О КЊИЗИ "НЕ УБИТИ ПТИЦУ ДРОЗДА" БРАНЕ ПЕТРОВИЋА

Бранина чудесна катедра

* Читава књига "Не убити птицу дрозда" прожета је дубоком иронијом, понорним мислима,
хумором и Поезијом. У једној од најљепших прича, у причи о пчелама пише како се из
дјетињства сјећа ројења пчела: "Под подсећа на звучни облак, на прастаре свеланости, на
мудрост Старих Словена"

АНДРИЈА РАДУЛОВИЋ

Књига текстова Бранислава Петровића "Не убити птицу дрозда" (Гласниик, Београд), је
књига биљежница која врца од свијетлих ријечи, од историјских и пјесничких чињеница,
од сентенција, од звјезданих тренутака, од искричавог хумора и досјетки... Књига о
нашим подвизима и падовима, о животу пјесника, једном добу, филозофији живота,
птицама и политичарима, шаху и надреализму, чизмама и журнализму, о хлебу и језику,
сновима и шибицама, снијегу и шљивама, кафани као Парламенту, о Донкихотизму... Шта
све не биљежи ова чудесна књига непоновљивог Бранислава Петровића чији нас
пролошки стихови/ Само сазвежђа мудра памте у свом сјају/ уводе у један свијет
широких увида и сјећања, бритких мисли и лирских репортажа, записа и открића о
чудима човјека и природе... Књига је настала од Браниних текстова из Нина, Јежа, Дуге и
других новина гдје је пјесник ширио немир, правио буру, постављао питања, творио
љепоту, осцјетљавао, пародирао, оживљавао прошла времена, претресао збиљу, славио
живот и умјетност.

Ову биљежницу Бранислава Петровића из Београда донио је пјесник Миодраг Раичевић

(који је и иначе приредио ову књигу) у већ чувени подгорички кафе "Лазаро", док је још
мирисала на свјежу штампу. Књигу су добили Ранко Јововић и Илија Лакушић, као
Бранини пријатељи, а примјерак за Кира Радовича остао је код мене и још увијек, и још
увијек је на мојој адреси, што би Брана рекао, ја споро читам "Киро Радовић каже (ако
умем да интерпретирам): само мисао која се бави суштинама, изборима и кључевима
бескраја, заслужује да се назове мисао, дочим се марксизам бави невољама трбуха... Киро
говори Његоша, најбоље на земљи, али увек у функцији сопственог промишљања живота,
сопствене драме и личног неспокоја. Зато је Киро Радовић песник, мој брат...", биљежи
Брана 1989. године А и мне је Киро упознао са Пјесником Браниславом Петровићем,
негдје на Дорћолу или у Будви, кад се још бистрило, уз вињак и лозовачу, о Хераклиту и
Његошу, Хомеру, Хамлету, Дантеу, Милтону, о кнезу Мишкину, о црној умјетности
Мајстора и Маргарите... И кад се још држало до Пјесника и Поезије.

За Миодрага Булатовића, Брана наводи између осталог, да је "писац међународног славе и

угледа, анегдотска, легенда, геније, српски Гогољ с црногорским шињелом... И кад је
показивао своје књиге на разним свјетским језицима, од Енглеске до Јапана, био је
дошљак, био је у пролазу... Брижно је чувао оно сироче из Бијелог Поља у себи..." Не
пропуштајући да пита писца "Хероја на магарцу", гдје му је признаница за дио пруге...
Булатовић му је, признаје Брана, одговорио у свом стилу, да више ником није пало на
памет да га пита нешто слично. Булета се сјећа и у Паризу, јер у граду свјетлости може
свашта да Вас снађе. У Паризу је чекао Уроша Тошковића и био је на Пигалу... Био је и на
Наполеоновом гробу којег су сахранили у девет сандука... "Француска држава и
француски народ су живели паралелно. То се види и голим оком. Држава је градила
бастиље и катедрале, народ је градио мале кафанице, на хиљаде малих кафаница, да у
њима пије, игра и пева... Сваки Француз може докторирати на виновој лози. Париз је
једна тешка индустрија". Бидио је паришко гробље и много тога, али у стилу своје пјесме
о смећу, жали што није видио и париско ђубриште. "Кажу да се оно шири, устаје ноћи и
надире према Паризу. Његове уходе праве попис славних музеја, меркају уметничка дела,
трговачке четврти."

