Семинарски рад: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 20.

ог
ВЕКА

ПОЕТИКА ГОВОРА КАО КЛИЦА РОМАНА

У ДЕЛУ РАСТКА ПЕТРОВИЋА

Говор као елеменат структуре романа ` „Дан шести`“

Експлицитна поетика писца у делу ` „Људи говоре`“

1
професор: Јован ДелићМина Ђурић
студент:
Aна Гавриловић
05, 950142

Универзитет у Београду, Филолошки факултет, Београд, 2012. година

I -1-

2
 Растко Петровић (1898-–1949) је један од главних представника
српске
авангарде, чак се слободно може сматрати, нашим „`најдоследнијим и
најкомплетнијим авангардним уметником`“ (1).Рођен је као девето дете
у породици образованих родитеља. Расткова мајка, Милева, била је
сестричина Светозара Милетића, по занимању учитељица, а отац Мита,
био је начелник Пореске управе града Београда и један од
најобразованијих Београђана тога времена. Расткова сестра, Надежда
Петровић, наша позната сликарка, имала је 20 година када се родио
Растко. Трагична судбина његове породице у време балканских ратова
и пПрвог светског рата (зау пет година умиру му отац , мајка, три
сестре и брат) и његово искуство преласка Албаније са српском
војском,одредили су у много чему његов однос и према животу и
према уметности.
Савременим језиком говорећи, Раско је био мултимедијални
уметник. Њего дело има особине синкретичности. Оно представља
специфични спој њему савремене књижевности, сликарства,
фотографије, филма, наше усмене традиције (и то не Вуковим збиркама
оивиченом епиком, већ тзв.` „женских песама`“) са стваралаштвом
дубоко укорењеним у обреду, са антрополошким слојевима словенског
паганства и целокупног памћења човечанства. Бавио се авангардном
поезијом, прозом, књижевном и ликовном критиком, такође је и сам
сликао, писао сценарије за филмове, режирао и снимао документарне и
путописне филмове.
Његов широк спектар интересовања, скоро дечија непосредност и
-2-
радозналост, експресионистички елементи у његовом стваралаштву,
теме и сензибилитет, такође и школовање у Француској и познавање
надреалистичког концепта аутоматског писања, специфична
дисциплина у писању, а у исто време и велика слобода у стварању,
интересовање за савремене науке и за примитивна веровања, нека су од
главних полазишта за стварање његове поетике. Опсесивне
фасцинације смрћу, рођењем, рађањем, телесношћу, чудноватим
феноменима живота и опстанка, самоубиством и наизлед бесмисленим
тријумфом живота у односу на разарајуће свеприсуство смрти, дубока
заинтересованост за оно суштинско људско у човековом стваралаштву
и мука духа у телу су његове главне теме. Такође и човекова
нераскидива веза са природом, природа сама у свом најлепшем облику.
Један je од ретких писаца који и када говори о његовим тамним
странама, недвосмислено је на страни живота.
3
 У складу са поетиком надреализма и идејом аутоматског писања,
Растко често пишући пушта, не својој машти, већ својој свести на
вољу. По своме схватању љуске свести, он је близак Јунговој идеји о
колективном несвесном. Растко, истражујући слојеве своје свести,
покушава да црпеи слике из те непресушне ризнице људског искуства.

II

II

Дело Растка Петровићa можемо цело посматрати као његову

потрагу ,кроз теме, кроз ликове, кроз простор, за нечим... назовимо то
смислом, а опет и као пут, где су пут и путовање оно што је важно. Ако
изузмемо његове прве објављене стихове у крфском ` „Забавнику`“,
мада су и они, написани само формално по шеми сонета, а суштински
су низови експресионистичких слика са крајем који је , „не поента него
тужно и трагично разрешење“, он није поштовао ниједну форму, ни
један облик. Он их је стапао, мешао, поигравао се са њима, слободно се
крећући кроз поезију и прозу. Његова форма јесте распојасана, али за
његов стил се може рећи да је беспрекоран . Одликују га кристална
-3-

чистоћа језика, мисли исписане до краја, какве год оне биле, пластично
дати утисци, прецизно исписано лице конфузије. Разговетност у
систему који се распада и хаотичност новог који се тек успоставља.
Једно од главних одлика поетике надреализма је не нужно
присуство логике. Растко се тиме обилато служи. Он пише из потребе
да састави огледало своје стварности, које се претворило у прах.
Његово ратно искуство је страшније и разорније, његово поље ужаса је
несагљедљивије и невинијим очима гледано од свих осталих у нашој
књижевности. У распомамљујућем искуству, његово тело и дух су се
растали, не стигавши ни да се сазнају, ни да се спознају. И он тај понор
покушава да савлада, помири, затвори, од њега се излечи. Телесност,
којом се опсесивно бави, није вулгарна, зачудна је, као што су дечаку
за чуђење све тајне живота.

