MILOŠ CRNJANSKI ()

/Jovan Deretić, Istorija srpske književnosti/

-Crnjanski je, uz Andrića, središnja ličnost u “posleratnom modernizu”. U ranom periodu stvaralaštva, od
kada je počeo objavljivati svoje lirske pesme, pa do početka 30ih, Crnjanski je objavio više knjiga manjeg
obima: “poetičnu komediju” Maska, zbirku pesama Lirika Itake, zbirku pripovedaka Priče o muškom,
kratki lirski roman dnevnik o Čarnojeviću, poetski roman sa istorijskom osnovom Seobe, putopise Ljubav
u Toskani i knjiga o Nemačkoj. Tome treba dodati veliki broj tekstova objavljenih u periodici: desetak
lirskih pesama, među kojima su neke od najlepših i najpoznatijih (Sumatra, Stražilovo, Serbia i dr.), više
eseja, književnih i likovnih kritika, putničkih zapisa (među kojima se izdvajaju lirska Pisma iz Pariza),
reportaža i dr. U poznom periodu, izdvajaju se 3 obimna dela: Druga knjiga Seoba, Roman o Londonu i
Kod Hiperborejaca, delo hibridnog karaktera, spoj memoara, putopisa i romana, potom dve drame,
istorijska komedija o ubistvu poslednjeg Obrenovića konak i drama o našem najslavnijem naučniku i
iseljeniku Tesla i pesma Lament nad Beogradom. Posthumno su objavljena njegova dva nezavršena dela,
Mikelanđelo i Embahade.

-Svoj pesnički program Crnjanski je iznosio u raznim prilikama. Nova poezija raskida sa tradicijom i
odbacuje svaki utilitarizam, njoj su strane “sve korisne, popularne, higijenske dužnosti”, što ih “ljudi bez
osećanja za umetnost” nameću poeziji. Novi pesnici su preturili preko svojih glava “užasnu oluju” rata,
vrednosti jučerašnjeg sveta više im ništa ne znače, svakodnevna stvarnost ih guši, oni su se odvojili “od
svog života” da bi pronašli nov, u svetu svojih “snova i slutnji”, u formi “kosmičkih oblika: oblaka,
cvetova, reka, potoka”. Ti novi sadržaji doživljavaju se neposredno, kroz “čist oblik ekstaze”, a da bi se
oni izrazili, treba osloboditi jezik “banalnih okova” i pustiti ga da “sam otkriva svoje tajne”.

-“Objašnjenje” sadrži pesnički credo Crnjanskog, objašnjenje, ne toliko jedne pesme, koliko čitave
njegove poezije, a posebno njegove već objavljene zbirke Lirika Itake. On je izraz njegovih istorijskih,
psiholoških i književnih pretpostavki, objašnjenje njene poetike, stila, ritma i stiha. Lirika Itake je knjiga
čoveka koji je proživeo ratne strahote, sumorno, bolno, cinično, defetističko pevanje povratnika iz rata i
ujedno izazov svima onima koji bi hteli moral, poeziju i život vrate u predratne okvire. U naslovu zbirke
sadržane su određene literarne aluzije, podsećanje na Odiseja i njegov povratak na Itaku posle
Trojanskog rata i dugogodišnjeg lutanja po svetu, što je i sam pesnik kasnije istakao: “Pesnik smatra, i
danas, Odiseju za najveću poemu čovelčanstva, a povratak iz rata za najtužniji doživljaj čoveka”. Zbirka
se sastoji od 3 ciklusa: “Vidovdanske pesme”, “Nove senke” i “Stihovi ulice”.

Pesme prvog ciklusa je nazvao političkim. U njima je najneposrednije izražen pesnikov antiratni revolt,
defetističko osećanje života, mladalačko razočaranje u postojeće vrednosti i cinički odnos prema
stvarnosti. Naziv “vidovdanski” ne odnosi se na kosovski, nego na Sarajevski Vidovdan. “Vidovdanske
pesme” predstavljaju obračun s nacionalnom prošlošću i tradicijom. U njima je prisutna skrivena
polemika s dotadašnjom patriotskom poezijom, naročito onom pre rata, poezijom Dučića, Rakića i Bojića
i njenom pompeznom slikom sjaja našeg srednjeg veka. To je bio drski, mladalački izazov nacionalnim
svetinjama, bacanje u blato dojučerašnjih idola. “Mi više tome ne verujemo, Niti išta poštujemo”,
uzvikuje pesnik. Nema više slavne prošlosti, ona je “laž”, ostao je samo narod, “gladan i krvav”, “sebar
što na točku cvili”, poraz i groblja svuda rasuta. Crnjanski ne peva pobedničku pesmu, kao dučić, on peva
pesmu poraza, pesmu u kojoj se slave groblje, smrt, vešala, hramovi se dižu ubicama a u himanama se
odbacuje sve što je sveto (“Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara”).

-U druga dva ciklusa ove zbirke preovlađuje lirika intimnističkog nadahnuća. Osnovne su teme ljubav i
smrt. Ljubavni doživljaj sugerira misao o blagosti sopstvenog umiranja, kako je to izraženo u jednoj od
najlepšiih pesama ovog ciklusa Setenata. Ta pesma, kao i sve ostale u ciklusu, puna je čulne strasti,
erotike, telesne ljubavi. Pesnik je opsednut lepotom žene i snagom ženstva, kao i tragičnim udesom
muškarca pred ženom (“Tužno je biti muško”- refren pesme Gardista i tri pitanja). U doživljaju ljubaci,
pored erotike, ima i nečeg nestvarnog, fluidnog, nečeg što pripada sferi sna i sećanja. Žena, iako
svemoćna u svojoj ženskosti, sazdana je sva od najtananijih materija. Uvek nepokretna, neimenovana,
ona ima nečeg od natprirodnih biča, elemetnarnih duhova, te liči na rečnu nimfu ili vilu iz našeg folklora.
Takva svojstva ne gubi ni kada se doživljava u poznatom, gradskom pejzažu (Mizera, Na ulici), ili kada se
nosi u sećanju na intimu ljubavnih sastanaka, na šuštanje svile po golome telu (Priča, Trag). U svim tim
slučajevima pesnik je, kao i njegov gardista, duboko tužan, tužan je što je teško biti muško, ali i zbog toga
što sve na kraju nestaje u tišini i zaboravu, pa i sam žudi za tim da umre, da se izgubi u svemu i stopi s
univerzumom.

-Lirska imaterijalizacija ralnog sveta i čulnih doživljaja dovedena je do kraja u pesmama sumatraističkog
kruga, nazvanim tako po Sumatri, njenom “Objašnjenju” i sumatrizmu. Sve nestaje, sve se “rastapa”,
vidljivo se preobražava u nevidljivo, stvarno u nestvarno, biće u nebiće, na kraju ostaju samo neke
tajanstvene veze među stvarima, one dovode u blizinu ono što je rasuto u prostoru, uspostavljaju novu
prisnost između pesnika i sveta. “Ja ću vezati ljubavlju i ono što je daleko jedno od drugoga”, kaže
Crnjanski u jednom od svojih Pisama iz Pariza, “i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na
travu, bezbrižnost koju danas vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele”. U pesmi sumatra udaljene
tačke na globusu dolaze u neposredan, prisan odnos, kao draga mesta u zavičaju, pesnik blago miluje
“daleka brda i ledene gore”. Osećanje veza donosi mu ono što mu je život oduzeo: filozofsku smirenost,
sklad s prirodom, stapanje s kosmosom, jedinstvo bića, smisao postojanja. Crnjanski je sumatrizam
pravdao kao svojevrsnu kosmičku religiju, koja u svet, što je ostao opustošen, prazan, bez boga, unosi
blagost sveopšte, kosmičke ljubavi.

-Tri njegove najduže pesme, Stražilovo, Serbia i Lament nad Beogradom, čine poseban tematski krug,
koji možemo nazvati zavičajnim, stražilovskim krugom: u svima njima pesnik je putnik, lutalica, izgubljen
u tuđem svetu, koji misli, s čežnjom i tugom istovremeno, na svoj zavičaj. Stražilovo asocira svojim
naslovom na Frušku Goru i Brankov grob. Brankovska su i osnovna raspoloženja pesme: opijenost
životom, dionizijska okrenutost svetu, s jedne, i osećanje nemoći, i slutnja smrti, s druge strane. Pesnik,
mlad, “još vitak”, podseća na mitskog lovca “sa srebrnim lukom” što “iza zasede” mami radost života, ali,
istovremeno, sećanje na zavičaj izaziva u njemu setnu misao o povratku i smrti. Te sve kontrastne teme
rastvaraju se u lirskom sumatraističkom eterizmu, tvoreći muzičko, melodijsko tkanje zvukova, slika i
međusobno se približavaju i stapaju, nestaju jedni u drugima, a iza svega ostaje sveopšti duboki mir koji
na kraju prekriva i pesnika (“tišina će stići, kad sve ovo svane, I mene, i mene”). Ova najduža pesma
Crnjanskog nema u sebi ničeg materijalnog, konkretnog, izuzev nekoliko geografskih imena koja su od
poletka privlačila pesnika nekom magičnom snagom. U njoj se ne aludira ni na jedan događaj, nema
ničeg od fabule, ona je u celini, u svih svojih 216 stihova, ostala čisto lirska tvorevina izgrađena na
muzičkim principima, na ponavljanjima, variranjima i kontrastima, pa su neki kritičari njenu strukturu
upoređivali sa strukturom muzičkih kompozicija.

