Психокњижевна анализа романа

,,Нечиста крв“ Борисава Станковића

Ученик: Владимир Аћимовић

Ментор: Наташа Дабовић

Валентина Ранчић

Писац: Борисав Станковић

Књижевни род: епика

Књижевна врста: роман

Место: Врање

Време: Крај XIX и почетак XX века

Састав романа: тридесет и три поглавља

Главни ликови: Софка, Ефенди-Мита, газда Марко, Томча

,,Нечиста крв“ као социолошки роман

Роман ,,Нечиста крв“ представља друштвено-историјску хронику о
новонасталим променама у друштву након ослобођења Врања 1878. године,
изазваним масовним миграцијама сељака у град и крахом епохе феудализма
и кметства, као и старих породица на прелазу у модерно доба. Чобаџијска
имања заузимају доскорашњи кметови, материјално богатство нагло нестаје,
и то доводи до пољуљаног угледа хаџија, и њиховог губљења позиција у
новом друштву, устрепталом усред досељавања богатих сељака, који постају
нова покретачка снага. Због тога се старе породице, покушавајући да задрже
привид престижа спајају са придошлицама. Фабула прати цењену врањску
богаташку породицу од њеног оснивача, Хаџи-Трифуна, кроз њихово
успињање на врх друштвене лествице, и фокусира се на крај ове лозе, период
од пар деценија исприповеданих у тридесет два од тридесет три поглавља
романа.

Појам нечисте крви као главног мотива романа

(,,Нечиста крв“ као биолошки роман)
Роман као средишњи мотив обрађује моралну и биолошку декаденцију
потомака Хаџи-Трифуна, односно ,,нечисту крв“. Етикета и престиж их
наводе на све већу отуђеност од остатка друштва, елитизам, затвореност и
пољуљани систем морално-друштвених вредности, велики број инцестуозних
веза, и стога доводи до бројних аномалија у потомству:

,,И онда све горе и горе ствари. Толико умоболних, узетих,

толико рађања деце са отвореним ранама, умирање у најбољим

годинама, вечито долажење чувених ећима, лекара, бабица,

толико бајање, просипање разним водама, вођење код врачара

по развалинама, по записима и другим местима по околини!“

Управо ова морална посрнућа, удружена са социјалним приликама, породицу

и доводе до пропасти.

„Нечиста крв“ као

психолошки роман

„Нечиста крв“ као централну јунакињу представља младу девојку Софку и

њен унутрашњи свет. Роман је изузетно значајан јер први посвећује толико
пажње психологији својих ликова сугестивно описујући њихова
најскривенија размишљања, мотиве и расуђивања, и смело описује
унутрашњи свет младе девојке, што представља преседан у српској претежно
мушким ликовима оријентисаној књижевности.

Софка

Софка је двадесетшестогодишња лепотица, ћерка Ефенди-Митина, последњи

изданак чувене Хаџи-Трифунове лозе. Црне, меке, тешке косе, бела лица,
црних, крупних очију, она је била вечито недостижна. И сама је била свесна
своје лепоте. Она ју је, као и многе своје претке наводила на осећање
супериорности, повлачењеу самоћу. Свесна своје особености, она представља
карактеристичан лик који се не уклапа у калупе тадашњег друштва и са
својом отвореношћу према свом унутрашњем свету, изузетној борбености и
пркосу према застарелим нормама и стереотипима један је од најснажнијих
женских ликова српске књижевности. Она мушкарце пркосно гледа док они
не скрену поглед, слободно стоји на капији, онаква каква је иначе код куће,
не кријући себе и своју лепоту.

