6.

RASTKO PETROVIĆ ()

Rastko Petrović (1898-1949) je, zajedno sa Crnjanskim, prvo ime posleratnog srpskog
modernizma. Bio je žanrovski raznovrstan pisac – pesnik, pripovedač, putopisac, romansijer, esejista,
kritičar i teoretičar moderne umetnosti. Od svih mladih pisaca Rastko je bio najbliži izvorima moderne
umetnosti. On potiče iz beogradske intelektualne porodice, njegov otac se bavio istorijom, a sestra
Nadežda bila je jedan od najistaknutijih slikara u Srbiji uoči rata, začetnik avangardne srpske umetnosti.
Kao đak gimnazije, Rastko je proživeo albansku golgotu i preko Krfa otišao u Francusku, gde je završio
gimnaziju. Njegov životni put sličan je putu Crnjanskog: ušao je u diplomatsku službu, radio kao ataše u
Rimu, putovao po Africi i Španiji, službovao u Ministarstvu inostranih poslova, bio diplomatski službenik
u Vašingtonu.

Petrović je počeo objavljivati pesme u krfskom „Zabavniku“, ali njegovo stvaranje je

najintenzivnije u godinama posle Prvog svetskog rata, kada se javlja sa više pesama u ekspresionističkom
časopisu „Progres“. Objavljivao je pesme, eseje, pripovetke, kritike u mnogobrojnim međuratnim
časopisima i listovima, ali je u posebnim izdanjima za života objavio samo četiri knjige: roman Burleska
gospodina Peruna boga groma, zbirku pesama Otkrovenje, putopis Afrika i prozu Ljudi govore. Od većih
radova treba istaći još roman Sa silama nemerljivim. Odlazak iz zemlje imao je za posledicu odvajanje od
književnosti. Prilikom odlaska u Ameriku, poneo je sa sobom roman o povlačenju preko Albanije „Osam
nedelja“ koji je, zajedno sa drugim delom napisanim u Americi, objavljen posle njegove smrti pod
naslovom Dan šesti. Tek sa pojavom tog romana Rastko Petrović je posthumno dobio svoje glavno delo i
postao jedan od najvažnijih srpskih pisaca XX veka.

U pokretu mladih pisaca posle Prvog svetskog rata Rastko Pettrović bio je jedan od
najekstravagantnijih. U njegovoj mladalačkoj poeziji i poetskoj prozi izražava se defetistička
nastrojenost, poljuljanost tradicionlanih moralnih i estetskih normi, duh sumnje, razočarenje i strepnje
pred neizvesnim. U ranim radovima osećanja se kreću između krajnosti: od vedre, čulne raspuštenosti
slovenskog paganskog raja do mračne atmosfere uništenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama
Otkrovenja. Teme njegovih prvih radova su vegetativni život rastinja, biološki nagoni u čoveku, telesnost,
čulnost, fiziološki impulsi, preinačenja od rođenja do smrti, putnički zanosi, strast za zbližavanjem sa
svetom primitivnih shvatanja i kultura.

Rastko Petrović je imao ne samo osećanje za moderno već je bio istinski poznavalac avangardne
umetnosti i poezije. Kao likovni kritičar, pisao je o mnogim slikarima i vajarima, svojim savremenicima i
prvi kod nas, o Pikasu i francuskom kubizmu. Zalagao se za konstruktivno slikarstvo ili „novi realizam“,
kako ga on naziva, realizam koji neće biti oponašanje stvarnosti, nego otkrivanje njenih dubljih
zakonitosti. Slično odstupanje od realizma Petrović je otkrivao u pećinskim crtežima, u figurama i
simbolima usmenih pesnika, u lirskim narodnim pesmama, narodnim pripovetkama, u ormanentici
vezova i svim drugim oblicima arhaične kulture i umetnosti. Između arhaičnog i modernog postoji
najdublja srodnost jer moderno teži da postigne onu prvobitnu čistotu i jednostavnost forme koja je u
arhaičnom ostvarena neposredno, spontano. Zato je Rastko u povratku arhaičnom video jednu od velikih
šansi moderne umetnosti, a u svetu starih Slovena, našoj folklornoj tradiciji i u motivima srpske
srednjovekovne umetnosti i književnosti tražio je izvore za pesničku obnovu,

