Struktura društva i društvene činjenice

Emil Dirkem-poznat po svojim pogledima na strukturu društva,kako su tradicionalna i moderna društva

evoluirala i funkcionisala. Teorije su zasnovane na konceptu društvenih činjenica, definisanih kao norme,
vrednosti i strukture društva, zasnovane na stvarima spoljašnje prirode, za razliku od onih unutrašnje
prirode, kao što su motivacije i želje pojedinaca. Prema Dirkemu, kolektivna svest, vrednosti i pravila su
kritični za funkcionalno društvo. Zanimale su ga promene u materijalnom svetu, u nacinu na koji delimo i
obavljamo nase poslove.

DRUŠTVO Funkcionalizam naglašava društvenu ravnotežu. Ako se desi nešto što poremeti red i tok
sistema, društvo se mora prilagoditi da bi postiglo stabilno stanje. Društvo je sistem međusobno
povezanih delova gde nijedan deo ne može da funkcioniše bez drugog, treba analizirati i opisati u smislu
funkcija. NPR, država obezbeđuje javno obrazovanje za decu. Porodica dece plaća porez, koji država
koristi za javno obrazovanje. Deca koja uče iz javnog obrazovanja postaju građani koji poštuju zakon i
rade, koji plaćaju poreze da bi izdržavali državu. Dirkem je zapravo posmatrao zločin i delikventno
ponašanje kao normalnu i neophodnu pojavu u društvenom sistemu. Dolazi do poremećaja da deca
odustaju i postaju kriminalci. Sistem se prilagođava da poboljša obrazovanje i pokušava da reši (kroz
zatvor ili na drugi način) kriminalce kako bi postali građani koji poštuju zakon i plaćaju poreze.

PODELA RADA -Dirkemov koncept podele rada fokusirao se na pomeranje društava sa jednostavnog
društva na ono koje je složenije. On je tvrdio da su tradicionalna društva sastavljena od homogenih ljudi
koji su bili manje-više isti u smislu vrednosti, verskih uverenja i porekla. Nasuprot tome, moderna društva
su sastavljena od složenih podela rada, verovanja i porekla. U tradicionalnim društvima je vladala
kolektivna svest, društvene norme su bile jake, a društveno ponašanje je bilo dobro regulisano. U
modernim društvima, zajednička svest je bila manje očigledna, a regulacija društvenog ponašanja bila je
sa ciljem da se vrati normalna aktivnost društva. Mehanička solidarnost nastaje kada su pojedinci unutar
strukturnih jedinica slični i samodovoljni. NPR, u tradicionalnim društvima, ljudi su sami uzgajali hranu,
sami sebi pravili odeću i imali su malu potrebu za širokim društvenim kontaktima sa drugima jer nisu
morali da se oslanjaju na druge za svakodnevne potrebe. Organska solidarnost je kada se velika populacija
raslojava na manje strukturne jedinice. Postoji visok nivo međuzavisnosti među pojedincima i
strukturama, ali još uvek postoji podela ljudi po liniji rada ili tipa. Dirkem je prepoznao da su stvari poput
povećane komunikacije, transporta i interakcije sa drugima rezultirale društvenom promenom od
mehaničke solidarnosti do organske. Ako društva prebrzo evoluiraju od tradicionalnih do modernih, dolazi
do sloma normi i kolektivne svesti. Koncept zajednice i društvenih ograničenja postaje oslabljen, a to
dovodi do nereda i krize. On kao zagovornik kapitalističkog liberalizma koji upravo može biti razlog
ekspanzije modernog društva koje rezultuje specijalizacijom u podeli rada, što je opasnost za društvenu.

RELIGIJA-Dirkemovo poimanje religije temelji se na njegovim osnovnim sociološkim idejama, ali i na

podeli svih pojava u ljudskom društvu. On smatra da religija nastaje u društvu i da je treba posmatrati
isključivo kao društvenu pojavu. On religiju predstavlja kao neku vrstu simboličkog prikaza samoga
društva. Piše da je društvo objektivna stvarnost onoga što u monoteističkim religijama nazivamo Bog a u
drevnim religijama mana. On ističe da su svete pojave religijske, pa zatim i društvene. Dirkem je tvrdio da
je koncept natprirodnog relativno nov, vezan za razvoj nauke i odvajanje natprirodnog - onoga što se ne
može racionalno objasniti - od prirodnog, onoga što može