Druge dve poeme su u znaku duhovnog povratka zavičaju. Serbia se uklapa u dugu tradiciju poezije na
temu Srbije, u njoj se kao apsolutna vrednost uzdiže ponovo domovina. U Lamentu nad Beogradom
čežnja za povratkom u zavičaj potiskuje sve sumnje. Poema je složena i dve paralelne, kontrastne pesme,
čije se strofe međusobno smenjuju: prva je pesma o taštini i nišavilu pesnikovih lutanja, njegovih
sumatraističkih opsesija, druga je pesma o Beogradu, večnom, neuništivom, zvezdanom gradu. Pesnik u
njemu misli s pobožnim osećanjem kao prognani Jevreji o Jerusalimu. On mu je poslednja uteha i
utočište, mesto gde će naći konačan mir, i grob.

-Čitav obiman prozni rad Crnjanskog obeležen je poezijom, što je naročito došlo do izražaja u ranim
radovima, ali se nije izgubilo ni u delima poznog perioda, iako u njima ima mnogo više klasičnih
elemenata proze. Pojedina prozna dela čine s pesmama iz istog perioda jedinstvene tematsko-stilske
krugove: prvi krug, pored Itake, Sumatre i Stražilova, obuhvata ranu poetsku prozu, u koju spada lirski
roman Dnevnik o Čarnojeviću, pesma u prozi apoteoza, sumatraistička Pisma iz Pariza, Ljubav u Toskani
i dr.; drugi krug obrazuju pesme Serbia, poetski roman Seobe, Knjiga o Nemačkoj i dr. putopisi i
reportaže; u treći ulaze romani poznog perioda i pesma Lament nad Beogradom, koji je tematski
najsrodniji Romanu o Londonu, kao i nedovršena dela memoarskog i esejističkog karaktera.

-Roman Seobe I ima sve tradicionalne elemente romana, ali se njima koristi na netradicionalan način.
Tema romana uzeta je iz istorije ugarskih Srba u 18. veku, korišćena je bogata dokumentaciona građa, a
okosnicu radnje, kako ovog tako i narednog romana, čine pričanja Simeona Piščevića. Radnja se zbiva
1744. i 1745. (u stvari, od proleća jedne do proleća druge godine, jedan godišnji krug) u vreme kada je
Vuk Isakovič predvodio slavonsko-podunavski puk na vojnu protiv francuskog kralja. U romanu se
smenjuju dva paralelna toka: prvi, ratni, gde se prati put srpskog puka od panonskih ravnica do Rajne,
zbivanja na ratištu i kreetanje puka natrag, do konačnog raspuštavanja i odlaska kućama; drugi,
mirnodopski, koji prati sudbinu Vukove žene DAfine i njenog devera, trgovca Aranđela, od Vukovog
odlaska na vojnu do povratka kući. Fabula je zasnovana na shemi bračnog trougla, koji je pojačan
incestuoznim motivom. Dok je vuk u ratu, Aranđel zavodi njegovu ženu, svoju snahu, i ona potom umire
na porođaju. Kad se vratio iz rata, Vuk je našao sve izmenjeno, poremećeno, kao da to više nije onaj isti
svet iz koga je pošao. Seobe I govore o tragičnoj sudbini ratnika koji se vraća kući.

Događaji u romanu osvetljeni su iz unutrašnje perspektive. Junaci se kreću u svom svetu, odvojenom od
ostalog sveta, sukobi su više u ličnostima nego između njih. Sve ono što se zbiva u čoveku ostaje u njemu
samom, nepoznato drugim ljudima, nema sukoba, ali nema ni zbližavanja ni sjedinjenja među ličnostima.
Svaka akcija koja je okrenuta spoljašnjem svetu, ukoliko se ne prekida posle prvih znakova neuspeha,
neizbežno se slama u sebi, izokreće u svoju suprotnost, postaje apsurdna, komična. Otuda u romanu
nema ni formalne povezanosti među likovima, nema radnje, nema čak ni dijaloga, a poglavlja ili manji
odeljci posvećeni pojedinim ličnostima, deluju sasvim osamostaljeno. Pa ipak, u njemu postoji dublji
unutarnji sklad, jedinstvo, saglasnost među delovima. Ponavljanje i variranje izvesnih tema, raspoloženja
i slika približavaju strukturu Seoba I muzici. Svetovi u kojima žive junaci odeljeni su jedan od drugog, ali
oni, svi na razne načine, izražavaju isto osnovno raspoloženje, isto osećanje života, istu misao o svetu.
Seobe I sadrže suprotnost između mračne stvarnosti, u kojoj se guše junaci, i prozračnih sumatraističkih
vitija, između teške, sumorne, vlažne atmosfere, u kojoj se sve rastvara: zemlja, naselja, materijalni
predmeti i ljudi, i sna o boljem i lepšem svetu, o “dobroj i krasnoj zemlji”, drukčijoj od one u kojoj žive
junaci, obećanoj zemlji u koju se treba odseliti, sna koji je izražen sumatraističkim simbolima čistog
plavog neba i zvezde vodilje (“Beskrajni plavi krug. U njemu, zvezda.”- tkao glasi naslov 1. i poslednjeg
poglavlja).

Seobe I su od početka shvaćene kao neprolazan uzor poetskog romana. U pripovedanju se prepliću
elementi spoljašnje i unutrašnje stvarnosti, duševna stanja i slike iz prirode, emocionalno i deskriptivno;
kao ni u lirskoj pesmi, ni ovde nema razlik između spoljnjeg i unutarnjeg, jer se i jedno i drugo stapa u
nedeljivo poetsko jedinstvo. U rečenici, koja je veoma razvijena, masivna, preplavljena umetnutim
delovima, ispresecana mnoštvom zareza, s čestim i karakterističnim inverzijama, narušen je racionalni,
logički odnos i poredak, a istaknut intonaciono-muzički momenat. Ona se doima, kako bogatom
metaforikom izraza i lirskom sugestijom slika, tako i izvesnom melodijom, karakterističnom za celog
Crnjanskog, podjendnako u stihovima i u prozi. Ako razvijene rečenice ili paragrafi liče na lirske pesme,
roman u celosti ima karakter velike poeme u prozi.

-Seobe II nije, u stvari, druga knjiga Seoba, nego sasvim drugi roman, s drugom radnjom i ličnostima,
drukčije građen od prvog i, uz ro, oko pet puta duži od njega. Radnja se zbiva nekih 7-8 godina kasnije,
1752-1753. junaci su takođe Isakoviči, ali ne Vuk i Aranđel, nego novi Isakoviči, koje tu prvi put
upoznajemo: Pavle, Petar, Đorđe, Trifun. Seobe više nemaju simbolično značenje kao u prvom romanu,
nego sasvim konkretno: u romanu se govori o preseljenju jednog dela srpskog naroda iz Ugarske u
Rusiju. Dok su Seobe I poetski roman na istorijskoj osnovi, zatvorene strukture s tri glavne ličnosti,
Seobe 2 predstavljaju veliki poetsko-istorijski i epski roman, u kome je prikazano mnoštvo ličnosti i
događaja, vaspostavljena čitava jedna epoha, opisani njeni običaji, naravi, shvatanja, način života, na
širokom geografskom prostoru, od Beča do Trsta, preko Pešte i Temišvara, do ruskih ravnica. Za razliku
od prvog romana, koji govori o individualnim sudbinama a u pozadini prikazuje sudbinu celog naroda,
Seobe 2 su roman o kolektivnoj sudbini naroda u kojoj se utkivaju sudbine pojedinca (Kad se npr.
uporedi šta se ponavlja od misli kod Vuka a šta kod Pavla- Vuk misli mnogo više o sebi kroz misao o
besmislu rata, o tome gde je, gde će da se vrati i sl. , a Pavle stalno priča o patnjama srpskog naroda.
Onda, kada su ljubavno-erotski odnosi u pitanju- u prvoj knjizi oni su intimni, unutrašnji, s težinom, dok
recimo u drugoj knjizi neke od žena koje saleću Pavla, situacije u koje on upada više govore o stanju
društva u Beču npr., i interes tih veza je u sukobu sa interesima naciona, Pavle ponavlja kako žene ne
zanima nacion nego samo ljubav) “roman jednog naciona”. Oba romana, pored poetske i istorijske,
sadrže i dublju, misaonu dimenziju, što je naročito naglašeno u Seobama II.

Posredi je delo koje osobenim načinom književne obrade teme koja je istorijski, lokalno ograničena,
“otvara čitaocu daleko složenije vidike i šire no bilo kakav filozofski roman”. Crnjnski ne spada u pisce-
intelektualce koji od romana prave eseje i rasprave, ali se u njegovim romanima i pripovedač i junaci
stalno dotiču suštinskih pitanja života i postojanja, junaci to čine i onim što govore i onim što rade ili,
tačnije, što život čini od njih. Pripovedač svojim usputnim komentarima, naročito “univerzalnim
iskazima”, upućuje na to da iza romanesknog zbivanja postoji nevidljiva, metafizička vizija čoveka i sveta.
To svojstvo došlo je do punog izraza u Seobama 2 kao i u drugim delima poznog Crnjanskog. Kroz ceo taj
roman provlači se jedna osnovna misao kojom su objašnjene sve ljudske sudbine, a posebno sudbina
glavnog junaka Pavla. To je misao o neostvarivosti ljudskih želja i nada. Sve u životu biva drukčije nego
što smo želeli i očekivali, život ne teče po nekom višem planu, već je naprosto rezultat haotičnih odnosa i
nasumičnih kretanja. U njemu vlada slučaj-komedijant.

