„Gospa Nola“

ISIDORA SEKULIĆ
1.Gospa Nola je pripovetka iz zbirke „Kronika palanačkog groblja“. Glavni motiv ove pripovetke je
groblje, a pripovetka počinje slikom palanačkog groblja i opisom ličnosti kojima ti grobovi pripadaju.
Glavnu reč u pripovetki ima snažna ličnost, Stanojla Perčinova , koja ne beži od borbe i kojoj je ceo
život borba, napor, muka i samoodricanje. Istorijski dogadjaji su hronološki zapisani, pisac dela se
bavi sudbinama porodica i pojedinaca i govori o prolaznosti i smrti. Pripovetka Gospa Nola je
pripovetka o prolaznosti i uzaludnosti, a sama misao o prolaznosti oplemenjuje sve događanje i sve
opisane živote.

2.Pripovetka Gospa Nola, Isidore Sekulić na mene je ostavila snažan utisak, veoma je poučna i svako
ko je pročita može da izvuče pouku kako o promašenosti života, o prolaznosti koja ne može da
poštedi nikoga, pa ni takve jake ličnosti, kao što je bila gospa Nola, tako i o čoveku i životu uopšte.
Ono što je najupečatljivije za mene je to da je gospa Nola umela da ceni život i rad. Novac nikada nije
čuvala na gomili, nije joj značio, trudila se svima da pomogne. Korist od novca je videla jedino u
školovanju i podizanju dece, zato je njima priuštila sve. Dok je bila još u očevoj kući, gospa Nola je bila
stub porodice, što je u kući Lazarića i nastavila.