Још један велики контраст у овом роману представља управо та дуалност

њеног карактера-неоспорни секундарни нарцизам са једне:
„И као што је унаоред предвиђала, та је њена лепота
учини ако не гордијом, онда срећнијом... Саму себе је
више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична,
свакидашња лепота, када се постане девојком, и која се
састоји у бујности и набрекнутости снаге, него она друга,
истинска, виша, јача, која се не рађа често, не вене брзо,
све лепша и заноснија бива и од које се при ходу и покрету
осећа мирис њен“.
и (привидни) алтруизам са друге сране, који се манифестује након
отрежњавајуће спознаје да јој отац нема шта обући. Она тада сузбија свој
понос и мири се с тим да је једини начин да породицу спаси од сиромаштва и
продавања куће- да прода саму себе и да се уда за малолетног Томчу.
Међутим и у овом несебичном поступку се може видети њено самољубље.
Она је мишљења да је њена лепота толико света, да јој се не може наћи раван
пар, па да је свакако осуђена да живот проведе с неким мање достојним од
ње.
,,Допуштала је да ће можда сада, тога пролећа, као и увек,
нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу,
привући општу пажњу, али да ће њу својом лепотом моћи да
наткрили, то је било немогућно. Не сада, него никада. Па чак
и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена
да је не може никоја надмашити...она је била уверена да ће сваки
њен муж, па ма ко то био, бити-не онај њен, него други, обичан,
и да ће од сваког морати да трпи и силом подноси да је он грли,
љуби и с њоме ради шта хоће...већ да је са собом одавно начисто
да ће, када се буде удавала, то бити само бол и патња за њу“.

Такође, налазимо њена размишљања о овоме; она је мислила да ће својом

удајом привући општу пажњу и дивљење, и да ће сви бити усхићени њеном
бескрајном жртвом.

„Што одмах, без речи , не пристаде? И по томе би сваки,

Нарочито он, отац јој, знао да она пристаје, не што хоће,
него што се жртвује ради њих, да њих избави сиротиње и беде.
Знали би то, осетили би они, њени, и не само они, него и цео свет.
И онда, колико би порасла, колико би постала велика у очима свих!...
Још има времена да поправи, да се покаже како се жртвује, приноси
себе ради њих, да би они, отац и мати, пошто њој иначе сваком удајом
претстоји бол и патња, од те њене патње имали користи, том
патњом бар њих, оца и матер, ослободила, и живот им осигурала...“

Међутим, и ту се преварила. Свет не мари за њу, он у том њеном акту не

налази ништа друго до дуго траженог повода за исмевање и ругање. Велика
Софка високо је летела, а још ниже-пала. Увидевши ову људску безобзирност
и одсуство емпатије, она у једном од најопсежније описаних свадбених
обичаја, који заузимају већи део књиге- купања у хамаму, коначно, заплаче.
Такође коначно схвата целу цену овог поступка. Жртвоваће своју младост
ради материјалне сигурности, и никада неће доживети да је воли њен драги и
доживети оно о чему је толико пута сањала.

„Међутим, овамо је Софка грцала као никада у животу.

Умалом што наглас није јаукала, тако је плакала.
Пуче јој све пред очима. Би јој све јасно...да ово што она сад
осећа, да све то није због тога што полази за недрагог, већ да је
због другог нечег што је веће и горе. Сада се све свршава. Оно што
је знала, слутила даће доћи, али је досада још било далеко, ето сада је
већ ту, дошло је. Досада бар,иако није никог волела, а оно бар се некоме
надала, чекала га, сневала и у сну га љубила...Више нема коме да се нада,
ни о ком да мисли, а још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је
чезнула, и ако не на јави, а оно бар потајно неговала, све сутрта иде,
одваја се, откида...“

Упркос свему, она од свог људског и емотивног пораза прави тријумф. Њену
патњу нико не може да види, да се њоме наслађује, њена страдања су
мученичка и готово неиздржива. Међутим, она успева да поносито држи
главу горе, и као да тиме исказује врсту револта према том патријархалном
кастијском друштву, чији припадник она по нарави не може бити. Као да
покушава да им каже да је не могу сломити, она је Софка, јединствена и
снажна. Весело љуби свекрову руку, плеше страсно тешко оро, весели се и
све обичаје обавља са инаџијским осмехом. Спушта се са свог трона на дно
друштвене лекције дворећи разуздану Маркову фамилију. И када Томча, због
сазнања да је Софка дошла у њихову кућу новца ради доживи корениту
психолошку промену, она мученички трпи његове батине и садомазохизам.
Када јој нуде да бежи, да се врати кући, она одбија. Осећа да је тако морало
бити. Издана од свих, како сопственог оца, тако и мужа, она остаје сама са
собом, рађа децу и пати над пропашћу своје младости, свог живота.
„Али каква деца, какав пород! Једини син, првенац што је
имао неке снаге, јачине док су сва остала била све блеђа,
подбухлија“
 Мисли о нечистој крви море је, не дају јој мира. Њена размишљања о својој
судбини, а уједно и судбини својих потомака представља можда најцнажнији
део романа.

