1. Pojam socijalne politike po Dušanu Lakićeviću?

- najčešće citirina definicija socijalne politike Lakićevića glasi: „Socijalna politika je svesna i
slobodna praktična društvena delatnost koja se bavi životnim i radnim uslovima ljudi i
društvenih grupa“ (Lakićević, 1991, str. 12). Ova definicija i po mišljenju autora je dovoljno
opšta da se može odnositi na bilo koje globalno društvo iako se sama sadržina socijalne politike
menjala kroz istoriju ljudskog društva, a i danas je podložna promenama izazvanim internim
faktorima i spoljnim, odn. medjunarodnim okolnostima zbog čega se u pogledu društvenog
karaktera i ciljeva, pa i u pogledu sredstrava i metoda ostvarivanja, socijalna politika izmedju
pojedinih zemalja suštinski razlikuje.

2. Pojam socijalne politike B.Šefera?

- Šefer (1997) socijalnu politiku, takodje definiše u kontekstu društvenog, odn. socijalnog
razvoja društva navodeci da se socijalna politika bavi neposredno brigom za čoveka, za njegovu
egzistenciju, mogućnosti rada, podmirivanja njegovih potreba, njegovom društvenom pozicijom i
njegovom egzistencijom kad ga pogodi kakav socijalni slučaj. Naglašava da socijalna politika
predstavlja protivtežu ekonomskoj politici i da je neophodna njihova međusobna uskladjenost.

3. Pojam socijalne politike E.Vajs?

- Vajs (1984) definiše socijalnu politiku sa aspekta socijalnog razvoja društva navodeci da je:
Socijalna politika svesna delatnost društva kojom se razrešavaju socijalne protivurečnosti,
usmeravaju socijalne pojave i procesi ka socijalnom razvoju i rešavaju socijalni problemi. Ona
naglašava da je socijalna politika deo ukupne razvojne politike čiji su krajnji ciljevi sve bolje i
potpunije zadovoljavanje ljudskih potreba, raspodela po principu radnog doprinosa i solidarnosti,
humanizacija životnih i radnih uslova itd.

4. Pojam socijalni slučaj i socijalni problem?

- Termin socijalni slučaj, mada je prevazidjen, još uvek se ponekad koristi u socijalnoj zaštiti,
iako je prvobitno nastao u oblasti socijalnog osiguranja. Pogrešna je upotreba ovog termina kada
se kaže da je čovek socijalni slučaj, jer čovek ne može biti socijalni slučaj, može biti pogodjen
nekim od socijalnih slučajeva (kao što je bolest, invalidnost, nezaposlenost, gubitak člana
porodice, i sl.). Dakle, socijalni slučaj je, neizvestan ili izvestan, nepovoljan dogadjaj ili
okolnost koja objektivno umanjuje kvalitet života, socijalnu sigurnost i stavlja ga u
neravnopravan položaj u odnosu na druge. Osoba koja je pogodjena nekim od socijalnih
slučajeva svoje životne potrebe može zadovoljavati uz pomoć šire i uže medjuljudske i društvene
solidarnosti. Socijalni slučaj može pogoditi svako ljudsko biće, jer je to neizvestan dogadjaj koji
ne zavisi od volje pojedinca, koji se često, ali ne uvek, ne može sprečiti niti predvideti. Otuda se
termin socijalni slučaj poistovećuje sa izrazima kao što su: životni rizici, socijalne nezgode,
nesrećni slučajevi, nepovoljne okolnosti, i sl.

Uzroci nastanka socijalnih slučajeva mogu biti različiti:

1) Fiziološki – materinstvo, bolest, starost, smrt;

2) Porodični – teškoće oko nege, čuvanja I izdržavanja dece, teškoće zbog

nepotpunih porodica, teškoće zbog poremećenih porodičnih odnosa;

3) Profesionalni – profesionalne bolesti, povrede, invaliditet, smrt, gubitak posla;

4) Društveni – ratovi, revolucije, eksploatacija; i

5) Geofizički – zemljotresi, poplave, lavine, toplotni udari, i sl.(Gavrilović,2005).

Socijalni problem je pojam koji je prvobitno imao značenje koje ukazuje na posledice
nezadovoljenja potreba ljudi zbog nepovoljnih socijalnoekonomskih uslova života, čime se
produkuju „socijalni slučajevi”. Obično se u stručnoj literaturi navodi da mnoštvo socijalnih
slučajeva čini socijalni problem. Savremena shvatanja ističu da su socijalni problemi
objektivni događaji ili situacije koje nepovoljno deluju na životne i radne uslove većeg broja
ljudi.

Među najčešće socijalne probleme se ubrajaju: 

nezaposlenost, siromaštvo, agresivno ponašanje, kriminalitet, bolesti zavisnosti, poremećeni
porodični odnosi, kao i zaštita manjinskih grupa.

