак, југословенски социјалистички систем је био тржишни).
14
бива лако кажњен, дотле велики освајач и пљачкаш туђе територије и имовине
често бива слављен као јунак а његова дела опевана (пример Џингис хана и
његових пљачкашких монголских племена у 13. веку). Пљачка не може бити трајан
извор економске сигурности државе, јер после освајања дневно опада обим плена.
Отуда је држава приморана да се брине о производњи.
Чиста потрошачка добра су она која служе личном животу људи без обзира да ли
их троше као појединци или заједнички. Њих делимо на краткотрајна и дуготрајна.
У краткотрајна спадају храна, огрев, светло, цигарете, одећа, пиће (непосредне
животне намирнице). У дуготрајна спадају бела техника, намештај, књиге,
аутомобили, куће, позоришта, стадиони, улице (добра која подносе честу употребу
и чија се корисност брзо не смањује).
15
С обзироm на факторе производње, продуктивност меримо као продуктивност
рада, продуктивност капитала и заједничку продуктивност економских фактора.
Продуктивност рада је однос између броја производа и часова рада неког радника.
Продуктивност капиталаје однос између броја производа и уложеног капитала.
Заједничка продуктивност економских фактора је однос између броја производа и
уложеног рада и капитала. Економисти су увек задовољни када се продуктивност
диже уз непромењену масу рада и капитала. То називају већом економичношћу.
39. НОРМА
Када власник фабрике одреди колико је сваки радник дужан да произведе на час,
онда се таквазадата продуктивност назива нормом. О норми у име радника
преговарају са власником фабрике синдикати. Они пазе да се радници не
преоптерете-да старији радници могу испунити норму како не би изгубили посао,
а да се млади сачувају од великог напора како би могли још дуго да раде и
дочекају пензију. Рад мора да буде усклађен и са културом радника, верским
осећајима и друштвеним стандардима.
Све што служи производњи чини економске факторе. Економски фактори су сунце,
вода, ваздух и земља, фабрике, сировине, друмови, радници и научници. Обично
се сви ови фактори групишу у три групе, на земљу, рад и капитал. Предузетник се
понекад помиње као четврти фактор (први учинио Жан Батист Сеј потом
инсистирао Алфред Маршал).
Земљу у економском смислу чине сва од природе дата добра која могу служити за
производњу. У земљу, поред осталог, спадају необрађено земљиште, пашњаци,
шуме, мора, језера, реке и баре, минерали, рибе, животиње, клима и руде. У
земљу спада и космос.
16
Земља је физички ограничено добро и не може се увећавати сем таложењем
космичке прашине. Држава може располагати већом територијом него што је
економски искоришћава. Данска не користи Гренланд, у Русији делови Сибира
чекају да се употребе.(Амазон,Антарктик). Иако је површина земље ограничена,
плодност тла није.(нпр. наводњавање) Шуме се могу обнављати али рудници не
могу. И уништене биљне и животињске врсте су заувек изгубљене.
Рад је трошење радне снаге. А радна снага је скуп човекових психофизичких моћи.
Рад увек има професионални облик и друштвене особине (неко је професионални
обућар, али социјално може бити роб или приватни занатлија).
Колико часова је запослени човек дужан да стоји за машином? Један одговор даје
економија а други политика: економија говори колико је радникова плата део
трошкова по јединици производа, а политика о људским и личним слободама и
дужностима. (Економиста хоће најмањи трошак рада по јединици производа, а
политичар хоће економију лојалну његовим циљевима.) Спор решава радно
законодавство које одређује права и дужности послодавца и запослених, дужину
радног дана и празнике.
Понуду радне снаге чини број радника који хоће да раде за извесну плату у
одређеном раздобљу. Не чине сви незапослени понуду радне снаге (као нпр.
просјаци, домаћице, они који радије примају социјалну помоћ од државе...)
17
породица, онда често један од родитеља остаје у кући ради подизања деце, а
други не тражи додатни посао.
44. КАПИТАЛ.
Капитал чине средства за производњу која је направио човек. У њега спада и први
камен употребљен за лов на мамута и последњи модел компјутера који управља
фабричком производњом.
Неки економисти, као Маркс, сматрају да је капитал било шта што доноси зараду.
Он дели капитал на производни ,робни и новчани јер сви они доносе профит. Ми
одвајамо капитал од роба и новца! ↔ Под робним богатством друштва
подразумевају се све робе које могу имати цену (а постоје лична и државна добра
која немају цену јер спадају у културно богатство: збирке, библиотеке, споменици,
породичне фотографије). Новац исто тако није део богатства народа, он само
богатство одсликава. Он представља робу...
46.ТЕКУЋИ КАПИТАЛ.
18
производи кошуљу, али ће осим једне направити још хиљаду кошуља и зато ће се
само хиљадити део њене цене урачунати у цену једне кошуље. То важи и за хале,
камионе и електричну мрежу)
19
племство и цркву да неће да дозволе да се увећа производња и благостање
народа напуштањем старе расподеле својина, умртвљене феудалне привреде и
разузданог живота. Али убрзо је луксуз наводно штедљиве класе власника
капитала у Америци достигао огромне размере ( нпр.Рокфелер,(дуван-100$)
50. АМОРТИЗАЦИЈА.
Власник капитала после продаје робе ставља новац од оног дела цене робе који
одговара трошку средстава за производњу искоришћеног за њену производњу у
амортизациони фонд. Тамо га држи све дотле док не сакупи довољну своту да
опет купи нове сировине и машине. Он често мора да купује нове машине и пре
него што му старе пропадну, јер су старе постале технолошки застареле и спорије
раде од конкурентских.
51. ПРЕДУЗЕТНИК.
Без предузетника се не могу покренути земља, рад и капитал, јер неко мора да
одлучи: шта и колико да се произведе, како да се произведе и где да се произведе.
Предузетник преузима ризик од неуспеха, јер ће изгубити новац који је у
производњу уложио уколико пропадне. Он зато отвара предузеће тек онда када је
сигуран да зна шта се на тржишту тражи и шта треба производити.
20
Многи економисти не сматрају да је предузетник четврти производни чинилац –
поред земље, рада и капитала – јер држе да је он само посебни део радне снаге а
не и сила поред ње. Они говоре да ни преузимање ризика није само одлика
предузетника већ и других који раде. ( Може им се десити несрећа, и они осећају
неуспех)
21
54. КОНКУРЕНЦИЈА И ТРЖИШНИ СИСТЕМ.
Цео свет је једна пијаца. Наука користи тржишни систем јер конкуренција
гура предузећа да трагају за новим технологијама.
Радна снага је посебан предмет трговања. Њен статус као робе променио
се у капитализму у односу на ропство. У капитализму човек може продати само
своје услужне способности, своје радне моћи, али не и себе. Продавац радне снаге
је уједно и њен власник и он је продаје на неко време. На сат, дан, недељу, годину
или више. Чим се заврше осам часова рада, сва радна снага, све до наредног
22
радног дана припада раднику. Када истекне уговор са послодавцем, радник може
своје услуге продавати поново.
У 19. веку економске кризе су у развијеној Европи готово сваких десет година
погађале привреде Француске, Енглеске, немачких држава, али и САД. У 20. веку је
криза из 1929. године, која је трајала све до завршетка Другог светског рата,
погодила све земље које су учествовале у међународној трговини. Приватни
капитал је избегавао да улази у нископрофитне гране као што је , на пример,
путнички железнички превоз. Због тога су владе почеле да воде антикризну
економску политику и да купују предузећа у непривлачним гранама за улагање
приватног капитала. Настајала је државна својина над капиталом и земљом.
Држава је почела да води планску политику цена, кредитну политику, царинску и
пореску политику и заједно са својим предузећима постала је највећи појединачни
капиталиста у многим земљама.
Чим су крајем прошлог века велике фирме у разним гранама преплавиле тржиште
јефтиним производима и тиме натерале мале фирме да се угасе, а потом повисиле
цене својим, до јуче јефтиним робама, владе су одлучиле да заштите потрошаче од
претераних профитних апетита тих фирми. Развиле су антимонополско
законодавство.
23
Савремене владе воде рачуна да плате радницима буду економски и морално
прихватљиве, да порезима на имовину и дохотке сакупе новац да се збрину
незапослени, инвалиди, опреме школе и болнице. Државе могу да наметну
прерасподелу профита и плата у корист мањих разлика међу људима. Ако држава
својим буџетом, институцијама и законодавством води бригу о једнакости људи,
онда се ствара тзв. држава благостања којом се ублажавају ефекти "немилосрдног"
тржишног система.
Држава данас води бригу о заштити животне околине, даје новац предузећима да
не повисе цене, плаћа програме за преквалификацију радне снаге, стипендира
школовање и научни рад. То чини да би повисила животни стандард породице и да
би помогла развој појединих привредних грана које су од општег интереса.
Влада опорезује предузећа а потом добијени новац даје као помоћ фармерима да
би производили своје производе (а они заузврат не смеју да повисују цене тих
фармерских производа да би стаовиштво могло лакше да их купује). Држава
финансира и разне подухвате научника(нпр. НАСА) итд..
24
или их неморално рекламирати. Забрањено је рекламирати цигарете без
упозорења да су опасне по здравље. Забрањено је рекламирати свој производ као
најбољи.
Држава одређује радне, хигијенске, техничке и сигурносне стандарде...Нпр. да има
довољно ваздуха светлости,коњак се у кафеу не сме послужити у чаши мањој од
0,033 дцл. итд...
25
2.DEO
Права и дужности становника око земље су раличита, иако нико није њен власник.
Они се разликују код расподеле плодова земље. Расподела је у складу са
положајем у држави. Деспот одлучује о циљу и почетку радова, управљачи
заповедају на лицу места, сељаци и други раде, лекари збрињавају повређене,
војници чувају ред, свештеници изводе обреде...
26
68. ПРОЖИМАЊЕ ПОЛИТИКЕ И ЕКОНОМИЈЕ У ХИДРАУЛИЧНОМ ДРУШТВУ
27
1. азијатско уређење настаје на државној а не на приватној својини (то ремети
марксистичку интерпретацију да у приватној својини лежи порекло раскола
међу људима)
4. кроз азијатско друштво нису прошли многи европски народи и обрнуто, Кинези
и Индијци нису прошли кроз ропство, феудализам и капитализам (ово
непријатно погађа марксистичку догму да сви народи морају проћи кроз
ропство, феудализам и капитализам)
28
Главно територијално везивно ткиво ове привреде је Средоземно море, мада се
она на свом врхунцу распростирала далеко изван њега.
29
6. откупљивањем од државе опљачканог плена и робова;
30
3. интензиван рад у пољопривреди (виноградарство, маслинарство, производња
каучука, памука и других култура);
Латифундије су на врхунцу у 2. веку после Христа, али од тада нагло пропадају јер
се изненада дезинтегрисало јединствено средоземно тржиште због унутрашњих и
војних потреса у Царству. У 3. веку, од 235. до 284. године у Риму је владало 30
царева, од којих је само један умро природном смрћу. Латифундије су се
претварале у самодовољне производне јединице, у oikose. Цене робова су скочиле
и латифундисти су стали старе робове претварати у закупнике свог земљишта, на
коме су их и за стално насељавали. Као нови насељеници добили су име coloni,
иако су принудни закупници земљишта постојали и раније (servi casati). Са падом
латифундија сломљено је виноградарстви и маслинарство као главне тржишне
гране привреде, а са њима и кичма „античког капитализма“.
31
увећање имовине, док је трговина неприродан. Слично размишљају Платон и
Плутарх. Али морални статус занатства, трговине, морепловства и банкарства код
племства ни на који начин није спречавао развој ових економских делатности.
Историчар Вестерман тврди да је на Атици, у Коринту, Мегари било више робова у
мануфактури, администрацији и банкарству, него у пољопривреди.
Није била никаква реткост да и сељаци имају роба, два чак и више, јер је у
пољопривреди њихов рад био јефтинији од унајмљеног.
32
обавезали сељацима да ће их војно штитити, што римски земљопоседници нису
могли јер нису били војници – настао је феудализам. Он је био спој колоната и
војске, али се генерализовао тек када је главнина слободних сељака прешла у
зависне. Са дугим немирима у Царству слободни сељаци су се „предавали“
(commendatio) војницима којима су се обавезали на данке и верност, а од њих
добијали заштиту.
Реч феудализам долази од латинске речи feudum што значи заклетништво. Као
ознаку за политичко уређење увели су га англосаксонски правници у 17. веку. А
латинска реч commendatio означава добровољну самопредају имовине и руку
неког човека јачем од себе, од кога добија заштиту, а заузврат га својим радом
издржава. Под класичним феудализмом се сматра систем вазалних, аграрних и
политичких веза развијених у Франачкој под лозом Каролинга од 8. века.
33
Пирамидом вазалства ствара се војничко – сељачко друштво на персоналном
принципу лојалности. Сваки је феудалац политичка, судска и војна власт на својој
територији (отуда на Западу нема државног већ личног патриотизма; он ће се
појавити тек са нацијом). У феудализму је свако сваком био слуга: краљ је слуга
заштитник свих поданика, сељаци су слуге племству, племство служи сељацима
штитећи их...
