На Дрини ћу рија

На Дрини ћу рија је роман српског књижевника и но еловца

Иве Андрића. Роман приповеда о грађењу моста преко реке На Дрини ћуприја
Дрине у осанском граду Вишеграду. Грађење моста наручио је
Мехмед паша Соколовић, чувени званичник Османског царства
који је ио рођени Ср ин из Рудог. Још као мали дечак, Бајица,
одведен је са осталом децом као данак у крви у Цариград.
Упркос раширеном мишљењу, Андрић није до ио Но елову
награду за књижевност за овај роман, већ је, као и сви други
до итници, званично награђен за целокупно књижевно
стваралаштво, а не појединачно дело.[2]

Радња романа траје отприлике четири века и скуп је више

прича повезаних са мостом на Дрини, који је тачка окосница и
главни сим ол нарације. Сам мост представља на неки начин
супротност људској суд ини која је пролазна у односу на
камену грађевину, која је вечна. Око њега се развијају приче о
историјским личностима и езименим ликовима који су плод
пишчеве маште. Роман На Дрини ћу рија, понекад називан и
Прво издање
Ви е ра ска хроника у ужим круговима љу итеља Андрићевог
дјела, карактеришу временски и хронолошки описи живота Настанак
тадашње вишеградске каса е, по многим критичарима пандан Аутор Иво Андрић
Травничкој хроници и Омер а и Ла асу, често названом
сарајевска хроника. Сва три романа приповедају о турским Земља ФНРЈ
временима у Босни и на неки начин и се могла повезати у Језик српски
трилогију. [3] Садржај
Жанр историјски роман
Теме пролазност
Садржај људског живота и
Андрић као хроничар вишеградске касабе вечност моста
Прва епоха Место и/или
Друга епоха време радње Вишеград, БиХ;
Трећа епоха средњи век,
Четврта епоха аусторугарско
Основна обележја Андрићевог приповедања доба и
савремено доба
Историја и легенда у функцији уметничког дела
Митови у функцији сликања временских епоха Издавање

Филозофски аспекти дела: О слободи, судбини и Датум

моћи издавања 1945.

Композиција и структура дела Број страница 366[1]

Општи осврт на мишљења о књижевно-уметничкој Тип медија Меки повез[1]

вредности дела
Преводи
Галерија
Референце
Спољашње везе

Андрић као хроничар вишеградске каса е

УПОЗОРЕЊЕ: Сле е е аљи за ле а или ком ле ан о ис!

У роману „На Дрини ћуприја“ Иво Андрић је хронолошки описао

свакодневни живот вишеградске каса е, која се налази на о али
реке Дрине, где су живели заједно и Турци и хришћани. Главни
лик овог романа јесте мост који код Вишеграда спаја две о але
Дрине, односно Босну са Ср ијом, Запад са Истоком. [4]

У овом роману Андрић је о ухватио три епохе:

Време турског феудалног доба; Мост на Дрини у Вишеграду

Време ратних догађаја на Балкану (анексија Босне и (око 1890.)
Херцеговине);
Година 1914, бура нових времена.

Прва епоха

Прва епоха је до а када је израђен мост. У до а Турака, на месту

где је мост касније постављен, на најужем делу Дрине, путнике је
превозила скела коју је возио увек мрзовољан, спор скелеџија
Јамак. Када су једног новем арског дана Турци од раје узимали Мост на Дрини у Вишеград
данак у крви јавила се прва помисао о настанку моста. У групи 1977.г.
дечака које су одводили, у дечаку из села Соколовића, јавила се
црна пруга. Помислио је да и се уместо тешке, црне скеле која је
превозила путнике, на том месту могао саградити мост. Иако је променио име, веру, живот, завичај,
на црну скелу није за оравио. Тај дечак је постао везир Мехмед паша Соколовић. Као моћник он је
1566. године наредио градњу моста на Дрини на челу са А идагом, својим главним повереником
који је ио немилосрдан и веома строг када је у питању ио рад. Најстроже је кажњен Радисав са
Уништа, јер је покушао да спречи градњу моста. Народ је веровао да од те грађевине неће ништа
испасти. Неки од радника су ноћу рушили оно што су преко дана саградили. Када је А идага сазнао
да радове ометају сами радници, а не вила родарица, наредио је Пљевљаку да их ухвате, да не и
он страдао. Ухватили су Радисава ког су након суровог мучења на или на колац на највишој тачки
још недовршеног моста. То је ила прва људска жртва, чија је крв проливена док се градио мост.
Уместо свирепог и похлепног А идаге долази Ариф ег под чијом управом градња почиње да
напредује. Међутим, несреће су се и даље дешавале, као кад је помоћник мајстора Антонија, црнац,
назван Арапин, погинуо тако што је, при постављању средњег сту а, исти сту пао на њега.