Nastajanje „socijalnih slučajeva”, pa i socijalnih problema, je pojava imanentna

prirodi čoveka i društva. Zato je moguće u odredjenim slučajevima ovakve okolnosti
sprečavati, odn. smanjivati posledice organizovanim društvenim aktivnostima. Socijalni
problemi, kao skup nepoželjnih manifestacija po pojedinca i grupe, su kompleksni i često
dugoročno destabilizujući za društvenu zajednicu, što zahteva kompleksne, sistemske i
dugoročne mere socijalne politike za njihovo prepoznavanje, prevenciju i rešavanje. Sa
aspekta socijalne politike bitno je sagledati društvene uzroke socijalnih problema, kako bi se
moglo preventivno delovati, odn. ublažavati posledice koje socijalni problemi izazivaju po
pojedinca, društvene grupe i zajednicu u celini. U tom cilju osmišljavaju se posebni socijalni
programi i sprovode reforme u odredjenim područjima socijalne politike u kojima su socijani
problem najfrekventniji (npr. nezaposlenost, siromaštvo, socijalna isključenost,
marginalizacija odredjenih društvenih grupa). Treba imati u vidu da su socijalni problemi
obično kompleksni, da ih često nije moguće u kratkom vremenskom period niti jednostavno
rešiti, jer univerzalni recepti ne postoje niti ih je moguće osmisliti.

5. Pojam kvalitet života?

Kvalitet života je koncept koji je u širokoj upotrebi u oblasti socijalne politike, ali često
nejasan i različito definisan. Pojedini istraživači smatraju da se on i ne može precizno
definisati. Navešćemo neke od definicija:

 Kvalitet života je lična percepcija sopstvenog načina života u kontekstu kulture, sistema
vrednosti, težnji, izgleda za budućnost, standarda i interesa;
 Kvalitet života je višedimenzionalna procena trenutnih okolnosti života pojedinaca u
kontekstu kulture u kojoj žive i vrednosti koje imaju. To je, pre svega, subjektivni osećaj
blagostanja i obuhvata fizičke, psihološke, društvene i duhovne dimenzije;
 Kvalitet života je celokupno blagostanje, sastavljeno od objektivnih parametara i
subjektivnih procena fizičkog, materijalnog, društvenog i emocionalnog blagostanja,
uključujući stepen ličnog razvoja i svrsishodnih aktivnosti, sve ponderisano ličnom
važnošću;
 Kvalitet života je koncept koji odražava željene životne uslove pojedinca povezane sa
osam glavnih dimenzija njegovog života: emocionalnim blagostanjem, međuljudskim
odnosima, materijalnim blagostanjem, ličnim razvojem, fizičkim blagostanjem,
samoostvarenjem, mestom u društvu i pravima;
 Kvalitet života je i objektivan i subjektivan, u osnovi zbir sedam dimenzija: materijalnog
blagostanja, zdravlja, produktivnosti, intimnosti, sigurnosti, zajedništva i emocionalnog
blagostanja. Subjektivni domeni obuhvataju ponderisane dimenzije prema njihovom
značaju za pojedinca ( Ilić, 2010). Subjektivna procena značaja svake od dimenzija
usloviće i njihovo životno zadovoljstvo, odn. nezadovoljstvo

Poslednja nevedena definicija čini nam se najprihvatljivijom. Dakle, mogli bismo

zaključiti da je kvalitet života multidimenzionalni koncept koji obuhvata fizičko,
socijalno i mentalno zdravlje, kao i materijalni status i blagostanje pojedinca.

6. Pojam diskriminacije?

- Diskriminacija (lat. discriminare - odvajati, praviti razliku) se uobičajeno označava

različitim terminima: nejednak tretman, pravljenje razlike s obzirom na lična svojstva,
povreda načela jednakosti, nejednako postupanje, obespravljivanje, stavljanje u gori položaj,
privilegovanje, povlašćivanje, stavljanje u bolji položaj i sl.

U propisima o zabrani diskriminacije, diskriminacija ilii diskriminatorsko postupanje

označava se kao svako pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje
(isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na
članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se
zasniva na invalidnosti ili razlozima u vezi sa njom.
Diskriminacija je svaka diferencijacija koja za sobom povlači dovođenje u podređen položaj
koji nema nikakvo realno opravdanje.
Diskriminacija ne sme biti: ni neposredna – neka osoba se direktno tretira lošije nego druge
osobe; ni posredna – u slučaju kada se neke osobe na osnovu prividno neutralnih pravnih
regulativa i postupaka dovode u podređen položaj u odnosu na druge osobe. Primer za
posrednu diskriminaciju bi bio ako bi se za obavljanje neke delatnosti tražila odlična fizička
kondicija – iako to nije neophodno za obavljanje te delatnosti – zbog čega mnoge osobe koje
imaju invaliditet nemaju šansu da dobiju taj posao i time se diskriminišu na osnovu njihovog
invaliditeta.
Diskriminacija je, dakle, bezrazložno drugačije postupanje prema osobi ili grupi osoba
koji se nalaze u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji.
7. Pojam životnog standarda?

