Евгеније Оњегин

Роман почиње представљањем главног јунака, Евгенија Оњегина. Рођен је у Петрограду и

детињство му је протекло више у играма и шетњи него у учењу и обавезама. Врло брзо почео
је да се одева по последњој моди и да говори француски што га је учинило правим дендијем.

*Денди (енг.) ‒ елегантан човек, кицош; израз који је означавао (најчешће) писца који
посвећује велику пажњу томе какав утисак оставља својом целокупном личношћу на
околину. Његово понашања врло је слично понашању боема, са тим што денди истиче своје
неприпадање свету обичних тако што своје грађанске манире довод до изузетно високог
степена рафинираности и особености. Одгајан у високом друштву, добро је познавао правила
владања нарочито при посетама бројним салонима и забавама. Иако још млад, брзо се
презаситио сјајем и раскоши увек истог света, и почиње да осећа сплин (чамотињу).

*Сплин (енг.) ‒ лоше расположење; меланхолија без разлога, осећање празнине; термин
посебно долази до изражаја у књижевности када су га почели користити француски песници,
посебно Бодлер.

Почиње да се повлачи у себе, постаје СУВИШАН ЧОВЕК, „отпадник од света“; пише и чита
како би попунио празнину коју осећа, али узалудно. Привидна промена у његовом животу
настаје после очеве смрти када одлази у село и постаје наследник великог имања. У почетку
мисли да ће га природа окрепити, али врло брзо понова запада у чамотињу. Упознаје
Ленског, своју сушту супротност, који га одводи у дом Лариних, где ће упознати и њихове
две кћери ‒ Татјану и Олгу. Слика живота у дому Лариних представљена је идилично.
Татјана је представљена као романтична душа која много чита и живи у илузијама које
сусреће у књигама. Она се заљубљује у Оњегина и пише му веома искрено и емотивно писмо
у коме му изјављује своју љубав, коју Оњегин хладно одбија. Због Оњегиновог удварања
Олги, због његовог плеса и разговора са Олгом, љубоморни Ленски изазива Оњегина на
двобој у коме страда од руке Оњегина, свог дојучерашњег пријатеља. Након убиства
Ленског, убица Оњегин одлази из села, да лута... Татјана, на захтев породице која жели да је
уда, тј. да је удоми и обезбеди јој тако друштвени углед, одлази у Москву где је упознају са
неким кнезом за кога се и удаје. Она добија тако тада углед и удобност, али не и љубав.
Након неколико година долази до сусрета Оњегина и Татјане у коме Оњегин бива очаран
сјајем њене садашње елеганције у високом друштву и њеном лепотом и држањем. Сада
Оњегин, у коме се јавила љубав, пише писмо Татјани и признаје јој то, али она га одбија.
Иако не воли свог мужа, остаје му верна.

