Народни посланик

Нушићева комедија „Народни посланик” инспирисана је политичким приликама у

Србији крајем 19. века. Њена основна тема је исмевање власти и људи који се занесу
идејом да дођу на власт. Описујући изборе за посланике у парламенту, Нушић је савршено
приказао менталитет нашег народа. Он се отворено смејао политичким приликама у
Србији за време владавине Обреновића, паланачком духу и бирократији, хијерархијској
потчињености, жељи да се освоји власт без обзира на недостатак квалитета, лењости,
непромишљености, незаинтересованости државних службеника, спрези власти и полиције,
женској покондирености, плиткоумности, брзоплетости и поводљивости за светом.

У ватру изборне борбе Нушић ће увести паланачког газду Јеврема, његовог станара
и будућег зета адвоката Ивковића, отпуштеног чиновника Срету Нумеру, полицијског
писара Секулића, Јевремову жену Павку и кћер Даницу. Комедија има два паралелна тока
радње, један прати изборну кампању, а други љубавну причу између адвоката Ивковића и
Данице.

Главни лик у комедији је Јеврем Прокић. Он је богати трговац који живи мирним,
али помало учмалим животом. Промена у његовом животу догађа се када, након разговора
са начелником, одлучује да се кандидује за народног посланика. Супарник му је будући зет
Ивковић. Политичка борба приказана у овој комедији осликава српско друштво које је
вековима остало непромењено. Прости и необразовани људи имају амбиције да воде
земљу и доносе важне одлуке и не бирају средства да би дошли на важне функције.
Вршење власти чврсто је повезано са увећавањем личног богатства. Људи теже да буду
блиски политичарима како би остварили своје интересе.

Јеврем не уме да се снађе новим приликама. Он ангажује људе који му наводно

помажу, а заправо сплеткаре како би остварили личну корист. Немоћ, недораслост и
неспособност будућег посланика најбоље су приказани у сцени када се припрема за говор
пред народом. Пошто не може да смисли ни једну реченицу, Јеврем краде говор свог зета.
Испада смешан јер у говору оштро критикује власт, а кандидовао се за посланика испред
владајуће партије.
 Јеврем је изгубио изборе, али пораз прима без љутње и беса. Победио га је његов
будући зет, тако да победа остаје у породици, а Нушић оставља читаоцима да процене да
ли газда Јеврем плаче зато што је изгубио изборе или од среће што ће бити послаников
таст.

Колико год нам се оваква политичка сцена и изборна кампања чинила смешно и
искарикирано, слободно можемо рећи да је то и данас наша стварност. Жеља за влашћу
лако заведе човека и он често не бира средства да ту жељу оствари. Бити на позицији, било
каквој, значи имати моћ, а имати моћ значи контролисати друге људе и остваривати личне
интересе. Можда у оваквом схватању вршења власти треба тражити узрок тешке ситуације
у којој се налази српско друштво.