*****

MILOŠ CRNJANSKI

Središnja ličnost u „posleratnom modernizmu“ i, zajedno sa Andrićem, vodeći srpski pisac XX

veka je Miloš Crnjanski. Rođen je u mestu Čongrad, u Mađarskoj. Osnovnu školu učio je u Pančevu,
gimnaziju u Temišvaru, studije istorije, koje je započeo na Filozofskom fakultetu u Beču, završio je, posle
rata, u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata bio je nasilno mobilisan i borio se kao austrijski vojnik.
To iskustvo daće pečat čitavom njegovom književnom stvaranju. Posle prvih literarnih pokušaja,
Crnjanski se uključio u književni život poslednjih godina rata u Zagrebu, gde je objavio najveći deo svoje
lirike i učestvovao u izdavanju časopisa „Književni jug“. Po prelasku u Beograd on je u prvim redovima
književne avangarde. Kao diplomatski službenik, 30-tih godina, otišao je iz zemlje. U naredne tri
decenije, u kojima je živeo u inostranstvu, najpre kao diplomatski službenik, a zatim kao emigrant, do
1965, kada se vratio u zemlju, Crnjanski je bio skoro sasvim odsutan iz srpskog i jugoslovenskog
književnog života: njegova nova dela nisu se pojavljivala, kao pisac bio je na rubu zaborava. Dugotrajna
odsutnost M. Crnjanskog iz književnog života u zemlji odvojila je njegovu ranu od pozne stvaralačke faze
jednim skoro potpuno praznim periodom. Rani period obuhvata vreme od 1917, kada je Crnjanski u
zagrebačkom časopisu „Savramenik“ počeo objavljivati svoje lirske pesme, do početka 30-tih godina. U
tom intervalu objavio je više knjiga manjeg obima: poetičnu komediju Maska, zbirku pesama Lirika Itake,
zbirku pripovedaka Priče o muškom, kratki lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću, poetski roman sa
istorijskom osnovom Seobe, putopise Ljubav u Toskani i Knjiga o Nemačkoj. Tome treba dodati veliki
broj tekstova objavljenih u periodici: desetak lirskih pesama, među kojima su neke od najlepših i
najpoznatijih (Sumatra, Stražilovo, Serbia), više eseja, književnih i likovnih kritika, putničkih zapisa,
reportaža i dr. U poznom periodu (od 1958. do snrti) izdvajaju se tri obimna dela: romani Druga knjiga
Seoba i Roman o Londonu i knjiga Kod Hiperborejaca, delo hibridnog karaktera, spoj memoara, putopisa
i romana, potom dve drame, istorijsku komediju o ubistvu poslednjeg Obrenovića Konak i dramu o
našem najslavnijem naučniku Tesla, pesmu Lament nad Beogradom. Posthumno su objavljena dva
njegova nezavršena dela, monografija Mikelanđelo i knjiga nezavršenih diplomatskih memoara
Embahade. Bio je pesnik, romanopisac, pripovedač, putopisac, momoarista, dramski pisac, esejista,
likovni kritičar i istoričar, novinar. Najvažniji mu je pesnički rad i rad na romanu.

Svoj pesnički program Crnjanski je iznosio u raznim prilikama: u prikazima dela savremenih
pisaca, u napisima o piscima iz prošlosti, u člancima opšteg karaktera, kao što su „O slobodnom stihu“,
„Objašnjenje Sumatre“. Nova poezija raskida sa tradicijom i odbacuje svaki utilitarizam, sve dužnosti koje
ljudi bez osećanja za umetnost nameću poeziji. Crnjanski posebno naglašava značaj „nove osetljivosti“ i
„novih sadržaja“ u stvaranju moderne poezije. Novi sadržaji doživljavaju se neposredno, kroz „čist oblik
ekstaze, a da bi se oni izrazili treba osloboditi jezik „banalnih okova“. U „Objašnjenu Sumatre“, koje
predstavlja manifest mladih, Crnjanski je pružio objašnjenje ne toliko jedne pesme, koliko čitave njegove
poezije, a posebno njegove već objavljene zbirke pesama Lirika Itake. Zbirka Lirika Itake je knjiga čoveka
koji je proživeo ratne strahote. U naslovu zbirke sadržane su određene literarne aluzije, podsećanje na
Odiseja i njegov povratak na Itaku posle Trojanskog rata i dugogodišnjeg lutanja po svetu. Zbirka se
sastoji od tri ciklusa: „Vidovdanske pesme“, „Nove senke“ i „Stihovi ulice“. Pesme prvog ciklusa Crnjanski
je nazvao političkim. U njima je izražen pesnikov antiratni revolt, defetističko osećanje života,
razočarenje u postojeće vrednosti i cinički odnos prema stvarnosti. Naziv „vidovdanski“ ne odnosi se na
kosovski, nego na sarajevski Vidovdan. Ove pesme predstavljaju obračun sa nacionalnom prošlošću i
tradicijom. U njima je prisutna polemika sa dotadašnjom patriotskom poezijom, naročito onom od pre
rata, poezijom Dučića, Rakića i Bojića i njenom slikom sjaja našeg srednjeg veka. Crnjanski ne peva
pobedničku pesmu, kao Dučić, on peva pesmu poraza, pesmu u kojoj se slavi groblje, smrt, vešala,
hramovi se dižu ubicama, a u himnama se odbacuje sve što je sveto. Za razliku od antipatriotskih i
političkih pesama prvog ciklusa, u druga dva ciklusa preovlađuje lirika intimističkog nadahnuća. Osnovne
teme su ljubav i smrt. Jedna od najlepših pesama drugog ciklusa, Serenata, je puna čulne strasti, erotike,
telesne ljubavi. Pesnik je opsednut lepotom žene i snagom ženstva, kao i tragičnim udesom muškarca
pred ženom. U doživljaju ljubavi, pored erotike, ima i nečeg nestvarnog, nečeg što pripada sferi sna i
sećanja. Žena je sazdana od najtananijih materija, uvek nekonkretna, neimenovana, ona ima nečeg od
natprirodnih bića.

Pesme sumatraističkog kruga nazvane su tako po Sumatri, njenom „Objašnjenju“ i sumatraizmu.

U njima sve nestaje, sve se „rastapa“, vidljivo se preobražava u nevidljivo, stvarno u nestvarno, biće u
nebiće, na kraju ostaju samo neke tajanstvene veze među stvarima, one dovode u blizinu ono što je
rasuto u prostoru, uspostavljaju novu prisnost između pesnika i sveta. Osećanje veza donosi mu sve što
mu je život oduzeo: filozofsku smirenost, sklad sa prirodom, stapanje sa kosmosom, jedinstvo bića,
smisao postojanja. Crnjanski je sumatraizam propovedao kao svojevrsnu pesničku religiju koja u
opustošen, prazan svet bez Boga unosi kosmičku ljubav.

Tri najduže pesme Miloša Crnjanskog, poeme Stražilovo, Serbia, Lament nad Beogradom, čine
poseban tematski krug, koji možemo nazvati zavičajnim, stražilovskim krugom: u svima njima pesnik je
putnik, lutalica, izgubljen u tuđem svetu koji sa tugom i čežnjom misli na svoj zavičaj. Stražilovo asocira
svojim naslovom na Frušku Goru i Brankov grob. Brankovska su i osnovna raspoloženja pesme: opijenost
životom s jedne strane i osećanje nemoći i slutnja smrti s druge strane. Ova najduža pesma M.
Crnjanskog nema u sebi ničeg materijalnog, konkretnog, izuzev nekoliko geografskih imena. U njoj se ne
aludira ni na jedan događaj, nema ničeg od fabule, ona je u celini, sa svojih 216 stihova, ostala čisto
lirska tvorevina izgrađena na muzičkim principima. Dok je u Stražilovu izražena težnja za zavičajem, koja
je istovremeno radosna i bolna, druge dve poeme su u znaku duhovnog povratka zavičaju. Serbia se
uklapa u dugu tradiciju poezije na temu Srbije. U njoj se kao apsolutna vrednost uzdiže domovina,
„rajska zemlja“. Lament nad Beogradom je poema složena iz dve paralelne, kontrastne pesme: prva je
pesma o taštini i ništavilu pesnikovih putovanja, a druga je pesma o Beogradu, večnom, neuništivom,
zvezdanom gradu.

Pesnik po vokaciji, Crnjanski nije napisao veliki broj pesama, svega pedesetak, i rano je prestao
pisati poeziju. Međutim, čitav njegov obimni prozni rad obeležen je poezijom, što je naročito došlo do
izražaja u ranim radovima, ali se nije izgubilo ni u delima poznog perioda.

Najlepši i najčistiji izraz našeg modernog lirizma u prozi nesumnjivo je Dnevnik o Čarnojeviću,
kao što je to Stražilovo u stihu. Slično Lirici Itake, Dnevnik je izraz ratnih doživljaja i posleratne duhovne
klime. Slike sa ratišta, prizori iz ratne bolnice u Krakovu, gde glavni junak leži bolestan, doživljaji
neposredno posle rata smenjuju se bez naročitog reda sa slikama iz zavičaja, sećanjima na majku,
prizorima iz ljubavnog i bračnog života junaka. Osećanje besmisla i gađenja prema životu ispunjava
podjednako događaje iz prošlosti i sadašnjosti, prizore iz ratnog i mirnodopskog života.

