SOCIOLOSKA TEORIJA

Uvod
Teorija skup ideja kojima se nesto objasnjava.
Socioloska teorija skup ideja kojima se objasnjava ljudsko drustvo. Kao I sve teorije, I ova teorija je
selektivna. Postoji sirok niz socioloskih teorija, a one se mogu grupisati prema razlicitim kriterjumima.
Jedan od najvaznijih je razlika izmedju strukturalnih perspektiva I perspektiva drustvene akcije.
Medjutim, postoji I vazna razlika izmedju modernih I postmodernih perspektiva u sociologiji.
Strukturalne vs teorija drustvene akcije
Razlikuju se u nacinu na koji pristupaju analizi drustva. Strukturalne ili makroperspektive analiziraju
nacin na koji je drustvo slozeno kao celina. Tako se I marksizam I finkcionalizam koriste modelon f-nja
drustva kao celine. Glavne razlike izmedju funkcionalisticke I marksisticke perspektive ticu se nacina na
koji one kakraterisu drustvenu strukturu. Funkcionalisti naglasavaju razlicite elemente drustvene
strukture koji se medjusobno harmonicno uklapaju. Marksisti naglasavaju neuklapanje razlicitih delova I
time naglasavaju potencijal drustvenog sukoba.
Umesto da smatraju ljudsko ponasanje uveliko drustveno determinisano, oni drustvo shvataju
rezultatom ljudske aktivnosti. Naglasavaju smislenost ljudskog ponasanja, negodujuci da je ono
primarno odredjeno strukturom drustva. Ti pristupi se razlicito zovu pristupima drustvene akcije,
intereptativnom sociologijom ili mikrosociologijom.
Simbolicki interakcionisti pokusavaju da objasne ljudsko ponasanje I ljudsko drustvo preispitujuci
nacine na koji ljudi intepretiraju akcije drugih, razvijaju sliku samoga sebe I deluju na temelju znacenja.
Etnometodolozi drustvo se sastoji od definicija I kategorizacija pripadnika drustva.
Poststrukturalizam za svoju ishodisnu tacku uzima analizu jezika, a ne analizu drustvenih struktura ili
drustvene akcije.
Funkcionalizam

Pravac koji je razvio Emil Dirkem, a usavrsio Talkot Parsons. Tokom 40-ih I 50-ih godina ovo je bila
dominantna drustvena teorija.
Drustvo kao sastav
F. smatra drustvom sastavom: to znaci skupom medjusobno povezanih delova koji zajedno oblikuju
celinu. Osnovna jedinica analize je drustvo. Rani f. su cesto povlacili anaogiju izmedju drustva I
organizma kakv je npr. ljudsko telo. Da bi razumeli bilo koji deo drustva, neophodno je da izvrsimo
analizu njegovnih odnosa prema drugim delovima I sto je najvaznije njegov doprinos odrzavanju drustva.
F. su utvrdili da I drustvo ima neke osnovne potrebe koje moraju biti zadovoljene ako zeli postojati.
Funkcionalni preduslovi
Osnovne potrebe ili nuzni uslovi postojanja ponekad su poznati kao f. preduslovi drustva. Neki sociolozi
su preispitivali niz drustava u pokusaju otkrivanja koji su im faktori zajednicki. Tako su Davis I Moore,
tvrdili da sva drustva imaju odredjeni oblik drustvene stratifikacije. Pretpostavlja se da institucije poput
drustvene stratifikacije I porodice zadovoljavaju potrebe koje su zajednicke svim drustvima. tako se tvrdi
da sva drustva trebaju neki mehanizam koji ce osigurati da drustvene polozaje zauzmu odgovarajuce
motivisane osobe.
Medjutim, problem s ovim pristupom je u njegovoj pretpostavci da postojanje iste institucije u svakom
drustvu upucuje na to da ona zadovoljava istu potrebu. Funkcionalna analiza ispituje delove drustva
kako bi istrazila integraciju drustva.
Pojam funkcije
Pojam funkcije odnosi se na prinos koji delovi daju celini. Jos uze, f-ja bilo kog dela drustva je njegov
prinos u zadovoljavanju funkcionalnih preduslova drustva. Funkc. takodje primenjuju I pojam
disfunkcije kako bi uputili na ucinke bilo koje drustvene institucije koja steti odrzavanju drustva.
Ideologija funkcionalizma
Funkcionalisticka analiza se usredsredjuje na tome kako se odrzavaju drustveni sastavi. F. su se
usredsredili na funkcije, a ne na disfunkcije. Taj naglasak je imao za posledicu da su mnoge institucije
shvacene kao korisne I blagotvorne za drustvo.
Emil Dirkem
Tvrdio je da drustvo ima svoju vlastitu realnost, koja je iznad
pojedinaca od kojih se ona sastoji. Clanovi drustva su ograniceni
drustvenim cinjenicama, nacinima delovanja misljenja I osecanja,
koji su spoljasnji pojedincu, I imaju snagu prinude, sto je razlog zasto
oni kontrolisu njega (pojedinca). Verovanja I moral se prenose sa
generacije na generaciju I zajednicki su pojedincima od kojih se
drustvo sastoji.
Uzroci I funkcije drustvenih cinjenica
Dirkem tvrdi da postoje 2 nacina objasnjenja drustvenih cinjenica. U oba slucaja objasnjenje je u drustvu.
1. poreklo drustvene cinjenice Dirkem smatra da se uzrok mora traziti medju cinjenicama koje
mu prethode, a ne medju stanjima individualne svesti.
2. analiza f-ja drustvenih cinjenica
Drustvene cinjenice pridonose odrzavanju drustva, jer sluze nekoj drustvenoj svrsi.

Drustveni poredak I ljudska priroda
On pretpostavlja da drustvo ima odredjene funkcionalne preduslove, od kojih je najvaznija potreba za
drustvenim redom. Dirkem se sluzi modelom coveka kao homo duplexa: On smatra da ljudska priroda
ima 2. strane. Jedna strana je sebicna ili egoisticna, dok je druga strana sposobnost verovanja u moralne
vrednosti.
Kolektivna svest I drustvena stabilnost
Kolektivna svest se sastoji od zajednickih verovanja I osecaja. Bez ovog konsenzusa, drustvena
solidarnost bi bila nemoguca, a pojedinci ne bi mogli biti povezani u drustvenu jedinicu. Kada bi vodeca
sila bila samointeres, a ne medjusobne obaveze, doslo bi do sukoba I nereda. Dirkemovim recima tamo
gde je interes jedina vladajuca sila, svaki pojedinac se nalazi u stanju rata sa svim drugima. Kolektivna
svest ogranicava pojedince da deluju u smislu onoga sto od njih trazi drustvo. Buduci da je kolektivna
svest drustvena cinjenica I time spoljasnja pojedincu, bitno je da mu se nametne.
Pretnje drustvenoj solidarnosti
Dirkem je bio svestan mogucnosti da ne moraju sva drustva da funkcionisu glatko. U svom delu o podeli
rada, on ukazuje da bi se ind. drustva utemeljena na organskoj solidarnosti mogsla slomiti. Ona bi mogla
propasti ako egoizam pocne da umanjuje kontrolu koju drustvo ima nad
pojedincem.
Talkot Parsons
Parsons je mislio da samo predanost zajednickim vrednostima moze biti
temelj reda u drustvu. On smatra da je kljucno moralno uverenje.
Vrednosni konsenzus
Ovo je bitno nacelo u drustvu. Ako su pripadnici drustva odani istim
vrednostima, temelj jedinstva I saradnje bice im isti. Iz zajednickih vrednosti poticu zajednicki ciljevi.
Uloge osiguravaju sredstva kojima se vrednosti I ciljevi predvode u delovanje. Sadrzaj uloga je
strukturisan pomocu normi, koje definisu prava I obaveze primenjene na svaku posebnu ulogu. Norme
se mogu shvatiti kao specificni izraz vrednosti. Norma osigurava da ponasanje bude standardizovano,
presvidljivo I time uredno. Zajednicke vrednosti predstavljaju temelj drustvenog poretka.
Drustvena ravnoteza
Kad su vrednosti institucionalizovane, a ponasanje strukturisano pomoc njih, rezultat je stabilan sastav.
Postignuto je stanje drustvene ravnoteze, a razni delovi sistema su u stanju ravnoteze. Dva su glavna
nacina za odrzavanje ravnoteze:
1. socijalizacija drustvene vrednosti se prenose sa jedne generacije na drugu tako da na kraju
cine integralni deo pojedinceve osobe
2. socijalna kontrola - obeshrabruje devijantnost I tako utice na odrzavanje reda I mira
Funkcionalni preduslovi
Parsons je tvrdio da postoje 4 osnovna funkcionalna preduslova:
1. Adaptacija odnos izmedju sastava I okoline. Drustveni sastavi moraju imati odredjeni stepen
kontrole nad okolinom.
2. Postizanje ciljeva potreba drustva da zavrta ciljeve prema kojima se usmeravaju aktivnosti
drustva. Institucionalizovane su u vidu politickih sistema.
3. Integracija regulacija konfilkata. Zakon je glavna institucija koja zadovoljava tu potrebu.
4. Odrzavanje obrasca institucije koje se bave tom f-jom ukljucjuju porodicu, obrazovanje I
religiju.
Drustvena promena
Funkcionalizam su cesto kritikovali zbog toga sto ne uspeva da objasni drustvenu promenu. Parsons se
ovom problemu priblizio tako sto je tvrdio da u praksi ni jedan drustveni sastav nije u savrsenom stanju
ravnoteze. Proces drustvene promene se moze opisati kao pokretna ravnoteza.
Drustvena evolucija o varijable obrasca
Parsons je smatrao drustvenu promenu procesom drustvene evolucije od jednostavnih do slozenih
oblika zivota. Kako drustva evoluiraju u slozenije oblike, uvecava se kontrola nad okolinom.
Drustvena diferencijacija
Institucije I uloge koje oblikuju drustveni sastav se sve vise diferenciraju I specijalizuju u smislu njihove
funkcije. Medjutim to stvara problem integracije. Ovaj se problem moze resiti
generalizacijom vrednosti.
Robert Merton
Pokusao je da precizira I razvije funkcionalisticku analizu. Izdvojio je 3
povezane pretpostavke koje su koristili mnogi funkcionalisti I doveo u pitanje
njihovu korisnost.
Problem funkcionalnog jedinstva - postulat funkcionalnog jedinstva drustva
Prema ovoj pretpostavki, svaki deo drustva je funkcionalan za celokupan sistem. Merton je tvrdio da je f.
jedinstvo stvar stepena. Razmere moraju biti odredjene istrazivanjem. Ideja f. jedinstva implicira da ce
promena u jednom delu sastava automatski rezultirati promenom u drugim delovima.
Funkcije, disfunkcije I nefunkcije postulat univerzalnog funkcionalizma
Merton je smatrao da f. analiza treba da krene od pretpostavke da svaki deo drustva moze biti
funkcionalan, disfunkcionalan I nefunkcionalan. Usto, jedinice moraju da budu jasno odredjene. Te
jedinice mogu biti sami pojedinci, grupe ili drustvo kao celina.