- Prva proučavanja i odredjivanja životnog standarda odnosila su se na ispitivanje

porodičnog buđeta još u 13- om veku u Francuskoj i Engleskoj. Tokom 19. veka životni
standard se poistovećivao sa potrošnjom porodice ili prihodima na osnovu čega je ispitivano
»blagostanje« stanovništva uglavnom u zapadnoevropskim zemljama, radi vodjenja poreske
politike, ocene visine nadnice itd. U periodu izmedju dva svetska rata pojam životnog
standarda se postepeno proširuje obuhvatajući pored lične potrošnje, društvenu potrošnju
kao i radne uslove za zaposlene kategorije stanovništva. Komponente životnog standarda su
lična i društvena, odnosno zajednička potrošnja. Lična potrošnja obuhvata potrošna dobra i
usluge koje služe za zadovoljavanje potreba pojedinaca, odnosno porodica, a podmiruje se iz
ličnih prihoda. Zajednička potrošnja se ostvaruje kroz različite društvene službe kao što su:
obrazovanje, socijalna zaštita, društvena briga o deci, kultura, sport, društvena i lična
sigurnost gradjana, itd.
U stručnoj literaturi najčešće se pod pojmom životni standard podrazumevaju
materijalni, radni i drugi uslovi života i rada ljudi ili pojedinih kategorija
stanovništva, odnosno nivo zadovoljavanja materijalnih i nematerijalnih potreba u
odredjenom vremenskom periodu (Miković,2009).
Za proučavanje životnog standarda, kako na nacionalnom nivou, tako i na
imternacionalnom, značajno je utvrdjivanje indikatora životnog standarda. Istraživanja i
proučavanja indikatora i dalje je aktuelno jer ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni
indikatori. Tako je grupa eksperata OUN predložila listu od oko 50 raznorodnih
elemenata životnog standarda. Sažimanjem ove liste došlo se do manjeg abroja elemenata
koji čine pojam životnog standarda. Tako se u medjunarodnim razmerama može meriti,
uporedjivati i analizirati životni standard. Indikatori koji se najčešće koriste su: zdravlje,
potrošnja hrane i ishrana, obrazovanje, zaposlenost i uslovi rada, stanovanje, socijalna
sigurnost, odevanje, rekreacija i zabava i ljudske slobode (Lakićević, 1991).

8. Pojam i cilj društvene integracije?

- Reč integracija dolazi od latinskog glagola integro što znači obnoviti, postaviti na ranije mesto.
Latinska imenica intergritas znači čitavost, nesebičnost. Dakle integracija kao termin označava
povezivanje, spajanje, ujedinjavanje delova u celinu. Predmet integracije u društvenim naukama
je uklapanje delova u socio-kulturnu celinu, bilo da je reč o čitavim društvima, manjim
socijalnim sistemima ili pojedincu.

Pod društvenom integracijom se podrazumeva povezivanje ljudi, grupa odnosno delova

društva u jednu funkcionalnu celinu. Cilj društvene integracije je ublažavanje društvenih
konflikata i postizanje konsenzusa oko temeljnih vrednosti i ciljeva, kako bi društvo moglo
nesmetano da funkcioniše i napreduje. Da bi do integracije došlo, potrebno je osigurati određeni
nivo dobrobiti svih članova, odnosno smanjiti socijalne razlike i izbeći društvenu polarizaciju.
Društvena integracija se može postići različitim mehanizmima: na religijskim ili
ideološkim osnovama, zakonskim putem, obrazovanjem, programima socijalne politike itd. Za
društvenu integraciju se kao posebno važne izdvajaju solidarnost među članova društva i
relativna socijalna jednakost. Integrisano društvo podrazumeva solidarnu zajednicu sačinjenu
od slobodnih individua koje demokratskim sredstvima ostvaruju zajednički postavljene ciljeve.
Koncept društvene integracije je postao vrlo popularan poslednjih decenija XX veka,
kada se uočila potreba za uspostavljanjem novih oblika društvenog povezivanja u vreme
globalizacije, izraženog socijalnog raslojavanja i preteće društvene dezorganizacije. Ona se
pokušava ojačati razvojem političke participacije, integracijom marginalizovanih grupa u
društvene tokove, razvojem različitih vrsta identiteta i osećaja pripadništva itd. Pretpostavka
društvene integracije je postizanje jednakosti ljudi kao ključnog načela uz istovremeno
priznavanje i posredovanje različitosti u društvu ("različiti, ali jednaki").

9. Koje osnovne komponente čine moral?

- Moral čine tri osnovne komponente:

