1.

Pojam, istorija i predmet socijalne politike

Pojam socijalne politike je nastao, s jedne strane, od reči socialis (društveni) i societas
(društvo), a s druge strane od reči polis (grad - država). Prvi put je upotrebljen u delu Vilhelma
Rila koji je analizirao tadašnje probleme nemačkog društva koji su velikim delom bili izazvani
industrijalizacijom. Po njemu, rešenje za zaustavljanje svih tih problema je bilo osnivanje
odgovarajuće socijalne politike i takvo shvatanje socijalne politike je kasnije prihvaćeno i od
strane Udruženja za Socijalnu politiku.

Socijalna politika je i praktična delatnost i nauka. Lakićević je rekao da je socijalna politika

praktična društvena delatnost koja se bavi životnim i radnim uslovima života ljudi.

Socijalna poltitika polazi od društvenih vrednosti kao što su solidarnost, društvena kohezija,
jednakost, socijalna pravda.

Instrumenti socijalne politike su zakon i drugi propisi, kao i razni programi prevencije.

Ključni ciljevi socijalne politike su postizanje blagostanja i podizanje kvaliteta života ljudi.

Važne oblasti socijalne politike: smanjenje siromaštva, socijalna sigurnost, stanovanje,

socijalno osiguranje, nezaposlenost, zaštita dece... U poslednje vreme, SAD i Kanada najviše, se
bave pitanjima LGBT populacije (istopolnih brakova), statusa pobačaja, nošenja oružja, rasizma,
kao i legalizacije eutanazije, prostitucije, rekreativno uzimanje psihoaktivnih supstanci.

Istorija:

1) Rodovski sistem

Ovde je važio princip „svi za jednog, jedan za sve“. Cenila se uzajamnost i zajednica se često
brinula o nemoćnim i bolesnim članovima. Međutim, poznati su i okrutni primeri kao što su
odvođenje starijih članova u planine da bi umrli (tzv. bela smrt) ili su kamenovani do smrti.

2) Antička misao

Država je postala dužna da se brine o građanima. Aristotel je izjavio da „onaj ko hoće da vlada,
mora i da pomaže“. Takođe, smatrao je da su imovinske nejednakosti bile uzrok nestabilnosti.
Tada se javila demokratija i solidarnost, a i prve osmišljene mere poput zaštite vojnih invalida i
ratnih veterana, zaštita porodica poginulih ratnika, pomoć siromašnima, ukidanje ropstva...

3) Feudalizam i srednjovekovno hrišćanstvo

Tada je društvo bilo klasno podeljeno na staleže. Širila se trgovina, nastajali su prvi gradovi i
razvijala se medicina i pedagogija. Sve je bilo pod velikim uticajem crkve, a zaštita siromašnih
se odvijala po načelu milosrđa (tzv. „ekonomija spasa“) i tada su nastale prve institucije za
smeštaj siromašnih (božje kuće i bolnički azili).
S druge strane, u ovo vreme je bilo poznato i krvavo zakonodavstvo, kažnjavanje prosjaka, i čak
uvođenje sirotinjskog poreza.

4) Epoha Novog veka

Nastaje pobedom Francuske buržoazijske revolucije (1789. god) i razvojem kapitalizma,

liberalizma, industrija i novom klasnom podelom – radnici i buržoazija. U ovom periodu, država
je trebalo da funkcioniše po principu „noćnog čuvara“ tj. da brine samo o miru i bezbednosti
građana, dok je sve ostalo bilo prepušteno samom čoveku da odluči. U ovo doba su se javile i
prve zaštite na radu, kao i osiguranje radnika.

5) Doba države blagostanja

Počinje krajem 19. veka uvođenjem nove reforme koju je sproveo tadašnji nemački kancelar
Bizmark. On je uspostavio osiguranje u slučaju najtežih soc. rizika (smrti, bolesti, invaliditeta,
starosti) koji se po istom principu, uz male izmene, koriste i dan danas. Država blagostanja (tj.
socijalna država) se zasniva na jednakosti, pravdi i solidarnosti.

Razvoj socijalne politike:

1) Razvoj države (od države zaštitnice do države blagostanja)

2) Modernizacija društva (industrijalizacija i urbanizacija)
3) Socijalna mobilizacija mobilizacija (borba siromašnih za bolji položaj i nastanak levičarskih
partija)
4) Uticaj religije (milosrđe)

Socijalna politika je kao praktična delatnost nastala posle Drugog svetskog rata. Razvila se iz
socijalne administracije (koja se bavila delovanjem soc. službi i usluga, životnim uslovima,
rešavanjem ljudskih problema...). Jedan od ključnih momenata u razvoju SP kao nauke je bio
esej Ričarda Titmusa gde je dao dva stava: efekti socijalne politike se moraju posmatrati u celini
društva i u društvu postoji više kanala preko kojih se može obezbediti blagostanje. Socijalna
politika je u Srbiji postala akademska disciplina 1960-ih godina.

Predmet proučavanja SP su uzroci koji dovode do socijalnih problema, potrebe ljudi, ciljevi
koje treba postići, koji su načini za postizanje tih ciljeva i sve se to posmatra i sa teorijskog, i sa
praktičnog gledišta.

Socijalna politika kao javna politika nastala je izveštajem Lorda Viljama Beveridža u
Engleskoj. Njegov plan je bio da se puna zaposlenost može ostvariti samo uz angažovanje
države, i jedino bi se na taj način i smanjile socijalne nejednakosti. Međutim, danas, socijalna
politika, kao javna politika zavisi od mnogih faktora (globalnih promena prvenstveno), ali
središte jeste socijalno uključivanje pojedinaca, grupa i porodica koje su do tad bile socijalno
isključene.
2. Socijalna politika - odnos sa drugim naukama, metodologija i važnost izučavanja

Socijalna politika je mlada nauka, i kao takva, i dalje je pod velikim uticajem filozofije, i
naročito sociologije.

1) Socijalna politika i filozofija

Iz filozofije su se, vremenom, razvile sve društvene nauke. Socijalna politika je zasnovana na
sledećim filozofskim osnovama:

- ontološkim - shvatanje čoveka i bića

- gnoseološkim - pouzdanost, sistematičnost, objektivnost

- akseološkim - humanizam, jednakost, socijalna pravda

2) Socijalna politika i sociologija

Socijalna politika sa sociologijom ima dosta zajedničkih interesovanja (rod, socijalizacija,

društvena devijantnost, porodica, globalizacija...).

3) Socijalna politika i politikologija

Politikologija se bavi najviše političkim pojavama, uređenjem države, procesima. Sa Socijalnom

politikom ima zajednička interesovanja: pitanja društvene moći, donošenje zakona, delovanje
vlade i ministarstava..

4) Socijalna politika i ekonomija

Socijalna politika sa ekonomijom ima uzročno-posledične veze jer, ako dođe do npr. velikih
ekonomskih kriza, automatski će doći i do velikih socijalnih problema (nezaposlenost,
siromaštvo)

Zajednička interesovanja: stanje na tržištu, ekonomske nejednakosti, ekonomske krize, raspodela

dohotka...

5) Socijalna politika i pravo

Pravo predstavlja skup normi koje primenjuje/sankcioniše država, a samim tim određuju i
ponašanje ljudi. Ciljevi socijalne politike se sprovode preko tih pravnih normi. Pravom se, dakle,
uređuje ponašanje ljudi, stanovanje, porodica, zdravlje. Kao najmlađa grana prava, nastalo je
socijalno pravo koje treba da štiti građane od socijalnih rizika.

6) Socijalna politika i socijalni rad

Obe ove grane su povezane zbog svoje humanističke misije i pomaganju ljudima. Socijalni rad
se karakteriše kao profesionalna aktivnost pomaganja ljudima koji spadaju u socijalne rizične
grupe, kako bi, nakon toga, bolje soc. funkcionisali. Predmet proučavanja socijalnog rada rada su
ljudi koji „imaju problem, ili predstavljaju problem društvu“.

Metodi socijalne politike mogu biti intervju, upitnici, ankete, posmatranje, studije slučaja.

Istraživanja mogu biti u vidu: kontekstualnih (iskustva, potrebe ljudi); dijagnostičkih (koji su
uzroci problema); evaluativnih (da li su ciljevi ispunjeni); strateški (da li se nešto može
poboljšati).

Izazovi socijalne politike su:

1) Metodološki – To znači da empirijski dokazi koji su prikupljeni tokom istraživanja nisu

dovoljni sami po sebi za definisanje političkih prioriteta. Zato, dobijeni empirijski materijal se
mora procenjivati tako da se jasno vidi kako utiče na posledice delovanja.

2) Etički – ciljevi treba da dovedu do veće humanizacije društva, ali sredstva za postizanje tih
ciljeva nekad neće biti prijatni, i možda se ne svide svima. Zato, istraživači treba da imaju na
umu da često mogu biti deo političkih konflikata, kao i da će njihovi predlozi nailaziti na otpore.

Izučavanje socijalne politike je važno zato što predstavlja pripremu raznih profesija koje se
bave socijalnim pitanjima.

Važnost se ogleda i u tome što socijalna politika preispituje stvarnost, rešava socijalne probleme,
treba da poboljša uslove života ljudi i smanji socijalne nejednakosti.

3. Ciljevi socijalne politike - zadovoljavanje socijalnih potreba, obezbeđivanje socijalne

sigurnosti i rešavanje socijalnih problema

Socijalna politika je usmerena na zadovoljavanje potreba ljudi, a naročito onih osnovnih

potreba koje su uslov za egzistenciju čoveka.