Problem neophodnosti postulat neophodnosti
Ova pretpostavka tvrdi da su odredjene institucije neophodne za drustvo. Funkcionalisti su cesto videli
religiju u tom svetlu. Merton je doveo u pitanje pretpostavku o neophodnosti, tvrdeci da se isti f.
preduslovi mogu zadovoljiti nizom alternativnih institucija. Kao zamenu za ovaj pristup, on nudi
funkcionalni ekvivalent ili funkcionalnu alternativu.
Funkcionalizam kritika
Teleologija
F. je bio predmet velikih kritika. Tvrdilo se da je tip objasnjenja koji se u njemu koristi teleoloski.
Teleolosko objasnjenje tvrdi da delovi sastava postje zbog njihovog blagotvornog delovanja na sastav u
celini. Glavni prigovor jeste da ucinak smatraju uzrokom. Medjutim, posedica ne moze da objasni uzrok,
buduci da uzroci uvek moraju da prethode posledicama. Stga se ucinci stratifikacije ne mogu pojaviti sve
dok sistem drustvene stratifikacije nije uspostavljen.
Procena ucinaka
Tesko je ustanoviti da li je neki celokupan ucinak neke institucije blagotvoran za drustvo.
Vrednosni konsenzus I drustveni poredak
- Kriticari tvrde da nije dokazano postojanje konsenzusa.
- Stabilnost drustva mozda se vise duguje nepostojanju nego postojanju vrednosnog konsenzusa.
- Konsenzus po sebi I za sebe nece nuzno rezultirati drustvenim poretkom. Zapravo, on moze da
da suprotne rezultate.
Determinizam
Kriticari tvrde da se u funkcionalistickoj teoriji ljudsko ponasanje prikazuje kao da je odredjeno
sistemom. Drustvo ima potrebe, a ponasanje njegovih clanova je oblikovano tako da ih zadovolji.
Prinuda I sukob
Kriticari fiunkcionalizma su tvrdili da se on ne obazire na prinudu I konflikt.


Konfliktne perspektive

- Sve prihvataju strukturalni pristup
- Sve koriste pojam o tome da postoje grupe u drustvu koje imaju razlicite interese
- Ova teorija se razlikuje od funkcionalizma po tome sto naglasava postojanje konkurentnih grupa
- Teorije konflikta se takodje razlikuju medjusobno u nekim vaznim tackama


Marksizam

Dijalekticki materijalizam
Cesto se tvrdi da se Marksovo shvatanje istorije zasniva na ideji
dijalektike. Hegel je smatrao istorijsku promenu dijalektickim kretanjem
ljudskih ideja I misli. On je mislio da je zapravo drustvo izraz tih misli.
Materijalni temelj drustvenog zivota
Istorija pocinje onda kada ljudi pocnu da stvarno proizvode svoja
sredstva za zivot, kad pocnu da kontrolisu prirodu. Marx je tvrdio da je prvi istorijski cin stoga
proizvodnja materijalnog zivota. Proizvodnja je drustveni poduhvat buduci da iziskuje saradnju. Iz
drustvenih odnosa, razvija se nacin zivota koji se moze shvatiti kao izraz tih odnosa. tako priroda
covecanstva I priroda drustva u celini primarno proizilaze iz proizvodnje materijalnog zivota.
Ponavljanje protivrecja
Glavna protivrecja nalaze se u ekonomskoj infrastrukturi drustva. Sredstva proizvodnje I proizvodi rada
bili su u zajednickom posedu. buduci da je svaki clan drustva proizvodio I za sebe I za drustvo u celini,
nije bilo sukoba interesa izmedju pojedinaca I grupa.
S pojavom privatnog vlasnistva, stvorena je kontradikcija ljudskog drustva. Putem vlasnistva nad
sredstvima za proizvodnju, manjina je u stanju da kontrolise, zapoveda I uziva u plodovima rada vecine.
Buduci da jedna grupa stice na racun drugie, postoji sukob interesa izmedju manjine koja poseduje
sredstva za rad I vecine koja se bavi proizvodnim radom.
Otudjenje
Tok ljudske istorije sastoji se od razvoja sredstava za proizvodnju postojanog uvecanja ljudske kontrole
nad prirodom. Sa ovim ide uporedo I povecanje ljudskog otudjenja, uvecanje koje svoj vrhunac dostize u
kapitalistickom drustvu. Otudjenje je situacija u kojoj se stvari koje je covecanstvo stvorilo ljudima cine
kao njima strani predmeti.
Prema Marksovom shvatanju, proizvodni rad je primarna delatnost. U proizvodnji predmeta, ljudi se
opredmecuju; oni izrazavaju svoje vlastito bice, a potom sebe gube u tom predmetu. Cin proizvodnje
tako rezultira ljudskim otudjenjem. Do toga dolazi kada ljudi gledaju na proizvode svog rada kao na robu,
kao na stvari koje se prodaju na trzistu.
Otudjenje I kapitalizam
Otudjenje svoj vrhunac dostize u kapitalizmu, gde dominiraju zahtevi kapitala, a od kojih je najvazniji
zahtev za stvaranjem profita. Radnici su podcinjeni mehanizmima zakona ponude I potraznje. Izlozeni su
na milost ekspanzije I recesije koje karakterisu kapitalisticke ekonomije. Radnici gube kontrolu nad
objektima koje proizvode I postaju otudjeni od vlastitih proizvoda I cina proizvodnje. Tako, sto vise
radnici proizvode, to vise gube na svom znacaju.
Otudjenje je s toga posledica ljudske delatnosti. Ako su proizvodi rada strani radniku, oni moraju
pripadati nekom drugom. Taj neko drugi je kapitalista koji poseduje I kontrolise sredstva za proizvodnju I
proizvode rada, koji prisvaja bogatstvo koje proizvodi rad.
Otudjenje ce se zavrsiti kada ljudi shvate da je situacija u kojoj su se nasli, ljudskog porekla I da je mogu
izmeniti ljudskim delovanjem.
Komunizam
Kraj otudjenja zahteva ukidanje privatnog vlasnistva I njegovu zamenu zajednickim vlasnistvom nad
sredstvima za proizvodnju tj. zamenu kapitalizma komunizmom. Proizvode rada vise nece moci da
prisvaja samo neki na racun drugih. Kad podele u drustvu budu iskorenjene, ljudi ce postati braca. Oni ce
proizvoditi za sebe I za druge istovremeno.
Klasa
Sva drustva su podeljena na drustvene grupe poznate kao klase. Odnos izmedju klasa je odnos sukoba.
Klasni sukob je temelj drustvene promene.
Dvoklasni model
Klasne podele proisticu iz razlicitih odnosa pripadnika drustva prema sredstvima za proizvodnju.
Dvoklasni model se sastoji od vladajuce I podcinjene klase. Vladajuca klasa duguje svoju moc svom
vlasnistvu I sredstvima za proizvodnju. Poredjenost potcinjene klase proistice iz neposedovanja I time iz
nemogucnosti kontrole nad sredstvima za proizvodnju. Sukob interesa izmedju 2. klase potice od
cinjenice da proizvodni rad obavlja potlacena klasa, dok veliki deo bogatstva proizvedenog na taj nacin
prisvaja vladajuca klasa. Tako su klase suprostavljene kao eksploatori I eksploatisani, tlacitelji I potlaceni.
Rad pocdinjene klase dobija karakter prisilnog rada.
Premda je Marx govorio da je to borba 2. klase burzoazije I proleterijata on je uocio I postojanje
drugih klasa. Uvideo je da postoji I rastuca srednja klasa administrativnih radnika u kapitalistickim
preduzecima.

