„Čekajući Godoa“ – Semjuel Beket

Semjuel Beket bio je Irski književnik, dramaturg i romanopisac. Rođen je u Dablinu, 1906.
godine. Njegovo najpoznatije delo je drama „Čekajući Godoa“, napisana 1948. a objavljena
1952. godine. Iako je napisao nekoliko romana, uspeh je postigao u dramama; u njima prikazuje
besmislenost života i čovekovu bespomoćnost, kao i pesimističnu perspektivu sveta. Nobelovu
nagradu za književnost dobio je 1969. godine; Beket se smatra najznačajnijim piscem pozorišnih
dela i jednim od glavnih zastupnika „teatra apsurda“; to je termin koji se koristi za predstave
fikcije apsurda. Preminuo je u Parizu, 1989. godine.

„Čekajući Godoa“ je dramsko delo bogato dijalogom koji se svodi na konverzaciju dve
skitnice, Vladimira i Estragona koji čekaju da se pojavi Godo, njihov „Spasitelj“. Godo je
fiktivni lik, koji se spominje ali ne pojavljuje u delu, predstavlja metaforu za rešenje problema
glavnih junaka. Celo delo je alegorično.
U ovoj drami ne postoji određena radnja niti logički redosled; umesto fabule, predvlađuje
unutrašnja melanholija. Ima mnogo ćutanja i nepovezanosti. Vreme i mesto radnje su neodređeni
dok motiv ove drame jeste čekanje; Ali ne čekanje u bukvalnom smislu, nego čekanje da se
glavnim junacima nešto dogodi u životu. Njihovo čekanje zapravo prikazuje besmisao ljudskih
postupaka.
Vladimir i Estragon (Didi i Gogo) predstavljaju glavne likove ove drame. Oni su skitnice i
istovremeno najbolji drugovi. Vladimir predstavlja superiornijeg lika ovog dela, obrazovaniji je,
fizički sposobniji, mudriji, dok je Estragon njegova suprotnost.
Poco i Laki su sporedni likovi ovog dela, Poco predstavlja mudrog putnika dok Laki
predstavlja njegovog slugu (roba). Oni se pojavljuju dva puta, jedanput u prvom, i drugi put u
drugom činu. Prilikom svoje prve pojave prekida besmislen dijalog Didija i Gogoa, smesta
pokušava da se prikaže kao nadređen, govori im šta da rade, viče na njih, i istovremeno
zlostavlja Lakija, terajući ga da ispunjava besmislene zadatke. U drugom činu se opet pojavljuju,
prekidaju dijalog glavnih junaka, samo što se ovaj put obojica sruše na pod. Saznajemo da je
Poco oslepeo a Laki iznemogao; napuštaju drugi čin.
Dečak je isto sporedni lik ove drame, on se kao i Poco i Laki pojavljuje samo dva puta
tokom ovog dela, po jedanput u oba čina. Oba puta dolazi da ih obavesti da će Godo doći
sutradan – „Gospodin Godo mi je rekao da vam kažem da neće večeras doći nego zasigurno
sutra.“
Ćutanje i pauze su mnogo izražene u ovoj drami; one služe za odslikavanje atmosfere
odvijanja dijaloga. Možemo reći da se u ovoj drami ne događa nista značajno, ali se događaju
dijalozi i susreti. Junaci samo razgovaraju ili ćute, čudno se kreću, razmišljaju i rade čudne stvari
(npr. često pretresanje šešira i cipela, iz kojih ništa ne ispada).
 Vladimir je jedini lik sa utiskom o prolaznosti vremena, to shvatamo iz situacije kada vidimo
da se jedino on seća događaja iz prvog čina. Pošto Estragon ima problema sa pamćenjem,
Vladimir smatra svoje pamćenje nepouzdanim jer ne može potvrditi da su se ti događaji iz prvog
čina uopšte odigrali. Ono što je veoma specifično kod ovog dela jeste to da nema ni početak ni
kraj, već je ciklično, gde možemo povući paralelu sa „Prokletom avlijom“ Ive Andrića i
„Seobama“ Miloša Crnjanskog. Vladimir je taj koji uočava permanentni krug u kojem su se oni
našli (zaglavili) mada odbija da to prihvati kao istinu i odlučuje da nastavi da čeka Godoa.

Beket ovo delo „zatvara“ na takav način kojim on opet ukazuje na to da ova drama nema
„kraj“, već da je ciklična; Vladimir insistira da se vrate na isto mesto sutra, da (opet) čekaju
Godoa. Pokušavaju da izvrše samoubistvo, ali neuspešno. Dogovaraju se da se obese sutradan,
osim ako Godo ne dođe…