Tematika romana Koreni obuhvata stvarnost Srbije 19. veka.

Težište
je na tragici porodice i tragici naroda. Na porodičnom planu su patnje i
nemiri oca i sina: oca muči nemogućnost očuvanja jedinstva porodice
usled pojave porodičnih sukoba i osipanja; sina muči nemogućnost
nastavljanja porodične loze i strah da će sve što je stečeno dospeti u
tuđe ruke. Na nacionalnom planu je tragika naroda koji je podlegao
podelama, političkim sukobima, unutrašnjem razjedanju i slabljenju.
Problemi porodice su, u stvari, problemi naroda u malom: obe
zajednice su u opasnosti od raspada i nestajanja, a uzroci su u njima
samima.

Složena tematika
Predmet romaneskne prnče je gazdinska prerovska porodica Aćima
Katića, koja ima duboke korene još u ustaničkim danima Karađorđeve
Srbije, ali je na kraju 19. veka zahvataju zbivanja koja prete
propadanjem i zatiranjem. Koreni su u davnim precima Vasiliju, Luki
Došljaku i Kati. U tim korenima je dosta mutnog taloga i nejasnih
silueta, tajanstvenih događaja i nerešenih zagonetki, slučajnih rađanja
i nerazjašnjenih umiranja. Stablo je Aćim Katić, prerovski gazda i
moćnik, radikalski prvak i buntovnik koji će dići bunu protiv režima
Obrenovića. Grane su Aćimovi sinovi Đorđe i Vukašin: Đorđe je seoski
gazda i trgovac; Vukašin je intelektualac, francuski đak, koji treba da
nastavi očevu radikalsku politiku. Đorđe oličava korene srpske
buržoazije, Vukašin oličava korene srpske inteligencije, koja se
obrazovala i vaspitala na evropskim idejama.
Tu i počinje romaneskna priča, koja ide u dva pravca: ka savremenim
zbivanjima i ka zbivanjima koja su se odigrala u proteklim i davnašnjim
vremenima. Napušten je hronološki tok, jer je pripovedno vreme
relativno kratko; priča se gradi na asocijativnom principu, pa se u
kratko pripovedno vreme uvode brojne retrospektivne epizode
pripovedanog vremena, koje se proteže u duboku prošlost. Tekuće
vreme (i tekuće događanje) samo je povod da se predoči reljefna slika
vremena, događaja i ljudi u rasponu od jednog veka. Na taj način, u
pozadini porodične istorije, teče istorija Srbije 19. veka od
Karađorđevih dana nacionalnog buđenja do poslednjih decenija, koje
su obeležene stranačkim raskolima, političkim borbama i tiranijom
vlasti.
U pripovednom vremenu romaneskna priča predočava trenutnu
situaciju u porodici Katića. Uvodnu informaciju o porodici pruža Nikola
svojim kazivanjem u Prologu. U prvoj glavi je predočen lični problem
Đorđa Katića (nemogućnost da dobije naslednika), stanje u kući i
problem Aćima Katića (Vukašin ne sledi njegove želje). Druga glava je
posvećena Aćimu Katiću, njegovoj buni i zatvoru, ali uz dosta
retrospektivnih epizoda o njegovoj mladosti i ženidbi. Treća glava
posvećena je Đorđevim i Aćimovim nemirima, u središtu je problem
naslednika. Simka, da bi sačuvala svoje mesto u kući i obezbedila
Đorđu naslednika, podaje se Tolu Dačiću, slugi i nadničaru i rađa
naslednika Adama. Četvrta glava je epilog prethodnih zbivanja: i
Đorđe i Aćim prihvataju Adama kao sina i unuka; Simka umire. U
Epilogu romana je Nikolino kazivanje o daljoj sudbini porodice Katić.
Tumači Korena sagledavali su sadržinu ovoga romana kao slikanje
propadanja patrijarhalne porodice. Međutim, to ne odgovara stvarnim
činjenicama romaneskne priče. Iako ima momenata porodične krize
gazdinske kuće i trenutaka genealoških pretakanja, porodica ne
propada, već nastavlja da opstaje u vremenima koja dolaze, ali se
razliva u dva toka: jedan je prerovski - Adamovo potomstvo, drugi je
beogradski - Vukašinovo potomstvo. Ova dva kraka Aćimove loze
(iako je jedan, onaj Adamov, sa genealoškog aspekta problematičan)
zašla su duboko u istoriju Srbije 20. veka.
