Društvena struktura

Prilikom proučavanja i objašnjenja društva i društvenih pojava, sociolozi se u domenu

svoje nauke služe specifičnim pojmovima kako što bolje opisali odredjene pojave i dotakli njihovu
suštinu. Jedan od takvih je i pojam društvene strukture.
Društvena struktura podrazumeva postojanu celinu sastavnih elemenata koji su u
medjusobnom odnosu. Postojanost ovog odnosa ogleda se u sastavu i odnosima izmedju samih
elemenata. Može se reći da struktura podrazumeva elemente koji su medjusobno povezani u
uredjenu, relativno traju celinu. Samim tim, društvena struktura pretpostavlja
- elemente društva koji su povezani u relativo trajnu i organizovanu celinu
- načine na koje su ti elementi povezani
Veličina društvene strukture utiče na njeno proučavanje i razumevanje. Svakako da je lakše
razumeti društvenu strukturu manjih grupa, kao što su porodica, odeljenja ili manje kompanije.
Ipak, u savremenom društvu strukture postaju sve složenije i veće, tako da se može govoriti o
velikim i složenim pojmovima obrazovne strukture društva, klasne strukture društva, koja je
ujedno i najčešće proučavana u sociologiji. Takođe, može se govoriti o poslovnim strukturama,
rasnim strukturama, itd.
Sastav, kao sociološki pojam, podrazumeva prost zbir odredjenih elemenata.
Još jedan važan sociološki pojam za proučavanje i razumevaje društvene strukture je
društveni sistem. Društveni sistem je sastav kod koga su svi elementi nužni da bi društvo moglo
da funkcioniše kao celina. Kada se govori o društvenim sistemu naglasak je na medjusobnoj
uklopljenosti elemenata, s tim što ako jedan element bude uklonjen ceo sistem postaje ugrožen.
Značajan broj sociologa zastupa ideju da društvene strukture odredjuju pojedinca. Kako se
strukture shvataju kao relativno stabilne i trajne celine to znači da grupe koje čine strukturu se
nalaze u medjusobnim odnosima koji se teško menjaju.
Značaj proučavanja društvenih struktura ogleda se u mogućnosti da se na osnovu tih
podataka oceni stepen razvijenosti jednog društva. Naime, što je društvena struktura razudjenija,
što ima više elemenata govori se o razvijenijem društvu. U primitivnim i nerazvijenim društvima
primećuju se proste društvene strukture sa manjim brojem elemenata.
Govoreći o društvenoj strukturi Emil Dirkem je smatrao da se društvena struktura sastoji
od morfološke strukture društva (gustina stanovništva), društvenih institucija, društvenih simbola,
kolektivnih ideala i vredosti, kolektivne svesti. Dirkem govori da pojedici nisu u potpunosti
slobodni u okviru društva, već da strukture utiču na njih. Pojedinci su ograničeni upravo
postojećim društvenim strukturama i odnosima njihovih elemenata. Svaki pojedinac pripada
odredjenom broju društvenih grupa, institucija ili organizacija i na taj način je funkcionalno
povezan sa ostalim članovima istog društva.
Prema Marksu društvenu strukturu čine ekonomska baza i društvena nadgradnja.
Ekonomsku bazu čine proizvodne snage i proizvodni odnosi, dok društvenu nadgradnju čine
kultura, politika, umetnost, ideologija i druge oblasti društvenog života.
 Veber je uporedno-istorijskom metodom proučavao društvene strukture i organizacije.
Upoređivao je različite istorijske oblike društva, tragajući za okolnistima sličnim evropi u vreme
neposredno pre reformacije. Veber zastupa višedimenzionalno shvatanje društvene strukture, za
razliku od Marksa. Napušta i aktivistički stav, već hoće da razume postojeću stvarnost u njenoj
osobenosti i da je uzročno objasni.
Prema funkcionalizmu, naročito prema Parsonsu, društvo je organizam koji se sastoji od
delova koji funkcionišu zajedno i doprinose ostanku celine. Tako rečeno društvena struktura se
sastoji od elemenata koji medjusobno saradjuju. Elementi društva mogu medjusobno da saradjuju
i funkcionišu kao celina samo ukoliko postoji vrednosni konsenzus. Vrednosni konsenzus je
dogovor svih članova društva oko zajedničkih vrednosti. Vrednosti su apstraktne ideje koje
određuju šta se smatra važnim, vrednim i poželjnim u odredjenom društvu. Daju značenje i služe
kao vodič ljudima u njihovoj interakciji sa okruženjem. Kao primer mogu se navesti vrednosti
zapadnog društva su individualni uspeh i materijalno postignuće koje se meri kvalitetom i
kvantitetom materijalnih dobara koje pojedinac akumulira. Vrednosti se u društvo uvode i uklapaju
putem normi.u Norme s uputstva koja upravljaju ponašanjem u posebnim situacijama i definišu
prihvatljivo i primereno ponašanje. Primer su norme odevanja. Sprovode se pozitivnim i
negativnim sankcijama – nagrade i kazne. Takodje, sankcije mogu biti formalne i neformalne.
Neformalne sankcije mogu biti pogledi neodobravanja i slično. Formalne nagrade ili kazne
sprovodi neko službeno lice. Određene norme se formalizuju prevođenjem u zakone. Sankcije
kojima se norme sprovode jesu glavni mehanizmi za sprovođenje društvene kontrole radi održanja
reda u društvu. Sa druge strane, još jedan mehanizam sa održanje društvenih normi je proces
socijalizacije. Socijalizacija je proces u kome pojedinci uče kulturu svog društva i može da bude
primarna i sekundarna. Primarna socijalizacija odvija se tokom detinjstva, unutar porodice i smatra
se da traje do 6 godine života. Sekundarna socijalizacija se odvija u drugim segmentima
društvenom života, grupama prijaltelja, školi, poslovnim institucijama... Socijalizacija je proces
koji traje ceo život. Obuhvata procese kulturalizacije, individuacije i interiorizacije.
Interiorizacija je subjektivna, lična perepcija i odgovor na zahteve okruženja, njihovo povezivanje
sa već stečenim iskustvima. Pored unutrašnjeg prilagođavanja na spoljašnje zahteve društva nosi i
mogućnost formiranja kritičke svesti.
Kulturalizacija je vaspitanje čoveka za delovanje primereno njegovom okruženju. Kontrola nad
osnovnim nagonima, motivacija, formiranje i prihvatanje vrednosti, pronalaženje načina za
njihovo ostvarenje.
Individuacija je proces tokom kog se pojedinac formira kao ličnost i usko povezana sa procesom
interiorizacije.
Treba napomenuti da se ovi procesi navode kao idealni tipovi, ali se u realnosti teško mogu
pronaći u čistom obliku, već se uglavnom nalaze medjusobno povezani i pomešani.
Društvena stratifikacija i pokretljivost
Društvena stratifikacija je podeljenost društva u slojeve, grupe ili klase i njihovo rangiranje
u okviru postojećeg sistema. Društvena stratifikacija je za sociologiju jedna od najvažnijih
društvenih struktura, jer se pomoću nje objašnjava značajan deo ponašanja i delovanja ljudi.
Osnovni resursi na osnovu kojih se može vršiti stratifikacija jesu materijalno bogatstvo, društveni
ugled, društvena moć. Na taj način društvo se posmatra kao hijerarhijska piramida u kojoj se na
vrhu nalaze privilegovani, a prema dnu manje privilegovani pojedinci i grupe. Način rangiranja
zavisi od sistema vrednosti koji je dominantan u odredjenom društvu.
Materijalno bogatstvo podrazumeva materijalne posede koji se definišu kao vredni u datom
društvu. Mogu biti životinje, zemlja, zgrade, novac ,metali... ili drugi oblici vlasništva koje
poseduju pojedinci ili grupe. Prilikom proučavanja društvene strukture materjalno bogatsvo je
često najvidljiviji faktor za rangiranje, ali nikako nije jedini i ne može biti izdvojen u odnosu na
ostale.
Moć je stepen u kome pojedinci mogu nametnuti svoju volju drugima sa ili bez njihovog
pristanka.
Ugled je količina cenjenosti ili časti povezana sa društvenim položajem, kvalitetima
pojedinaca ili njihovim stilom života.
Društvena stratifikacija se može shvatiti kao poseban oblik nejednakosti koji podrazumeva
postojanje uočljivih grupa koje su rangirane u smislu navedenih faktora. Oni koji pripadaju istoj
grupi imaće svest o pripadnosti i vrlo verovatno će razviti sličan stil života.
U nekadašnjim društvima pripadnost društvenom sloju je bila određena pravnim poretkom.
Postojanje različitih slojeva je bilo regulisano zakonom i na taj način se vršilo i oporezivanje
građana. Ta stratifikacija je, grubo rečeno, obuhvatala plemstvo i ostale, niže staleže. U današnjem
društvu pripadnost sloju više nije jasno određena, a samim tim je i svest o toj pripadnosti umanjena.
Današnje društvo se u najvećem broju slučajeva deli na tri sloja: viši, srednji i niži. U određenom
broju podela javlja se i deljenje srednjeg sloja na dva manja: viši srednji i niži srednji.