Мост је изграђен 1571. године. На капији моста, са леве стране, на мермерној плочи, написан је
тарих. У њему је написано ко је и када подигао мост на Дрини код Вишеграда. Поред ове лепе
грађевине од истог камена саграђен је хан, караван-серај. О хану се ринуо Даутхоџа Мутевелић и
чинио је све да спасе хан и очува га у животу. После везирове смрти новац је престао да стиже и хан
је пропадао, полако су га сви напуштали, али је једино Даутхоџа остао, све док једног дана није пао с
крова док га је поправљао и погинуо.
У овој епохи описане су и елементарне непогоде које су погодиле становнике каса е. То је ила
велика поплава, када се Дрина 1799. године излила. За каса у је она ила пресудна, јер је уништено
све што су каса лије накупиле за зиму која је претходила. Око Сарајева се појавила куга и колера, и
тада нико није смео да се креће ни ка Сарајеву ни из Сарајева.

Почетком XIX века из ија Карађорђева уна, која је стигла и у вишеградске крајеве те мост постаје
веома важан јер је представљао спону између осанског пашалука и Ср ије. На капији је направљен
дрвени чардак, где падају жртве. Прве главе које су на ијене на колац иле су чичице Јелисија из
Чајнича и младића Мила са Лијеске, а једног јутра испред чардака је осванула и глава попа Михајла.
Једне вечери, пошто је уна утихнула, чардак се запалио и изгорео до темеља.

Поред разних непогода које су се догодиле и које каса лије памте ту је и једна прича о Фати
Авдагиној, младој и лепој девојци из Вељег Луга, која није прихватала ниједног удварача. Њен отац
је прихватио Наил ега из Незука, сина Мустај ега. Фата је Наил егу рекла, и се и о ећала, да Вељи
Луг у Незуке никад неће заћи. Фата није могла да порекне очеву, али ни своју дату реч. На дан свог
венчања кад су прелазили мост, она је на капији сишла са коња, попела се на ограду моста и скочила
у Дрину. Тако је испунила дата о ећања.

Друга епоха

У другој епохи одигравају се нови догађаји који су наметали други начин живота вишеградској
каса и. Турска војска се повлачи, да и почетком 1878. године дошла аустријска. У Вишеград долази
Караманлија који ће покушати да каса лије наговори да крену против Аустрије. У каса и највећи
отпор му пружа Алихоџа Мутевелић.

Андрић живописним детаљима описује процес мењања начина живота у каса и. Године 1900.
поправљају мост, а странци доносе разне новине. У целој каса и, па и на мосту, уведено је
осветљење као и редовно чишћење. Међутим, становници каса е нису лагонаклоно гледали на те
промене. Једна од највећих промена која је највише сметала старијим грађанима каса е, ила је та
што су сада и жене могле изаћи на капију. Стари о ичај је ио да на капији седе само мушкарци који
тамо разговарају о веома итним стварима. Ускоро почињу радови на водоводу и гради се
железничка пруга која иде низ Дрину, што доводи до опадања важности моста. Мост не представља
више спону између Истока и Запада.