34
Ово је раздобље пуног процвата средњевековне Византије. Кичму сељака чине
Словени и претходни слободњаци из старог становништва, који на опустошеним
подручјима Мале Азије и Балкана добијају наследна имања,обавезују се на војну
одбрану Царства а држави плаћају порез у новцу.Ови се сељаци,крајишници, зову
,,стратиоти” и обавезни су да у рат оду на коњу, али не и у оклопу.Сваки сељак
може земљу слободно продати и купити(што на Западу кмет не може),а ако је
напусти нико му је не може узети пре него што прође 30 година.
Слободни сељаци пропадају због дугова држави због неспособности да, са појавом
тешке коњице, плате оклопе.Постају војнички неефикасни и због тога непотребни.
Већ се од 7. Века постепено шире теме, велика племићка имања, путем
присаједињавања сељачког земљишта откупљеног од њих због њихових пореских
дугова. Сељаци одлазе на та велика имања као парици, као закупци комада
земље. Од 11. Века држава интензивно дели из малог фонда свог земљишта
ненаследна добра војницима који су се звали пронијари. И они су држали сељаке
закупце, али ови нису били фиксни инвентар имања као што су то били
западноевропски кметови. Специфичност парикије је да сељаци закупци (парици)
после рада од 30 година на закупљеном комаду земљишта, на теми или пронији,
стичу псеудосвојинска права на њега. Племић и пронијар их не могу више са њих
отерати, мада сељаци немају права да ту земљу присвоје и продају.
35
4. слободном куповином и продајом земљишта (у феудализму сељак нема својину
на земљиште, а племић земљу не сме продати)
36
86. ГРАДОВИ И ГРАДСКА ЕКОНОМИЈА ЗА ВРЕМЕ ФЕУДАЛИЗМА.
2. нови градови који настају око феудалних замкова и тврђава на брдима (то су
нпр. Магдебург, Регенсбург, Салцбург, Смедерево, Будим и касније Неопланта тј.
Нови Сад; „бург“ на крају имена значи брдо)
4. они који настају из црквених опатија и спајањем села са њима, као нпр.
Кентербери у Енглеској и Пећ на Косову
5. градови настали поред старих римских путева и удаљених вила (тако су Саксонци
који су из Немачке прешли у Енглеску у 5. веку градили насеља, Нотингем на
пример).
37
власници машина и алата. Живели су и радили у засебним кућама, али су имали
заједничку зграду која им је била већница и седиште администрације.
Хамбург, Либек, Рига, Данциг, Дрезден, Бремен, Стокхолм, Краков, Бреслав, Ерфурт
и други градови из различитих држава, повезали су се 1358. у трговачки савез,
конфедерацију, познату као Ханза (пут). Самостално је развијала привреду,
трговину и банкарство. На свом врхунцу бројала је 160 градова чланова. Била је
изузетно политички утицајна иако није имала ратну флоту. Њено највеће оружје у
односима са краљевима била је претња трговачким ембаргом.
У средњем веку код многих народа постоји веома стара предруштвена економска
јединица: кућна задруга. Некада се звала само „кућа“ или „род“. Она је била
раширена међу Источним и Јужним Словенима (а налазимо је и код Византинаца, у
Египту, Шпанији, немачким земљама и Италији).
38
дуго после њега. Најдуже код Срба испод Дунава и Саве, чак и после Другог
светског рата.
Рад није креативно самодоказивање човека, већ је мука и труд. Рад и производња
не служе похлепном обогаћивању, већ су они вежбе којима се људи прожимају
покајањем, сарадњом, помоћи и пожртвовањем. Рад служи моралу у коме
скромност и милосрђе заузимају највиша места. Умерена потрошња а не луксуз и
гомилање богатства, идеал су хришћана. Рад је вид самомучења, одрицања људи
од грешних особина на њиховом путу ка рајским вратима. Отуда ни њихова дела не
славе њих као људе, већ Бога који им је показао пут.
39
сиротишта за напуштену децу и прихватилишта за старе, чиме ће се зачети
савремена социјална политика државе. Школа и универзитет такође су прво
засновани у манастирима, а тек потом су лаицизовани и установљавани од гилди и
државе.
1. развој трговине
2. географска открића
3. монетизација економских обавеза
4. крсташи
5. папске финансије
6. државно пиратство
7. трговање робовима и неоробовска привреда
8. реформација
9. заграђивање
10. ренесансна филозофија и наука
11. урбанизација
12. индустријска револуција
Политичка полуга која је слабила феудализам била је апсолутистичка владавина
краљева (то би могло под број 13.)
40
племиће да од сељака траже новац како би ти исти племићи могли да купују робу
од трговаца, ваљда тако).
Још пре атланске експанзије Португалије и Шпаније, Европа се између 11. и 13.
века стала ширити по подручјима некадашњег Рима (крсташи против муслимана и
Шпанци против Арапа). Одвијало се и трговачко приближавање Индији и Кини. То
је први талас када Шпанци истерују Aрапе са Балеарских острва, а крсташи освајају
Кипар, Крит, Егејска острва, Палестину и Сирију. Али у 13. веку и крсташи и Шпанци
ће бити поражени и вратиће се на континент.
Падом Цариграда у турске руке 1453. године прекинут је копнени пут кроз Малу
Азију за Далеки Исток. Европа је одсечена од Азије и зато почиње да излази на
Атлантик, да опловљавањем Африке стигне у Индију и Кину. Креће на запад
верујући да ће јој округла земља омогућити да до азијских држава стигне с друге
стране. (сада ваљда почиње други талас).
Португалци иду први. За њима крећу Шпанци а тек потом Холанђани, Французи и
Енглези. Они крећу тек када је морска веза са Индијом и Кином пронађена и када
су иберијци на западу ударили у огроман амерички континент (само пет година
после повратка Васка да Гаме из Индије 1503, пошто је 1498.опловио Африку,
зачини из Азије били су у Лисабону и пет пута јефтинији него у Венецији).
Брод Mayflower односи 1609. године прве енглеске насељенике у Америку. Дуж
источних обала Африке и на азијским обалама Индијског океана започиње
немилосрдна међусобна борба Европљана са мухамеданским и другим народима
за територијалну превласт и прерасподелу трговачких права са Индијом, Кином и
Јапаном. Рађа се светска трговина али и колонијализам.
41
основана 1599, и холандска источноиндијска компанија, основана 1602. Обе су
основане са монополским правима на трговину и са дозволом круне. Она прва и
моћнија имаће у Индији чак своју парадржаву, војску и полицију.
97. МОНЕТИЗАЦИЈА.
Кнежеви и грофови више не желе од сељака ренту у пшеници, него у новцу, они
више не говоре колико су важни с обзиром на земљу и шуме које имају, већ с
обзиром на то колико њихова имовина „вреди“ у новцу. Када гозбују не говоре
колико се меса и вина изнело на сто, већ колико их је то „коштало“ новца.
Главни узрок замене старих феудалних ренти новчаном лежи у порасту градског
становништва које је све више куповало пољопривредне производе и тако
испоручивало новац аристократији. Ова је, заузврат, све више куповала градске
занатске производе и робе из увоза. Чак су се и цареви задуживали код банкара.
Краљеви су се одали трговини и монополисали за себе право увоза и трговине
сољу, златом, гвожђем, мирођијама (опште старо име за све зачине са Истока),
бибером и другим производима. Желели су да новцем плате стајаћу војску јачу од
локалних војски грофова, да издржавају администрацију на двору и да плате
дворски сјај којим би засенили очи локалних велможа.
42
Византинаца ... Крсташки ратови су изградили Римску католичку цркву као највећу
монетарну установу у Европи.
43
Ђенова, Португалија, Шпанија и Енглеска су главне хришћанске земље које купују
робље у исламским земљама и црначким краљевствима Африке и продају их
прекоморским (америчким) плантажерима. Године 1713. Енглеска је натерала све
европске земље да јој дају искључиво право да једино она превози робове у
шпанско царсство у Америци (Ливерпул се подигао захваљујући трговини робљем
у 18. веку!). Робови су радили и на унутрашњим европским поседима и на Леванту
у Медитерану. Ропство је због јефтине експлоатације радне снаге помогло ширењу
пољопривреде и посредно утицало на ширење индустрије, пољопривредне
технике и прерађивачку технологију. До 19. века око 11 милиона црних робова је
пребачено из Африке у свет, а исто толико је током превоза умрло.
Ватикан је укинуо ропство у 16. веку, а Италија још у 13. веку, Енглеска у првој
половини 19. века, САД за време Грађанског рата 1862. године. У Саудијској
Арабији ропство је укинуто тек 1962. године!
44
Жан Калвин је створио протестантски правац, калвинизам, који је директно
деловао на развој комерцијалног друштва. Он се посебно раширио у Низоземској,
Енглеској (пуританци), Француској (хугеноти), Америци, Шкотској
(презвитеријанци), деловима Немачке и Данској. Калвин говори да смо рођени са
од Бога већ одређеном судбином. Предестинирани смо. Мањина је одређена за
рај, а већина за пакао. Верник може својим радом добити од Бога наговештај у
којој је групи: ако је успешан у свом послу, онда припада онима који иду у рај, а
ако је неуспешан онда припада онима који иду у пакао.
Сељаци су бежали из села јер нису могли само са свог земљишта да прехрањују
породице. Од њих је у граду стварана слободна радна снага, лишена земље и
капитала – пролетеријат.
45
возарине. Важење само једног новца и привредног закона у држави уместо
мноштва локалних, олакшава сналажење трговаца и произвођача, и повећава
сигурност улагача у предузетничке послове. Са апсолутним монархијама зачиње се
и „нација“, односно општи интерес становништва изнад свих социјалних сталежа.
Током 16. века, Енглеска, Холандија и потом Шпанија укинуле су забране извоза
злата и сребра и прешле су на трговачки систем позитивног платног биланса са
иностранством.
46
105. ПОЗИТИВНИ ТРГОВАЧКИ БИЛАНС – ПОДЕШАВАЊЕ ИЗВОЗА И УВОЗА.
Држава стимулише извоз, она даје монополско право извоза само једном трговцу,
јер ће он у иностранству истерати вишу цену за домаће робе него што би могао ако
би му конкурисали и други домаћи извозници. Држава ослобађа извознике
плаћања домаћих такси и тако им омогућава да за тај износ снизе своје цене у
иностранству и потуку конкуренцију. (Ово је радила Енглеска.)
Држава даје монополска права увоза само одабраним домаћим трговцима, јер они
могу код иностраних испоручилаца робе да постигну нижу цену од оне коју би
постигли у случају домаће конкуренције.
47
106. УЗРОЦИ НАСТАНКА И ПАДА МЕРКАНТИЛИЗМА.
Код Јужних Словена, два Хрвата су били знаменити меркантилисти: Мате Влачић
из Истре (теолог и професор на универзитету у Виртембергу и Јени, у Немачкој) и
Јурај Крижанић из 17. века (завршио је теологију у Риму, постао католички
свештеник, био је славенофил и волео Русију).
48
108. ФИЗИОКРАТИЈА – ПРИРОДНИ ПОРЕДАК.
Оснивач физиократије је Франсоа Кене, дворски лекар код Луја XV. Његово главно
дело су „Економске таблице“ из 1758.. Кене и остали физиократи мисле да су људи
смештени између галаксија и атома, и да је цео свемир већ уређен по извесном
величанственом поретку. Све што људи треба да учине јесте да открију природне
законе којима су обухваћени и да се њима прилагоде.
49
индустрија и пољопривреда, односно њихове гране). Кене је дао идеју Марксу да
постави свој модел такозване проширене репродукције, путем којег су накнадно
социјалистички економисти хтели да у комунистичким земљама заснују планске
системе развоја (ово питање није лепо објашњено).
50
2. нова побољшања у производњи челика половином 19. века, изградња
железнице, развој морског транспорта паробродима, развој пољопривредне
машинерије и хемије;
Од прве године после Христа све до 1650. године, светско становништво се кретало
између 200 и 500 милиона. Али здравствена и прехрамбена револуција, изазване
развојем науке и нових производних средстава, дигле су број становника у 1850.
години на једну милијарду, а 1991. године на близу 5,5 милијарди.
51
понављање операција. Изгубила се машта и свакодневно решавање нових
проблема, што је постојало у претходном, мануфактурном животу. Створене су
професионалне болести и психолошка радна оптерећења.
конкуренцијом интереса и
52
Помиње се и пета класа – класа осујећених, лишених и беспризорних, који живе од
милостиње, државне помоћи, крађе, разбојништва, преваре и проституције.
Цена је количина новца којом се купује роба и услуга, а релативна цена јесте цена
роба и услуга изражена у другим робама и услугама. Прва је новчана цена, а друга
(релативна) је физичка цена. Она показује колико се за једну робу може добити
других роба, које по употребним својствима могу замењивати прву. Неке робе
немају успешну замену (алтернативу). Такви су: вода, извесни минерали, руде,
лекови и индустријски материјали. За тржишну расподелу фактора производње и
потрошачких добара, нужна је слободна конкуренција (а њу највише доводи у
питање монопол).