3. Gospa Nola je bila kršna žena, poreklom iz Hercegovine. Još u ranoj mladosti, gospa Nola se
izdvajala od ostalih devojaka po svom fizičkom izgledu. Kao dete, Nola živela je na granici između
Srbije i Bosne zajedno sa ocem i majkom. Međutim, majka joj se razbolela i umrla. Nola je bila
formirana ličnost još kao devojka u zavičaju: "Nola je bila redak čovek, sa istaknutim crtama
karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, čovekoljublje". To su glavne crte njenoga karaktera,
koje će se u novoj sredini i novim okolnostima još više razviti. Njen psihološki i moralni lik deluje
gromadno i stameno, izuzetno i fascinantno. Gospa Nola, je bila pojam na salašu i u Palanci. Kada se
kaže gospa Nola, onda se misli samo na dobro, uzorito, izuzetno. Palanka, koja je prozvodila i širila
priče, gradila portrete i beležila skandale, nije mogla da upotrebi gospa Nolino ime sa negativnim
predznakom jer su uz to ime išli samo epiteti: jednostavna, uporna, plemenita, skromna, ponosita,
humana, poštena, čvrsta, darežljiva, hrabra, pravedna, radina, ozbiljna. Sve navedene osobine u
snažnom su kontrastu sa portretom. Njena pojava deluje neskladno i trapavo, "grubo i neotesano";
odevanje isuviše prosto i neprilično njenom imovnom stanju. Strogost, ozbiljnost, oštar i često blago
ironičan jezik, odaju tvrdu osobu i tvrdo srce. Ali iza te maske sakriva se blagorodnost, razumevanje,
toplina, čovečnost i milosrđe "široko prostrte gospa Nole". Nola je gorštačka priroda po rođenju, po
konstituciji, naravi i radinosti. Svesna je da je po visini i snazi na oca a po ostalim osobinama ne liči ni
na oca, ni na majku. Mladiće nije zanimala kao žena pa se sa njima najviše družila, čak je postala
jedan od najboljih lovaca. Kada je došla na gos Tošin salaš kao nevesta, skrenula je pažnju rastom,
izgledom, hodom, snagom. Ali pre svega jednostavnošću i skromnošću. Nekoliko pričalaca iz treće
pripovedne situacije ("Sahrana gospa Nolina") kazuje o gospa Nolinoj pojavi. ’’Velika i jaka kao dobar
momak.’’ ’’Nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac. ’’ ’’Jaka da ne poklecne, pa hrabra
da brani i sebe i druge.’’ Radila je , kako sama kaže, kao nadničar: rano je ustajala i uvek bila tamo
gde se radi. Oblačila se radnički, vrlo jednostavno za ženu koja je bogata: Cipele, prave vojničke
cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, siva suknja, neka bluza, od istog sivog štofa,
kaput do kolena, natrag s prikačkom, a kroz tu prikačku, ako je vetar, prodevena marama od vunice,
da greje krsta. Kosa joj je crna, zalizana, u tvrdu punđu stisnuta. Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv
i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez
rukavica. Tu sliku jednostavnosti i skromnosti upotpunjava "kišobran tamno zelen, ogroman,
zakrpljen, sa debelom motkom i prebijenom kukom", pa "cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se,
i kad se usadi na krupan nos gospa Noli". Takva gospa Nola vozi se štajervagnom koji je starinski,
rasklimatan, tesan a glomazan, blatnjav i prašnjav. Ružno, glomazno, sivo, grubo, prosto — okružuje
gospa Nolu i na posredan način ukazuje na njenu prirodu i karakter. Ta njena jednostavnost i
skromnost izazivaju simpatije salašara. Gospa Nola je neposredna i otvorena u odnosima sa
radnicima, porodicom i okolinom. Bila je stroga, ozbiljna i ponosita, ali poštena i bolećiva prema
tuđim nevoljama. Pomaže crkvu (popove ne voli, prema njima je često oštra i nabusita), udeljuje
prosjacima, pomaže sirotinji. Brine se o svojim radnicima na polju i u kući, prihvata ih kao svoju
čeljad, njihove nevolje su i njene. Iako je bogata, to ne shvata kao sredstvo moći i vladanja tuđim
životima i sudbinama, nego kao mogućnost (i skoro obavezu) da brine o svačijim mukama i izdašno
pomaže onima koji nemaju. Po toj dobroti bila je poznata u palanci i izvan nje: što je više imala,
skromnije je živela i više davala crkvi i sirotinji: "Kroz nevolje su ljudi najbliži rod", običavala je da
kaže. O njenoj dobroti, poštenju i čistom srcu kazuje i jedan detalj: Ako će samo prominuti neku od
svojih njiva, veže džepnicu na vrh kišobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim
barjačetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da može naići... Razumela je ona ljudsku
prirodu, znala je da radnik može i da se opusti, nije želela da nekoga uhvati u neradu i bude prisiljena
da ga otpusti. Gospa Nola je iz nemanja došla u imanje i to je umela da ceni: radila je da održi imanje,
da ostane kakvo je bilo, da se ne rasturi. Ali novac koji je imanje donosilo ona nije gomilala. Njoj
novac nije mnogo značio: kada joj predsednik crkvene opštine traži neki veći prilog, Nola će reći:
"Daću vam, što da ne dam. Nije novac za to da se zakopa. I, pravo da vam priznam, ne znam na šta bi
ga trošila. I nemam na šta da ga trošim". Njeno načelo je bilo: "Novac je tu da ga ljudi potroše
korisno" i da se ta korist, a ne novac, što više umnoži. Tu korist ona je videla u podizanju, školovanju i
zbrinjavanju tuđe dece. Nola je radna i ceni rad i vredne ljude; u radu vidi smisao života, ali ne rad
kao sticanje, nego kao prirodno zanimanje čovekovo i vid egzistencije. Još u očevoj kući postala je
stub kuće i radila "u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom
svojom polusestricom". Kada je došla na veliko imanje gos Toše, sve je manje bila Nola Lazarićka, a
sve više Nola Perčinova - ne gospođa koja uživa u bogatstvu, nego gorštakinja navikla na rad: "Uzela
je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac,
kupce i prodavce, posrednike, advokate". Rano je ustajala, pre svih ukućana, sedala u štajervagn i
kretala na rad, u obilazak imanja, nabavku robe, snabdevanju prodavnica, itd. U nekim trenucima,
kada bi se opustila i počela da razmišlja, ali češće kada je bolesna, vidi sebe kao nadničara, slugu,
roba imanja. Ali rad i posao su ono što čoveku sleduje i što ga čini čovekom. Nola je volela Julicu kao
sestru, ali negde u dubini duše smetala joj je Juličina "talijanska krv" - bila je nežna, prozračna,bez
energije, neradna. Ali kada je Julica posvetila punu pažnju teško bolesnom mužu, u njegovoj nezi
pokazala upornost, požrtvovanost i hrabrost, a pre svega pravednost i milostivost, gospa Nola je
odahnula. Tada je izrekla ono što je godinama mučilo: "Grehota je da kažem, ali sad mi tek jeste
rođena sestra, i poginuću za nju". Ne voli meke, mlake, i neradne ljude - sve ravna prema sebi i svojoj
filozofiji življenja. U toj filozofiji središnje mesto ima rad, posebno rad za druge. Misao o nesumljivojj
prolaznosti, koja na momente dovodi u pitanje smisao življenja i delanja, lebdi nad celom pričom, ali
se snažnije ističe u nekim konkretnim istorijama i iskazima junaka pripovetke. Gospa Nola ukazuje
svome Todoru na prolaznost svega:

Život, moj Todore, proždire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, što je bilo
dosta, postalo malo i jad i sramota...

