ГЕНЕРАЦИЈО, ХТЕЛА БИХ ДА ТИ КАЖЕМ ПРЕ НЕГО ШТО СЕ РАСТАНЕМО

Хтела бих да звучим одрасло и мудро, да занемите пред животним

искуством које избија из сваке моје изговорене речи. Али, како? Нисам рођена с
даром за причу као Данило Киш, нити су се у мени сјатиле риме какве је писао
Мирослав Антић. Ја сам само једна осамнаестогодишњакиња која би хтела
свима да поручи да је помало страх од сутрашњице. Не, не стрепим од великих
ратова и великих природних катастрофа. На њих не могу да утичем, њима ће се
бавити они који су стручни или одговорни за њих. Мене је страх од великог
растанка и велике туге. Страх ме је јер сам збуњена и не знам хоћу ли знати с
коферима пуним неких безвезних знања корачати кроз живот. Шта ако се
саплетем и паднем? Шта ако не будем умела да се испрсим пред неком
претњом и уплашена се повучем? Шта ако дозволим себи да ме понесе вртлог
меуспеха…шта ако…

Удахнућу дубоко, скупити у неколико реченица све оно што хоћу да вам
кажем. И нећу бити патетична, ни несигурна. И вас муче исте бриге као мене,
само неки то скривају боље и лакше. Желим да вам кажем да немам илузија да
ћемо променити свет. Па свет „мења“ свака генерација која излази из средње
школе, а свет је још увек исти. Свесна сам тешке ситуације у којој се налазимо,
незапослености, материјалне и духовне беде у коју смо запали. Али, ако смо
научили нешто за протекле четири године, научили смо се љубави и
пријатељству. Хајде да то заузме највише места у оним коферима које ћемо
понети у будућност. И да се враћамо тим драгим успоменама као извору снаге и
еликсиру вечне младости. Сећање на пријатељство и даље остаје пријатељство,
а одржавање блиских веза с људима са којима смо делили протекле четири
године учиниће нас јачим. То је као кад вас професор прозове да одговарате.
Када се одговара из клупе, неколико гласова хорски пружа помоћ и шапуће.
Када изађете пред таблу, онда сте сами. Али, ако пажљиво гледате, приметићете
да неко без гласа сриче одговоре. Читајући с нечијих усана, снаћи ћете се. Е,
управо то је та нит која се не сме покидати. Неко увек мора бити у близини да
сриче одговор и помоге у невољи.

Четири године су прошле као четири годишња доба, изгледале широке

попут четири стране света и истоветне као четири стране квадрата. Само смо се
ми мењали. Пролазили фазе радости и туга, сазревали, расли и мало по мало,
постајали људи. Задатак је извршен, надам се успешно. Дошли смо у ову школу
збуњени променама у свом уму и телу, тој игри природе која увек збуњује
петнаестогодишњаке. Данас смо први пут у оделима, са неким свечаним
фризурама и тако горди. Закорачили смо у свет одраслих, држећи се за руке.
Спремни смо да прескачемо препреке, да препливамо океане и прелетимо
планине. Она група средњошколаца која се још јуче скривала по дворишту да
запали цигарету или поправи размазану маскару, изабраће коначно своје будуће
занимање. Одредиће себи пут којим желе да иду. Неки ће постати брокери,
учитељи, други фудбалери или аутомеханичари. Потом ће се девојке удати,
момци оженити, оплеменити себе новом улогом родитеља…Тражиће у дечијем
осмеху свој и већ за коју годину бринути бриге које су донедавно бринули наши
родитељи. Једног дана ће своје прве клинце испраћати на матуру, свесни како је
живот пролазан, знати да има разлога живети.

Хоћу да вам кажем да се не смемо заборавити. Једни другима смо били

потребни ове четири године, бићемо потребни цео живот. Само ми знамо неке
мале тајне које смо чували од других, а свака особа коју у будућности сретнемо,
може бити важна, али неће знати све оне ситнице о нама које су нас учиниле
оваквим. Не дозволите да заборавимо једни други. Нека овај растанак буде
само привремен, па нека се срећемо с осмехом и бацимо у загрљај једни
другима, као што смо то чинили у свим важним тренуцима у животу.
Прослављали успехе, оплакивали поразе. Верујем у вас! И верујем да ћу увек с
осмехом примити вести о вашем напретку у каријери и да ће ме радовати све
ваше радости. Збогом и нека је са срећом!