53
Пример: ми бирамо да ли чемо се грејати на струју или угаљ. Ако скочи цена струје
а цена угља мирује можемо одлучити да напустимо грејање на струју у корист
угља. Ту је скочила релативна цена струје. И обрнуто, скочи ли цена угља а цена
струје мирује, наставићемо са грејањем на струју. У овом случају је скочила
релативна цена угља. Тржиште је ту одиграло дистрибутивну улогу. У првом
случају, оно је смањило коришћење струје у корист угља и тиме утицало на падање
производње струје а повећање производње угља; у другом, оно је изазвало пад
производње угља и увећање производње струје
54
123. ЛИБЕРАЛИ И ЛИБЕРАЛИЗАМ. ГЛАВНЕ ИДЕЈЕ.
Највећи либерал је Адам Смит. Други славни либерали су: Џемс Мил, Џон Стјуарт
Мил, Џереми Бентам, Роберт Малтус, Давид Рикардо (живели у 18, 19. веку) ...
55
3.DEO
Прва говори само о томе да новцем купујемо робу. Она непосредно не објашњава
величину цене, али, када то чини објашњава је бројним факторима у складу са
теоријама аутора. Разлог што новцем купујемо, а продавци за новац продају, је у
томе што је држава наредила да се сва трговина мора одвијати помоћу њега. Тако
се најбрже и најлакше тргује – када се све робе продају за само једну робу (новац
је роба).
*То избројиво бестежинско својство робе које ипак меримо тежином новца,
економисти називају „вредношћу“. Та вредност робе је наводно објективна, она
постоји независно од тога хоће ли се показивати у злату, сребру, бакру или неком
другом материјаллу.
56
127. ВЕЛИЧИНЕ ЦЕНЕ – СПОРОВИ ЕКОНОМИСТА.
Кондијак каже да корисност робе „почива на потреби коју за њом осећамо. Према
овој корисности ми је ценимо више или мање... Ова цена јесте оно што ми
називамо вредношћу... Робе у изобиљу носе ниску цену а ретке робе високу. Зато
вода и ваздух мало вреде а дијаманти много...“
57
Карл Менгер је трагао за тим колико је свака нова количина исте робе коју
трошимо значајна у односу на потрошњу друге робе и пронашао је да дуже траје
важност новододатих намирница у односу на важност трајних добара. Из тог
начина мерења важности роба проистекла је идеја о последњој, маргиналној
корисности робе, као узрочнику њене коначне цене.
Реч „тржиште“ води порекло од „трга“, пространог места у градовима на којима се,
осим уобичајеног друштвеног живота, одвијала и размена. Тржиште се често
дефинише и као „механизам“ или као „аранжман“ који тако „омогућава
продавцима и купцима да тргују производима, факторима за производњу и
вредносним папирима, да се цена може успоставити а размена догодити“.
58
Трговање изван закона одвија се на такозваном сивом или црном тржишту. Циљ
овакве трговине је да се држави не плати порез и да се повољно продају робе чију
је продају држава забранила или задржала само за повлашћене трговце.
Закон понуде: Ако понуда робе зависи само од цене коју носи, онда ће са порастом
цене робе расти и количина робе за продају, док ће са падањем цене те робе
опадати и њена количина на тржишту. Количина понуђене робе за продају управно
је сразмерна величини цене по којој се продаје.
Овај закон важи једино онда када све друго што може утицати на понуду робе
остаје непромењено – нпр. квалитет робе, модни статус робе, начин њене продаје,
домаћа и страна конкуренција, опорезивање и реклама. Због тога што на стварном
тржишту све силе које утичу на понуду неке робе не мирују да би нам омогућиле да
обим те робе посматрамо само у зависности од кретања њене цене, економисти
закон понуде тумаче са резервом.
Закон тражње: Уколико све остале силе мирују, онда са порастом цене робе
тражња за њом опада, док се са падањем њене цене тражња увећава.
Купци купују са скоком цена мање исте робе углавном из два разлога: 1. могу да
пређу на алтернативнуробу, супститут првој; 2. не могу да издвоје већу своту новца
од јучерашње да би и даље трошили исту количину старе робе. Али овде постоје
изузеци. Има роба којих се нерадо одричемо и које немају супститута: хлеб,
ел.струја, лекови, школски прибор, дечија одећа. Повећање цена ових производа
59
не мора изазвати падање тражње за њима. Људи ће се радије одрицати других
производа како би дошли до оних које сматрају егзистенцијалним и културно
неопходним, него што ће их се лишити.
Закон понуде и тражње гласи да ће једино на извесној висини цене робе сва
понуђена количина те робе бити купљена, апсорбована тражњом. Та цена се зове
равнотежном, јер она означава баланс понуде и тражње.
Ако је тражња за поједином робом стална без обзира на кретање њене цене, онда
ту тражњу називамо нееластичном тражњом.
А еластична је она тражња која се одмах мења чим се промени цена робе.
Еластичност је велика код високих цена а опада са ниским ценама, све док не
нестане.
Када ни продавци ни купци нису у стању да једни другима намећу цене роба, онда
постоји перфектно тржиште. Такво тржиште не подразумева државно одређивање
цена и њихово формирање од стране монополских група, било да су на страни
понуде било да су на страни тражње. Перфектно тржиште постоји онда када је
конкуренција свих учесника у трговачким пословима слободна и подвргнута
правилима која ту слободу одржавају.
60
производњу и промена производног програма може слободно да се одвија
4. Да постоји потпуно и једнако обавештавање свих учесника у трговачком животу
о свим чиниоцима трговања који се тичу њихове пословне равноправности.
Монопол, што значи један пол, у економији означава такво стање на страни понуде
где само један снабдевач одређује цену неке робе без обзира колико понуђача
има.
Монопол постоји онда када: 1. нема супститута роби која носи монополску цену и
2. када не постоји слободан улазак нових фирми у производњу и трговање
монополском робом.
Ту нема супститута, јер монополска роба има изузетан квалитет и чувено име, док
слободног улаза нема јер се за конкурентски посао захтева велика почетна маса
капитала и јер постоје државна ограничења за отварање нових фирми.
61
138. ДРЖАВНИ МОНОПОЛ. СОЦИЈАЛИЗАМ И МОНОПОЛ.
Aко на тржишту цене одређује само један купац онда се такав монопол назива
монопсомом. Тако је код нас од 1993. до 1995. године држава себе прогласила за
јединог легалног купца пшенице и неких других пољопривредних производа.
1. путем закона (држава обдарује извесне фирме правом да се само оне баве
извесном производњом и трговином, односно, искоришћавањем патената)
62
140. НАУЧНА ОПРАВДАЊА МОНОПОЛА. ВРСТЕ МОНОПОЛА.
Врсте монопола??? на 154. стр се помињу криминални монополи али не верујем да је то –то.
Држава напада монополе тек онда када је уверена да они послују против јавног
интереса. Шта је „јавни интерес“, то је предмет политичке борбе и законодавних
расправа, и његов појам се мења од државе до државе, и од једне економске
ситуације у истој држави до друге. Што је једанпут дозвољено, то сутра може бити
забрањено, и обратно.
63
142. ТРУСТ. ПОЛИТИЧКЕ ВЕЗЕ МОНОПОЛА.
Први труст је створио Семјуел Дод, адвокат америчког Стандард Ојла у власништву
породице Рокфелер, 1879. године. Наговорио је деоничаре седам петролејских
компанија познатих у народу под надимком „Седам сестара“, да се уједине у
Стандард Ојл, тако што ће све своје деонице предати управи Стандард Ојла,
одрећи се управљања у свих „Седам сестара“ и веровати да ће сваке године за
награду добијати исте зараде као и раније. Уместо предатих деоница добили су од
Стандард Ојла „уверење о поверењу“ – trust certificates, одакле води порекло
наше англиканизоване речи труст.
64
144. ПОСЛОВНЕ ФИРМЕ. ЗАКОНИТИ ОБЛИЦИ.
1. Хоризонталне фирме (она се бави само једним послом, рецимо бојењем станова
и зграда)
2. Вертикалне фирме (то је предузеће које повезује две или више различитих
економских активности којима се добија сједињени производ. Ту спада
аутомобилска фабрика)
Фирма само једног власника има дугу историју. Она обухвата старе, али уједно и
данас постојеће произвођаче као што су занатлије, сељаци и трговци. Она обухвата
и моћне пословне организације које су водили самостални власници као што је то
била фабрика аутомобила „Форд“, фабрика електронских производа породице
Грундиг, и банке банкара Ротшилда.
Када се робном производњом и трговином бави сам власник капитала, као што то
чине сељаци и занатлије, онда ту производњу зовемо ситном робном
производњом. Њена карактеристика није мали број производа, већ економска
особина да власник капитала сам себе запошљава и готово сам ради, мада често уз
помоћ неког из породице или шегрта.
65
Добра страна самосталних фирми је у томе што су њихови власници лично
заинтересовани за ток пословања због чега га пажљиво надгледају и воде. Ове
фирме се и брзо прилагођавају новим пословним околностима, јер власник сам
доноси одлуке и не губи време на усаглашавање са другима. Слаба страна овог
типа фирме је у томе што је њено пословање ограничено знањем и психофизичким
способностима власника, тако да она ван тих способности није у стању да се шири
и конкурише ортачким фирмама и корпорацијама. Друга слабост јој је у томе што је
мало способна за добијање кредита од банака (власник треба да враћа кредите од
своје имовине, која је мања од имовине власника ортачких фирми и корпорација).
Ова фирма постоји када два или више лица споје своје капитале а профит деле
сразмерно свом учешћу у целокупном капиталу. (Ако је индивидуални улог у
целокупном капиталу 15 %, онда тај власник улога добија и 15 % из профита).
Сви ортаци не морају и да управљају фирмом. Они који желе да само капиталом
учествују у њеном пословању називају се успаваним партнерима. Ортачка друштва
уживају предност над индивидуалним предузећима, не само у величини кредита
који могу добити од банака, већ и у управљању. Власници могу спрам свог знања
да се распореде тако да, на пример, један буде на челу одељења за производњу,
други за трговину а трећи за рекламе. Тиме специјализацијом рада боље послују
од индивидуалне фирме.
Слабост ортачке фирме је у томе што и она за подигнути кредит код банке често
јемчи његово враћање целокупном имовином фирме и личном имовином свих
ортака. Они због тога нерадо узимају велике кредите јер се боје пропасти својих
породица. Отуда мање улажу у производњу и услуге од деоничарских друштава,
корпорација.
66
велико или и од самих произвођача, како би се добила најнижа могућа цена и
избегли трговачки посредници. Код нас је прва задруга основана већ 1847. године
у Бачком Петровцу, када је евангелистички свештеник Штефан Хомола, избеглица
из Словачке, утицао на тамошње сељане да оснују погребну задругу, у ствари
заједничку касу самопомоћи.
Све потрошачке задруге имају онај исти циљ који је установљен у Рочделу. Постоје
и друге врсте задруга, произвођачке, продајне, услужне и кредитне.
67
151. ВРСТЕ КОРПОРАЦИЈА. ДРЖАВНЕ КОРПОРАЦИЈЕ.
68
Новац је опште средство за размену. Остале две улоге новца су да буде средство за
штедњу – за чување куповне моћи, и средство за израчунавање „вредности“ свих
материјалних и духовних ствари. Неки економисти говоре и о четвртој улози новца
– да је он и платежно средство, односно кредитни новац.
Иако је данас јасно да су Персијанци, Сумери и Кинези имали новац имали новац
пре Грка, писана историја говори да се први новац ковао у грчким градовима Мале
Азије и у Егејском подручју у 7. веку пре Христа. Ковао се од електрона, природне
легуре злата и сребра. Израђивао се и од папира, у старој Кини. Први Европљанин
који га је видео био је Марко Поло, у 13. веку. А динар је код нас стигао као име
арапског златника кованог у Сирији у 7. веку после Христа. То име долази од
латинског denarius. Реч пара је персијског порекла, а код нас је стигла преко турског
и значи комад.
Новац је:
69
Новац искован од племенитих метала се зове монета. Сребро је више служило као
монета од злата, јер га је било далеко више него злата. Злато је од Европљана
прихваћено као међународно средство за плаћање тек око 1870их. Упоредно
оптицање сребра и злата, биметализам, наметало је и истицање две врсте цена
роба и услуга. Али то није збуњивало трговце и купце, чак ни онда када би се
платило златом а добијао кусур у сребру.
Зашто је новац од злата не пише, можда је одговор у претходном питању, последње 3 реченице?
Људи се навикну да примају и излизани новац. то чине зато што морају, јер их
држава сили на то. Она штеди злато за нове кованице. Тада имена новца покривају
и ону његову тежину која је нестала изливањем, због њиховог преношења из руке у
руку. Тај излизани новац који оптиче постаје симбол, дакле заступник, и оног свог
дела који је нестао. И чим је држава увидела да племените метале може да
потпуно замени папиром и јефтиним легурама, јер се становништво није опирало
њеној принуди да их прима, ови су метали и нестали као новчани материјали.