U svoje pesme Rastko je uneo motive koji, ne samo što su bili izvan okvira tradicionalne poezije,
već su oduvek smatrani nepoetskim i antipoetskim. Govorio je o fiziološkim manifestacijama, o
zbivanjima organizma i to uzbuđeno, sa zanosom, kao da otkriva tajne sakralnog natprirodnog sveta.
Naslov njegove zbirke pesama Otkrovenje, uzet iz religiozne sfere, znači doživljaj telesnog kao velike
misterije, otkrivanje biološkog, ćelijskog kao novog oblika sakralnosti. Za Rastka Petrovića više puta je
rečeno da u prvi plan stavlja telo, čula, fiziologiju bića; dakle, prvo materiju pa tek onda duhovni aspekt
bića. Bez tela i čula nema doživljaja, nije moguća ekstaza, a bez njih i sve drugo gubi mogući smisao.
Otkrovenje ili saznavanje apsolutnog u životu, kome je težio Petrović od početka do kraja, vodi preko
čula i preko tela. Zato je svako „otkrovenje“ kod njega i otkrivanje tajne tela. A kad postoji tajna tela,
onda postoji i tajna začeća, tajna rođenja, tajna života i tajna smrti. Za njih će vezati motiv materinstva i
motiv krvi. Upravo na tim konstantama izgrađena je zbirka Otktovenje.

Njegov jezik je slobodan, kao i stih, na nekim mestima i nezgrapan, često apstaktan i neuhvatljiv
u pravom značenju jer se u njemu stalno prepliću svesno i nesvesno, stvarno i imaginativno; stihovi
povremeno bivaju tromi, razvučeni, bez prave melodije i ritma, a ponekad patetični, siloviti, da se dočara
razočaranje ili onaj najviši stepen ekstaze.

Njegovo najznačajnije rano prozno delo je fantazmagorijski roman Burleska gospodina Peruna
boga groma, jedna od najneobičnijih knjiga koje su kod nas objavljene u godinama posle Prvog svetskog
rata. U ovoj knjizi prisutni su slovenski bogovi i hrišćanski sveci, slovenske boginje i Ognjena Marija,
slovenski raj, hrišćanski pakao i jedna beogradska bolnica, svetogorski kaluđeri i Van Gog. Radnja počinje
u VIII, nastavja se u XIV veku, a završava se nekoliko godina posle izlaska knjige. Ovoj knjizi nedostajale
su dve stvari: magija poetske reči i snaga humora. Zato je Burleska ostala više kao zanimljiv književni
eksperiment, kao istraživanje mogućnosti poezije u romanu, nego kao umetničko ostvarenje.

Putopis je najviše odgovarao njegovoj težnji za promenom i kretanjem. Putopisno je važan

elemenat čitavog njegovog dela. Putnička inspiracija prisutna je u njegovim pesmama (Putnik, Spomenik
puteva), pripovetkama (Putnik bez senke), esejima (Pozorište, pozorište!), pa čak i u velikom romanu
Dan šesti. Veliki poetski putopis Afrika, možda najznačajnija knjiga koju je napisao, doneo je
oživotvorenje davnašnjeg pesnikovog sna o paganskom raju. Knjiga ima ne samo umetnički nego i
dokumentarni, naučni karakter. U njoj se, pored poetskih opisa, lirskih raspoloženja, prizora iz života
domorodaca i belaca, daje niz zanimljivih saopštenja o crnačkoj umetnosti, muzici, igri, običajima.

