47.

Приче Бранка Ћопића – Избор

Програм: Приче Бранка Ћопића 5 по избору и Писмо Зије Диздаревића

Писмо Зији Диздаревићу погинулом у Јасеновцу

Ћопић се у овом писму обраћа свом блиском, дугогодишнјем пријателју који је умро у
логору. У наслову је посвета: Кнјижевнику Зији Диздаревићу, који је убијен у Јасеновцу
1942.
Писмо починје уобичајено са: Драги мој Зијо, Сцвестан је да пише писмо адресанту који га
не може примити јер није међу живима. Теши га помисао да ће писмо прочитати онај који
воли и Зију и нјега, Бранка. У глуво доба се разговара само са духовима и успоменама. А
Бранко размишлја о Зијиним причанјима и о страшном крају који је Зију задесио у логору.
Стрепи и за свој живот. Страхује да би и нјега самог могла задесити слична судбина.
Огорчен је према животу. То је у поштром контрасту са веселим причама које говоре о
доживлјајима из детинјства. Бранко се сећа Брке, Зијиног јунака кроз чија је уста
проговорио о страшној коси смрти која односи све. Предвидео је тако свој крај. Сазнајемо
из писма да је Бранко избегао Зијину судбину. Али га већ неко време мучи црна слутнја.
Присећа се како су заједно као дечаци туговали за песником Гарсијом Лорком. Говори
потом о својој збирци у којој је приповедао о добрим старцима и занесеним дечацима, на
крају каже да, пре него што га одведу, жури да напише златну бајку о лјудима. Ту бајку,
семе те бајке је Зија Бранку још у детинјству посејао у срцу и она ниче и расте. Страхота је
било, али корен те „билјке“ оастајао је неуништив и животворан. Детинјство је оно које га
је тешило и тешило. Како би и читаоцима наговестио да је све што ће написати истина, то
напоминје и поткреплјује тиме да Зија најболје зна тј. да би знао када би био међу живима,
да он, Бранко ништа није измислио. Нажалост није измаштао ни оне друге, убице са црним
лицем, о нјима не воли и не може да прича. Осећа пак како их је у овом стешнјеном свету
све више. Јошувек није искована саблја која може исећи дивне зоре и сутоне, и снове. На
крају каже Збогом и да је можда некоме он такав стар смешан.

Први део кнјиге насловлјен је са: Јутра плавог слјеза

а други као: Дани црлјеног слјеза
U tom pismu se pominje i Goran, a to je Ivan Goran Kovačić, autor poeme Jama. Metaforično i
simbolično ,,žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima... Pominje i Garsiju Lorku koji je ubijen u
španskom građanskom ratu bez suđenja, primesa o njegovoj krivici. Govori kako su on i Zija bili
lirski zaneseni zajedno. Lirska melanholija, ironija, melanholični humor. I kod Kiša i ovde
hronotop bašte.
Bašta: simbol:
Kad čitaš danas to pismo, nije nevažna činjenica da je Bašta sljezove boje objavljena 1971.
godine. Vrijeme je to buđenja nacionalizma, takozvanog Hrvatskog proljeća. Ipak, pišući
prijatelju kojeg su ubile ustaše, Ćopić se prisjeća i četničkih žrtava: Ivana Gorana Kovačića i
Hasana Kikića. "Tamni dželati u ljudskom liku" i "mrke ubice s ljudskim licem" obično se
pojavljuju zajedno, pa su se tako i pojavili devedesetih, nakon Ćopićeve smrti. Ima, međutim,
nešto u jeziku pisma što ga nepogrešivo smješta u vrijeme kad se mrak devedesetih možda i
mogao naslutiti, ali se nije mogao predvidjeti. Recimo, riječ za ratnika koja Ćopiću očito nosi
pozitivnu konotaciju: bojovnik. Taj bojovnik iz prologa knjige koju je 1971. godine objavila
Srpska književna zadruga u međuvremenu, otkad su došli crni konjanici, postao je jedna od onih
riječi što su iz srpske perspektive psovka, a iz hrvatske domoljubna legitimacija.
GRIP I GRANADA: Dirljive su i španske reference u pismu, od Lorke i Granade do skice Don
Kihota ("smiješna starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse") na samom kraju. Španija
je na neki način odredila Ćopićevo djetinjstvo i život. Godine 1919., kad su malom Branku bile
četiri godine, otac mu je umro od pošasti zvane grippe espagnole, od španske gripe ili groznice
koja je, kažu, ubila duplo više ljudi nego sve oružje iz Velikog rata. Branko je odrastao s djedom
Radom, upijajući od njega dobrotu, a iz te dobrote je rasla bajka o ljudima iz koje se opet
razgranalo cjelokupno Ćopićevo djelo. ("Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono
bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali
korijen je ostajao, životvoran i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku zelenu klicu,
svoj barjak. Ruši se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski
dlan.") Sve ljudsko je u ljudskoj ruci, rekao bi Ćopićev prijatelj Krleža i teško je, kad se sjetiš
Ćopićeve smrti, kad se sjetiš skoka s mosta, kojem, koliko god faktografski nije, simbolički kao i
da jest posthumno dao ime, ne pomisliti na povijen ljudski dlan koji se drži za ogradu, posljednji
put. U vremenu upotrebe književnosti, kad ne znaš da li je odvratnije siluju seljački šovinisti
starog kova ili kvaziurbani vickasti eksperti za globalno savremeno obrazovanje što u Ježevoj
kućici vide primjer "služenja ideologiji na vlasti u procesu formatiranja mišljenja", Ćopićevo
djelo ostaje nalik na taj prijateljski povijen ljudski dlan. Kad kresneš šibicu, onu iz Preverove
pjesme o Parizu noću, ono, poput povijenog dlana, ne dâ da se plamičak odmah ugasi. Ono učini
da se barem nakratko vide ljepota i dobrota. I da pomisliš da je to isto.