Socijalne potrebe se mogu sagledati kao: problemi (fizički/mentalni) i nedostatak nečega

(novca, odeće, hrane, nege). U uslovima izrazito niskog socijalnog standarda, npr. velikog
siromaštva, prioritet su materijalne potrebe. Odgovor na socijalne potrebe, doduše, često mora
biti višestruk – nekome ko je izrazito siromašan, trebalo bi da mu se pomogne novčano, ali i da
ima podršku porodice, savetovanje.

Grupe koje se mogu naći u stanju potrebe:

1) potrebe u nekom životnom ciklusu (u detinjstvu, starosti, roditeljstvu)

2) potrebe nastale iz ograničenja u svakodnevici (invaliditet, hronične
bolesti, intelekrualna ometenost..)
3) potrebe koje su proizašle iz ranjivosti pojedinca u određenom periodu života (beskućništvo,
nezaposlenost, siromaštvo)
Što se tiče sigurnosti, prema Maslovu, to je jedna od osnovnih potreba. Na piramidi se nalazi
odmah iza fizioloških potreba. Ljudi žele siguran i predvidljiv svet. Socijalna sigurnost jeste
život čoveka u zajednici u kojoj živi dostojanstveno. To bi značilo da ta osoba ima stabilan
društveni položaj, stabilan posao, mogućnost produkcije i reprodukcije, dobar odnos s drugima,
nije u stanju socijalnih rizika.

U Evropi socijalnu sigurnost obezbeđuju: socijalno osiguranje, socijalna pomoć i univerzalna

socijalna davanja.

Socijalne prestacije označavaju socijalna davanja, i to je uslov za obezbeđivanje socijalne

sigurnosti. Cilj ovih socijalnih davanja jeste da se ljudima koji se nalaze u socijalnim rizičnim
grupama i u stanju potreba, obezbedi dovoljno za njihovu egzistenciju.

Ta socojalna davanja mogu biti u obliku: davanja (novac ili natura); činjenja (npr. usluge
javnih službi) ili kombinovano.

Visina ovih davanja se može odrediti po: prethodnoj zaradi pojedinca, univerzalno, ili u
zavisnosti od dohotka po stanovniku neke zemlje.

Vrste prema vremenu trajanja davanja:

1) trajne (npr. ovde se zahteva stalna novčana pomoć)

2) povremene (u slučaju neke bolesti)
3) privremene (dečiji dodatak; u slučaju privremene invalidnosti)
4) jednokratne (npr. u slučaju iznenadnih ekonomskih i materijalnih kriza).

Socijalni problemi su, uglavnom, društveno prouzrokovani problemi koji negativno utiču na
nekog pojedinca, grupu ili zajednicu. Tipični takvi problemi su: siromaštvo, nezaposlenost,
beskućništvo, društvene devijacije.

Uzroci nastanka ovih problema mogu biti razni (zdravstveni, porodični, društveno - političke
krize, ekonomske krize, raspad države)

Načini reagovanja društva na te probleme mogu biti: direktni (osobi se odmah obezbedi
novac), usmeren ka uzrocima (ako znamo uzrok, znaćemo i rešenje za socijalni problem) i
ključna intervencija (razvijanje nekih programa zaštite).

4. Ciljevi socijalne politike - smanjenje društenih nejednakosti

Smanjenje društvenih nejednakosti predstavlja redistribuciju dohotka tj. uzimanje resursa od

jednih, i davanje drugima. Na taj način bi se postigla veća jednakost.

Postoje dva tipa redistribucije:

1) Vertikalna:
- Progresivna (uzimanje od bogatih i davanje siromašnima)

- Regresivna (od siromašnih ka bogatima)

2) Horizontalna

Od jedne grupe ka drugoj (npr. od muškaraca ka ženama)

U državama blagostanja se najviše koristi progresivna metoda.

Životni standard predstavlja uslove života i rada ljudi. Po tome, UN su napravile listu
indikatora za praćenje životnog standarda: zdravlje, ishrana, stanovanje, odevanje, obrazovanje,
zaposlenost, slobodno vreme, rekreacija.

Kvalitet života predstavlja lični doživljaj sopstvene pozicije u društvu u kom osoba živi. Dakle,
to je subjektivni osećaj fizičkog, psihičkog, društvenog i duhovnog blagostanja. U ovoj proceni
se mogu sudarati objektivne i subjektivne procene, tako da dimenzije za lakšu procenu su
emocije, intimnost, međuljudski odnosi, prihodi, sigurnost.

5. Ciljevi socijalne politike - socijalna dobrobit, humani razvoj i socijalno blagostanje

Socijalna dobrobit je povezana sa objektivnim i sa subjektivnim pokazateljima. Može biti

povećanje neke vrednosti, neki ostvaren subjektivni cilj ili uspeh u zadovoljavanju različitih
potreba (ovde se najviše misli na kupovinu nekih luksuznih dobara). Dobrobit može predstavljati
i shvatanje sreće, potreba i interesa.

Humani razvoj je zasnovan na ideji da svako može da odabere ko želi da bude i šta želi da radi.
Ova ideja je proistekla iz viđenja ljudskih prava. Humani razvoj se koristi u svrhu kreiranja
politika zbog svoje efikasnosti, jednakosti, održivosti, participacije, osnaživanja, poverenja i
solidarnosti.

Subjektivno blagostanje (koncept sreće) predstavlja dominantnost pozitivnih nad negativnim

osećanjima. Dakle, to je nadmoć pozitivnih misli, emocija i raspoloženja. Često se misli da je
dobar život = srećan život.

Sreća jeste relativna, ali najčešće uključuje slobodu, sigurnost, položaj u društvu, duševni mir i
materijalni uspeh. Sreća i uspeh se često preklapaju, i u raznim sferama su u pozitivnoj korelaciji
(uspeh u braku, prijateljstvima, zdravlju, na poslu..)

Bruto nacionalna sreća je konept nastao iz budizma. To je merljiv koncept po kom su UN

razvile

Indeks sreće i po kom je utvrđeno da najsrećniji ljudi žive u Finskoj, Norveškoj, Danskoj,
Islandu i Švajcarskoj. Najmanje srećni ljudi žive u Južnom Sudanu, Centralnoafričkoj Republici i
Avganistanu, dok je Srbija na 70. mestu.
Ono šta je loše kod koncepta sreće jeste to što može razviti pritisak sreće na ljude, a to dovodi do
toga da ljudi koji su tužni/depresivni osećaju sramotu da pričaju o tome i mogu postati
stigmatizovani.

6. Ciljevi socijalne politike - zaštita najboljeg interesa deteta, socijalni razvoj i socijalna
uključenost

Zaštita najboljeg interesa deteta – savremena socijalna politika smatra da je dete najviša
društvena vrednost, i ta detetova vrednost je najviše zaštićena (prvenstveno) Konvencijom o
pravima deteta UN, kao i Ustavom i zakonima. Ključna prava deteta su: pravo na život, sloboda
izražavanja, sloboda misli, najbolji interes deteta, zabrana diskriminacije.

Zaštita najboljeg interesa deteta se utvrđuje polazeći od:

- konvencije o pravima deteta UN i drugih ratifikovanih ugovora

- pola, uzrasta i iskustva
- potreba fizičkog, saznajnog, emocionalnog i socijalnog razvoja
- bezbednosti deteta
- stabilnost, odnosa sa porodicom i sredinom
- kvaliteta odnosa s roditeljima
- očuvanjem dobrih porodičnih odnosa, naročito sa braćom i sestrama
- detetove kulturne, rasne, etničke, verske i jezičke pripadnosti
- detetovog doživljavanja vremena

Socijalni razvoj predstavlja skup akcija kojim se otklanjaju neke prepreke zarad poboljšanja
stanja.

Sastoji se od procesa i promene, i ishod tog socijalnog razvoja se gleda kroz preobražaj
društvtenog stanja (da li su SP mere uticale na poboljšanje) u jednom vremenu i prostoru.

Istorija socijalnog razvoja: Prvo je postojala koncepcija balansiranog ekonomskog i soc.

razvoja koji nije doveo do velikih promena, pa su UN usvojile koncepciju integrativnog i
međuzavisnog ekonomskog i soc. razvoja. Zatim se došlo do sistema bazičnih potreba, a na
kraju 20. veka je nastala koncepcija održivog razvoja. Poslednji koncept održivog razvoja jesu
Globalni ciljevi razvoja koji će se sprovoditi do 2030. godine.

UN su razvile indikatore za praćenje socijalnog razvoja: obrazovanje, životni standard, zdravlje,

uslovi stanovanja, zaposlenost.

Internacionalni indeks ljudske patnje uzima u obzir stopu inflacije, razvoj tehnologija,
dostupnost sredstava za ispunjavanje osnovnih potreba (npr. dostupnost vode), imunizacija beba,
poštovanje ljudskih prava, stepen političkih sloboda.

Socijalna uključenost predstavlja reintegraciju onih koji spadaju u socijalno rizične grupe, tj.
oni dobijaju sredstva za puno učešće u životu i postizanju blagostanja. Socijalna uključenost se
može posmatrati sa aspekta pojedinca, i sa aspekta društva. Sa aspekta pojedinca označava
maksimalno iskorišćavanje svojih potencijala, a sa aspekta društva označava težnju za
smanjenjem nejednakosti.

Socijalna uključenost ima sledeće dimenzije: društvenu (dostupnost dobara); kulturnu (učešće
u zajednici); psihološku (osećanje pripadnosti); ekonomsku (radne aktivnosti); pravnu
(ostvarivanje ljudskih prava); političku (učešće u političkom životu).

7. Vrednosni principi u socijalnoj politici

Društvene vrednosti predstavljaju nešto šta je važno, poželjno i ispravno. Njima se izražavaju
poželjna stanja društva, a izgrađen sistem vrednosti je neophodan za društv koheziju i
napredovanje.