И ову епоху о ележиле су трагедије, како каса лија тако и неких странаца. Једна од њих је трагедија
Милана Гласинчанина који је имао велики порок – коцкање. У каса и су сви знали за његове ноћи
проведене у коцкању. Али, једна је привукла пажњу свима, и о њој се дуго причало. Те вечери
Милан се коцкао са неким странцем, на капији моста. Нико не зна ко је ио његов противник.
Многи су мислили да се те вечери коцкао и са самим ђаволом. Милан је изгу ио све што је имао; у
току игре је више пута одлазио до куће по још новца, а кад је њега нестало уложио је све остало што
је имао. Милану је ило потре но доста времена да се опорави од гу итка, а после тога више се
никад није коцкао. Његов порок је прешао на Букус Гаона, младог Јеврејина који је у камену капије
пронашао златник. У каса и се говорило да је пронашао „ђавољи дукат“.

Каса у је погодило и самоу иство младог Грегора Федуна, Руса који је ио у одреду фрајкора и
стражарио је на мосту. На њега је велики утицај имало пролеће које је полако стизало у каса у и око
ње. З ог пролећа расејан и погођен невином лепотом турске девојчице, Федун је преко моста
пропустио и Јакова Чекрлију, хајдука на кога су сви стражари упозорени. Федун је ио свестан своје
грешке и з ог срамоте се у ио.

И поред ових несрећа каса а се развијала. Подигнут је Конак, први хотел - Цалеров хотел, који је
у рзо замењен називом Лотикин хотел. Лотика је водила хотел који је ио сим ол новог стила
живота. Ко није ио прихваћен у овом хотелу као гост, з ог лошег понашања, могао је да оде у
Заријеву механу, где су могли да се шале на рачун Ћорканових несрећних љу ави. Једне вечери сви
из механе су се нашалили и на мосту. Ћоркан, да и доказао да није кукавица, пијан, попео се на
ограду моста, и, иако је ио лед, прешао цео мост.

После двадесетак година од окупације на капији је закачен служ ен проглас о атентату царице
Јелисавете. Ова вест највише је погодила Пјетра Сола, јединог Италијана у каса и, јер је царичин
атентатор ио Италијан.

Трећа епоха

Трећа епоха о ухвата период од до а анексије Босне и Херцеговине (1908—1909) до Балканских

ратова (1912—1913). Андрић овде описује догађаје чији је ио савременик.

У овом периоду оснивају се разне верске и националне странке и организације, у којима су

нај ројнији или млади студенти, који су преко лета долазили у каса у. У младићима који су се
окупљали на мосту Андрић оживљава своју генерацију и теме које су интересовале његове школске
другове. Појављује се читав низ ликова студената и омладинаца, који за време летњих ноћи на мосту
разговарају о политици и напретку. Међу мноштвом ликова издвајају се Стиковић, Галус, Херак и
Никола Гласинчанин. Они представљају Андрићеву генерацију — ватрени и ор ени, али занесени
апстрактним, јер верују да ништа није немогуће.

У каса у стиже војска која у средишњем сту у моста поставља мину. Кафеџија на капији је на авио
грамофон и тако за авља све пролазнике и оне који се задржавају на капији. За каса у је значајно
отварање две анке — српске и муслиманске. Померена је турска граница, железнички сао раћај је
опао, а у каса у долазе Мађар Тердик и његова жена Јулка. Лотикин хотел почиње да гу и на
важности, али Лотика, иако је уморна, није о есхра рена. Она се после сваког гу итка при ере и
настави даље. Током низа година једини се на све промене није навикао Алихоџа, који размишља о
старим временима и не може или не жели да верује у стварност и реалност насталог тренутка. З ог
тога предвиђа мрачну суд ину каса и и њеним становницима.

Четврта епоха

Четврта епоха описује последњу годину хронике, 1914. годину, која је за каса у и мост ила
пресудна. Извршен је атентат на Франца Фердинанда и како се мислило да су Ср и заслужни за
атентат, многи од Ср а ће морати да иду преко границе у Ср ију.

