Faust prepričano delo + analiza likova (Gete)

Johan Volfgang Gete (1749–1832) smatra se najvećim nemačkim pesnikom, piscem, vrhunskim
filozofom, naučnikom i političarem. Izuzetno svestrana ličnost kao što je bio Gete, svojim
književnim stvaralaštvom objedinio je čak tri književna pravca: neoklasicizam, sentimentalizam i
romantizam, a njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade. Široko
obrazovanje, stalna putovanja, bogato životno iskustvo, disciplina rada – učinili su Getea veoma
plodnim stvaraocem, čiji je opus podjednako veliki kako u književnosti, tako i u nauci.

Najpoznatija književna dela se mogu žanrovski razvrstati i to na: pesme: Rimske

elegije (1788), Zapadno-istočni divan (1819); drame: Gec od Berlinhingena (1772), Ifigenija na
Tavridi (1788), Taso (1788), Faust 1 (1808), Faust 2 (1832); romani: Jadi mladoga
Vertera (1744), Godine učenja Vilhema Majstera (1796), Godine putovanja Vilhema
Majstera (1821); epovi: Herman i Doroteja (1796), dok je najveći deo Geteovih naučnih radova
sadržan u knjigama: Metamorfoza bilјaka, Teorija boja, Putovanje Italijom, Posmrtna posla.

O delu (sadržaj, tema, motivi)

Faust je najpoznatije Geteovo književno delo, ali i jedno od najvećih ostvarenja svetske
književnosti. Gete je sam sebe nazvao „kolektivnim bićem”, koje je dobijalo „svoju hranu od
nebrojano mnogo različitih pojedinaca, od neznalica i mudraca, od lјudi od duha i od glupaka”.
Takvo biće on je ispolјio u brojnim delima, ali najviše i najdublјe upravo u Faustu. Ponekad se
dovodi u pitanje žanrovsko određenje Fausta, ali sam Gete mu je dao oznaku tragedije. Ipak,
čitajući delo može se uočiti da to nije tragedija u klasičnom smislu, te da su prisutni i komedijski,
a čak i parodijski i groteskni elementi. To je osobeno delo u kome se prožima kosmičko i
zemalјsko, metafizičko i lјudsko, spajaju se filozofija i poezija, sukob vode iskustvo i osećanje
nedovolјnosti, sadašnji trenutak i nepresušna težnja za višim i novim.

U Faustu je prisutno više tema: traženje smisla života, preispitivanje granica čovekovih
mogućnosti i spoznaja sveta u potpunoti, koja nije moguća. U osnovi priče je legenda o čoveku
koji je sklopio dogovor sa đavolom, prodavši mu svoju dušu, zarad nečega što je nemoguće
dobiti. Iako je Faust svestrana i inteligentna ličnost, dobar naučnik i lekar, nije mu dovolјno
znanje o svetu, pojavama i zemalјski, dostupnim stvrima koje ima, već želi više, trajnije, želi da
dokuči i odgonetne ono što se ne da saznati, i u tome je Faustova tragedija, jer ono za čim vapi
nikada neće dobiti. Nјegove težnje pokreću relevantna pitanja filozofije i religije, politike, nauke i
etike. Sagledavši ovaj aspekt dela pokreće se metafizičko-egzistencijalni tok radnje i on otvara
raspravu o čovekovim mogućnostima saznanja i rascepu koji rezultira ograničenošću istih.

Kako je Faust prodao dušu đavolu

Faust je izuzetno složena ličnost. Pre svega, on je veliki naučnik i mislilac svog vremena, koji
raspolaže celokupnim znanjem koje mu prilike i trenutak u kome živi nude. Međutim, on stoji
bespomoćan pred tajnama prirode. On želi da upozna snage od kojih je sazdan svet, da dospe do
kosmičkog prostranstva i pomeri granice kojima su omeđane lјudske sposobnosti. Nјegovo
duševno stanje sve više se dovodi u pitanje, jer on želi pošto-poto da ostvari svoje želјe, makar
pomoć potražio u mađijama. U trenutku slabosti, razoren svojim težnjama i zasićen znanjem koje
ima, razočaran svojim nemogućnostima, a radoznao i nestrplјiv, upoznaje Mefista, koji mu nudi
svoje usluge, u zamenu za dogovor koji će biti potvrđen kaplјicom Faustove krvi.