1. Moralna norma – sadrži iskaz poželjnog ponašanja u datoj situaciji;

2. Moralni sud – sadrži procenu ponašanja pojedinaca ili društvenih grupa; i

 3. Moralna sankcija – primenjuje se prema pojedincu ili društvenoj grupi kao bojkot, prekor
i sl.

10. U definisanju pojma jednakosti koje dimenzije ( shvatanja ) se izdvajaju?

- Jednakost predstavlja jednu od temeljnih vrednosti socijalne politike. Pojam jednakosti nije
jednostavno definisati jer se shvata na veoma različite načine. U tom smislu, neophodno je
izdvojiti tri dimenzije (shvatanja) jednakosti (Bogdanović, 2007):
a) Formalno-pravna jednakost - predstavlja najuže shvatanje jednakosti koje se može
izjednačiti sa ravnopravnošću odnosno doslednom primenom istih zakonskih normi na sve.
Prema Maršalu na Zapadu su se prvo stekla građanska prava (18. vek), potom politička (19. vek),
dok je ostvarivanje socijalnih prava postalo aktuelno tek u 20. veku (Puljiz,2005). Građanska
prava obezbeđuju jednakost svih ljudi pred zakonom i usmerena su na zaštitu ličnosti i
vlasništva. Politička prava daju jednaku mogućnost građanima da učestvuju u javnim poslovima.
Socijalna prava garantuju zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih potreba, odnosno
obezbeđivanje minimalnih uslova života svim građanima.
b) Druga dimenzija jednakosti se odnosi na jednake mogućnosti (šanse) i podrazumeva
dovođenje svih pojedinaca na slične početne pozicije, odakle imaju približno jednake
mogućnosti da napreduju u životu. Dakle, reč je o pozitivnoj diskriminaciji koja socijalno
deprivilegovanim grupama obezbeđuje startnu poziciju jednaku svim drugim građanima. Za
realizaciju principa jednakosti početnih šansi neophodno je da različite pozicije u društvu budu
otvorene i jednako dostupne svim ljudima. Na ovakav način se ostvaruju pretpostavke za razvoj
meritokratskog društva, u kome svaki pojedinac zauzima određeno mesto, napreduje i nazaduje
prema zasluzi, odnosno srazmerno ličnim kvalitetima i uloženom trudu.
c) Jednakost ishoda je treći način na koji se razume princip jednakosti. Ona
podrazumeva izjednačavanje ljudi nezavisno od njihovog individualnog doprinosa. Za postizanje
ovakve vrste jadnakosti su se zalagale neke ideologije (egalitarne utopije), pre svega preko
izjednačavanja u prihodima / bogatstvu. Ovakva vrsta izjednačavanja se pokušavala postići
putem mehanizama državne redistribucije, ali u praksi nije postignuta ni u državama
realsocijalizma koje su kao jedan od svojih osnovnih ciljeva proklamovale upravo ostvarivanje
socijalne (ekonomske) jednakosti.
 Mere socijalne politike usmerene su na prevladavanje socijalno nedopustivih
nejednakosti koje su izvor diskriminacije i nepravednog tretmana ljudi (usled rasne, etničke,
rodne, biološke idr. različitosti), sa ciljem uspostavljanje relativne jednakosti.

11. Kako rad definiše Danilo Ž. Marković?

Marković, jedan od osnivača savremene sociologije rada, oslanja se na filozofska i sociološkia
učenja i poimanja rada u prirodnim naukama i nastoji da istakne društveni i radni ambijent,
prostor u kome se radna energija oslobađa u vidu novostvorene vrednosti. Ukazuje na značaj
radne sredine koja obuhvata prirodnu okolinu u kojoj se rad odvija, kao i sredstva za rad,
sirovine, objekte i dr. Ukazuje na značaj kulture rada kao civilizacijskog dostignuća koja treba
da obezbedi realno, racionalno i optimalno u fenomenu rada i zalaže se za niz mera koje imaju za
cilj da radna sredina bude uređena tako da odgovara ljudskoj prirodi i razvija kod učesnika u
radnom procesu osećanje za estetske komponente, kako u radnoj sredini tako i u proizvodima
koje stvara. U procesu angažovanja energije ukazuje na značaj radnog morala za kreativnost,
zalaganje, inicijativu, odnosno stavova, motiva i zadovoljstva učesnika u radnom procesu. Na
kraju definiše: „Rad je svesna, univerzalna i organizovana čovekova delatnost, čiji su
sadrćaji i karakter određeni stepenom razvoja sredstava za rad i karakterom društvenih
odnosa u kojima se vrši, kojom se čovek potvrđuje kao generičko biće, stvarajući, u okviru
određenih društvenih odnosa, materijalne i duhovne vrednosti koje služe zadovoljavanju
bitnih ljudskih potreba“

12. Šta je rad za Marksa?

Rad je za Marksa svesna i svrsishodna delatnost čoveka, zamišljen u svesti, a realizovan u praksi.
Na završetku procesa rada rezultat je ono što je na početku procesa postojalo u svesti. Rad je
prvenstveno proces između čoveka i prirode, proces u kome čovek vrši svoju razmenu materija
sa prirodom, a ovu razmenu omogućava, uređuje i nadzire vlastitom delatnošću. Čovek deluje na
prirodu i menja je, a istovremeno menja i sebe. Zato je rad večni prirodni uslov čovekovog
života. Radom pkazuje da se razlikuje od životinja jer stvara više nego što mu treba, stvara po
prinicipu lepog a u stvaranju potvrđuje da je radno biće i da je rad generička suština čoveka.

13. U čemu vidi suštinu rada Dragoljub Jovanović?

Fenomen rada posmatra u sukobu sa kapitalom, a iz tog odnosa stvara se polarizacija sukoba. Po
njegovom učenju, problem rada čini osnovu klasnog sukoba. Radom, ističe on, nastaju sve
poznate društvene vrednosti, materijalne i duhovne. „Radom se uvećava, u filozofskom smislu
bogatstvo ljudi i to kroz uvećavanje njihove sposobnosti saznanja upravljanja svojim životima i
društvenim odnosima... bez rada se ne mogu razumeti i objasniti nastanak i razvoj...“. Rad je
svesna, planska i društvena pojava, odnosno rad nije prirodni fenomen iako je priroda
predmet čovekovog rada. Jovanović suštinu rada vidi u svesnoj, svrsishodnoj i
organizovanoj delatnosti kojom se čovek potvrđuje kao stvaralačko biće uopšte, a ne samo
u procesu materijalne proizvodnje.