За каса лије то лето је ило изузетно, јер је све ишло на њихову руку. Шљива је родила, поља жита
су огат плод дала, чак се увело и електрично осветљење. Али, на самом почетку тог лета појавила
се епидемија тр ушног тифуса на Увцу, од које је настрадао и каса лијски доктор Балаш. Лотика је
морала да напусти каса у и хотел. Она је, као и увек, з ринула прво породицу, и тек када је остала
сама њу је први пут сва снага одједном издала, и проломио се њен јаук, плач који нико никада до
тада није чуо. Каса у су сви морали да напусте з ог страха да ће ити порушена. Једино је Алихоџа
ио у свом дућану када га је нешто подигло у ваздух. Размишљао је и ходао све теже и теже, док га је
срце полако, али сигурно, издавало. Умро је хроничар и сведок свих важнијих догађаја у малој
вароши. Мост је пресечен на пола. Капија је ила на свом месту, али није ило седмог сту а.

Алихоџа није веровао да се у новим временима може изградити нешто трајно, веровао је у
рушилачку снагу новог света, у митску снагу времена и митску снагу земље која не подноси нешто
што је туђе.

Основна о ележја Андрићевог приповедања

Андрић је писац снажне имагинације. У својим делима прича нам о прошлости људи и о њиховим
суд инама. Пошто је ио изванредан познавалац прилика старе Босне, радња његових романа се
углавном дешава на осанској територији као месту вечитог судара Истока и Запада. Он сам каже:

То је трећи свет у који се слегло све проклетство, услед подељености земље на два света.
То је јунаштво ез славе, мучеништво ез награде.

Андрић је изразити епски приповедач. У своме делу је дистанциран од ликова и догађаја. Тон
његовог приповедања подсећа у многим његовим приповеткама на Шехерезадине приче из 1001
ноћи. Приповеда хронолошки, кроз неколико епоха. На почетку романа даје тачне и прецизне
географске податке да и затим прешао у свет легенде и народних предања. Андрић посматра суму
животних з ивања и у њима тражи некакав смисао и могућ путоказ у нашем егзистирању.

Његови јунаци реагују онако како тражи њихова природа и општа историјска ситуација. Приповеда
у трећем лицу. Између се е и тих догађаја ставља још једно лице, приповедача, а понекад не само
проповедача, већ неколико лица одједном, те на тај начин до ијамо више виђења једног те истог
догађаја.

Андрићева реченица је хармонична, јасна и смирена. Дијалог у Андрићевој прози је размена мисли,
отварање могућности једној личности да саопшти своје мисли другој, а пре свега читаоцу. Основне
карактеристике Андрићеве приповедачке вештине су префињена психолошка анализа, ду око
понирање у суштинске про леме егзистенције и моћ да сугестивном магијом поетске речи дочара
људску и друштвену панораму протеклих векова. Као и сви епски приповедачи, Андрић у свету
види некакву исконску ор у између светла и таме, до ра и зла, живота и ништавила. За човека у
животу види три ослонца: тежњу ка до ру, стваралачку активност у складу са том тежњом и
уметност. Према Андрићу уметност је начин човековог постојања и његове по еде над злом.

У неколико својих дела он описује мостове и чврсте грађевине од камена, где у о рађеном камену
види „ухваћену и овековечену човекову мисао“, јер само трајањем своје мисли човек продужује свој
живот. Мост је главни сим ол романескне нарације. Све пролази, само он остаје да укаже на
трошност људске суд ине. Користећи народна предања, а пре свега огатство своје маште и осећања
света, Андрић је подигао монументалну уметничку грађевину у књижевности наше епохе.

Историја и легенда у функцији уметничког дела

У Андрићевим делима преплиће се историјско и митско, јава и сан. Према Андрићу историја је
арена човекове животне итке и представља оквир његове суд ине. Легенда служи како и се
човекова страдања и патње упамтиле. Тре а ослушкивати легенде, те трагове колективних људских
настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше суд ине.