Vrednosti u SP:

1) one koje utuču na individuu (blagostanje, potrebe, životni izbori)

2) one koje regulišu odnos između ljudi (uzajamnost, sloboda)

3) one koje regulišu odnos između ljudi i društva (jednakost, socijalna pravda)

4) one koje određuju odnos ljudi prema državi (slobode, prava)

5) one koje se odnose na vezu države i društva (prava, demokratija)

6) pitanja odnosa između država (međunarodna socijalna politika)

Vrednosni principi:

Sloboda – definiše se kao mogućnost izbora, mogućnost delovanja i neograničenost.

Postoje 2 vrste slobode: 1) negativna – „sloboda od“ (spoljašnjih uticaja); 2)pozitivna –

„sloboda za“ (pravo na participaciju). Smatra se da socijalne nedaće predstavljaju gubitak
slobode. Svaki čovek koji je sputan u nečemu (siromašan, nezaposlen..) je zavistan od drugih, i
samim tim, nije slobodan. Cilj socijalne politike jeste da osnaži takve ljude, da ih socijalno
uključi, da otkloni prepreke, i na taj način, da im povrati slobodu.

Solidarnost – čovek je kroz istoriju uvek bio upućen na druge ljude. Solidarnost znači
usmeravanje pojedinca ka sjedinjavanju sa drugima i prevazilaženjem ličnih potreba i egoizma.
Može predstavljati zajedničko mišljenje, zajedničku odgovornost, povezanost sa drugima.

Oblici solidarnosti:

1) kao sadržina – usluga, činjenje, zaštita nekog, snošenje zajedničkih posledica

2) kao intenzitet solidarnosti – saosećanje, davanje, žrtvovanje, odricanje od nečega, podrška

3) kao odgovor društvenih sistema – institucionalizovana solidarnost

U savremenom dobu, socijalna politika shvata solidarnost kao 3. oblik, tj. odgovor institucija na
kojim se zasniva socijalna zaštita i socijalna sigurnost.

Uzajamnost – predstavlja odnos među ljudima i njihove interakcije u zajednici.

Ima 3 značenja:

1) poistovećuje se sa solidarnošću

2) daje mu se šire značenje od solidarnosti

3) daje mu se uže značenje od solidarnosti: to je društvena svest o tome da svima u zajednici

treba obezbediti socijalnu sigurnost, kao i posedovanje moralne dužnosti u smislu uzajamnog
pomaganja. To sve govori o uzajamnosti kao međuljudskoj povezanosti i recipročnih prava.

Humanizam – U politikologiji ovo predstavlja učenje koje ističe čoveka kao najvišu vrednost.
Javio se u Italiji u 14. veku, zajedno s renesansom, pri početku kapitalizma. Bio je otpor prema
religiji koja je veličala apstraktnog duha, a ne čoveka kao konkretno biće.

Socijalna politika je instrument za ostvarivanje humanizma. Usmerena je na dobrobit

čoveka, njegove potrebe, socijalnu sigurnost, pomoć, i kao takva, neodvojiva je od humanizma.

Jednakost – socijalna politika teži ka prevazilaženju nejednakosti zato što su one najveći izvor
diskriminacije, socijalnog isključivanja i socijalne nepravde. Jednakost se može posmatrati na
više načina: jednakost među ljudima (svi su jednaki); jednaka prava; jednake mogućnosti; jednak
pristup civilizovanim uslovima; jednako blagostanje.

Socijalna pravda – pravda se često poistovećuje s pojmom pravednosti. Međutim, između ova
dva pojma postoji razlika. Pravednost ima veze s samorealizacijom i samopotvrđivanjem, dok se
pravda odnosi na drustveno stanje u kom svako dobija šta mu po zasluzi, i po zakonu, pripada
(npr. kažnjavanje za neka krivična dela, raspodela resursa u društvu tako da svako dobija šta
zaslužuje).

Socijalna pravda označava postojanje istih prava i sloboda za sve, bez obzira na njihovu rasnu,
versku, etničku ili kulturnu pripadnost. To znači jednakost svih pred zakonom. Soc. pravda ima
za cilj smanjenje nejednakosti, i u ostvarivanju tog cilja mora učestvovati socijalna država koja
garantuje osnovnu sigurnost svojim građanima. U prevodu – građani dobijaju resurse po zasluzi,
ali svima mora biti obezbeđena minimum za zadovoljavanje osnovnih potreba.

8. Faktori socijalne politike

1) Politički faktori
Socijalna politika direktno zavisi od sveukupne politike zbog interesa za razvoj demokratije,
ostvarivanja ljudskih prava, kao i primene humanističkih principa. Uloga ovih faktora se može
sagledati i kroz političke odnose, distribuciju moći i protivrečnosti interesa pojedinca i društva.

Autokratski politički sistemi nastoje da zaustave menjanje društvenog stanja i da sačuvaju

dominantnu ekonomiju, dok demokratski politički sistemi nastoje da uključe građane u proces
donošenja značajnih odluka.

2) Ekonomski odnosi

Utiču na socijalnu politiku posredno i neposredno. Ekonomski razvoj je pretpostavka za

ostvarivanje socijalnih ciljeva.

Posredno: proizvodne snage usmeravaju dalji razvoj društva, a time i političke i društvene
odnose.

Neposredno: putem zadovoljavanja potreba ljudi i unapređenja njihovih životnih i radnih uslova.

3) Demografski procesi

Na Zemlji je u početku živelo oko 250 000 ljudi, dok će se u savremenom dobu taj broj uskoro
približiti 8 000 000. Iako se u 20. veku rađanje povećalo, u razvijenim zemljama, i zemljama u
tranziciji, rađanje opada, dok se povećao proj starijih osoba.

Povećanje broja starijih ljudi znači i povećanje broja izdržavanih lica, kao i povećanje izdataka
(npr. penzije). Takođe, za socijalnu politiku su značajne i migracije (obično iz nerazvijenih u
razvijena područja; iz sela u grad; kao i „odliv mozgova“). Odluka o rađanju se donosi, pored
lične preference, i zbog uslova života.

4) Ideologija

Ideologija predstavlja pogled na svet i čoveka. U pol. smislu, ideologija je vizija onih koji su na
vlasti, i koji po tome, uređuju društvo. Osnovni nosioci ideologije su pol. partije koje usmeravaju
društvo u skladu sa svojom ideologijom.

Vladajuća (dominantna) ideologija predstavlja interes većine ljudi nekog društva. Međutim,
problem je što se ona vremenom može pokazati i kao „kriva svest“ tj. lepak za autoritarne režime
koji će zapravo reprodukovati mržnju.

Socijalna politika je uvek ideološki obojena pošto ideologija ima jak uticaj na SP zbog toga što
sadrži stavove prema čoveku, a i pol. akcije na osnovu tih stavova. Takođe, u sebi bi trebalo da
sadrži ključne principe socijalne poltike (jednakost, sloboda i soc. pravda) koji dovode do daljeg
socijalnog razvoja.

5) Nauka
Nauka je oblik ljudskog stvaralaštva koja menja svet i društvo. Sa aspekta socijalne politike,
nauka omogućava socijalnoj politici da bolje razume socijalne probleme i kritički procenjuje
mere delovanja, i tako, dovodi do boljeg društvenog i humanog razvoja.

6) Religija

Religija je oblik pogleda na svet kroz organizovanu formu delovanja (kroz crkvu). Predstavlja
povezanost neke grupe sa višim, natprirodnim bićem – sa Bogom. Sadrži dogmatske (verovanje)
elemente, osećajne i institucionalne (crkva).

Ima pozitivne strane koji se mogu sagledati sa ličnog i grupnog aspekta. Na ličnom planu –
oslobađa od straha, anksioznosti, daje smisao, mir i ohrabrenje. Na grupnom planu – snažan je
faktor socijalne integracije i zadovoljava potrebu za pripadanjem.

Religija može imati i negativne strane (sukobi između različitih religija).

Najveće svetske religije: hrišćanstvo, hinduizam, budizam, judaizam, islam, bahai.

Istorijski uticaj religije na socijalnu politiku se ogleda kroz crkveno delovanje (zbrinjavanje i
soc. pomoć), kao i kroz zajedničkih vrednosti poput milosrđa, jednakosti i čovečnosti. Velike
društvene krize, a naročito ratovi, su povećale značaj crkve u pružanju socijalne i humanitarne
podrške.

7) Globalni procesi i međunarodna saradnja

Socijalna politika je pod snažnim uticajem globalnih procesa. Veliki uticaj na socijalnu politiku
ima UN zbog svojih deklaracija, konvencija i rezolucija. Takođe, noviji akteri globalizacije su
Međunarodna banka za razvoj, Međunarodni monetarni fond, i Svetska trgovinska organizacija.

Međunarodna saradnja u oblasti SP obuhvata:

- oblast rada (npr. bolje zapošljavanje)

- ekonomska i socijalna prava čoveka (pravo na zaradu, zaštita na radu)
- probleme sococijalne sigurnosti (siromaštvo, ishrana, žrtve rata)
- demografske probleme (migracije, porodice)
- društvene organizacije i delovanje u oblasti životnih i radnih uslova (nauka, ljudski resursi,
nevladine organizacije, stručne službe)

9. Ideologije i opšti modeli socijalne politike

Političke ideologije se kreću od krajnje levice, pa sve do ekstremne desnice. Levičari se obično
više interesuju za jednakost, a desničari za slobodu tržišta i manje učešće države. Između
levičara i desničara postoje pol. partije „centra“ koje pokušavaju napraviti balans između
ekonomskih i socijalnih ciljeva. Feminizam, kao i stranke „zelenih“ (očuvanje životne sredine)
se ubrajaju u specifične političke orijentacije.
Levica

1. Socijalizam - zalažu se za solidarnost, jednakost, kolektivnu akciju i odgovornost države.

2. Marksizam - kritikuju kapitalističku državu, nastoje da smanje eksploataciju radnika, značaj

klase..