Општеприхваћене ствари је одбацивао са лакоћом, ведро и духовито, дописујући

биографије градова и људи у својим лирским походима и подухватима, пишући тако да
није-а јесте, апострофирајући при том живе трагове културе и памћења.

Тврди да Ђура Јакшић није био боем, већ "да је био дете". А боем је био Тин Ујевић, који је
довољан сам себи!

Кад пише о Ђиласу. Петровић замјера што шта из комунистичке прошлости овом заумном
човјеку који није био благ у својој вјери, али и да истакне да је Ђидо "у најужем игру
чврсте и сурове власти давио песника у себи. Е, али песника нећеп удавити моја Грофице.
Поезија је једна велика проклетиња, кога једном заведе, тај је заведен. Показало се да је и
Комунизам био само једна визија једног песника замлате, залуталог из библијских
времена. Од аутентичних људи власти и владалаштва песник у Ђиласу постепено се и
болно дистанцира. Повлачи у осаму, јогуни, показује чудо бохеме. Шетње београдским
булеварима своје студентске младости, без агената и телохранитеља (који наравски
каскају на одстојању по Лекином налогу), стајање у ред испред биоскопа (као да Тито нема
свој биоскоп!), редовно чланство и позајмљивање књига из библиотеке - све је то бушкање
песника у њему, и све чешће се љутка (благо) Тито - шта је с Ђидом, богати.

А Ђидо ишчитава Његоша, ето, дотле је дошло... На суђењу се није вадио на књижевне
слободе, метафоре и слично, него је на питање Судије шта је хтео да каже (јер Судија
бејаше испрепадан коме суди, није ли забуна), смирено одговорио: Хтео сам да кажем то
што сам написао. Ето, то је оно због чега се приббјавам људи тог кова" пише Брана и
признаје да је Ђидо доживио по старе дане лијепу књижевну славу, али да је потрошио
много у идеале, у ништа... И примјећује оно што књижевна критика није да "ниједан
његов књижевни јунак не може да се мерити с њим самим... Издржао је."

И заиста, издржати и бити спреман издржати, је нешто пред чим се скида капа и крв у
жилама леди... Изджати је и смисао и идеја и подвиг!

Вранина описује пуни круг када пише: "Српска шљивовица плаче на сахранама, пева у
рову, убија не међи и на свадбама, Бољи је пекмез него ракија, али је свет саздан на
другим принципима - ракија је идеал сваке шљиве. Ђаво не пије ракију, али свакоме ће
платити пиће."

Читава књига "Не убити птицу дрозда" прожета је дубоком иронијом, понорним мислима,
хумором и Поезијом.

У једној од најљепших прича, у причи о пчелама пише како се из дјетињства сјећа ројења
пчела; "То подсећа на звучни облак, на престаре свечаности, на мудрост Старих Словена."

Његово Предосећање будућности, се догодило, како се то хоће код пјесника пророка...

Пјесника који и својим текстовима описује велики круг слободе, а кад пита за Изета
Сарајлића на Палама, и кад пише о власти, и кад слави Катула или Стаљина који је
жртвовао сина Јакова... Или кад чита Гогоља у свом стилу. Или кад слика Чеа "највећег
марксисту београдских кафана,,,", који га подсјећа на неку "социјалистичку државу" и
који је овјековјечен у позоришту и књижевности... И кад пише пјесму Мики Антићу...
"ружокрадици и последњем војводи Војводине", и кад се налази "над белином папира као
над понором."

Цитира Николу Теслу који је пред смрт рекао једном америчком новинару "да је струја
Бог!". Тако да Петровић сматра да "техничка чуда нису изван општих чуда, изван чуда
природе. Јер је творац човек, чедо природе."

Одушевљен је поезијом Еминескуа, кога су маестрално превели Илеана Урсу, песникиња-

чаробница која је, "преводећи учинила много, али оно што је, препевавајући, учинио
Милан Ненадић (тај потомак Гаврила Принципа). иде у чудо. Овим препевом и своју
сопствену поезију оверио је јаким печатима."