У роману На Дрини ћуприја постоје елементи мита у потпуно реалним, друштвено-историјским

оквирима. Након географског приказа каса е, писац одмах прелази у легенду. Док мост није ни
постојао, Андрић осликава како је изгледало прелажење преко моста приликом сакупљања данка у
крви. Историјски је то ило одвођење хришћанске деце у јањичаре - турску војску, за којима су,
окамењене у олу, на о али остајале мајке. Овде се као легенда јавља „црна пруга“, сим ол ола и
пресецања у грудима. Кроз свест деце која одрастају уз мост паралелно се преплићу јава и сан кроз
два лика: Мехмед-пашу Соколовића и Неимара Рада, који су заслужни за подизање моста. Први је
историјска личност, док је други лик из народног предања, заслужан за све велике грађевине.
Легенде нажалост траже жртве да и опстале. Зидање моста на Дрини је као друга варијанта песме
Зидање Скадра, где је у темеље узидана млада Гојковица, док су овде то лизанци Стоја и Остоја.
Отвори који су остављени да и деца ила храњена млечним трагом сим олишу трајност и вечност
живота.

Док је трајала градња моста арем један лик је морао да се искристалише у легенду, који и осликао
протест против грађевина које траже такве жртве. То је Радисав са Уништа. Да и се оправдао, он
при егава легенди о вили- родарици која преко ноћи руши што се сагради. Његова казна личи на
мит о Христовом страдању. Мост је настао као ео, гладак и витак у оштром, мрком и растрганом
пределу, суровом и дивљем, али наликује елој птици која се за тренутак спустила на тај крш, да
предахне. Ово веома подсећа на легенду коју у роману „На Дрини ћуприја“ прича Алихоџа, према
којој је Земља ила глатка површина док је „шејтан“ није ноктима изгре ао, стварајући
непремостиве јазове. Онда је Алах послао своје „мелеће“ – анђеле који су раширили крила да и
људи могли да прелазе преко провалија. Према овој легенди, људи су од анђела научили да граде
мостове.

У петом поглављу се говори о повлачењу Турака из Мађарске крајем XVII века где Андрић
проговара као истински хроничар којем је стало до аутентичности историјског податка. Уплиће и
појединце како и целој историјској ситуацији дао живописан колорит, јер је историја само основа да
се проговори о хану, Мутевелићима и осталим догађајима описаним у том делу романа.

Три века је сместио у седам поглавља и историјски се зауставља у осмом да и нам испричао легенду
о лепој Фати Авдагиној. У легенду прераста и прича о коцкању Милана Гласинчанина са ђаволом,
која подсећа на мит о проданој души, исти мотив који се јавља и код Гетеа у делу Фауст. Из ђавоље
игре Букус Гаон проналази „ђавољи дукат“ и постаје коцкар. Иако је роман писан на историјској
основи, поједини ликови приказани потпуно нереално, као да је Андрић желео приказати различите
људске могућности и, преко тих ликова, са рати што шира искуства о човеку. Андрић је за ележио:

Материјал који је мени служио за писање те књиге иле су легенде које су сачуване у
народним причањима из тог времена, а затим историја и писани документи, уколико су
сачувани у турским, аустријским или венецијанским архивима.

Митови у функцији сликања временских епоха

Андрић је ио свестан нереалних конструкција, наивности и изневеравања истине у легендама, али

је истовремено полазио од уверења да се у легендама и митовима налазе праречи и прасвест предака
који су нас посадили на земљу. Порекло легенде је у народном миту и епској визији света.

У овој хроници легенде су као према неком правилу паралелне, имају хришћанску и муслиманску
верзију. Тако у о лику мита Андрић слика и разноликост народа у вишеградској каса и. Српска деца
за џиновске трагове на мосту верују да су трагови Шарца Краљевића Марка, а турска деца да је то
траг Ђерзелеза Алије. За мост се везује и легенда о црном Арапину који је трагично страдао, и сада
живи у средишњем сту у моста, која је иста за сву децу. Деца су најподложнија веровању у легенде,
али у њих верују и људи. Тако Ср и верују да је хумка лизу моста Радисављев гро , а Турци да је
гро неког дервиша. Кроз епохе, како се времена у овом роману уду при лижавала савремености,
смањиваће се легендарно и митско пред историјским догађајима и околностима које су условљавале
карактере ликова.