U smislu neophodnosti stratifikacije u društvu u sociologiji se postavlja jedno osnovno
pitanje: Da li je društvena stratifikacija, a samim tim i nejednakost neophodna. Sa jedne strane
postoje funkcionalističke teorije i teorije bliske funkcionaliszmu koje tvrde da je društveno
rangiranje neophodno za opstanak društva. Putem stratifikacionog rangiranja društvo motiviše
pojedince da obavljaju svoje zadatke. Sa druge strane, javljaju se konfliktne teorije, od kojih je
najznačajnija marksizam, prema kojima je društvena stratifikacija izvor neprijateljstva i sukoba
medju različitim društvenim slojevima i da se stratifikacija bazira na eksploataciji nižih slojeva od
strane viših.
Društvena pokretljivost podrazumeva promenu društvenog položaja pojedinca ili grupe u
okviru postojeće društvene strukture. Može da se javi kao vertikalna i horizontalna pokretljivost.
Vertikalna pokretljivost podrazumeva promenu društvenog sloja kojem pojedinac pripada.
Može da bude silazna i uzlazna. Silazna pokretljivost predstavlja kretanje ka nižim društvenim
položajima, a uzlazna pokretljivost predstavlja kretanje ka višim položajima.
Sa druge strane horizontalna pokretljivost predstavlja promenu uloge pojedinaca ili grupa,
tj. pomeranje u društvenoj strukturi, ali bez promene klase ili sloja kojem pojedinac ili grupa
pripadaju.
 Osnovni mehanizmi društvene pokretljivosti mogu biti obrazovanje, političko angažovanje
i sklapanje brakova. Pored navedenih postoje još brojni kanali pokretljivosti, ali se ova tri u
sociologiji uzimaju kao najrasprostranjeniji.
Pored navedenih društvena pokretljivost (i horizontalna i vertikalna) može da bude
unutargeneracijska i medjugeneracijska. Unutargeneracijska pokretljivost je pokretljivost
pojedinca u toku njegovog životnog veka. Može da podrazumeva promenu zaposlenja i mesta
stanovanja kao primer horizontalne, ali i primer usavršavanja i napredovanja u poslu kao primer
vertikalne pokretljivosti. Medjugeneracijska pokretljivost podrazumeva promenu položaja dve ili
više generacija iste porodice. Može da bude poboljšanje u odnosu na roditelje ili silaženje niz
društvenu strukturu u odnosu na roditelje.
U kontesktu društvene pokretljivosti treba napomenuti da postoji i društveni sistem bez
pokretljivosti, tj. zatvoreni društveni sistem, kastinski sistem. Kastinski sistem se javlja u
indijskom društvu, iako su indijske vlasti zvaniočno zabranile kastinsko uredjenje, ipak se kaste u
odredjenom obliku zadržavaju i do danas. Kastinski sistem je strogo odredjen religijskim,
etničkim, kulturološkim i pravnim normama. Vezuje se za hinduizam kao religiju i verovanje u
reinkarnaciju. Naime, reinkarnacija podrazumeva da se pojedinci nako smrti ponovo radjaju u
drugom obliku. Ukoliko su u prethodnom životu činili dobro oni će se ponovo roditi u višoj kasti
ili obrnuto. Svako je, na taj način odgovoran za svoj kastinski položaj koji ne može da promeni.
Sklapanje brakova obavlja se samo u okviru iste kaste. Svaka kasta ima skup zanimanja koja su
rezervisana za njene pripadnike. U sistemu postoje 4 osnovne kaste i 5 čiji su pripadnici smatrani
toliko niskim da i ne zaslužuju da se nazivaju kastom. Bramani su sveštenici koji se bave svim
religijskim pitanjima u društvu, a najvažnije je tumačenje svetih knjiga. Nakon njih idu kšatrije,
kao ratnička klasa čiji pripadnici postaju deo izvršne vlasti, tj. upravljači društva. Vajsije su bili
trgovci, zanatlije i poljoprivrednici. Šudre čine radničku kastu čiji su pripadnici imali zadatak da
opslužuju gornje kaste. Parije ili nedodirljivi su bili lišeni svih prava i obavljali su najprljavije
poslove koje su ostali smatrali ispod časti. Odavajanje parije ide do mere da su pripadnici ostalih
aksti nakon susreta sa parijama išli na ritualno čišćenje.

Teorijska shvatanja klasa

Marksističko shvatanje klase
Prema marksizmu klasu čini grupa ljudi koji imaju isti odnos prema sredstvima za
proizvodnju. Klase nisu slučajne skupine pojedinaca, već su realne društvene grupe koje imaju
sposobnost da kolektivno deluju i menjaju svoj položaj.
Prema Marksu, ljudsko društvo prolazi kroz pet društveno-ekonomskih formacija u svom
razvoju: prvobitna ljudska zajednica, robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam i komunizam.
Robovlasničko, feudalno i kapitalističko društvo su društva klasnih antagonizama (suprotnosti). U
robovlasništvu su suprotstavljene klase robovlasnika i robova, u feudalzmu feudalci i kmetovi, a
u kapitalizmu kapitalisti (buržoazija) i radnici (proleteri). U vremenu kada je Marks razvijao svoju
teoriju društvo se nalazi u fazi kapitalizma. To je period u kome se ukidaju staleške nejednakosti,
ali se pojavom industrije i kapitalističkog načina proizvodnje javljaju velike nejednakosti u
materijalnom položaju izmedju vlasnika kapitala i radnika koji za njih rade. Klase ne postoje u
prvobitnoj zajednici zbog toga što ljudi imaju isti odnos prema proizvodnim sredstvima i ne postoji
višak vrednosti. Klase nastaju kada proizvodna sposobnost naraste iznad vrednosti koja je potrebna
za preživljavanje zajednice. Nastanak klasa se istorijski poklapa sa trenutkom kada poljoprivreda
postaje dominantan način proizvodnje. Tada samo jedan deo društva postaje dovoljan za
zadovoljenje prehrambenih potreba stanovništva, a ostali se mogu specijalizovati za druge poslove.
U takvom okruženju i zahvaljujući tehnološkom razvoju alata za rad, javlja se višak vrednosti na
osnovu koga pojedinci počinju da akumuliraju materijalno bogatstvo i društvo se raslojava. Odnos
vlasnika (buržoazije u kapitalizmu) i nevlasnika (proletera u kapitalizmu) je odnos medju
zavisnosti i sukoba. Radnici moraju da prodaju svoju radnju snagu kapitalistima za naknadu, a
kapitalisti kao neproizvodjači zavise od iznajmljene radne snage. Ipak, i pored ove
medjuzavisnosti ovaj odnos nije simetričan već je odnos eksploatacije, što prema Marksu znači da
kapitalisti iskorišćavaju radnike, tako što radnici ulažu sav trud i rad u proizvodnju, a kapitalisti
im uz minimalnu nakdanu prisvajaju sve proizvode njihovog rada.
Navedene klase, buržoazije i proletarijata, u kapitalističkom društvu postaju osnovni
nosioci društvene strukture. Njihov odnos medjuzavisnosti i eksploatacije uslovljava da se ove
klase nalaze u stalnom sukobu. Ovaj sukob je, prema Marksu, dominantni pokretač svih velikih
društvenih promena. Jedini mogući ishod ovog sukoba je nasilno preiuzimanje bogatstva od strane
proletarijata i ukidanje privatne svojine čime bi bile ukinute i klase i uspostavljeno besklasno
društvo jednakosti, komunizam. Ipak, u društvenoj strukturi, Marks prepoznaje još dve grupacije.
On vidi postojanje srednjeg sloja u koji spadaju službenici, mali vlasnici, seljaštvo i grupe ljudi
koje se ne mogu svrstati ni u buržoaziju ni u radničku klasu proletera. Položaj ovog sloja je baš
zato protivrečan i Marks predvidja njegovo ukidanje, tj. postepeno stapanje sa jednom od dve
glavne klase u društvu, verovatnije radničkom. Takodje, prepoznaje i postojanje
lumpenproletarijata, tj. manje grupe ljudi u okviru radničke klase. Ova grupa je najniži društveni
sloj. To su ljudi bez ikakvog vlasništva, ali i bez zaposlenja, tj. naknade od poslodavaca. Oni su
samim tim uslovljeni da prihvataju bilo kakve ponude od poslodavaca i predstavljaju prepreku
kolektivnom delovanju radničke klase, jer svako zaustavljanje proizvodnje i pobuna proletera je
obesmišljena jer lumpenproleteri prete da zauzmu radničke položaje. Zbog toga oni predstavljaju
prepreku i opasnost po radničku klasu, iako su njen deo, i revoluciju koja treba da bude izvedena.
Kada se govori o klasnim oblicima Marks kaže da sve društvene klase se javljaju u dva
oblika. Mogu da budu klasa po sebi i klasa za sebe. Klasa po sebi je skup pojedinaca koji imaju
isti odnos prema sredstvima za proizvodnju, ali nemaju drugih veza i nemaju svest da su pripadnici
iste klase. Razvojem klasne svesti postaju klasa za sebe i tek tada oni će biti sposobni da aktivno
deluju i promene svoj društveni položaj. Kao primer on navodi buržoaske revolucije u Evropi, gde
je buržoazija krenula u revoluciju protiv aristokratije tek kada se razvila njihova klasna svest, svest
o njihovim zajedničkim interesima i potrebama. Prema Marksu, istorija sveta je istorija klasnih
borbi što je dokazao i svojom, već pomenutom, periodizacijom razvoja čovečanstva na pet
društveno-ekonomskih formacija. Postoje tri procesa koji će obeležiti kapitalističko društvo i
doprineti formiranju klasne svesti kod proletera:
- mehanizacija proizvodnje kao proces sve većeg uvodnjenja mašina u proizvodnju dovešće
do smanjenja potrebe za radnicima. Tako će se polako i samnjivati razlike izmedju kvalifikovanih
i nekvalifikovanih radnika s obzirom da će sve veći broj radnika uopšte ostajati bez posla.