Na putopisnoj osnovi ostvarena je i kratka proza Ljudi govore, po opštem sudu kritike
najcelovitije delo ovog pisca. Proza Ljudi govore je inspirisana jednim od mnogih putovanja Rastka
Petrovića, pa u njoj prepoznajemo i nešto od putopisnog (susret sa ljudima iz nepoznatog mesta,
upoznavanje okoline, beleženje svega što se vidi i čuje), ali ona nije ni putopis, ni esej, ni roman, ni duža
novela jer ništa od toga ne odnosi prevagu (nema centralnog događaja, nema glavnog lika, a ima
dijaloga, nekih sudbina, opisa i esejiziranja na neke teme). Ovde je putopisan samo spoljašnji okvir,
poetski opisi su svedeni na minimum, u središtu pesnikove pažnje je govor ljudi koje je susretao na
jednom putovanju. U tom govoru nema ničeg neobičnog: on se sastoji od jednostavnih, konvencionalnih
reči u kojima su sadržane prve informacije koje nam daju nepoznati ljudi i sebi i svom životu. U delu Ljudi
govore čovekov govor stavljen je ispred misli, osećanja, predela, građevina i ispred lepote. Fenomen
govorenja postaje dominantan u odnosu na sve ostalo. Govor je jednostavan, precizan i pročišćen,
oslobođen svega što bi moglo biti suvišno. Govor ljudi i način njihovog života ostavljaju utisak kao da je
reč o maloj ljudskoj zajednici, zaboravljenoj i od Boga i od savremene civilizacije. Odmah se primećuje, i
njihov govor to otkriva, da je u životu tih ljudi malo događaja, susreta, malo velikih ambicija, zavisti,
sujete. Svi oni deluju nekako drevno, čisto i smireno, potonuli u svoj autentični život, svoju tišinu i logiku
koja deluje skučeno, i leksiku koja nije bogata i koja se učestalo ponavlja. U takav svet, jednog dana,
banuće putnik, pridošlica, koji će na sebe preuzeti ulogu naratora u ovoj prozi, u kome prepoznajemo
paganski duh i istraživačku strast samog Rastka Petrovića, zaljubljenika u sve što je nepoznato i drevno.
U pozadini pesnikovog interesovanja, iz govora njegovih sagovornika, naziru se potresne ljudske drame,
izbijaju na površinu skriveni ljudski odnosi, otkrivaju se simpatije među ličnostima za koje ni one same ne
znaju. Putopis se pretvara u priču o ljudima i njihovim sudbinama. U ovoj prozi se, na izgled, iza
jednostavnog i nenametljivog pričanja krije kompleksna slika života i njegovog skrivenog smisla. Otuda i
specifična forma ove proze koja se najčešće određuje kao „mešavina književnih žanrova“.

U razdoblju između dva rata Rastko Petrović je najmanje poznat po svojim romanima. Tek pošto
je posthumno objavljen njegov obimni roman Dan šesti, o njemu se počelo govoriti kao o piscu koji je,
zajedno sa Crnjanskim, udario temelje modernim srpskom romanu. Iako istorijski i dokumentarno
zasnovan, Dan šesti nije ni istorijski ni društveni ni ratni roman. Strahote albanske tragedije Petrović
doživljava kao trenutak vraćanja prirodi, kao obnovu prvobitnog prirodnog stanja. U fokusu romana nisu
odnosi čoveka sa čovekom, čoveka i društva, čoveka i istorije, nego odnos čoveka i prirode. Prvo deo
romana liči na putopis ili, tačnije, na više međusobno isprepletanih putopisa, u kojima su svi susreti
slučajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se čovek na svom putu sam probija kroz prostor. Po
svom osnovnom stilskom obeležju Dan šesti je poetski roman.

Sve do obrazovanja nadrealističke grupe, moderizam Rastka Petrovića, i teorijski i stvaralački,

predstavlja najdalju tačku do koje je dospela srpska književna avangarda posle Prvog svetskog rata.

*****

Rastko Petrović

(1898-1949)

- brat slikarke Nadežde Petrović, začetnika modernog srpskog slikarstva. Kao sedamnaestogodišnji
mladić, đak gimnazije, proživeo je albansku golgotu a zatim, preko Krfa, otišao u Francusku, gde je
završio gimnaziju i položio srpsku maturu. U Parizu, u kojem je i posle rata povremeno živeo, sve do
1922, kada je diplomirao pravo, došao je u doticaj s istaknutim predstavnicima umetničke i literarne
avangarde. Dalji životni put ovog pisca sličan je putu Crnjanskog: ušao je u diplomatsku službu, dosta
putovao, 1935. otišao je kao diplomatski službenik u Vašington, gde ga je zatekao rat i gde je, posle rata,
nastavi da živi u emigraciji, sve do smrti.

- počeo da objavljuje u krfskom "Zabavniku" (1917), ali pun zamah njegovog književnog rada pada
u godine posle rata. U pokretu mladih bio je jedan od najekstravagantnijih. U rušilačkom, ekspanzivnom
ekspresionizmu njegove poezije i poetske proze izražavaju se defetistička nastrojenost modernista,
poljuljanost tradicionalnih moralnih i estetskih normi, duh sumnje, razočaranja i strepnje pred
neizvesnim naročito.