1. Прича: Башта слјезове боје

Vuk je zelen i to je problem u prvoj naslovnoj pripoveci
Zašto Bašta sljezove boje, koje je boje sljez, zašto nije bele
Crvena boja asocira na komunizam, krv, Hristovo raspeće
A problem je što je vuk zelen – nametanje mišljenja, sloboda mišljenja, nametanje autoriteta,
ideologije, moželi se biti samostalan, originalan, maštovit, drugačiji od onoga što kaže autoritet,
kad dođe bilo koja vlast, totalitarna, nema prava na slobodno mišljenje. Plava boja Grmeča u 1.
Delu, a u 2. Delu plavi lončić
Boja detinjstva, hronotop detinjstva

Hronotop je umetničko jedinstvo knj. Dela i njegovog odnosa prema realnoj stvarnosti. U
hronotopu se konkretizuje sižejni dogoađaj, on daje osnovu za slikanje tog događaja.
Bahtin u svom delu o romanu piše o hronotopu, složeno i dugo
Hronos i topos: vreme i mesto
Npr. Hronotop salona u realizmu, voza, puta, mosta. Raskršće u ponoć... Ćopić: detinjstvo je
poetski nukleos tj. Jezgro njegove slike sveta i sam je rekao da je to njegov osnovni literarni
kapital koji je neiscrpan. U svojim delima visoko vrednuje selo, vrednost ljudske solidarnosti.
U ,,Bašto sljezove boje,, i aktivni je tvorac i učesnik, pripoveda iz perspektive deteta. Osećanje
zaštićenosti – Jutra plavog sljeza
Što se menja u 2. Delu
Prolog: pismo: oslikava surovu realnost oštro suprodstavljenu svetu priča. Stvarni je svet pun
pretnji, zla i straha i tu se već aktivira lirski hod besmisla. Uvodi se već tu u tekst semantička
struktura detinjstva koja se uspostavlja kao simbol egzistencijalne čistote i nevinosti. Ciklizacija
je osnovni obrazac koji određuje naraciju i ciklus se formira asocijativnim vezama između
motiva.
Centralni hronotopi: detinjstvo u 1. Ciklusu
I revolucija u 2.
I oni dobijaju svoje hromatske ekvivalente u vidu boja, plave tj. Crvene.
1 ciklus: detinjstvo je centralno na koje se nižu ostali motivi tj. Ističe se crnilo današnjeg vremena
nasuprot plave boje, a plava boja simbolizuje upravo detinjstvo i čistotu, rađanje i suprodstavlja
se crvenoj koja predstavlja krv, revoluciju itd.
Bahtinova teza: vreme se razotkriva u prostoru a vreme se osmišljava vremenom. Da bi događaji
u pripovednom tekstu bili konkretni, potrebno je da se materijalizuje vreme u prostoru i svako
pripovedanje je dvostruko i temporalno.
Petrakova vremena, doba Petrakovih razvezanih dana, plava Petrakova vremena u 1. Delu,
dominira tu prostor: bašta, mlin, kuća, i on apsorbuje mitsko vreme. Dominira osećanje
nostalgije, čežnje za prošlim vremenom.