На америчким доларима штампаним после Другог светског рата стоји порука „Ми
верујемо у Бога.“ Она се појавила на њима после инцидента који је изазвао један
грађанин Кливленда захтевајући од државе да му уместо новчанице од 20 долара
да „законити новац“, како је писало на њој. Државна Савезна резервна банка му је
послала уместо те новчанице две новчанице од по 10 долара, а када се он побунио
против тога послала му је уместо њих четири по 5 долара. Злато му није дала.
После тога се уместо обећања о претворљивости (конвертибилности) долара у
злато појавила морална максима о вери у Бога.
Цена је количина новца којом се купује роба. Вредност робе је њена корисност,
способност да својом потрошњом задовољи неку нашу одређену жељу – то је оно
својство које ми плаћамо новцем.
70
За разлику од робе, новац нема цену. Новац се не размењује за новац, онако као
што се размењују робе за робу. Једино се размењују различити државни новци,
како бисмо на унутрашњем или спољнем тржишту имали кованицу коју тамо закон
и становништво уважавају. Новцу је „вредност“ моћ да се размени, и „вредност“ му
је она количина робе која се за њега може добити.
Када се новац мења за новац онда се сразмера по којој се први мења за други
назива „курсном вредношћу“. Када се новац ковао од злата, онда су се златници
различитих држава и тежина замењивали тако да сваки размењивач у руку добија
исту количину злата коју је имао пре размене. ....................................................
Као средство за чување куповне моћи новац се појављује онда када га штедимо са
жељом да га или сакупљамо до количине којом можемо да платимо неку робу или
док не дочекамо да се та роба појави. Новац од нерђајућих материјала је згодан за
чување отуда што он лежањем не трули и мало се хаба.
71
Као средство за чување куповне моћи новац се појављује онда када га штедимо са
жељом да га или сакупљамо до количине којом можемо да платимо неку робу или
док не дочекамо да се та роба појави. Новац од нерђајућих материјала је згодан за
чување отуда што он лежањем не трули и мало се хаба.
Новац је предмет трговине ради профита. А ту, можда и први монетариста, Никола
Оразмо, из 14. века, каже да „постоје три начина помоћу којих човек може да
заради профит на свој новац независно од његове природне улоге. Први је
уметност размене новца, у ствари, варање при размењивању; други је
зеленаштво а трећи је кварење новца.“ Мало ко би данас оспорио ову Оразмову
анализу, и мало ко би додао неки нови начин зараде профита на трговину новцем.
2. ФИАТ НОВАЦ (то је владин новац који, само стога што је новац, има већу
вредност од свог материјала као робе. Направљен је од легура и папира и
72
представља злато. Овај новац грађани не могу да праве за разлику од робног, када
је свако могао претопити златни пехар у дукате. Када би грађани могли да праве
фиат новац, онда би изазвали велики скок цена, јер би у неограниченим
количинама штампали папирне новчане цедуље и потпуно би онеспособили новац
за оптицај и парализовали трговину.)
Када држава изда новац који заступа злато и сребро али се за њих не може
заменити, добијамо новац са принудним курсом. Данас се у свим земљама
употребљава само такав новац, било да је од папира, било од разних
неплеменитих метала и њихових легура.
Када су настале банке, оне су чувале туђе злато и сребро. Њихове потврде
власницима злата су се звале банкноте. Добио би их полагач злата, али би оне
гласиле на било ког ко би их у банку донео и у замену за њих тражио злато. Такав
човек је назван „доносиоцем“. Банкноте су се преносиле из руке у руку. Временом
су банкари уочили да само мањина поседника банкнота долази у банку да их
промени за злато. Готово да је четири петине злата стално остајало у сефовима.
Тада су се банкари замислили – зашто не би започели са штампањем додатних
банкнота које би они сами испрва потрошили на робе или би их давали као новац
на кредит разним предузећима и трговцима.
Тако су банке започеле не само са прављењем папирнатог новца, већ и новца који
уопште није био покривен златом. Ако би сви поседници банкнота истовремено
дошли у банку и затражили злато уместо њих, она не би имала довољно злата да
покрије свој дуг према њима и банкротирала би. Власник би отишао у затвор и
многи поседници банкнота би такође пропадали. То је узнемирило државу, тако
да је у почетку забрањивала банкама да саме штампају новац без покрића у злату,
док најзад и она сама није преузела искључиво право на штампање банкнота (у 19.
веку). Али већ у 20. веку државне банке више нису могле да потпуно покривају
73
златом све новчанице. Злато је постало недовољно да прати робне трансакције и
новац се све више одвајао од златног покрића. Роба је било много више од злата.
Новчана маса обухвата све оно што служи као новац и испуњава функције новца:
да буде средство за размену, средство за мерење вредности, за одложена
плаћања и за чување куповне моћи. Новчана маса не обухвата само домаћи новац,
већ и страни који често оптиче домаћим тржиштем.
Њен интерес је да добије камату коју наплаћује од свих позајмљивача новца и коју
она узима као своју зараду. Од ње одваја један део који даје штедишама, као
награду за њихово поверење да у банци држе свој новац. Они то чине, јер им је
новац у банци заштићен од кућне крађе и зато што од банке добијају ту камату.
74
Савремене банке постоје тек од 19.века, када су настале као акционарска друштва,
али старе банке и трагови њиховог развоја сежу далеко у прошлост. У многим
старим царствима имућни трговци су се претварали у позајмљиваче новца и
кредитирали владаре, земљовласнике, градске занатлије и друге трговце.
Банкарске породице су уз камате посуђивале новац и биле су повремени узрок
пропасти својих дужника. Ови су им уместо неисплаћеног дуга морали остављати
земљиште, куће, воћњаке а често и децу која су касније продавана у робље. Тако је
било у Грчкој, Сумеру, Криту, Риму и Картагини.
75
170. БАНКНОТЕ И РЕВОЛУЦИЈЕ.
Већ одавно је било уочено да већа количина новца у оптицају од златног покрића
подстиче увећање производње, повећава запосленост и да дизањем цена
олакшава исплату дуговања повериоцима. Али, како непрекидно штампање новца
може и да угрози нормалан привредни живот и политичку стабилност у земљи,
држава је морала да поведе посебну врсту политике, монетарну политику, којом је
желела да усклади своје економске циљеве са политичким.
76
1. активно (тада позајмљују новац фирмама, становништву и држави уз камату која
се зове активна)
77
173.ВРСТE БАНАКA
2. пословне банке
У једној држави обично постоји само једна централна банка, сем у САД и Канади,
док су све остале пословне.
в) моралним убеђивањем.
Када централна банка послује, онда она убацује нови новац у промет тако што
њиме купује вредносне папире разних фирми на тржишту. Повлачи га онда када
продаје своје, државне обвезнице, и потом зарађени новац ставља у своје сефове.
Држава, централна банка, враћа купцима новац који су уложили у те обвезнице
обично путем пореза које влада наплаћује привреди и становништву, а често и из
камате коју је наплатила банкама на своје кредите.
78
176. ЦЕНТРАЛНА БАНКА И НОВЧАНЕ РЕЗЕРВЕ. ДРЖАВНЕ РЕЗЕРВЕ.
Наредбом банкама да или повећају, или смање своје новчане резерве, централна
банка директно утиче на обим новца који пословне банке могу дати на кредит.
Резерве се повећавају у случају инфлације, а смањују када се жели подстакнути
привредни развој.
Централна банка може и другим путевима да утиче на величину новчане масе. Она
може да води селективну политику којом наређује пословним банкама да
расписују различите каматне стопе, величине рата и друге услове за одобравање
привредних и потрошачких кредита.
Централна банка држи државне резерве злата. Ниједној другој банци у земљи то
није допуштено. Оне га само могу сакупљати. Ово злато служи за доказивање
способности државе да исплати иностране кредите које је она узела као држава,
или су их узела предузећа чију је исплатну моћ (солвентност) она гарантовала.
Понекад држава златом купује робе у иностранству, али је то обично лош гест по
њен углед, јер тада све државе знају да је њена економија готово исрпљена и да
она више нема резерве интернационално траженог новца, какав су долари, евро,
фунте и друге валуте. Државе обично купују златом онда када су у рату, јер им тада
индустрија највише производи оружје а не капитална и потрошачка добра, и због
тога немају чиме другим да купују у иностранству осим својим резервама злата.
Готово ниједна држава неће држави у рату дати своје робе на кредит, јер не зна
хоће ли ова победити и бити способна да кредит врати.
79
По општој намени кредита које пословне банке деле, ми их разврставамо на
индустријске, пољопривредне, трговачке, занатске, малопривредне,
инфраструктурне, грађевинске... По територијалним правима на пословање, банке
су општинске, обласне, федералне, државне и међународне. По карактеру
власника новца и вредносних папира који чине банчине фондове – „капитал“,
банке делимо на приватне, државне и мешовите. По специфичној намени кредита,
банке делимо на инвестиционе и потрошачке. По врсти залога које банке захтевају
од својих дужника издвајамо хипотекарне и ломбардне банке од осталих.
Каматна стопа = (камата/ кредит)*100 или К' = (10 дин/100 дин)*100 = 10%
80
180. ЗНАЧАЈ КРЕДИТА. КРЕДИТ И ИНФЛАЦИЈА. ИЗБЕГАВАЊЕ ОПОРЕЗИВАЊА.
Значај банкарских кредита је у томе што се путем њих новац пребацује из руку
оних којима тренутно није потребан у руке оних којима јесте. Кредити
преразмештају куповну моћ и покрећу оне делове економије који без њих или не
би постојали или би стагнирали.
Хипотекарна банка одобрава кредите онима који јој залажу некретнине – куће и
земљу – као јемство да ће вратити кредит.
81
морају бити од велике „вредности“, као што су авиони и бродови. Хипотекарни
кредит се често даје на рок од 30 година... Кредит обично не прелази 75%
вредности кућа и зграда, односно земљишта, јер се рачуна да некретнине
временом пропадају и да ће приликом продаје њихова цена пасти на величину
зајма.
Пензијски фондови су државни и приватни. Они немају дугу историју јер она
почиње у 19. веку. Развили су се на основу медицинског осигурања за запослене
које је први основао немачки канцелар Бизмарк током 1880их година. Бизмарк је
установио први државни систем социјалног (здравственог) осигурања на свету – из
њега су никли и пензијски системи осигурања.
82
184. ОСИГУРАВАЈУЋА ДРУШТВА. ПОСЛОВАЊЕ.
Осигуравајућа друштва сакупљају новац (који се код њих зове премија) од свих
оних који би у случају неке несреће члановима своје породице и себи, имовини,
капиталу, желели да добију новчану утеху. Она је „обештећење“ при чему то
обештећење углавном одговара стварној тржишној цени изгубљене имовине, али
је често и далеко надилази.
83
187. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО. ТИП ВЛАСНИШТВА.
*Ако желимо да вратимо свој новац којим смо купили акције, ми га не тражимо од
корпорације, већ морамо акције продати на берзи.
Акционарско друштво се оснива тако што најмање два лица одштампају обвезнице
(акције), на основу којих сакупе новац за дизање предузећа. Они не могу
емитовати ове обвезнице пре него што их држава региструје као предузеће у
оснивању. Да би држава то учинила ова два лица јој морају поднети разна
документа од којих су најважнија два:
2. документ о намени предузећа (садржи име предузећа, адресу, износ новца који
оно намерава да акцијама сакупи и циљеве пословања).
На бар једној страни одштампане акције стоји свота новца за коју се она продаје.
То је њена номинална цена или пар вредност. Новац од куповине акције иде у
84
предузеће а купцу иде акција. Сваке године се акционари сакупљају на годишњу
скупштину када одлучују колике ће дивиденде из профита себи исплатити.
Дивиденде су обично веће од камата у банци и то је разлог због ког акционари и
купују акције. Они купују акције и због мањег пореза од оног који би платили
држави уколико би новац држали у банци.
Прва емисија акција се купује по номиналној цени. Даље цене акција зависе од
кретања понуде и тражње за њима на берзи. Цена акције на берзи може да иде и
испод номиналне цене и изнад ње. То углавном зависи од успешности пословања
акционарског друштва. Ако је друштво успешно, цене акција ће поскупети, и
обрнуто. Ово кретање цена акција је предмет интереса берзанских трговаца који
зарађују профите тако што купују акције по нижој цени од оне по којој ће их
продати .
Обичне акције носе променљиву дивиденду и она се исплаћује тек пошто су сва
друга плаћања из профита корпорације подмирена. Власници обичних акција
последњи стижу до својих зарада, али зато могу одлучивати колико за себе желе
да издвоје из остатка профита.
85
193. ОБВЕЗНИЦЕ АКЦИОНАРСКИХ ДРУШТАВА.
Акционарско друштво има четири основне предности над свим осталим типовима
предузећа:
86
4. Боље професионално руководство акционарских друштава од руководства у фирмама
где је управљач сам власник, или код ортачких предузећа (у акционарском друштву
постоји велики број улагача и сталан интерес за способно руководство, зато је и
пристрасност код избора мања него кад један власник бира сам свог директора).
87
На берзи се могу продавати вредносни папири само оних предузећа која су
чланови берзе. И купци на берзи могу бити само њени чланови. Њени чланови су
акционарска предузећа и брокерске агенције. Ове агенције су посредничке и за
рачун чланица берзе и спољних клијената купују и продају вредносне папире уз
провизију.
