Техничка Школа

Бечеј

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Душан Васиљев

Предмет: Ученик:
Српски језик и Милан Тодоровић
Књижевност

БПС, март 2020.

Анализа дела

Ова песма је настала из песниковог двоструког негативног искуства.Ратног и

послератног. Песма је интонирана и као исповест и као протест. То је исповест о
надањима и узалудним сновима,а протест против света блуда и кала. Ратник је очекивао
да ће после рата одахнути од страхота рата онда кад он прође, али је схватио да у
послератној стваности нема ни чистоте ни свежине. Бол,бунт,протест и разочарење су
основна осећања и располажења.

Песма је веома занимљиво компонована и обликована. Писац не развија поступно

поетске мотиве и не поштује уобичајену мотивску шему песме. Он одмах представља у
истој слици и доживљај и располажење, и виђање појава и став према њима.

У структури прве строфе подједнак простор имају прошлост и садашњост. Из

прошлости су две поетске слике – гажење у крви до колена и понижавање сестре и мајке.
Садашњост предочавају две поетске слике – мутно море и јутарња роса. Између
прошлости и садашњости успостављена је апсолутна симетрија — и једна и друга су
суморне и бесперспективне.

Друга строфа даље развија, новим детаљима, слике рата јуче и слике стварности данас.
Слика крви до колена опет се јавља али у другачијем контексту и смисаоном окружењу

У трећој строфи прошлост је снажно наглашена, у њој су само слике понижења (покорно
сагиб’о главу) и срамоте (љубио срам). То је потпуни душевни и морални пораз човекa и
његово коначно сазнање праве судбине, које не нуди никакав излаз или спасење.

Четврта строфа је вапај пораженог човека. “Ох, та ја сам Човек! Човек!”, виче лирски
субјекат и опрошта све оно што је преживео – и такав живот, животни порази доприносе
да се искристалише Сазнање. Али то Сазнање је сазнање пораза и безизлаза, оно изазива
буђење очаја и доводи до апсолутне клонулости.

Језик и значење

Понављање је врло чест стилски поступак у овој песми: ја (7), човек (2) у крви до колена
(3).

„Ја“ означава лирског субјекта, носиоца лирске приче. Јавља се у свакој строфи, а у прве
три строфе налази се на почетку првог стиха чиме наглашава индивидуални карактер
исповести и протеста.
„Човек“ са великим почетним словом, означава општег човека, људску заједницу,
човечанство. Лирски субјект у последњој строфи песме каже „Ох, та ја сам Човек!
Човек!“ чиме се одлепљује од индивидуалне унесрећености и појединачног протеста и
постаје део човечанства које је такође погођено црвеним годинама Клања. И Клање је
општа несрећа као и Сазнање - између појединачног и општег нема разлике. Песнички
глас је увек појединачан, али је он истовремено и глас Човека/човечанства.

М. Богдановић рекао је да Душана Васиљева одликује пожарна експресија, плаховит тон

и очајнички темперамент. Дода ли се томе песников снажан доживљај рата (понижење,
очај, мржња), јасно је да песнички израз мора да обилује хиперболама као што су на
пример: у крви до колена и мутно море блуда и кала.

Занимљиво је да у песми о рату нема речи рат. Лирски субјект не жели и не може да
изговори ту реч јер му је мрска а њено спомињање буди суморна осећања и језиве слике.
Зато ће се он послужити перифразом, описним казивањем са више речи, место да се каже
једном која постоји у језику: преживео црвене године клања = рат.

Дефетизам - Малодушност, клонулост, неверовање у победу (фр. дефаите = пораз). Ово

расположење изазива деморализацију и дезоријентацију у време ратова, револуиија или
неких политичких партија. Антиратно расположење, осуда рата и ратовања.