„Све се исто као некада, и сада понавља. Исто као што

од оног њиховог Хаџи-Трифуна њени почели да пропадају,
тако, ево, и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче,
и саме ње. А бар да се с њоме заврши, него се ето продужава
њеном децом, унуцима и праунуцима. И ко зна, нека њена
чукунука, која ће се можда и звати Софком, биће сигурно онако
лепа, бујна, као што она беше, а овако ће свршити, овако ће
за све њих платити главом и њу, Софку, бабу своју проклињати,
и кости јој у гробу на миру не остављати“.

Ипак, не може се оспорити да главни кривац за Софкину судбину нису

биолошки, већ друштвени фактори.

Софкини преци: Цона, Каварола, његов умоболни брат, чал'к Наза, Риста,
прогоне је непрестано. Она осећа њихово наслеђе у својим венама, њихову
нечисту крв:
,,Зато Софка никада није волела да о тим својим прецима мисли,

јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто кријући се

од сама себе, ишла по кући болесна“.

Ова борба између потиснутих нагона и савести, ида и ега један је од

периодичних мотива романа. Она је свесна да је то грех, али понекад му се не
може отргнути.

„ ...као свакда таквим вечерима, када би била тако сама,

 затворена, поче осећати неку драж, и то драж у покретима
тела...Знала је да ће, мада јој је мати на гробљу, кроз неколико
дана, ето, Ускрс и цела ова недеља страсна и плачна, када човек
не треба ни да се насмеје-ипак, ипак, поред тога што би знала
да је грех, њу почеше све више и више обузимати ти осећаји,
та драж, то миље, голицавост“.

Она често у својим страсним маштањима пројектује саму себе у објекат

либида, у „другу Софку“
„И тада већ зна да је настало, ухватило је оно њено, ,, двогубо'',
када осећа да није сама, једна Софка, већ као да је од две Софке.
Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње.
И онда она друга креће да је теши, тепа јој, и милује,да би Софка,
као неки кривац, једва чекала кад ће ноћ, када ће лећи, и онда,
осећајући се сасвим сама,у постељи, моћи се сва предавати тој другој
Софки. Тада осећа како је ова дубоко љуби у уста, рукама јој глади косу,
уноси јој се у недра, у скут...“

Гореспоменута Софкина самозаљубљеност, свест о самој себи као

савршеној,претерана интроспекција доводе до нарцисоидне сексуалности.
Она креира своје друго ја, свој алтер-его. Услед покушаја да пронађе неког
себи равног,она себи и прилази. Из гордог вићења себе као недостижног и
јединственог бића, рађа се осећај празнине и усамљености, и она трага за
неким ко би надоместио дубоку празнину у њој. Ова двогубост, управо је
наслеђе нечисте крви-оличење гордости, издвојености и усамљености са
једне, а вулкана нагона и пожуде са друге стране, који сваког часа прети да
еруптира, али опет јаку вољу да се то субије и не покаже безвлашће саме над
собом. Одраз ових аномалијама и њеног сукоба са самом собом се осликава у
сцени са немим Ванком. Жудећи за мушким бићем, она тражи задовољење
своје телесне пожуде код првог који је наишао- слуге Ванка. Међутим, и овде
до чулног акта не долази, као и у осталом, ни у једном Станковићевом делу,
која су карактеристична по овој „муцавости генија“, том његовом особеном
стилу ломљења мисли и реченица, недоречености и довођења до утиска, да
он има ту још нешто да каже. Софка чак и овде охоло примећује како би
„свака друга подлегла, изгубила се, али она, гнушајући се, само га одбаци од
себе и изађе“. Друго место у роману када она замало губи контролу над
својом нечистом крви јесте када додири Марка у њој буде њену двогубост.
Она међутим успева да јој се одупре, као и у осталом, он.
„Осети како из оне његове руке појури у њу и чисто
је пресече тако јака врелина, и, са њом, тако нешто
чудно , никада до тада неосећано осећање. На ужас
осети како јо се испод његове руке одједном, силом,
против њене воље, поче половина да увија, и прса јој,
као жива, тако уздрхташе и полетеше“.