88
MEĐUNARODNA EKONOMIJA(4.DEO)
89
201. КОРИСТИ ОД МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНЕ - ТЕОРИЈА
КОМПАРАТИВНИХ ТРОШКОВА
Односи размене су графикон, индекс цена који показује извозне цене роба у односу на
цене роба које посматрана земља увози. Добија се дељењем индекса извозних цена са
индексом увозних цена. Индекс цена се добија стављањем у однос просека цена одређених
роба у датом тренутку са просеком цена у неком одређеном претходном периоду.
Побољшање у односима размене једне земље значи да дати обим извоза омогућава
куповину већег обима увоза. Но, кључни фактор у овом процесу је ценовна флексибилност
тражње за увозном и извозном робом. Ако је нпр. тражња за извозном робом флексибилна,
90
онда ће повећање цена извозних производа имати за последицу пад обима извоза и тако
умањити извозни приход...
Свака земља која учествује у међународној трговини као извозник или увозник неке робе
зависи од тзв. светске цене. Светска цена неке робе је она цена која преовлађује на
светском тржишту те робе. Уколико је цена дате робе (нпр. кукуруза) нижа у домаћој
земљи, односно светска цена кукуруза је виша од домаће, домаћи произвођачи ће се
окренути извозу, односно страним купцима који су спремни да плате вишу цену за њихову
робу. Уколико би, пак, светска цена кукуруза била нижа од домаће, домаћи купци би
радије куповали кукуруз из иностранства, односно увозна роба би као ценовно
привлачнија потиснула домаћу.
Цена у свакој земљи показује опортунитетни трошак кукуруза, односно које количине неке
друге робе се њен грађанин одрекао да би ресурсе употребио да произведе управо ту робу
– кукуруз. Ако је цена у земљи коју посматрамо нижа од светске, то значи да је трошак
производње кукуруза у тој земљи низак и да ова земља има компаративну предност у
производњи кукурза у односу на друге земље. Уколико је домаћа цена, пак, висока, то
значи да је трошак производње кукуруза у њој висок и да друге земље имају компаративну
предност у производњи кукурза у односу на њу.
заштита упослености и умањење ефекта опште рецесије (за време Велике кризе
из 1930их година већина земаља је повећала заштиту домаћих индустрија са циљем
да одржи ниво запослености усмеравајући потрошњу од страних ка домаћим
производима. Но, то доводи до пада производње и нивоа запослености у другој
земљи, на чији извоз се примењују рестрикције. Зато и она посеже за истом мером,
што ће довести до пада светске трговине)
91
политике су многоструке: смањиће се тражња за датим производима, повећаће се
незапосленост у земљама извозницама, а наднице у њима ће се још више снизити,
трошкови живота у домаћој земљи ће се повећати.)
превенција или елиминисање дефицита платног биланса (до овога долази када
земља непрекидно више троши на страну робу и услуге но што зарађује од свог
извоза. Зато она уводи увозне контроле)
92
покушати да ограничи увоз тиме што ће од увозника тражити да унапред положе
депозит, обично код централне банке, пре но што купе робу у иностранству).
Робни или трговински споразуми су уговорни аранжмани између држава који се тичу
њихових спољно - трговинских односа. Могу бити билатерални и мултилатерални,
односно могу се склапати између две државе или између више њих.
Билатерални робни споразуми обично садрже широк спектар одредби којима се регулишу
услови трговине између две потписнице. Оне се односе на предвиђена царинска и друга
оптерећења увоза и извоза, спољно – трговинске и пореске прописе, транзитне аранжмане
за робу, квоте, административне процедуре... Већина билатералних трговинских споразума
укључује:
1. Реципроцитет (значи да стране потписнице гарантују једна другој узајамне
повластице у међународној трговини. Концесије које стране потписнице споразума
дају једна другој могу се односити на различите области. Принцип реципроцитета
93
подразумева да се добит остварена од међународне трговине праведно
расподели)
2. Третман најповлашћеније нације (ова клаузула обавезује земљу да партнерској
земљи обезбеди најнижи ниво увозних дажбина који може касније дати некој
трећој земљи. Ова клаузула се може односити само на листу одређених производа,
или специфичне концесије учињене само одређеним страним земљама. Такође,
ова клаузула гарантује странама да неће бити дискриминисане у корист неке
конкурентске земље. Она осигурава да дати повлашћени положај неће бити
ослабљен или поништен наредним споразумом, закљученим између једне од
партнерских страна и треће земље. Повластице које се гарантују овом клаузулом
могу бити условне или безусловне. Уколико су безусловне, клаузула се примењује
аутоматски кад год се појаве предвиђене околности, тако да земља која ужива
користи из ње чини то без икаквог позивања да сама учини нове уступке. С друге
стране, земља која се позива на условну клаузулу најповлашћеније нације мора
сама учинити концесије једнаке онима које су дате трећој земљи.)
3. „Национални третман“ нецаринских рестрикција на трговину (ова клаузула
има за циљ да осигура да се унутрашње фискалне или друге административне
одредбе не користе за увођење нецаринских дискриминативних мера. Она
забрањује дискриминаторно коришћење следећих мера: закона, прописа и
декрета који утичу на продају, понуду, куповину, транспорт, дистрибуцију или
употребу производа на домаћем тржишту; процену вредности производа ради
опорезивања; законодавство које се односи на цене увезених производа;
складишне и транспортне прописе; организацију и пословање државних
трговинских корпорација).
94
изузетак од овог режима дозвољен је неразвијеним земљама, које имају права на
погодности, које не морају да дају другим државама.
Од 1947. до 1962. године одржано је пет преговарачких рунди (Женевске рунде) током
којих је долазило до непрекидног смањења царинских оптерећења за индустријске
производе сходно основном либералном духу споразума. Федеративна Народна Република
Југославија је 1966. године приступила GATT-у.
Од шесте, Кенеди рунде (1963-1967), преговара се о линеарном смањењу царина за
одређени проценат. Ову рунду карактерише једнострано смањење царина, односно уступак
који су САД учиниле према Европској заједници да би помогле јачању интеграционих
процеса унутар Заједнице, јер је то било у складу са америчким стратешким интересом.
Међутим, током 1960их и почетком 1970их година раст светске трговине је био веома
незадовољавајући. Иако је дошло до смањивања нивоа царина, јавила су се бројна
нецаринска ограничења увоза. За време Токијске рунде преговора (1973-1979) јавља се
нови талас протекционизма, односно неомеркантилизма. После нафтног шока, САД,
Европска заједница и Јапан обилато користе меркантилистичку праксу да заштите свој
спољно – трговински биланс, односно спољно – трговинску политику доведу у склад са
интересима националних економских политика. Формално престаје да важи Бретонвудски
монетарни систем, чији основачки циљеви никада нису били ни близу реализације. САД се
између намере да као хегемон створе и одрже систем слободне међународне трговине и
цене коју за то морају да плате, одлучују да је она превисока, те се окрећу ка заштити
интереса својих произвођача и своје националне економије. Други важан разлог јачању
неомеркантилизма је меркантилистичко вођење спољно – трговинске политике од стране
ЕЗ и Јапана, као и „новоиндустријализованих земаља“ Азије, те нарастање економске и
политичке моћи свих њих на рачун моћи хегемона.
* Крајем 1970их и почетком 1980их година Јапан и новоиндустријализоване земље Азије,
тзв. „мали азијски змајеви“, почињу да убирају плодове своје извозно оријентисане
економске политике. Владе ових држава су водиле такозвану „стратешку трговинску
политику“ која подразумева снажну државну подршку најперспективнијим домаћим
фирмама како би ове биле што успешније на светском тржишту, уз истовремено
спречавање конкурентских страних фирми да их угрозе на домаћем тржишту. Ово је
довело до великих спољно-трговинских суфицита ових земаља, који су омогућавали даље
улагање у технологију и друга знања и још успешнији извоз и доминацију ових земаља у
светској трговини појединим производима (апарати за домаћинство, аутомобили,
микрочипови...)
Тако средином 1990их година САД, ЕУ, Јапан, Јужна Кореја, Тајван и још неколико
држава воде меке трговинске ратове и међусобно се оптужују за нефер спољно-трговинску
праксу покушавајући да елиминишу макар најекстремније видове трговинских баријера.
Државе највећи учесници у светској трговини више не теже стварању услова за „слободну
трговину“ већ „фер трговину“.
*Током 1980их и почетком 1990их година највећу пажњу светске јавности привлачило је
америчко-јапанско спорење поводом америчког спољно-трговинског дефицита, у коме је
јапански суфицит чинио готово 40%. САД су принудиле Јапан на серију билатералних
трговинских преговора. Под притиском, Јапан је морао да пристане на већи увоз из САД,
укључујући и пољопривредне производе (САД су већ средином 1980их година увозиле
већину индустријских производа, јефтинијих и квалитетнијих, највише из Јапана, у исто
време док је извоз америчких пољопривредних производа опадао. Неке процене су
говориле да је три милиона људи у САД изгубило радна места због пропасти фирми у
којима су радили, а које је уништила јапанска и друга страна конкуренција). Под
притиском и претњом правим трговинским ратом, Јапан је морао да пристане да више
95
отвори своје тржиште за америчке производе. На другој страни, САД су водиле сличну
борбу са Европском заједницом, претећи јој трговинским ратом уколико не умањи бројне
рестрикције за увоз америчке робе, нарочито пољопривредних производа.
Са Уругвајском рундом (1986-1993) на сто међународних преговарача долазе на ред и
пољопривредни производи. На заједничком удару САД и групе земаља великих
пољопривредних произвођача нашла се Европска заједница због своје Заједничке
пољопривредне политике, која је подразумевала и заштитне цене и субвенционирање
извоза пољопривредних производа, уз које је примењивала и врло суптилне нецаринске
баријере којима је штитила своје тржиште. ... Један од учинака ове рунде је у томе што су
земље у развоју тражиле и добиле слободнији приступ тржиштима развијених земаља за
своје сировине , полупроизводе и неке готове производе. Из политичких разлога, Савезна
Република Југославија је искључена из преговора и самог GATTа, јула 1993. године са
образложењем да мора као нова држава затражити поново пријем у чланство. Занимљиво
је да су још у време постојања заједничке државе Србија и Црна Гора, на захтев ове друге
чланице, тражиле посебан поступак за приступање Светској трговинској организацији, те
да је он за обе још увек у току.
Када су коначно чланице GATTа априла 1994. године потписале Финални акт Уругвајске
рунде, истовремено су основале и Светску трговинску организацију.
Доминантан став међу земљама у развоју је био да је GATT служио интересима
најразвијенијих земаља јер су и његови основни принципи скројени да иду на руку
земљама Севера, које су показале изузетно лицемерје залажући се за слободну трговину
декларативно, а у исто време спроводиле протекционистичку праксу према земљама у
развоју, али и међусобно. Са друге стране, земље Севера користиле су GATT, уз
билатералне притиске, да приморају земље Југа да снизе царинске баријере и изложе своје
индустрије у повоју супериорнијим конкурентима из њихових земаља. Распрострањен је
став да су САД и друге индустријализоване државе подржале Уругвајску рунду само из
страха да ће добро организоване земље Трећег света затворити своја тржишта за њих, те их
лишити јефтиних сировина и енергената.
96
Савремена међународна трговина се може поделити на два главна тока. Један чини размена
између развијених земаља, које углавном тргују међусобно (размена роба и услуга између
развијених тржишних економија Америке, Европе, Аустралије и Јапана). Други ток светске
трговине се одвија између неразвијених и развијених земаља. Донедавно, овај ток се могао
тачно описати као размена сировина и полупроизвода за индустријске производе и
специјализоване услуге. Данас је ова ситуација унеколико другачија јер је неколико
земаља у развоју заузело места великих и важних извозника производа високе технологије
(попут кућне електронике, рачунара, текстила...). То је део приче о наглом успеху Јужне
Кореје, Сингапура, Тајвана и Хонг Конга, а делимично и Бразила, Мексика и Индије...
Трговина индустријским производима је снажно обележена интрарегионалним карактером,
што значи да се углавном одвија у оквиру региона. Најснажнија по обиму и вредности је
трговина у оквиру Азије, ЕУ, и Северне Америке.
209. ВАЛУТНИ КУРС И СПОЉНО – ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА
Пошто не постоји опште, међународно средство плаћања, у свакој земљи постоји
национална валута. Зато је једно од кључних питања питање интервалутарних односа
вредности националних валута.
Девизни курс је цена једне валуте изражена у другој валути. Од девизног курса треба
разликовати девизни (валутни) паритет, који је званично утврђена вредност националне
валуте у неком опште прихваћеном деноминатору, попут злата или кључне валуте (као
амерички долар). Изузев у случају већих поремећаја, девизни курс би требало да се креће
око девизног паритета. На девизном тржишту девизни курс се може израчунавати или у
односу колико јединица стране валуте се може купити или продати за јединицу
националне валуте (индиректно нотирање) или колико јединица домаће валуте се може
купити или продати за одређену страну валуту (директно нотирање). Девизни курсеви се
воде код дилера на берзи као „парни“ курсеви: продајни и куповни, док разлика међу
њима представља маргину дилеровог профита.