Dok je Dnevnik o Čarnojeviću roman bez ijednog klasičnog romanesknog elementa, bez
predmeta, bez fabule i čvrsto ocrtanih likova, drugi roman Crnjanskog, Seobe 1, ima sve te tradicionalne
elemente romana. Tema romana uzeta je iz istorije ugarskih Srba u XVIII veku, korišćena je bogata
dokumentaciona građa, a okosnicu radnje i ovog i narednog romana čine pričanja Simeona Piščevića. U
romanu se smenjuju dva paralelna toka. Prvi je ratni, gde se prati put srpskog puka od panonskih ravnica
do Rajne, zbivanja na ratištu i kretanje puka natrag. Drugi je mirnodopski i prati sudbinu žene Vuka
Isakoviča, Dafine, i njenog devera, Vukovog mlađeg brata, trgovca Aranđela, od Vukovog odlaska do
povratka kući. Fabula je zasnovana na shemi bračnog trougla, koji je pojačan incestuoznim motivom. Dok
je Vuk u ratu, Aranđel zavodi njegovu ženu, koja potom umire na porođaju. Kada se vratio iz rata, Vuk je
našao sve izmenjeno, poremećeno, kao da to nije onaj isti svet iz koga je pošao. Slično Lirici Itake i
Dnevniku, i Seobe 1 govore o tragičnoj sudbini ratnika koji se vraća kući, samo što je ta tema prenesena
iz sadašnjosti u prošlost. Događaji u romanu osvetljeni su iz unutrašnje perspektive. Junaci se kreću u
svom svetu, odvojenom od ostalog sveta, sukobi su više u ličnostima nego između ličnosti. Sve ono što
se zbiva u čoveku ostaje u njemu samom, nepoznato drugim ljudima, nema sukoba, ali nema ni
zbližavanja među ličnostima. Otuda u romanu nema ni formalne povezanosti među likovima, nema
radnje, nema čak ni dijaloga, a poglavlja ili manji odeljci posvećeni pojedinim ličnostima deluju sasvim
osamostaljeno. Svetovi u kojima žive junaci odeljeni su jedan od drugog, ali svi oni izražavaju isto
osnovno raspoloženje, isto osećanje života, istu misao o svetu. Kao i ranija dela Crnjanskog, Seobe 1
sadrže suprotnost između mračne stvarnosti, u kojoj se guše junaci, i sna o boljem i lepšem svetu,
obećanoj zemlji u koju se treba odseliti. U pripovedanju se prepliću elementi spoljašnje i unutrašnje
stvarnosti, duševna stanja i slike iz prirode, emocionalno i deskriptivno; kao ni u lirskoj pesmi nema
razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg tako da roman u celini ima karakter velike poeme u prozi.

Druga knjiga Seoba (skraćeno Seobe 2) nije, u stvari, druga knjiga Seoba, nego sasvim drugi
roman, sa drugom radnjom i ličnostima, drugačije građen od prvog i oko pet puta duži od njega. Radnja
se zbiva 7-8 godina kasnije, junaci su takođe Isakoviči, ali ne Vuk i Aranđel, nego novi Isakoviči, koje tu
prvi put upoznajemo: Pavle, Petar, Đorđe, Trifun. Seobe više nemaju simbolično značenje kao u prvom
romanu, nego sasvim konkretno: u romanu se govori o preseljenju jednog dela srpskog naroda iz
Ugarske u Rusiju. Dok su Seobe 1 poetski roman na istorijskoj osnovi sa tri glavne ličnosti, Seobe 2
predstavljaju veliki poetsko-istorijski i epski roman u kome je prikazano mnoštvo ličnosti i događaja,
prikazana je čitava jedna epoha, opisani njeni običaji, naravi, shvatanja, način života, na širokom
geografskom području, od Beča i Trsta, preko Pešte i Temišvara do ruskih ravnica. Za razliku od prvog
romana, koji govori o individualnim sudbinama, a u pozadini prikazuje sudbinu celog naroda, Seobe 2 su
roman o kolektivnoj sudbini naroda u koju se utkivaju sudbine pojedinaca. Oba romana, pored poetske i
istorijske, sadrže i dublju, misaonu dimenziju, što je naročito naglašeno u Seobama 2. Crnjanski ne spada
u pisce intelektualce koji od romana prave eseje i rasprave. Međutim, u njegovim romanima i
pripovedač i junaci se stalno dotiču suštinskih pitanja života i postojanja. Junaci to čine i onim što govore
i onim što rade, a pripovedač to čini usputnim komentarima, naročito „univerzalnim iskazima“. Kroz cele
Seobe 2 provlači se jedna osnovna misao, kojom su objašnjene sve ljudske sudbin, a posebno sudbina
glavnog junaka Pavla Isakoviča. To je misao o neostvarljivosti ljudskih želja i nada. Sve u životu biva
drugačije nego što smo želeli i očekivali, život ne teče po nekom višem planu već je naprosto rezultat
haotičnih odnosa i nasumičnih kretanja. U uobličavanju slike sveta u romanu Crnjanski se oslanja na
književnu tradiciju XVIII i prve polovine XIX veka: osim autobiografije generala Piščevića koja je poslužila
kao okosnica radnje, tu su takođe i biografije Dositeja, Tekelije, Vuka Karadžića i drugih. Iako su Seobe 1 i
Seobe 2 autonomna dela, žive u našoj književnoj tradiciji i prevode se na strane jezike kao jedno delo,
pod naslovom koji je više od 30 godina nosila prva knjiga, Seobe.

Jedna od najneobičnijih knjiga koje je Crnjanski napisao je Kod Hiperborejaca. Nejasan je i žanr
dela. U uvodnoj napomeni autor kaže da su sva lica u knjizi stvarne ličnosti, ali da su „njihova imena,
karakteri, dela i reči“ izmenjena i da nemaju veze sa stvarnošću. To što važi za sporedna lica, odnosi se
svakako i na glavnog junaka knjige, Miloša Crnjanskog. On je izjavio da je posredi i roman, i putopis, i
memoari, i poezija, i pamflet.

Roman o Londonu je prvi veliki kosmopolitski roman u srpskoj književnosti. Tematski se nastavlja
na ranija dela. Roman o Londonu takođe se bavi seobama, osobito emigracijama, samo što ta tema nije
prenesena u prošlost, već je data u našem vremenu, i što junaci nisu naši ljudi, nego ruski emigranti
rasejani po svetu posle Oktobarske revolucije.

*****

Miloš Crnjanski

(1893-1977)

- Središnja ličnost u beogradskom modernističkom krugu, potiče iz građanske porodice iz Banata.

Rat ga je zatekao kao studenta filosofskog fakulteta u Beču. Nasilno mobilisan u austrougarsku vojsku,
borio se na galicijskom ratištu protiv Rusa i to mladalačko ratno iskustvo daće pečat čitavom njegovom
književnom stvaranju. Posle prvih predratnih književnih pokušaja, Crnjanski se poslednjih godina rata
uključio u književni život Zagreba, gde je objavio najveći deo svoje lirike i učestvovao u uređivanju
časopisa "Književni jug". Po prelasku u Beograd, gde je završio fakultet i do odlaska u diplomatiju radi
kao profesor u gimnaziji i kao novinar.
- U prvim redovima avangarde: urednik prvog posleratnog časopisa "Dan" (1919), učesnik u
modernističkim književnim grupama i kružocima, pisac najznačajnijeg književnog manifesta mladih
Objašnjenje sumatre (1920), vodeći pesnik među posleratnima, sastavljač antologija kineske i japanske
lirike. Njegov književni uspon povezan je s usponom pokreta čiji je bio glavni predstavnik. "Slom
posleratnog modernizma" na prelomu 20-ih u 30-te ujedno je i početak njegovog književnog sloma. Tri
decenije gotovo sasvim odsutan iz književnog života u zemlji, na rubu zaborava. Vraća se 50-ih i
objavljuje dela koja nadvisuju ona iz mladalačkog perioda i brojem i opsežnošću (iako ne svežinom i
autentičnošću). Stvaralac izuzetne obdarenosti, mek, elegičan, senzualan, melodičan, prevashodno lirik,
moderni sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića.

- Raskid s formalizmom našeg parnasa i simbolizma, odbacivanje nacionalnog i socijalnog

utilitarizam i "svih korisnih, popularnih, higijenskih dužnosti" koje "ljudi bez osećanja za umetnost"
nameću poeziji.

- Rana lirika (Lirika Itake, 1919) - izraz posleratne duhovne klime razočaranja i klonuća, sumorno,
bolno, cinično, defetističko pevanje povratnika iz rata, modernog Odiseja. Mladalački izazovno pesnik se
obračunava s nacionalnim mitovima, ruga se slavi srednjeg veka, baca u blato dojučerašnje idole, a peva
pesme u slavu poraza, vešala i smrti. Intimna lirika u znaku žene i ženstva, spajanje ljubavnih doživljaja s
nagoveštajima smrti, erotika s melanholijom. ŽENA, svemoćna u svojoj ženskosti, sazdana je od najfinijih
materija. Ona je fluidna, nestvarna, s nečim što liči na rečnu nimfu ili vilu iz naših narodnih pesama.
Pesnik je pred njom duboko tužan, opsednut njome ali i mišlju o nestanku svega u tišini i zaboravu.
Lirska imaterijalizacija, nagoveštena u političkim i erotskim pesmama, dovedena je do kraja u pesmama
KOSMIČKOG KRUGA. Sve se "rastapa", vidljivo prelazi u nevidljivo, biće u nebiće (opet nirvanistički
kompleks, karakterističan za srpsku poeziju!), na kraju ostaju samo TAJANSTVENE VEZE MEĐU
STVARIMA, koje dovode u blizinu ono što je rasuto u prostoru i uspostavljaju novu prisnost između
pesnika i sveta. To novo osećanje pesnik naziva SUMATRAIZMOM (pesma Sumatra i programsko
Objašnjenje "Sumatre", oboje iz 1920). U svet, opustošen, prazan, bez boga, ono unosi blagost sveopšte,
kosmičke ljubavi. Na vrhuncu te odiseje, kosmičke i kosmopolitske, javlja se ponovo čežnja za zavičajem.
Tri najduže pesme M. Crnjanskog, koje se obično nazivaju poemama, Stražilovo (1921), Serbija (1926) i
Lament nad Beogradom (1962), od kojih je prva njegova najlepša lirska tvorevina, govore o pesnikovom
duhovnom povratku u zavičaj.