Нико се не смије у румунској поезији поредити са Еминескуом, категоричан је Пуслојић...

Брана разрађује даље у свом стилу: "Ни мака кад би пожелела да јој дете буде песник не би
смела помислити на Еминескуа - такви амбиси се детету не смеју пожелети."

Негдје не почетку књиге Бранина домишљатост просијава у једној сјајној мисли "Хлеб је
брига пшенице о човеку". Бранин сабрат Александар Секулић би рекао "У зрну пшенице је
лик Богородице."

Једним епиграмом поручује: "Црногорци немојте мермер сећи, од сваког споменика

Његош је већи!"

Кроз читаву књигу исијавају Бранини бисери, заправо изроне и засијају из његове
разбарушености, отварајући нова поља, за размишљања, као у шаху. А о шаху је писао са
посебним надахнућем и вјером у ријеч и игру, као велики заљубљеник игре милиона. "Шах
је побједа над силама зла."
Кад анализира Антологије српске поезије, Брана одједном намјешта справе за књижевно
историјска превредновања и подиже ситуацију озбиљности на један други ниво,
показујући изузетне увиде и прецизност, осврћући се посебно на естетска начела и
пропусте славних српских антологичара Богдана Поповића, Зорана Мишића, Миодрага
Павловића, Борислава Михајловића-Михиза, Предрага Палавестре, Милана Комненића.
"Уз разумевање песничке материје иду и друга знања и упућености, јер модерна поезија је
у контексту свега...", наводећи даље да нема исцрпних студија о Антологијама српске
књижевности, које стоје као споменици са највише ожиљака.

"Марка Ристића нећемо наћи у антологији Зорана Мишића који је, иначе, био много
наклоњенији надреалистима него што би се то могло рећи за Михиза... Више је
надреалистичког просветљења у поезији осведочених анти-надреалиста него у главних
надреалистичких протагониста. Надреалисти нису били на нивоу надреализма; било је
међу надреалистима, и много скоројевића, лажне господе, много оних који у свакој
прилици инсистирају на господству. Време ће показати да ће се многи од њих у
комунистичким улогама много боље снаћи. Коча Поповић )који такође није заступљен у
антологијама а било би боље да јесте) догурао је до партизанског генерала, до најближег
сарадника Броза, до положаја министра Иностраних дела Југославије, до дисидентства на
дедињски начин...". Подсјећа Петровић да је Ристић "за надреалисте био нешто као Кремљ
за комунисте". Б. Петровић замјера антологичарима пуно тога, али и неправду према
Дучићу, Црњанском, Растку Петровићу, Раду Драинцу, а посебно према Душану Васиљеву,
наводећи његову изузетну песму "Смрт поколења"... Јер Васиљева нема у читанкама и
лектири, а Брана, подразумева се, осјећа дубоки презир према састављачима лектире...
Брана апострофира Палавестру да је имао дара, слуха и храбрости да тада младе пјеснике
Бранка В. Радичевића, Светислава Мандића, Славка Вукосављевића, Стевана
Раичковића, Миодрага Павловића, Васка Попу и друге да их прослави у својој антологији,
који ће касније постати "јаке индивидуе српске културе и књижевности"... Не заборавља
да помене два пјесника из Црне Горе, Леса Ивановића и Вита Николића, који имају велику
славу, а да нису отворили врата неке значајне антологије.

Замјера Брана, с правом, зашто антологичари преписују исте пјесме Владиславу

Петковићу Дису, из антологије у антологију, цитирајући његове опомињуће "Црне дане",
писане прије више од једног вијека а тако актуелне и данас.

Потражите ову чаробну књигу, књигу која ће вам освјежити и оснажити дух у овом
невеселом добу, и подсјетити вас на океанску ширину Бранислава Петровића, који је
завирио у многе ћошкове свијета и спуштио се у лавиринте живота, историје и умјетности
о свом трошку, разме се.

П.С.

Како би било лијепо, да град Београд учини да осване споменик Браниславу Петровићу на
Калемегдану, гдје је некођ играо шах уз рику лавова и цвркут птица.