Најкраће референце на сваку причу

Bašta sljezove boje

Počinjje ciklusom: Jutra plavog sljeza

Bašta sljezove boje – deda ne razlikuje boje, učiteljica, doživljaj sveta na specifičan način

Čudesna sprava – sat i deda koji je njime opčinjen, dečak ume da ga navije, odlazi u njegovu
sobu, iako je zazirao od bilo kakvih sprava.
Dedov rođak Sava poznat kao lopov.
Stric Nidžo je bio na solunskom frontu. Pravio se da ume da gleda na sat. Dedi je to bilo kao
gledanje u dlan.
Dedin pobratim i prijatelj Petrak Samardžija lutalica mu je taj sat dao.

Čudesni konj – najređi gost samardžija Petrak i dolazio uvek na slavu Miholjdan, on jako voli
konje – o dedi govori kao o konju

Pohod na mjesec
Bašta sljezove boje:
Konjska ikona – slikar bradonja slikao svece
A slikao i konje

Rade s Brdara – Najmenik, onaj što je dedu opljačkao, on ga učio molitvama

Marijana – stric Nidžo pevao pesmu o Marijani a onda nazvali kobilu Marijanom
Slikar Bradonja dao predlog za kobilu Marijanu

Sveti Rade Lopovski – Bradonja naslikao svetitelja i mnogi se složili da je to Rade i Rade je
sanjao da ide u krađu sa Samardžijom
Sava konjokradica uzima Radetovu sliku, krade zlatni ram, uramljuje je

Dane Drmogaća pobratim, kamarat, Draginja devojka jatak

Slepi konj – Rade ga je voleo i poštovao. Bio je zdrav onda ga odveli u rat i vratili ga slepog.

Drugi ciklus: Dani crljenog sljeza

Dečak s tavana – tavan krcat tajnama. Selo Hašani, kuća ujaka, između 7 i 12. G.
Tu pronašao knjige izmeđuostalog.

Dobri momak Vasilije – Momčina – stric mu govori da sakrije kravu. Otac ga dao u Partizane
umesto krave.
Intendant je došao po konje, a tu je samo krava. S njim su došla i trojica proletera.
Vasilije u kolonu, ljudi izgladneli. 1944. G.

Bombaši pred muzejom – Komandir Mikan ne razume brojne termine – humor

Plavi lončić –Perajicu na Grmeč podseća plavi lončić dobijen od ćiće

Kad je krenuo u rat

Miloš Lisac –

Orasi

Sat

Ne traži Jazbeca – Marko, krčma, odao Jazbeca

Na partizansku teritoriju prebegli neki piloti i mehaničari s 2 aviona – ovaj našao Jazbeca

Na rampi – komandir Pantelija

Zatočnik – Stevan Batić

1Башта слјезове боје – прва прича

Приповедач нам се обраћа у 1. лицу и говори о свом деди који није умео да распознаје
боје, разликовао је само нјих 4. Зато је са дедом увек долазило до неспоразума и
неприлика. За исту башту би дед рекао једне године да се модри, а следеће да се црвени.
Сава Дамјановић, некадашнји лопов ситне стоке, а сад пијаница, умео је и ненамерно да
налјути нјеговог деда. Контрирао би му па се чудио откуд да је лисица црвена кад је жута.
Деца су само чекала да Саво крене да приповеда о својим лоповским доживлјајима, лисице
и које су оне боје није их занимало. Због дединог непознаванја боја, дечак је већ у 1.
разреду ОШ запао у неприлику. Учителјица је ђацима причала о вуковима па питала које је
боје, Бранко се јавио и одговорио да је зелен јер му је тако рекао деда. Дечак је инсистирао
на томе да је вук зелен. Тако му је рекао деда Раде и тако мора бити. Учителјица га је
повукла за уво.
Дед је сутрадан дошао у школу и извикао се на учителјицу говорећи да је он читав век
проживео с вуковима и како неће знати које су болје. Називао ју је свакако а она се
расплакала. Деда су на седам дана одвели у бувару а када се одатле вратио кући, ггрдио је
Бранка: шта ти има да говориш о бојама... И следеће године када се слјез расцветао као
никад до тад, дед као да га није ни примећивао. Из перспективе одраслог човека, Бранко
каже да и далје не зна које је боје слјез.