Svi glavni akteri romaneskne priče obuzeti su problemom naslednika -
to je osnovni pokretački motiv za delovanje, agens koji pokreće
duševna previranja i emocionalne sudare, nit koja okuplja junake oko
jednog događajnog toka. Iz njega, ili povodom njega, javljaju se i neki
drugi egzistencijalni ili moralni problemi: sukob generacija, političke
borbe, tortura vlasti, bune.
Ađim Katić je čovek zadojen legendama i mitovima, ustaničkim
buntom i posedničkom samouverenošću. Ume da vuče konce
podzemnih političkih obračuna, sve gazi pred sobom kada treba da
ostvari svoj naum ili politički cilj. Njegova samouverenost, fizička i
duhovna snaga isturili su ga kao seljačkog vođu koji ume da iskoristi
masu za svoje političke ciljeve, ali je i dosledan kada treba odbraniti
svoje seljake. Živi u vremenu i mitovima prošlosti, na kojima je
izoštreno njegovo snažno nacionalno osećanje i ponos. Kao takav,
teško se uklapa u novo vreme i njegov duh: zato će trpeti i niz poraza,
koji će ga duboko pogoditi jer diraju njegovo samopouzdanje,
osećanje moći i dostojanstva. Njega će razjedati nemiri i sumnje,
podstaknuti porodičnim ili političkim prilikama. Izdaje ga Đorđe, jer ne
može da održi lozu; izdaje ga Vukašin, jer se priklanja Aćimovim
političkim protivnicima liberalima - nema ni nastavljača politike; a kao
vrhunac, Aćim doživljava razočaranje u rukovodstvo sopstvene
stranke. U tom nizu razočaranja i beznađa, jedina svetla tačka i
oslonac je rođenje unuka Adama, kome će on posvetiti ostatak života.
U ličnosti Đorđa Katića je dvojstvo: na jednoj strani, on je moćnik u
imanju, novcu, ugledu, vladanju i gospodarenju; na drugoj strani, on je
nemoćnik i nesrećnik jer nema poroda, ne može da učvrsti svoje
mesto u porodici i društvu jer je obeležen fizičkim nedostatkom, ne
uspeva da zadobije očevu ljubav koja je okrenuta Vukašinu. Sila i mođ
su spoljašnja obeležja i manifestuju se kroz dijalog koji je siguran,
čvrst i osorljiv - on je gazda Đorđe. U duši, on je slabić obuzet
strahom, očajem i užasom, smrvljen tugom, razočaran životom,
ponižen jalovošću.
Ovaj drugi Đorđe se iskazuje kroz opis psihološkog stanja ili solilokvij:
to je labilan, nesiguran i iskidan govor. Zato se Đorđe sagledava u dva
osnovna lika: lik posednika - smisao za sticanje, snažan, energičan; lik
muškarca - impotentan, smožden svešću o nemoći, ponižen, razjedan
sumnjama u ženinu vernost i strahom od njenog neverstva. Između
ova dva lika nije uspostavljena ravnoteža. Đorđe gazda i posednik
potisnut je u drugi plan; u prvi je izbio Đorđe nemođnik, prokažen i
uvređen.
Ovaj drugi Đorđe je mučen traganjima za identitetom i dokazivanjem,
noćnim morama, mržnjom prema svima za koje misli da se site
njegovom nevoljom, čežnjom za sinom. U trenucima krize, koja je
pojačana pijanstvom, on će od Simke tražiti da ga prevari samo da mu
rodi sina, da bi ubrzo počeo da je kinji kao da je to njena zamisao. I
kada naslednik dođe na svet, za Đorđa nema spokoja: razjeda ga
sumnja u očinstvo, ali je istovremeno prestrašen da u epidemiji ne
izgubi sina. Od početka do kraja romaneskne priče Đorđe je
raspolućena ličnost koja nikako ne može da pronađe izlaz iz
beznadežne situacije.