Филозофски аспекти дела: О сло оди, суд ини и моћи

Основни елементи Андрићеве визије живота своде се на питања о човековој суд ини, на про лем и
искушење моћи и на визију сло оде. Човек у свом трајању стално настоји да освоји већи животни
простор од оног који има, жели да увећа своју моћ или да својим умом помери границе своје
сло оде. Живот је светлост над којом стално вре а мрак. Мрак некад поклопи светлост и тада
каса лије полако уче да не жале за оним што је прошло, што је и главни лајт-мотив романа: живот
је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као мост на
Дрини.

Суд ина моста везује се за вишеградску каса у, као што се и суд ина каса лија везује за мост.
Андрић преко неколико ликова описује сусрет са смрћу. Код неких је смрт о лик осло ођења од
неких неприхватљивих ограничења која човеку намеће живот. Алихоџин живот завршава се када је
неуништив и непроменљив мост порушен. Његов крај је природан и ту се смрт описује као крајња
граница и патња од које не можемо по ећи. За разлику од њега, други ликови су имали насилне
крајеве: мучење Радисава, у ијање невиних, Јелисија и Мила, вешање Ваје Личанина. Човек се у
овом роману сусреће и са природом која има суд инску моћ над њим. „Велики поводањ“, иако су
каса лије очекивале поплаву, све је изненадио и да није ило коња Суљаге Османагића, који је ио у
дослуху са природом, не и ило спашено ништа, јер је он пре него што се Дрина потпуно излила
про удио све каса лије. Жртва природне воље ио је Коста Баранац који је најмање водио рачуна о
природном закону, јер је желео да прошири свој животни простор.

У човеков живот се суд ински меша и историја, у о лику политичке власти, која у критичним
тренуцима показује своју суд инску моћ „мрког зида“. Своју моћ власт показује за време
Карађорђевог устанка, током аустријске власти и у Првом светском рату. Власт је умешана у насилне
смрти ликова. Али, власт се увек позива на неке више циљеве. А идага се позива на Бога и наред е
великог везира, на огласима који су качени на капији владар додаје да је тако закључено на Већу
народа. Трагична суд ина младог војника Федуна се огледа у чињеници да је наишао на гнев
угрожене власти.

Постоје и границе које човек сам се и поставља. То су моралне и културне норме, различити о лици
и навике. У животу човек овакве границе стално сам се и поставља. Жртве тих норми у роману су
Фата и Шемси ег. Шемси ег јер није могао да се прилагоди новим временима, а Фата је ила жртва
унутрашњег суко а између сопствених жеља и осећаја дужности и послушности према оцу чије је
решење она видела само у сопственој смрти.

Моћ је код Андрића покушај човековог насиља над суд ином, које завршава насиљем над самим
со ом. Моћ одваја човека од света и се е тако што му о ећава већу сло оду. Да и дошао до моћи
човек долази до искушења, увек се коцка са оним што има и што му је дато. Овај о лик Андрић
описује у пороку Милана Гласинчанина, који је, као и већина моћника, странац у каса и. Коцкарска
страст је као нека опсена која мами својом непознатом, надземаљском лепотом. Милан гу и, али
игра све док не изгу и и душу. Исти случај је и са А идагиним помоћником Пљевљаком. Пљевљак
је на моћништво присиљен, јер му она не припада, ни не осећа никакво искушење према њој. Када је
пронашао кривца и видео шта га је чекало, он је као опијен моћи, ио пресрећан што је жив, толико
да у лудилу гу и душу. Мехмед-паша такође има суд ину моћника. Али, у тренутку када му се нож
зарије у груди нестаје сва моћ која је око њега кружила.

Велико цивилизацијско искушење моћи представља аустријско до а. Аустријанци мењају целокупан

о лик каса е, мислећи да имају пуну моћ над целом Босном. Ово искушење се завршава ратом.
Лотика је такође пала у искушење моћи – новац јој је постао опсесија. Она га чува, и свима помаже
када је потре но, како рођацима тако и каса лијама.