3. Socijaldemokratija - nastoje da ublaže nejednakosti, bitna je sloboda, individualna prava,

zaštita od negativnig posledica tržišta.

Desnica

1. Liberalizam - žele slobodno tržište sa što manje državne intervencije; ceni se individualizam
(„svako je kovač svoje sreće“)

2. Konzervativizam - cene tradiciju, patriotizam, religiju

3. Hrišćanska demokratija - važna je crkva i religija, odgovornost prema porodici, moralni red,
moralne zabrane

4. Ekstremna desnica (fašisti) - uobičajena je reakcionarnost (tj. „vraćanje sata unazad“),

autoritarni kolektivizam, nacionalni romantizam, nacija/rasa bitnije od pojedinca

Opšti modeli socijalne politike (Ričard Titmus)

1) Rezidualni (selektivni) - ovde se smatra da se sve ljudske potrebe zadovoljavaju u porodici i

na tržištu, a ako to nije moguće, onda nastupaju sistemi socijalne zaštite.

2) Industrijski - nastao je u industrijskom društvu; Ljudske potrebe se zadovoljavaju na osnovu

njihovog rada, kao i korišćenjem usluga socijalnih službi.

3) Redistributivni - ovde je zadovoljavanje ljudskih potreba van delovanja tržišta, što dovodi do
veće integracije.

10. Savremeni modeli socijalne politike

1) Neoliberalni model - ova teorija o društvu ima 3 tačke: sloboda (sloboda pojedinca da
maksimalno iskoristi svoje potencijale), individualizam (vidi društvo kao zbor pojedinaca;
društvo se svodi na interakcije između tih pojedinaca) i nejednakost (sloboda je najvažnija, a
težnja ka jednakosti može ugroziti slobodu). Kada je sloboda izgubljena, tada neće biti ni
jednakosti među neslobodnima.

Prema ovom modelu, socijalna sigurnost obezbeđuje pojedinac koji je sam za nju odgovoran, a
jedino osobe sa izuzetno niskim ličnim i finansijskim resursima mogu obezbediti socijalnu
sigurnost preko državne pomoći i podrške. Takođe, ovaj model prate niske poreske stope i državi
tj. zaposleni se upućuju na plaćanje privatnog osiguranja.
Neoliberalci smatraju da sreća nije moguća ako se ljudima ne ostavi prostor da se potrude oko
nje, tj. ako država preuzima individualne brige – pojedinci će izgubiti zadovoljstvo. Takođe,
smatraju da i bivše socijalističke zemlje mogu svoju nepovoljnu situaciju izmeniti ako državno
bogatvstvo prenesu u privatno vlasništvo.

Volonterske organizacije su važan akter ovog modela, pošto obezbeđuju usluge koje se ne mogu
obezbediti na tržištu. Država nema aktivnu ulogu u pružanju podrške ovim organizacijama, njena
jedina uloga jeste da im omogući donacije. Ukoliko ovakve organizacije ne uspeju da saniraju
socijalne probleme (npr. siromaštvo), onda nastupaju državne socijalne službe. Dakle, državna
intervencija dolazi na kraju.

Tipične zemlje ovog modela: SAD, Kanada, Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Irska.

Kritičari ovog modela smatraju da samo uloga tržišta ne mora uvek biti efikasna, kao što i
sloboda izbora ne zavisi samo od ponude na tržištu, već i od sposobnosti pojedinca da napravi
najbolji izbor. Jedan od problema koji se primećuje u poslednje vreme jeste da je siromaštvo u
ovakvim zemljama (naročito SAD i Britaniji) sve veće, a samim tim su i državne intervencije sve
češće.

2) Socijaldemokratski - ovaj model želi da poboljša uslove radničke klase, poveća soc. sigurnost,
građanski status i demokratiju. Umesto nesmetanog tržišta, ovde država daje što veći broj usluga.
Država je ta koja se bavi socijalnom politikom.

Postoji visok stepen demodifikacije: svi imaju obezbeđenu socijalnu sigurnost; smanjene su
socijalne nejednakosti; zaposlenost se ostvaruje na tržištu rada i to je osnova za blagostanje.
Zaposlenje i roditeljstvo su zbrinuti porodičnom pol.; žene su zaposlene u velikom broju, a
mreže institucija za zbrinjavanje dece i plaćeno odsustvo sa posla motivišu žene za puno učešće
na tržištu.

Oni koji su nesposobni za rad dobijaju naknade koje se dugo isplaćuju, i one su obično visoke jer
su povezane sa prethodnom zaradom pojedinca. Tipične zemlje ovog modela: Najviše
Skandinavske zemlje (klasičan primer je Švedska). Najveći izazovi ovog modela su finansiranje i
održivost.

3) Korporativistički - ovaj model pokušava da kombinuje liberalizam i državu blagostanja, a

socijalna politika se sprovodi između sporazumom između države, poslodavaca i sindikata. Ovo
je politika pune zaposlenosti (tj. male nezaposlenosti), kontrole zarada i posredovanje države
između radnika i poslodavaca.

Nosioci ovog modela moraju biti spremni na kompromise i odgovornost. Instrumenti

dogovaranja su društveni dogovori, sporazumi i ugovori. Osnov za naknade jesu prethodne
zarade pojedinca.

Država ovde ima važnu, ali ograničenu ulogu u obezbeđivanju socijalne zaštite. Treba da
sarađuje savolonterima, da ih koordinira, radi na finansiranju, ali ne pruža direktno usluge.

Socijalno partnerstvo podrazumeva dogovore, ali i zajedničku odgovornost za ekonomski i

socijalni razvoj. Raspodela prihoda je prepuštena dogovorima imeđu poslodavaca i sindikata, a
država ima ulogu tako što im nudi soc. usluge.

Tipične zemlje ovog modela: Italija, Francuska, Nemačka, Finska, Švajcarska, Holandija,
Austrija i Belgija.

Izazovi: nezaposlenost, slaba podrška ženama i mladima, rast poreza, niska stopa nataliteta.

11. Nosioci socijalne politike

1) Država kao nosilac

Država je osnovni i najznačajniji nosilac. Preko socijalne politike obezbeđuje zadovoljavanje

socijalnih potreba, smanjivanje jednakosti i negativnog delovanja tržišta.

Uloga države se deli na 2 grupe mišljenja:

- mišljenje da porezi treba da budu visoki kako bi država imala veći budžet da svima obezbedi
blagostanje

-mišljenje da mere socijalne politike treba sprovoditi samo za najugroženije (jer je visoka cena
države blagostanja)

Mere socijalne politike treba da ojačaju društvenu koheziju i sposobnost ljudi da pomognu sebi
samima.

2) Međunarodni nosioci

Ovde se ubrajaju vlade, nevladine organizacije, sindikati, političke organizacije, humanitarne

organizacije, stručne i naučne institucije, neki organi i agencije međunarodnih organizacija.

Oblici regulisanja međunarodne saradnje u oblasti socijalne politike su:

- bilateralni ugovori: međunarodni ugovori zaključeni između dveju strana ugovornica (najčešće
se zaključuju za saradnju u oblasti socijalnog osiguranja, zdravstvene i socijalne zaštite,
migracija, u oblasti rada..)

- regionalni ugovori: zaključuju ih zemlje određenih regiona (ovde važi princip reciprociteta gde
svi građani zemalja potpisnica imaju ista prava, npr. kod EU)

- multilateralni ugovori: međunarodni ugovori sa više od 2 strane ugovornica

- univerzalni sporazumi: sporazumi koje prihvata najveći broj zemalja (npr. UN)
Ključni međunarodni univerzalni izvori socijalnog prava i socijalne sigurnosti čoveka:
Univerzalna deklaracija o pravima čoveka; Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnum i
kulturnim pravima čoveka; Deklaracija o socijalnom progresu i razvoju; Konvencija o pravima
deteta.

3) Organizacija ujedinjenih nacija (UN)

Ona je glavni nosilac međunarodne socijalne politike. Povelju su osnovale Francuska, SAD,
SSSR i Velika Britanija 1945. godine, i njima su se kasnije priključile i druge zemlje, među
kojima je bila i Jugoslavija. Danas, UN okuplja 189 zemalja sveta. Sedište je u Njujorku, a
evropsko sedište je u Ženevi. Povelja proklamuje jednakost članica i rešavanje problema mirnim
putem.

Ciljevi UN: očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti; razvijanje prijateljskih odnosa među
članicama; ostvarenje međunarodne saradnje za rešavanje problema privredne, društvene i
humanitarne prirode; socijalne napredat i poboljšanje uslova života; rade na tome da budu sedište
usklađivanja država zarad ostvarivanja zajedničkih ciljeva

Glavni organi UN: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomsko-socijalni savet,

Starateljski savet, Međunarodni sud pravde, Sekretarijat UN

Pojedina područja koja su zadužena za socijalne aktivnosti: Organizacija za orazovanje, nauku i

kulturu (UNESKO); Svetska zdravstvena organizacija (WHO); Dečiji fond UN (UNICEF);
Centar za ljudska naselja (HABITAT); Svetski savet za ishranu (UNITAR).

Što se tiče nevladinih organizacija: Međunarodni pokret crvenog krsta i crvenog polumeseca
(IMRCRC); Međunarodni savet za socijalno blagostanje (IOSW); Međunarodno udruženje za
socijalno osiguranje (ISSA).

4) Evropska unija (EU)

Ovo je politička zajednica gde države članice ostaju nezavisne, ali se ujedinjuju zarad postizanja
zajedničkih ciljeva.

