РОМАНТИЗАМ У ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Романтизам је књижевна епоха која је обухватила последњу деценију 18. века и

прву трећину 19. века (све до четрдесете године). Своје трагове оставља и касније,
посебно у лирском песништву.
Јавља се као опрека класицизму, најпре у Енглеској, Немачкој и Француској, а
потом и др. земљама. Везан је за револуционарна збивања од 1789. до 1848. у којима је
срушена феудална, а успостављена грађанска Европа. То је доба друштвено-
политичких и националних потреса. Из револуције се изашло са осећањем
разочараности и изневерености. Прокламовани идеали слободе, једнакости и братства
нису остварени, па је грађанска класа незадовољна и клонула. У име те класе
проговорио је уметник-романтичар.
Романтичар је човек незадовољан, отуђен, пун презира према друштву. Он се
осећа као бескућник, прогнан из друштва, стешњен. Пошто се осећа усамљен, вечити
луталица, он интензивира тај доживљај и свуда види заверу против себе. Дакле,
романтичар је човек незадовољан, отуђен. Тај судар са светом и животом означен је
као светски бол.
Романтизам је стилска формација која се схвата као либерализам у
књижевности, као нарушавање правилности, разбијања канона. Истиче свет
човекових осећања, оспорава тезе о античкој уметности као идеалној, тражи своја
изворишта у народној уметности свога народа, али и страним, често до тада
егзотичних народа, па у удаљенијим историјским раздобљима, посебно у средњем
веку.
Романтичари мисле у историјском контексту, па је и читава уметност
постављена у историјски простор и сагледава се у неминовној смени идеја и облика.
Романтичар се удаљава од реалног, конкретног, тежи бескрајном, попут Русоа
који је далеко пре романтичара узвикнуо: Хтео бих да се угушим у универзуму, да се
отиснем у бескрај. Романтичар негује чежњу, било за просторним или временским
даљинама. Симбол те чежње за недостижним идеалима је тзв. плави цвет. Бежи из
стварности у правцу сна и бајке куда га носи необуздана фантазија којој се радо
препушта. Јавља се несебична љубав према властитом народу, његовој прошлости,
култури и посебно према језику. Истичу се борбеност, хероизам и слободољубље.
Природа има вишеструку улогу у уметности романтизма. Она је безмало стална
замена за људско друштво, видар свих друштвених зала и невоља, извор стваралачке
имагинације. По Виктору Игоу песник треба да прима савете само од природе.
Излаз из негације живота и друштва увек је сама личност, титански
предимензионирана. Песник се појављује као свемоћни творац. Верује се да је
свезнајући. Поезија је прва и последња од свег сазнања.
У романтизму је посебно лирика напредовала. Наглашена је њена веза са
музиком. Много се негује љубавна и родољубива песма, затим елегија, ода, балада,
епска песма. Посебан жанр који се негује јесте поема (Бајрон, Пушкин, Љермонтов),
уметничка бајка (Хофман) и историјски роман. Карактеристични су мешовити облици,
између епа и драма, као што је Фауст Јохана Волфганга Гетеа или Његошев Горски
вијенац, на пример. Такође, мешају се уметност, филозофија и религија; бришу се
границе међу њима.
Најзначајнији представници:
француска књижевност: Мадам де Стал, Франсоа Шатобријан (увео појам
светске боли), Алфонс Ламартин, Алфред де Вињи, Виктор Иго;
енглеска књижевност: Вилијам Вордсворт, Самјуел Тејлор Колриџ, Џорџ
Гордон Бајрон, Перси Биш Шели, Џон Китс, Валтер Скот;
 руска књижевност: Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Љермонтов;
немачка књижевност: Хајнрих Хајне, Јохан Волфганг Гете, Новалис, Фридрих
Хелдерлин, Ернест Теодор Хофман;
Ђакомо Леопарди у италијанској књижевности; у мађарској Шандор Петефи; у
пољској Адам Мицкјевич; у хрватској књижевности Иван Мажуранић, Петар
Прерадовић; у словеначкој Франц Прешерн итд.
*
У музици романтизам је већом слободом и јачом изражајношћу потиснуо
равнотежу и умереност класике. Музика сада открива душевна стања, радости и болове
композитора. У све што ствара он уноси трагизам постојања, горчину, интимна
осећања према вољеном бићу, некој идеји или пејзажу. Поред старих облика сонате,
концерта и симфоније, настају нови облици као што је симфонијска поема.
Најзначајнији представници су: Бетовен, Шуберт, Шуман, Менделсон, Вебер,
Лист, Шопен, Берлиоз...
У сликарству се као чести мотиви приказују пејзажи, посебно узбуркано море,
борбе, коњи пуни снаге. Слике се одликују богатим колоритом, контрастом светлости
сенке. Значајни су представници, нпр. Ежен Делакроа, Теодор Жерико...
*

Џорџ Гордон Бајрон (1788–1824) сматра се највећим енглеским романтичаром.