Она машта о себи, али машта и о неком неодређеном лику , „оном њеном“.
Њена устрептала страст нема објекта, или је објекат недефинисан, и то
доводи до аутодеструкције и нездравих психичких образаца, као и
потенцијане асексуалности. Она пати за неким, али не зна за ким.

„Он висока чела, црних, мало дугих бркова, а сав обучен у свилу
и чоју. Миришу му хаљине од његове развијене снаге...И мада
још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела,
и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на
њеним недрима, кад он падне и кад почне да је грли и уједа“

Међутим, након дубље анализе, овде можемо наићи на родоскрвне

тенденције између Мите и Софке. Овај непостојећи мушкарац који заокупља
њену машту, неодољиво подсећа на опис Ефенди-Мите, са његовим мало
високим челом, црним очима, чоханим оделима, и чувеним дугим брковима,
одликом мушког дела њене породице. Ова пројекција анимуса се може
објаснити одсуством оца из Софкиног живота. Он једнако бива по хановима
преко границе, тргује, послује, долази кући ретко, једанпут годишње након
материјалне кризе, Софка жуди за њим. Одсуство очинске фигуре свакако
утиче на њен развој и немогућност превазилажења ове фазе. На крају романа
нам се чини као да писац нема више снаге да приповеда о Софкиној
трагичној судбини, као да га то лично дубоко потреса. Изузетно му је тешко
да пише о сенци некадашње дивне Софке, црне тешке косе, сада оседеле,
истрошене. Кратко нас само обавести да је на све отупела, проводи дане
испијајући кафе, утапајући тугу у ракији и помажући комшијкама око
најразличитијих ствари. Последња сцена приказује њу како празног погледа
штапом џара неке неодређене шаре по пепелу из камина, са којим се итекако
може поистоветити; и од ње и њене наизглед неугасиве ватре остао је само
пепео којим се Томча игра и џара по њему, како год му се прохте.

Упркос свему овоме, не треба стећи представу о Софки као морално

деградираном и негативном лику. Она представља један од најснажнијих
карактера српске и светске књижевности. Живот ју је шамарао, и направио од
размажене богаташице оронулу силуету и сенку некадашње физичке и
духовне лепоте једног младог бића и жену која бесомучно трпи борећи се за
своју егзистенцију кроз све животне буре. Налазили кривца за ово у њој, оцу,
мужу, друштву или пак судбини, она остаје као један омаж снази људског
духа и челичне воље.

Ефенди-Мита

Ефенди-Мита, отац Софкин представља најзначајнијег лика романа након

Софке. Он се готово увек појављује у неком драматичном центру приче, и
својим себичним поступцима коренито преображава фабулу романа. Он
представља персонификацију једне епохе уопште, особу која очајава и не
може да прихвати, или макар се труди да игнорише, новонастале друштвене
промене. Бежећи од реалности, он одлази у Турску са својим пријатељима
бетовима и ефендијама наводно ради посла, а заправо због недостатка
куражи да се суочи са новом ситуацијом и не би ли избегао судске процесе са
својим доскорашњим слугама, остављајући Тодору и Софку да живе од
милостиње својих пређашњих чивчија и носе лажне вести о њему. Описан
као размажени богаташ, он једнако носи одела скројено специјално за њега,
настоји раскалашном животу својих предака иако је свестан да то више није
могуће.
 „Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки
и арапски говорио него свој матерњи језик. За све је
био туђин и стран, нарочито за толику родбину.
Истина, говорио би покаткад и здравио се с којим
од њих, али више обичаја ради него што је хтео.
Чак ни са оцем и матером, тек покојипут. Није ни
јео с њима доле, у приземној соби. Горе, у гостињској,
морало је да му се поставља и нарочито за њега да се кува,
толики је био пробирач“.