Klasa I svest
Pripadnici vladajuce klase pretpostavljau da su njihovi posebni interesi istovremeno I intesi drustva kao
celine; pripadnici podcinjene klase gledaju na svoju situaciju kao na deo prirodnog poretka stvari. Ta
lazna svest je posledica cinjenice da se odnosi dominacije I podredjenosti iz ekonomske baze uveliko
reprodukuju u nadgradnji drustva.
Dominaciju vladajuce klase potvrdjuju I legitimisu zakoni, religijske odredbe I politicko zakonodavstvo.
Svest tih pripadnika drustva je prozeta ideologijom vladajuce klase.
Do radikalne promene u strukturi drustva dolazi kada se klasa transformise iz klase po sebi u klasu za
sebe. Klasa po sebi se odnosi na pripadnike drustva koja je zajednicki isti objektivan odnos prema
sredstvima za proizvodnju. (Proleterijat cini klasu po sebi)
Klasa za sebe postaje tek onda kada njeni clanovi postanu svesni prave naravni svoje situacije, kada su
svesni zajednickih interesa I neprijatelja, kada shvataju da samo zajednickom akcijom mogu da zbace
svoje tlacitelje I kada se ujedine I preduzmu pozitivne korake da to I ucine.
Drustvena promena - Procitati iz knjige na strani 1046!
Marksizam kritika
- istorija nije potvrdila Marksove poglede na pravac drustvene promene
- tvrde da klasna struktura kapitalistickog drustva postaje sve kompleksnija I diferenciranija
- u komunizmu postoje znacajne drustvene nejednakosti I malo je znakova kretanja prema
jednakosti
Ekonomski determinizam
Ljudi su prisiljeni da deluju na nacin koji im namece ogranicenja ekonomije I pasivno reaguje na
impersonalne sile, umesto da aktivno konstruisu svoju vlastitu istoriju. Tako je proleterijat prisiljen
svojom ekonomskom situacijom da zbaci burzoaziju. Suprotnosti u kapitalistickoj bazi ce neminovno
dovesti do njegovog unistenja. Nadgradnja je determinisana infrastrukturom, a ljudska svest oblikovana
ekonomskim silama koje su nezavisne od ljudske volje I izvan su kontrole covecanstva.
Neomarksizam

Neomarksisti su sociolozi ciji je rad nadahnut Marxovim teorijama, ali su
ipak razvili vlastiti posebni pristup. Ne postoji jasna crta izmedju marksista
I neomarksista.
Antonio Gramsi
Izneo je tezu da vlasnistvo nad sredstvima za proizvodnju nije dovoljno da vladajuca klasa monopolizuje
moc u drustvu. Kako bi odrzala svoju dominaciju, tj. hegemoniju vladajuca klasa mora aktivno da
pokusava da dobija podrsku drugih clanova drustva. Vladajuca klasa treba da da neke stvarne ustupke
drugim grupama u drustvu kako bi stekla njihovu podrsku.
Gramsi se razlikovao od Marksa I po tome sto je jace naglasavao vaznost podela unutar klasa bas kao I
medju klasama. Takodje je pridavao I vaznost kulturi drustva I institucijama nadgradnje, poput Crkve,
masovnih medija I obrazovanja.
Neomarksizam kritika
- nisu razvili jasan alternativni pristup razumevanju drustva
- umanjuju ulogu ekonomije I pridaju vise vaznosti kulturnim I ideoloskim aspektima drustva
- nisu u stanju da specif. kada su kulturni ili ekonomski faktori vazniji u oblikovanju drustva



Teorija konflikta

Ralf Darendorf moc I sukob
Postkapitalizam
Darendorf je prihvatio da je Marksov opis kapitalizma bio tacan u 19. veku, ali je tvrdio da je on zastaio u
20. veku kao osnova za objasnjenje sukoba. Dar. je tvrdio da je doslo do vaznih promena u zemljama
poput Britanije I SAD. One su postkapitalisticka drustva.
Udeo kvalifikovanih I polukvalifikovanih radnika povecavao se, kao I brojnost nove srednje klase ili
belih okovratnika medicinskih sestara, nastavnika, cinovnika. Drustvena pokretljivost je postala
uobicajenija I sto je najvaznije, veza izmedju vlasnistva I kontrole u industriji se slomila. Menadzeri sada
sprovode kontrolu nad sredstvima za proizvodnju.
Usled svih tih promena, Dar. je tvrdio da se sukobi vise ne zasnivaju na postojanju dve klase, vec, umesto
toga, smatrao je da sukob ima veze s vlascu.

Vlast
Vlast je legitimna moc pripojena zauzimanju posebne drustvene uloge unutar neke organizacije. Tako
npr. menadzer ima pravo da donese odredjene odluke bez obzira na zelje onih koji te odluke treba da
sprovedu. Sve organizcije ili asocijacije, imaju dominantne I podredjene polozaje. Neki od njih su u
stanju da legitimno donose odluke I izdaju naredbe, a drugi nisu.

Vlast I kvazigrupe
Oni koji zauzimaju vladajuce polozaje imaju interes da odrze drustvenu strukturu koja im daje vise vlasti
nego drugima. Oni u podredjenim polozajima, imaju interes da promene drustvenu strukturu koja ih
lisava vlasti.
Kao posledica toga javlja se veliki broj kvazigrupa ili potencijalnih grupa koje mogu da budu u sukobu
jedna s drugom. Neke od tih kvazigrupa ce se udruziti I delovace tako da slede svoje zajednicke
interese.

Darendorf kritika
- Kriticari ne prihvataju stajaliste da Marxovu teoriju vise nije moguce primeniti na savremena
drustva
- Moze li Darendorfov pristup stvarno da objasni konflikt
- podredjene grupe mogu da se pokore vlasti dominantnih grupa, ali je I dovoditi u pitanje
(Strajkovi)
- tesko je steci jasnu sliku o tome kako funkcionise drustvo
- ne daje objasnjenje o tome zasto ce jedna grupa biti uspesna, a druga ne

