Универзитет уметности у Београду

Факултет музичке уметности

Катедра за музичку теорију

Владимир Аћимовић

КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА
ПРЕЛУДИЈУМА У БЕ-МОЛУ (ДТК 1)
ЈОХАНА СЕБАСТИЈАНА БАХА
У ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ СВЈАТОСЛАВА
РИХТЕРА И ЏОАНЕ МАКГРЕГОР
Есеј из предмета Анализа музичког дела 1

наставник: др Ивана Илић, доц.

сарадник: Атила Сабо, наставник стручног предмета

Београд, 2019.
 Увод

Hermann Keller, Das Wohltemperierte Klavier von Johann Sebastian Bach Werk und
Wiedergabe (Kassel; Bärenreiter, 1965)

David Ledbetter, Bach´s Well-tempered Clavier, the 448 preludes and fugues (New Haven:
Yale University Press, 2002)

Wilhelm Werker, Studien über die Symmetrie im Bau der Fugen und die motivische
Zusammengehörigkeit der Präludien und Fugen des „Wohltemperierten Klaviers“ von
Johann Sebastian Bach (Leipzig: Breitkopf & Härtel, 1922)

- Siglind Bruhn - J.S. Bach's Well-Tempered Clavier: In-depth Analysis and

Interpretation 1993, http://edition-gorz.de/bruhn4-engl.html
-
Разрада
Овај прелудијум представља једно од најмрачнијих Бахових дела, самим тим и једно
од најинтересантнијих у Добротемперованом клавиру, које својим карактеристикама
одскаче од остатка збирке. Једини је прелудијум писан хомофоно, акордски, без
икаквих орнамената у тексту. Могло би се рећи да је писан оргуљски, чему сведоче
бројни оргелпунктови у току дела. Друга ствар која га одликује је поступност
интервалских кретања и изражена ритмичка једноличност. „Ефекат ове ритмичке
уједначености је медитативна атмосфера у којој емоционални преокрети имају
подређену важност“1.Још је Бах схватао трагични призвук б-мола, те га овде мајсторски
користи не би ли музички осликао атмосферу „погребне поворке“. Гласова има до
девет, али претежно је петогласна фактура. Због спорог темпа постоји опасност да се
фразе деле на двотакте, што је погрешно јер прелудијум представља једну
континуирану музичку мисао, која непрестано тече од почетка до краја.
Већ при првом слушању опажамо да су у питању два дијаметрално другачија
извођења, као и две потпуно супротне музичке личности. Најприметнија разлика јесте у
темпу. Рихтеров темпо је далеко флуиднији, а опет ни за тренутак ужурбан или
нервозан, док се Мекгрегор одлучује за спорији темпо у ком постоји могућност да се
мисао распадне, што се међутим не дешава.
1
Siglind Bruhn, J.S. Bach's Well-Tempered Clavier: In-depth Analysis and Interpretation (http://edition-
gorz.de/bruhn4-engl.html, 1993), 289.

2
 Сам приступ делу је потпуно различит. Рихтер ,,по одсуству романтичних
захвата, захтевом да свира неком врстом препарираног пијанистичког звука и да се
контрапунтске линије слажу са минуциозном и мизантропском хладноћом"2 одаје
утисак крајње трансцеденције и једне побожне помирености са судбином. Џоана с
друге стране више негује експресивну, романтичарску страну Баха, са бројним
рубатима и даховима, што никако не прелази границе које постављају епоха и укус, и
иако донекле губи на једном ,,погледу одозго" који толико одговара Баховој личности,
ипак успева да задржи пажњу слушаоца и открије му једну широку палету динамичких
бојења и проницљивости у опажању хармонских промена. То не значи да патња и
субјективност у Рихтеровој интерпретацији нису присутни, само су суптилнији и
дискретнији и над њима влада интелект. У његовој у интерпретацији уопште није
присутан ниједан музички дах или рубато, којим извођење Макгрегор обилује. Једино
на самом крају, у такту бр. 23, након кулминације он прави један једини рубато на
каденцирајућем обрту K64-D7-T (са пикардијском терцом), чиме постиже чаробан
ефекат. У његовом свирању уопште рубата јесу „догађаји“ и она имају дејство какво
„инфлација“ рубата у Џоанином не може имати. Одмах након ове кулминације и
каденце он наставља sotto voce a tempo, чиме јасно ставља до знања да је „прави“
завршетак прелудијума заправо у т. 23. Томе сведочи и чињеница да у т. 24 имамо само
плагалну каденцу. Џоана, пак, прави два рубата; на аутентичној, па опет, на плагалној
каденци.
Друга ствар коју бих издвојио јесте перцепција и подела теме. Џоана тему чује
као два гласа која се налазе у константном дијалогу. Фигура од две шеснаестине и
осмине представља један, а фигура од две осмине у наставку други глас. Она их јасно
одваја музичким дахом. На тај начин с једне стране постиже интересантан и
оригиналан дијалог у теми, а с друге дели музичку мисао, те губи на јединству целине.
Рихтер као да цео прелудијум посматра као једну јединствену тему, као орао са висине
(наци цитат нејгауза за рихтера). Као што сам споменуо, његово извођење краси
блажени спокој и дубина, док Џоани помало фали тај унутрашњи мир, што је приметно
већ при првим тактовима дела, који треба да одају утисак као да дело још није почело.
Док Џоана прави градацију у прва два такта, која кулминирају на задњој доби другог
такта на VII65, Рихтер води све гласове равно, без икаквог развитка. Притом не могу да
не приметим у Џоанином извођењу да она константно потенцира репетиране педалне

2
Вгзв

3
тонове, у овом случају не ради извлачења какве контрапунктске линије, већ као
градациони елемент музичког тока.
Даље бих упоредио третман вођења деоница у овим интерпретацијама. Рихтер
примат даје сопрану, док Џоана налази занимљивије контрапунктске линије које веома
јасно истиче, ризикујући са друге стране да неке друге изгуби из вида. Рихтеру ипак
ниједна линија не промиче, сваку верно води, само је одан структури и дисциплини
изнад свега и не жели да са њих скреће пажњу. Он свира једноставно, концизно и
допушта да га музика сама води.