Пушкинови типски ликови

ПУШКИНОВИ ПОРТЕТИ ПРИКАЗУЈУ РАЗЛИЧИТЕ ТИПОВЕ, ЛИКОВЕ КОЈИ НЕ
ПРЕДСТАВЉАЈУ САМО АУТЕНТИЧНЕ КАРАКТЕРЕ ВЕЋ ОСОБИНЕ И МАНИР
ЖИВЉЕЊА ЈЕДНОГ ДРУШТВЕНОГ СЛОЈА И ЈЕДНОГ НАРАШТАЈА. Ти ликови
откривају нам позу припадника одређених друштвених слојева, моду коју слепо следе, коју је
је нпр. увео Бајрон, или пре њега нпр. Гете, и која је била подражавана не само од стране
песника и уметника већ и од многих савременика који су живели или се претварали да живе
као боеми и песници. ОЊЕГИН Евгеније Оњегин је типичан романтичарски јунак
бајроновског типа који је одгајан у високом друштву и који је, окружен лажним сјајем и
извештаченом природом таквог света, почео да се осећа као отпадник кога је захватила
чамотиња. ОН НЕМА ИСТИНСКОГ ТЕМЕЉНОГ ОБРАЗОВАЊА, СВЕ ШТО ЗНА
ОДЛИКУЈЕ СЕ ПОВРШНОШЋУ, НОНШАЛАНТНОШЋУ. НИ ДО ЧЕГА И НИ ДО КОГА
МУ НИЈЕ ЗАИСТА СТАЛО И НИШТА МУ НИЈЕ ОДВЕЋ ВАЖНО. НЕ ЗНА ШТА ХОЋЕ,
АЛИ ЗНА ШТА НЕЋЕ. СТАЛНО МУ ЈЕ ДОСАДНО, НИШТА НЕ ДРЖИ ИЛИ НЕ
ЗАВРЕЂУЈЕ ЊЕГОВУ ПАЖЊУ, СВЕ ЈЕ СПРЕМАН ДА ОМАЛОВАЖИ. ДУХ МУ БЛУДИ
ЈЕР НИЈЕ УКОРЕЊЕН НИ У ЧЕМУ. ОЊЕГИН ПРЕДСТАВЉА ЦЕЛУ ЈЕДНУ
ГЕНЕРАЦИЈУ БОГАТИХ ЛЕЊИВАЦА КОЈИ СЕ ОХОЛО ХВАЛЕ ТИМЕ ШТО ИХ НИКО
И НИШТА НЕ ЗАНИМА И У СВОЈОЈ ПРАЗНИНИ ВИДЕ СВОЈУ ВЕЛИЧИНУ КОЈА ИХ,
СМАТРАЈУ, ГОРДО ДЕЛИ ОД ОНИХ КОЈИ ИМАЈУ: СВОЈЕ ИНТЕРЕСЕ, СТРАСТИ,
КАРИЈЕРЕ, ПОРОДИЦЕ, КОЈИ ИМАЈУ ЦИЉЕВЕ, КОЈИ ИМАЈУ ЗАДОВОЉСТВА И
ДУЖНОСТИ, ПОТРЕБЕ, ЖЕЉЕ, ЗНАЊА И ОБРАЗОВАЊЕ И ЧИЈИ ЖИВОТ СЕ ОКРЕЋЕ
ОКО СВЕГА ТОГА. МЛАДИЋИ ПОПУТ ОЊЕГИНА СМАТРАЈУ ТАКАВ ЖИВОТ
ПРОЗАИЧНИМ, ТЕ СТОГА НЕДОСТОЈНИМ ЖИВЉЕЉА И ПРЕЗИРУ И ТАКАВ ЖИВОТ
И ЉУДЕ КОЈИ ГА ЖИВЕ. ОНИ СЕ ОД ДРУГИХ ОКРЕЋУ КА СЕБИ И УЗДИЖУ
СОПСТВЕНУ НАРЦИСОИДНОСТ, АЛИ И ПРЕМА СЕБИ ОНИ СУ ЧЕСТО ИРОНИЧНИ.
ОВА ЊИХОВА ОСОБИНА - СПРЕМНОСТ ДА СЕ ПОДСМЕХНУ СВЕМУ И СВАКОМЕ,
ПА ТАКО И СЕБИ И СВОМ ДЕЛУ, У ИСТОРИЈИ И ТЕОРИЈИ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЗНАТА ЈЕ КАО РОМАНТИЧАРСКА ИРОНИЈА.

РОМАНТИЧАРСКА ИРОНИЈА је поступак којим се песници користе верујући да

иронијом може човек да превазиђе себе и своје природне границе, што је у складу са општим
тежњама романтизма. Иронија, подсмевање РЕЛАТИВИЗУЈЕ СВЕ И СВАКОГА. Оно чему
смо у стању да се ПОДСМЕХНЕМО и смејемо, не може нас угрозити и повредити. Ако смо
нешто пародирали, то смо тиме и омаловажили. Када некога/нешто лишимо атрибута
ОЗБИЉНОСТИ, ми се више не осећамо угроженим и рањивим. Ако никога и ништа не
схватамо озбиљно, па ни себе, СЛОБОДНИ СМО, тј. немамо никаквих обзира, јер сматрамо
обзире и устручавање непотребним у "неозбиљним" ситуацијама и са неозбиљним особама.
Овакво понашање, наравно, нема везе са поштовањем било каквих норми, а где нема
поштовања, нема ни достојанства, ни морала. А ако нема достојанства ни морала, има ли
човека? То је једно занимљиво питање за све нас...

Оњегин се пред нама појављује као младић који живи ноћу обилазећи театар, балет, оперу,
балове, гозбе, клубове........И СВУДА МУ СВЕ БРЗО ДОСАДИ, и свему нађе ману, а ничему
вредност и свему је спреман да се подсмехне. Удвара се девојкама и удатим женама, нема
никаквих при том моралних обзира, изазива на двобој супарнике, пије шампанјац са
друговима, гизда се и кти, проводи сате испред огледала....враћа се из ноћног живота ујутро
и иде у постељу, када су сви у граду који раде увелико устали и кренули за својим
пословима. Охоли је ласкавац, уме свима да се допадне, претвара се да му то није важно, а
труди се да свима буде интригантан и занимљив, дрзак је често и нехајан, склон банчењу,
неверствима, свакој врсти теревенке, и коцкању... Потом га видимо на селу; повлачи се у
себе и губи вољу за велеградским једноличним животом према коме изражава дубоко
ироничан однос. Истовремено, свестан је да је управо у градском и аристократском животу
његово место, а не на селу, где се досађује, јер нико није довољно отмен да би му био друг. У
том расколу, он покушава да пронађе смисао живота и праве вредности на селу, али у томе
не успева. Не проналази себе ни у читању и писању, јер је веома површан и нема довољно
знања, талента, а самим тим ни интересовања за књиге и науку.... Али ни искрена љубав
дивне девојке не покреће га. За њега, Татјана је сувише једноставна, а он је и даље одлучан
да игра улогу коју је Бајрон написао за себе, тј. за свог Чајлда Харолда. Искрену љубав
одбацује зарад своје слободе која је ПОЗА, није та слобода чак ни његова искрена потреба,
што видимо на основу тога што он не зна шта би са том слободом, као ни са својим
слободним временом, и уопште са временом. Он не зна чиме време да испуни.....