2. Чудесна справа
Сат.
Дед Раде плашио се многих животинја попут змија, али и справа као што је сат. Пушака,
термометара итд. Пушка се није смела унети у нјихову кућу каже приповедач. Не, ипак,
само је према сату имао неко посебно страхопоштованје. Био је загонетан за нјега. Сава,
дедин рођак, стари лопов често би са дедом око тога расправлјао. Деда је био при томе да
је сат жив створ. Дед каже да је сат мудрији од Саве што овога увреди. Мало ко је у
Бранковој породици и умео да гледа на сат. Стриц Ниджо се претварао да уме, али то није
било истина. За деда Рада је гледанје на сат била тајанствена и помало натприродна
умешност. Ако си за то рођен, то ћеш и научити. Мислио је да то нису женска посла и да
жене не знају на сат гледати. Једне године је и дечакова кућа добила сат.
Дед је имао побратима и пријателја, самарджију Петрака. Целе је он године лутао испод
Грмеча од села до села. Лјудима је правио и поправлјао самаре. Петрак је дошао на
нјихову крсну славу Михолјдан. Остао би ту неколико дана, пио, гледао дедине самаре, а
кад дође дан растанка вели да ће се брзо срести. Дао му је тако джепни сат и рекао да му га
сачува за догодине. Тај је сат зарадио па се плаши да би га могао пропити. Деда је сат
склонио на сигурно док дечак једном није дошао из школе и похвалио се да уме гледати на
сат. Деда се чудио како то да дете уме гледати на сат, да је бар војску одслужио па и
некако. Деда није хтео да ризикује и да му да онај Петраков сат. Следећег Михолјдана
Петрак се није појавио на слави а деда се забринуо веома. Питао се да ли му је побратим
жив и распитивао се, али нико га није видео нити за нјега чуо. Једном, када се дечак вратио
из школе, деда га је тајанствено позвао у свој собичак. Извадио је сат и када је чуо да куца
рече: знао сам ја да је он жив. Веровао је да, ако сат почне куцати, значи да је и Петрак
жив. Тог дана је деда био нарочито одоброволјен па су отишли на млин и гледали месец.
 Čudesna sprava je izlizani džepni sat koji je deda Rade dobio na čuvanje od svog prijatelja i
pobratima Petaka.
Deda se bojao svih sprava, nije volio da ih gleda, niti da ih dodiruje. Jedino je o satu svog
prijatelja imao drugačije mišljenje. Za njega sat nije bio obična sprava, već jedno tajanstveno biće
koje živi svojim tajnim životom. Smatrao ga je čudesnom spravom, čistom i izuzetno mudrom. 
Kad mu je prijatelj stavio u ruku to čudesno biće, deda ga je gledao sa strahopoštovanjem kao da
u ruci ima neku svetinju. Pošto niko u porodici nije znao da gleda u sat i da odredi tačno vreme,
deda je sat stavio u svoj sanduk. Odlučio je da ga tu čuva sve dok se ne vrati njegov prijatelj.  Sat
je dugo vremena bio zaključan u sanduku i na njega su svi zaboravili. Kada je dečak Baja naučio
u školi da gleda u sat molio je dedu da ga izvadi iz sanduka, ali deda nije hteo da ispuni njegovu
želju. Bio je nepoverljiv i čudio se kako dete može da zna takve stvari. Sat je bio njegova jedina
veza sa njegovim prijateljem i bojao se da tako vrednu stvar stavi u dečije ruke, a kad njegov
prijatelj nije došao na strašno se zabrinuo. Verovao je da će mu upravo sat. ta čudna sprava, reći
da li je njegov prijatelj živ i zdrav. Dok ga je pružao unuku strepio je i bio sav u grču, ali kada je
unuk navio i on  počeo da kuca, deda se puno obradovao. Sat je bio živ i njegovo srce je kucalo, 
a dok god je on živ i njegov prijatelj živ, jer drugačije nije moglo da bude.
Jedan običan sat za dedu je bio čudesna sprava, jer je čvrsto verovao u njegovu moć. Bio je
ubeđen da srce sata kuca i da svaki taj otkucaj predstavlja otkucaj srca njegovog prijatelja. Dok
sat živi, živi i njegov prijatelj, a to saznanje unelo mir u dedino srce i otklonilo njegove brige.