Следећи о лик моћи је човеково уздизање над животом, који преко смрти води у сло оду. То је моћ
жртве, коју Андрић представља као једини о лик људске моћи, који води ка духовном узвисивању
по цену личног страдања и пропасти. Радисав се коцка са својим животом да и спречио оно што се
дешавало. У његовом страдању се јавља јединствен о лик духовне моћи. Његова патња и страдање
се уздижу изнад њега стварајући му херојски ореол мученика који до ија тек касније, преко народа.

Мрки зид је граница коју човек не може да пређе. У претходно наведеним видовима Андрић нам
открива човеково искушење моћи, којим човек покушава да насилним путем дође до што веће
сло оде. Као што је речено, сваки о лик сло оде се плаћа већом или мањом жртвом.

Својом визијом живота Андрић је о ухватио и видове човековог постојања који долазе из његовог
„утопијског сна“. О лици сло оде се појављују у човековој машти, ез воље за моћи или кршења
природних закона, а за Андрића машта је једини природно дат простор у којој човек има
езграничну сло оду где може да о ликује свет по својој вољи. Сло оду маште код Ћоркана док
корача оградом моста Андрић приказује као сло оду игре, која човеку даје снагу. Исто тако, са
сло одом маште се срећемо у дискусијама младих генерација на мосту. Другачији о лик су приче из
маште – легенде. Али, овај о лик сло оде није вечан, јер се пре или касније мора суочити са
стварношћу. Неке приче нису легенде, али се уо личавају маштом тако што током причања каса лије
се и дају сло оду да у њих додају неке елементе које ће их мало одвојити од стварности и тешке
истине која их је затекла. Легенде и приче се граде као што се граде мостови. Сло ода маште
прераста у градитељску сло оду.

Композиција и структура дела

Овај роман – хроника се састоји од двадесет четири поглавља. Првих осам о ухвата до а турске
владавине. Друга епоха је описана од деветог до шеснаестог поглавља, анексиона криза и алкански
ратови су описани у наредна четири - од седамнаестог до двадесетог поглавља - док је за последње
странице оставио последња четири поглавља.

У првом поглављу описан је складно о ликован мост од камена испод којег протиче зелена и
пенушава река Дрина. Каса а коју је овај мост делио, Вишеград, живела је од моста и расла из њега
као из свог неуништивог корена. У другом поглављу је приказана визија моста, да и у трећем
поглављу отпочела његова изградња. Изградња моста која траје пет година, смештена је у два
поглавља. У петој глави се описује мост, грађевина од камена која сим олизује непроменљивост,
постојаност и чврстина, који има сим оличну функцију - да спаја оно што је раздвојено и
премошћава оно што је непремостиво. Мост који полако урања у живот каса е и њених житеља на
веома специфичан начин везује се не само за појединца, већ за породице и њихове генерације.
Шесто поглавље о ележава Карађорђева уна, 1804. година, када на мосту постављају чардак. Осма
глава садржи причу о Фати Авдагиној. Са деветим поглављем долазе нова времена., Седамдесетак
година после Карађорђеве уне, 1876. године, из ија нови рат. Године 1878. Турци полако
напуштају каса у, да и на њихово место дошла нова власт. Свечан и званичан улазак аустријских
трупа је описан у десетој глави, у којој није ило великих жртава осим страдања Алихоџе. Доласком
нове власти каса у насељава прво војска, после странци који доносе новине. Живот на капији је ио
живљи, шаренији и веселији (једанаесто и дванаесто поглавље). Четири године од окупације у
Босни почела је регрутација, којој се становници упорно противе и скривају се. На мосту се поново
појавила војска. У последњој четвртини XIX века, у четрнаестом и петнаестом поглављу, следи
ретко и кратко затишје, када се отвара хотел и писац описује Ћоркана и његове несрећне љу ави.
Двадесетак година од окупације, када нараштаји улазе у пунолетство, на капији моста закачен је
оглас који је носио црну пругу, о атентату царице Јелисавете. У шеснаестој глави је описан почетак
XX века, када са грађењем железничке пруге опада важност моста. Мост није оно што је некада ио
– веза између Истока и Запада. Следеће поглавље носи промену на престолу и режима у Турској
1903. године. Дошла је и 1908. година, а са њом и велико узнемирење и затегнутост, јер је наведене
године ила „анексиона криза“. У осамнаестом поглављу писац стиже до 1912, односно 1913.
године – Балканских ратова. Мост се „на месечини јулских ноћи еласао, чист, млад и непроменљив,
а савршено леп и јак, јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине“. На њему се
окупљају младе генерације, Андрићева генерација. Година 1914. смештена је у четири поглавља,
када мост остаје ез седмог сту а. То је и последња година хронике.