- Knjiga poezije Otkrovenje: pesma Putnik + objašnjenje, epifanijski trenutak proniknuća,

momenat fiziologije, androgenizam.

o BIOFILIJA: afirmacija tela, nagonske strane, dionizijsko osećanje života - u ranim radovima,
fantazmagorijskom romanu Burleska gospodina Peruna boga groma, poetskim pripovetkama, člancima
(esej Mladićstvo narodnog genija - spajanje modernog avangardizam s motivima narodne lirike), zbirci
pesama Otkrovenje.

o Motivi: vegetativni život rastinja, biološki nagoni u čoveku, organska preinačenja od rođenja do
smrti, putnički zanosi, naklonost prema primitivnim kulturama: STARI SLOVENI (njegova trajna opsesija),
FOLKLOR i srpska SREDNJOVEKOVNA umetnost i književnost – izvori za našu autohtonu pesničku
obnovu.

o Kreće se između bolnih i razornih krajnosti: vedra, čulna raspuštenost slovenskog paganskog raja
(Burleska) / mračna atmosfera uništenja, nasilja i smrti (neke pesme Otkrovenja).

- Proza: Posle Otkrovenja Petrović se okreće pretežno prozi. Oblici u kojima je u kasnijim
periodima najviše stvarao su putopis i roman. Njegov veliki roman Dan šesti (posthumno objavljen 1960)
sastoji se od dva dela, koji su gotovo nezavisni romani: I) povlačenje preko Albanije 1915, II) Amerika
dvadesetak godina kasnije. Strahote albanske tragedije Petrović ne doživljava kao apoteozu stradanja
naroda, već kao trenutak vraćanja prirodi, kao obnovu prvobitnog stanja u kojem je čovek živeo po
"plemenskim pećinskim uredbama čopora". U borbi s prirodom njegovi junaci doživljavaju rastakanje i
obnovu istovremeno, rastakanje svog društvenog bića i obnovu vlastitih vitalnih, bioloških snaga. Dan
šesti je roman moderne strukture komponovan KONTRAPUNKTSKI. I deo liči na putopis ili, tačnije, na
više putopisa, međusobno isprepletenih, u kojima su svi susreti slučajni, sve veze privremene i
neobavezne, gde se čovek na svom putu sam probija kroz prostor.

- Putopis je odgovarao njegovoj težnji za promenom (scene, prostora, vremena) i kretanjem.

Rastko je prevashodno putopisac. Putnička inspiracija prisutna je u mnogim njegovim delima, u
pesmama (Putnik, Spomenik putevima), pripovetkama (Putnik bez senke), esejima (Pozorište, pozorište!)
i u velikom romanu Dan šesti. Njegova najbolja i umetnički najzrelija ostvarenja potekla su iz putničkog
iskustva, Afrika (1930), i Ljudi govore (1931). Velik putopis Afrika, možda najznačajnija knjiga koju je
napisao, doneo je oživotvorenje davnašnjeg pesnikova sna o paganskom raju. Knjiga ima ne samo
umetnički nego i dokumentarni, naučni karakter. U njoj se, pored poetskih opisa, lirskih raspoloženja,
prizora iz života domorodaca i belaca, egzaltiranog oduševljenja lepotom nagog crnačkog tela u
slobodnom afričkom pejzažu, daje niz zanimljivih saopštenja o crnačkoj umetnosti, muzici, igri,
običajima.

- Ljudi govore – fikcionalizovano stvarno putovanje, hibridna (lirska) proza – zalјulјan književni
sistem, „smrt čistih formi“. Takođe na putopisnoj osnovi, po opštem sudu najcelovitije delo ovog pisca. U
njoj su dati putopiščevi razgovori s ljudima koje je sretao na jednom svom putovanju. U govoru
nepoznatih ljudi nema ničeg neobičnog, on se sastoji od jednostavnih, često konvencionalnih reči kojima
se daju prve, ravnodušne informacije o sebi i svom životu. Ali iz tih reči naziru se potresne ljudske drame,
izbijaju na videlo skriveni ljudski odnosi, otkrivaju se duboke privlačnosti među ličnostima za koje ni one
same nisu znale. Putopis se pretvara u PRIČU O LJUDIMA I NJIHOVIM SUDBINAMA.

- likovni kritičar (značajan), jedan od najboljih u razdoblju između dva rata. Negovao je teorijsko-
sintetičku kritiku u kojoj se zalagao za konstruktivno slikarstvo ili "novi realizam", kako ga on naziva.
Pisao je o našim savremenim slikarima i vajarima, o našim srednjovekovnim freskama i, prvi kod nas, o
Pikasu i francuskom kubizmu. Za vreme boravka u Americi napisao je na engleskom jeziku više članaka iz
istorije jugoslovenske umetnosti.

