10.

BRANKO ĆOPIĆ (1915-1984)

Branko Ćopić je bio najčitaniji pisac posleratne književnosti. Bio je pripovedač, romanopisac,
pesnik, dečji pisac, a napisao je i dve drame i filmski scenario. Rođen je u selu Hašanima pod Grmečom u
Bosanskoj Krajini. Posle završene učiteljske škole, došao je u Beograd i već kao student Filozofskog
fakulteta za svega nekoliko godina stekao glas darovitog pisca, objavivši tri knjige pripovedaka, Pod
Grmečom, Borci i bjegunci i Planinci, i jednu knjigu priča za decu, U carstvu leptirova i medveda. O svom
ranom detinjstvu je pisao u svom autobiografskom spisu koji je nazivao „Tefter“, a koji je posle njegove
smrti objavljen pod naslovom „12-XII-1939. uveče“. Detinjstvo je činilo motivsku i emocionalnu osnovu
znatnijeg dela njegovog stvaralaštva. U oslobodilačkoj borbi, u kojoj učestvuje od početka ustanka,
njegova književna aktivnost se nastavlja. Sarađuje u partizanskoj štampi i objavljuje nekoliko knjiga, od
kojih su najznačajnije Priče partizanke i zbirka pesama Ognjeno rađanje domovine. U prvih pet-šest
godina posle rata on je verovatno naš najplodniji pisac. Tada objavljuje: zbirke pripovedaka Rosa na
bajonetima, Mrvica brani komandanta i druge priče, Surova škola, zbirke humorističkih priča Sveti
magarac i druge priče i Ljudi sa repom, zbirku pesama Ratnikovo proljeće, zbirke dečjih pesama Bojna
lira pionira, Armija odbrana tvoja i druge mnogobrojne knjige za decu i odrasle. Od 50-tih godina u
Ćopićevom stvaranju, kao i u čitavoj našoj književnosti, prvo mesto zauzima roman. Jedan za drugim
izlaze: Prolom, Gluvi barut, Ne tuguj bronzana stražo, Osma ofanziva i Delije na Bihaću. Njima se
pridružuju i tri romana za decu poznata pod nazivom Partizanska trilogija (Orlovi rano lete, Slavno
vojevanje i Bitka u zlatnoj dolini). Za sve to vreme nije zapostavljao ni pripovetku: između mnogih zbirki
izdvajaju se dve, Doživljaji Nikoletine Bursaća i Bašta sljezove boje, kojima je Ćopić postigao svoje
najveće književne uspehe, prvom kod čitalaca a drugom kod kritičara.

Čim se pojavio, Ćopić je shvaćen kao Kočićev naslednik. Kočić je bio lektira Ćopićeve mladosti i
do kraja ostao njegov uzor, a uz njega i Ivo Andrić. Od njih je poneo duboko osećanje za zemlju, ljude i
jezik. Tradicionalnu orijentaciju ovog pisca, bližu starim realističkim pripovedačima nego savremenim
piscima, modernistima i zapadnjacima otkrivaju njegove sklonosti ka narodnoj pesmi, Ljubi Nenadoviću,
ruskim realistima, posebno Gogolju, Čehovu i Gorkom. Osnovni elementi Ćopićeve poetike su:
tradicionalizam, narodni duh, realizam. Iako je živeo u epohi velikih književnih promena i čestih oscilacija
između tradicionalnog i modernog, Ćopić se malo menjao. Ostao je do kraja privržen svom angažovanom
narodskom realizmu. Narodna revolucija nije izmenila, već je samo dala čvrstinu i određenost tom
realizmu. Svojim književnim sklonostima Ćopić je bio predodređen da izrazi narodnu, seljačku, epsku
stranu revolucije. Ćopićev odnos prema seoskom i regionalnom čini ga naizrazitijim savremenim
nastavljačem one tradicije koju čine dela pisaca koji su svoju sliku sveta zasnivali na duhovnoj osnovi
dela Vuka Karadžića. Vukovsku duhovnu osnovu u delima Branka Ćopića prepoznajemo u njegovoj
demokratskoj nacionalnoj svesti, u visokom vrednovanju seoske civilizacije, u odnosu prema usmenim
književnim formama, u težnji likova za nacionalnom i ličnom slobodom, u žrtvovanju za ideale i bližnje, u
isticanju ljudske solidarnosti, u etičnosti koja je bez premca u savremenoj srpskoj književnosti.