- pauperizacija ili osiromašenje proletarijata javlja se zbog toga što bez obzira na rast
proizvodnje, pa i potencijalni rast nadnica, pripadnici radničke klase će uvek biti sve siromašniji
od buržoazije, jer se bogatstvo buržoazije višestruko brže uvećava. To vodi povećanju troškova
života i obezvredjivanju rada proletera, jer kapitalisti svojima bogatstvom diktiraju sve tokove u
društvu. Samim tim doći će do potpunog osiromašenja radničke klase.
- takmičarska narav kapitala, koja se ogleda u činjenici da kapital ima tendenciju da se
skuplja na gomile. Samim tim veći kapitalisti potencijalno preuzimaju tržišta, a samim tim i
bogatstva manjih u okviru njihovog medjusobnog odnosa konkurencije. Oni koji budu gubitnici u
tržišnom takmičenju utonuće u redove proletarijata.
Medjusobniim dejstvom navedenih faktora broj proletera u društvu postaje sve veći, dok
se broj kapitalista smanjujue, kako se sve veće bogatstvo koncentriše u sve manjem broju ruku.
Ovo omasovljenje radničke klase uticaće na formiranje njihove klasne svesti i razviti njihovu
sposobnost da izvedu revouciju i izvrše promenu vlasništva od privatnog ka kolektivnom.
Još jedna pojava koja doprinosi klasnom sujkobu je otudjenje. Otudjenje je slom prirodne
povezanosti ljudi sa njihovim proizvodnim aktivnostima, proizvodima koje stvaraju, radnicima sa
kojima zajedno rade i sposobnostim akoje bi mogli da razviju. Predmeti počinju da se smatraju
nezavisnim od svojih tvoraca. Primer o kome Marks najviše govori je činjenica da radnici u fabrici
proizvode neki proizvod, ali, iako su oni uložili rad i trud da bi stvorili taj proizvod, on ipak nije
njihovo vlasništvo, već postaje vlasništvo kapitaliste koji nije učestvovao u njegovom stvaranju
direktno. Na taj način radnik se otudjuje od proizvoda svog rada. Pored proizvodnih primera Marks
navodi i primere iz drugih oblasti. On govori o otudjenju u religiji. Marks smagtra da je Bog, pojam
boga, proizvod čoveka, a opet čovek mu pripisuje nadljudska svojstva i stavlja se u podredjen
položaj u odnosu na boga, ali i u odnosu na religijske institucije. Društvene institucije se ovde
javljaju kao sredstvo vladajuće klase za održanje postojećeg poretka. One stvaraju predstavu kako
je trenutno stanje najbolje moguće ili je proizvod nekih viših sila na koje pojedinci nemaju uticaja
i ne trebaju im se suprotstavljati. Tako zakon legitimizuje postojeći društveni poredak, religija ga
opravdava, a vreme sa svojim preovladavajućim konceptima ga čini prirodnim i neizbežnim,
ostavljajući tako članove društva nesvesnim postojanja protivrečnosti. Dodavanje protivrečnosti
ljudkse svesti i objektivne stvarnosti, ekonomskim suprotsnostima vodi formiranju lažne svesti.
Prema Marksu, nakon formiranja klasne svesti proletarijat će biti sposoban da izvede
revoluciju koja podrazumeva nasilno preuzimanje političke vlasti i proizvodne imovine. Posle
revolucije će nastupiti komunističko društvo koje otpočinje prelaznom fazom, diktaturom
proletarijata. Kraj diktature proletarijata doći će onda kada se komunistički društveni poredak
uspostavi u potpunosti, jer će se tada razviti društvo pravednosti i neće biti razloga za bilo kakvu
diktaturu. Dijalektizam će prestati da postoji i sve suprotnosti će biti ukinute u potpunoj harmoniji
besklasnog društva.
 Marks se smatra tvorcem klasne analize, koja podrazumeva objašnjavanje neke društvene
pojave preko utvrdjivanja klasnog položaja njenih aktera. Na osnovu Marksove klasne analize i
njegovih su nastale ideološke konstrukcije koje su imale značajan uticaj na razvoj čovečanstva u
XX veku. Ipak, Marksov koncept komunizma nije zaživeo u svom idealnom obliku, već su na
njegovim osnovima mnoga društva formirala svoje koncepte komunističkog poretka od koji su se
većina pokazala neuspešnim.

Veberovo shvatanje klase

Veberovo proučavanje društvene stratifikacije i klasnih sistema predstavlja suporotnost
Marksovom. Prema Veberu stratifikacija je posledica borbe koja se vodi oko oskudnih resursa u
društvu. Prvenstveno se borba vodi oko ekonomskih resursa, ali često i oko društvene moći i
prestiža. Upravo ovim uračunavanjem moći i ugleda kao mogućih motiva za klasnu trku Veber
pravi razliku izmedju svog klasnog modela i Marksovog. Na taj način klase prestaju da budu
najistaknutije grupe u strukturi već Veber uvodi i pojmove staleža i stranaka.
Klasa je radno-tržišna grupa. To je grupa pojedinaca koji imaju sličan položaj u tržišnoj
privredi i zahvaljujući tome dobijaju slične ekonomske nagrade. Faktori koji mogu da utiču na
položaj pojedinca u klasnom sistemu su, pored ekonomskih, i njegova stručnost, veštine i znanja.
Veštine i usluge koje nude razna zanimanja mogu imati različitu tržišnu vrednost (upravnici,
menadžeri, kvalifikovani radnici, advokati i drugi stručnjaci) i mogu donositi sasvim visoke
ekonomske nagrade ukoliko postoji potražnja za njihovim uslugama. Diplome i stečena stručna
znanja povećavaju šanse pojedinaca na tržištu, ne samo u višim klasama, već i u nižim medju
kvalifikovanim i nekvalifikovanim radnicima.
U skladu sa navedenim kriterijumima, u okviru društvene strukture, Veber razlikuje 4
klase:
- posedničku gornju klasu koja poseduje tržišno značajnu imovinu. Na osnovu ove imovine
oni mogu da steknu značajno obrazovanje i veštine. U ovu klasu spadaju vlasnici fabrika i
industrijskih postrojenja, zemljoposednici, vlasnici hartija od vrednosti, banaka, rentijeri.
- novu srednju klasu (beli okovratnici) koja ne poseduje sredstva za proizvodnju, ali na
osnovu svog obrazovanja i znanja grade svoju tržišnu poziciju. Ovde spadaju menadžeri, činovnici,
inteligencija. Veber je smatrao da će u toku procesa racionalizacije i sve većeg korišćenja
tehnologije u društvu ova klasa postati noseći sloj društva, s obzirom na njihovo obrazovanje i
veštine.
- staru srednju klasu koja obuhvata ljude sa tržišno vrednom imovinom, ali značajno
manjom nego posednička klasa, i bez nekih znanja, kvalifikavija i veština. Ovde spadaju sitni
trgovci, zanatlije, seljaštvo, sitna buržoazija.
- radničku klasu (plavi okovratnici) koji imaju lošu tržišnu situaciju, nemaju nikkavo
vlasništvo, ni imovinu, ni obrazovanje. Ovde spadaju radnici koji svoju radnu snagu iznajmljuju
poslodavcima, i postaju sve ugroženiji kako se automatizuje proces proizvodnje.
 Veber nije smatrao da su klase u stalnom sukobu, jer ljudi često nisu ni svesni kojoj klasi
pripadaju, nema klasne svesti, pa samim tim nema ni sukoba. Granica izmedju klasa uspostavlja
se tamo gde naglo prestaje silazna ili uzlazna pokretljivost, tako da je veoma teško u pojedinim
situacijama utvrditi gde se ta granica nalazi. Za razliku od Marksa, Veber smatra da klasa nije
realna društvena konstrukcija sposobna za kolektivno delovanje. Zbog toga klasna analiza nije
dovoljna da objasni celokupno političko i društveno ponašanje, već mora biti dopunjena statusnom
analizom.
Status, prema Veberu, odnosi se na razlike izmedju društvenih grupa u pogledu poštovanja
ili prestiža koje im pridaju drugi. Statusnu grupu čine pojedinci koji su nagradjeni istom količinom
ugleda i zbog toga imaju istu statusnu situaciju i osećaj zajedničkog identiteta. U tradicionalnim
društvima status se izražavao na osnovu interakcije sa nekim ili dugotrajnog poznavanja. Ipak, u
savremenom društvu, koje je složenije po svojoj strukturi, status se izražava kroz stil života.