Окорели егоиста и нарцис, одбија да комуницира ни са ким испод његовог

нивоа и прави се да не примећује никога око себе, па се стога слушкиња
Магда бескрајно радује када је он коначно ослови именом и кратко
прокоментарише како је она још увек ту. Понекад се то односи и на
најближе. Док је био на једном од својних многобројних путовања по
Турској, родитељи су му преминули, али гласник „никако није могао да га
пронађе“, па овај није стигао да види родитеље ни мртве.

Иако углавном манифестује потпуно одсуство емпатије и снобизам, док је са

ћерком отвара своје срце, и показује своју нежну страну. Ових момената
Софка се присећа као најрадоснијих у њеном детињнству, а стога и животу.

„Тек доцније, кад Софка поодрасте, он је више

ради ње, Софке, него ради матере, почео се као
разнеживати, и понекипут прилазити к њима.
Сам је почео Софку учити да чита и пише...
И сада, када се тога сети, Софка би почела да
осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних
и при крајевима мало смежураних, мирис његова
одела, а нарочито рукава, из којега се та његова рука
помањала и њу грлила и к себи привлачила“.
Први пут када се појави након дужег одсуства, он долази са гостом који ту
остаје целу ноћ, и Софка предосећа да је у питању купац куће. Она намного
размишља и машта о томе како ће мати, отац и она отићи у Турску, и иако
сиромашни, макар бити заједно. Међутим, преварила се. Мита је за живота
једино Софку волео, али ни њу онолико колико новац и положај. Он пристаје
да њену руку да дванаестогодишњем сину овог госта, у замену за велики
новац. Не би ли у очима света поново био „онај стари Ефенди-Мита“, он
жртвује ћерку јединицу и њену љубав. У једном од кулминација романа,
Ефенди Мита се показује као бездушни егоиста, бескрупулозни лакрдијаш са
комплеском више вредности. Он не разуме како то Софка није задовољна и
понизна пред сваким његовим поступком, и како то да она, попут какве
ствари без поговора ради све што јој се нареди.

„И разгневи се на неблагодарност Сфокину, јер он се

само за њену љубав вратио да је добор удоми.
А то што је даје за младожењу који је још дете,
то није баш толико страшно, колико је страшно
оно његово: што он ето мора са тим Марком,
сељаком,да се пријатељи, да се љуби, са њиме да
живи. Па, поред свега тога, ето још и она-,,неће“,
„не може!...И ја могу, а сви други не могу.
Ја све то могу, ја све морам. Ја? Ефенди-Мита!“

Његовој таштини је орођивање са сељацима најболнији ударац. У томе се

угледа и хипокризија његове личности; сељаци му јесу одвратни, али њихов
новац-не. Губитком богатства и положаја, он се открива као гола кукавица,
егоиста и морално деградирана индивидуа. У тоталној избезумљености, он
кида своје минтане и колије којима су још само поруби опшивени новом,
скупоценом поставом док је све изнутра старо и масно. Ова епизода се може
сматрати алегоријским приказом његове моралне декаденције.

„Софка запрепашћујући се , виде како су само крајеви колије

и минтана његових и то они узани поруби, који пре ходу
лелујају и виде, како су само они били опшивени новом,
 скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела
постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без
поставе са поиспадалим памуком. А сам он, његова снага,
прса, која су му сада била откривена, заударала су на зној,
ханове, непресвлачење, неопраност, масноћу“.