- napisao svega pedesetak pesama, najviše se ostvario u domenu poetske proze, u romanima,
putopisima i memoarskim delima. Kratki lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću (1921), u kojem se prizori iz
rata mešaju s predratnim sećanjima i poratnim prilikama, donosi isto što i njegova rana poezija: antiratni
defetizam, osećanje besmisla, gađenje prema životu i, kao kontrast, vizije čistog plavog neba, bliskost sa
svetom bilja, čežnju za dalekim obalama i koralnim ostrvima. Delo je najčistiji izraz našeg modernog
lirizma u prozi, kao što je to Stražilovo u stihu. Njemu se u tom pogledu približuju i drugi rani poetski
tekstovi, spomenuto Objašnjenje "Sumatre", Pisma iz Pariza, putopis Ljubav u Toskani, nastao u tim
godinama a objavljen kasnije (1930), kraći putopisi o jadranskim gradovima i ostrvima, i, naročito, pesma
u prozi Apoteoza, objavljena u jedinoj zbirci pripovedaka M. Crnjanskog Priče o muškom (1920).

- Seobe (1929)
- vrhunac proze Crnjanskog, poetsko-istorijski roman o sudbini srpskog naroda u 18. veku. Velika
poema u prozi - lirska sugestija slika, bogata metaforika izraza i elegična melodija. Slično ranijim delima
Crnjanskog, Seobe sadrže SUPROTNOST između kužne stvarnosti, u kojoj se guše junaci (a koju odlikuju
vlažna atmosfera, rastvaranje zemlje, naselja, materijalnih objekata, ljudi) i prozračnih sumatraističkih
vizija, sna o boljem i lepšem svetu, gde se treba odseliti, izraženog simbolima ČISTOG PLAVOG NEBA i
ZVEZDE VODILJE ("Beskrajni, plavi krug. U njemu zvezda" - naslov prvog i poslednjeg poglavlja). Posle
više od 30 godina roman dobija nastavak u nekoliko puta opsežnijoj Drugoj knjizi Seoba (1962), sa
temom seoba jednog dela srpskog naroda iz Austrije u Rusiju sredinom 18. veka. Delo ispunjava tragika
promašenosti i uzaludnosti svih želja i nadanja i istovremeno, vera u beskrajne mogućnosti
samoobnavljanja koje dovode u pitanje čak i smrt (roman se završava rečima: "Ima seoba! Smrti
nema!").

- Nakon prvih Seoba nastaje putopis Knjiga o Nemačkoj (1931), koji po mnogim svojim osobinama
nagoveštava pozna dela. Subjektivno je i lirsko prigušeno, ali nije iščezlo, preovlađuju sumorni realizam,
narativni postupci i reporterski stil.

- Kod Hiperborejaca (1966) - opsežno delo na granici između memoara, putopisa i romana; data je
slika Rima u predvečerje drugog svetskog rata. U pozadini zbivanja ocrtava se poetska linija: sanjarenje o
hladnom i čistom Arktiku iz perspektive sunčanog Mediterana.

- Roman o Londonu (1971) - poslednje veliko delo M. Crnjanskog. Tema seoba i emigracija,
karakteristična za ovog pisca, prenesena je ovde u stvarnost svetske metropole, modernog Vavilona.
Junaci su ruski emigranti.

- Crnjanski je napisao i tri drame. Poetična komedija Maska (1918), čiji je junak pesnik B.
Radičević, prvo je njegovo objavljeno delo i, nesumnjivo, najzanimljivija od tri drame. Druge dve
pripadaju poznom dobu njegova stvaranja: istorijska drama o ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića
Konak (1958) i drama o sudbini najvećeg srpskog naučnika, takođe emigranta, Tesla (1966).

- Crnjanski je takođe pisao eseje, književne i likovne kritike. Nedovršeni su mu ostali monografija
Mikelanđelo (1982) i diplomatski memoari Embahade (1983).

*****

''Lirika Itake'' Miloš Crnjanski

Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je ''Lirika Itake''. Izašla je 1919. u Beogradu. Zbirka ima 56 pesama,
5 pesama nije uvršteno u zbirku i one su štampane u periodu od 1917. do 1919. U pesnički opus M.
Crnjanskog ulazi i njegova programska pesma ''Sumatra'' objavljena 1920. u SKG. Do 1929. Crnjanski će
objaviti još dve poeme ''Stražilovo'' i ''Serbiu'' uz još 12 pesama. Poema ''Lament nad Beogradom'' je
objavljena 1962.
U ''Lirici Itake'' Crnjanski je pokušao da ostvari kružnu, prstenastu kompoziciju. Uvodna pesma
naslovljena je kao ''Prolog'' a poslednja kao ''Epilog''. U pitanju su autopoetične, programske pesme koje
najavljuju jedan nov pesnički svet koji će provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. ''Lirika Itake''
se tako pojavljuje kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu a posredno
i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-povratnik-pesnik, neće laskati i
veličati patriotizam već će ''udarati u sasvim druge žice''. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u
''Objašnjenju Sumatre'' koja donosi ''nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju''. Opšta stilsko-
tipološka odlika ''Lirike Itake'' je parodiranje važećih društvenih, kulturnih i književnih konvencija. Možda
ništa nije toliko sablaznilo tadašnju konzervativnu književnu kritiku a u dobroj meri i publiku kao prvi
odeljak ''Lirike Itake'', ''Vidovdanske pesme''. Visokoartističnu, profinjenu i cizeliranu poeziju Dučića i
Rakića zamenića poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva oštra, polemička kritika B. Lazarevića
jer je upravo on 20-ih godina XX veka u književnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavši je na sam vrh
vrednosne lestvice. Crnjanski u ''Lirici Itake'' vrši dekanonizaciju vidovdanskog kulta. Samo iz ove
perspektive možemo prihvatiti snižavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi ''Naša
elegija'' (Gračanica, Takovo, Marko Kraljević). Samo iz tog ugla možemo razumeti groteskno izobličenje
vidovdanskog hrama u pesmi ''Groteska'' (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta a hramom se
šeće mesec).

Crnjanski ne parodira samo tradicijom osveštane simbole istorije i kulture već i sam lirski žanr odnosno
morfološke i funkcionalne osobine žanra se dovode u delimičnu ili potpunu opreku. Crnjanski namerno
upućuje na žanr i njegove morfološke osobine naslovljavajući pesmu sa ''Molitva'', ''Himna'', ''Oda'',
''Zdravica'' a tematski sadržaj daje u oštroj suprotnosti sa samim žanrom. Tako naslov pesme izneverava
ulogu metateksta, a uz to se postiže i efekat izneverenog očekivanja kod čitaoca. Pesnik tako u
potpunosti uspeva da epatira, sablazni, šokira i isprovocira. Tako u ''Molitvi'' Crnjanski parodira
visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, ''Oče naš''. U ''Himni'' zadržavajući podignut
ton himničnog žanra i pominjuči vladaoca neba i zemlje odmah na početku, pesnik obrće vrednosni
poredak, poriče postojanje Boga i jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom –
krvlju.

Parodiranje lirskog žanra nije novina avangarde. Sličan primer nalazimo u ''Utopljenim dušama'' V. P.
Disa u pesmama ''Idila'', ''Jutarnja idila'' ili podoknicama ''Promenada'' i ''Pod prozorom''. Međutim,
Crnjanski ide korak dalje od Disa. U ''Odi vešalima'' Crnjanski uzima vešala za predmet poezije čime on
ustvari bira predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh jer simbolizuje
samu smrt.

Kategoriju ružnog u oba svoja vida, groteskno i karikaturalno, uveo je u našu modernu poeziju S.
Pandurović u ''Posmrtnim počastima'' iz 1908. Zato ne može a da nas začudi činjenica da upravo
Pandurović nije razumeo pesničke slike ''Lirike Itake''. Crnjanski čak eksplicitno, pripremajući tako
čitaoca, dve svoje pesme naslovljava kao ''Karikatura'' i ''Groteska''. Sve osobine rane lirike M.
Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske jer je groteska u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i
u isti mah i posledica remećenja jednog opšteg poretka u kulturi i književnosti. Groteskne slike, sablasne
koliko i strašne prepoznajemo čak i u erotskim pesmama M. Crnjanskog. Spoj erotskog i destruktivnog
postaje opšta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. Čini se da ni u čemu Crnjanski nije toliko daleko
išao čak do donjeg praga kulture koji ukida razdvajanje erotskog od nasilja i zločina. Strašne, sablasne i
jezive su pesničke slike iz ''Tradicije'' i ''Pesme'' u kojima na taman i užasan način Crnjanski vezuje
porodilju za blud, za ubicu i krv. I motiv mrtve drage je transformirasan kod Crnjanskog. Dok je kod
Kostića, Radičevića, Disa motiv mrtve drage bio posrednik između ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav
se neposredno dotiče sa smrću uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi ''Mramor u vrtu'' dat je
groteskni spoj erotskog (koža obnažene drage), nasilja (muška prosuta krv) i opasnosti, straha (zmija)
koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru sa smrću. ''Mrtva si mi gola'', kaže Crnjanski u
prvom stihu pesme spajajući Eros i Tanatos.