3 Поход на Мјесец – четврта приповетка у збирци

Дечаку је тескобно што чује забране са свих страна: шта се сме, а шта не. Стега попушта
тек када се пред нјиховом кућом појави стари самарджија Петрак. Деду он с капије назива
парипом и весео је. Дечак већ зна да ће на нјега сви уклућани заборавити па ће моћи да оде
куда жели. Кад је самарджија у гостима код нјих, штошта му је дозволјно што уобичајено
није. Отишао би, каже, тако и у Америку кад би знао пут и када се не би бојао паса.
Описује своју занесеност и то како га неко, често дед из тог санјаренја, тог лебденја у
висине, дозове и врати на тло. Описује како се пекла ракија до дубоко у ноћ те је то душу
дало за дечакове враголије.
Петрак и деда су пекли ракију, тачније деда је био задужен за то јер се Петрак није мешао
ни у шта што нема везе са самарима а има са лјудима. Дечак би се туда врзмао.
Прислушкивао је нјихове разговоре па кад се осмелио да и сам нешто прозбори питао је би
ли би се Месец могао дохватити грабулјама.
Како не би уништио дечакове маштарије, Петрак је желео да заједно крену у поход на
Мјесец. Сећао се како је и он сам као дечак желео да дохвати Месец па су му старији то
ускратили. Деда то сматра детинјаријом и будалаштином, али два дечака, 1 стари, а други
мали, полазе узбрдо а деда Раде их дозива стојећи поред своје ватре. Та је ватра топос
сигурности и дечак се обазире и нешто га мучи, вратио би се у сигурно дедино окрилје, а и
не би. Ипак детинја знатижелја односи превагу и самарджија и Бранко се успинју до самог
врха брда. Носили су грабулје. И, када су стигли до врха, Месец се удалјио. Петрак
показује своју изванредну моћ имагинације, али и разумеванје дечијег ума и дечије маште:
утекао је, уплашио се наших грабулја. Чврсто је пригрлио дечака. Није му допуштао да се
растужи. Теши га речима: нађи ми ти у селу дечака од кога је Месец клиснуо тако брзо.
Уплашио те се! Деда Петрак је схватао ту дечију тугу и није јој дао да се исполји и
нарасте, угушио ју је одмах. Деда Раде их је чекао, чак им је и у сусрет иизашао, као да
долазе бог зна одакле. Јесте ли га дохватили? питао је деда сумнјичаво. Јесмо ли или
нисмо, не треба да те буде брига... Дечака је обузео слатки дремеж због те авантуре. У сну
му је тинјала дедина ватрица која је прерасла у месечев пожар. Рекли су му касније да га је
дед на рукама однео у кревет, каква брука за великог путника, мислио је дечак, никако није
могао да усни, вртео се и будио свога брата. Мајка га је прво умила па кад то није помогло,
ударила му је 2-3 шамара и заспао је слатко. Сутрадан је на те своје доживлјаје гледао као
на сан. Није му се о томе причало ни запиткивало. Ни деда, ни Петрак нису седећи поред
ватре, када се дечак појавио, поминјали синоћну авантуру. Једино се запити стриц Ниджо
саплео на грабулје па викао: ко оставлја граблје где им није место! Петрак му је на то
рекао, када није више могао слушати гунђанје, скуплјали смо месечину у стогове. И сада,
када је већ одрастао човек, често се осећа распето између мирне дедове ватрице, и
авантура и непознатог, па се покаткад утеши ракијом као некада стриц Ниджо.
Анализа
U ovoj pripoveci Branko Ćopić pripoveda o najranijem detinjstvu. Njegov junak i kazivač priče
(narator) opisuje jedan događaj iz vremena kada je imao pet godina.
Junak je radoznali dečak Baja kome je zanimljivo sve što ga okružuje. On želi da vidi, sazna,
shvati, doživi. Penje se po drveću, zaviruje na tavan, švrlja oko potoka, odlazi u mlin, stigao bi
tako i u Ameriku kada bi znao put i kad ne bi bilo straha od pasa. Po ceo dan bi provodio u
prirodi, obišao bi sve potoke, polja i breg. Tek naveče bi se smirio kod kuće, ali tada dolazi novo
iskušenje - pojavljuje se mesec, "blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem", koji ga svojom
blještavom svetlošću mami i poziva.
Dečakova radoznalost i strast za kretanjem i saznavanjem smeta starijima koji počinju da
postavljaju zabrane i određuju šta se može a šta ne, šta je dobro a šta nije, šta se sme kazati a šta
ne. Tek kad u kuću dođe samardžija Petrak, prijatelj porodice, za dečaka nastaju dani slobode,
"Petrakovi dani" - porodica je zauzeta oko gosta pa zaboravlja na dečaka.
Kada samardžija Petrak dođe u goste, za dečaka nastaju dani slobode i radosti. Ne samo zato što
popuste roditeljske stege, nego i zato što je Petrak različit od svih drugih ljudi koje dečak
poznaje. On je pun razumevanja za dečakove radoznalosti, i sam je "neumorna skitnica" i maštar.
Zato su dani Petrakovog boravka u porodici "razvezani dani kada se mnogo štošta može".
Ovde se pripovedao "Petrakovim danima" iz vremena kada je dečak Baja imao pet godina.
Bajo je glavni junak pripovetke POHOD na mjesec, on je istovremeno i kazivač priče (narator).
Na taj način, pripovedanjem u prvom licu, ostvarena je blIskost između kazivača priče i čitaoca.
Sve ono o čemu narator pripoveda, čitalac prima kao stvaran događaj i istiniti doživljaj junaka
priče. Bajo je radoznao dečak. Za njega je svako buđenje susret sa svetom koji je prepun
zanimljivosti, tajni i iznenađenja: "Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput
vrabaca, pa moram da zapitkujem". Dečakovoj radoznalosti nema kraja. Njega interesuje:
ljeskar, drveće, potok, kukuruzi
breg, vrba, kesten
tavan, mlin
mesec
"Petrakovi dani", kada je stari Petrak u njihovoj kući, za dečaka su "praznični, sjajni i puni
šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kuda bih prije". Tada dečak po ceo dan može da
luta, traži, ispituje, upoznaje i saznaje — on svoj dan shvata kao stalno kretanje, traženje i
otkrivanje. Mesec, odnosno mesečina, glavna je preokupacija radoznalog dečaka:
Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke,
tajanstven i nijem, zlatopera riba.
*
Noću se iznenada trgnem iz sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, i blještavi
posjetilac unosi mi se u lice i šapuće: — Hajdemo!
Taj zov meseca podiže dečaka iz kreveta i taman da kroči, dedov glas ("Baja, kuda ćeš?") vraća
ga u stvarnost i u krevet:
Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a
ja — coc! - o tvrdu ledinu.
Ovo mesto je ključno za razumevanje dečakove prirode: on teži za stalnim promenama i
otkrivanjem ("taman krenem u nešto"), oktkrivalačka strast obuzima celo telo ("sav ustreptao"),
mašta ga vodi daleko od svakodnevnog sveta ("iznad zemlje"), a stvarnost u kojoj živi je "tvrda
ledina" i svako vraćanje iz mašte u nju predstavlja neprijatan pad ("coc").
Dečakov san o pohodu na mesec ostvaruje se u društvu sa Petrakom. Njih dvojica, kao jedini
maštari i sanjari u selu, krenu za mesecom. U potrazi za mesecom dospeli su do najvećeg
brežuljka i doživeli da ga sagledaju "izbliza" — tada im je delovao kao "blistav, smanjen i nevino
miran". Susret sa mesecom na brežuljku za dečaka je bio čudesan noćni doživljaj.
Dečak je jedva dočekao da krene na pohod na mesec jer je to odgovaralo njegovoj nemirnoj i