Njegova poezija je rodoljubiva, borbena, slobodarska, nastala u toku oslobodilačkog rata, koji je
njena isključiva tema. Pesnik hoće da bude narodni pevač, on je jednostavan, popularan, pristupačan,
ponekad toliko blizak narodnoj poeziji da su mnoge njegove pesme prihvaćene od boraca i naroda i
pevane kao partizanske pesme. Sve njegove pesme polaze po pravilu od nekog stvarnog događaja, u
njima ima dosta naracije, likova, ratne atmosfere. Kasnije se Ćopić kao pesnik razvijao isključivo u poeziji
za decu. Dečje pesme ili „pesme pionirke“ čine najveći deo njegovog pesničkog opusa. To su stihovane
priče ili hronike u stihu iskazane jednostavnim stilom, popularno, pristupačno deci. Ćopić daje sliku dece
u revoluciji ili sliku revolucionarnih zbivanja saopštava jezikom dečje pesme.

U tematici pripovedanja, Ćopić je izrazit regionalista. Omiljeni prostor njegove proze je Bosanska
Krajina ili, još bliže, Grmeč i Podgrmečje. Odatle se on udaljava samo zajedno sa svojim zemljacima, na
njihovim potucanjima ili selidbama. Ćopić je krajiški pisac ne samo po svom poreklu već i po doslednom
tematskom opredeljenju. Čitavo njegovo delo pripoveda o krajiškom čoveku i njegovoj sudbini,
obuhvatajući vremenski luk od međuratnog perioda do 70-tih godina XX veka, dramatično prelomljen
Narodnooslobodilačkom borbom i revolucijom. Ćopićevo delo je u svemu krajiško: krajiški je seoski svet,
krajiška su antropološko-mentalitetska svojstva likova; to je jezik čoveka ratarske i stočarske kulture –
jednostavan; topografija i pejzaž, pa i istorija kao sadržaj Ćopićevih ratnih pripovedaka i romana,
omeđena je regionalnim okvirima njegovog zavičaja. Ćopić piše o društvenoj stvarnosti sela, o seljačkoj
muci, o nevoljama koje pritiskaju narod, ali njegovo kazivanje, čak i kad se suočava sa krajnjom bedom,
ne gubi meke, nežne, lirske tonove. Život seljaka neodvojiv je od prirode i zbog toga ih nikakve nedaće
ne mogu slomiti. Priče iz zbirki Pod Grmečom i Planinci su obično kratke, sa malo događaja i ličnosti, ali
su bogate opisom ambijenta, slikanjem prirode, dočaravanjem atmosfere. Tek u Planincima, Ćopić je
zaista blizak Petru Kočiću. Više nego u drugim zbirkama, seljak je čovek čiju sudbinu uslovljava priroda i
njen ambijent. Zavisnost čoveka od prirode uslovila je mitske sadržaje svesti Ćopićevih likova, pa se u
Planincima prepliću mitski i kritički realizam. Pripovetke u knjizi Borci i bjegunci su složenije građe: one
se vrte u dva kruga, oko dveju ličnosti sa primesama legendarnog, Nasradin-hodže i Martina, datih u
kontrastu.

Ćopićeve ratne pripovetke obično su kratke, anegdotske, zasnovane najčešće na stvarnim

događajima i na piščevim ličnim doživljajima. Kasnije je težio da stvori složenije pripovetke, sa
razgranatijom fabulom i većim brojem ličnosti. Slikao je ljude raznih kategorija, odrasle muškarce, starce,
žene, decu, otkrivao spontani heroizam malog čoveka, pretvaranje mirnih seljaka u legendarne junake.
Surova škola rata ne dovodi u pitanje njihov moralni lik, već im pomaže da ispolje svoje skrivene
vrednosti. U Ćopićevoj slici rata realizam prelazi u legendu, a lirsko se spaja sa komičnim. Ćopićev
najpopularniji ratni lik je Nikoletina Bursać, komični junak koji se javlja u mnogim njegovim delima, a
najpotpunije je dat u ciklusu pripovedaka Doživljaji Nikoletine Bursaća. On je gorostas, naizgled grub i
neotesan, a u stvari dobričina, naivan i osećajan. Taj nesklad je izvor Ćopićevog humora. Drugi izvor
komike je u suprotnosti između Nikoletine i njegovog nerazdvojnog ratnog druga, Jovice Ježa.