14. Komponente socijalne politike

1. Svesna i organizovana delatnost – Svesna jer se kao i sve druge politike, javila na određenom
stupnju razvoja čoveka, kada je shvaćena njena nužnost. U savremenom smislu, organizovana
delatnost podrazumeva državu kao instituciju i ćitav niz njenih instrumenata u koijma se oblikuje
i ostvaruje.

2. Subjektivno-objektivna komponenta ( obuhvata korisnike, ekonomske i van ekonomske mere)

– obuhvata krug direktnih (siromašni, ubodi, nesposobni za rad,...) i indirektnih (svi ostali
članovi društva) korisnika sadržaja socijalne politike. Ekonomske komponente (mere)
obuhvatajuj investiranje sredstava u područje posredne socijalne politike, a vanekonomske
obuhvataju subvencije ili potpuno besplatne usluge društva.

3. Vrednosna komponenta (humanizam kao vrednosna komponenta socijalne politike)

4. Intergraciona komponenta – nastojanje da se pre svega kroz ekonomsku emancipaciju

ekonomski najslabijih postigne veća socijalna integracija društva.

5. Ciljna komponenta (ostvarivanje socijalnih ciljeva je esencija socijalne politike kojom se

ostvaruje generička suština čoveka)

15. Odnos socijalne politike i sociologije

Socijalna politika je u bliskoj vezi i sa sociologijom kao najopštijom naukom o društvu.
Sociologija proučava ljudsko društvo kao celinu i sintetiše znanja drugih nauka koje proučavaju
neke posebne aspekte te celine. Iako obe nauke imaju za svoj predmet društvo i odnose u njemu,
razlika je u tome što se sociologija bavi globalnim odnosima i procesima, istražujući strukture i
pravilnosti koje postoje u društvu kao celini, dok se socijalna politika bavi konkretnim socijalnim
problemima (kao što su npr. siromaštvo, socijalna zaštita, kvalitet života itd). U tom pogledu,
odnos sociologije i socijalne politike je odnos opšteg i posebnog koji se međusobno nadopunjuju.
Sociologija ima izrazito teorijski karakter i apstraktnija je od drugih društvenih nauka što je za
socijalnu politiku od posebnog zanačaja jer se koristi teorijskim saznanjima i metodama
socioloških istraživanja. S druge strane, za sociologiju su od važnosti rezultati istraživanja iz
oblasti socijalne politike koja se bavi jednim užim delom društvene stvarnosti.

16. Sa kojim sociološkim disciplinama je socijalna politika povezana?

U užim oblastima istraživanja ispoljavaju veze koje socijalna politika ostvaruje sa posebnim
sociologijama - pogotovo sa sociologijom rada, sociologijom porodice i socijalnom patologijom.

17. Koje grane prava su povezane sa socijalnom politikom?

Socijalna politika je blisko povezana pre svega sa socijalnim pravom. Socijalno pravo čini skup
normi kojima se reguliše ostvarivanje socijalne sigurnosti (Kosanović,2011). Socijalno pravo
jedno je od najmlađih grana prava, nastalo kao rezultat ukupnih društvenih promena i socijalnih
borbi za ostvarivanje boljih uslova života i rada. Do potpunog razvoja socijalnih prava i njihovog
ugrađivanje u korpus ljudskih prava, dolazi tek u 20.veku, znatno posle priznavanja ličnih,
ekonomskih i političkih prava i sloboda građana. Svoj najrazvijeniji oblik, socijalna prava
dobijaju u okvirima države blagostanja gde postaju sastavni deo građanskog statusa
(Pejanović,2008).

Socijalna politika u razmatranju određenih konkretnih pitanja mora uzeti u obzir kako
opšte pravne principe tako i konkretna pravna rešenja kojima se reguliše socijalna sfera. Ona
koristi pravne norme kao osnovno sredstvo za ostvarivanje svojih ciljeva. Na taj način socijalna
politika određuje opšte karakteristike i sadržinu socijalnog prava. S druge strane, socijalno pravo
reguliše, sređuje i racionalizuje socijalnu politiku, čini je efikasnijom i uspešnijom
(Gavrilović,2005).

Pored socijalnog prava, i druge oblasti prava su u manjoj ili većoj meri usklađene sa
načelima socijalne politike. Globalno posmatrano, pravo izražava dostignuća i vizije savremene
socijalne politike kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Takođe i odredbe ustava,
kao najvišeg pravnog akta jedne zemlje, izražavaju ciljeve socijalne politike. Pored toga, ne treba
zaboraviti ni na značajnu povezanost socijalne politike i drugih grana prava kao što su poro

dično i radno i radno pravo.

18. Odnos socijalne politike i filozofije

Socijalna politika, kao i druge nauke, polazi od određenih filozofskih načela i pretpostavki
(ontoloških, gnoseoloških i aksioloških). Pre svega, socijalna politika se zasniva na određenim
ontološkim pretpostavkama tj. na određenom filozofskom stanovištu o svetu, društvu i čoveku
(Pejanović, 2008), koji u principu ne preispituje odnosno ne dovodi u pitanje. Socijalna politika
se oslanja i na filozofska stanovišta u pogledu mogućnosti naučnog saznanja (gnoseološke
pretpostavke). U tom pogledu, socijalna politika uvažava osnovne filozofsko-metodološke
principe naučnog saznanja (objektivnost, pouzdanost, preciznost, opštost, sistematičnost) u cilju
dobijanja što celovitijeg znanja o istraživanoj pojavi. Na kraju, socijalna politika i filozofija su
povezane i preko razmatranja ključnih vrednosti (aksiološke pretpostavke) na kojima se zasniva
socijalna politika. Reč je pre svega o vrednostima jednakosti, pravde i socijalne pravde,
solidarnosti, humanizma, socijalne sigurnosti i integracije.