radoznaloj prirodi. Ali, kada se ta želja ostvarila, kada se već našao na putu ka mesecu i ovaj mu
bio na dohvat grablji, dečak je počeo da oseća raspetost između onoga dole (djed i njegova
neumorna vatrica) i ovoga ovde (mesec i njegova tajnovitost, "hladnjikavi nezemaljski vidik").
Dečak je raspet između ljubavi prema dedi (toplina porodičnog ognjišta) i ljubavi prema dalekom
i nepoznatom. Ova dva osećanja stalno se sukobljavaju.
Raspetost iz detinjstva, koju je osetio dok je sa Petrakom hodao za mesecom, javlja se kod
naratora i u njegovim zrelim godinama. To je raspetost
Između smirene djedove vatrice, koja postojano Gorucka u tamnoj dolini, i strašnoG blještavoG
mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
To se može predstaviti na sledeći način:
pohod na mjesec branko copic 0
I ova raspetost iz zrelog doba može se shvatiti sa emotivnog stanovišta: borba između ljubavi
prema zavičaju i ljubavi prema svetu i novim saznanjima. Ali smisao ove raspetosti potpunije će
biti saznat samo onda ako se navedeni citat posmatra i sa aspekta odgovora na pitanje postavljeno
na kraju pripovetke:
1. "Je li pametnije biti mjesečar ili
2. s mirom sjedeti kod svoje kuće,
3. pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan."
Smisao ovoga pitanja je jasan.
1. Čovek može biti mesečar i lutalica, okrenut svetu i nepoznatom, stalno obogaćivati svoja
znanja; taj čovek je izložen neizvesnostima, preprekama, nesigurnostima (mesec je "hladan" i
"nevjeran", stalno izmiče i mami u nepoznato).
2. Može se i "s mirom sjedeti kod svoje kuće", živeti prazan svakodnevni život koji je tvrd (težak
i mukotrpan), zatvoren u dosadnoj svakidašnjici.
3. Takav monoton život postaje besmislen, pojedinci se teše rakijom, kao stric Nidža.
Odgovor na ovo pitanje je potpuno jasan: mesečarstvo = "vantaziranje" = radoznalost i
tragalaštvo čine život punijim i osmišljenijim. Da je to tako potvrđuju i sumorne Petrakove reči o
izgubljenoj duši.
Petrak je dedovih godina, ali je on čovek koji je otvoren prema svetu, radoznalac i lutalica. Po
tim svojim osobinama on je najbliži Baju i ima razumevanja za njegove dečje nemire i
radoznalosti. Dok se ded Rade iščuđuje Bajovom pitanju bi li se mjesec mogao dohvatiti
grabljama, Petrak podržava dečaka jer u njemu vidi sebe i svoja maštanja:
Kamo sreće da sam ja tako radio, možda bi mi druge ptice danas pjevale.
...
Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a
mene noge same ponesu k njemu. - Kuda? - drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za ... ne bira
čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i
pošao, Rade, brate moj...
Malog Petraka su stalno sputavali, njegovu dečju radoznalost gušili su batinama. "Izgubih dušu
još od malih nogu", znači da je izgubio moć maštanja i snevanja, da je silom zadržan u
monotonoj (jednoličnoj) svakidašnjici. Zato će Petrak povesti dečaka u noćnu avanturu, u pohod
na mesec. Čvrsto će ga prigrliti, hrabriti, peti se uz breg, tešiti ga ("Opet ćemo mi ovamo doći,
ima kad"). Iako je star i ozbiljan čovek, Petrak ispunjava dečakovu želju da pođe u pohod na
mesec i time podržava njegove maštarije.
Ded Rade je jednostavan, skroman i razborit seljak posvećen porodici i poslu. Poslovi i briga o
porodici vezali su ga za svakodnevnu stvarnost ispunjenu radom u polju, brigom oko stoke,
poslovima oko kazana. Sve što je izvan toga sveta, za Rada ne postoji. Maštanja nije moglo biti
jer je starca pritiskao "tvrdi svakodnevni život". Zato nije ni razumeo dečakovo pitanje može li se
mesec dohvatiti grabljama, a Petrakov odlazak sa dečakom u noć za mesecom toliko ga je
iznenadio i zbunio da je ostao ukočen i bez reči. Ali ded Rade ima brižno i toplo srce koje brine
za prijatelja i unuka: "Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio". Sve vreme, dok su
Petrak i Baja pratili mesec, ded Rade je bio zabrinut, strepeo je i nestrpljivo čekao da se vrate.
Kada ih je ugledao, nije mogao da sačeka na mestu, nego je ustao i pošao im u susret kao da su
dugo odsustvovali i vraćaju se sa dalekog puta. Kratka potraga za mesecom učinila se brižnom
dedu Radu kao večnost.
Stric Nidžo je sporedni lik u ovoj pripoveci: vrlo retko se javlja u zbivanjima priče i ne utiče na ta
zbivanja. Na jednom mestu se samo spominje "Ti se već napio kao moj veseli Nidžo"; na drugom
mestu se opisuje njegovo reagovanje kad je nagazio na grablje; u poslednjoj rečenici pripovetke
opet se samo spominje "Pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan".
I ovakav, sasvim sporedan književni lik, nije uveden u priču slučajno. On ima svoje mesto u
smislu i značenju priče. Nije on slučajno spomenut u poslednjoj rečenici pripovetke, u kojoj se
nalazi i poenta.
U ovoj pripoveci je zanimljiv odnos dve starine - Petraka i deda Rada. Oni su stari prijatelji i
pobratimi, često se posećuju i međusobno se uvažavaju. Da je to tako, zaključuje se iz uvodnog
dela pripovetke: kad Petrak dođe u kuću, sva pažnja se usredsredi na njega, ukućani zaborave na
dečaka
Međutim, čitaoca mogu da zbune reči koje se čuju u razgovoru dvojice prijatelja - to su grube,
teške, uvredljive reči:
Paripe, budale, magarci, paripina
kljuse, kenjac, sivonjo, budalast
Odakle i zašto ovakve reči u razgovoru dvojice dugogodišnjih prijatelja i pobratima? Ako
pažljivo pročitamo rečenice u kojima su upotrebljene ove reči, i ako te rečenice sagledamo u
situaciji u kojoj su izgovorene, zapazićemo da te reči i rečenice nisu izgovoreni sa namerom da
nekoga uvrede i ponize. Naprotiv, iz ovih rečenica zrači vedrina, opuštenost, toplina i
prijateljstvo. Dvojicu staraca toliko vezuje duboko i dugo prijateljstvo, da im je svaki razgovor
živahan i zanimljiv: upotrebljene reči su izraz izuzetne bliskosti i prijateljstva, a ne ružnih misli i
namera.
Ovu pripovetku odlikuje tematsko i misaono bogatstvo. To zaključujemo na osnovu činjenice da
ne možemo da izdvojimo jednu temu, niti možemo lako i jednostavno da ukažemo na osnovnu
ideju ili poruku.
Naslov pripovetke Pohod na mjesec sugeriše temu: to je dečakov pohod na mesec doživljen kao
čudesan noćni događaj. Pošto taj događaj predstavlja i glavni deo pripovetke, prihvatljiv je kao
tema pripovetke. Ovo je priča o detinjstvu, o "Petrakovim danima" iz vremena kada je dečak
imao pet godina.
Značajno mesto u priči zauzima dečakova raspetost između zavičaja i dalekog sveta, tihog života
u kući i stalnog kretanja, traženja i učenja, ljubav prema dedi i ljubav prema novom i
nepoznatom.
Poruka pripovetke, njena glavna ideja, nalazi se u odgovoru na pitanje:
1. "Je li pametnije biti mesečar ili
2. s mirom sjedeti kod svoje kuće
3. pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?"
Odgovor bi mogao da glasi:
1. radoznalost, tragalaštvo, maštanja - duhovna je hrana koja čovekov život čini punim i
osmišljenim;
2. jednoličan, monoton i prazan život guši čoveka i ubija mu dušu.