Bašta sljezove boje

Kao pripovedač Ćopić je dostigao vrhunac u svojoj poslednjoj zbirci, Bašta sljezove boje. U njene 34
kratke priče, grupisane u dva ciklusa, „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza“, dati su događaji i ljudi
piščevog zavičaja u dugom razdoblju. „Jutra plavog sljeza“ je ciklus od 13 priča o predratnom vremenu
piščevog detinjstva, a ubraja se, prema mnogim kritičkim procenama, u najbolje primere njegove proze.
Drugi ciklus od 21 priče je nastavak Ćopićeve hronologije inspirisan zbivanjima narodnooslobodilačke
borbe i rata, sudbinom boraca i poratnim vremenima. Najranija sećanja tiču se Prvog svetskog rata, a
poslednji događaji o kojima se govori u knjizi dotiču se aktuelnih tema, selidbe Ćopićevih junaka u
Vojvodinu i njihovih odlazaka u tuđinu, u Švedsku. Zbirka Bašta sljezove boje posvećena je drugu iz
detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću. Posveta ima epistolarni oblik (formu pisma) i počinje
sa vremenske distance koja se mere decenijama, iako zna da adresant više nije živ. Posveta je vrlo važna
za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi sa kojima je knjiga napisana, dat je ključ i poruka samog
dela. Ćopić želi da zlom vremenu u kome živi suprotstavi ljudsku dobrotu i radost i u takvom duhovnom
raspoloženju on počinje da razvija svoju „zlatnu bajku o ljudima“ u kojoj će se, pored dobrih, vedrih i
plemenitih staraca i neobuzdanih dečaka, naći i njegovi Krajišnici, za koje će reći da su „surovi bojovnici
golubijeg srca“. Ćopićevi likovi nose u sebi dvostrukost, koja je u ranijim pripovetkama bila isključena:
stric Nidža je melanholik i šaljivdžija, heroj i kukavica, ratar i ratnik, čovek svakodnevice i maštar; deda
Rade miri svetove grešnika i svetitelja, skitača i domaćina. U Ćopićevoj slici sveta idealni model više ne
isključuje suprotnosti, već ih prikazuje u odnosu koegzistencije. Likovi nisu samo „čudnovati“ već su i
dobri ljudi koji svojom duševnošću ulepšavaju lice sveta. Tu dimenziju likova Ćopić preuzima iz modela
bajke. Stric Nidža, deda Rade su pravednici i zaštitnici slabih i ugroženih, kakvi su heroji u bajkama.
Bajkovitu sliku sveta o detinjstvu i NOB-u, Branko ĆOpić stvara i pripovedanjem u prvom licu. Prvo lice
poistovećuje svet lika i svet pripovedačevog doživljaja. U ovim pripovetkama pripovedačev sistem
vrednosti potpuno se poklapa sa sistemom vrednosti koji zastupaju likovi. Pripovedač nije samo svedok
sveta koji pretače u bajku, već aktivni tvorac bajkovitog karaktera svojih pripovedaka. On to čini
postupkom kojim se o prošlosti pripoveda bez naknadne svesti, ponekad u infantilnoj perspektivi, u kojoj
je svet prikazan kao igra bez tragičnih posledica. Tamna strana sveta i doživljaj sveta odraslog
pripovedača pojavljuju se na rubovima teksta i okvirnim pripovetkama zbirke (uvodni tekst „Pismo Ziji
Dizdareviću“ i završna pripovetka „Zatočnik“). Ove pripovetke karakteriše i zbližavanje dve tematski
različite grupe pripovedaka. Pripovetke o detinjstvu i NOB-u povezane su u ravni značenja. Smisao
detinjstva određuje osećanje zaštićenosti, a NOB-a nada da se svet može popraviti. Međutim, u svetu u
kome Branko Ćopić piše svoje bajke, osećanje zaštićenosti je zamenilo osećanje ugroženosti, a nadu –
poraz. Lirski nadahnuti realizam, slika sveta u kojoj se prepliću dečja naivnost i mudrost staraca, surovost
života ublažena maštom i legendom, prirodnost i vedri humor – te osobine celog Ćopićevog
pripovedačkog rada dostigle su ovde vrhunac.

