Емил Диркем (1858 - 1917)

Захваљујући Диркемовом схватању предмета и метода, социологија је 1887. први пут уведена у круг
дисциплина које се изучавају на универзитету (универзитет у Бордоу, курс Педагогија и друштвена наука).
Диркем је желео да одреди предмет проучавања социологије тако да се разликује од свих других наука.
Дефинисао је социологију као науку о друштвеним чињеницама. Друштвене чињенице имају моћ да изврше
присилу на појединца, постоје независно од појединца и опште су у неком друштву. Религија, на пример,
постоји независно у односу на конкретног појединца, постојала је пре његовог рођења и постојаће након
његове смрти. Она утиче на свест и одлуке појединца, а њена принуда је осуда друштва која се јавља уколико
појединац покуша да јој се супротстави.Такође, религија је општа појава јер је заједничка за већину људи.
Друштвене чињенице су и густина становништва, технологија, породица, право, политичке и економске
институције, итд.

Диркем је посебни пажњу посветио и проучавању социолошког метода. Прво и основно правило до кога је
дошао је – Друштвене чињенице се морају проучавати као ствари, морају се посматрати, мерити,
класификовати и објашњавати на вредносно неутралан начин. Потом, друштвене чињенице морају се
објаснити довођењем у везу са другим друштвеним чињеницама. Ова методолошка правила Диркем је
применио у студијама која су се бавиле самоубиством, религијом и поделом друштвеног рада.

Проучавајући самоубиства, Диркем је открио да постоји нешто изван појединаца што их наводи на тај чин.
Истраживање је показало да стопа самоубистава зависи од степена друштвене солидарности, интегрисаности
(повезаности) и регулисаности(уређености) које владају у појединим друштвима.

Диркем је проучавао и објаснио настанак модерног друштва. Најпримитивније облике друштва карактерише
снажна колективна свест – заједничке идеје и веровања. Она појединцима обезбеђује сигурност и извесност,
али од њих се захтева поштовање племенских норми. Традиционална друштва строго кажњавају свако
одступање од норме зато што то вређа колективну свест заједнице. Преступник се осуђује, чиме се јача
колективна свест и тиме обнавља јединство (унутрашња кохезија). У традиционалним друштвима
преовладава солидарност која се заснива на међусобној сличности чланова и Диркем их назива друштва
механичке солидарности.

Што је друштво развијеније, слаби репресивност закона. На основу тога, Диркем је закључио да развој,
усложњавање друштва, води слабљењу колективне свести. Иако заједничка уверења слабе не долази до
распада друштва. Захваљујући подели рада људи у модерним друштвима постају економски међузависни.
Уместо на међусобној сличности, солидарност у модерном друштву заснована је на подели рада. Овакав тип
друштва Диркем назива друштво органске солидарности.

На тај начин Диркем је објаснио да је неоправдан страх да ће индустријализација довести до друштвеног

слома. Услед одређених неправилности у подели рада може се јавити стање аномије. Аномија је одсуство
норми, стање у коме је стари нормативни систем престао да важи, а нови још није успостављен. Тада
појединци раде шта хоће, јер не знају шта се од њих очекује.

Као и сви значајни социолози пре њега, Диркем је покушао да помоћу неколико једноставних претпоставки
објасни све друштвене појаве.

На следећем линку можете се детаљније упознати са овим овим француским социологом, оснивачем
модерне социологије
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%95%D0%BC%D0%B8%D0%BB_%D0%94%D0%B8%D1%80%D0%BA
%D0%B5%D0%BC

Макс Вебер (1864 – 1920)

Вебер је био номиналиста и сматрао је да је друштвено делање основни социолошки

појам, а крајњи циљ социологије – разумевање мотива друштвеног делања.

Друштвено делање је посебна врста људског понашања зато што онај што дела смисао своје радње доводи у
везу са понашањем других. Вебер разликује четири типа делања: Циљнорационално се понаша појединац
који ради остварења свог циља користи најефикаснија средства. Није битно да делање буде у складу са
моралним нормама, већ да се постиже циљ. (нпр.ученик покушава да добије позитивну оцену тако што ће
научити, или преписати како би тачно урадио задатке)

Вредноснорационално дела онај ко нешто ради( или не ради) у складу са осећајем части или неке друге
вредности, без обзира на последице.(ученик неће преписивати због осећања части, иако може добити лошу
оцену)

Традиционално се понаша онај ко реагује у складу са устаљеним начинима и навикама.(Нпр. многи верници
недељом иду у цркву, не размишљајући о томе шта раде)

Афективно се понаша онај ко дела у складу са тренутним душевним стањем.

Најчешће већина активности представља комбинацију две или више врста делања, а претходно наведене
врсте су „идеални типови“ тј. мисаоне конструкције које нам помажу у разумевању стварности.

Разумевање има два значења. Актуелно разумевање је када се разуме смисао конкретног става или
понашања. Разумевање може да значи и разумевање помоћу објашњења, односно разумевање мотива.

Познавање ових типова делања је важно јер се различити облици друштвеног поретка могу објаснити према
преовлађујућем типу делања. Нпр. у модерном капиталистичком друштву преовлађује циљнорационално
делање.

Више о немачком социологу и његовом значајном доприносу можете прочитати на следећем линку:

https://sr.wikipedia.org/sr/Maks_Veber