Statusni simboli, odeća, mesto stanovanja, način govora, zanimanje, utiču na odredjivanje položaja
pojedinaca u očima drugih. Status može da varira nezavisno od klasne podeljenosti. To pokazuje
primer ’’otmene sirotinje’’ (britanskih aristokrata koji su u nekim slučajevima izgubili veilku
ekonomsku moć, ali i dalje imaju visok ugled, ili slučajeva u kojima stari bogataši sa prezirom
gledaju na ’’nove bogataše’’). Članovi statusnih grupa su skoro uvek svesni svog statusnog
položaja, imaju sličan životni stil i često su vrlo restriktivni (zatvoreni) prema uticaju i prijemu
novih članova u grupu. U okviru jedne velike statusne grupe mogu se naći i manje podgrupe koje
su slojevito rangiranje i koje će svojim članovima donositi različite količine ugleda. Primer, nisu
svi pripadnici fradničke klase isto rangirani, ima onih sa većim ugledom ili onih sa
manjim.Takodje i medju aridtokratijom ima različitih statusnih grupa manjeg ili većeg ugleda.
Stranke su, prema Veberu, interesne grupe. To su grupe pojedinaca koje zajedno rade jer
su im poreklo, ciljevi ili ineteresi zajednički. U svrhu ostvarivanja zajedničkih ineteresa članstva
oni funkcionišu organizovano. Ipak, partije nisu potpuno odvojene ni od klase, ni od statusne
grupe, već mogu da utiču i na ekonomske prilike pojedinaca ili grupa. Stranke su zaokupljene
uticjem na politiku i sticanje društvene moći.
Za razliku od Marska koji je pokušavao da pojednostavi odnose u strukturi društva na
pripadnost klasi, Veber je svojom analizom uporednih uticaja klase, statusnih grupa i stranaka
pokazao da je situacija odnosa u društvenoj strukturi daleko od jednostavne i da je nemoguće
objasniti je analizom iz samo jednog ugla. Društvena situacija je, prema Veberu, vrlo kompleksna
i promenljiva i mora se ispitivati u posebnim društvima u toku jednog razdoblja, a nemoguće je
otkriti šablon društvenih odnosa koji je univerzalno primenljiv, kao što je to klasnom analizom
pokušavao Marks.

Funkcionalističko shvatanje klase

Funkcionalisti, a prvenstveno Parsons, svoje shvatanje klase baziraju na principu
realističkog funkcionisanja društva i sistema vrednosti. Prema Parsonsu, stratifikacija je rangiranje
pojedinaca u društvenom sistemu u skladu sa zajedničkim sistemom vrednosti. Sistem vrednosti
predstavlja skup vrednosti, tj. ideja koje odredjuju šta je važno, vredno i poželjno u jednom
društvu. Oni koji su uspešni u skladu sa zajedničkim vrednostima biće više rangirani i verovatno
dobiti niz nagrada. Minimum nagrada biće visok prestiž, s obzirom da oni predstavljau uzore za
sve ostale članove društva.
Prema funkcionalizmu stratifikacija je neizbežan element svih društava. Uvek će postojati
neki element rangiranja pojedinaca na osnovu zajedničkih vrednosti na one koji su uspešniji u
smislu tih vrednosti i one koji su manje uspešni. Takodje, u funkcionalizmu posotji i uverenje da
je stratifikacija pravedna, s obzirom da je u skladu sa zajedničkim vrednostima. Naime, ako su
vrednosti zajedničke, to znači da su svi članovi društva prihvatili te site vrednosti i da svi imaju
isto shvatanje onoga šta je uspešno, a šta nije. Samim tim, ako svi imaju isti pogled na osnovu čega
pojedinci mogu da budu rangirani u društvu i stratifikacija je pravedna. To ipak ne znači da u
društvu u potpunosti nema sukoba medju članovima. Uvek može doći do arogancije pobednika ili
nezadovoljstva gubitnika. Ipak, generalno straifikacija je korisna jer služi da motiviše pojedince
da se ponašaju u skladu sa zajedničkim vrednostima, a takodje i služi integraciji svih grupa u
zajednički sistem vrednosti.
Sva zanimanja nose odredjenu količinu ugleda, koji ne mora uvek biti povezan sa
materijalnim položajem. Ugled zanimanja zavisi od koristi koju društvo ima od navedene funkcije,
a novac predstavlja samo nagradu za tu korisnost. Na taj način funkcionalisti pokušavaju da
društvo usmere ka idealnom poretku meritokraktije. Meritokratija je društveno uredjenje u kome
na odredjene položaje u društvu dolaze najsposobniji, obrazovaniji i najadekvatniji pojedinci za te
položaje. Mesto u stratifikaciji, se prema meritokratskom idealu, bazira na talentu, znanju,
zaslugama, veštini, inteligenciji... iako meritokratija predstavlja utopijski ideal, ona ipak ima
veoma važnu ulogu za društvenu stratifikaciju, jer predstavlja cilj kome treba da teži čitavo
društvo.
Svaki društveni sistem je uspešan onoliko koliko nagradjuje delovanje u skladu sa
sistemom vrednosti. Tj. ukoliko su nagrade za vrednosno ponašanje veće to znači da je društvo
uspešnije jer ima veće resurse za nagradjivanje pojedinaca. Takodje, veće nagrade imaju ulogu da
motivišu bolje i kvalitetnije pojedince da se bore za više društvene položaje. S tim u vezi, analiza
stratifikacije društva neizbežno mora da obuhvati analizu sistema vrednosti tog društva.
Na primeru američkog društva Parsons ukazuje da se u društvu javljaju tri osnovne klase,
viša, srednja i niža. Iako se članovi ovih grupa rangiraju u skladu sa zajedničkim vrednostima i
predstavljaju generalno velike društvene grupe, Parsons smatra da u savremenom društvu noseći
element strukture nisu klase, već to postaju struke. On to objašnjava analizom da je vodeću ulogu
u društvu nekada imalo plemstvo, zatim u kapitalisti, a da u modernom dobu to postaju struke.
Struke predstavlju više zanimanja koja su cehovski povezana i uspevaju da postave monopol na
resurs koji je najvažniji za moderno društvo, a to je znanje. One su uspele da izgrade strukovne
(profesionalne) zajednice putem koji vladaju važnim delovima društvenog sistema.
Postoje dve osnovne vrste struka. Obrazovne (nastavnici i profesori) i primenjene
(advokati, lekari, inžinjeri...). Preko struka se obavlja raspodela nagrada, novca i moći, s obzirom
da struke imaju moć da definišu društvene vrednosti za svoje oblasti. Takodje, struke imaju i
veoma važnu koja im onogućuje da sme odredjuju uslove za prijem novih članova. Niko ne može
postati stručnja ili se baviti nekim stručnim zanimanjem, ukoliko ga članovi te struke ne prihvate.
Primer za to su fakulteti na kojima se stiču znanja iz nekih oblasti, ali ta znanja prenose i
odobravaju ljudi koji su deo te struke (na medicinskim fakultetima lekari, na pravnim pravnici,
itd.).
Kritike funckionalističkom shvatanju stratifikacije upućivane su na račun shvatanja da
stratifikacije predstavlja sredstvo integracije. Ostali sociolozi su većinom na stratifikaciju gledali
kao na mehanizam podele u društvu. Takodje, postojanje vrednosnog konsenzusa je dovodjeno u
pitanje, s obzirom na postojanje velikog broja grupa koje se opiru društvenim vrednostima, kao i
postojanje velikog broja sukoba u društvu, mnogo većeg nego što su to prihvatali funkcionalisti.

Neomarksističko shvatanje klasa

Neomarksizam je teorija inspirisana Marksovim radovima, ali ipak nije u potpunosti kopija
ili nastavak marksizma, već razvija sopstveni pristup. Najznačajniji predstavnik je Antonio Gramši
(1891-1937). neomarksisti kritikuju preterano pridavanje značaja materijalizmu u izvornoj
marksovoj teoriji i zapostavljanje drugih elemenata. Prema Gramšiju vlasništvo nije dovoljno da
vladajuća klasa uspostavi hegemoniju u društvu. On je smatrao da je za uspostavljanje hegemonije
potrebno da vladajuća klasa dobije podršku svih ostalih klasa. To se postiže tako što vladajuća
klasa daje ustupke svim ostalim klasama, a uzrvatno dobija njihovu podršku. Neomraksisti
pripisuju veliki značaj kulturi i institucijama nadgradnje kao što su crkva, masovni mediji,
obrazovni sistem... Oni naglašavaju ulogu ovih elemenata u održavanju političke stabilnosti
govoreći da upravo ove institucije služe da obezbede vladajućoj klasi podršku svih ostalih klasa i
na taj način održe političku stabilnost.
Kada se govori o neomarksisitičkoj klasnoj analizi najznačajniji predstavnik je Erik Olin
Rajt (1947-). U svojim radovima on razlikuje 3 osnovne klase: buržoazija, sitna buržoazija i
proletarijat. Buržoazija obuhvata krupne vlasnike kapitala i industrijalce koji upošljavaju radnike.
Sitna buržoazija je uključena u jednostavnu proizvodnju robe, to sitni privrednici, samozapošljeni
proizvodjači koji ne upošljavaju radnike. Proleteri su radnička klasa koja nema vlasništvo i
iznajmljuje svoju radnu snagu poslodavcima.