19. Odnos socijalne politike i političkih nauka

Predmet bavljenja politikologije kao naučne discipline su opšte karakteristike političkih odnosa,
procesa i sistema. Tu bi, između ostalog, spadalo proučavanje političkih pojava kao što su
političke zajednice, forme njihove organizacije, nastanak, razvoj i propadanje; pravila i postupci
razrešavanja sukoba i donošenja političkih odluka; izborni sistemi, političke partije i ponašanje
glasača; društveni pokreti, interesne i lobi grupe; politička kultura, civilno društvo i građanstvo
itd. Politička nauka istražuje i teorijski razmatra politiku kao praktičnu delatnost u svim njenim
dimenzijama i kao takva omogućava socijalnoj politici da dođe do produbljenih saznanja
neophodnih za adekvatno bavljenje socijalnim problemima.

Za socijalnu politiku su od posebnog značaja teorije države, njenih modaliteta, uloge u

organizovanju i uređivanju društvenih funkcija i odnosa, veze koja uspostavlja sa drugim
političkim akterima (nevladin i privatni sektor) kojima se bavi politikologija. Država je jedna od
ključnih determinanti socijalne politike, ona oblikuje i utiče na sprovođenje socijalne politike.
Karakteristike državnog uređenja će se u velikoj meri odraziti na svojstva socijalne politike i kao
nauke i kao prakse.

Za socijalnu politiku su posebno važene posebne politikološke discipline (Gavrilović,

2005): stambena politika, obrazovana politika, politika zapošljavanja, ekološka politika idr.

20. Ključne vrednosti (principi) socijalne politike

Društvene vrednosti predstavljaju uverenja o tome šta je dobro, ispravno, važno i poželjno u
jednom društvu. Vrednostima se izražavaju poželjna stanja društva, postavljaju ciljevi i načini
njihove realizacije, a takođe i procenjuje postignuto. Vrednosni konsenzus odnosno saglasnost
članova društva oko temeljnih vrednosti neophodan je uslov za društvenu stabilnost i integraciju.

Ključnim vrednostima (principima) socijalne politike se smatraju:

1.jednakost

2. pravednost i socijalna pravda

3. solidarnost i uzajamnost

4. humanizam.

21. Faktori socijalne politike

U proučavanju socijalne politike moraju se imati u vidu faktori koji najneposrednije i presudno
utiču na njen koncept, usmeravaju tok, odredjuju dimenzije, instrumente i ciljeve.

Ovde ćemo ukazati samo na one najznačajnije faktore socijalne politike, kao što su: politički
sistem i politički odnosi i procesi; ekonomija i ekonomska politika; nauka i obrazovanje; ljudski
faktor, odnosno stanovništvo; moral i običaji; kao i religija.

22. Osnovni metodološki pristupi (pravci) socijalne politike

1. Pozitivizam – u pristupu izučavanju objektiven stvarnosti isključivo prihvata kao istinito samo
ono saznanje koje se može dokazati na osnovu iskustva i činjenica, a na osnovu kojih se mogu
izvoditi pouzdani sudovi i zaključci o pojavama.

2. Subjektivizam (metoda razumevanja) – polazi od toga da sve pojave imaju pored forme i
suštinu. Za nauku je veoma va-na suština pojave, odnosno njena vrednosna dimenzija. Obzirom
da su društvene pojave, bar u svom začetku svesne, smisaone i vrednosne, cilj nauke je da sazna
smisao i značenje društvenih pojava, da ih shvati i interpretira.

3. Komparativni pristup – Komparativnom analizom saznajemo stepen uticaja i delovanja

pojedinih faktora na društvene pojave u jednoj zemlji, kao i delovanje tih istih faktora na srodne i
slične pojave u dve ili vise različitih zemalja. Ovim pristupom utvrđujemo veze i odnose
između pojava koje su se već desile ili se trenutno dešavaju.

4. Metodološki strukturalizam i funkcionalizam – polazi od strukture pojave čiju složenost čine

prosti elementi koji vrše neku funkciju u sistemu. Do strukture pojave dolazimo utvrđivanjem
njenih prostih činilaca. Dva pristupa u okviru ovog pravca: prvi posmatra društvo kao stabilnu,
trajnu i harmoničnu, a drugi kao nestabilnu, konfliktnu i promenjivu.

5. Dijalektička metodologija – sinteza svih prethodnih pristupa, jer prevazilazi njihovu

jednostranost i nepotpunost, time što sve pojave shvata kao konkretne celine koje imaju
svojstzvo kretanja i razvitka, odnosno nalaze se u procesu razvoja usled unutrašnjih suprotnosti i
povezanosti.

23. Funkcije socijalne politike

1. Reproduktivna – podrazumeva obezbeđivanje uslova za potpun biološki razvoj svake
individue, bilo u porodici ili van nje, kako bi omogućila reprodukciju pojedinca, ljudske vrste i
organizovanog društva na osnovama civilizacijskih vrednosi i dostignuća.