4. Gospa Nola je ceo život radila, brinula o drugima i usvajala nezbrinutu decu. Prvo se starala o
mlađoj polusestri Julici, pa kasnije o porodici i imanju gospodina Toše.
Julica je bila samo početak, i to podstaknut nepovoljnom porodičnom situacijom. Osećanje
majčinstva je promenilo gospa Nolu i opredelilo njen dalji put i njenu glavnu preokupaciju.
Ubrzo je kao ćerku gledala i, u početku, sluškinju Paulu, pa je u kuću dovela i crkvenjakovog sina,
Srbu. Udomila ga, preobukla i nabavila mu knjige i pribor za školu.
Kasnije joj je za srce prirastao mali (Švaba), Hans, sin Nemca Rajnharta, oštrača noževa, koga je Nola
nazvala Luka. Mali Hans je bio sitno dete, ali pametno i umiljato – obožavalo je gospa Nolu. Nola je u
njemu najviše zavolela vrednoću, pamet i ambiciju.
Ona od Srbe nije očekivala jaku ličnost koliko je želela da liči na Boška, ili bar “na čoveka koji će biti
sličan onima što silaze s planine“. Kada su odrasli, ljudi su se divili Hansovoj karijeri, a Srbinom stasu i
lepoti.
Gospa Nolina ljubav prema deci bila je jednostavna. Zbog njene odbojnosti prema Švabama dugo je
lomila hoće li uzeti Hansa ili ne. Pobedila je čovečnost u Noli i Hansova umiljatost.
Kasnije kada je Hans počeo da dokazuje svoje vrednosti, a Srba ništa ne postiže, kod gospa Nole se
javila neka uvređenost, jer onaj koji je pravi Srbin, ne valja, a “Švaba” je uspeo u životu.

5.Kompozicija dela Gospa Nola je kružna, zatvorena kompozicija, od groblja, grobnica i spomenika,
preko života i rada pojedinca i porodica, pa opet sve do smrti. Stiče se utisak “ispreturane”
kompozicije, jer epizode i situacije nemaju prirodan i logičan hronološki tok, već teku onim
tehnikama koje su pogodne za asocijativno komponovanje i razvijanje priče. Ovakva kompozicija u
skladu je i sa gospa Nolinim životom koji je „sav iz jednog komada“. Priča je, međutim, sastavljena
iz više epizoda i situacija različitog obima: Groblje, grobnice, grobovi. Priča o tome kako je gospa
Nola usvojila Toticu Paulu. Priča o Nolinom karakteruodevanju i njena sahrana. Odeljak o gospa
Nolinom životu i njena priča o njenim roditeljima i sestri Julici. Udaja za Todora Lazarića. Reportaža
o Tošinoj porodici: otac, brat, snaja, deoba, prvi napad. Deo o Tošinom karakteru. Priča o Nolinom i
Tošinom zajedničkom životu. Usvajanje Julice. Svetlost u g. Tošinoj kući. Drugi razbojnički
napad, pljačka i ubistvo gospodina Toše. Gospa Nola se seli sa salaša u varoš. Priča o
usvojenicima Pauli, Srbi i Hansu. Priča o gospa Nolinoj bolesti i pažnji njenih usvojenika. Deo o
gospa Nolinom ozdravljenju i povratku poslovima. Priča o Julicinoj udaji za doktora Mirka, razvodu i
preudaji za Milunšća. Reportaža o životima ljudi u palanci. Srba i Luka. Razlike među njima i gospa
Noline muke. Priča o Julicinom negovanju bolesnog muža i njegova smrt. Priča Julice i Nole o groblju.
Priča Hansa (Luke) i gospa Nola. Venčanje Julice i Srbe. Gospa Nolina smrt. U pripoveci su
dominantna dva osnovna tipa pripovedanja: 

objektivno pripovedanje u trećem licu

subjektivno pripovedanje u prvom licu

Objektivno pripovedanje je hladno, ispunjeno je informacijama o događajima i likovima, vremenu i

prostoru, salašima i palanci. Subjektivno pripovedanje, “JA forma” kazivanja, preovladava u pripoveci
Gospa Nola. Narator je gospa Nola koja skoro u svakoj situaciji preuzima narativnu štafetu od
objektivnog naratora. Njeno kazivanje je ponekad suvo, ali je dinamično, slojevito, lično, emotivno
obojeno, preliveno blagim i blagorodnim humorom.

6.Gospa Nola nam prenosi jednu važnu poruku. To je da nam život prolazi, a mi ga živimo
neispunjeni iz bilo kog razloga, živimo za druge, za reči koje su drugi izgovorili i još mnogih drugih
stvari. Gospa Nola je pravi primer žene koja nije imala život onakav kakav je želela. Njena nesreća je
bila ta što nije mogla imati decu, pa je, kako bi nadoknadila taj nedostatak, usvajala decu iz svog
okruženja, decu čiji roditelji nisu vodili dovoljno računa o njima. Bila je svesna svoje sudbine, ali je
bila hrabra i nije dozvolila da je to porazi. U pripoveci je posvedočeno mnogo umiranja i potpunog
gašenja ili rasturanja porodica. To svedočanstvo uzaludnosti i prolaznosti je groblje.

Sara Maksimović III/1