*****

Poetika Rastka Petrovića

Poezija Rastka Petrovića je pretežno povratnim pogledom okrenuta prema početku, prema čovekovom
dolasku na svet. Tako se 20-ih godina XX veka kao novo, njemu svojstveno temarsko jezgro izdvaja ''tajna
rođenja'', koja, kao sebi suprotnu, podrazumeva ''tajnu smrti''. Ako ovaj podatak uključimo u sveukupna
kretanja u našoj književnosti tog vremena vidimo da je Rastkova poezija u izrazitom raskoraku sa
poezijom moderne. Prvi površni ali ne manje značajan podatak je da pesnici moderne u središte svoje
poezije stavljaju opšte opadanje, rasulo i smrt kako u čoveku tako i u priroidi. Od Ilića preko Rakića i Disa
pa sve do Pandurovića i njegove hladne grobljanske stilizacije, lirika moderne je bukvalno preplavljena
pejzažima sutona i jeseni. U poeziji srpske moderne jesen podrazumeva završetak ljudskog trajanja,
tačku prema kojoj se odmerava trajanje. Jesen je temporalna okosnica za pesničku sliku. Međutim,
Rastko taj temporalni oslonac premešta na suprotnu stranu, u proleće. Kod Rastka ljudsko trajanje
počinje da se odmerava prema početku godišnjeg obrtaja, prema sunčevom usponu a ne prema
njegovom kraju odnosno sunčevom padu.

''Otkrovenje'' počinje pesmom ''Pustolov u kavezu'' i invokacijom proleću – da li mu ironiju ili život novi
proleće donosi? U pesmi ''Jednom snu'' za koju Rastko kaže da je prva pesma ''Otkrovenja'' prolećni
početak se dovodi u vezu sa snom u majčinoj utrobi – on sanja na rubu prloeća, dok neko, tamo, sanja u
majčinoj utrobi. U pesmi ''Jednom snu'' jasno se vidi da naspram sna početkom proleća koji vodi u leto
stoji san u majčinoj utrobi pre izlaska iz nje. U oba slučaja san se pojavljuje kao medijum ka onom
devičanskom, iskonskom, ''nedirnutom''. Doticaj sa ''nedirnutim'' je opšta težnja Rastkove poetike 20-ih
godina XX veka ali i poetike čitave avangarde. Da ova težnja nije iznederena isključivo u avangardi
svedoči Disova ''Tamnica''. U ''Tamnici'' pesnik sanja o ''nevinim daljinama'' sa kojih je pao, bačen u ovaj
svet-tamnicu samim činom rođenja. Rastkova ''tajna rođenja'' očigledno postoji i pre ''Otkrovenja''. Slike
Disove i Rastkove poezije jedva da mogu da se porede, toliko su različite, ipak, možemo govoriti o
njihovoj tipološkoj sličnosti. Pre svega kritičari i kod Disa i kod Rastka pominju ''jezičku neveštinu''.
''Jezička neveština'' iz sintagme ili stiha se prenosi na strofu pa i načitavu pesmu te se tako stvaraju
grupe stihova nejednake umetničke vrednosti. Kod Disa samo pojedine strofe ili stihovi izgledaju
savršeno. Kod Rastka možemo govoriti o fragmentarnosti i potpunom rasulu. Te jezičke nepravilnosti,
pukotine u jeziku nisu plod pesničkog neznanja i neukosti već predstavljaju neodvojiv deo celokupne
pesničke strukture. Narušavanje jezika kod Disa, po svemu sudeći spontano, kod Rastka postaje deo
avangardne poetike koja srečunato cilja na efekat, deo je pesnikovog programa. Obrnuvši odnos agensa i
pacijensa Dis je stvorio malu pukotinu u ustaljenoj slici sveta koju će učiniti dovoljno vidljivom pesnici
avangarde. Dok Crnjanski, sledeći Disa, nastavlja u duhu nemačkog ekspresionizma, Rastko polazi od
iskustva francuske poezije, odnosno od Remboove glasovite tvrdnje o vidovitosti pesnika zahvaljujući
smišljenom rastrojstvu čula. Rastko takođe ima na umu i tada aktuelno dadaističko razgrađivanje ne
samo književnih konvencija i sintakse već i strukture reči. U svoja dva najznačajnija eseja ''Helioterapija
afazije'' iz 1923. i ''Mladiđstvo narodnog genija'' iz 1924. Rastko govori o dadaističkoj razgradnji jezika.
Kad Rastko govori o razgradnji, razbijanju reči on ima na umu svrhu kojoj bi ta razgradnja poslužila a ne
razgradnju kao svrhu samoj sebi. To nas i približava njegovoj ličnoj poetici.