U pesmi ''Moja Ravanica'' sablažnjava spojem nespojivog i doseže do blasfemije. Bogorodica se ovde
pojavljuje kao sveto biće ali i jedina dragana pred kojom lirski subjekat kleči, koja izmamljuje njegov
bludni pogled ali koja ga i poništava jer ga odbacuje.

Dinamizacija opisa je opšta pojava u književnim pokretima avangarde posebno u futurizmu. Kod
Crnjanskog ovaj postupak je vrlo čest, tesno je povezan sa sumatraističkim doživljajem prirode i
podrazumeva neophodne promene u jeziku posebno u sintaksi. Tako pesnik kaže kada ga se sete, šume
se stidno i radosno zarumene. Stidno i radosno upućuju na erotski doživljaj prirode. Erotsko je, u stvari,
projekcija pesnikovog unutrašnjeg doživljaja na samu prirodu. Erotizovani pejzaž u koji pesnik unosi
opsesivni Bogorodičin lik biće savršen okvir za pojavu mistične erotike u vidu obrade najstarijeg mita koji
pamti civilizacija, mit o Svetoj Svadbi (Hieros Gamos). Tako se pesmom ''Blagovesti'' Crnjanski pridružuje
pesnicima kao što su Sibe Miličić, Momčilo Nastasijević i Rastko Petrović koji su 20-ih godina XX veka
okrenuti tzv. četvrtoj dimenziji.

Ako je u pesmi ''Blagovesti'' sadržan odnos prema ''ženskom načelu'' tj. Bogorodici u pesmi ''Pod Krkom''
dat je odnos prema ''muškom načelu''. Programski razgrađujući sintaksu, koristeći se protazom bez
apodoze (''i da ga ima'' ''ako me vidi'') pesnik sasvim svesno govori o hipotetičnosti samog ''muškog
načela'' koji je i moguć i nemoguć. Muškom božjem načelu pesnik će, sasvim u duhu avangardne
poetike, pretpostaviti prirodu koja je suprotna kulturi i konvencijama u koje se sumnja.

Da je ''Lirika Itake'' zaista donela prevrat u reči, osećanju i mišljenju to je jasno, no da li je ona donela
apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to Crnjanski eksplicitno tvrdio u ''Objašnjenju
Sumatre'' 1920? Ono što je Crnjanski najviše izmenio su metar i rima. Rima je dekanonizovana, daljinska,
dakle u pitanju je rimoid koji se proteže po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po horizontali odnosno
po dubini stiha idući ka njegovom početku. Pošto se rima odvojila od metrički utvrđenog mesta i postala
pokretna i promenljiva znači da je metar a sa njim i ritam potisnut u drugi plan dok intonacija izbija u
prvi plan. Otuda se u lirici M. Crnjanskog najviše oseća talasanje melodije. Potiskivanje metričkog načela
u drugi plan kao i pokretanje rime uslovilo je još jednu bitnu novinu – stih M. Crnjanskog ne poznaje
cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji stih M. Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo
meru periodičnog ponavljanja, segmentovanja na kojoj se zasniva i tradicionalni stih s tim što je ta mera
kod Crnjanskog iz statike prevedena u dinamičan odnos, podrazumeva variranje.

''Lirika Itake'' se možda najbolje opisati rečima M. Crnjanskog – to je lirika ''nove osetljivosti'' koja nema
''protumačenih misli'', ''svakidašnjih metafora'' i ''cile-mile stihova''. To nije poezija za razbibrigu, to je
poezija za proučavanje.

*****

Seobe

Inspiraciju za roman seobe crnjanski je nasao u svome saznanju, kao istoricar po struci, da su stalne
seobe u sudbini srpskog naroda. Njihov uzrok je u pritisku vojne sile ili zuluma, ali i u traganju za
obecanom zemljom koja ce pruziti utociste, obilje, spokoj i smirenje. Inspiraciju mu je dalo i citanje
memoara simeona piscevica koji je upravo opisivao vojne poput onih koje ce imati polk vuka isakovica.
Na njega su djelovali i dozivljaji iz prvog svjetskog rata, kada se kao austrougarski vojnik borio za tude
ideale, interese i ciljeve.

Seobe nisu roman zbivanja, kako nam naslov sugerise, vec roman stanja, kako nam citanje otkriva.
Emotivno i refleksivno je potisulo dogadaj koji je smo impuls za unutrasnja prezivljavanja, dusevne
dileme i nedoumice, misaone preokupacije i refleksivne uzlete obojene ceznjom i nadom.

vrijeme je istorijsko i tacno oznaceno, od proljeca 1744. Do ljeta 1775. Prostor je, takoder, jasno
definisan, ti su zavicaji u sremskim mocvarama pored dunava i tudina u evropskim gradovima i na
evropskim bojistima. U roman seobe, usla je vrlo bogata tematika istorijskog, porodicnog, psiholoskog,
moralnog i filozofskog porijekla. U okviru ovako raznovrsne tematike obuhvaceno je vise tema i
problema: bracni trougao, nesreca i zla sudbina naroda, deobe u narodu, lutanja i seobe, teme
prolaznosti i smrti, nistavilo, psiholoski lomovi i prezivljavanja, uzaludnost i praznina.

Ono sto je ostalo kod kuce, poce, u secanju njihovom, kao u dusi isakovicevoj, da se razliva i da nestaje
kao dim. Gledajuci pred sobom sve vise brda, ravnica barovita sa koje podjose, dodje im kao san, sa svim
svojim bunarima i oborima. Kao i magle sto su lebdele nisko, nad poljanama i nestajale iz njih, raskidase
se, u njihovim mislima, i slike njihovih zena i dece. Kao i u dusi isakovicevoj, i u njihovim dusama nastade
praznina. Kuce i kucista zaboravise, na zene i decu vise nisu mislili, a svoju muku ipak osecahu sve jace.
Bi im mrsko da zive i mrsko da se secaju svojih na domu. Natrag, nisu verovali da ce se ikad vratiti.
Mozgovi im zatupese i ni lica svojih najmilijih vise nisu umeli da sagledaju u zatvorenim svojim ocima,
pod sklopljenim zazarenim ocnim kapcima, sa licem izmucenim od tih unutrasnjih bolova i patnja, vise
nego od hoda i zamora. Obesni i razjareni pri polasku, postadose snuzdeni i ponizni kad su odmicali u
tudjinu. Nisu vise imali snage da lome i krhaju i ne usudjivahu se vise da diraju zene. Zbijeni u gomilu,
stajahu na sred sela, stidljivi. Bratimili su se i sprijateljili sa svakim ko im je prisao, bojazljivo i
snishodljivo. Nikad pitomiji vojnici ne prodjose tuda.
Roman je komponovan na principu paralelene kompozicije: u njemu su razvijena dva paralelna fabularna
toka, jedan je istorijski koji prati puk vuka isakovica po evropskim bojistima, drugi je porodicni koji prati
zbivanja u domu iskovica, u cijem su sredistu arandel isakovic, vukov brat i njegova snaha, a vukova
supruga, gospoza dafina. Romaneskna prica je razvijena u deset poglavlja kojima pisac daje lirski
intonirana naslove. Ona prati sudbinu tri glavna aktera: vuka isakovica, brata arandela i vukovu zenu
dafinu. Ostali akteri su samo okruzenje , ilustracija svijeta i mentaliteta u kojem zive i rade glavni junaci.
Svi oni su tu jer su u funkciji osvjetljavanja karaktera, sudbina, zivota glanih protagonista. U romanu je
ostvarena i uzrocno-posledicna veza medu likovima, predocena slicnost sudbinskih nemiovnosti i
paralelizam ponasanja i ispoljavanja. Praznina, besmisao i neostvarenost dominantana su osjecanja sva
tri aktera romaneskne price.

Vuk Isakovic

Kao i u svakom zivotu, i u zivotu vuka isakovica postoje dva razlicita perioda, proslost i sadasnjost. U
proslisti je bio nemiran, memiran trgovackim poslovima , nemiran prema obavezama. U poslovima u
kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha. Bio je gubitnik jer nije imao
ni volje ni vjestine za taj posao. lijep i snazan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili
njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojnickom zivotu. U sadasnjosti, vuk je
zadrzao svoju ogromnu snagu, avanturisticki duh, ali sada ima poroicu: muz je i otac. Kao oficir i vojnik,
vuk voli svoje vojnike, trazi od njih discipliniu i izvrsenje zadatka, ali ih voli i stiti, zna svakog u dusu , zna i
njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim sluzenjem i ratnim podvizima izbori bolji i
spokojniji zivot za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, sluzbenik carstva i kao covek.

Arandel Isakovic

Dok je vuk isakovic bio u stalnom poketu, u licnosti arandela je ststicno nacelo mirovanja, nepokreta.
Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom, bogadstvom. On je olicenje gradanstva u
nastajanju, vrednost i smisao zivota vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost moc i snagu. Arandel vlada
ljudima pomocu svoje moci i manja. Vjest je trgovac, moze da ostvari sve sto zeli, nemilosrdan u
trgovackim poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter arandla isakovica se otkriva iz
njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mladi od vuka , on se prema njemu ponasao kao prema
onom mladem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moci, arandel ne moze da ima sve onon sto
pozeli. Kada se zaljubi u dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire on ne moze da je spasi
ni svim novcem i moci koji ima
Gospođa Dafina

Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna licnost. Njen lik i karakter, njena psihologija,
sagledani su ocima muza i djevera. Rijetko ce kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa
unutrasnjeg stanja. Na pocetku romana, videna vukovim ocima i dozivljena osjecajem dosade, ona je
nejasan lik, njena dusevnost je potisnuta vukovim preokupacijama.