2. Alokaciona – uravnoteđenje migracionih procesa. To podrazumeva humanizaciju uslova i

načina života konkretno, sadržaje urbanizma brže prenositi u ruralna područja, a pre svega one
sadržaje koji predstavljaju motiv za čoveka.

3. Redistributivna – podrazumeva namensko prelivanje kvantuma sredstava u socijalnu sferu u

onoj meri u kojoj će delovati kao pokretač za socijalno funkcionisanje sistema. Podrazumeva
utvrđivanje donje i gordnje granice u obezbeđivanju uslova života, granice življenja i donje
granice zahvatanja sredstava, kako ne bi došlo do prevelikog trošenja.
4. Stabilizaciona – proizilazi delom iz prethodnih funkcija, a delom iz odrćavanja dinamičke
sprege između podsistema svakog društva. Obezbeđuje optimalno funkcionisanje društvenog
sistema i održava kauzalnu vezu, oslanjajući se na granice društva.

5. Integraciona – obuhvata skup svih funkcija i uloga u okviru podsistema i faktora socijalne
politike, te njihovo optimalno usklađivanje i usmeravanje ka postizanju kvantitativnog i
kvalitativnog u socijalnoj politici.

6. Razvojna – proizilazi iz prethodnih funkcija i vrši njihovu dalju nadgradnju kroz ostvarivanje
kvantitativnih i kvalitativnih promena u društvu.

24. Karakteristike socijalne politike

1. Komplementarnost – socijalna politika je komplementarna ekonomskoj politici u onoj meri u
kojoj pospešuje društveni razvoj. Inverstiranje u socijalni razvoj je u direktnoj vezi sa
ekonomskim prosperitetom.

2. Konfliktnost – javlja se u onom momentu kada zahvatanja socijalne politike prelaze donju
granicu dohotka ispod koje se smanjuje obim kapitala, a time i njegova sposobnost za
uvećavanje i penetraciju  .

3. Multivarijantnost – karakteristika koja proizilazi iz veoma rastegljivog sadržaja socijalne

politike. Može se javiti u varijanti zaštite pojedinih kategorija stanovništva (rezidualna),
instrument očuvanja socijalnog mira (politička) i kao razvojna (dinamička).

4. Konjukturnost – uslovljava njen dinamičan odnos sa ekonomskom politikom, demografskom

politikom, naukom, tradicijom, običajem i moralom. Svuda gde postoji potreba za
organizovanim društvenim uticajem i pravljanjem procesima i kretanjima, socijalno-političke
mere su neophodne.

25. Principi deklaracije OUN o socijalnom napretku i razvoju

1. Pravo svih ljudi da uživaju rezultate društvenog razvoja pravo na
dostojanstven život bez ikakvih diskriminacija;
2. Ostvarivanje socijalne pravde;
3. Nacionalna nezavisnost;
4. Zaštita porodice kao osnovne ćelije društva;
 5. Pravo na rad i Slobodan izbor svoga rada;
6. Ravnomerna raspodela nacionalnog dohotka i bogatstva.

26. Ciljevi OUN

1. Da se sačuva medjunarodni mir i bezbednost;
2. Da se razvoju prijateljski odnosi medju narodima;
3. Da se ostvarivanjem medjunarodne saradnje rešavaju medjunarodni problem
privrede, društvene i humanitarne prirode i razvijanjem poštovanja ljudskih prava
i sloboda;
4. Da se radi na socijalnom napretku, povećanju životnih uslova i većoj slobodi; kao
i
5. Da ova Organizacija bude središte uskladjivanja postupaka nacija kako bi se
ostvarivali navedeni zajednički ciljevi.
27. Nadležnosti Ekonomsko-socijalnog Saveta OUN
Organ UN od posebnog značaja za socijalnu politiku i njenu međunarodnu afirmaciju. U
nadležnosti Saveta je praćenje i proučavanje ekonomskih i socijalnih kretanja i problema u svetu.
Koordinira rad sa specijalizovanim agencijama, zaključuje sporazume sa njima, daje predloge i
saziva međunarodne konferencije iz svoje nadležnosti. Rad ovog organa ostvaruje se preko
stalnih radnih tela, odnosno njegovih komisija za: statistiku, stanovništvo, socijalni razvoj, prava
čoveka, položaj žene, opojne droge, međunarodnu trgovinu i Odbora za međunarodnu tehničku
pomoć.

28. Kada je osnovan i čime se bavi Međunarodni crveni krst

Međunarodni crveni krst je autonomna humanitarina organizacija osnovana 1863. godine. Na

početku rada ove organizacije fokus je stavljen na brigu i pružanje pomoći ranjenicima i

bolesnima za vreme rata. Vremenom je ova delatnost proširena na ratne zarobljenike,

stanovništvo zahvaćeno ratom, pružanje pomoći stanovništvu ugroženom od elementarnih

nepogoda i prirodnih katastrofa.