U ''Helioterapiji afazije'' Rastko govori o pojavi koju razmatraju gotovo svi najvažniji avangardni pokreti:
jezička sredstva se troše, habaju se, otuda je nužno dezautomatizovati njihovu upotrebu jer u
suprotnom nećemo biti u stanju da osetimo ni jezička sredstva ni ono što ona opisuju. O tome piše i S.
Vinaver 1920. u svom ''Manifestu'' koji je najpre objavljen u ''Progresu'' a 1921. uključen u ''Gromobran
svemira''.

Viktor Šklovski je postavio temelje ruskog formalizma kada je definisao postupak očuđavanja kao
postupak kojim se ukida automatizacija jezika, stvari se čudno imenuju i čudno prikazuju da bi se
obnovila naša percepcija. Dadaistički postupak razgrađivanja sintakse uporediv je sa postupkom
očuđavanja ako mu nije u užem smislu i istovetan.

Ova vrsta književno-teorijske digresije nam otkriva šta je bio podsticaj za Rastkova sintaksička
odstupanja u poeziji. Između dadaizma, s jedne strane, koji neminovno srlja u jezički eksperiment i
Rembooa a kod nas Disa s druge strane Rastko traži ''srednje'', svoje rešenje.

Kako izgledaju Rastkove jezičke ''nepravilnosti''?

 U jednom stihu Rastko piše: ''parobrodi zaploviše morE'' (umesto morem). Zamenjen je nepravi objekat
''morem'' pravim objektom ''more'' te je tako dobijeno novo značenje – ne samo da parobrodi zaploviše
već učiniše i da more postane dinamično, pokretljivo. I slikom i paradigmom se postiže očuđavanje.

Kad su u pitanju Rastkove pesničke slike teško ih možemo prevesti na pojmovni jezik jer su često
zasnovane na višestrukim metonimijskim prenosima. Npr. kada Rastko napiše ''opasah bedra drumom
žurnim kroz gore'' slika je potpuno nejasna dok u njoj ne uočimo složen trop – hipalagu – dvostruko
unakrsno prenošenje, podvrstu metonimije: žurno kretanje po drumu se prenosi na sam drum koji
postaje žuran, a zatim pređeni drum opasuje bedra kao pojas ili savitljiva traka.

Za razumevanje Rastkove poezije i njenih slika bitne su i tzv. čulne obmane. Npr. u ''Ljudi govore'' (1931)
pripovedač leži na obali jezera i kroz raširene prste posmatra brodiće, čini mu se da ih može oduvati ili
ako bi sastavio prste zdrobiti, Čulna obmana je u osnovi dečijih igara kojima se vraćaju avangardni
pesnici. I čulna obmana je vid oneobičavanja stvarnosti a pesničke slike koje tako nastaju deformisane su
i teško se raspoznaju.

Još jedan postupak oneobičavanja Rastkovih pesničkih slika je tzv. ogledalsko udvajanje. Ogledalsko
udvajanje prepoznajemo u ''Molitvi vuku'' i ''Času obnove''. Otuda kod Rastka mogu da se jave neobične
slike kao što su ''ribe između zvezda'' Postupak ogledalskog udvajanja je vrlo složen i podrazumeva,
pored simetrije i ukrštanja, paralelni povraćaj u suprotnom smeru. Evo kako izgleda ogledalsko
udvajanje u ''Bodinovoj baladi'': nad jezerom se ogleda srednjovekovni lovac – mesto svog odraza na
dnu vode vidi skelet davnog strelca što luk zateže – fosil nas pomera kroz vreme – mrtav lovac u jezeru
naspram živog nad jezerom – ponovno vraćanje u sadašnjost na srednjovekovnog lovca odakle se i
pošlo.

Opšta osobina avangardne poezije jeste realizacija tropa tako se javlja simfora, viši stepen metafore
koja, ono što je metaforično predstavlja kao stvarno. Zato Rastko kaže da njegove ''žudnje'' ''čuče'' kao
''pralje'' ili da ''nedogled'' ima ''plave oči'' i da ''sedi kraj prozora''.

*****