EU ima svoju valutu (evro) koju koristi 19 država u tzv. evrozoni. Trenutno, EU ima 28 članica,
a Srbija je kandidat za članstvo od 2019. godine.

EU je osnovao Robert Šuman 9. maja 1950. godine, i to je njen „zvanični rođendan“. Prvo su je
činile Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija, a zvanično je uspostavljena
1992. godine ugovorom u Mastriktu.

Institucije EU: Savet EU/Savet ministara, Evropski parlament (suodlučuje sa Svetom) i Evropska
komisija (tj. „evropska vlada“)

Nadležnosti EU: 1) isključive (npr. carina, pol. ribolova, trgovine); 2) podeljene (zajedničko
tržište, poljoprivreda, saobraćaj, životna sredina); 3) nadležnost država članica (zdravlje,
industrija, kultura, turizam, obrazovanje, sport)

Ciljevi EU: mir i blagostanje; stabilnost cena; zabrana diskriminacije i socijalna isključenost;
sloboda, sigurnost i pravda; naučni i tehnološki napredak; društvena kohezija; poštovanje raznih
kultura i jezika; uspostavljanje zajedničke ekonomije čija je valuta evro

Metoda sprovođenja socijalne politike EU se zove Otvoreni metod koordinacije (OMC).

Predstavlja dogovor država članica u oblasti socijalne uključenosti i socijalne zaštite. Definisan
je Lisabonskom strategijom i ima 3 dimenzije: siromaštvo i socijalnu uključenost, penzije i
dugotrajnu negu.

Ciljevi OMC-a: otklanjanje siromaštva dece, socijalna uključenost najranjivijih grupa, pristojni
uslovi stanovanja za sve, otklanjanje diskriminacije (i integracija entičkih manjina, migranata,
osoba sa invaliditetom..) i rešavanje problema finansijske isključenosti.

Nevladine organizacije OMC-a imaju takođe značaj u sprovođenju socijalnog uključivanja. One
su udružene u Evropsku mrežu za borbu protiv siromaštva (EAPN).

12. Socijalne nejednakosti

Socijalne nejednakosti predstavljaju nejednake položaje u društvu, tj. da su neki u

privilegovanom, a drugi u neprivilegovanom položaju.

Shvatanje klasa kroz:

1) Marksisistički pristup

Marks je smatrao da u kapitalizmu postoje dve glavne klase: buržoazija (kapitalisti; oni koji su
posedovali sredstva za proizvodnju) i proletarijat (radnička klasa koja je prodavala svoj rad).

Pored te 2 klase, uočio je i: aristokratiju, srednju klasu i lumpenproletarijat (klasa siromašnih

neradnika).

2) Maks Veberov pristup

Shvatao je klase kroz ekonomsku perspektivu. Mislio je da postoji veliki broj klasa, svaka sa
različitom ulogom u proizvodnji: menadžeri, radnici, profesionalni radnici, zanatlije,
birokrate...(i osobe sa invaliditetom se mogu smatrati posebnom klasom)

3) Klase kao izraz obrazovnih klasifikacija

Još kategorija koje, pored klase, određuju socijalne nejednakosti su status i moć.

Status je način na koji mi sebe vidimo, i kako nas drugi vide. To je oblik socijalnog identiteta
koji je važan za razumevanje položaja u društvu. Može se posmatrati i prema poštovanju u
društvu, npr. oni koji imaju „visok status“ su osobe prema kojima se drugi ophode s
poštovanjem, a „nizak status“ imaju stigmatizovani.

Moć znači biti u odnosu dominacije, tj. raspolaganje određenim sredstvima kojima se utiče na
ponašanje ljudi.

Klasa, status i moć su povezane putem društv. hijerarhije i podelom društva na slojeve (društvene
stratifikacije).

Socijalne nejednakosti koje potiču iz društvene strukture: hijerarhijska, stratifikacija, društvene

podele i postmoderna gledišta (sada postoji mnogo socijalnih identiteta).

Opšti teorijski pogledi u razumevanju soc. nejednakosti:

1) Neoliberalni pogledi - ovde se na materijalne nejednakosti posmatra kao na nešto što je

„prirodno stanje“. Smatraju da se ljudi ne mogu izjednačiti u bilo kom pogledu i da je za društvo
bolje ako različite materijalne pozicije shvate kao udeo „loše sreće“. Veruju da je liberalni
kapitalizam najmanje zlo, jer je to sistem u kom svako ima mogućnost izbora u moru alternativa.

2) Socijaldemokratski - kritikuju neoliberalni pristup jer smatraju da nekontrolisano tržište i

slaba uloga države dovode do velikih socijalnih nejednakosti. Društvene i privredne
nejednakosti, npr. u vlasti, su opravdane samo ako se nadoknade većom dobrobiti svih. Nastoje
da naprave jednakost koja bi išla u svačiju korist.

Žele da ostvare produktivno zapošljavanje, redistribuciju dohotka, i optimalno korišćenje ljudske

radne snage.

3) Teorije globalizacije - globalizacija odgovara bogatim nacijama jer ovaj proces dovodi do
toga da su bogatiji sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Ovakve, razvijene zemlje, više
izvlače svoj kapital iz zemalja Trećeg sveta, nego što ulažu u njih. Po pitanju globalnih
nejednakosti su održani mnogi svetski skupovi, ali to ih nije sprečilo.

13. Ljudska prava i prava deteta

Pojam ljudskih prava je ukorenjen u ideji da svi ljudi imaju univerzalna ljudska prava koja ne
duguju državi. Ova ideja se javila u antičkoj Grčkoj kao pitanje najbolje zaštite pojedinca od
tiranije države.

Prema teoriji prirodnog prava: prava su nastala iz religijskih pretpostavki (kao što je npr.
jedinstveno shvatanje pravde).

Prema interesnoj teoriji: ljudska prava su bitna za dobrobit čoveka.

Ljudska prava se dele na negativna (ono šta država ne treba da preduzima prema građanima) i
pozitivna (prava koja država treba da štiti).
Klasifikacija prava: građanska (npr. pravo na život); politička (pravo na učešće u pol. životu);
ekonomska (npr. pravo na rad); socijalna (pravo na minimalni životni standard); kulturna (pravo
na obrazovanje).

Pravni okviri zaštite ljudskih prava:

1. Osnovni dokument je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima koju su donele UN.

Afirmiše sva prethodno navedena prava. Ovo je dokument u kom se prvi put iskoristio termin
„vladavina prava“. (Potpisalo je 30 članica).

2. Drugi dokument je Evropska konvencija o ljudskim pravima koju je doneo Savet Evrope
o zaštiti prava i slovoda. Osnovna prava koj se štite ovom konvencijom su pravo na život,
zabrana mučenja, prao na slobodu, sloboda misli, sloboda kretanja, sloboda izražavanja, pravo na
obrazovanje, pravo na sklapanje braka, zabrana diskriminacije, zabrana smrtne kazne... Ako
neko prekrši ova prava, pravni postupak se vodi pred Evropskim sudom za ljudska prava sa
sedištem u Strazburu.

Jedna od kritika jeste da je koncept ljudskih prava zasnovan na liberalnom pogledu na društvo.

Prava deteta – detinjstvo je doba najintenzivnijeg rasta i razvoja, kako motorički, tako i
inteligencije, govora, komunikacije, tada se uspostavljaju odnosi sa drugima i EQ. Kao takvo,
detinjstvo treba da ima poseban položaj i zaštitu. Danas je prisutno humanističko shvatanje
deteta, tj. dete je osnovna društv. vrednost, ono ima pozitivne razvojne potencijale, i dete je
aktivno, reaktivno i kreativno biće.

Tako je prvo doneta Deklaracija o pravima deteta koja je ukazivala na to da deca treba da budu
prva kojima će se pomoći u slučaju opasnosti. Zatim je doneta Konvencija o pravima deteta koju
su donele UN, i koju su danas ratifikovale skoro sve zemlje. Ta konvencija je promenila živote
dece zato što je interes deteta postao najvažniji, i zato, kada je doneta u 20. veku, taj vek je
proglašen zlatnim vekom deteta. Načela konvencije su priznavanje urođenog dostojanstva,
nediskriminacija, priznavanje da detinjstvu pripada posebna briga i pomoć, porodici treba biti
pružena neophodna zaštita, dete treba da raste u atmosferi sreće ljubavi i razuevanja, da bude
vaspitano u duhu mira, tolerancije..

Prava utvrđena konvencijom: pravo na obezbeđenje (na život, na ime, dostojanstvo, na

identitet, obrazovanje..); pravo na zaštitu (zaštita dece od fizike, seksualne, i psihološke
eksploatacije); pravo na participaciju (građanska i politička prava i slobode); prava na prevenciju
(članice konvencije treba da preduzmu sve mere potrebne za sprečavanje svakih štetnih
postupaka po dete)

Izazovi: mnoga deca su i dalje diskriminisana, izložena nasilju, prinudnom radu i trgovini, gladi,
nemogućnosti obrazovanja, umiru od bolesti koje mogu biti izlečene, devojčice su prinuđene da
se udaju pre 18-te godine, mnogi su izbeglice..
Posebni izazovi u Srbiji: diskriminacija romske dece i dece sa intelektualnom ometenošću,
svako 8. dete živi u apsolutnom siromaštvu, deca su u većem riziku od siromaštva nego odrasli,
skoro pola dece je bilo izloženo telesnom kažnjavanju, deca koja su u domovima retko kad
održavaju kontakt sa srodnicima, u mnogo tekstova crne hronike se nalaze deca.

14. Pojam i karatkeristike socijalne isključenosti

Socijalna isključenost znači nepovezanost, udaljenost, neintegrisanost, i jedna je od najvećih

izazova sa kojima se susreću zemlje koje teže ka vrednostima kao što su socijalna pravda,
kohezija, jednakost i blagostanje.