Perspektive drustvene akcije I interpretacije Aleksandra Djordjevic

Sociolozi koji prihvataju ovu perspektivu obicno odbacuju
shvatanje da drustvo ima jasnu strukturu koja upravlja individuama
da se ponasaju na odredjeni nacin. Neki teoreticari ne poricu
postojanje drustvene strukture ali smatraju da ona proizilai iz
delovanja pojedinaca.
Max Weber
Smatra da u sredistu socioloskih proucavanja treba biti drustveno
delanje/ drustvena akcija. Klasa, stranke, biroktarija,statusne grupe
po njemu su stvorene od pojedinaca koji drustveno delaju.
Drustvena akcija za Vebera sociologija je nauka koja se bavi
interpretativnim razumevanjem drustvene akcije samim tim i
kauzalnim objasnjenjem njenog toka i posledica. Drustvena akcija je
akcija koju pojedinac preduzima i pridaje joj znacenje. Akcija o kojoj pojedinac ne misli nije drustvena
akcija. Ako akcija ne uzima u obzir druge ljude i moguce reakcije istih onda ona nije drustvena.
Drustvena akcija i Verstehen (razumevanje) nuzno je razumeti znacenje koje akteri pripisuju drustvenoj
akciji pre nego se otkriju uzroci. 2 tipa razumevanja. Prvo, direktno posmatracko razumevanje, za Vebera
to nije dovoljan nivo razumevanja s kojim mozemo objasnjavati drustvenu akciju. Drugi tip objasnidbeno
razumevanje, sociolog mora pokusati da shvati znacenje nekog dela pomocu motiva koji su do njega
doveli. Da bismo ostvarili ovu vrstu razumevanja nuzno je staviti se u polozaj osobe cije ponasanje
objasnjavamo.
Kauzalna objasnjenja za potpuno kauzalno objasnjenje nuzno je odrediti otkud su proizasli motivi koji su
doveli do akcije. Ovde je Veber zagovarao koriscenje metoda bilizih pozitivistickom pristupu. Cak i kad
Veber lici na strukturalistickog sociologa insistira na tome da opisuje tip drustvene akcije.
Drustvena akcija i birokratija Birokratije se mogu shvatiti kao institucije koje cvrsto nadziru i njima
upravljaju ljudskim ponasanjem ili drustvenim akcijama. Veberova definicija birokratije je organizacija sa
hijererhijom placenih sluzbenika, zaposlenih na puno radno vreme, koji oblikuju zapovedni lanac. Veber
je bio svestan da birokratija ogranicava ljudsku slobodu, svejedno je smatrao da se sastoje od pojedinaca
koji obavljaju drustvena delovanja. Veber je smatrao da se celi razvoj modernih drustava krece prema
racionalnoj drustvenoj akciji. Po njemu moderna drustva prolaze kroz proces racionalizacije a afektivna i
emocionalna akcija i delovanje na temelju obicaja i tradicija postaju sve manje bitne.
Biroktatija i racionalizacija smatra da su birokratske organizacije dominantne institucije u industrijskom
drustvu.
Birokratija i racionalno delovanje tvrdi da svim ljudskim delovanjima upravljaju znacenja. Tipovi delanja
prema znacenjima na kojima se zasnivaju: afektivno ili emocionalno, tradicionalno i racionalno
delovanje.
1. afektivno ili emocionalno proistice iz pojedincegod emotivnog stanja u posebnom trenutku.
2. Tradicionalno se temelji na ustanoveljnom obicaju. Pojedinci deluju zbog navuke koja je u njih
ugradjena.
3. Racinalno delovanje ukljucuje jasnu svest o cilju. Pretpostavlja sistemsku procenu raznih
sredstava za postizanje cilja i odabri najprimerenihjih sredstava.
Veber smatra da je racionalno delanje postalo dominantan ancin delanja u modernom industrijskom
drustvu. Birokratija jeprimerni primer ovog procesa jer ima jasno definisan cilj. Birokratija je racionalno
delovanje u institucionalnom obliku.
Birokratija i nadzor ona je takodje sistem kontrole, ukljucuje hijerarhiju u kojoj nadredjeni nadziru i
disciplinuju podredjene. Da bi andzor bio ucinkovit mora se smatrati legitimnim. Mora postojati
minimum svojevoljnog podvrgavanja visem autortetu. Legitimnost se moze zasnivati an razlicitim
tipovima znacenja. Moze proizaci zi tradicionalnih ili racionalnih znacenja i time uzeti oblik racionalnog ili
tradicionalnog autoriteta. Oblik organizacijske strukture proistice iz legitimacijskog tipa na kojem se
zasniva. Veber je identifikovao 3 oblika legitimacije koji proizilaze iz 3 tipa drustvene akcije. Afektivni,
tradicionalno i racionalno delovanje, pruzaju mogucnost za posebnu motivaciju poslusnoti. Tipovi
legitimne kontrole jesu harizmatska, tradicionalna i racionalno-legalna vlast.
1. Harizmatska vlast i organizacijska struktura: organizacijske strukture koje proizilaze iz
harizmatske vlasti su fluidne i lose definisne. Ne postoji fiksna hijerarhija sluzbenika niti posebna
pravila ( primer Isusovi ucenici). Na postoji sistemsko organizovana ekonomska podloga pokreta,
clanovi se oslanjaju na milostinju ili plljacku. Nuzno je kratkog veka. Nakon vodjine smrti pokret
se mora rutinizovati ili na nacin tradicionalne ili racinalno legalne vlasti ako zeli opstati.
2. Tradicionalna vlast i organizacijska strktura: organizacijska struktura tradicionalne vlasti ima
oblika: domacinstvo i sistem vazala. Druznosti clanova domacinstva kao i vazala, definisu se
obicajima, ali mogu se menjati prema sklonostima posebnig vladara. Ta organizacijska strutura
ima malo vaznosti u savremenim drustvima.
3. Racinalno-zakonska vlast i organizacijska struktura: stvara posebnu vrstu ogranizacijske
strukture. To je birokratija, idelani tip birokratije sadrzi sledece el.:
1. Stalne delatnosti koje su potrebne za ostvarenje organizacijskih svrha distribuirane su na
utvrdjen nacin kao sluzbene duznosti.
2. Organizacija firme, preduzeca sledi nacelo hijerarhije: svaki nizi sektor pod kontrolom i
nadzorom viseg.
3. Delovanjem birokratije upravlja konzistentan sistem apstraktnih pravila i primena ovih
pravila na pojedinacne slucajeve.
4. Idealni sluzbenik obavlja svoje duznosti u duhu formalisticke impersonalnosti bez mrznje ili
strasti. Aktivnostima birokrata upravljaju pravila a ne licna razmatranja. Delovanja su
racionalna a ne afektivna.
5. Sluzbenici su zaposleni na temelju tehnickog znanja i ekspertize.
6. Birokratska organizacija pretpostavlja strogo razdvajanje privatnog i sluzbenog dohotka.
Tehnicka superirnost birokratije idealni tip birokratije se nikada ne moze u potpunosti ostvariti.
Idealnom tipu se navise priblizava kapitalisticko industrijsko drustvo gde je to glavni oblik organizacijske
kontrole. Do razvoja birokratije je doslo zbog njene tehnicke superiornosti. Ona potice od kombinacije
specijalistickih vestina podredjenih ciljevima organizacije. Licne osobine i interesi koji bi mogli odvuci od
postizanja cilja, iskljuceni su.
Birokratija i sloboda strog nadzor sluzbenika, ogranicenih an vrlo specijalizovane zadatke Veber smatra
ogranicenjem ljudske slobode. Impersonalnost sluzbeog ponasanja stvara specijaliste bez duha. Za
Vebera proces racionalizacije, ciji je birokratija primrani izraz, zapravo je iracionalan. Uprkos tome Veber
smatra da je birokratija od kljucne vaznosti za funkcionisanje velikih industrijskih drustava. Veber je
posebni bio zabrinut u pogeldu kontrole drzavne birokratske administracije. Predvidjao je 2 velike
opsanosti ukoliko bi se kontrola ostavima u rukama birokrata: 1. U kriznim vremenima birokratsko
upravljanje je neucinkovito. 2. U kapitalistickom drustvu, vrhunski birokrati mogu biti pod uticajem
pritiska kapitalistickih interesa i stoga krojiti svoju administratvnu praksu prema zahtevima kapitala.
Veber je tvrdio da se te opasnosti mogu izbeci jedino snaznom parlamentarnom kontrolom drzavne
birokratije. Profesionalni politicari moraju zauzimati najvise polozaje u raznim drzavnim ministarstvima.
Birokrati i poloticari i sa politicarima na vrhu drzavnih birokratija problem nije resen. Profesionalnim
politicarima nedostaje tehnicko znanje koje kontrolise birokratiju i oni su malo svesni njenog
unutrasnjeg delovanja i procedura. Zavisni su od informacija koje im daju birokrati, time politicar moze
zavrsiti time da birokrati upravljaju njime. Veber istice da bi drzavni birokrati morali redovno da podnose
izvestaje parlamentu o svojim delatnostima. Veberovo shvatanje birokratije je ambivalentno.
Materijalizam i idealizam Veber pridaje znatnu vaznost ulozi ideja o oblikovanju drustvenog zivota.
Snazno se suprotstavljao onome sto je smatrao jednostranim materijalnizmom marksizma. Poricao je da
su ljudska miljenja u potpunosti oblikovana materijalnim ili ekonomskim silama. Veber je podjednako
vodio racuna o odbacivanju jednostranog idealizma koji smatra da ljudskom istorijom upravljaju ideje i
verovanja ljudi. Umesto toga drzao je da su vazni i materijalni faktori i verovanja. Materijalne okolnosti
mogu uticati an to da li ce ideje biti siroko prihvacene ili ne, ali ne odredjuju kakve ce ideje biti.
Veber kritika