Значајна остварења су му поема Манфред, еп Дон Жуан, песничка збирка Часови
доколице, посебно поема Путовање Чајлда Харолда, која се састоји из четири певања.
Чајлд је преосетљиви јунак, витез-луталица презасићен животом. Он је
усамљени ходочасник који, посвећен себи, својим мислима и осећањима, тражи у
далеким земљама лека својој души. Незадовољан је средином пуној бројних стега и
забрана. Жељан слободе он се предаје пустоловинама. Тако је Чајлд двојник самог
Бајрона.
У првом певању упознајемо младића који напушта родни крај. Дубоко
разочаран у све, Чајлд, из фамилије на гласу, из Албиона, одлучује да свој бол лечи у
туђини. Жели да заборави и девојку која му није одговорила на љубав.
У сутон је на лађи и опрашта се од завичаја, са харфом иу рукама и сетно
певајући песму Лаку ноћ. Огромно, силовито море, узнемирено од таласа, наговештава
младићево неизвесно лутање. На броду су верни слуга и дечак који оплакују све што
напуштају, а Чајд је усамљен и горак јер схвати да он нема за ким ни да жали. Већ види
свој дом обрастао коровом, без огњишта. Чак и његов пас мора да ће наћи другог
господара. Зато витез прижељкује заборав, тужан је и ироничан, спреман да се
препусти тајновитој и изазовној будућности. Стога, гледа у небески и морски бескрај,
годи му кричање галеба, снажни удари ветра, не пушта на растанку са родном обалом
ни сузу. Изазов је пред њим и вера да ће наћи унутарњи мир и смисао свом животу.

Шандор Петефи (1823–1849) мађарски је песник српског порекла. (Крштено

име му је Александар Петровић. Огледао се у лирској и епској поезији, путопису и
роману. Јако је осећао свестки бол и сивило свакидашњице.
У песми Слобода света наглашен је романтичарски идеал слободе. Слобода је
изнад свега, вредност за коју се вреди жртвовати. Слобода целог човечанства! Она даје
смисао човеку као појединцу и читавом људском роду. Лирски субјекат уопште нема
дилему: боље је погинути млад за слободу него у јарму дочекати старост и умрети од
болести и година. Петефијев горди бунтовник просто хрли, радује се да положи личну
жртву на олтар слободе. Говори у име свих поробљених и брани њихово право на
слободу.
 Хајнрих Хајне (1797–1856) велики је немачки лиричар и есејиста.
У песми Лорелај садржано је германско предање о воденој вили Лорелај која је
живела на стрмој стени на реци Рајни. Омамљивала је морнаре божанском лепотом и
песмом, те тако узроковала њихову несрећу, јер су, заслепљени и непажљиви, ударали
о хриди и страдали. Овај епски елеменат, тужни крај, драматичност, сетни тон,
одређују песму као баладу.
Песник приказује реку при заласку сунца кад се све злати и лагано тоне у мрак.
У првом плану је стрма хрид на којој лепотица чешља златним чешљем своју дугу
златну косу. Све заслепљује, и сјај пејзажа и девојчина вилинска лепота. Кад она
певуши тајанствено и умилно, лађар је већ толико очаран, да је трагичан исход
неминован. Он гледа у правцу стене, неопрезан је, изгубљен, омађијан, те доживљава
удес. Тако лепота, за којом човек чезне и за којом трага, која је човеков усуд, постаје и
његов џелат.

Александар Сергејевич Пушкин (1799–1837) највећи је руски романтичар.

Позната дела су, поред лирских песама: роман у стиху Евгеније Оњегин, поема Цигани,
роман Капетанова кћи, Бајка о рибару и рибици, трагедија Борис Годунов, спев Руслан
и Људмила и др.
Поема Цигани представља циганску чергу која прихвата незнанца, Алека, коме
закон прети и који жели да са Циганима потражи слободу у скитњи и лутању. У табор
га доводи лепа Земфира, која му је поклонила љубав. Он је разочаран грађанским
животом и одриче му сваку вредност.
Алеко се навикао на чергарски живот, али није дуго уживао у слободи јер је
слутио да га Земфира више не воли. Љубоморан, сумњичав, он се једне ноћи буде из
кошмарног сна и затиче своју драгу са младим Циганином. У слепом осветничком бесу
Алеко убија љубавнике. После сахране старац казује Алеку да због страшног злочина
мора да бежи, да не може остати у черги. Земфирин отац га кори да је слободу хтео
само себи. Док табор ишчезава у степи, Алеко је сам, изгубљен.
Показало се да Алеко има други поглед на свет, да се самообмањивао. Он остаје
себичан у очекивању слободе само за себе. Суштински се није прилагодио јер
цивилизација се дубоко у њему укоренила. Он је само хтео да се заштити од личног
пораза, није схватао да слобода подразумева несебичност, уважавање потреба и
слободе свих људи око њега, па и Земфире.