Termin isključeni je uveo Reneu Lenoaru, i tu spadaju osobe sa fizičkom/mentalnom

ometenošću, sa rizikom od samoubistva, sa invaliditetom, zlostavljana deca, zavisnici,
delinkventi, asocijalne osobe.

Gubitak društvene solidarnosti – Francuski levičari su u 20. veku odredili dve vrste soc.
isključenosti: objektivna (ekonomski rast nije garantovao smanjenje siromaštva) i subjektivna
(gubitak ličnog identiteta i otuđenje u kapitalizmu).

Socijalna isključenost se tako shvatala kao gubitak društvene solidarnosti tj. ukidanje veza
između pojedinca i društva.

Socijalna stratifikacija i podela uloga u društvu – U SAD-u socijalna isključenost se shvatala

kao posledica podele rada u društvu. Polazilo se od pretpostavke da ne postoji besklasno društvo,
i da je socijalna stratifikacija neophodna jer putem socijalne nejednakosti društvo obezbeđuje da
su najvažniji društveni položaji dodeljeni najkvalifikovanijima. Na taj način, oni su gledali na
socijalne nejednakosti kao na nešto šta je pozitivno, jer oni koji su najsposobniji i koji se nalaze
na najvišim položajima, dovode društvo do napretka.

Teorije konflikta i monopola – U klasičnu konfliktnu teoriju spada Marksova teorija koja tvrdi
da je socijalna isključenost posledica klasnih podela. Međutim, savremenoj levici su bliže teorije
o socijalne isključenosti Maksa Vebera koji je na isključenost gledao kao na posledicu formiranja
monopola.

Prema njemu, isključenost potiče iz odnosa klasa, statusa i moći, i služi interesima onih koji su
dobro integrisani. Naravno, može doći i do toga da oni koji poseduju veliku moć, nemaju ugled
(ili obrnuto), ali Veber je svakako mišljenja da se u periodima društv. ravnoteže i mira
uspostavlja balans izmedju one 3 dimenzije (klasa, status, moć) i da se tada ljudi mogu naći na
istom mestu u hijerarhiji.

Subkultura isključenih – pojam se koristi kako bi opisao položaj, način života i sistem
vrednosti onih koji su soijalno iskjučeni (npr. dugotrajno siromašni i nezaposleni, osobe s
ometenošću, etničke zajednice). Oskar Luis je, na osnovu toga, uveo pojam subkultura bede.
Kaže da ova subkultura nastaje iz načina života koji se razvija među siromašnima i da to može
da opstane čak i kada osobe izađu iz siromaštva. Ona se može videti na socijalno - ekonomskom
nivou, na nivou porodice, i na individualnom nivou.

Na socijalno - ekonomskom nivou: neintegrisanost, hronična nezaposlenost, niski prihodi,

nepostojanje imovine.

Na nivou porodice: odsustvo detinjstva, visoka učestalost napuštanja žene i dece od strane
muževa i očeva, rani ulazak u seksualne odnose.

Na individualnom nivou: osećanje bespomoćnosti, inferiornosti, rezignacije, fatalizma,

nedostatak kontrole impulsa, nemogućnost planiranja budućnosti..

Postmoderni pogled: segregacija i otuđenje – u fokus se stavlja problem društvene segregacije,

tzv. „pluralizam stvarnosti“. Ideja siromaštva se proširuje i na psihološke aspekte vezane za
osećanja deprivacije i otuđenosti. Deo društvene segregacije je i kulturna isključenost koja
otežava konstituisanje identiteta. Ovaj pojam upozorana i na probleme socijalne participacije.
Dakle, ovde se socijalna isključenost predstavlja kao multidimenzionalna deprivacija i
predstavlja na koje su sve načine ljudi isključeni iz mogućnosti ostvarivanja ljudskih prava.

Koncept normalnosti i bolesti – u „normalne“ socijalno isključene se ubrajaju oni koji bi želeli
da participiraju u društvenim aktivnostima, ali im to ne dozvoljavaju stvari koje su van njihove
kontrole. Treba se razgraničiti takva nedobrovoljna isključenost, od dobrovoljne (povlačenje).

Što se „bolesnih“ tiče, ova ideja nije daleko od koncepta Parsonsa koji je rekao da bolest (kao
iskjučenost) može biti i društvena uloga. Parsons kaže da ovi pojedinci „igraju“ takve uloge kako
bi se sklonili od društvenih obaveza. On smatra da bolesna osoba (fizički, mentalno i devijantna)
igra takve uloge kao i „normalan deo populacije“, samo što je ovde naglasak na želji da bude
oslobođena od svih socijalnih obaveza, da odgovornost za svoje stanje prepusti drugima,da traži
stručnu pomoć i da ima ulogu pacijenta, i da se odrekne punog učešća u društvenom životu.

Ekonomska isključenost i obrazovanje - ovde se socijalna isključenost predstavlja kao

isključenost sa tržišta usled čega su oni sprečeni da ostvare ljudska prava i razviju sopstveni
kapital. Obrazovanje koje je potrebno za lakše učešće u radu, ovde se socijalna isključenost se
često povezuje sa obrazovnim neuspehom, a čak i kad imaju obrazovna postignuća, ona mogu
biti poništena zbog diskriminacije.

Lanac osujećenja i spirala nesigurnosti – ovde je ideja da socijalna isključenost ima

kumulativan karakter i da je to dinamički proces, npr. nepovoljne aktivnosti dovode do socijalne
isključenosti, socijalna isključenost dovodi do nepovoljnih aktivnosti, koje dovode do još veće
socijalne isključenosti...dok na kraju ne dođe do višestruke deprivacije. Na taj način, socijalna
isključenost predstavlja jedan „začarani krug“ koji ima 3 ključna dela: nezaposlenost, siromaštvo
i socijalna izolacija. Ove definicije sugerišu da pažnju treba usmeriti prema gomilanju tih
nepovoljnih okolnosti koje stvaraju spiralu nesigurnosti, a ona uvek dovodi do višestruko
osujećenih okolnosti.

Isključenost kao negativna etiketa – ova ideja je stvorena u antičkoj Grčkoj, i kada je
etiketiranje stranaca kao divljaka, čudaka... Kroz istoriju bilo opravdanje za rđavo postupanje
prema ljudima koji su različiti, a to je nekad dovodilo čak i do istrebljenja drugačijih.

Savremeno viđenje jeste da društveni status utiče na to da li će neko biti etiketiran kao npr.
devijantan, pa zato veću šansu za to imaju autsajderi. Ovde, stigma može biti razlog socijalne
isključenosti, zato što se socijalna isključenost ogleda i u postojanju stigme, stereotipa,
predrasuda, i odbacivanju nekih pojedinaca iz društva.

Socijalna isključenost kao proces – ovaj pristup polazi od toga da socijalna isključenost ima:

1) dinamiku,
2) aktere (država kao glavni)
3) relativnost
4) relacionu prirodu

15. Socijalno politički koncepti i oblici socijalne isključenosti

U socijalno političkom smislu, socijalna isključenost se shvata kao kišobran koncept.

Metodologija praćenja (monitoring) socijalne isključenosti je stalni proces u kom se razvijaju
njegove dimenzije, indikatori, i definicije nekih indikatora.

Socijalno politički koncept socijalne isključenosti je, pre svega, evropska ideja. Ovaj pojam se
postao sastavni deo Evropske socijalne povelje gde je naglašeno 6 ciljeva: podsticanje
zaposlenosti, obezbeđivanje socijalne zaštite, mogućnost pristupa najranjivijih pristojnim
uslovima života, sprečavanje ranog napuštanja škola, otklanjanje siromaštva dece, i smanjenje
siromaštva i socijalne isključenosti migranata/pripadnika etničkih manjina.

EU definicija socijalne isključenosti: proces u kom su osobe gurnute na samu ivicu društva i
tako su sprečene da u potpunosti učestvuju zbog siromaštva, odsustva elementarne stručnosti i
nemogućnosti permanentnog obrazovanja. Takvi ljudi se osećaju bespomoćno i smatraju da ne
mogu da preuzmu kontrolu.

EU je napravila merljiv dokument za praćenje socijalne isključenosti koji ima 4 dimenzije:

finansijsko siromaštvo, zaposlenost, zdravlje i obrazovanje. Nove, nemonetarne dimenzije su:
ekonomska deprijavica, trajna potrošnja dobara, stanovanje i susedstvo.

Oblici socijalne isključenosti se definišu prema slabljenju veza između pojedinca i društva:
isključenje iz radnog života, isključenje iz potrošačkog društva, isključenje iz društva
„normalnih“, isključenje iz mehanizama vlasti.

Tipovi socijalne isključenosti se mogu odrediti kao neuspeh pojedinaca u nekim od socijalnih
sistema (u demokratskom, radno-tržišnom, sistemu socijalne dobrobiti, porodičnom.). Osećaj
pripadnosti zavisiće od situacija u sva 4 sistema.

Vulnerabilnost tj. oni koji su u riziku od siromaštva su: isključeni s obzirom na status, s obzirom
na porodičnu strukturu, na identifikaciju, na počinjena krivična dela, na starost, na obrazovanje,
na zdravstveno stanje i na invaliditet. Takođe, postoji i socijalnaisključenost radno aktivnog
stanovništva.

16. Pojam, definisanje i karakteristike marginalizacije

Marginalizacija je termin koji se koristi za opis situacije grupe ljudi koji su isključeni iz
dominantne kulture. Predstavlja obeležje za grupe čiji se vrednosni sistemi, ponašanje i stil
života ne uklapaju u opšteprihvaćene vrednosti, što im otežava integraciju. Ona predstavlja nizak
status/ugled i ove osobe su najudaljenije od raspodele društ. moći. U tom smislu, marginalizacija
jeste ishod socijalne isključenosti zato što predstavlja slabljenje veze između pojedinaca i
društva. Ona je proces, a ne stanje.