Mefistove usluge ogledale su se u obećanju da će mu on služiti na ovome svetu i da će utoliti

njegove želјe, ali da Faust njega služi na onom svetu. Još u uvodnom Fausta koji
čine Posveta, Predigra u pozorištu i Prolog na nebu postoji jedana zanimlјiva scena. Tačnije,
u Prologu na nebu dat je dijalog koji vode Bog i satana – Mefisto, koji j negator svega i koji
računajući na drugu stranu Faustovog bića, pokušava da ubedi Boga da će ga njegov
sluga izneveriti, jer traži nemoguće i nije zadovolјan onime što mu je Bog pružio, u stvari, da se
Faust nalazi između vere i Boga oličenih u onome što je dostupno njegovim mogućnostima i
njega, Mefista koji je svojevrsna zagonetka i iskušenje. Mefistovoj podsmešlјivoj slici čoveka,
Gospod suprotstavlјa Fausta, čoveka velike aktivnosti i dozvolјava Mefistu da pokuša da ga skrene
sa pravog puta.

Mefisto to sa zadovolјstvom prihvata, zaboravlјajući da je i on sam, kao negacija svega

postojaćeg, samo neizostavan deo u procesu razvoja čoveka i sveta. Tako je Faust sklopio
dogovor sa đavolom i pristao da se kreće kroz svet sa oštroumnim i ciničnim pomoćnikom.

Mefisto: Deo sam snage koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda.

(Mefisto i Faust na putu ka otkrivanju i spoznaji sveta)

Posle skloplјenog dogovora, Mefisto postaje Faustov vodič. On je vrlo složena ličnost. Pre svega,
oličenje je satane, đavola, zlobnog duha – nosilac je i predstavnik principa zla. Prema
hrišćanskom mitu i on je nekada bio anđeo kao i ostali koji su pratili Gospoda, ali onda kada su
neki anđeli pošli za Luciferom, postaju đavoli.

Mefisto nema osećaj za lјubav i razumevanje, prezire dobrotu i u svemu vidi loš i zao smisao. Zato
i Fausta posmatra kao negativnu ličnost. Mefisto mu prilazi na lukav način. Prvo ga prati u obliku
crnog psa, koji već na samom početku sluti zlo i nesreću, a zatim, kada ga Faust povede sa
sobom, pas se transformiše i uvećava, da bi se na kraju pretvorio u maglu iz koje će izaći Mefisto
odeven kao putujući đak, koji odmah, bez ustručavanja i oklevanja otkriva svoje nihilističke
sklonosti. Iako Faust uviđa njegove namere i jasno mu je ko je Mefisto, neostvarena želјa ga
predaje takvoj zlobnoj ličnosti. Međutim, Faustova htenja nisu mala ni obična. On želi da u svojih
grudima oseti sreću i bol celog čovečanstva i nije spreman da se zadovolјi plitkim uživanjima.
Nјegov dotadašnji život koji je uglavnom prolazio unutar hladnih zidova kabineta, sada dobija
drugačiji smisao.

Mefisto odlučuje da ga prvo sporovede kroz mali, a onda i kroz veliki svet. Želi da mu pokaže kako
se život odvija u društvu, van prašnjavih knjiga i miliona informacija i podataka. U sceni koja nosi
naslov Auerbahov podrum u Lajpcigu, Faust će prisustvovati pijanci vesele družine, koja pod
uticajem alkohola lako poprima životinjku narav i ponašanje. Zatim će u Veštičinoj
kuhinji upoznati svet veštica, koje će ga podmladiti, a potom će u ogledalu videti i žensku lepotu,
kao nagoveštaj da će uskoro upoznati Margaretu i osetiti veliku lјubav. Mefisto vrlo pažlјivo
upravlјa Faustovim želјama; on je đavolske prirode i nije mu problem da i Fausta navede na zlo,
ali on nemo i s gađenjem posmatra Mefistove ironične dosetke, neprikladne šale, njegovu mržnju i
sarkazam.

