Љубавни троугао у Сеобама

Роман "Сеобе", Милоша Црњанског, немогуће је једноставно жанровски одредити. У

критици се најчешће дефинише као историјски роман у оквиру којег се јавља љубавни
троугао, али и роман са елементима породичног и психолошког романа. У роману је дао лик
човека са свим својим побудама и стрстима које могу довести до трагедије уколико се не
обуздају и смире.
У роману се могу одвојити две слике, једна која прати целокупну слику друштва, војске
и историјских догађаја, а друга слика је индивидуална, која прати личну трагедију породице
Исакович. У центру збивања овог романа налазе се три лика који чине љубавни троугао и
чији међусобни односи представљају саму суштину романа. Та три лика су припадници
породице Исакович: Вук Исакович, његова жена Дафина и његов брат Аранђел. Црњански је
ове ликове градио са пуно пажње и њихове животне судбине уградио у тему о злој судбини
оних Срба који су се исчупали из завичајног корена и развејали по далеким европским
ратиштима. У сваком од њих постоје два живота. Један, реалан, живот који живе и други више
сан, живот који се прижељкује.
Вук Исакович је оличење нагона за покретом и сталним променама места живљења.
Желео је да оде некуд где може да се живи безбрижно, без страха од туђинске власти и вере.
Живећи у заблуди и трошећи време негде у туђини, није био са својом женом и децом. После
неког времена полако је престајао да размишља о кући и изгубио је сваки осећај за породицом.
Аранђел Исаковић је Вукова антитеза. Његов лик је грађен у контрасту са његовим
братом. Он је оличење нагона за устаљивањем, миром и сигурношћу. Трговац, навикао да
граби и узима све што му душа пожели, пружио је руку за својом лепом снахом Дафином, коју
му је брат оставио на чување. Његову чулну жеђ за телом снахе доживљавамо као нагоску
жудњу, а не духовну љубав и потребу. Он настоји да је придобије и осећа немир пред њеним
очима и њеном лепотом. Покушава да бежи од ње, али опет долази њој и доноси јој поклоне.
Тако постаје немоћан пред неморалном жељом да освоји своју снаху.
Госпожа (треба да се напиже ж а не ђ) Дафина је била сиромашна и плашљива девојка,
која се у првој години брака са Вуком пролепшала и постала лепотица на гласу. Она осећа
чежњу према Вуку и њене страсти су јасне. Након одласка њеног мужа, она је постала као
сенка. Стојећи поред прозора и гледајући свој лик у реци, у изокренутој слици, као да
предсказује њен даљи потупак.
Док је Вук на ратишту, у његовој кући, погледи, успутни додири и све већа близина
Вукове жене Дафине и њеног девера Аранђела, завршиће се прељубом и грехом, где њих двоје
проводе ноће заједно. Дафина је одавно очарала девера, у његове мисли и срце се увукла као
анђео, као привиђење, са нестварном лепотом и свежином. Таква лепоте, млада, витка, једра и
снажна, увукла се у мисли Аранђела. С друге стране, Дафина, жељна мужа, његове пажње и
љубави, а узавреле крви, незасите љубави и страсти, чини грех. И онда када чини прељубу,
иако је њена љубав према мужу била не тако велика, она се ипак каје, осећа гађење и презир
због оног што је учинила. Осећај кривице учиниће да Дафина уништи плод у себи, да данима
крвари и болује и на крају умире. Иако је Аранђел био уз њу у њеним последњим тренуцима
живота, он ипак није био њена последња слика. Дафина је последњи пут у својим мислима и
очима видела свог мужа, Вука.
Дафина је постала остварење Аранђеловић снова и дугогодишњих жеља, чежње и
мучења, али је уједно постала и његов први губитак, бол и патља, јер га њена смрт води у
бездан и чини да се по први пут осећа као да је све на свету изгубио. Она је била његова
једина утеха и једино искрено и драгоцено што је имао.