ОЊЕГИН постаје типичан „сувишни човек“.Сликајући Оњегинов портрет, Пушкин користи

иронију и како би кроз критичку призму представио мане свог доба, мане генерације
уметника којој је и сам припадао и оних који су позом подражавали Бајронове животне
ставове и начин живљења.
ЛЕНСКИ Ленски је млади спахија, потпуна супротност Оњегину. Поклоник филозофије,
занесен животом, елегични меланхолик, поета, романтик, пун самилости за опште добро
људи. И овај портрет песника Ленског Пушкин слика са много ироније и самоироније.
Подсмевајући се Ленском, подсмева се и себи. Ленски има темељно класично образовање.
Има романтичарске идеале и такве страсти - он је вертеровски лик. Вертер је лик који је
створио Гете у свом роману Патње младог Вертера. Вертер је симбол ватреног срца које је
спремно да живи од љубави и умре за љубав.

ТАТЈАНА Татјана је из властелинске породице, али она је и лик из народа који потврђује
вредности средине из које потиче, склона сањарењу и сентименталној лектири, романтична,
нежна и искрена. татјана осећа много, искрено и дубоко и искрено, борећи се са собом
исказује ипак своја осећања. У њеним осећањима нема нимало позе ни рачуна. Њена осећања
су попут природе коју она толико воли, исконска, невина, чедна, снажна и пуна живота. Њен
лик је Пушкин створио са највише топлине, али и њој се подсмева, као и њеној мајци због
њихове донкихотовске занесености романтичарским романима. Оне желе да живе живот
јунакиња о којима читају, дама које су заљубљене трагично, чије су љубави немогуће и
узвишене, а живот зато испуњен сетом и сањарењем.

СВИ ПУШКИНОВИ ЛИКОВИ ТЕЖЕ ДА ПОДРАЖАВАЈУ ЖИВОТ ЛИКОВА ИЗ

ЛИТЕРАТУРЕ И(ЛИ) ПИСАЦА КОЈИ СУ СТВОРИЛИ ТЕ ЛИКОВЕ. Оњегин је фасциниран
Бајроном и његовим Дон Жуаном и Чајлд Харолдом. Ленски, видимо, подражава песнике
немачког романтизма, нпр. Гетеовог Вертера , Татјана жели да воли и буде вољена као у
руским бајкама и романтичарским романима. ТО ЈЕ ЗАИСТА И БИЛО ТАКО У ТО ВРЕМЕ.
Занимљиво је да су многи младићи опонашали Бајрона, по стилу живљења, облачења,
пози...многи писци су стварали по угледу на њега, опонашајући његов стил, тако је и настао
назив за овакву литературу - бајронизам. Гетеов Вертер, који живи и умире због немогуће и
неоствариве љубави, на крају романа извршиће самоубиство. Постоје подаци који потврђују
да су забележени случајеви самоубиства и међу читаоцима овог Гетеовог романа. Несарећни
у љубави, младићи су следили Вертеров пример.

У којој мери ЖИВОТ МОЖЕ ДА ПОДРАЖАВА ЛИТЕРАТУРУ, НА НАЈБИЗАРНИЈИ

НАЧИН СВЕДОЧИ НЕ ПУШКИНОВО ДЕЛО, ВЕЋ ЊЕГОВ ЖИВОТ, ТАЧНИЈЕ
ПУШКИНОВА СМРТ. ОНАКО КАКО ЋЕ ПОГИНУТИ ЛЕНСКИ, ЖИВОТ ЋЕ ОКОНЧАТИ
И ЊЕГОВ ТВОРАЦ, ПУШКИН. И ПИСАЦ КАО И ЊЕГОВ ЛИК ГИНУ У ДВОБОЈУ
БРАНЕЋИ ЧАСТ ВОЉЕНЕ ДАМЕ.

Пушкин - Писмо Татјане Ларине Одломак драме "Евгеније Онјегин" А.С.Пушкина, у

тумачењу Анамарије Андрашевић, емитован на програму Стереорама, Радио Београда, у
емисији "Музикофилија Поетика". Музика: Петар Чајковски - опера "Евгениј
Оњегин" https://youtu.be/aeDuav903Mw
https://youtu.be/oCpBYN7eR7I Оnjegin (1999) -trailer