Simka je jedan od izuzetnih ženskih likova u srpskoj književnosti:
posle Stanke iz Gorskog cara Svetolika Rankovića i Sofke iz Nečiste
krvi Borisava Stankovića, i Simka skreće pažnju na sebe svojim
osobinama i zanimljivom sudbinom. Iz siromašne nadničarske
porodice ulazi u gazdinsku kuću, svesna svoga porekla i svoga
položaja u novoj sredini. Brzo se prilagođava ulozi gazdarice, trpi
Đorđeve uvrede, zdravo rezonuje, vodi je instinkt samoodržanja. Da bi
sačuvala svoje mesto u gazdinskoj kući, ali i da bi prekinula
svakodnevne more i nesanice, ona preuzima inicijativu i podaje se
slugi i nadničaru Toli Dačiću. Simka je žena izvanredne lepote, zdrave
snage, snažnih čežnji. Pati za muškom snagom, ali se užasava od
pomisli na preljubu. Ali kada čini taj korak, ne čini ga iz strasti: to nije
zadovoljavanje uzavrelih čula, nego obavljanje neophodnog posla od
koga zavisi njena sudbina i sudbina imanja Katića.
Vukašin je oličenje nove generacije, koja se, nadahnuta idejama
zapada, otkida od tla tradicije, nacionalne mitologije i etike i kreće
svojim putem intelektualaca evropskog tipa. Ali on je, istovremeno, i
Aćimov sin, odrastao u Prerovu, vaspitavan u duhu tradicije, zadojen
sokovima tla. U njemu će se često buditi duboko nataloženi odsjaji
prošlosti, nacionalnog mita i patrijarhalnog morala. U tim trenucima, ne
samo Vukašin iz Korena nego i Vukašin iz Vremena smrti,
doživljavaće unutrašnje razdore, nezadovoljstva i preispitivanja. Ono
arhaično, što je iz predaka preko Aćima ušlo u Vukašina, nije moglo
da istisne ni obrazovanje, ni novo vreme, ni nova sredina:
Zatim je dugo bio bez ikakvih misli: glava nabijena prazninom. U
njenim šavovima, ukleštena svest oseća samo bol u korenu očiju.
Kasnije: ne, nije istina sve ono što je večeras rekao ocu. Jeste: u Srbiji
se i kolje i psuje, gazi po blatu i živi u mraku, i jede hleb sa sofri u koje
su nekad hajduci urezivali svoju žetvu, istim nožem klali ljude i sekli
hleb, ali... njegovo je to. Aćimov je on sin. Njegova krv i strast. Neka
otac i živi u zabludama seljačkim. A da li sam siguran da su zablude?
Ako su i zablude, otac i ljudi njemu slični veruju i ginu. Svejedno kakav
je život što ga oni kroje. A na šta je on, sin takvog oca, spao danas,
posle petnaest godina učenja i studiranja, posle Pariza i doktorske
titule?... Jesu li ta njegova nova načela - da li su načela? — vredna
jednog velikog Aćimovog razočaranja? Da li će mu, kad zauvek
napusti ovu očevu sobu u Prerovu, kuća koju će kupiti novcem otetim
bratu doneti više radosti i sreće? Mogu li uspeh, karijera, saloni,
društvo konzula, ministara i dvorskih dama da nadoknade gubitak oca,
brata i snage? Hoće li mu taj novi život za koji se sprema biti važniji od
bratovljeve mržnje i očevog prezrenja? Hoće li mu Olgin miraz doneti
više nego što je vernost ocu i sopstvenoj mladosti? Neće se samo
otac stideti što se ženi Togšićevom ćerkom. Kad je bio student, borio
se protiv njega. Šta će reći njegovi bivši drugovi? Bivši?
U Nikoli je mistično i mitsko: on je čovek bez jasnog porekla,
maglovite uloge u romanesknim zbivanjima, letopisac porodice Katića,
izvršilac Aćimović osveta, komentator tekućih zbivanja i proteklih
događaja, pamtilac slika u kojima se meša opšte i pojedinačno, mitsko
i istorijsko. On je tu kao rezoner i objektivni svedok svega što se zbiva
u i oko porodice Katića.