U svojim kasnijim radovima on proširava svoje vidjenje strukture i uvodi nove položaje
(mali poslodavci, različiti stepeni menadžera, kvalifikovanih radnika) tako da na kraju dobija
klasnu strukturu sa 12 klasa. Faktori za odredjivanje nečijeg klasnog položaja su:
- broj zapošljenih (za vlasnike, ukoliko ima +10 zaposlenih vlasnik se smatra krupnom
buržoazijom)
- ovlašćenje da se izdaju naredjenja (kod zaposlenih)
- stručnost (kod zaposlenih)
Na ovaj način od pokušava da iskoristi marksistički princip ekonomske podele, ali koristi
i Veberov princip stručnosti u svojoj analizi za odredjivanje nečijeg klasnog položaja.

Neoveberijanski pristup
 Džon Goltorp je razvio sedmoklasni model društvene strukture koji počiva na
zanimanjima. On zanimanja shvata kao pokazatelje klasnog položaja i temelj za dalje klasno
delovanje. Na osnovu tržišne pozicije on je zanimanja svrstao u grupacije, a grupacije kasnije u
klase. Izdvajaju se 3 glavne klase:
- službena klasa, oko 14% društva. Ovde spadaju veći vlasnici kapitala i stručnjaci.
- srednja klasa, oko 31%. Ovde spadaju manji vlasnici kapitala i službenici.
- radnička klasa, oko 55%. Ovde spadaju nevlasnici i nestručnjaci, pojedinci sa lošom
tržišnom pozicijom.
Svojom klasnom analizom Goltorp je utvrdio da sve veći broj ima uzlaznu putanju, u
razvijenim zemljama. To je objasnio novim tendencijama u ekonomiji koja sve više traži
kvalifikovane i stručne radnike. Može se zaključiti da srednja klasa preuzima sve veći značaj u
društvenoj strukturi, što dalje pokazuje da se ostvaruju Veberova predvidjanja o jačanju srednjeg
sloja, a ne Marksova o njegovom ukidanju.

Društveni položaj, uloga i ugled

Društveni položaj (status) je mesto koje pojedinac zauzima u odredjenoj društvenoj
strukturi. Svaki položaj nosi odredjenu količinu osnovnih društvenih resursa, bogatstva, moći i
ugleda. Pojedinac u okviru društva ne mora biti ograničen samo na jedan položaj, već može imati
veći broj položaja, u zavisnosti od složenosti društvene strukture. U društvima sa razvijenom
strukturom pojedinac može imati mnogo veći broj položaja.
Društveni položaji mogu biti pripisani i stečeni. Pripisani položaj se dobija stupanjem u
odredjenu društvenu strukturu nevoljno, pod čime se najčešće podrazumeva rodjenje. Status
porodice pripisuje se članovima, nacionalni status se dobija rodjenjem u državi koja ima odredjeni,
manji ili veći, značaj u globalnom poretku društava, neformalnoj hijerarhiji nacija. Pripisani
položaj ne mora da zavisi od ličnih osobina i kavliteta pojedinaca, ali može da predstavlja dobar
osnov za napredovanje ili nazadovanje na društvenoj lestvici.
Stečeni status je posledica ličnog uspeha i delovanja pojedinaca. Kao primeri mogu se
navesti položaji u profesionalnim strukturama koji su posledica truda i zalaganja pojedinca.
Treba napomenuti da nisu svi položaji koje pojedinac može da zauzima jednaki po značaju.
Master status je onaj položaj kome društvo pridaje najveći značaj. U savremenom društvu on se
najčešće vezuje za zanimanje pojedinca, dok je u tradicionalnim društvima najčešće bio vezan za
poreklo.
Svaki društveni položaj podrazumeva niz propisa o očekivanom ponašanju. Skup propisa
o očekivanom ponašanju, a koji je povezan sa odredjenim društvenim položajima proizilazi iz
vrednosnog sistema odredjenog društva i naziva se društvena uloga. Uloga podrazumeva i pisane
i nepisane propise kojima se uskladjuje društveno ponašanje pojedinca sa njegovim društvenim
položajem.
 Status i uloga su medjusobno nerazdvojivi i može se reći da je uloga dinamički aspekt
statusa. Ipak, treba napraviti razliku izmedju igrane i očekivane uloge. Očekivana uloga
podrazumeva uputstva kako bi pojedinac trebalo da se ponaša u skladu sa svojim položajem. Igrana
uloga je realna situacija koja može biti sasvim različita od očekivane. Podrazumeva stvarno
ponašanje pojedinca u društvenim situacijama. Ukoliko je poklapanje očekivane i igrane uloge
veće onda pojedinac uživa i veći ugled u društvu. Takodje, ova veza važi i za odnos izmedju statusa
i uloga. Pojedinac može obavljati veći broj uloga, ali se može desiti i da te uloge medjusobno budu
suprotstavljene i da mora da pravi izbor.
Na osnovu društvenog ugleda pojedinci se mogu svrstati u statusne grupe, koje
predstavljaju skup pojedinaca sličnog društvenog položaja, slične očekivane uloge i sličnog
kvaliteta obavljanja te uloge.
Maks Veber je smatrao da statusni položaj zavisi u najvećoj meri od načina života. Stil
života je obrazac ponašanja u oblasti potrošnje, medjuljudske interakcije i ličnog izražavanja,
kojim se ostvaruju ljudske potrebe u različitim aspektima svakodnevnog života. Pored nalina
potrošnje ispoljava se i statusnim simbolima, kao predmetima kojima se iskazuje pripadnost
odredjenoj statusnoj grupi. Ulged zavisi od načina na koje pojedinci odgovaraju očekivanjima koja
su vezana za odredjeni status. Veber je smatrao da društvena očekivanja od pripadnika statusne
grupe obuhvataju 4 oblasti:
- način življenja, u smislu očekivanog oblačenja, izgleda doma, medjusobnog posećivanja
način ophodnjenja, medjusobnu solidarnost...
- način sticanja dohodka kao prihvatanje samo odgovarajući načina za zaradjivanje u
skladu sa sistemom vrednosti grupe i izbegavanje nedostojnih, neodgovarajućih
- zajedničko obedovanje, u smislu okušljanja, slavlja i druženja kojima se povremeno
potvrdjuje članstvo
- medjusobno sklapanje brakova kao podsticanje mladih iz jedne grupe na medjusobno
sklapanje brakova kako bi se status zadržao u okviru grupe i ogtraničio ulazak autsajdera.
Najčistije statusne grupe, po Veberu, su staleži. Staleški položaj proizilazi iz načina života,
obrazovanja, porekla, a u novije vreme i zanimanja. Iapk, nije svaka statusna grupa stalež, već
potrebno da društvo njenim članovima prizna odredjeni ugled. Vrlo često se staleži formiraju tako
što dobiju zakonsko priznanje privilegija, naročito u monarhijama. Kao primeri staleških
monarhija mogu se navesti Francuska pre buržoaske revolucije i Indijsko carstvo sa kastinskim
sistemom sa minimalnim ili nepostojećim indeksom pokretljivosti. Prema Veberu, najrazvijenije
su one grupe koje su uspele da obezbede monopol u odredjenoj delatnosti. Prvi korak ka
obezbedjivanju monopola jeste ekskluzivnost, u smislu otežavanj pripadnicima drugih grupa da
pristupe odredjenim položajima ili dobrima. Statusne grupe su tišpične zajednice sa identitetom i
mogućnosti da kolektivno deluju i imaju jako izraženu svest o pripadnosti.
U društvima može da preovladjuje klasna ili statusna podela. Prema Veberu, ako je društvo
razvijeno ili u razvoju onda preovladjuje klasna jer se bazira na tržištu. Ukoliko je društvo u
stagnaciji ili regresu onda preovladjuje statusna, jer grupe brzo uspostavljaju monopol na
odredjene delatnosti.
 Društvena moć i elite
U sociologiji se često razlikuju dva oblika moći – vlast i prisila. Vlast podrazumeva oblik
moći koji se prihvata kao legitiman i kojem se članovi društva na osnovu te legitimnosti
dobrovoljno pokoravaju. U demokratskim društvima gradjani sami učestvuju u izboru onoga koji
obavlja vlast, a time se dodatno potvrdjuje legitimnost. Prisila je oblik moći koji potčinjeni ne
smatraju legitimnim, ali su primorani da se pokoravaju. Prinude u ovom slučaju mogu biti
zakonske, fizičke, ekonomske...
Opšte prihvaćeno shavatnje moći kod većine sociologe je da je moć sposobnost postizanja
dobrovoljne poslušnosti.
Maks Veber – moć i tipovi vlasti
Veber moć vidi kao izglede pojedinca ili grupe da sprovedu svoju volju u okviru
zajedničkog delovanja, čak i kada postoji otpor toj volji od strane drugih učesnika. Moć je
mogućnost sprovodjenja svoje volje i kada se drugi tome protive. Ipak, treba jasno reći da u ovom
slučaju Veber ne ograničava moć na prinudu, s obzirom da on smatra da se volja može sprovesti i
nakon ubedjivanja ili uz dobrovoljni pristanak okoline.
