Народни посланик

Писац: Бранислав Нушић

Књижевни род: драма
Књижевна врста: комедија (комедија нарави)
Тема: Исмејавање власти и људи, описивање стања свести, менталитет и мане једног
друштва у Србији крајем 19. века.

Радња комедије се догађа у малој вароши у Србији, а главни ликови су Јеврем,

Даница, Павка, Срета Нумера, Ивковић и Секулић.

Оно што ова комедија ставља у центар збивања долази из слика паланке,
паланачког живота, атмосфере и менталитета њеног народа, а главно збивање су избори
за посланике у парланенту. Писац је, наиме описивао такозване мале људе. Реч је махом
о обичним људима, најчешће из малих средина, који су послужили писцу да укаже на
друштвене мане, приказујући њихове лоше особине које су на мети критике.

Желећи да, можда нешто промени у свом, на неки начин досадном и учмалом
животу газде у једној српској паланци, не чуди зашто је газда Јеврем постао острашћен и
жељан да успе. А био је толико жељан да постане народни посланик, да је заборавио на
све оно што је чинило његов претходни живот. На крају комедије се примећује колико је
он заправо наиван и несналажљив, макар када је политика у питању. Иако је покушавао
на лош начин да дође до власти, газда Јеврем на крају прихвата пораз и враћа се свом
мирном животу.

Са друге стране, његов будући зет, вереник његове ћерке је представљен као
опозиција, односно критичар власти. Али, он је и газда Јевремов главни супарник.
Међутим, на крају својим поштењем у овој политичкој игри, он односи победу.

Посланичка функција се види као неисцрпни мајдан за лично богаћење кроз

привилегије које посланички мандат пружа. Зато се кандидују они зато што је то у
њиховом интересу, што су у милости локалних власти и који су навикли да се богате
корупцијом и пљачком. О мотивима који подстичу појединце да се кандидују за
народног посланика говоре два места из комедије. За актуелног посланика, кога је власт
одлучила да смени иако је на њеној листи, каже се:

Понамешта, браше, целу своју фамилију и заузе сва места, од проте до

опгитинског стрводера.

Јовица Јеркозић, газда Јевремов конкурент, жели да се нагоди са Јевремом:

Јовица: Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја, са Јевремом треба прво да
разговарам! Па овај... и то да ти кажем... Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и
да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па
после ти иди, ако хоћеш у скупштину. Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо.
Јеврем (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што
да тражим преко хлеба погаче.

Нушић приказује и користољубиве ликове, као што су Срета Нумера и писар

Секулић, што показује изопаченост људи када се домогну онога за чим жуде. Њихови
ликови су слика свих мана друштва, лажних морала и покварености људи. Међутим, оно
што је најхуморичније, јесте писање Јевремовог говора. Ту се разотктива његов стварни
капацитет, који није велики и његова полуписменост.

Друга комична ситуација је држање говора пред народом. Због незнања да

напише сопствени говор, Јеврем је украо говор са стола адвоката Ивковића, у којем се
крутикује власт. Дакле, он прича против себе, износи низ критика на оно што он
представља. То испада веома смешно, али се показује лажна приврженос политичким
странама, које заправо, служе да се само домогне власти. Међутим, ствари крену по злу
увек када се користе недозвољена средства и преваре. Зато се препиркама и
подметањем, преварама и метежу не назире крај.

Међутим, крај ће бити срећан. Љубавни и политички заплети окончани су

онакако како ваља. Адвокат Ивковић је победио на изборима и постао народни
посланик, док је Јеврем исмејан и поражен. Ипак, он из те ситуације излази без срџбе и
гнева, беса и мржње. Свестан је да је изгубио, али можда му се ипак посрећи, с обзиром
на то да му је зет посланик. Наиме, Јевремов лик има за циљ да прикаже патријархалног
и једноставног човека, који је мислио да ће му власт донети веће богатство и углед, а
заправо је испало другачије.

Он је одраз оних који су од власти очекивали све, а који можда нису били
довољно умешни, па нису добили ништа, јер увек постоји неко спретнији. Поред тога,
полуписменост и примитивизан нису за власт, улоге које човеку не пристају, показују да
не треба ни да тежи њима, јер у супротном могу довести до неприлика и проблема, што
јеписац хтео да покаже када је у питању политичка и друштвена сцена оног времена.