SIMBOLICKI INTERAKCIONIZAM
S.interakcionisti su zaokupljeni objasnjenjem drustvenih delovanja pomocu znacenja koja im pridaju
pojedinci. Vecino se usredsredjuju na interakcije malog opsega a ne na velike drustvene promene.
George Herbert Mead se smtra utemeljivacem s.interakcionizma.
Mead simboli po njegovom shvatanju ljudska misao, iskustvo i ponasanje bitno su drustveni. Oni svoju
prirodu duguju cinjenici da su ljudi u medjusobnoj interakciji pomocu simbola od kojih su najvazniji
sadrzani u jeziku. Simbol ne stoji jednostavno za neki dogadjaj ili premdet on ih definise na poseban
ancin i upucuje kako na njih treba reagovari. Simboli namecu posebna znacenja predmetima i
dogadjajima i time iskljucuju mnoga druga moguca znacenja. Simboli daju znacenja kojima ljudi mogu
smisleno biti u interakciji sa svojom prirodnom i drustvenom sredinom. Njih su stvorili ljudi i oni se ne
odnose na bitnu anravn rpedmeta i dogadjaja nego i na nacine na koje ih ljudi opazaju. Bez simbola ne bi
bilo ljudske interakcije niti ljudskog drustva. Simbolicka interakcija je nuzna buduci da ljudi nemaju
instikte koji bi upravljali njihovim ponasanjem. Pomocu simobla daje se znacenje svetu prirode, a time je
omogucena ljudska interakcija s tim svetom.
Preuzimanje uloga drustveni zivot se moze odvijati samo ako pripadnici drustva imaju vecinom
zajednicka znacenja i simoble. Da bi se interakcija dogadjala svaka ukljucena osoba mora interpretirati
znacenja i namere drugih. To omogucuju zajednicki simboli, ali zapravo se ostavaruje pomocu procesa
koji je Mead nazvao preuzimanje uloga. Proces preuzimanja uloga ukljucuje jednu osobu koja preuzima
ulogu druge imaginativno se smestajuci u polozaj osobe s kojom je u interakciji.
Jastvo procesom preuzimanja uloga pojedinci preuzimaju koncept jastva. Smestajuci sebe u polozaj
drugih, oni su u stanju gledati i na sebe. Mead je tvrdio da se ideja jastva moze razviti samo ako
pojedinac moze izaci iz sebe na nacin da samom sebi postane predmet. Da bi to ucinio, on mora
posmatrati sebe sa gledista druhig. Mead je razlikovao 2 aspekta jastva. Objektivnoja je vasa definicija
sebe u specificnoj drustvenoj ulozi. ja je misljenje o sebi kao o celini, moze se nazvati pojmom o sebi,
izgradjuje se iz reakcija drugih na vas i nacina na koji interpretiramo te reakcije. Jastvo nije urodjeno,
nauceno je u detinjstvu. Mead je video 2 glavna stadijuma u ovom razvoju. Prvi, stadijum igranja
ukljucuje decu koja igraju uloge koje nisu njihove vlastite. Drugi stadijum je stadijum igre. Moraju sebe
smestiti u uloge drugih kako bi procenili svoju vlastitu posebnu ulogu i igri. Time deca sebe vide kroz
kolektivno glediste drugih igraca. U meadovoj terminologiji oni sebe vide iz perspektive generalizovanog
drugog/ razvoj svesti o sebi je bitan deo procesa postajanja covekom. On je temelj misli i akcije i osnova
ljudskog drustva. Samo sticanjem rpedstave o sebi covekm moze preuzeti svoju ulogu. Postajuci
samosvesni ljudi mogu upravljati svoje vlastito delovanje pomocu misli i volje. Pomocu svesti o sebi
pojedinci su u stanju videti sebe onako kako ih drugi vide.
Kultura drustvene uloge i institucije kultura sugerise primerene tipove ponasanja za posebne drustvene
uloge. Ljudi ce biti skloni delovati na nacin koji je konzistentan i s ocekivanima ponasanjima povezanim s
posebnom ulogom, i s konceptom jastva te osobe. Iako kultura i drustvene uloge oblikuju ljudsko
ponasanje u odredjenoj meri, ljudi jos uvek imaju na raspolaganju mnogo izbora kako ce se ponasati.
Mead je dao vise razloga za to:
1. Mnoga kulturna ocekivanja nisu specificna
2. Pojedinci imaju mnogo izbora s obzirom na uloge koje ce preuzeti
3. Neke drustvene uloge podsticu raznolikost ponasanja
4. Drustvo nema sveobuhvatnu kulturu, postoje supkulture
5. Mnoga kulturna znacenja upucuju na mogucnosti a ne na zahteve
6. Ponekad je nemoguce delovati u skladu sa drustvenom ulogom
Drustvene uloge nisu fiksirane i nepromenjive one se stalno modifikuju u interakciji.
Pojedinac i drustvo pojedinci iniciraju i upravljaju svojim akcijama, dok su istovremeno pod uticajem
gledista i ocekivanja drugih u obliku generalizovanog drugog. Pojedinac i drustvo se smatraju
neodvojivim jer pojedinac postaje covek samo u drustvenom kontekstu. Covecanstvo zivi u svetu
simbola koji daju znacenje i smisao zivotu i temelj su ljudske interakcije

Herbet Blumer temeljne premise simbolickog interakcionizma po njemu s.interakcionizam pociva na 3
premise:
1. Ljudi deluju na temelju znacenja koja daju predetima i dogadjajima, a ne reaguju jednostavno na
spoljne podrazaje. S.interakcionizam odbacuje i drustveni i bioloski determinizam.
2. Znacenja nastaju u procesu interakcije a nisu jednostavno prisutna od pocekta niti od pocetka
oblikuju buducu akciju.
3. Znacenja su rezultat interpretativnih postupaka koje provode akteri unutar konteksta
interakcije.
Blumer kaze da se drustvo mora shvatiti kao trajni proces interakcije koji ukljucuje aktere koji se stalno
prilagodjavaju jedni drugima i kontinuirano interpretiraju situaciju.
Drustvena akcija i drustveni sistemi iako je kritican prema onima koji samtraju akcije predvidivim i
standardnim odgovorom na spoljne prinude, Blumer prihvata da je akcija u odredjenom stupnju
strukturirana i rutinizirana. U vecini slucajeva ljudi imaju unapred cvrsto shvatanje o tome kako ce drugi
delovati. Priznaje postojanje drustvenih institucija i priznaje da one ogranicavaju ljudsko ponasanje ali
jos uvek postoji prostor za ljudsku inicijativu i kreativnost. Prema tome standardizovanu akciju
konstruisu drustveni akteri a ne drustveni sistemi.
Simbolicki interakcionizam kritika

FENOMENOLOGIJA
Grana evropske filozofije koju je razvio Edmund Hussler a u sociologiji razradio Alfred Shutz.
Fenomenologija porice mogucnost objasnjenja drustvene akcije kao takve. Njen naglasak je na
unutrasnjem delovanju ljudskog uma i nacinu na koji ljudi klasifikuju i osmisljavaju svet oko sebe. Nije
zaokupljena kauzalnim objasnjenjm ljudskog ponasanja . pokusavaju razumeti znacenja stvari ili
fenomena a ne objasnjavaju kako su nastali.
Osmisljavanje culnog iskustva prema fenomenolozima pojedinci dolaze u kontakt sa spoljnim svetom
pomocu cula, bez njih nije moguca spoznaa spoljnog sveta. Ljudi klasifikuju svoja culna iskustva u stvari
za koje im se cini da imaju zajednicke karakteristike. Hussler nije miso da je ovaj proces objektivan,
klasifikacija fenomena je u potpunosti proizvod ljudskog uma i ne moze se evaluirati kao istinita ili lazna.
Alfred Shutz fenomenologija drustvenog sveta nacina na koji ljudi klasifikuju i pridaju znacenja spoljnom
svetu nije cisto individualni proces. Ljudi su razvili ono sto je on nazvao tipifikacijama koncepti koje
pridruzuju klasama stvari koje iskustveno dozivljavaju. One su zajednicke pripadnicima jednog drustva.
Njima su ljudi u stanju komunicirati sa drugima na temelju pretpostavke da svet vide na isti nacin.
Pojedinac izgradjuje zalihu zdravorazumskog znanja koje deli sa drugim pripadnicima drustva i koje
omogucuje da ludi medjusobno komuniciraju i saradjuju. Schtz ne misli da je zajednicko fiksno i
nepromenjivo, ono se modifikuje tokom interakcije. Ljudi stvaraju iluziju da u drustvu postoje red i
stabilnost dok u stvarnosti postoji samo gomila individualnih dozivljaja koji nemaju jasan oblik i formu.