Девизни курс успоставља везу између нивоа цена у земљи и иностранству – паритет
куповних снага. Помоћу њега се цене иностране робе могу исказати у домаћој валути, а
домаће цене у девизама, што ће на дужи рок омогућити специјализацију у овим земљама у
гранама у којима су најефикасније.
Под системом фиксних девизних курсева, једном утврђени курсеви се дуго не мењају.У
овом систему владе се тешко одлучују на промену курса, чак и када девизни курс више не
показује реално стање на тржишту. Но, у једном моменту, када процене да је девизни курс
националне валуте прецењен (то чини домаће робе скупљим, а стране јефтинијим, дакле
подстиче увоз а смањује извоз, што узрокује непрекидни дефицит платног биланса) влада
ће се одлучити на девалвацију националне валуте. Нови курс, фиксиран на нижем нивоу,
учиниће увоз скупљим, а извоз јефтинијим. Уколико је, пак, девизни курс потцењен,
односно, домаћа валута у односу на стране валуте потцењена, а платни биланс земље у
непрекидном суфициту, влада се може одлучити да га фиксира на вишем нивоу, што ће
појефтинити увоз, а домаћу робу учинити скупљом у иностранству (изражено у домаћој
валути). Тиме је домаћа валута ревалвирана. Али владе нерадо посежу за овим мерама
због појаве спекулација, које покрећу тзв. врући новац (краткорочни капитал који се сели
из земље у земљу тражећи већу зараду) на бег из земље.
У систему флуктуирајућих девизних курсева девизни курс је слободан да флуктуира из
дана у дан. Он расте (апресијација), пада (депресијација), у складу са променама на
тржишту, а стопа инфлације и каматне стопе су најважнији параметри, и тиме обезбеђује
теоретски да платни биланс земље буде непрекидно у равнотежи. Но, у пракси,
спекулације често доводе до поремећаја у девизном курсу. Због тога владе радо
контролишу девизни курс.
Неке земље могу имати и фиксни и флуктуирајући девизни курс (Француска).
97
Национална валута једне земље је „купон“ помоћу кога можемо да дођемо до добара и
услуга у земљи која их је емитовала и исковала. Уколико за тај новац можемо да купујемо
и у другим земљама, односно да га у њеним мењачницама заменимо за локалну валуту,
онда је у питању тврда валута или конвертибилна. Међутим, уколико тим новцем можемо
плаћати само у земљи чија је он званична валута, онда говоримо о меким или
неконвертибилним валутама. Вредност једне валуте зависи од њене куповне снаге (више
ћемо купити са евром него са динаром).
98
Циљ ММФа је био да помогне раст светске трговине кроз постизање пуне
конвертибилности валута земаља чланица, промоцију стабилности девизних курсева и
обезбеђивање краткорочне финансијске помоћи чланицама да би уравнотежиле платни
биланс. Ових циљева рада се ММФ придржава и данас.
* Конвертибилност валута значи да је поседници могу слободно заменити за друге валуте.
212. СИСТЕМ ПАРИТЕТА (ПОДРЖАВАНИХ) ДЕВИЗНИХ КУРСЕВА
ММФ је покушао да створи систем девизних курсева који би био флексибилнији од
златног стандарда, у коме се вредност новчане јединице одржава у паритету с вредношћу
одређене количине злата, а злато и новац тазмењују у одређеном сталном односу, и у исто
време обезбеђивао већу стабилност система. Тако је изабран систем паритета
(подржаваних) девизних курсева у коме су све чланице биле обавезне да одреде вредност
својих валута према злату. Заправо, оне су тада то чиниле у односу на амерички долар,
будући да је долар тада био конвертибилан у злато. Девизни курсеви су морали да се
подржавају у распону од 1% од декларисаних паритета. Овај систем је функционисао од
1947. до 1971. године.
Међутим, међународни монетарни систем, такозвани бретонвудски систем, креиран од
стране ММФа, био је погођен тешком кризом већ током 1950их и почетком 1960их година.
Коришћење долара као средства међународних плаћања давало је огромну корист САД да
широм света бесплатно купују у неограниченим количинама, само доштампавајући своју
валуту. Ипак, ово доштампавање је имало свој одраз у платнобилансном дефициту САД,
који се непрекидно повећавао. Будући да сваки монетарни систем почива на поверењу,
систем који је почивао на валути чија земља бележи непрекидни дефицит није се могао
одржати.
Постојећи проблеми наметнули су напуштање чврстих девизних курсева. Августа 1971.
године САД укидају спољну конвертибилност долара у злато и фиксни паритет у односу
на остале валуте, чиме је срушен носећи зид бретонвудског система. Јануара 1976.
дефинитивно ММФ коначно одустаје од утврђивања девизних паритета и већина земаља
прелази на режим пливајућих девизних курсева које подржава монетарна власт својим
интервенцијама, али на које пресудни утицај има тржиште, што нарочито негативно делује
на државе ЕЕЗ, које покушавају да формирају девизну стабилност. Тиме је бретонвудски
међународни монетарни систем престао да постоји. Априла те године усвојен је 2.
амандман на Статут ММФа, према коме су земље чланице могле да девизне курсеве
исказују у специјалним правима вучења (СПВ). Креирање специјалних права вучења био
је: 1) покушај стварања нове резерве којом би се отклонили постојећи проблеми недовољне
ликвидности и поверења 2) стварање поузданог деноминатора у којем ће националне
валуте исказивати своју вредност. Ипак, појава СПВ није одговорила на очекивања и
постојеће потребе међународног монетарног система.
99
кога их купује у кратком периоду. Земља којој се одобрава кредитна транша мора склопити
споразум са Фондом о конкретни мерама које ће применити да би поправила својплатни
биланс.
ММФ је на више начина покушао да се прилагоди насталим променама у светском
монетарном систему. Политика давања кредита је либерализована повећавањем средстава
доступних чланицама и продужавањем периода на који се помоћ даје. Годишњи приступ
Фондовим средствима је повећан на 150% квоте земље, уз могуће повећање на 450% у року
од три године. У принципу, ММФ у новије доба даје кредите само земљама у развоју и
источноевропским земљама, док развијене земље врше позајмице од централних банака
неке од њих.
Упркос овим напорима, Фондов рад је наилазио на све оштрије критике, будући да није
способан да обезбеди стабилност међународног монетарног система. Његови критичари га
означавају као заступника интереса светске финансијске олигархије, а не земаља у развоју.
Азијска финансијска криза, а затим и актуелна светска финансијска криза, показала је
наличје и дубину неморала неолибералне концепције. Не само да до кризе долази због
похлепе и неодговорности који су као покретачки мотори уграђени у начин
функционисања водећих америчких и глобалних финансијских институција, већ и начина
на који се тражи излаз из ње, јер оне трошкове кризе пребацују на све грађане, а енормне
зараде задржавају у уском кругу корисника. Ова криза је показала да је ММФ на рубу
банкротства и да су му потребне донације од стране оних земаља које поседују највише
здравих и слободних финансијских средстава (парадоксално је да су то Бразил, Русија,
Индија и Кина које припадају земљама Југа). Чини се да је преко потребна реформа у
оквиру ММФа...
100
одржавати девизне курсеве у нормалним границама у року од најмање две године. На
самом почетку ове фазе основан је и Европски монетарни институт (ЕМИ) са седиштем у
Франкфурту, са задатком да координира и прати спровођење монетарних политика у
оквиру ЕУ. Такође задатак ЕМИ је да у техничком смислу припреми оснивање Европског
система централних банака (ЕСЦБ) као и да уведе нову валуту у трећој фази.
Трећа фаза је требало да почне 1. јануара 1997. године, да је седам земаља чланица
достигло потребно монетарно прилагођавање. Пошто то није био случај, трећа фаза је
отпочела 1. јануара 1999. године за све чланице које су испуниле потребне услове. То
значи да од тада евро постаје званична валута у зони евра, тј. на територији оних земаља
Уније које су прихватиле да буду део ове зоне. ЕМИ ће бити замењен са ЕСЦБ и ЕЦБ:
Европски систем централних банака и Европска централна банка ће водити монетарну
политику, укључујући и политику девизног курса, девизних резерви, емитовање евра од
2002. године и каматних стопа, те водити рачуна о стопи инфлације у евро зони. 1. јануара
2002. године евро дефинитивно замењује националне валуте. Стручњаци из ЕЦБ су
сматрали да ће евру бити потребна деценија да постане једнако значајна валута на
светским тржиштима као што је сада амерички долар. Међутим, његова се вредност врло
брзо изједначила са вредношћу америчког долара. Крајем 2007. године, долар бележи
рекордни пад у односу на евро.
*Чланица евро зоне је 2008. године било 13 од укупно 27 држава чланица Уније.
Текући биланс или биланс текућих трансакција чине трансакције робом и услугама. Он
показује губитке или профит које земља остварује на дневној бази. Биланс видљиве
размене, спољно-трговински биланс, показује разлику између вредности извоза и увоза
роба. Друга група трансакција чини невидљиви биланс. Он показује, на дневној бази,
дефицит или суфицит који земља остварује у трговини са светом.
101
У оквиру капиталних трансакција, односно трансакција у спољну активу и пасиву, спољна
актива представља финансијска потраживања према страним држављанима.Она се јавља
када домаћи држављани купују хартије од вредности издате од страних влада или акције
страних компанија, или пак када домаће банке позајмљују новац странцима.
Спољна пасива је финансијско потраживање према домаћим држављанима од стране
странаца,нпр. куповање акција домаћих компанија или државних обвезница од стране
странаца, депозити страних грађана у домаћим банкама и узајмљивања домаћих грађана
код страних банака.
Платни биланс, као и сваки биланс, мора имати стране које се равнају, мора бити у
равнотежи. Укупан одлив новца мора бити једнак укупном приливу.
Уколико одливи премаше приливе (постоји дефицит) рачун ће бити поравнат повлачењем
девизних резерви, задуживањем у иностранству или продајом спољне активе. Ове ставке се
рачунају као прилив, као кредитне ставке.
Ако приливи надмаше одливе, дакле постоји вишак, рачун ће бити поравнат ставкама које
показују како је вишак распоређен, нпр. допуном девизних резерви, отплатом страних
зајмова или куповином спољне активе. Ове ставке, дужничке ставке, се третирају као
одлив.
Трансакције које изравњавају укупни платни биланс су капиталне ставке. Оне се бележе у
оквиру рачуна спољних актива и пасива.
Без обзира на све претходне напомене биланс текућег рачуна и нето трансакција у спољној
активи и пасиви није поравнат и једнак нули. Ово је резултат чињенице да је немогуће
набавити потпуни и тачни попис милиона појединачних трансакција. Осим тога, постоје
бројне грешке и омашке, било зато што плаћања нису забележена или због касног
прибављања ситуације... Билансна ставка представља укупан износ грешака и омашки,
који је неопходан да би се званично забележени платни биланс поравнао.
Текући биланс и инвестиције и друге капиталне трансакције, заједно са билансном ставком
резултирају билансом официјелног финансирања. Овај износ показује да ли је земља
остварила општи суфицит или дефицит. Ако је платни биланс забележио суфицит, земља
може појачати своје међународне резерве и, ако је потребно, отплатити задужења у
иностранству. Уколико је, пак, платни биланс у дефициту, он се мора покрити
смањивањем нивоа страних резерви или задуживањем.
Укупан светски извоз и укупан светски увоз морају бити потпуно једнаки. Ако једна нација
бележи суфицит, нека друга мора бележити дефицит. Не могу све земље истовремено
остварити суфицит.
Свака савремена држава гледа на свој трговински биланс са циљем да буде што
позитивнији (да извоз буде што већи од увоза). Узроци дефицита текућег биланса могу
лежати у високом нивоу прихода у земљи. У том случају становништво троши више на
разне робе и услуге, од којих су многе увозног порекла, што подстиче даљи увоз, а многе
домаћег, што демотивише извоз. Насупрот томе, дефицит могу створити и ниски приходи
у иностранству. Такве земље ће вероватно смањити увоз и оштрије се борити на страним
тржиштима. Најозбиљнији узроци дефицита су: лошији квалитет домаћих производа, већи
трошкови производње који значе скупље производе, производња оних добара чија је
102
тражња на светском тржишту мала (неприлагођеност захтевима светског тржишта),
прецењена домаћа валута...
Познато је да су земље развијеног Севера кредитори земаља Југа. Током 1980их година
оснажен је однос Јапана као кредитора , односно великог улагача у САД, које се у овом
односу појављују у улози дужника. У последњој деценији 20. века део међународне
финансијске структуре постају и бивше социјалистичке земље, и то као дужници, односно
примаоци страних средстава. Четири перспективе међународне политичке економије
различито гледају на историју међународних финансија и на савремена збивања.