Pripovedanje
Hronika porodice Katića teče na dva nivoa: spoljašnjem i unutrašnjem.
Spoljašnji tok prati zbivanja na egzistencijalnom planu pojedinih aktera
zbivanja, koji je duboko utkan u istoriju naroda. To je konkretan
svakodnevni život, predočen realističkim sredstvima, u tradiciji srpske
proze. Unutrašnji, duhovni tok, pun je emocionalnog naboja,
preispitivanja i dilema; predočen je sredstvima moderne proze:
retrospekcijama, opisom psihološkog stanja i direktnim unutrašnjim
monologom. Svaki od ovih tokova ima i poseban narativni stil: u prvom
je objektivno kazivanje narativnog subjekta - kolokvijalno, izvorno,
jasno i sočno; u drugom je kazivanje stilizovano, dominira refleksija,
jezik je simboličan i poetski nadahnut.
Opis psihoškog stanja i direktni unutrašnji monolog ne pojavljuju se
toliko posebno koliko naizmenično, prožimajući se: u jednom
segmentu smenjuju se opis psihološkog stanja i direktni unutrašnji
monolog:
Isteraće Simku. Zar je to neka žena kad noćas može da spava? Tako
je. Nerotkinja nema dušu. Baš je briga što će njemu, sva krv isteći u
mučenju, nesanici. Šta se koga tiče! Oženiću se devojkom. Neću.
Oženiću se poštenom udovicom koja je rađala decu. Mušku decu.
Crkva ga neće venčati. I ne mora. Glavno je da su deca njegova.
Imanje će na njih preneti. Aćim neće dugo živeti. Aćim... Moja su
deca. Svejedno mu je koja ih je žena rodila.
Opis psihološkog stanja (podvučena mesta) je spoljašnji pristup
unutrašnjem svetu junaka - narativni subjekt kazuje o čemu junak
razmišlja; direktni unutrašnji monolog (nepodvučena mesta, kazivanje
u prvom licu) je mogućnost da se neposredno uđe u svest junaka i
prati njen tok. Ovo dvojako izražavanje unutrašnjeg sveta junaka nije
nikako stvaralački hir piščev, nego sredstvo da se predoči Đorđev
nemir, unutrašnja rastrzanost i nesigurnost.
Često se u jednom segmentu slivaju dijalog, naracija, opis psihološkog
stanja i direktni unutrašnji monolog:
Odrečno maše glavom.
- Još ti mene ne znaš - dušnik mu se zaveza u čvor. Neko ga tupim
kolje. Zna da će ona umreti. Pred smrt se istina govori. On će ga još
više voleti. I nju. Biće bolje pred bogom. Oprostiću ti grehe. Idi
poštena, približava se krevetu. — Znam promuca. Uze joj ruku: kriv
sam. Kazuju i male, sitne oči njegove.
Ovakvo smenjivanje sredstava umetničkog kazivanja povlači i stalno
smenjivanje tačaka gledišta: tačke gledišta narativnog subjekta (u
trećem licu) i tačke gledišta junaka (u prvom licu).
Roman Koreni, u vremenu kada se pojavio, predstavljao je
prekretničko delo na razmeđi tradicionalnog i modernog prosedea.
Tradicionalno je sadržano u izboru tematike i teme za umetničku
obradu, u korišćenju tradicionalnih sredstava i tehnika u oblikovanju
priče, sižea i likova, u realističkom maniru, koji se ogleda u pristupu
tematici, vođenju priče, korišćenju jezičkih sredstava. Moderno je
sadržano u orijentaciji na unutrašnji svet junaka, u predočavanju
složenih psiholoških i emocionalnih lomova, uvođenju tehnike
asocijativnog razvijanja priče, obilnom korišćenju direktnog
unutrašnjeg monologa kao sredstva za samoispoljavanje književnog
junaka. Ovde se direktni unutrašnji monolog pojavljuje u obliku
solilokvija, a u sledećem romanu, Deobama, Ćosić će uvesti tok svesti
kao složeniji oblik direktnog unutrašnjeg monologa.