И код њега се примећује наслеђе предака, и у недоличном поступању са

младим девојкама из фамилије на свадби уочавамо инцестуозне тенденције:
„И срећан што га се не боје, обгрљивао би
покоју око стаса и метао јој руку на бедра,
особито на једар јој кук...Али је за њега била
највећа срећа, а особито када би видео како нека,
услед његова све јачег притиска по том њеном
чврстом, набијеном, још мушком руком нетакнутом
бедру, почиње да се заборавља, почиње да се осећа
како је та његова иако стара, спарушкана рука,
ипак мушка“.

Он живи са убеђењем да је изузетно познат и цењен, „да се бегови сматрају

срећним ако он њихов поздрав прими“, иако на самом почетку аутор читаоцу
ставља до знања да се о њима није ни близу говорило колико о њиховим
прецима:

„Више се знало и причало о њеним чукундедама

и прамдедама, него о њима самим: о оцу јој, матери,
па чак и њој-Софки“.

Следећи пут када се појави, по други пут мења Софки живот из корена и
упропашћава тешко стечени породични мир. Тражећи новац обећан од
покојног Марка, он понижава Томчу и буди у њему потиснуту страну
личности и тим поступком дотиче морално и духовно дно, уједно креиравши
пакао у животу своје ћерке.
 „-Да!-још бешње, обезумљеније, чу како
јој
отац настави.-Зар да ми није обећао паре,
и то какве, зар бих ја дао, не за тебе, него
за вас, моје чедо, кћер? Ко си ти? Шта си ти?
Керпич један, сељак један!“

Овим поступком међутим, он је себе показао као истинског керпича,

истинског олоша, и стога се поставља питање: да ли је школован човек нужно
и образован, односно, продуховљен и да ли је у овој причи позитиван лик
прости Марко, односно Томча, или „чувени“ Ефенди-Мита. Он је
представник једног прохујалог времена феудализма и „аристократије“, али у
модерном добу налазимо исте такве карактеристике и стога гајим сумњу
према том напретку цивилизације који се тако често потенцира. Пре бих
рекао, да је истакнуто морално пропадање тадашњег друштва присутно и
данас, само у другом облику. Потребан нам је још само неки нови Станковић
који ће својом сензитивношћу и пријемчивошћу за психологију изнова
продрети у суштину људске душе.

Томчин психолошки
преображај

Томча је у роману приказан у свега неколико поглавља. Главну улогу у

његовој причи има његов коренити преображај. Он је фактички још дете када
бива ожењен Софком. Она је за њега мајчинска топла фигура која га свему
подучава и одгаја га као сопственог сина, и у осталом централна фигура
његовог живота. Налазимо га како са љубављу и дивљењем Софки
објашњава како ће реновирати кућу; он је сузбио своју негативну страну
наслеђену од оца, и попут њега у Софкином присуству постаје сасвим друга
особа. Једино када се наљути на ког од слуга, Софка у њему види очев бесни
поглед и прибојава се те стране његове личности, која потпуно преовладава
њиме након разговора Ефенди-Митом. Он схвата да Софка није ништа друго
до ствар која се може новцем купити и свака његова представа о њој као
светом бићу се руши. Овде наступа премештај равнотеже његове личности;
из суперега у ид, класична Џекил-Хајд трансформација. Иако је зло мање,
персонификовано у Хајдовој ситној појави, ипак оно у комбинацији са
фамилијарним несвесним-његовом нечистом крви- доводи до доминације
Томчине сенке.