103
економисте је британско улагање у колоније током 19. и почетком 20. века имало
позитиван учинак на развој тих земаља, док је у исто време колонијална сила
остварила добит. На тај начин посматрају и савремене дужничко –поверилачке
односе између богатих и сиромашних. Штавише, ови су односи пожељни и
корисни за све јер мање развијене земље имају младо и динамично тржиште које
омогућава веће профитне стопе и бржи обрт капитала, те ће омогућити већу добит
улагачу но што би је имао у својој земљи, а домаћину пружити могућност да дође
до капитала који ће искористити да би упослио локалне ресурсе. Улагања у Кину,
Хонг Конг, Малезију и још неке земље региона 1980их година дају за право
оваквом гледишту.
2. Меркантилисти гледају другачије на међународне финансије у складу са њиховим
схватањем обавезе државе да искористи моћ да би створила богатство, које ће јој
дати још већу моћ. За њих је и британска финансијска политика према колонијама
типична меркантилистичка политика. Средства која је Британија у виду зајма или
инвестиција уложила у неразвијене колоније морала су бити коришћена за
куповину индустријских добара: челика, гвожђа, опреме за железнице, те су тиме
финансирала британски извоз индустријске робе. Дакле, страни зајмови
финансирају извоз метрополе, овај даје нова средства за даље зајмове, и тако у
круг. Неки економисти оптужују Јапан да данас чини то исто - својим
инвестицијама у САД и у Западној Европи финансира увоз јапанске робе. Међутим,
други стручњаци кажу да се Јапан понаша у складу са логиком равнотеже платног
биланса јер суфицит који оствари у текућем билансу услед фантастично успешног
извоза и високог нивоа штедње домаћег становништва мора да избалансира
дефицитом биланса капиталних трансакција , тј. инвестицијама и позајмицама
према иностранству.
3. Британску и немачку праксу давања зајмова колонијама Лењин и други
структуралисти виде као мрежу кроз коју се учвршћује експлоатација периферије
јер сиромашне земље најпре постају зависне од капитала метрополе, затим њеног
тржишта за локалне сировине, а напослетку од кретања цена на светском тржишту
ових сировина од којих зависи привреда и животни стандард колоније. Метрополе
остварују велике профите из којих дају нове зајмове, ови обнављају односе
зависности и тако настаје зачарани круг сиромаштва у коме колоније производе
јефтине сировине, а у свему другом зависе од империјалних сила центра и светског
тржишта којим ове доминирају.
4. Веома слично гледање има и критичка школа. Оно што је одваја од
структуралистичке перспективе је нарочито критичан однос према немилосрдном
уништавању локалног начина живота, културе и вредности, у складу са интересима
страних финансијера и домаће елите, њихових домаћих партнера. Значајна је и
еколошка критика која упозорава на безобзирно пустошење биосфере...
104
Финансијска структура међународне политичке економије је постала наглашено глобална.
То значи да у свом функционисању све више заобилази државу и њене прописе, а све више
намеће нека своја глобална правила. У том смислу неки економисти говоре о крају
међународних финансија и настанку глобалних финансија. Глобалне финансије су систем
који прескаче видљиве и невидљиве националне границе и прописе,ради 24 сата дневно и
обухвата читаву земљину куглу.
Сматра се да су три основна узрока допринела настанку ове глобалне структуре:
Међународна дужничка криза, чије је жариште негде угашено као у Бразилу, још увек
тиња као у Мексику, или још увек букти као код најзадуженијих и најсиромашнијих
афричких земаља, још увек доминира међународним финансијским системом, као питање
које лако узбурка страсти оних који се боре за праведнији свет.
Цена нафте је 1973. године нагло порасла и тиме поскупела увоз земаља у развоју које
нису произвођачи нафте. Овај скок цена нафте је веома негативно утицао на раст њиховог
извоза будући да је повећана цена нафте морала бити уграђена у цене њихових производа.
Да би одржале раст својих привреда, многе од земаља у развоју су позајмицама код
комерцијалних банака покушале да попуне овај девизни дефицит. Ове банке су имале
довољно активе управо због тога што су земље извознице нафте код њих уложиле своје
вишкове. Отуда назив овог новца – петродолари и евродолари.
Када је 1979. године дошло до новог скока цена нафте, земље у развоју су повећале своје
задужење у намери да ублаже све већи дефицит текућег биланса. Спољни дуг земаља у
развоју рапидно је растао да би средином 1980их износио преко 800 милијарди долара.
Пола ове суме се односило на пет највећих дужника: Мексико, Бразил, Аргентину, Јужну
Кореју и Венецуелу.
Са пресушивањем кредита комерцијалних банака, земљама у развоју је преостао ММФ као
извор помоћи. Ово је заоштрило проблем, будући да су потребе ових земаља за помоћи
105
далеко превазилазиле кредитне могућности Фонда, и да је њима била потребна дугорочна
помоћ, док су Фондови зајмови били замишљени као краткорочна помоћ. Фонд је за ове
земље имао план за прилагођавање привреде (то је за земљу дужника значило девалвацију
националне валуте, замрзавање цена ради обуздавања инфлације, приватизацију државних
фирми, повећање пореза, смањење социјалних давања, укидање спољнотрговинских
ограничења), али је Фондов рад критикован због тога што он није обраћао пажњу на
политичку реалност у неразвијеним земљама, него је само инсистирао на економској
страни уз занемаривање потреба сиромашних.
Пример дужничке кризе показује да негативне стране овог процеса најчешће плаћају
земље у развоју и неразвијене земље.
Већ смо поменули да се термин „Југ“ или „земље Југа“ одомаћио јер се већина држава са
средњим или ниским нивоом прихода по глави становника налази на јужној хемисфери, а
већина оних са највишим приходима, на северној. О њима се такође говори и као о
земљама Трећег света.
Средином 20. века, околности се драстично мењају, будући да свет подељен између
великих империја, какав је постојао пре Другог светског рата нестаје, а да се већина
земаља Југа ослобађа свог колонијалног статуса и постаје политички независна од бивших
106
метропола. Међутим, промена политичког статуса није довела и до потпуне и правне
независности, јер су услед сиромаштва и трајне економске зависности од бивших
колонијалних управљача (често настављене преко МНК, мултинационалних корпорација,
које су остале да послују на њиховим територијама и практично управљале главним
токовима домаће привреде) ове земље остале политички нестабилне.
Већина земаља Трећег света била је појединачно немоћна да промени стање унутар своје
земље будући да нису имале властити капитал, технологију, стручњаке, нити највредније
робе и услуге да их понуде на светској пијаци и тако зараде иницијални инвестициони
капитал за реализацију економских циљева новоуспостављених домаћих влада.
(Међународно тржиште било је најчешће под контролом мултинационалних корпорација
из земаља Севера.) Међу земљама Трећег света јача уверење да само удруженим снагама
могу да стекну довољно политичке моћи и утицаја да би промениле међународни поредак,
његов систем, институције... У Бандунгу, у Индонезији се 1955. године одржава Афро-
Азијска конференција, која представља први и историјски корак у обједињавању земаља
Трећег света у један блок. На челу овог фронта, који прераста у Покрет несврстаних
земаља (који је свој први самит имао у Београду 1961. године), били су Јосип Броз Тито
(председник СФРЈ), Џавахарлал Нехру (председник Индије), Сукарно (председник
Индонезије) и Гамал Абдул Насер (лидер Египта).
Поред борбе за ослобођење преосталих колонија, покрет је као свој основни циљ имао
борбу против неоколонијализма, односно борбу против наставка економске експлоатације
неразвијених земаља од стране индустријских сила Севера, будући да су бивше колоније
још увек биле под контролом капиталистичког система у који су биле на силу угуране, а у
коме су све институције и читав систем подешене управо тако да из њих исисавају
богатство и усмеравају га ка земљама Севера, бившим метрополама.
Покрет несврстаних настоји да се успостави какав-такав међународни дијалог о питањима
односа Север-Југ, и да се он води у оквиру Организације Уједињених Нација, као и да се
комплекс ових питања третира интегрално. Тако долази до Шестог (1974) и Седмог
заседања ОУН (1975), на којима су донети Декларација о успостављању новог
међународног економског поретка и Програм за акцију. Потом долази до прве и друге
рунде глобалних преговора али они нису довели до резултата. Развијене земље су спречиле
покушај дијалога на нивоу интегралног посматрања односа Север-Југ. Највећи
појединачни отпори долазили су од САД, Велике Британије и Савезне Републике Немачке
(Западне Немачке) који су били највећи корисници постојећег глобалног економског
система и неравноправних односа који у њему постоје. Са друге стране, ови преговори
уопште нису ни могли бити глобални, обзиром да им је недостајао тзв. Други свет, односно
социјалистичке земље Источног блока.
Због разумљивог одбијања групације развијених земаља да се одрекну привилегованог
положаја који су држале у међународној економији, али и њихове потпуне неспремности,
са изузетком нордијских држава, да се одрекну и дела свог богатства да би систематски,
организовано и континуирано помагале развој мање развијених држава, својих бивших
колонија, пропали су ови преговори.
Неки аналитичари сматрају да овакво посматрање односа Север-Југ води у претерано
поједностављивање постојећег проблема јер кажу да нису све државе Севера богате, као
што ни све државе Југа нису сиромашне. Такође, истичу пример високог раста дохотка у
земљама Залива, извозницама нафте из групације ОПЕК током 1970их година. Следећи
аргумент је успешна извозно-базирана развојна стратегија новоиндустријализованих
држава. Чини се да је најјачи аргумент да земље Трећег света у својим друштвима често
настављају или чак продубљују постојеће имовинске неједнакости, те да се у њима лако
препознаје често енормно богата политичка елита и веома сиромашна већина становника,
тако да и у оквиру ових земаља постоје својеврсни „Север“ и „Југ“, а да за то искључиву
одговорност сносе локалне владе.
107
226. ОБЛАСТИ СЛОБОДНЕ ТРГОВИНЕ.
Области слободне трговине чине групе земаља које су укинуле царине и квоте на
међусобну трговину. Но, свака од земаља чланица задржава независтан и различити
режим рестрикција на увоз из земаља нечланица.
Пример за овакву врсту интеграције је НАФТА, Северно-америчко удружење слободне
трговине (North American Free Trade Association) која је формирана 1993. године. Чланице
НАФТЕ су САД, Канада и Мексико. Али између САД и Мексика постоје сложени
политички односи и обострана подозривост. Економска интеграција, која је требала да
донесе корист трима земљама, по Мексико је имала веома лоше ефекте: наднице су пале за
40 до 50% већ прве године примене споразума, док су трошкови живота порасли за 80%.
Око 20 000 малих и средњих предузећа је пропало, а нешто више од 1000 државних фирми
је приватизовано у условима наглог осиромашења становништва.
Критичари НАФТЕ кажу да ће Мексико доживети макиладоризацију, односно претвориће
се у извозника простог и слабо плаћеног рада (Макиладорас су радионице начичкане дуж
мексичко-америчке границе у којима се бесцарински полупроизводи склапају или
завршавају, те се онда без баријера извозе у САД где имају добру прођу као производи
јефтиног рада мексичких радника). Они сматрају да постоји претња од макиладоризације
читаве привреде која ће донети даље користи САД, а Мексико учинити жртвом
капиталистичке експлоатације.
Либерали, присталице НАФТЕ, напротив тврде да су ове радионице први корак ка
модернизацији и индустријализацији, која ће постепено доносити савременију технологију
и повећавати дохотке.
Меркантилисти су скептични поводом пројекта НАФТЕ сматрајући да је неизвесно коме
ће и када овај споразум донети корист, ако је уопште донесе, будући да свака земља
пролази кроз циклусе успона и падова свога богатства и моћи. Са друге стране,
меркантилисти у САД тврде да тај јефтин рад на граници представља нелојалну
конкуренцију америчким радницима, чиме доводи у питање њихова радна места.
Област слободне трговине тежи да постане и АПЕК (Asia-Pacific Economic Cooperation)
основан 1989. године, који представља најдинамичнији светски регион, ако се посматра
привредни развој. Осамнаест чланица АПЕКа (САД, Јапан, Кина, Канада, Аустралија,
Брунеји , Чиле, кинески Тајван, Хонг Конг, Индонезија, Јужна Кореја, Малезија, Мексико,
Нови Зеланд , Папуа-Нова Гвинеја, Филипини, Тајланд и Сингапур) са 40% становништва
планете дају 56% вредности укупне светске производње.
Овде убрајамо и Европско удружење слободне трговине ЕФТА (European Free Trade
Association) настало на иницијативу Британије 1960. године, чије су чланице биле Велика
Британија, Аустралија, Данска, Норвешка, Португалија, Шведска и Швајцарска. ЕФТА је
замишљена као удружење у коме ће настати „шире мултилатерално удружење без
царинских баријера“ у току прелазних десет година. Већ 1961. године наступила је велика
криза у ЕФТИ, када је Британија, поступајући једнострано, конкурисала за чланство у ЕЕЗ.
Након три године Британија је проузроковала другу велику кризу у ЕФТИ, када је, да би
заштитила фунту, увела оптерећење од 15% на све индустријске производе. Тиме је
нарушена конвенција о успостављању ЕФТЕ. Коначно, 1973. Британија и Данска
напуштају ЕФТУ, када буду примљене у ЕЕЗ. У међувремену је потписан споразум о
унапређењу трговине између две групације (ЕФТЕ и ЕЕЗ ваљда).