Општи осврт на мишљења о књижевно-уметничкој вредности

дела
Као главни лик за свој роман Андрић је узео мост. Њега је вероватно ова грађевина веома
заинтересовала. У својој младости он је често виђао овај мост, прелазио преко њега, седео на његовој
капији. Ипак није само у овом роману спомињан мост, већ се он спомиње и у више Андрићевих
приповедака. Дакле, није Андрића привукла лепота вишеградског моста, него сам мост - чврст,
велики, камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте.

Кроз четири века Андрић нам указује како се времена рзо мењају, како се увек нешто старо
замењује новим, долазе нове генерације. Само једна ствар се није изменила: то је ио мост који је
стајао на истом месту, ез икакве промене док су се око њега смењивале генерације каса лија и
странаца, пролазиле године. На крају сваке главе се јавља мост који говори да му не смета
пролазност, да је он још увек ту и да ће још дуго тамо стајати, онакав какав је одувек ио.

А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек ио, са својом вечитом младошћу
савршене замисли и до рих и великих људских дела која не знају шта је старење ни
промена и која, ар тако изгледа, на деле суд ину пролазних ствари овога света.

Преводи
Књига је 2018. године о јављена у преводу на есперанто. На о јављивање овог превода се чекало 55
година.[5]

Галерија

Референце
1. Antikvarijat-Phoenix.com Online- Na Drini ćuprija, Ivo Andrić - Antikvarna knjiga (http://www.ant
ikvarijat-phoenix.com/na-drini-cuprija-knjiga-350)
2. „The Nobel Prize in Literature 1961“ (http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureate
s/1961/) (Нобелова награда за књижевност 1961), Nobelprize.org. Приступљено 2. маја
2014.
 3. „На Дрини ћуприја“ (http://www.ivoandric.org.rs/html/na_drini_cuprija.html) Архивирано (http
s://web.archive.org/web/20141231193154/http://www.ivoandric.org.rs/html/na_drini_cuprija.htm
l) на сајту Wayback Machine (31. децембар 2014), ivoandric.org.rs. Приступљено 2. маја
2014.
4. „Book of a lifetime: The Bridge Over the Drina by Ivo Andric“ (http://www.independent.co.uk/arts
-entertainment/books/features/book-of-a-lifetime-the-bridge-over-the-drina-by-ivo-andric-81900
61.html?origin=internalSearch), Фиона Самсон, independent.co.uk, 29. септембар 2012.
Приступљено 2. маја 2014.
5. Лутање рукописа „На Дрини ћуприја“ („Политика”, 14. децембар 2018) (http://www.politika.r
s/scc/clanak/418123/Kultura/Lutanje-rukopisa-Na-Drini-cuprija)

Спољашње везе
The Bridge's entry on the 2006 Endangered Sites List (https://web.archive.org/web/200510181
31043/http://www.wmf.org/html/programs/resources/sitepages/bosnia_herzegovina_mehmed_
pasha_bridge.html)
Одлимци романа (https://web.archive.org/web/20140222162114/http://www.ivoandric.org.rs/ht
ml/body_andriceva_riznica.html#NaDrini/)
Роман у .pdf формату (http://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Ivo-Andric-Na-Drini-cup
rija.pdf)
Фотогалерија вишеградске ћуприје (https://web.archive.org/web/20140221193846/http://vise
grad.rs/na-drini-cuprija/)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=На_Дрини_ћуприја&oldid=23185059”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 9. јун 2020. у 08:46 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.