Proučavajući fenomen vlasti, kao legitimno upotrebljive moći, Veber je konstatovao da
postoje 3 oblika vlasti:
- harizmatska vlast koja se zasniva na verovanju u nadljudske i nadprirodne sposobnosti
vodje. Vodja snažnim emocionalnim nastupima uspeva probuditi lojalnost kod sledbenika. Ovaj
oblik vlasti se najčešće javlja u dikatorskim režimima i predstavlja jedan od načina kako diktatori
dolaze na vlast. Najbolji primer je primer nacizma u kome su nemački glasači dobrovoljno glasali
za Adolfa Hitlera, na osnovu njegovih emocionalnih nastupa i populističkih obećanja. U
harizmatskoj moći jedan od osnovnih elemenata je i formiranja izuzetno jakog kulta ličnosti vodje.
- tradicionalna vlast se temelji na veri u svetost i ispravnost postojeće tradicije i običaja.
Poslušnost podanika se zahteva na bazi već postojećeg često nasledjenog statusa. Primeri
tradicionalnih vlasti jesu kraljevine, carevine i drugi oblici monarhističkih država.
- Racionalna vlast se temlji na skupu bezličnih pravila kojima se stanovništvo pokorava.
Za sprovodjenje tih pravila zaduženi su pojedinci koji pripadaju posebnim institucijama, ali je
važno da i oni sami budu pod okvirom nekih pravila. Ta pravila su racionalna i njihovo poštovanje
treba da osigura postojanje jasnog i stabilnog poretka u društvu. Veber je smatrao da birokratske
organizacije predstavlju model racionalnosti u savremenom društvu i da je taj oblik upravljanja
najbliži idealnom tipu racionalne vlasti.
Steven Lukes je smatrao da moć ima 3 dimenzije: donošenje odluka, nedonošenje odluka
i oblikovanje želja. Doošenje odluka podrazumeva da pojedinci ili grupe izražavajući svoje
stavove i mišljenja utiču da neka odluka bude doneta. Nedonošenje odluka se odnosi na korišćenje
moći u cilju sprečavanja donošenja neke odluke. To se čini tako što se moć koristi cilju
sprečavanja, onih koji treba da odluče o nečemu, da sagledaju sve podatke ili ograničavanjem
njihove mogućnosti izbora. Oblikovanje želja se odnosi na moć ubedjivanja neke grupe da prihvati
ili čak i poželi neko rešenje koje za nju može biti štetno. Lukes smatra da se moć uvek upotrebljava
nad onima kojima šteti.
Funkcionalistička perspektiva moći
Talkot Parsons u objašnjavanju moći polazi od svoje pretpostavke da je za održanje
vrednosnog sistema vrednosni konsenzus, skup ciljeva zajednički svim članovima društva. Što je
društvo sposobnije da ostvari te ciljeve to se moć društva uvećava. Slično važi i za unutrašnju
raspodelu moći u društvu. Parsons primećuje da pošto svi imaju zajedničke ciljeve, to će moć biti
korišćena za ostvarivanje tih ciljeva, što dalje znači da svi članovi društva dobijaju od korišćenja
te moći. S obzirom da je za ostvarivanje kolektivnih ciljeva potrebno udruživanje svih članova
društva, potrebno je jednom broju članova poveriti moć kako bi se bavili pravilnom organizacijom
društva u ostvarivanju tih kolektivnih ciljeva. Ta moć dobija oblik vlasti i smatra se legitimnom
jer po opštem shvatanju služi ostvarivanju kolektivnih ciljeva. U modernim, zapadnim,
demokratskim društvima moć se nalazi u posedu birača. Oni svoju moć ulažu u političare, kao u
banku, očekujući neku dobit, tj. da će oni u koje je moć uložena boriti za ostvarivanje interesa onih
koji su moć uložili. Ulagači ovde imaju mogućnost da na sledećim izbormima povuku svoju i daju
je drugome ukoliko njihovi interesi nisu ostvareni. Prema ovom shvatanju moć je u suštini dobra
i korisna i za vladaoca i za potčinjenog.
Marksisitička perspektiva moći
Prema Marksu moć je skoncentrisana u rukama malog broja ljudi, vladajuće elite, koja
svoju moć upotrebljava za ostvarivanja sopstvenih interesa. Izvor moći su pre svega ekonomski
faktori. Marks smatra da u svim društvima vladajuća klasa kontroliše sredstva za proizvodnju koja
su izvor njihove dominacije. Moć je neravnomerno rasporedjena i to može biti prevazidjeno samo
revolucijom i uspostavljanjem komunističkog uredjenja, kada sredstva za proizvodnju budu u
zajedničkom vlasništvu.
U kapitalizmu moć se upotrebljava za eksploataciju potčinjenih. To je, prema Marksu,
nelegitimna upotreba moći. Ukoliko potčinjena klasa dobrovoljno prihvata tu upotrebu moći, to
znači da je pod uticajem lažne klasne svesti. Procesom legitimacije moći, ekonomska moć
omogućuje buržoaziji da oblikuje želje i uverenja čitavog društva. Kapitalistička klasa nastoji da
uveri društvo da prihvati ne samo politiku, već i etos, ciljeve, vrednosti, način života vladajuće
klase. To se najbolje postiže putem medija i marketinga. Kompanije i buržoazija pokušavaju da
uvere ljude da im je profit sekundarni cilj i da se koristi samo za poboljšanje proizvoda. Putem
medija se proizvodi i korporacije povezuju sa društveno priznatim vrednostima i normama.
Promoviše se gledište da put ka sreći vodi kroz gomilanje materijalnih dobara. Proces legitimacije
je izuzetno bitan, jer ako je uspešan on sprečava izbiljno osporavanje temelja moći – vlasništva
nad sredstvima za proizvodnju.
Elita
Moć je monopolizovana od strane manjine. Društvo je polarizovano na vladajuću manjinu
koja deluje uz pomoć države i većinu kojom se vlada. Vladajuća manjina naziva se elita. Sam
termin potiče od latinske reči eligere što znači izabrati i označava izabrane pripadnike društvenog
vrha.
 Vilfredo Pareto (1848-1923) smatrao je da su osnova vladavine elite njihove psihološke
karakteristike, prema kojima su pripadnici elite bolji od ostalih. Razlikuje dva tipa vladajuće elite:
1) elitu koja vlada putem sile i koju naziva lavovima; 2) elitu koja vlada putem lukavstva,
manipulacije, diplomatije koju naziva lisicama. Pripadnici elite svoj položaj duguju ličnim
kvalitetima.
Velike promene javlaju se kada jednu elitu zameni druga, što se naziva cirkulacija elite.
Prema Paretu sve elite su sklone dekadenciji, opada im moć, kvaliteti i gube snagu, često zbog
lagodnog života na koji se naviknu zauzimajući vladajuće položaje u društvu. Istorija je
beskonačni proces cirkulacije elita, ali on ostavlja prostora i za postepenu promenu elite koja se
odigrava regrutovanjem novih članova iz nižih slojeva što naziva obnavljanje elite. Prema Paretu
svakom tipu elite nedostaju karakteristike onog suprotnog, npr. lavovima lukavstvo, a lisicama
snaga, što omogućava da dodje do promene elite nakon nekog vremena.
Kritičari Pareta smatraju da je njegovo shvatanje istorije pojednostavljeno. On zanemaruje
razlike izmedju različitih oblika država, demokratija, komunističkih, fašističkih, monarhija... i
smatra ih samo varijacijama. Nije pronašao metodu merenja i razlikovanja superiornih svojstava
elite, već samo polazi od pretpostavke njihovog postojanja. Ne daje ni mogućnost merenja procesa
dekadencije elite. Verovao je da su kvaliteti za pripadnost eliti uvek isti, a da je demokratija samo
još jedan oblik dominacije elite.
Gaetano Mosca (1858-1911) takodje smatra da je vladavina elite neizbežna. U društvu,
kroz istoriju, uvek postoje dve klase: manjina koja vlada i većina kojom se vlada. Vladajuću
manjinu Mosca naziva politička klasa. Politička klasa vlada pomoću političke formule, ideološkog
opravdanja njene nadmoći čime se obezbedjuje legitimnost. To znači da vladajuća manjina uspeva
da ubedi pripadnike većine da upravo oni treba da budu na vlasti. U tu svrhu su izuzetno korisni
politički mitovi pomoću kojih se obezbedjuje stabilnost koja traje sve dok elita uspešno održava
političku formulu.
Manjina monopolizuje moć, uživa sve privilegije i superiorna je u odnosu na masu.
Kvaliteti potrebni za pripadnost eliti se menjaju od društva do društva, negde je to hrabrost, negde
bogatstvo, znanje, poreklo... Demokratije se razlikuju od drugih oblika, jer su elite otvorene, zbog
čega većina može imati veći stepen kontrole, ali su ipak i demokratije samo oblik vladavine elite,
koaj bi kao predstvanička elita trebala da zastupa interese naroda. Mase su, prema Moski,
nesposobne za valdavinu i zbog toga su im elite neophodne kako bi upravljale njima.
Charles Wright Mills (1916-1962) je proučavao elitu kroz analizu društva SAD, a kasnije
pokušao da to primeni i na druga društva. On smatra da je vladavina elite nova pojava u SAD i
nije neizbežna. Osudjuje vladavinu elite jer se temelji na eksploataciji masa i sukobu zbog
različitih interesa. Vladavina leite je moguća zbog karakteristike institucija koje omogućavaju da
oni koji su na vrhu monopolizuju moć.