108
227. ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ.
Царинске уније су даљи степен интеграције у којима је зона слободне трговине између
чланица заштићена јединственим режимом царинских дажбина на увоз робе из остатка
света.
У 19. веку је немачки Zollverein (царинска унија) био царинска унија. Пруска је тражила
укидање локалних царинских унија у немачким државицама и наметнула заједничку
царинску унију Zollverein. До 1871. она је обухватала све немачке државе. Победом над
Француском и прокламовањем Немачке империје исте године, органи Уније бивају
замењени државним , а федерална држава постаје национална држава.
Савремени пример царинске уније је и Централно америчко заједничко тржиште,
формирано 1958. године, чије су чланице Салвадор, Гватемала, Хондурас и Костарика, које
из економских и политичких разлога функционише са променљивим успехом, мада му је
крајњи циљ веома амбициозан – усаглашена индустријализација чланица.
Године 1960. потписан је уговор између Аргентине, Бразила, Чилеа, Мексика, Парагваја,
Перуа и Уругваја, којим је формирано Удружење слободне трговине Латинске Америке
(ЛАФТА) са циљем да се успостави систем аутоматског смањења царина приликом
преласка граница земаља чланица и даљим циљем да ЛАФТА прерасте у заједничко
тржиште. Међутим, због великих разлика у нивоу развијености чланица, дошло је до нових
преговора да би се пронашао нови оквир, погодан за све. Тако је 1980. године формирано
Удружење латиноамеричке интеграције (ЛАИА), које заправо спада у прву групу, јер су
чланице подељене у три групе у оквиру којих билатерално уговарају преференцијалне
споразуме (1. Аргентина, Бразил и Мексико, 2. Чиле, Колумбија, Перу, Уругвај и
Венецуела, 3. Боливија, Еквадор и Парагвај; а од 1986. Куба има статус посматрача).
Андска група је формирана 1966. године као регионална подгрупа јер су све чланице
уједно и чланице ЛАФТА (Боливија, Колумбија, Еквадор и Перу). Циљ овог споразума је
одржавање заједничке царине према трећим земљама и убрзање економске интеграције
између чланица.
Карипска заједница и заједничко тржиште (КАРИКОМ) је настала 1973. године
споразумом 12 карипских земаља, негдашњих британских колонија. Међу њима постоји
делимичан споразум о заједничким спољним царинама и другим мерама заштитне
политике од 1978. године.
109
229. ЕКОНОМСКА УНИЈА И ПОТПУНА ЕКОНОМСКА ИНТЕГРАЦИЈА
Економска унија је такав вид интеграције који у себе укључује све особине заједничког
тржишта, али од земаља чланица захтева усвајање заједничких економских политика у
области пољопривреде, транспорта, пореза итд., као и монетарну унију чланица. Европска
унија се креће ка економској унији.
Европска унија , раније Европска заједница или пре 1967. године Европска економска
заједница, је регионални савез настао Римским уговором чији је општи циљ био
интеграција привреда земаља чланица. Шест оснивача – чланица биле су земље већ
удружене у Европску заједницу за угаљ и челик (изузев Холандије): Западна Немачка,
Француска, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург. Касније су се прикључиле
Уједињено Краљевство, Ирска и Данска (1973), Грчка (1981), Шпанија и Португалија
(1986), Аустрија, Финска и Шведска (1995), Естонија, Кипар, Литванија, Летонија, Малта,
Молдавија, Мађарска, Словачка, Словенија, Чешка Република (2004), Румунија и Бугарска
(2007). Европска унија је највећа економска сила на свету јер се у њој одвија више од 40%
укупне светске производње и трговине.
Првог јануара 1993. почело је да функционише јединствено тржиште чија је кључна одлика
отклањање нецаринских баријера. Нови корак ка чвршћој економској, политичкој и
социјалној унији представља потписивање Мастрихтског уговора 7. фебруара 1992. године.
Он је поставио заједничку спољну и одбрамбену политику, јединствену социјалну
политику, као и детаљни програм и распоред за настанак монетарне уније.
ЕУ има низ важних политичких институција чији је циљ доношење одлука, решавање
спорова и управљање Унијом ка даљим интеграцијама. То су:
Европски савет – формулише стратешке и главне оперативне политичке одлуке Уније;
састављен је од шефова држава и влада свих чланица, којим председава друга чланица на
сваких шест месеци.
Савет ЕУ (тј. Савет министара) је главно законодавно тело, подељено на девет
надлежности, у коме су надлежни министри земаља чланица.
Европска комисија (влада ЕУ) је одговорна за надзирање текућег администрирања
политике Уније и контролу њених буџетских ставки. Председник Европске комисије је
шеф државе ЕУ.
Европски парламент је једино тело Уније чије чланове бирају директно грађани држава
чланица. Парламент може ставити вето на законски предлог Савета министара ако се не
слаже са позицијом Комисије.
Европски суд правде чини 15 судија чији је мандат 6 година. Он је надлежан за спорове
између влада чланица и институција ЕУ, као и за жалбе на одлуке ЕУ.
Потпуна економска интеграција је највиши степен економске интеграције у којој
интегрисане јединице воде заједничку економску политику. Примери овакве интеграције
су САД или кантони у оквиру швајцарске конфедерације.
Земље у развоју су оне у којима је реални доходак по глави становника и општи стандард
живљења значајно нижи од оних у развијеним земљама. Међутим, нема савршеног начина
мерења нивоа економске развијености. Неки економисти тврде да се нека земља може
сматрати развијеном само уколико су основне потребе људи у њој задовољене (у ове
потребе спадају могућност образовања доступна свима, приступ здравственим службама и
110
запослењу, одговарајуће снабдевање храном, стамбено решење и довољно слободног
времена. Све до 2012. године Кина је као границу сиромаштва користила 0,60 долара,
Светска банка 2 долара, а САД 100 долара на дан као суму потребну за задовољење
основних потреба становништва.
Међутим, постоје и драстично другачија гледања на питања развоја (критичка школа). По
овом схватању реч је о идеологији или миту развоја, заједничком “спасилачком” пројекту
бивших колонизатора, локалних елита и народа, чијег би гвозденог стиска, након суровог
отрежњења, ови последњи желели да се ослободе. У свом класичном делу Економија
каменог доба, Маршал Салин тврди да је инсистирање на економистичкој, односно
либералној интерпретацији дало потпуно погрешну слику о животу такозваних заосталих
или примитивних друштава и заједница. Напротив, пре насилног излагања светском
тржишту ова друштва нису била сиромашна већ слободна. Водећи прилично једноставан,
традиционалан и уравнотежен живот она су успевала да задовоље своје материјалне
потребе. За разлику од садашње ситуације, када у појединим земљама трећина или
половина становништва пати од недовољне ухрањености, пре доласка колонизатора тога
готово није било (бели човек је донео болести, беду, глад, сиромаштво и заосталост).
111
Ослањање на страну помоћ је део развојне стратегије већине, а нарочито веома
сиромашних земаља. Међутим, врста помоћи често може бити неадекватна конкретној
ситуацији у одређеној земљи.
112
3. економски мотив при давању помоћи значи спознају развијених да ако земље у развоју
успеју да достигну више стопе раста и снажно закораче на светско тржиште, у исто време
ће се њихова тржишта отворити за робу и услуге из развијених земаља, донатора.
Неки теоретичари зависности ипак сматрају да страна помоћ у било ком виду садржи
елемент експлоатације.
Врсте помоћи:
Поклони у потрошачким добрима (углавном се састоје у бесплатној
дистрибуцији вишкова хране од стране ЕУ и САД)
Зајмови и донације (они најчешће имају форму официјелне помоћи, јер их даје
влада влади и међународна организација влади)
Директне инвестиције (отварање фабрика, рудника, плантажа, хотела и сл. у
земљама у развоју од стране фирми из развијених земаља)
Техничка и директна помоћ (тј. обезбеђивање стручњака из развијених земаља да
саветују и помажу земљама у развоју у осмишљавању и реализацији развојних
пројеката)
Образовање (већина богатијих земаља даје стипендије студентима из земаља у
развоју)
Специјалистичке услуге (њих земљама у развоју пружају Светска банка, и ММФ,
и друге организације у оквиру УН)
Спољна трговина (да би земље у развоју изашле из сиромаштва, онда им се мора
допустити да продају своје производе на светском тржишту. Али чињеница је да
већина најразвијенијих земаља затвара своја тржишта за производе из земаља у
развоју користећи разне протекционистичке мере).
Међународна банка за обнову и развој (IBRD) или Светска банка основана је такође
споразумом у Бретон Вудсу 1944. године као сестринска институција ММФу, на
иницијативу Џона Мајнарда Кејнза. Под окриљем банке формиране су касније још две
финансијске институције: Међународна финансијска корпорација 1956. и Међународно
удружење за развој 1960. године. Све три институције чине Групу Светске банке.
Циљ Светске банке су њени оснивачи дефинисали као обезбеђивање дугорочне помоћи
земљама за потребе послератне реконструкције и развоја. У првим годинама
функционисања Банка је највише улагала у пројекте послератне обнове и изградње
европских земаља, а ускоро после тога њена активност се окреће ка земљама у развоју. У
првим годинама рада Банке већина пројеката је била у области инфраструктурне изградње,
попут изградње путева, електричних водова, железница, ауто-путева, водоснабдевања и
неких индустријских постројења. Од скора мањи проценат зајмова се одобрава за
инфраструктурне пројекте, а већи – за оне усмерене на образовање и здравствене системе.
Од како је 1980. године одобрила три прва зајма за структурално прилагођавање Кенији,
Филипинима и Турској, Банка није забележила ниједан успешан случај реструктуирања
привреде земље уживаоца помоћи. Напротив, након примене програма за структурално
прилагођавање под контролом Банке, 15 афричких земаља су забележиле назадовање у
већем броју економских показатеља. Ови програми узроковали су угрожавање и оштећење
екосистема у огромном низу земаља...
Развојне стратегије не могу имати сврху уколико не воде рачуна о учешћу људи у
доношењу одлука, једнакости, еколошкој равнотежи, очувању локалне културе и
друштва... Програми ММФа и Светске банке су игнорисали ове принципе, форсирајући
брзе резултате који су користили локалној елити и страним кредиторима.
113
235. МЕЂУНАРОДНО УДРУЖЕЊЕ ЗА ОБНОВУ И РАЗВОЈ, IDA
114
Када одређена фирма постане веома успешна код куће, у једном моменту показаће се да је
профитабилније организовати производњу у страној земљи но извозити у њу (због
трошкова транспорта, избегавања царина, јефтиније радне снаге и нижих еколошких
стандарда). Посматрана фирма оснива подружницу у страној земљи и тамо отпочиње
производњу улажући капитал, технологију и управљачке методе, и тако постаје
међународна корпорација.
Свака међународна корпорација мора поштовати законе земље у којој послује. Тако на
пример Сони или нека друга јапанска корпорација, тешко може очекивати од својих
радника Американаца или Европљана да у америчким или европским огранцима ове
корпорације раде 60 сати недељно, да не користе годишње одморе, да редовно раде
прековремено, и сличне видове испољавања лојалности фирми који су уобичајени у
јапанској култури.
Међународне корпорације су специфичне и по томе што веома релативизују
традиционално значење термина извоз и увоз. Наиме, оно што се произведе у огранцима
међународне корпорације у иностранству и прода у тој земљи не сматра се извозом
матичне земље корпорације. Та производња се рачуна као део бруто националног
производа земље на чијој територији се одвија производња. Не ретко се дешава да
мултинационална корпорација увезе технологију од неке своје подружнице по вишој цени
но што се она може наћи на светском тржишту, не плати царине на увоз, извезе производе
и за то прими извозне субвенције домаће државе, користи инфраструктуру коју је створила
домаћа држава, и на крају извуче профит из земље домаћина, на који иначе не плаћа порез
у прве три или пет година пословања... Међутим, готово је извесно да ниједна држава,
уколико је стабилна и зрела, неће дозволити да стране корпорације угрожавају неки од
њених националних интереса.
115
земље, али да оне не доприносе јачању економске независности ових држава, већ напротив
делују у складу са потребама светског капиталистичког система. С друге стране, државама
домаћинима веома је тешко да контролишу масовну појаву „трансфера цена“, односно
трговину између подружница унутар једне корпорације, или између матичне
мултинационалне компаније и њених појединаца у другим земљама, којим ове врше веште
манипулације профитима премештајући их из једне области пословања у другу и из једне
земље у другу, са циљем да избегну плаћање пореза.
Осим ових директних негативних утицаја мултинационалних корпорација на земљу
домаћина, постоје и бројни негативни индиректни ефекти. Мултинационалне корпорације
се често оптужују и за негативно дејство на друштвене, културне и политичке вредности
локалног друштва. Пренос технологије у земљу домаћина такође може бити негативан, јер
можда та технологија није подесна за локалне услове. Слично се гледа и на маркетиншке
вештине мултинационалних корпорација којима се стварају лоше навике у исхрани и
облачењу и тако ремете породични и други традиционални стандарди у локалној култури.
116