SAMOUBISTVO- predstavlja jednu od najuspešnijih istrazivanja i metodološki pokušaji da se na jednom

primeru dokažu neke važne teorijske postavke o društvu kao samostalnom prostoru koje ima prinudni
karakter u odnosu na pojedinca. Takođe, ovaj rad se može smatrati značajnom potvrdom Dirkemovih
teorijskih pretpostavki o značaju društvene integracije i solidarnosti. U ovom delu Dirkem najpre potpuno
otklanja dosadašnja shvatanja o samoubistvu kao direktnoj posledici psiholoških, kliničkih i patoloških
stanja geografski, klimatski i rasno-etnički faktori. Iako je svako samoubistvo ,,čin pojedinca koji pogađa
samo pojedinca“ to je, zapravo, predstavljalo ozbiljan moralni i društveni problem, a Dirkem je bio
zainteresovan za načine na koje sociologija može da postane nauka koja može doprineti rešavanju
konkretnih društvenih problema. Isticanje značaja samoubistva kao društvenog fenomena bilo je važno za
uspostavljanje jasne granice između psihološkog i socijalnog. On potvrđuje neke od njegovih najdubljih
ličnih i teorijskih pretpostavki, kao što je opasnost od savremenog individualizma. Samoubistvo je
fenomen koji protivreči društvenoj solidarnosti i integraciji. Sam Dirkem definiše samoubistvo kao svaki
slučaj smrti koji je, direktno ili indirektno, rezultat pozitivnog ili negativnog čina, koji je izvršila sama žrtva
znajući da taj čin mora dovesti do tog rezultata.Dirkem je zaključio da je društvu predodređeno da daje
određen broj dobrovoljnih smrti, odnosno da su stope samoubistava u datom društvu relativno stabilne iz
godine u godinu i Prema Dirkemu, postoje tri osnovna tipa samoubistva: egoističan,altruistički i anomični.
Zaključio da je pojava samoubistva obrnuto proporcionalna stepenu društvene integracije i regulacije. Što
je veći stepen integracije i solidarnosti, to je niža stopa samoubistava i obrnuto. Istovremeno,
predregulacija i integracija koje potiskuju svaki individualizam takođe dovode do (altruističkog)
samoubistva. Da bi dokazao ovu pretpostavku o obrnutoj vezi između samoubistva i društvene
integracije, Dirkem navodi nekoliko zanimljivih primera. Koristeći statističke izvore, primetio je da od tri
velike verske zajednice najviše stradaju protestanti, zatim katolici, pa Jevreji; ubija se više neoženjenih
muškaraca i neudatih žena nego obrnuto: više pripadnika tzv. slobodnih profesija, a ne radnika, seljaka ili
administrativnog osoblja; ljudi koji nemaju decu ubijaju se više nego oni koji imaju decu. Ovaj Dirkemov
rad pokazao je kako je moguće na najbolji način koristiti statističke izvore u istraživanju i kako koristiti
uporedni metod. Takođe, ovaj deo potvrđuje da sociologija u metodološkom i istraživačkom smislu
zaslužuje naučni status.
DEVIJACIJA -Dirkem je smatrao da je devijacija suštinska komponenta funkcionalnog društva. Smatrao je da
devijacija ima tri moguća efekta na društvo: 1.Devijacija izaziva perspektivu i razmišljanja opšte populacije, vodeći
društvenim promenama ukazujući na nedostatak u društvu.2.Devijantna dela mogu podržati postojeće društvene
norme i verovanja prizivanjem stanovništva da disciplinuje aktere.3.Reakcije na devijantne aktivnosti mogle bi
povećati prijateljstvo i socijalnu podršku među stanovništvom pogođenim tom aktivnošću.Dirkemove misli o
devijaciji doprinele su Teoriji deformacija Roberta Mertona.
PEDAGOGIJA -Dirkem govori da je veoma važno razlikovati pedagogiju i vaspitanje. U prilog tome, on govori da se
ova dva pojma često mešaju. Vaspitanje je samo sadržaj (materija) pedagogije i predstavlja dejstvo. Pedagogija je
teorija i predstavlja razmišljanje o stvarima vaspitanja. Vaspitanje se sadrži od dejstva koje, pre svega, vrše roditelji
na decu i stalno je i opšte (postoji kontinuiranost vaspitanja kroz istoriju). Vaspitanje može biti svesno i nesvesno.
Svesno je kada roditelji i učitelji svesno prenose rezultate svog iskustva, a nesvesno je kada prenose primerom,
rečima koje izgovaraju, postupcima koje čine.U definisanju vaspitanja, Dirkem razmatra vaspitne sisteme koji
postoje i koji su postojali i izdvaja njihova zajednička svojstva. Postoje dva elementarna svojstva vaspitanja, a to su:
treba da postoji generacija odraslih i mladih i delovanje koje prvi vrše nad drugima. On takođe razmatra i druga
dva svojstva vaspitanja, da je vaspitanje istovremeno i raznoliko i jedinstveno.Pedagogija sa druge strane, se ne
sastoji iz dejstva već iz teorije. Teorije predstavljaju način da se pojmi vaspitanje, a ne način da se ono praktikuje.
Ponekad se pedagoške teorije razlikuju od postojeće prakse i suprotstavljaju joj se. U pedagogiji kroz istoriju
postoje prekidi, dok je vaspitanje kontinuirano (čovek ne razmišlja uvek, već samo onda kada postoji potreba da
razmišlja).[25]