Elita nema superiornije karakteristike u odnosu na masu. CW Mills prepoznaje 3 ključne
institucije u društvu: korporacije, vojska i federalna država (na primeru SAD, a može biti vrhovna
državna vlast na drugim primerima). Njihovi interesi se često podudaraju i njihovi pripadnici
zajedno čine elitu moći. Ipak, političku elitu smatra samo pomoćnicima ekonomske elite u čiju
korist donose odluke. Ovakav raspored moći nije uvek bio isti. U XIX veku moć je bila
fragmentirana: ekonomska na veliki broj manjih preduzeća, politička na manje savezne države, a
vojna na lokalne organe. U XX veku moć se centralizuje u svim oblicima, u velike korporacije, u
saveznu državu koja smanjuje nadležnosti manjim i u vojsku pod pretnjom velikog rata. To se
najviše dešava 50-ih godina XX veka. Moć se sve više koncentriše u rukama onih koji zauzimaju
vodeće položaje u ovim institucijama. Slično poreklo i saradnja stvaraju jedan zatvoren krug medju
pripadnicima ovih elita, a često se dešava i da oni medjusobno zamenjuju mesta u različitim
institucijama. U društvu, prema Millsu, vlada elita neslućene moći i neodgovornosti, koja odluke
donosi mimo želja mase. Razlike medju vodećim strankama ne postoje, a čovek pojedinac je
izgubljen u svakodnevnom životu koji mu diktiraju masovni mediji koji su pod kontrolom elite
moći.
Kristofer Laš (1932-1994) smatra da postoje stare (nacionalne) i nove (globalne) elite. Moć starih
elita dolazi od kontrole nad sredstvima za proizvodnju i vlasništva, a moć novih elita dolazi od
kontrole nad informacijama i profesionalne ekspertize. Lojalnost nove elite više noije nacionalna
ili lokalna, već globalna, internacionalna, zbog čega nova elita više nije na strani svog društva već
globalnih ekonomskih i političkih sila.
Društvene nejednakosti
Društvene nejednakosti su one nejednakosti izmedju pojedinaca i grupa koje imaju
pripisano društveno značenje. Ove nejednakosti su stvorene u odnosima u kojima se ograničeni
društveni resursi nejednako rasporedjuju s obzirom na biološke ili socijalne osobine ljudi.
O nejednakostima se može govoriti kao o nejednakostima šansi ili nejednakostima ishoda.
Nejednakost šansi se ispoljava kao različita početa mogućnost pojediaca da ostvare svoje ciljeve.
Pr., ukoliko je pojedinac rodjen u porodici na visokom položaju na društvenoj lestvici on će imati
veće šanse za uspeh od pojedinca koji potiče iz nižih slojeva. Nejednakost ishoda je nejednakost
u ostvarivanju uspeha. Često može biti posledica prethodne, ali ne nužno.
Društvene nejednakosti nastaju u odredjenim društvenim odnosima, pod čime se
podrazumevaju odnosi izmedju pojedinaca, grupa i institucija koji čine više ili manje uredjenu
celinu i odvijaju se na osnovu formalnih ili neformalnih pravila.
Najvažniji resursi prema kojima se meri nejednaskot su materijalno bogatstvo, društvena
moć i društveni ugled. U tradiocinalnim društvima pristup ovim dobrima u najvećoj meri zavisi
od prirodnih nejednakosti. Razvojem društva prirodne nejednakosti su smanjene ili se može reći
da su postale društveno posredovane. U antičkom dobu postojala je ideja o nejednakostima i
njihovoj prirodi i neophodnosti, a često su objašnjavane i kao božije delo. U Egiptu su postojale
izražene nejednaskoti izmedju faraona i upravljača koji su smatrani božjim potomcima nasuprot
običnih ljudi. Platon je govorio o nejednakostima u sposobnostima i postignuću, ali jednakosti u
individualnim pravima. Aristotel je govorio o prirodnoj nejednakosti kao osnovi za društvene. U
srednjem veku javljaju se zakonski definisane staleške nejednakosti izmedju feudalaca i kmetova.
Principi na kojima su bazirani društveni odnosi bili su staleška zatvorenost i nasledjivanje. Realna
društvena osnova za razvoj novog poretka bila je modernizacija evropskih zemalja – razvoj novih
tehnologija, masovna proizvodnja, razvoj gradova... Identitetski okvir bio je uspostavljanje
liberale ideologije koja se bazira na idejama o slobodi, jednakosti, bratstvu koja ima za cilj
ukidanje staleških nejednakosti. Ova ideologija je uspostavila nov sistem odnosa – kapitalizam.
Ovaj sistem dovodi do uspostavljanja novih nosilaca strukture – klasa i u centar društva postavlja
gradjanina, slobodnog pojedinca koji učestvuje u društvenim dešavanjima i odlučuje o političkom
životu. Ipak, u drugoj polovini XX veka javlja se nova ideologija čiji tvorci smatraju da
nejednakosti iz doba feudalizma nisu ukinute nakon buržoaskih revolucija, već su samo promenile
formu – iz direktne ropske i feudalne zavisnosti u indirektnu, novčanu zavisnost u proizvodnim
odnosima. Nejednakost u podeli profita vodi što većem produbljivanju društvenih nejednakosti.
Ključni predlog socijalista za smanjenje društvenih nejednakosti je ukidanje privatne svojine. Ipak,
u društvima gde je socijalizam bio dominatna ideologija došlo je do urušavanja sistema, što je
pruzrokovano ekonomskom stagnacijom. Isticanje jednakosti na preterani i iskrivljeni način
dovelo je do demotivacije ljudi za bolji rad. Pored toga je kapitalistička klasa samo zamenjena
političkom klasom koja je zauzela njihove pozicije u sistemu.
Ideja koja promoviše ukidanje nerealnih i nepravednih podela je meritokratija.
Meritokratija je ideal po kome na najbitnije položaje u društvu dolaze pojedinci koji su to zaslužili
svojim sposobnostima i radom.
Faktori koji utiču na nečije mesto u raspodeli resursa nisu nepromenljivi i razlikuju se od
društva do društva. Postoje primeri društava gde još uvek postoje izražene staleške nejednakosti
ili društva u kojima se onemogućava pokretljivost. Primer Indije gde još uvek neformalno postoji
kastinski sistem. U savremenom društvu su retki takvi oblici društva sa otvorenim nejednakostima,
već se stratifikacione lestvice baziraju na principa o kojima je bilo reči u delu stratifikaciji. Osobine
na osnovu kojih se ljudima ograničava dostupnost resursima dele se na pripisane i stečene.
Pripisane su nasledjene i mogu biti prirodne (boja kože, fizičke karakteristike, pol, inteligencija...)
i društvene (nacionalnost, kasta, socijalno poreklo...). Stečena obeležja su ona na koja pojedinac
utiče svojom delatnošću.
Nejednakosti se mogu posmatrai unutar jednog društva ili izmedju različitih društava.
Najviše su poručavane ekonomske, kulturne, političke i rodne nejednakosti.
Ekonomske nejednakosti se odnose na razlike u rapodeli materijalnih dobara. Istorijski
gledano ekonomske nejednakosti su najčešće bile vezane za društvene položaje. Ipak, sa razvojem
društva sa visokim stepenima pokretljivosti ekonomske nejednakosti sve više postaju posledica
ličnog angažovanja i zasluga.
Siromaštvo je raširena i trajna dimenzija društvene nejednakosti. Podrazumeva stanje
pojedinca koji nema sredstava za ostvarivanje osnovnih životnih potreba. U sociologiji se govori
o apsolutnom i relativnom siromaštvu. Apsolutno siromaštvo podrazumeva nemogućnost
zadovoljenja osnovnih životnih potreba (minimuma hrane i vode, zdravih uslova života, uslove
stanovanja). Prema podacima OUN linija apsolutnog siromaštva je prihod manji od 1.25 dolara na
dnevnom nivou. Neki autori smatraju da su uslovi osnovnog preživljavanja univerzalni, nezavisno
od dela sveta. Ipak, drugi smatraju da postoji veliki broj faktora koji utiče na shvatanje osnovnosti
uslova života, pa se uvodi pojam relativnog siromaštva. Relativno siromaštvo se može opisati kao
najednakosti izmedju uslova života odredjenih čpojedinaca i grupa i uslova u kojima živi većina
stanovništva. Ovo podrazumeva da se pojam siromaštva u razvijenim zemljama posmatra u
kontekstu životnog standarda (automobila, tehnologije, putovanja...).
 Postoje dva dominatna objašnjenja o poreklu siromaštva: kultura siromaštva i kritika
kulture siromaštva.
Kultura siromaštva se bazira na tezi da su siromašni sami odgovorni za svoj položaj. Prema
ovom učenju siromašni su se prilagodili svom položaju i ne mogu da poboljšaju uslove u kojima
žive, a ipak bez nekog sistema prilagodjavanja položaju ne bi mogli uopšte da prežive. Ovaj
začarani krug uništava svaku motivaciju kod ljudi da se bore za promenu svog položaja, ali ih i
navodi da prenose svoj model mišljenja na svoju decu. Deca na taj način upijaju kulturu siromaštva
i lanac se produžava gde niko pokušava da promeni svoj položaj. U svemu tome oni postaju
zavisno od socijalne pomoći koje daje država. Mnogo pripadnici ovog pravca smatraju da država
socijalnom pomoći zapravo ne pomaže ugroženimj pojedincima da izadju iz svoje situacije, već
upravo suprotno, pomaže im da se održe u tome, čime se generalno povećava broj siromašnih.