Svestan je da mu ne može doneti ništa dobro, jer je neumoran u uništavanju svakog dobrog i
plemenitog dela, a brz u sejanju zla, ali mu se ipak prepušta, dozvolјava da ga vodi. Iako mu
pomaže da oseti lјubav, s druge strane mu tu lјubav ukraćuje, čineći ga grešnikom – jer Gretino
duševno stanje donekle je posledica Faustovog ponašanja. Iako se bacio đavolu u naručje iz očaja
i razočarenja, za Fausta ipak ima nade i milosti. Tek će na kraju shvatiti da je najkorisniji rad
stvaranje za druge – za bližnje. U takvom radu, najzad i večito nezadovolјni Faust pronalazi
smisao i nazire svoju sreću. Samo takav trenutak, koji je deo sadašnjosti i prava je sfera
čovekova može biti klјuč za sreću, a Gospod će oprostiti sve grehe isrenom pokajniku.

Ma koliko da je Faust po mnogim osobinama izuzetna i neobična ličnost, njegovi doživlјaji ipak
nisu čisto individualni – imaju mnogo tipkog i simboličkog. Već po tome što njegova tragedija
počinje i završava se na nebi, ona se može uzeti kao simbol čovekovog puta kroz život, borbe
između duha i tela, između pozitivnih i negativnih osobina lјudske prirode; kao simbol čovekove
težnje za pomeranjem granica koje su čvrste i trajne, kao izvor greha začet u čovekovim
nezadovolјstvima samim sobom i uopšte, kao simbol večitih opozicija – dobro i zlo, lјubav i
mržnja.

Margareta i Faust

Odnos Margarete (Grete) i Fausta zanimlјiva je jer nastaje iz neobične situacije – posredstvom
samog đavola, koji dozvolјava Faustu, otuđenom i večito usamlјeno da oseti strast, emociju, da se
zalјubi i zavoli. Ipak, njemu će ta lјubav ujedno biti i veliki greh.

Ovo je priča o lјubavi učenog gospodina i velikog naučnika i mislioca i obične devojke iz naroda,
ali najlepše, lјupke i u isto vreme jednostavne i odlučne – prilikom njihovog prvog susreta, Greta
odbija da je on otprati do kuće. Ovakva odlučnost i otresitost potvrdiće Faustu da je Greta
devojka koju on želi da lјubi i voli, jer je ne krasi samo fizička lepota nego i unutrašnja. Ipak,
Faust je koliko zalјublјen, toliko i sebičan, jer ne želi da čeka da se Greta zalјubi u njega, nego
zahteva od Mefista da ubrza stvari: „Čuj, onu curu moraš mi privesti!”. Ipak, takvo njegovo htenje
zapravo je posledica njegovog dugogodišnjeg rada u nauci i izolovanosti koju mu je ona donela, te
on nije mogao i nije imao gde ranije spoznati lјubav.

Kako god, Faust je zaista zavoleo Gretu, čistu, detinjastu, čednu, neprosvećenu i ona se toj
lјubavi sasvim predala, znajući pritom da Faust ne ide u crkvu na ispovest, da ne poštuje svete
tajne, da je bez hrišćanstva koje je duboko ukorenjeno u njenoj duši. Na duši je ponela greh zbog
smrti majke i brata, doživela je morali i duševni slom i nakon svega toga dospela u tamnicu. Ipak,
ona od početka do kraja ostaje prirodna i čista – moralni lik, jer je njena nesreća nametnuta, ona
postaje stradalnik zbog lјubavi jer se prepustila čulnom, a i celoj lјubavnoj priči posrednik je
lukavi Mefisto. Tako je, donekle, Greta zapravo, žrtva, iako deluje kao krivac jer je nesmotrenim
postupcima dovela do gubitka porodice.

Najzad, kad Faust pokušava da je spase iz tamnice, ona to odbija, što govori da je želela da plati
cenu svojih grešnih postupaka. Na taj način se završava lјubavna priča Fausta i Grete, a poenta je
u Faustovom ogrešenju o lepotu i čitotu, što je jednim delom bila njegova zasluga, ali veliki
doprinos dao je i Mefisto.