Gospođa dafina je tip fatalne zene cija ljepota i strast izazivaju nesrecu. Opsednuta time sto je ucinila,
zapada u halucinantno stanje i povreduje se. Na samrti zeli da se vjenca sa arandelom, ali kada umire u
njenim ocima je lk muza vuka koga je sve manje volela. Tako je dafina ostala protivrecna do kraja, a
njena fatalna ljepota i naglasena culnost su doneli nesrecu samo njoj.

U Seobama se pripoveda o vremenu izmedju proleca 1744. i pocetka leta 1745. godine. Podunavski Srbi
ne lutaju samo zbog toga sto zive tesko ili zato sto beze pred nekom neprijateljskom najezdom. U ovom
romanu seobe imaju i znacenje koje proistice iz ironijske rekonstrukcije istorije. S jedne strane, seobe su
pokreti vojnih jedinica, pri cemu vojnici ne znaju ni kuda idu, ni zasto to cine. S druge strane, ova vrsta
pokretljivosti junaka ukazuje na njihovu dublju pometenost, ona na simbolicnom planu ocrtava seobe iz
zivota sa ocekivanjima u pust i prazan prostor koji je ta ocekivanja opovrgnuo. U svojim romanima, kaze
Crnjanski, pokusao sam da strahovitu zbrku ljudskog zivota opisem u okviru jedne vece zajednice,
citavog jednog naroda. Zato sam se vracao u proslost svog naroda. To nisu, ipak, istorijski romani,
nimalo. Nije meni bilo stalo do kostima, do evokacije i opisa proslog, nego do ljudske sudbine u toj
proslosti".

LIK PAVLA ISAKOVICA

Model glavnog junaka Pavla Isakovica Crnjanski je video u licnosti jednog svog dobrog druga koji je
otisao u Rusiju. Takvog junaka on zaista nije nasao ni kod Piscevica ni kod drugih memoarista. Izvesnim
osobinama-velikim ponosom i nekom bezazlanoscu, hrabroscu i neznoscu, galantnoscu karakteristicnom
za taj vek, izvesnom gruboscu ali i briznoscu-Pavle I. je kao lik veoma slozen da bi ga mogli vezivati za
one srpske licnosti sto promicu u memoarima. Istorijsko u ovom liku je to da je Pavle sin Djordja
Isakovica, a unuk Vuka Isakovica. Djordje je imao dva sina, Pavla i Nikolu, i jos pet kceri koje se ne
spominju u romanu. Pavle je glavni junak romana. Sve druge licnosti su u njegovoj senci. Pavle je
duhovni vodja ostalim Isakovicima i to je pokazao kada se jedini suprostavio Garsuliju. On se pokazuje
kao srpski oficir prozet sudbinom svog ratnickog naroda koga hoce da pretvore u zemljoradnike,
ponosan isujetan upravo zbog toga sto je tako snazno obuzet sudbinom svog naroda. Bol njegovih
sunarodnika, razjedinjenih, potlacenih, lisenih otadzbine razjeda njegovu volju, hrabrost i veru u smisao
ljudsskog postojanja. ali on hoce da veruje u mogucnost srece i zato nagovara bracu na put u Rusiju i tezi
da ostvari snove svog poocima Vuka. Tu svoju ljubav on ce platiti zatvorom u kome se prvi put u
njegovom secanju javlja slika njegove mlade umrle zene(Katarine), koja ce se kasnije uvek javljati u
casovima njegove velike samoce i iskusenja. Pavla su ozenili iznenada, na brzu ruku, kako pisac kaze kao
sto se sparuju konji. Pavle je bio hladan prema svojoj zeni. Posle njene smrti ona nije mesecima ni u
njegovim mislima ni u njegovom zivotu imala nikakva mesta. Pre nego sto se ozenio on je imao svega
dve Vlahinje i jednu Becliku. Dakle, nije bio zenskaros i nije mnogo mario za zene. Ali "sad na njegovo
veliko iznenadjenje on se seti svoje mlade zene i bi mu zao sto ne moze da uzme njene ruke u svoje ruke.
Cinilo mu se da cuje njen sapat i da oseca njenu ruku, koja ga opo potiljku miluje. "

Slucaj je hteo da u istim kolima kojima je putovao u Bec upozna porodicu majora Bozica cija je zena
Evdokija, bar u Pavlovim ocima, veoma licila na njegovu umrlu zenu. Prema njoj i njenoj cerci Tekli on se
ponasao sa srdacnoscu i paznjom jednog starijeg brata. Ali, Pavlova izrazita lepota, potom odanost naciji
i umrloj zeni, njegov ponos i dostojanstven odnos prema ljudima i zenama, njegova otmenost i
suzdrzana galantnost-odusevljavali su zene koje je on sretao na svojim putovanjima. On ih je privlacio jer
se razlikovao od drugih, a narocito od njihovih muzeva koji su uglavnom bili opori, dosadni i stari. Pavle
je nastojao da se od tih zenskih ljubavnih napada odbrani i zadrzi ih na distanci protokolarnog ili
prijateljskog odnosa. Pavle je to uspeo sa Teklom koja je jos dete. Ali sa Evdokijom to nije uspeo!Ona mu
se bestidno nudila ali on nije hteo da bude sa njom iz prostog razloga sto nije hteo zenu koja je toliko
licila na njegovu mrtvu zenu-"On se stidio i same pomisli da neka takva zena postane nastavak njegovog
braka. Sa zenom koja je mrtva, ali koju je sad toliko voleo, jer je uvideo koliko ga je volela. Osim toga, na
putu u Rosiju, nije bilo za zenu mesta!" Na tom svom putovanju u Bec, u jednoj bogatoj kuci u
Vizelburgu, u koju su putnici svratili na kratko vreme, Pavle je upoznao raskalasni zivot viseg drustva,
svet slobodnog ponasanja, kratkih susreta i erotike. Tu dozivljava i da mu gospodja Evdokija sama dolazi
u sobu. Sve to pavla podstice da jos vise razmislja o svom nacionu. Pavle je castan covek i na rastanku on
joj govori da nece bezati od svojih obaveza.

Za vreme boravka u Becu utisak tudjinstva se jos viseprodubljuje u Pavlu. Obicaji razuzdanog
aristokratskog sloja XVIII veka vredjali su njegov svetli san o slobodnoj naciji, kome je sve ostalo
podredio. Pavle je bio zacudjen onim sto ga je u Becu snaslo. Cak ni Volkov, Rus, nije hteo de slusa price
o njegovom nacionu, caru Lazaru i Kosovu. U svemu tome Pavle stalno ponavlja da oni idu u Rosiju , ne
za cinove, ne za porcione novce, nego zato da ratuju, na strani slavom uvencanih rosijskih trupa. U Becu
Pavle ponovo srece Evdokiju, ali on nije covek koji zeli da uziva u ovozemaljskim stvarima. On je covek
koji sanjari o lepim ocima svoje zene sa tamom nekog dima na sebi. On uvek tuguje za onim cega nema,
ono sto poseduje cini mu se nistavnim. Evdokija Bozic opija ga telesnim carima, ali ne moze da zadovolji
njegovu dusevnu ceznju za lepotom. Tekla ga zanosi svojom mladoscu, ali on i od nje bezi. On zeli da
bude negde gde jos nije bio da dozivi ljubav kakvu dotle nije upoznao. Ali svugde ce se razocarati i videti
monotoniju od koje nema spasa, vecno ponavljanje istih reci, zakletvi i nada. Pavle je morao sebi priznati
da je sve drukcije nego sto je ocekivao. Pisac za njega kaze:"Osecao se kao muva u nekoj mrezi nekog
pauka. '' Bez volje i bez nade Pavle , u jednolicnom proticanju dana postaje sve umorniji. Za njega
protekli zivot nije nista drugo do mutan i kosmaran san. Samo poneka uspomena blesti lepim sjajem i
mami ga k sebi. Pavle se jos uvek seca umrle zene koju pocinje da obozava. Pavlepolazi sa svojom
bracom, njihovim zenama i mnogim saplemenicima preko Karpata u Rosiju:''Odlazio je, osecao je,
zauvek, iz jednog sveta, u kom je dotle ziveo, u kom ostavlja, ne samo svoju kucu u Temisvaru, ne samo
rodjake koji ostaju, ne samo zenin grob u Varadinu, nego i citav jedan narod, kom je pripadao. ''