ETNOMETODOLOGIA
Etnometodolozi su primenili fenomenoloske ideje u sprovodjenju istrazivanja. 1967. Harlod Garfinkel je
skovao naziv etnometodologija. Bavi se metodama koima se ljudi koriste da bi konstruisali, objasnili i dali
znacenje svom drustvenom svetu.
Drustveni poredak kao fikcija smatraju da ne postoji drustveni poredak. Drustva imaju sredjene i
pravilne obrasce samo zato sto ih clanovi drustva interpretiraju na tja nacin. Time drustveni poredak
postaje fikcija privid reda koji su konstruisali clanovi drustva. Sustina etnometodologije prema
Zimmermanu i Wierderu jeste obasniti kako clanovi drustva resavaju zadatke vidjenja, opisivanja i
objasnavanja reda u svetu u kojem zive. Etnometodolozi su sprovodili istrazivanja o tehnikama kojima se
ljudi koriste da bi postigli privid poretka.
Harold Garfinkel dokumetarna metoda on tvdri da se clanovi zajednice sluze dokumentarnom
metodom kako bi osmislili, objasnili i dali privid reda socijalnom svetu. Dokumentarna metoda se sastoji
od toga da stvarnu pojavu smatramo dokumentom, koji upucuje na pretpostavljani latentni obrazac ili
ga predstavlja. Pojedinacne instance obrasca i sam obrazac mejdusobno se pojacavaju i koriste kako bi
razradili jedni druge. Takva se dokumentarna metoda moze smatrati refleksijom letentnog obrasca i
obrnuto. Clanovi proizvode razjasnjenja socijalnog sveta koja ne samo da osmisljavaju i objasnjavaju vec
ustvari i konstituisu taj svet.
Eksperiment sa savetovanjem samtra da je dokazao dokumentarnu metodu i njenu refleksivnu narav
pomocu eksperimenta izvedenog na psihijatrijskom odeljenju jednog univerziteta (Haralambos 1062).
Indeksicnost isti eksperiment moze posluziti i za ilustraciju ideje indeksicnosti sredisnjeg pojma u teoriji
Garfinkela i etnometodologa. Indeksicnost znaci da smisao bilo kojega objekta ili aktivnosti proizlazi iz
njihovog konteksta, objekt i akttivnost su indeksirani u pojedinacnoj situacijia.
Lom socijalnog sveta Garfinke je nagovarao svoje studente da lome socijalni svet kako bi razotkrio nacin
kojim clanovi daju smisao i dolaze do razumevanja.
Don H.Zimmerman prakticne situacija koriscenja pravila on kaze umesto da smatramo kako se to
ponasanje vodi pravilima, on tvrdi da birokrati koriste pravila kako bi opisali i razjasnili svoju aktivnost.
Pravila i krsenje pravila (Haralambos 1063)
Opravdanje krsenja pravila takvo krsenje pravila recepcioneri su opravdavali i objasnjavali pomocu
pravila. U njihovim ocima, krsenjem pravila, oni su im se pokoravali.
Etnometodologija i socioloska matica Garfinkel tvrdi da socioloska matica uobcajeno portretise coveka
kao kulturnog narkomana koji deluje jednostavno prema standardizovanim uputstvima koje mu daje
kultura i njegovo drustvo. Za etnometodologa socijalni svet ne oblikuje clanove, vec clanosi oblikuju
njega .
Priroda drustvene stvarnosti etnometodolozi smatraju da su konvencionalni sociolozi pogresno razumeli
prirodu drustvene stvarnosti. Etnometodolozi su naprotiv tvrdili da se drustveni svet ne sastoji ni od
cega drugog nego od konstrukcija, interpretacija i razjasnjenja njegovih clanova. Posao sociologa je
objasniti metode i postupke razjasnjavanja koje clanovi koriste prilikom konstrukcije svog socijalnog
sveta.
Dokumetarna metoda i socioloska matica (Haralambos 1064) samtraju da izmdjeu slika drustva koje
stvaraju ljudi i onih koje daju konvencionalni sociolozi nema velike razlike.
Etnometodologija kritika (1064-1065)

OBJEDINJAVANJE STRUKTURALNOG I DRUSTVENOG AKCIJSKOG PRISTUPA
Strukturalni pristupi poput funkcionalizma i marksizma isticu kako struktura drustva odredjuje ljudsko
ponasanje. Drustveno akcijski ili interpretativni pristupi kao i s.interakcionisti i etnometodolozi tvrde da
ljudi stvaraju drustvo svojim akcijama. Ova razlika nije sasvim jasna i cista jer vecinu socioloskih pristupa
interesuje i socijalna struktura i drustvena akcija ali isto tako istice jedan aspekt drustvenog zivota na
racun drugog.
Antonu Giddens dvojnost strukture prvi pokusao prevazici podelu izmedju strukture i akcije. Tvrdi da su
struktura i akcija 2 strane iste medalj. Struktura i akcija ne mogu postojati jedna bez druge; one su blisko
povezane. Drstvene akcije stvaraju strukture i upravo se pomocu drustvenih akcija strukture stvaraju i
reprodukuju kako bi prezivele druze vreme. Govori o dvojnosti strukture kako bi pokazao da strukture
cine drustvenu akciju mogucom, ali i to da istovremeno drustvena akcija stvara same te strukture.
Pravila i resursi on u drustvenom zivotu uopsteno razlikuje 2 aspekta strukture: pravila i resurse. Pravila
su procedure koje poedinci u drustvenom zivotu mogu slediti. Drugi aspekt strukture, resursi, takodje
nastaju ljudskim akcijama i njima se mogu menjati ili odrzavati. Resursi imaju 2 oblika: alokativni i
autoritativni. Alokativni resursi ukljucuju sirovine, zemlju, tehnologiju, sredstva proizvodnje i dobara,
postaju resursi tek ljudskim akcijama. Autoritativni resursi su nematerijalni resursi koji nastaju kao
rezultat cinjenice da neki pojedinci mogu dominirati drugima na taj nacin ljudi postaju resurs kojim se
drugi pojedinci mogu koristiti. Autoritativni resursi mogu postojati samo ako ih stvori ljudska interakcija.
Osoba nema autoritet ako se njime stvarno ne koristi.
Drustveni sistemi drustveni sistem je jednostavno obrazac drustvenih odnosa koji postoji u nekom
prostorno-vremenskom delu.
Sposobnost delovanja i reprodukcija Gidensova gledista o strukturama, sistemima i institucijama
povezana su s njegovom idejom ljudske akcije buduci da su sve to delovi dvojnosti strukture. Prema
G.ljudski akteri svojim akcijama stalno intervenisu u svet i time imaju sposobnost njegove promene.
Struktura utice na ljudsko ponasanje zbog znanja koje subjekti imaju o svom drustvu i stoga sto su naucili
akteri znaju kako se ponasati u svakodnevnom zivotu i kako ispuniti ciljeve. Smatra da ljudi imaju
temeljitu potrebu za izvesnim stupnjem predvidljivosti socijalnog zivota, treba im ontoloska sigurnost
odnosno uverenost i poverenje da su prirodni i drustveni svet onakvi kakvima izgledaju. On nagadja da bi
to moglo imati veze s ljudskim temeljni sistemom osiguranja, sto je u sustini prirodna briga za fizicki
opstanak.
Sposobnost delovanja i promena postojanje uzajamnog znanja i potreba za ontoloskom sigurnoscu
obicno stvaraju regulaciju drustvenog zivota. Obrasci ponasanja se ponavljaju i na taj se nacin
reprodukuje drustvo, drsutveni sistem i institucije. Taj celi proces ukljucuje i stalnu mogucnost da se
drustvo promeni. On opisuje refleksivno motrenje akcija prema kojima su ljudi uvek sposobni razmisljati
o tome sta rade i razmotriti jesu li postigli sopstvene ciljeve. Za njega pojmovi akter i sposobnost
delovanja znace da ljudi svojim delovanjima imaju sposobnost promene sveta oko sebe, kao i
sposobnost njegovog reprodukovanja. Ljudska dela mogu imati posledice koje sami ukljuceni akteri ne
moraju anticipirati.
Determinizam i voluntarizam struktura i delovanje povezani su procesom kojim se drustveni zivot
reprodukuje i transformise. Gidens pokusava resiti spor izmedju determinista i voluntarista. Ne veruje ni
u jednu od tih teorija ali smatra da obe sadrze neke elemente istine; veruje da su ljudi samo u vrlo
posebnim situacijama potpuno ograniceni u postupanju. Potpuna ogranicenost pojavljuje se samo kada
se primenjuje fizicka sila. U svim drugim situracijama, cak i kad ljudi tvrde da nemaju izbora za njih
postoje otvorene mogucnosti. Gotovo je uvek moguce postupiti drukcije ogranicenja stoga po Gidensu
ne determinisu akcije vec deluju tako da postavljaju granice nizu opcije koje su subkjektu pruzene. U
drustvu su ljudi ograniceni postojanjem odnosa moci. Gidens misli da svaka drustvena akcija ukljucuje
osnose moci. Za njega ideja ljudskog delovanja ukljucuje ideju za promenu sposobnosti, a ta sposobnost
moci moze se iskoristiti za promenu stvari ili delovanja drugih ljudi. Istovremeno, moc povecava slobodu
delovanja za aktera koji je poseduje. Ono sto jednu osobu ogranicava, drugoj omogucuje da cini vise.
Kritika Gidensa (Haralambos 1068).