Kritičari kulture siromaštva smatraju da siromaštvo nije posledica neposobnosti pojedinca
ili njihove kulture. Odgovornost za siromaštvo nije na pojedincu, već na društvenoj neravnoteži i
neravnomernoj raspodeli društvenog bogatstva. Oni kao rešenje problema vide praksu socijalne
zaštite, ali i pravedniju raspodelu bogatstva. Jedan od primera razvijene socijalne zaštite je tzv.
’’welfare state’’, država blagostanja, koja nastaje u Britaniji, ali svoj puni procvat doživljava u
severnim zemljama, Švedske, Norveške, Finske, Danske... Podrazumeva izuzetno visok nivo
davanja države, kao i široku pokrivenost stanovništva socijalnim programima kako bi se obezbedio
minimum životnog standarda za kompletnu populaciju. Na taj način oni smatraju da se utiče na
smanjenje siromaštva i stvaranje zadovoljnijeg pojdeinca koji nije opterećen svakodnevnim
egzistencijalnim problemima, već postaje produktivni član društva koji želi da učesvtuje u
izgradnji bolje zajednice za sve članove.
Globalne nejednakosti se odnose na nejedanku raspodelu bogatstva medju državama.
Prema podacima Svetske banke polovina svetske populacije živi sa 2.5 dolara dnevno, dve
milijarde ljudi živi bez pristupa čistoj vodi za piče, a četvrtina populacije bez struje. Poredjenja
radi beba rodjena u siromašnoj Africi ima 13% šanse da ne preživi prvu godinu, dok je u razvijenim
zemljama taj broj oko 1%. Prosečan vek stanovnika severne evrope je 82 godine, au zemljama
podsaharske Afrike 53 godine. Ove globalne nejednakosti predstavljaju izuzetno jak izvor sukoba
medju zemljama koji često prerasta u direktne ratove oko resursa. Pretpostavlja se da će se ratovi
u budićnosti najviše voditi oko vode za piće, a ne energenata kao u XX veku.
Ne postoji direktan odgovor na pitanje o preklu globalnih nejednakosti, ali postoje različite
teorije koje se bave tumačenjem ovog fenomena.
Teorije zavisnosti (Pol Baran) govore da je glavni izvor globalnih nejednakosti
kolonijalizam. Bogate evropske zemlje su u svojoj istoriji kolonijalizovale resursima bogate
zemlje i crpeći njihova prirodna bogatstva postajale sve bogatije, dok su kolonijalizovane zemlje
bivale sve siromašnije. Dans, nakon ukidanja kolonijalizma razlike medju ovima zemljama se
produbljuju tako što bogate zemlje razvojnim kreditima i dalje zadužuju svoje nekadašnje kolonije
i time ometaju njihov razvoj, a u doba neokolonijalizma komapnije iz bogatih nekadašnjih
kolonijalnih sila nastavljau da crpe prirodne resurse siromašnih zemalja. Ukoliko se pogleda mapa
Afrike, može se primetiti pravilnost granica medju državama. ovo se kritikuje kao posledica
dogovora nekadašnjih kolonizatora. Naime, nakon ukidanja kolonijalizma, velike sile su povlaćile
granice ne vodeći računa o etničkim ili kulturološkim grupama koje tamo žive već o nastavku
ostvarivanja svojih interesa i nakon kolonijalnog povlačenja.
Teorija modernizacije (Volt Rostov) nastaje posle II svetskog rata i pruža ideološku
podršku dominaciji kapitalizma. Zasniva se na tezi da sva društva moraju da prodju kroz razvojne
stadijume, a na kraju tog puta je zapadnjačka varijanta kapitalizma. Sve nerazvijene zemlje moraju
da prodju kroz faze kroz koje je prošao zapad kako bi dostigle taj nivo razvoja. Nerazvijenost je
samo faza na putu do modernizacije. Nerazvijene zemlje moraju da promene svoj sistem vrednosti
ili će u suprotnom zauvek ostati u blatu nerazvijenosti. Ova teorija danas je u centru ideologije
neoliberalizma koji zagovara potpuno slobodno tržište kao jedini mogući mehanizam pomaganje
društvenog razvoja i borbe protiv siromaštva.
Teorija svetskog sistema (Imanuel Volerstin) se bazira na pretpostavci da kapitalizam
postaje globalni ekonomski sistem. Globalizacija kapitalizma podrazumeva da sve svetske države
postepeno prihvataju kapitalizam, da postaju sve povezanije medjusobno i da se na kraju dolazi do
stvaranja globalnog svetskog sistema. Npr. rat oko nafte na bliskom istoku vodi do rasta cene nafte
na svetskom tržištu, a samim tim i u Srbiji, što dalje povlači poskupljenje svih ostalih namirnica.
Volerstin smatra da se svetski sistem sastoji od zemalja centra, poluperiferije i periferije. Svetskom
centru pripadaju najrazvijenije zemlje koje imaju ekonomsku i vojnu moć, dok su zemlje periferije
zemlje koje su nerazvijene, sa jeftinom radnom snagom i jeftinim sirovinama. U poluperiferiju
spadaju zemlje koje su u razvoju i koje imaju srednji životni standard, tzv zemlje II sveta.
U prilog ovom shvatanju svetskog sistema ide sagledavanje da neke od najvećih svetskih
kompanija sele svoje proizvodne pogone u nerazvijene zemlje gde je radna snaga mnogo jeftinija.
Kao najveći primer se navodi Nike, koji poznat po svetšopovima, fabrikama u kojima se radi
mnogo dugo radno vreme za minimalnu nakdnadu. Alvin Tofler smatra da 5% svetske populacije
živi u budućnosti, 25% u sadašnjosti, a 70% u prošlosti, u smislu stepena društvenog razvoja.
Kulturne nejednakosti odnose se na razlike u obrazovanju i dostupnosti kulturnih dobara,
a samim tim i odnos prema kulturnim vrednostima i stilovima života pojedinaca i grupa. U smislu
kulturnih razlika može se govoriti o kulturnim elitama i kulturnim masama. Smatra se da su
kulturne razlike uslovljene klasom, polom, starosnom dobi i rasom. Pjer Burdije govori o
kulturnom kapitalu, pojavi da se različitosti u kulturnim ukusima zasnivaju na pripadnosti
različitim društvenim grupama. To znači da će radnici imati jedan stil života i kulturni ukus,
službenici srednjeg sloja drugačiji, a pripadnci aristokratije ili visoke buržoazije opet različite
ukuse. Kulturni kapital, tako direktno potiče iz sredine u kojoj pojedinac živi i pripada.
Kulturne nejednakosti mogu se ogledati i u pogledu pola, gde postoje kulturni proizvodi,
filmovi, uzika, serije koje su namenjene ženskoj ili muškoj populaciji. Takodje, mladi ili tinejdžeri
će imati različiti kulturni ukus u odnosu na roditelje ili mnogo starije generacije. Na sličnom
principu se bazira i ideja o rasnoj nejednakosti u kulturnoj potrošnji. Ovde se kao najčešći primer
navodi muzički ukus crnaca u SAD i belaca.
Političke nejednakosti odnose se na razlike u raspodeli političke moći. U savremeom
društvu političke nejednakosti su u demokratskim zemljama smanjene uvodjenjem opšteg prava
glasa. U prošlosti se za pravo glasa trebalo ispuniti niz uslova – cenzusa. Imovinski cenzus značio
je da biračko pravo zavisi od imovinskog stanja pojedinca. Rezidencijalni cenzus znači da biračko
pravo zavisi od mesta stanovanja u odredjenoj oblasti. Obrazovni zavisi od stepena obrazovanja i
pismenosti stanovništva. Postoje i starosni i polni cenzus u nekim zemljama. Starosni znači da
postoji granica kada neko stiče pravo glasa (najčešće 18 godina), ali i granica kada neko gubi pravo
glasa, koja postoji u malom broju nerazvijenim društava. Polni cenzus najčešće znači da žene
nemaju pravo glasa, što još uvek postoji u najčešće mulimanskim zemljama.
Rodne nejednakosti su najstarije i najukorenjenije nejednakosti. Kroz istoriju ogledaju se i
u pravu glasa koje je ženama ograničeno, ali kroz shvatanje da je ženama namenjena briga o
domaćinstvu, tzv. privatna sfera, dok je muškarcima namenjen poslovni život, tzv. javna sfera.
Ipak, treba napraviti razliku izmedju pojmova pola i roda. Polna razlika je univerzalno jasna
biološka karakteristika. Sa druge strane, rod je društveno uslovljena kategorija. Podrazumeva
sistem društvenih i kulturnih osobina koje se vezuju za biološke osobine, tj. za pol. Rod je
društveno konstruisan, a pol je prirodno dat. Primeri se mogu pronaći još u procesu socijalizacije
kada se dečacima kupuje plava odeća, a devojčicama roze. Takodje, na osnovu pola kupuju se i
različite igračke ili se usmeravaju na različite igre, aktivnosti, sportove... Na taj način se veruje da
se deca pripremaju za različite uloge u kasnijem životu, akoje će biti rodno usmerene. Te razlike
se prikazuju kao prirodne, ali su zapravo društveno konstruisan obrazac odnosa muškaraca i žena.