Марко

Газда Марко се читаоцу први пут представља у осмом поглављу као гост
Ефенди-Мите и у размишљањима Софке и мајке испрва купац куће.
Међутим, пратећи изопачене варварске обичаје снохачења, он је дошао да
тражи руку Софке за свог малолетног сина, Томчу, а de facto тражи у Софки
своју љубавницу. Марко је такође припадник старе сељачке породице, јако
утицајан у свом селу и веома богат. Човек је дивљих нагона и вреле крви, али
велики поштавалац лепог и романтичар у дубини душе. Његове моралне
дилеме, борба између нечисте крви предака и своје савести, снова и
хуманости су веома сугестивно описани у приповедању Борисава
Станковића. Он представља једног од најпозитивнијих ликова романа, јер за
разлику од Мите, Марко потискује своју дивљу и негативну страну по цену
живота, и бира да остане човек. Као и у свим Станковићевим ликовима, и у
њему се осликава једна неиживљеност и трагична, евентуално и фатална
промашеност живота. Он се према Софки односи као према нежном цвету
који се мора чувати и неговати, и у њој види нешто њему неприступачно.
Непрестано је дарује поклонима, обасипа пажњом и чини један леп гест када
је приликом прошње упита да ли она сама заиста жели њима бити снаја, јер у
супротном не треба к њему поћи:

„Софке, знаш шта је. Знаш шта ће бити.

Али ја, тата, ако буде судбина да ти то будем,
имам пре свега нешто да те молим. Богом да ти
није просто, ако пристанеш, пре но што се ти
сама решиш; богом да ти није просто ако пођеш
и дођеш у моју кућу, а да ти сама нећеш...
Истина, засада тата нема такву кућу каква треба
 за тебе, али ће тата то теби...“

Он непрестано страхује да ће се Софка предомислити, те у цркви замало што

се не следи од страха видевши Софку како га очајно гледа. Истина је била да
није могла задржати малу знојаву руку Томче, па га је стога погледом
замолила да нешто поводом тога учини. Када су напокон стигли кући, он је
смешта у највећу собу и и наређује да је служе како год она пожели и да јој
се свака жеља угоди. Када треба симболично да прикаже пре него што пређе
праг колико њој од имовине следује, он лавор пуни свим златом које је успео
да понесе.

„-Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају?

-Све, све....-поче он
-Не све, него: шта и колико?
-Ама све!
-Зар и ханове?-као кушајући га питају неки.
-И ханове, и све!-...сипао је Марко и чисто
бректао од среће, задовољства, због толиких
убезекнутих, зачуђених узвика на оволико
злато које у кориту, из воде, спрам светлости
поче да се прелива, засењује и, као неки жив огањ,
да гори и бљешти....“

Једна од најдраматичнијих центара романа представља еипозода његове

борбе са самим собом, борбом између ида, који тражи задовољење нагона
кроз изопачено снохачење, и човечности. С друге стране, он као да покушава
да се освети свом оцу за то што и дан данас не зна да ли му је Томча син, или
брат. Он испитује жену, Тодору, да ли је истина да је овај прикривен обичај
извршио и његов покојни отац тражећи изговор да он то исто уради;

„Ето и сам он, њега је отац сигурно младог женио,

па не можда, него сигурно је ова његова жена,
сада свекрва, прво са оцем његовим, својим свекром,
живела! И овај сада његов син није његов син, него
 ваљда брат...
И Софка је осећала да од тога њенога признања-
и то не да она каже,потврди, него он то само осети
у њеном гласу, забуни, у каквом усклику-зависи све.
То му сада треба, да би му то био изговор, да би
онда и он, као уинат, као светећи се њој, жени,
и своме покојном оцу, одмах овамо код ње, Софке“.

У наступу беса, он удара жену и упућује се ка Софкиној соби, где она лежи
скривајући се од болне трагедије својих поражених снова. Међутим испред
врата у његовој души води се дивовска борба. Он проклиње свога оца што га
је оженио младог, и што никада неће спознати љубавну страст, каје се због
свог понашања према Тодори, која такође није крива; и она је на исти начин
испрошена и доведена за дечака, и њена младост је била уништена. Нема
срца да упропасти још нечију младост, стид га је да се врати жени, побеђује
самог себе, свог највећег непријатеља, и одлази на путовање са којег унапред
зна да се неће вратити. Овим поступком је демантовао управо главну идеју
романа-да ми носимо грех у себи, у својој крви, и да му се не можемо
одупрети; ипак одлучујући фактор није биолошки. У томе он представља
потпуни контраст Мити и директан ударац Фројду, тријумф људскости! Увек
постоји избор, и сав је наш.