MODERNOST, POSTMODERNOST I POSTMODERNIZAM
Teoreticare poput Dirkema, Marksa i Vebera neki smatraju modernim sociolozima. Moderni teorieticari
tvrdili su da su sposobni pruziti razumljivu i konacnu teoriju drustva. Postmodernisticki teoreticari poricu
takvu mogucnost. Modernisticke teorije i postmodernizam koriste razlicite teorijske pristupe
socioloskom proucavanju. Moderna socioloska teorija veruje da je moguce pronaci objektivnu istinu o
drustvu, a postmodernizam ne deli to misljenje. Modernost i postmodernost su pojmovi koji se koriste
za opsi razlicitih razdoblja u razvoju ljudskih drustava.
Modernost moderno i predmoderno svi su verovali da se koriste naucnom analizom kako bi razotkrili
veliku pricu o ljudskom razvoju svi su oni mislili da mogu predvideti buduci smer socijalne promene.
Verovanje u napredak i nauku mogu se smatrati obelezjima modernog misljenja.
Prosvetiteljstvo obicno se smatra da poreklo modernog nacina razmisljanja treba potraziti u
prosvetiteljstvu 18.veka nade prosvetiteljskih mislilaca odrazile su se u Francuskoj revoluciji, nasledili su
ih vec spomenuti sociolozi.
Postmodernizam i prosvetiteljstvo postmodernisticki teoreticari tvrde da je prosvetiteljski projekat
napusten u savremenom drustvu ljudi su pesimisticni u pogredu buducnosti i puno manje spremni
verovati da se istina moze pronaci u velikim teorijama ili ideologijama poput marksizma. A mnogi ljudi ne
mogu prihvatiti da je samo 1 skup ideja apsolutno istinit, a da su svi drugi lazni. Ne vide nikakve
jednostavne recepte za svetske probleme.
Postmodernizam i arhitektura ove promene odrazavaju se u arhitekturi, gde je pojam postmodernizma
prvi bio prihvacen. Prema teoriji postmodernizma, izgubili smo veru u sve velike planove o buducnosti
covecanstva, ne samo u arhitekturi nego i u svm podrucjima drustvenog zivota. Usli smo u razdoblje u
kojem sve prolazi, u kojem su dopusteni sve stilovi i mode, sve dok se nijedna ne uzima previse ozbiljno.
Ako je to istina, onda se cini da dovodi u pitanje pretpostavke na kojima pocivaju temelji sociologije.
Jean-Francois Lyotard jezicke igre on tvrdi da u se postindustrijsko drustvo i postmoderna kultura poceli
razvujati krajem 1950-ih, smatrao je da je taj razvoj povezan s tehnologijom, naukom i odredjenim
drustvenim razvojima, ali najvaznije su promene u jeziku. Kljucni koncept kojim se on sluzi jesu jezicke
igre. One sluze da bi opravdale ili legitimisale ponasanje ljudi u drustvu.
Pripovedanje za plemena pripovedanje, prica mitova, legenda i bajki glavna je jezicka igra. Pripovedac
ustanovljava svoej pravo da govori i legitimnost onoga sto govori prema onome ko je on u drustvu. To je
primer samolegitimacije: ono sto govori treba prihvatiti zbgo toga ko je on.
Nauka i metapripovijesti s prosvetiteljstvom, narativne jezicke igre se uopsteno zamenjuju naucnim
denotativnim igrama u denotativnim jezickim igrama onaj ko govori je nebitan: tvrdnje se prosudjuju
prema tome jesu li istinite ili lazne. Primenjuju se dokazi i racionalni argumenti kako bi se ustanovilo
treba li iskaz prihvatiti ili odbaciti. Ipak Lyotard tvrdi da nauka nije u stanju osloboditi se u potpunosti
naracijske spoznaje. Metaprirovijesti daju osecaj svrhovitosti naucnom istrazivanju i osecaju
upravljenosti na drustveni zivot. Nauka moze pomoci ljudima da pobede prirodu i postanu samosvesni.
Znanje se takodje opravdava kao nesto dobro samo po sebi, sto omogucuje ljudima da ostvare svoje
potencijale.
Postmodernizam prema Lyotardu, metanarativi o ljudskoj emancipaciji, samoostvarenju i drustvenom
napretku osporeni su dolaskom postmodernizma. Ljudi vise ne veruju da razum moze pobediti
praznoverje. Postmoderna era ima 2 glavna obelezja. Prvo, potraga za istinom je napustena buduci da su
denotativne jezicke igre dosle na los glas. Drugo, denotativne jezicke igre zamenjuju se tehnickim
jezickim igrama. Ovde se iskazi ne prosudjuju prema tome jesu li istiniti nego prema tome jesu li korisni i
ucinkoviti ili ne. istrazivanje se usmerava u proizvodnju znanja koje je moguce prodati.
Znanje i informacijska tehnologija Lyotard pridaje veliku vaznost tehnologiji. On kaze da
postmodernizam pociva na minijaturizaciji i komercijalizaciji masina. Racunarska tehnologija je postala
glavna proizvodna snaga. Znanje nije vise cilj po sebi, nego nesto sto se moze kupiti i prodati, zasta se
cak i moze boriti. Za njega, postmoderno drustvo se zasniva na proizvodnji i razmeni znanja koje je
moguce prodati. Velike teorije o istini, pravdi i napretku izasle su iz mode. Postmodernizam nudi
mogucnost tolerancije i kreativne raznovrsnosti, u kojoj ljudi nisu iskvareni nekom doktrinarnom
metanaracijom.
Lyotard kritika ( Hralambos 1071)

Jean Baudrillard simulacije poput Lyotarda samtra da su drustva usla u novu, razlicitu fazu, a ta se
promena moze videti na jeziku i znanju medjutim Baudrillard je razmerno pesimistican prema
posledicama te promene pa smatra da je rec o zamci iz koje je izlaz nemoguc.
Znaci i ekonomija on tvdi da se drustvo odmaklo od faze u kojoj je dominirala proizvodnja i koju su
oblikovale ekonomske sile ukljucene u razmenu materijalnih dobara. Sredisnja vaznost kupovine i
prodaje materijalnih dobara zamenjena je kupovinom i prodajom znakova i slika koje nemaju gotovo
nikakve veze s materijalnom stvarnoscu. Slike su sve, stvarnost nije nista.
Razvoj znakova on tvdi da su se znaci u ljudskoj kulturi razvijalu putem 4 glavne faze:
1. Znaci (reci, slika) odrazi temeljne stvarnosti.
2. Znak prikriva i prevertira jedan deo temeljne stvarnosti
3. Znak maskira odsutnost jednog dela temeljne stvarnosti
4. Znakovi vise nemaju nikakve veze s bilo kakvom stvarnoscu: one postaju vlastiti cisti
simulakrumi.
Simulakrum je slika necega sto ne postoji i sto nikada nije postojalo
Primeri simulakruma Disneyland se opisuje kao savrseni model simulkruma. U savremenom drustvu
dominacija oznacitelja unistava svaku temeljnu stvarnost koju bi oni mogli oznaciti. Pokusaji da se
zahvati stvarnost nuzno dovode do njenog unistenja. Stoga kultura nacuke i televizije ne zahvata nista
do sliku stvari koje nikada nisu postojale ili koje su vec unistene.
Moc i politika postalo je nemoguce zahvatiti stvarnost, a isto je tako nemoguce promeniti je. Drustvo je
implodiralo i postalo poput crne rupe kojoj nista ne moze pobeci razmeni znakova bez stvarnog
znacenja. Prema njemu moc vise nije nejednako rasporedjena, ona je nestala. Niko vise nema moci da
promeni stvari. S krajem stvarnosti i njenom supstitucijom simulakruma, i s krajem bilo kakve moci nase
slobode da menjamo stvari vise nema pa smo osudjeni da stalno izmenjujemo besmislene znakove.
Televizija Bausrillard se razlikuje od Lyotarda po tome sto smatra da su ljudi uhvaceni u zamku
jednolicnosti, unifornosti bez moci i da pluralnoscu i raznolikoscu nisu oslobodjeni. Cini se da masovnim
medijima, a posebno televiziji, pridaje posebnu vaznost. Govori o razlaganju zivota u televiziju i kaze: TV
nas gleda, ona nas otudjuje, ona nama manipulise, ona nas informise.
Baudrillard kritika ( Hralambos 1072-1073).