Karakteristike marginalizacije:

1. Kumulativni i nasledni karakter: Osnovna nesposobnost (npr. nemogućnost ostvarivanja

osnovnih potreba) za posledicu ima nesposobnost zadovoljavanja drugih potreba, na kumulativan
način. Čak i rođenje u porodici marginalizovanih može biti uzrok marginalizacije novorođenčeta.

Marginalizacija postepeno pogađa sve segmente. Najčešće se opisuje kao proizvod socijalnog
problema, ometenosti i društvene devijantnosti: npr. nezaposlenost dovodi do narkomanije, a
narkomanija do marginalizacije. (Moguće je i obrnuto: marginalizacija – narkomanija –
nezaposlenost).

Još jedan primer je deinstucionalizacija (puštanje iz institucija mentalnih bolesnika koji su tu

lečeni, ili tretmana osoba s posebnim potrebama) ako postoji nedekvatna podrška u zajednici.

Deinstitucionalizacija na taj način može dovesti celu porodicu bolesnika/štićenika u dalji vrtlog
marginalizacije.

Negativna društvena etiketa: megativan sud okoline prema ovim osobama i proizvodi proces
marginalizacije. Češće su i predmet društvenog sankcionisanja od strane policije/suda. Obično ih
prati negativna etiketa koja se može prepoznati i po različitim politički nekorektnim izrazima,
gde na taj način okolina šalje poruku da je biti različit nešto što je sramota i loše.

Nemoć službi i zavisnost od pomoći: nemoć službi je nekad izraz ideoloških viđenja socijalne
politike, a nekad i ograničenost resursa kojima bi se pomoglo. Marginalizovani sami po sebi
imaju teškoće u pristupanju uslugama, kao i nemoć vršenja pritiska na vladine službe. S druge
strane, ako dođe do preteranog korišćenja usluga, može doći do zavisnosti od državnih prestacija,
i na taj način, da dovede do gubitka samopouzdanja, apatije, rezignacije, porodičnih sukoba.

Predrasude i stereotipi: Predrasude su vrste stavova koji nisu zasnovani na iskustvu, ni

racionalnim argumentima, već čine generalizacije koje su afektivno preopterećene i otporne na
promenu, čak i kad se suoče s novim informacijama. Najviše se uočavaju rasne i etničke
predrasude. Njima se čak i ispoljava mržnja, a nekad i spremnost na uništavanje tih grupa.
Postoji i tendencija da se okrivljuju za socijalne probleme. Stereotipi su srodni predrasudama i
njima se opisuje uprošćen i teško promenljiv stav prema nekoj grupi. U osnovi stereotipa je
pogrešna i preširoka generalizacija. Za razliku od predrasuda, stereotipi nisu emocionalno
preopterećeni.

Društvena segregacija: oblik je nejednakog postupanja prema drugima (diskriminacija) koja se

odvija na osnovu rasne, veske, fizičke, nacionalne ili etničke zajednice. Nevoljna segregacija
postoji zbog nametanja zahteva dominantne grupe; a dobrovoljna segregacija je kada se ljudi
odluče da se druže samo sa sebi sličnima.

Nevoljnost: zajedničko svim marginalizacijama jeste to što nisu dobrovoljne.

Emarginacija: to je nesposobnost marginalizovanih da adekvatno komuniciraju i „pregovaraju“.

Marginalne zajednice: to su zajednice koje imaju nizak stepen ekonomske aktivnosti i zavisnost
od državnih prestacija. Ove zajednice su primaoci koji daju mali doprinos nacionalnoj privredi.

Mogu biti rezultat aktuelne ekonomske krize, ubrzane imigracije novih grupa, endemične i
istorijske. Karakteriše ih siromaštvo, veliki broj izdržavanih lica, problemi u dostupnosti hrane,
loše mentalno zdravlje, apatija.

Marginalne grupe: shvataju se kao grupe koje su na periferiji društv. sistema i najudaljenije od
raspodele delatnosti.

Marginalni čovek: ovo su osobe koje žive na marginama društva i nemaju nikakve nade i
kontrole nad sopstvenom budućnošću, a samim tim, nikakvu vlast nad fondovima koji nastoje da
im pomognu. Ovaj pojam je nastao u radu američkog sociologa koji je primetio da stanovnici
grada koji su došli iz drugačije kulturne sredine, bili su prinuđeni da poprime uticaje kulturne
sredine u kojoj trenutno žive.

17. Pojam i obeležja diskriminacije

Diskriminacija (razlikovanje) predstavlja nejednako postupanje prema nekome na osnovu

njihovih različitosti, i kao takva, narušava ljudska prava i jednakost. Ovaj termin se koristi kada
se opisuju situacije u kojima su te osobe dovođene u podređen položaj.

Diskriminacija je oblik socijalne isključenosti. Izražava se kroz:

1) činjenje (delovanje prema nekome jer je različit)

2) nečinjenje (nedelovanje pojedinca ili institucija koje tako onemogućuju ostvarivanje ljudskih
prava).
Može se ispoljavati i kroz govor mržnje (kada se ljudi koji su različiti vređaju ili nazivaju
pogrdnim imenima). Subkultura nasija (kao što su navijači) može biti forma širenja govora
mržnje.

Ekonomska diskriminacija znači stavljanje jedne države u podređen položaj.

Forme diskriminacije: prema subjektu (diskriminaciju može izvršiti svako), objektu (pojedinci,
grupe, institucije), mestu (bilo gde), tipu žrtve, motivu (namerna ili počinjena iz neznanja),
usmerenosti (direktna ili indirektna/skrivena), vremenskom trajanju, posledicama (stvara
negativne posledice), ličnom iskustvu diskriminacije (osoba koja diskriminiše može u drugim
situacijama biti diskriminisana), sadržini (rasizam, seksizam, ksenofobija i homofobija) i prema
oblastima

Diskriminacija se razlikuje od predrasuda zato što, pojedini koji imaju predrasude, ne moraju
uvek da se upuštaju u diskriminatornu praksu, ali i obrnuto. Zakon o zabrani diskriminacije
nabraja posebno teške oblike diskriminacije. U Srbiji je, kao posebna institucija, postavljen
Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.

18. Globalicazija, tranzicija i socijalni rizici

Postoji mišljenje da je pad Berlinskog zida označio početak globalizacije. Globalizacione

promene se odvijaju velikom brzinom, nudeći nov razvoj. Za privredu, globalizacija znači
primenu najmodernijih tehnologija. Ovakvo kretanje kapitala prouzrokuje migracije radne snage.
Naročito je nepovoljno kretanje kvalifikovane radne snage (odliv mozgova) iz nerazvijenih u
razvijene zemlje, što povećava jaz između tih zemalja. Globalizacija dovodi do sve veće
polarizacije među zemljama.

Glavni akteri globalizacije: UN, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, globalni mediji,
veliki gradovi.

Socijalni rizici proistekli iz globalizacije: snižavanje socijalnih davanja, smanjenje socijalnih

prava, minimiziranje uloge države, privatizacija (prenošenje stvari u privatni sektor),
decentralizacija.

Osnovni cilj socijalne politike je pronalaženje balansa između širenja mogućnosti za ekonomski
rast i poboljšanja socijalne sigurnosti, a to bi značilo redistribuciju dohotka.

Globalna ekonomska kriza iz 2008. godine je pokazala da oni koji su već ranije bili
marginalizovani, da su snažnije i pogođeni posledicama krize.

Društvena tranzicija je proces intenzivnog prelaska socijalističkih zemalja u kapitalistički

režim. Često se koristi kao sinonim za sve postkomunističke zemlje. Problem društv tranzicije su
njen tok, brzina, a naročito socijalne posledice koje nastaju. Tranziciju mnogi doživljavaju kao
„nazire se šta nestaje, ali se ne zna šta nastaje“.
Slom socijalističkog društva je stvorio nove, ali i razotkrio stare soc. probleme koji pre nisu bili
vidljivi (skrivena nezaposlenost, velika soc. prava bez ekonomske pokrivenosti, gubitak srednje i
srednje intelektualne klase).

Najveće promene su se desile što se tiče nezaposlenosti, a delovi stanovništva koji su najviše
pogođeni su mladi ljudi s niskim obrazovanjem i bez radnog iskustva, stariji radnici, osobe s
invaliditetom, zdravstvenim problemima, kao i manjinske etničke grupe.

Socijalni rizici u tranzicionim društvima: masovna nezaposlenost, siromaštvo (posebno dece),

rasprostranjen kriminal, problemi pristupa obrazovanju, demografske promene (veći broj
strarijih, manji broj dece).

Novi socijalni rizici u tranzicionim društvima: otežan ulazak na tržište mladih i žena, problem
stabilnog zaposlenja, briga o starijima, zastarelost radne snage.

Sistemi socijalne sigurnosti su se preopteretili, pošto zbog sve veće nezaposlenosti i siromaštva,
ljudi masovno traže njihovu pomoć. Socijalna politika tranzicionih društava se nalazi pod dva
pritiska: siromašni traže veću državnu intervenciju, dok okruženje, globalizacija i privredni
razvoj nameću smanjenje socijalnih troškova. Glavna politička dilema jeste kako očuvati
poverenje, stabilnost i popularnost u biračkom telu, a u isto vreme izvršiti tranziciju.

19. Definicija, razvoj, ciljevi i principi socijalne zaštite

Socijalna pomoć obuhvata razne pol. mere koje imaju za cilj smanjenje siromaštva i ranjivosti
pojedinca zbog npr. hronične bolesti, invaliditeta, starosti, i određenih životnih rizika
(nezaposlenost, smrt roditelja/staratelja..).