Izrazito svojstvo proze, posebno pripovedaka u drugom Ćopićevom pripovedačkom periodu je humor.
Ćopić je imao redak, a možda i jedinstven dar u svojoj književnoj generaciji da zasmeje i razveseli ljude.
On nije cinik, nema u sebi sarkazma, on se ne ruga i grubo ne podsmeva. On se šali sa ljudima i za njegov
humor je posebno karakteristično da su njegovi komični likovi – pozitivni likovi. Motiv za podsmevanje,
kada se posmeva, najčešće nalazi u neprilagođenosti ljudi prilikama u kojima su se našli i idejama koje
zastupaju ili koje im se nameću. Još izrazitije u tom humoru je to što humor više proizilazi iz jezika likova
nego iz situacije. U svojim ratnim pripovetkama, Ćopić se humorom suprotstavlja smrti, ali i humor, kao i
tragiku, u drugom periodu Ćopićevog stvaralaštva, ugrožava tendencija ka ideologiji. Tada Ćopićeva
humoristička pripovetka ima svojstva komike tipična za dela koja nastaju u doba socijalnog prevrata,
kada se ismejava sve ono što se ne poistovećuje sa vrednostima ideološke grupe koja stupa na istorijsku
scenu.

Svojim romanima sa temom iz rata Ćopić ulazi u krug romansijera koji su početkom 50-tih godina
utemeljili naš savremeni roman. Prvi i najobimniji od njih, Prolom, prikazuje zbivanja u Bosanskoj Krajini
u prvoj godini oslobodilačkog rata, sa više paralelnih linija u razvoju radnje u kojima se javlja oko 70
ličnosti. Ustanička hronika Krajine dobila je nastavak u romanu Gluvi barut gde se, uz više novih osoba,
javljaju i mnogi likovi iz prvog romana. Poslednji Ćopićev roman Delije na Bihaću zaokružuje njegovu
ratnu prozu. To je vesela istorija jednog od velikih partizanskih pohoda. Kao što se u slavnim bitkama iz
narodnih pesama okupljaju svi veliki junaci, tako su se i ovde, u pohodu na Bihać, našli zajedno svi
proslavljeni književni junaci iz Ćopićevih pripovedaka i romana i iz poema njegovog prijatelja Skendera
Kulenovića, a sa njima zajedno i Branko Ćopić i Skender Kulenović, osvetljeni takođe sa smešne strane.

U dva svoja romana Ćopić je dao sudbine ratnika u posleratnom periodu. U Ćopićevoj slici sveta
posleratne stvarnosti, Krajina nestaje kao realan životni prostor; ona živi kao sećanje na zavičaj u
uspomenama Krajišnika koji su se preselili u Vojvodinu i Beograd. U romanu Ne tuguj bronzana stražo
prikazana je kolonizacija krajiških seljaka u vojvođansku ravnicu. Slika mirnodopskih prilika u romanu
Osma ofanziva mnogo je složenija. Borci su u ratu morali izdržati sedam neprijateljskih ofanziva a posle
rata došla je najteža, osma: nasrtaj grada i ugodnog života na nekadašnje seljake i ratnike. Veoma brzo
posle rata, u Ćopićeve pripovetke i romane prodire razočarenje u poredak koji je nastao posle NOB-a i
revolucije. Od tog osećanja Branko se branio humorom, ali su se u njegovim humorističkim
pripovetkama već 1946. počeli javljati i oštriji kritički tonovi, koji su povremano prerastali u satiričnu
osudu negativnih društvenih pojava. Ćopić nije napisao veliki broj satira, iako mu je u istoriji posleratne
srpske književnosti pripalo mesto rodonačelnika satire. U Ćopićevim satirama novo socijalističko društvo
prikazano je kao socijalno raslojeno društvo, sa novom hijerarhijom na čijem su vrhu „zaslužni“ i
„odgovorni drugovi“. Napisao je satiru Jeretičku priču, koja je izazvala oštra reagovanja zvanične kritike.

*****