Kad dolazi u Rusiju Pavlu se cini da su se ostvarili njegovi snovi:Ucini mu se kao mesto kud je otici zeleo i
u kom je nekad ziveo. ''Ali bice dovoljno samo nekoliko meseci pa da uvidi slicnost izmedju austrijskog
carstva, koje je mrzeo, i Rusije, u koju je s poboznim ushicenjem dosao. Vec pri prvom susretu sa
Kostjurinom pisac ce reci:''Pavle je sasvim drugacije zamisljao komadanta Kijeva u Rosiji. '' Posle
Pavlovog egzercira eskadrona konjanika pred Kostjurinom, on jasno protestvuje i na neki nacin se ruga
tom novom mocniku koji ga podseca na Garsulija. Otada Pavle pocinje da pada medju ruskim
komandantima i srpskim oficirima spremnim da sto pre postanu ruski oficiri. U njegovom zivotu sve se
smirilo. Pavle se potpuno promenio : ''Taj covek, koji je, pri polasku, na put, u Temisvaru, koracao tako
oholo, sigurno, znajuci sta hoce, i kud je posao, bio je sad, kad je, eto, bio, u Kijevu- slabe volje, bez
nade, a zbunjen toliko, da je sve cesce mucao. Nije recenice vise zavrsavao. '' Pavle se razocarao novom,
obecanom zemljom u kojoj su Srbi, kao i u Austriji, samo granicari koji brane nekog novog gospodara.
Ipak, u njemu postoji bar jos neka nada da ce neko legendarno veliki, kao sto je carica razresiti tu
problematiku. Ali posle predstave sa laznom caricom gasi se i ta nada. I dok se vecina Srba prilagodjava
novoj ruskoj stvarnosti i nastoje sto pre da postanu Rusi, dotle manji deo i pre svih Pavle, gube se u
cutanju i samoci. Pavle se potpuno miri sa sudbinom. Pavlu se gube tragovi i na kraju pisac za njega kaze:

''Sigurno je o Pavlu samo to da je Pavle bio u Bahmutu i Mirgorodu, sve do pocetka iduceg rata, koji je
poceo kroz tri godine, a trajao sedam godina. Sigurno je da je u tom ratu ucestvovao zajedno sa svojim
bratencima. O tome postoje dokumenta. ''

TRAGIKA SRPSKOG NACIONA: ISTORIJSKE CINJENICE:

Velikoj seobi Srba na prostor Austrougarske prethodio je pocetak Velikog beckog rata 1683. ciji je povod
neuspela turska opsada Beca. Potom je usledila austrijska kontraofanziva. Osvojena je Slavonija i
Beograd a Srbi su samostalno oslobodili Macvu, istocnu Srbiju i prodirali su sve do Novog Pazara.
Medjutim, od 1690. dolazi do preokreta u ratovanju, odnosno umire austrijski general Pikolomini i Turci
organizuju protivudar. Srbi su imali dve mogucnosti:ili ostati i trpeti tursku odmazdu ili ici u neizvesne
seobe. 1690. odrzan je crkveno-narodni zbor kod Beograda. Odluceno je da austrijski car Leopold bude
priznat za srpskog vladara i da rat bude nastavljen ali sa teritorije Madjarske. Car je to odobrio i u
avgustu 1690. patrijarh Arsenije III predvodi oko 60 000 dusa preko Save i Dunava. Srbi su uglavnom
naselili juznu Madjarsku a negde su na sever prodrli sve do Budima i Sent Andreje. Srbima je
garantovana crkvena autonomija ali su oni bili izlozeni svakodnevnim pritiscima unijacenja.

Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda nisu privukle paznju nasih pisaca u toj meri da su im
posvetili svoja knjizevna dela. Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te dogadaje i to poslije citanja
"Memoara" Simeona Piscevica. Piscevic, rodom iz Sida, kao 13-ogodisnji decak ucestvovao je u Pohodu
na Francusku, postao francuski oficir, da bi se zatim preselio u Rusiju i u vojnom cinu napredovao do
general majora. Medjutim, Piscevicevo prikazivanje seoba bilo je memoarsko prikazivanje coveka okji
stice slavu i karijeru, bez nekog osvrta na nesrecnu poziciju srpskih ratnika koji vojuju za tudje interese,
dok Crnjanskog interesuje pojedinac koji, kao neki zastupnik razocaranog i , u stalnoj borbi za
samoodrzanje uznemirenog naroda, sve gorce spoznaje tragican polozaj sebe i svog naroda. Tu slozenu
ulogu najamnika-oficira koji vodi vece ili manje grupe Srba vojnika u ratove i u seobe, sve u nadi da ce
izaci iz tmine i nesrece, da ce pronaci svoj pravi zavicaj, Crnjanski prikazuje u svom romanu o seobama.

Pojam SEOBE, kojim je krsten roman Milosa Crnjanskog, uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja,
jednog uznemirenja i nesredjenosti, jedne nemoci ustaljivanja koje su obelezje haoticnog stanja. Zbog
toga su prve seobe slika jednog za istoriju od najneuhvatljivijih stanja:slika snalazenja mase u novoj
postojbini i organizovanja novog zivota u njoj. Milos Crnjanski je predocio psihologiju te srpske mase,
koja je iz turske Srbije, iz "Turcije" presla na teritoriju Austrije gde se morala povinovati nekim novim
pravilima i nekom novom nacinu zivota. Ali isto tako, on je razvio i onaj istorijski fatalitet. onu tragicnost
sudbine tog naroda, koji je odmah neizbezno pao u zamke veliko-austrijske politike i krvavo joj posluzio
u njenim zapletima i sukobima sa Evropom. Upravo ova psihologija mase i istorijski fatalitet mesaju se i
slivaju u jedan isti nagon koji preovladjuje tim nasim covekom. Voljno, mirno, on se pusta da ga stihije
zivota nose i razbijaju, krecuci se u nekom omadjijanom krugu u kome se njegov nacion neprekidno vrti
a koji radja i odrzava tragican osecaj besmisla i uzaludnosti.

U prvim seobama srpski nacion je olicen u liku Vuka Isakovica. U ratni pohod on krece nosen mutnom
nadom da se nesto napokon moze izmeniti u njegovom zivotu i u sudbini njegovog naroda, naroda koji je
izgnan iz svog pravog zavicaja , pa u tudjini zasniva novi, naroda koji je zbog toga nemiran, sklon
seobama, buduci da je nesiguran, podvrgnut tudjoj vlasti i u sluzbi tudjim interesima. I upravo tragika
tog naroda je u tome sto on odlazi na daleke frontove, ne znajuci gde ide, ne znajuci za sta gine i opet na
kraju , sa ranjenima i unakazenima, vraca se u zavicaj koji mu, opet, nije pravi zavicaj. Dakle, na opstem
planu ceo jedan narod, na uzem- slavensko-podunavski polk, svi se oni tokom razvijanja sizea dovode do
istog:do otkrica sopstvene nemoci i uzaludnosti. Ali u tom jadnom i namucenom narodu javlja se nada,
nada koja je zvezda vodilja. Naime, Crnjanski je lako mogao naci u Piscevicevim memoarima ono sto i
kasnija istoriografska istrazivanja pokazuju:da se u vreme odigravanja radnje romana medju Srbima u
Ugarskoj siri i mitologizuje predstava o Rusiji kao obecanoj zemlji, koja je zahvaljujuci verski
netolerantnoj monarhiji imala i jaku religioznu podlogu. Vukov san je da ode u Rusiju ali on taj san nije
ostvario vec ga je preneo na svog posinka Pavla Isakovica. Tako stizemo do " Drugih seoba " gde je u
celini prikazana teznja srpskog naroda da se iseli u Rusiju.

Srpski vojnici koji su sacinjavali najbolji deo vojske Marije Terezije su ponizavani posle zavrsetka ratova
sa Turcima. Vlast je htela da od njih napravi seljake na imenjima austrijskih i madjarskih plemica i da
ugusi u njima nacionalnu svest. Srbi su mislili da ce ih Bec postovati zbog zasluga u borbi protiv Turaka;
nadali su se i skorom povratku u Srbiju. Austrija ih je, medjutim, obmanula, iskoristila njihove vojnicke
sposobnosti i onda ih gurnula u bedu, ponizenje, u anonimnost mnogoljudne mase svog carstva. Tada se
oni okrecu Rusiji, mastajuci o njoj kao o obecanoj zemlji, gde ce brzo zaboraviti svo zlo koje su doziveli u
Austriji. Ikrece taj narod u Rusiju, u grupama i pojedinacno, ginuci i umiruci na putu. Bice dovoljno samo
nekoliko meseci da taj nacion uvidi slicnost izmedju austrijskog carstva, koje je mrzeo i Rusije u koju je s
poboznim ushicenjem dosao. Od misticne predstave o mocnoj i dobroj zemlji koja saoseca s patnjama
Srba, razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru, o vaskrsu slobode bez koje ne mogu-nije ostalo
nista. Ali Pavle i njegovi sunarodnici, svesni da nemaju vise kud, nece se vise buniti, jadati, ispovedati
vekovnu tugu zbog zle sudbine, vec ce se u manjoj ili vecoj meri pomiriti sa svojom tragicnom sudbinom,
ocekujuci u ratovima smrt, nestanak i zaborav. Tako misao o besmislenosti i uzaludnosti zivota zapoceta
u prvim seobama, u drugim dozivljava svoju punu afirmaciju.

Dakle, iscrpljene su sve mogucnosti, doslo se do kraja svih puteva, smiruje se buka i bes zivota. Crnjanski
opisuje u finalu, gorko i ironicno, nestajanje iseljenika u nepreglednom prostoru i vremenu.

Karakteristika ovog romana je lutanje, neprekidno lutanje-pojedinca, grupa, celog naciona u potrazi za
zavicajem u kojem ce pronaci spokoj i mir. Oni takav zavicaj iz tudjine slute, iz tudjine mu idu u susret.
Ali, naci spokoj u tom zavicaju nisu uspeli i u tome je njihova najveca tragika.

Medjutim, čoveku nije dato da buducnost vidi, niti svoju sudbinu, kroz koju godinu nasluti. To je jedino
blazenstvo koje je coveku dato-da ono sto ga ceka ne zna. i bolje tako!