David Harvey marksizam i postmodernost
On nudi teoriju koja se bitno razlikuje i od Lyotardove i od Baudrillardove. On je teorieticar
postmodernosti ali nije postmodernisticki teoreticar. Slaze se da s drustvo bitno izmenilo, ali ne misli da
su te promene bitne. Isto tako, ne misli da su modernisticki pristupi socioloskoj teoriji zastareli. Odbij
tvrdnju da su metapripovijesti nadzivele svoju korisnost, jer korsiti marksizam kao temelj svoje analize.
Za njega mozemo reci da je neomarksista koji je razvio teoriju postmodernosti.
Kontinuitet i promene kapitalizma tvrdi da u sustini savremenih zapadnih drustava najznacajnihi ostaje
kapitalisticki ekonosmki sistem. Taj sistem zadrzava 3 bitna obelezja koja u postmodernizu nisu nestala:
1. Kapitalizam se temelji na ekonomskom rastu, a kada nema rasta, tvrdi se da je u krizi.
2. Kapitalizam se temelji na tome da radnicima placa manje nego sto vredi roba koju proizvode,
tako da se mogu stvarati profiti.
3. Kapitalizam je dinamican.
Prema Hervey-ju i marksistickoj teoriji uopsteno, razdoblja krize su neminovna. On smatra da je
postmodernost odgovor na jednu takvu krizu koja je navodno zapocela 1973. On istice da mnoga
obelezja postmodernosti nisu nova. Toko cele istorije kapitalizam je uvek u sebi sadrzao protivrecne
tendencije. Ipak smatra da se kapitalizam nagnuo vise prema postmodernom skupu znacaja, dale od
onih prvih, modernih.
Ekonomske promene i postmodernost promena iz modernosti u postmodernost odlikuje se promenom
prema fleksibilnoj akumulaciji. On pripada onima koji tvrde da je fleksibilnost u poslu pocela zamenjivati
fordizam.
Kulturne i drustvene promene te su ekonomske promene uticale na kulturne, politicke i socijalne
promene i one su postale srediste pozornosti nekih drugih autora. Od kako je masovna proizvodnja
postala manje profitabilna, fleksibilna akumulacija je dovela do toga da kapitalizam pocne eksploatisati
manja trzista sa specijalizovanim ukusima, a time je podstakla kulturnu raznolikost. Sve intenzivnija
geografska mobilnost i razvoj globalnog turizma doveli su do jaceg prozimanja razlicitih svetskih kultura.
Prostor i vreme postali su zgusnuti vremena, mesta i kulture mesaju se i priblizavaju. To se potom
odrazavau umetnosti,filozofiji i socijalno misli, pod krilaticom: efemernost,kolaz, fragmentacija.
Raznolikost i zbrka podkopavaju cvrste temelje znanja i uverenja, ali prema Harvey-ju takvi temelji ne
moraju se i ne smeju izgubiti. Vreme i prostor zgusnjavaju se i u svetskom finansijskom sistemu. Prema
njemu svetski je finansijski sistem postao tako slozen da ga nacionalne vlade ne mogu ni razumeti, a
kamoli kontrolisati. Takav razvoj, uz promenu prema fleksibilnoj akumulaciji, podstice politicke
promene. Mozemo ga povezati i sa sve vecim znacenjem slika u politici. Prema njemu, postmoderna nije
uticala samo na vlade vec i na razvoj politickih i socijalnih pokreta. Klasna pitanja i radnicki pokret postali
su beznacajni izvori osporavanja kapitalizma. On spremno priznaje da su se u savremenom drustvu
dogodile vrlo znacajne promene. Medjutim, porice uverenje mnogih postmodernih teoreticara da
prosvetiteljski projekat treba napustiti. Moderna se drustva mogu sistemski proucavati i razumevati, kao
sto mozemo i pronaci nacine da ih poboljsamo. Drustvo je stvarno i sastoji se od vise stvari nego li su to
jezicke igre ili simulakrum.

MODERNE TEORIJE DRUSTVA I SOCIOLOGIJA MODERNOSTI
Poput Davida Harveyja postoje brojni socijolozi koji veruju da temeljna nacela modernih socioloskih
teorija i dalje vrede.Oni veruju da je moguce racionalno analizirati drustveni svet,razviti koherentne
teorije drustvenog sveta i intervenisati kako bi smo ga poboljsali.Takvi sociolozi poricu tvrdnje
postmodernista da su metapripovijesti opasne,da je svako znanje relativno i da je prosvetiteljski projekat
poboljsanja drustva stigao na kraj puta.
Antony Giddens-visoka modernost i dalji razvoj
Ne prihvata tvrdnju da svo prosvetiteljsko misljenje moramo odbaciti,da za metanaracije vise nema
mesta i da je svo znanje relativno.Ali za razliku od sociologa poput Davida Harveyja on odbacuje i ideju
da su zapadna drustva usla u razdoblje postmodernosti.
Sredisnja obelezja modernosti Zapocinje svoju analizu suprotstavljajuci moderna drustva
tradicionalnim.Moderna drustva karakterise brza promena.On tvrdi da niz kljucnih obelezja modernosti
dovodi do naglog ubrzanja i velicine razmere promene:
1. Postoji proces distanciranja prostora i vremena.U 20.veku svi su se delovi sveta poceli koristiti
standardizovanim sistemom belezenja vremena.
2. Distanciranje prostora i vremena bilo je bitno kao mehanizam iskorenjivanja.Stoga je
distanciranje vremena bo mehanizam iskorenjivanja jer je putovanje postalo lakse.
3. Drugi vazan mehanizam iskorenjivanja bio je razvoj simbolickih znamena.Najvaznija vrsta
simbolicnog znamena je novac.
4. Sledeci vazan mehanizam iskorenjivanja bio je razvoj ekspertnih sistema.Ekspertni sistemi
omogucuju da se mnogi aspekti drustvenog zivota zbivaju,a da pritom nema potrebe za licnim
kontaktima izmedju ljudi ukljucenih u te procese.
5. Kao rezultat izlozenih promena,modernost menja temelj na kojem se gradilo poverenje.
6. Uz mehanizme iskorenjivanja kljucno obelezje modernosti jeste sve veca refleksivnost.
7. Prema Giddensu modernost je globalizujuca.
Institucije modernosti
1. Kapitalizam.On ga definise kao akumulaciju kapitala u uslovima konkurencije na trzistu rada i
proizvodnje.
2. Indutrijlaizacija.To ukljucuje ikoriscavanje nezivih izvora materijalne moci u proizvodnji dobara i
sredisnju ulogu masina u proizvodnom procesu.
3. Nadzor.Nadgledanje potcinjenog stanovnistva u sferi politike.
4. Vojna sila.Kontrola sredstava nasilja u kontekstu industrijalizacije rata.
Zivot u modernosti On raspravlja o dve socioloske teorije iskustva modernosti:
1. Prema Veberu modernost se uglavnom dozivljava kao celicni kavez birokratske
racionalnosti.Giddens to odbacuje,on tvrdi da organizacije ne teze nuzno krutosti vec proizvode
podrucja autonomije i spontanosti koja se cesto teze postize u malim grupama.
2. Prema Marksu modernost se dozivljava kao cudoviste.Eksploatacija mase koja je prirodom
kapitalistickog rada otudjena od svoje prave ljudskosti.Giddens odbacuje i to on modernost ne
gleda kroz tako negativnu prizmu.
Giddens razvija alternativnu sliku modernosti.Modernost je slicna molohu,podivljaloj masini velike snage
kojim kolektivno kao ljudska bica,mozemo upravljati do odredjene mere,ali koji preti da ce se oteti
kontroli.Novu fazu modernosti obelezavaju rizici:
1. Rast totalitarne moci.
2. Kolap mehanizama ekonomskog rasta.
3. Nuklearni sukob globalnog ratovanja.
4. Ekoloski raspad ili katastrofa.
Upravljanje molohom On tvrdi da prilikom drustvenog planiranja uvek postoji element nesigurnosti i
neizvesnosti.Do toga dolazi zbog refleksivnosti drustvnog zivota.Sociolosko znanje i teorije mogu
rezultirati promenama u drustvima koje ono pokuava opisati i analizirati.Drustva su vrlo slozena.Pokusaj
da se intervenise kako bi se drustvo promenilo mogu imati nenameravane posledice pa mogu zavrsiti s
vise stete nego koristi.
Modernost i postmodernost On veruje da mi i dalje zivimo u razdoblju modernosti ili kasne
modernosti.Ne odbacuje u potpunosti ideju postmodernosti.Prema Giddensu postmoderno ce drustvo
nadici 4 kljucne institucijske strukture modernosti:
1. Kapitalizam ce se transformisati u sistem postoskudice.
2. Drustva utemeljena na nadziranju stanovnistva zamenice drustva s viseslojnom demokratskom
participacijom.
3. U postmodernom drustvu dominaciju vojne sile zamenice demilitarizacija.
4. Industrijalizaciju ce prevladati humanizacija tehnologije.
Zakljucak Giddensova vizija postmodernog drustva je idealisticna.Njegova opsta teorija prilicno je
apstraktna,ona pruza alternativu postmodernizmu i teorijama postmodernosti.Upucuje na zakljucak da
socioloska analiza ostaje moguca i pozeljna.Sociolosko znanje mozda je nesavrseno ali vecina sociologa i
dalje smatra da su pokusaji da oblikujemo drustvo vredni.Socioloska imaginacija potrebnija je nego
ikada.