4. Дани црлјеног слјеза – следи прва приповетка овог, другог дела, збирке приповедне
прозе
Дечак с тавана
Приповедач зна да протичу године, али упркос тој чинјеници, у нјеговим сећанјима
јошувек остаје таван крцат изненађенјима и тајнама. Никада га до краја није истражио.
Теши се да је тако можда болје. Присећа се куће свог ујака и села Хашани. Тада је имао
између 7 и 12 година. На први потглед случајно, он и нјегов рођак су открили таван те
куће. Описује како то није било једноставно: требало је наместити мердевине, отклјучати
врата тавана, подићи тежак поклопац и коначно, увући се у прастари мрак. На таванима
спавају историје породица, јесени и пролећа... Вечери уз разбој... У тој кући живели су
некадашнји лички хајдуци. Приповедач нас наводи да замислимо шта ли је тек на том
тавану пронашао. У тој породици су се бавили бројним заниманјима, били су трговци,
градили су пругу, писци. Није одмах навалио на кнјиге, за то је био сасвим мали. Кад су се
успели на таван, с једне стране се чуо цвркут голубова, а с друге су биле прашнјаве справе.
Откривали су разне предмете, па и лјубавна луцкаста писма својих рођака, тетака,
стричева, спознавали су неку нјихову другу, другачију страну. Касније је као гимназијалац
на истом том тавану пронашао пуне сандуке Српског кнјижевног гласника. 42. лети, истог
дана када је ослобођена Босанска Крупа, непријателјски бомбардер преполовио је ујакову
кућу, мукло је зурио у остатке свог тавана, сурово је био изложен сунцу тај таван и
свачијем погледу... Таван је био смртно ранјен, на умору. А онај нјегов рођак поново
решета митралјезом...