29. Kada je osnovana i koje oblasti reguliše Međunarodna organizacija rada

U uvodu Povelje Medjunarodne organizacije rada (osnovana 1919. godine u Ženevi kao
specijalizovana agencija OUN), u koju je učlanjeno preko 150 država sveta (članstvo nije
uslovljeno članstvom u OUN), konstatuje se da univerzalni svetski mir “mora da se zasniva na
bazi socijalne pravde”, kao i da nepravedeni uslovi rada stavljaju u opasnost “mir i opštu
harmoniju”. Otuda se Medjunarodna organizacija rada prevashodno zalaže za regulisanje radnog
vremena zaposlenih, slobodnu mobilizaciju radne snage, smanjenje nezaposlenosti, za
garantovanje plata koje će obezbediti pristojnu egzistenicju, za poboljšanje zdravstvenih uslova i
opštih prilika rada, zaštitu žena na radu i sprečavanje dečjeg rada, za afirmaciju principa “za
jednaki rad jednaka nagrada”, kao i prava sindikalnog organizovanja zaposlenih.

Medjunarodna organizacija rada u preko 200 preporuka i konvencija, koje praktično

predstavljaju medjunarodni kodeks rada, reguliše sva bitna pitanja iz oblasti rada i radnih
odnosa, socijalne sigurnosti zaposlenih, kao i njihovih ekonomskih i socijalnih prava.

30. Primena načela nediskriminacije u dokumentima MOR-a

Međunarodna organizacija rada je svojom normativnom i drugim aktivnostima posvetila veliku

pažnju načelu nediskriminacije i pružanja jednakih šansi tj. jednakog postupanja prema
ljudima. Ovim načelom MOR želi da spreči: (1) diskriminaciju pojedinih kategorija radnika
(žena, stranaca, radnika migranata itd); (2) da spreči određene vrste diskriminacije u odnosu na
sve radnike na određenim područjima (prinudni rad, sloboda rada, socijalna sigurnost); i (3) da
sprovede opšti princip zabrane diskriminacije u oblasti radnih odnosa.

31. Kada je osnovana i čime se bavi Svetska zdravstvena organizacija

Svetska zdravstvena organizacija (osnovana 1946. godine sa sedištem u Ženevi) ima svoj Ustav
u kome je definisan način rada i koordinacija međunarodne saradnje u oblasti zdravlja. Sama
definicija zdravlja Svetske zdravstvene organizacije koja kaže da je "Zdravlje, stanje kompletnog
fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i onesposobljenosti" - po
svojoj suštini determiniše i osnovne aktivnosti, koje su brojne. Najvažnije su sledeće:

- Formulisanje globalne zdravstvene politike i postavljanje opštih standarda za zdravlje, uz

težnju da se smanje razlike u nivou zdravstvene zaštite naroda između pojedinih država, i
pojedinih regiona unutar određene države;
 - Međudržavna saradnja, razmena iskustava, informacija i tehnologije u unapređivanju
zdravstvenih metoda;

- Pomaže zemlje članice u razvijanju i jačanju nacionalnih zdravstvenih službi.

Značajan je rad i na razvijanju informativnog sistema u oblasti zdravstvene zaštite, razvoj

epidemioloških i statističkih službi, međunarodna standardizacija za hranu, biološke i
farmaceutske preparate, rad na eradikaciji endemskih i epidemijskih bolesti.

Stalne su aktivnosti u borbi protiv starih (TBC) i novih zaraznih bolesti (Ebola, AIDS za koji je
donet globalni program 1987. godine), zatim sprečavanje nastajanja povreda i drugih vidova
invalidnosti.

Opšte prisutna je težnja ka unapređivanju uslova: stanovanja, rada, učenja, načina ishrane sa
aspekta zdravlja pojedinaca.

Značajna je preventivna i prioritetna zdravstvena zaštita - ciljanim projektima - vulnerabilnih

populacionih grupa.

Tu su i sve značajnije aktivnosti u borbi protiv masovnih hroničnih nezaraznih bolesti od kojih se
kao najznačajnije pominju: hronične kardiovaskularne bolesti, maligne i hronične respiratorne
bolesti.

Nezaobilazne su i globalne aktivnosti na zaštiti čovekove životne sredine od svih štetnih agenasa
plodova savremene civilizacije.

Sve ovo je samo deo aktivnosti Svetske zdravstvene organizacije, koje se sprovode kroz
određene programe. U različitim državama, prioriteti u aktivnostima prevashodno zavise od
ekonomske razvijenosti zemlje, jer je njoj komplamentarna i problematika u vezi sa očuvanjem i
unapređenjem zdravlja naroda. Nerazvijene zemlje, kao najznačajniji problem, još uvek imaju
zarazne bolesti, neishranjenost. Za visoko razvijene zemlje, najznačajnija je zdravstvena i
ekonomska problematika masovnih hroničnih nezaraznih bolesti - njihova prevencija, lečenje i
psihosocijalna rehabilitacija. Visoko razvijene zemlje moraju da brinu o zaštiti od potencijalnih
opasnosti koje donosi rad sa visoko razvijenom tehnologijom i o zaštiti od mogućeg akcidenta.
Pomenimo ukratko: radioaktivni otpad i njegovo odlaganje, jonizujuća zračenja,
elektromagnetna zračenja, fenomen "staklene bašte", razne vrste toksina, pesticida i bpojni drugi
agenasi, koji mogu imati štetne posledice na zdravlje ljudi.

Skriptu ostavljam u amanet svim mojim dragim socijalnim radnicima/radnicama :D