Socijalna zaštita je kao institucinalni sistem nastala u 17. veku u Engleskoj kao vid
dobrovoljnog i milosrdnog pomaganja nemoćnima, deci bez roditelja, ratnim veteranima.. U
širem značenju obuhvata naknade soc. osiguranja i soc. pomoći, dečiji dodatak i soc. usluge. U
užem značenju podrazumeva sve mere i programe kojima se štite ranjive društv. grupe: stari,
izbeglice, bolesni, osobe s invaliditetom, beskućnici... Po ovom pristupu, socijalna zaštita je
usmerena na najranjivije grupe koje se nalaze u krizama, a koje ne mogu da zadovolje svoje
potrebe preko rada.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti Republike Srbije, socijalna zaštita je organizovana

društvena delatnost koja se sprovodi u cilju osnaživanja ljudi kako bi vodili samostalan i
produktivan život, kao i otklanjanje posledica socijalne isključenosti. Zasnovana je na principu
solidarnosti.

Razvoj socijalne zaštite u Srbiji:

1) U prvoj Jugoslaviji 1922. – Zakon o zaštiti ubogih i nemoćnih

- Oblici pomoći: natura (hrana, odeća, obuća..) i usugama (smeštaj u domove za stare)
2) U drugoj Jugoslaviji – posle Drugog svetskog rata

-Cilj socijalne politike je bio zbrinjavanje stanovništva zbog posledica rata (ranjenika, invalida
rata, žrtava fašizma, dece bez roditelja, porodica poginulih...). Tada su nastale i neke institucije
socijalne zaštite, između ostalog domovi za decu bez roditelja.

3) 1952 – 1965. godina: Formiranje centra za soc. rad

Socijalna pomoć se finansirala iz budžeta države.

4) 1965 – 1974 godina: socijalna pomoć je tretirana kao trošak. Uveden je novi zakon o
socijalnoj zaštiti prema kom su poslove socijalne zaštite obavljali centri za socijalni rad.

5) 1974 – 1984 godina: donet je novi ustav i Zakon o udruženom radu. Ta 2 dokumenta su
odredila da preduzeća postanu glavni nosilac socijalne zaštite, dok su centri za socijalni rad
zadržali iste funkcije. Potrebe su se finansirale iz budžeta opština i republika.

6) 1984 – 1990 godina: dolazi do sve većih ekonomskih problema, javljaju se novi oblici
socijalne ugroženosti (niske plate, privremeno nezaposleni, penzioneri s niskim penzijama..), a
sredstva za socijalnu zaštitu su se smanjivala. Širili su se oblici novčane pomoći (stalne,
privremene, jednokratne..).

7) Kraj 90-ih do političkih promena od 2000. god – dolazi do promena na globalnom nivou,
rušenje Berlinskog zida 1989, raspad Jugoslavije kroz građanski rat... Posle toga dolazi do
izbeglištva, nedostatka sredstava, a samim tim i ogromna kašnjenja u isplatama socijalnih
naknada

8) Demografske promene započete krajem 2000-ih – cilj je bio da se poboljšaju sistemi

socijalne zaštite, a u centru za socijalni rad se, umesto timskog rada, uvodi model voditelja
slučaja.

Ciljevi socijalne zaštite: minimalna materijalna sigurnost, dostupnost usluga, jednake

mogućnosti za sve, unapređenje porodičnih odnosa, zaustavljanje
zlostavljanja/zanemarivanja/eksploatacije...

Principi socijalne zaštite: poštovanje integriteta i dostojanstva, zabrana diskriminacije, najbolji

interes korisnika, najmanje restriktivno okruženje, efikasnost socijalne zaštite, blagovremenost,
celovitost i unapređenje kvaliteta socijalne zaštite, javnost rada, dostupnost i individualizacija
socijalne zaštite.

20. Prava, sadržaji, nosioci, ustanove socijalne zaštite

Prava se obezbeđuju pružanjem usluga socijalne zaštite. Svaki korisnik ima pravo na
informacije, učešće u donošenju odluka, slobodan izbor usluga, poverljivost podataka i pravo na
privatnost.
Mere propisuje Vlada, a sadržinu ministarstvo nadležno za socijalnu zaštitu.

Sadržaji:

1) davanja (u novcu ili naturi)

2) činjenja ili usluge (procena i planiranje, dnevne usluge u zajednici, podrška za samostalan
život, savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge, smeštaj)
3) kombinovano

„Mera“ je skup nekih aktivnosti koje se sprovode u centru za socijalni rad, u skladu s javnim
ovlašćenjima.

Procena: prikupljanje podataka, prepoznavanje problema, potreba, snaga, rizika.

Planiranje: na osnovu informacija dobijenih tokom procene, pravi se sistematičan plan.

Plan usluga i mera: skup usluga, mera, zadataka i aktivnosti za dostizanje željenog cilja.

Evaluacija: predstavlja postupak, poređenjem cilja i trenutnog stanja, razmatra adekvatnost

procene.

Usluge socijalne zaštite se organizuju za decu/mlade/porodicu i usluge za odrasle/starije.

Pružaju se privremeno/povremeno/stalno.

Nosioci su organi vlasti na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou.

Narodna skupština (donosi zakone kojima se uređuje sistem socijalne zaštite)

Vlada (vodi pol. u sistemu socijalne zaštite, predlaže zakone, osniva
ustanove)Ministarstvo/ministar nadležan za poslove socijalne zaštite (sarađuje s
vladom)Autonomna pokrajina (imaju samoupravnu i prenetu nadležnost)
Lokalna samouprava (posebna rešenja za grad – tipovi lokalnih zajednica su opština, grad i
Grad Beograd).
Ustanove – mogu ih osnovati vlada RS, Autonomna Pokrajina, lokalna samouprava. Centar za
socijalni rad može osnovati jedinica lokalne samouprave.
Zavod za socijalnu zaštitu i ustanove za vaspitanje dece – samo vlada RS ili AP.

1) Centar za socijalni rad

U Srbiji je osnovan 1956. godine. Centar odlučuje o ostvarivanju prava korisnika. Osnovne
organizacione jedinice su: zaštita dece i mladih, odrasih i starih, za pravne poslove, za
finansijkoadministracione i tehničke poslove.

Stručni postupak se vrši po metodi voditelja slučaja. Voditelj slučaja je stručnjak koji je zadužen
za konkretan slučaj i on procenjuje, planira, koordiniše, pristupa i vrši evaluaciju usluga.

Supervizor – iskusni stručnjak koji usmerava, podstiče i evaluira rad voditelja slučaja
Zaduženost konkretnim slučajem – stručni radnik pruža pomoć i podršku dok se slučaj ne
zatvori (tj. dok ne prestane potreba za uslugama).

Efikasniji timski rad – koristi se u zavisnosti od slučaja. Akcenat je na znanjima/veštinama.

Tim mogu činiti socijalni radnici, defektolozi, psiholozi, pedagozi...

Centar za socijalni rad odlučuje o hraniteljstvu, starateljstvu, usvojenju, smeštaju, promeni

imena deteta, može da lišava roditeljska prava, zaštita od nasija u porodici,sarađuje s javnim
tužiocem i sudijom za maloletnika, prisustvuje glavnom pretresu, stara se o izvršenju vaspitnih
mera.

Centar razvija preventivne programe za: pojedince, porodice u riziku i marginalizovane;

sprečavanje nastanka socijalnih problema; razvijanje volonterskih kapaciteta

2) Ustanove za vaspitanje dece i omladine

3) Centar za porodični smeštaj i usvojenje - vrši pripremu, procenu i obuku budućih hranitelja
i usvojitelja. Izveštava centar za socijalni rad o njihovom napretku.

4) Dom za smeštaj korisnika - zadovoljavanje egzistencijalnih potreba, zdravstvena zaštita i

pristup obrazovanju. Vrši se priprema za povratak u biološku porodicu, odlazak u drugu
porodicu, pripreme za samostalan život... Ne obezbeđuje se za decu mlađu od 3 godine.

5) Prihvatilište - služi za kratkotrajni smeštaj i bezbednost.

6) Radni centri - zapošljavanje osoba sa invaliditetom

7) Zavod za socijalnu zaštitu - razvojni, savetodavni, istraživački i drugi poslovi

8) Komora socijalne zaštite - sedište je u Beogradu

9) Javne agencije i fondacije

21. Socijalna zaštita - etika, nevladin sektor, aktuelni izazovi

Etika socijalne zaštite (Kodeks profesionalne etike) - osnovni uslov kvalitetnog pružanja
socijalne zaštite jeste posvećenost i sposobnost stručnih radnika da se ponašaju etično

Nevladine organizacije – neptofitne organizacije koje u svom radu angažuju volentere. Izvori
prihoda nevladinih org: država, privatne korporacije i pojedinci.

Plaćanje može biti direktno - organizaciji ili indirektno - klijentima.

Njihova uloga jeste da pružaju usluge koje država ne može, uvođenje novina u socijalni rad,
porast materijalnih izvora socijalne zaštite

Ključni problemi socijalne zaštite u Srbiji: slaba razvijenost usluga, usluge se ne pružaju u
kontinuitetu, prihvatilišta su slabo rasprostranjena, zavisnost usluga od donatora, problem
dostupnosti usluga, pružaoci usluga su pretežno državne ustanove, pružanje usluga deci i
mladima sa smetnjama u razvoju i invaliditetom je mali-

Sistem socijalne zaštite treba da bude usmeren ka: povećanju novčanih davanja ugroženim
ljudima, preispitivanje broja stručnih radnika, razvijanje inovativnih programa kojima se
obezbeđuje veća socijalna inkluzija društveno osetljivih grupa.