5.
Читав овај други део говори о рату.
Потоплјено детинјство
Описује дечака који се отиснуо у свет стрмим каменитим друмом. На том друму се 1
проседи човек покушава вратити детинјству и завичају. То је тај исти човек. Каже да је
добро што сада не виде некадашнји родни крај, јер је у сећанјима остало све исто као и
некада, када су кренули на пут. Пре поласка на пут, дечак се опростио са зечевима који су
тако равнодушно трчкарали по штали. Срце му се због тога стегло. Осећао се као да га
нико из те просторије више неће памтити. Стари пријателј, двојник подсећа тог дечака на
лугареву Драгицу која му је тада дуго махала. Сећа се он нје, као и тог маханја, хтео је да
се врати, али ипак није, а у туђини је касније хилјаду пута пожелео да види нјен драги лик.
Драгица је тада имала 13, а дечак 14 година. Сећа се како га је испратила добра стара куја.
Почела је да се обазире око себе, као да је осетила далек пут без скорог повратка. Све ово
поминју два дечака, 1 стари а 1 мали, у истом човеку, присећајући се свега. Остала је куја
на окуци и као да се мало покајала због нехотичне издаје. Тада је, каже, први пут заплакао.
Осетио је да иза нјега остаје детинјство. И сада осећа укус завичаја, то је укус пелина.
Стари му на то каже: баш се види да си дете, најтеже ти пада опроштај с куцом. Кроз
причу провлачи се вечна, вечита вода која не стари, тече без промена, не зауставлја се.
Дечак жали што не може бити попут воде, што не може заувек бити дечак. Старац га теши
да се и свет око воде менја, и једном ће неком другом дечаку то бити завичај и тај нови
дечак ће гледати у ту исту воду. Биће ту и стара куца, куце су увек ту са дечацима, биће
тугованја и опраштанја са завичајем, биће игара и девојчурака од 13 година. Завичај ће
живети својим животом. А детинјство је потоплјено, изгледа, у тој реци, у тој води.