4
 Растко је поред поезије, есеја, критикеа, путописа и прича,
написао и четири романа, сваки са специфичним проблемом форме и
садржаја. Романи` „Са силама немерљивим`“ и ` „Дан шести`“ стоје у
неочекиваном хронолошком следу,у; први је прича о оцу, а други
прича о сину, а догађају се у истом времену, у неиздрживом односу
постојања једног у другом.` „Бурлеска господина Перуна, бога грома`“
је сликовито протрчавање кроз племенско словенско паганско
колективно несвесно ,без успоставе реда, у свој својој слободној
манифестацији живота, смештено у неку врсту свевремености.` „Људи
говоре`“ је такође књига неодређеног жанра, ,и путопис кроз
универзално, и квази путопис и поетски роман и писани запис
неколико интервјуа са обичним светом. У сва четири романа Растко се
издиже из конвенционалног са намером да каже нешто општије,
универзалније, преко граница ` „обичне`“ стварности.
Растков најкомпактнији роман је „`Људи говоре`“, који садржи и
експлицитну поетику писца и јасно формулисана питања на која је
писац непрестано тражио одговоре и неке од могућности одговора на
њих. У овом роману писац највише поштује логику традиционалног
романа због јасности, не руши форму због ствари чија му јасноћа
измиче.
Роман ` „Дан шести`“ са својом синтезом различитих приступа
компликованој теми, са рашчлањивањем елемената који прожимају
вишеслојну стварност, представља и синкретичну и енциклопедијску
творевину, спој и науке и уметности, књишких чињеница и прадавних
знања,и документарног и уметничког.
-4-

Сам наслов романа,` „Дан шести`“, указује на дан када је Бог

створио човека. Из чега, из којих елемената и које му је слојеве и нивое
дао, то Раско покушава, на тренутке врло разложно, на тренутке
кошмарно и нагонски, да бар покаже ,ако не уме да објасни.

III

III

5
 Двадесети век је 20ти је век, додонео у сферу људског искуства,
,мисли и деловања, ,као ниједан период до тада, мноштво иновација,
другачији ритам догађаја, убрзање временa, непознато 19.ом веку.
Донео је ,не нове одговоре на стара питања, већ мноштво питања у
сферама које се тек успостављају (21. век је, наравно, по томе још
гори). Током целог његовог трајања постоји потреба да се утврди шта
је то ,што је ново, а шта другачије, и после ерупције новости у свим
сферама људског живота, шта је срушено, а шта још увек стоји.
Постоји потреба да се утврде све противречности времена у којем се
живи.
Први светски рат, сукоб до тада невиђених размера, са
непредвидивим последицама, као огромна рупа у зиду људског сазнања
и искуства имао је свој велики прасак и у уметности. Он се огледа у
виду рушења правила,успостављања другачијих естетика, а у
књижевности у преосмишљавању постојећих форми.

Уметност речи на српском језику има три своја главна система у

оквиру којих постоји ,неколико културних образаца, који су на њу
оставили траг, и безброј, преплета, укрштаја и варијанти, који се могу
сагледати и посматрати на њеним исписаним и неисписаним
страницама. Почевши од епохе романтизма, у којој је пописано наше
усмено стваралаштво и у којој је спозната његова класична вредност,
-5-
следеће епохе увек улазе у некакав дијалог са традицијом, о којој се
свест полако успоставља (у складу са главном идејом есеја Т. С. Елиота
„ `Традиција и индивидуални таленат`“). Озбиљнији покушаји да се
осмисли наша традиција, да се у њој нађе живо ткиво облика, слике и
звука, направљени су у 20ом. Ввеку (Момчило Настасијевић, Миодраг
Павловић, Васко Попа и, наравно, Бранко Миљковић). Њихов
авангардни претходник у том покушају је Растко Петровић.

6
 IV

У својим есејима Растко описује свој пут кроз нашу

традицију,обичаје и веровања нашег и других народа, а све у потрази за
слободом израза, за облицима стварања који неће окивати људску
душу, кроз које ће се она несметано и неспутано испољавати и
развијати. Есеји ` „Младићство народног генија`“ и ` „Хелиотерапија
афазије`“ су плoдови његовог покушаја да оивичи и сагледа нашу
традицију, истражи дубље слојеве свести, да дође до више свести иза
нашег свесног „Јја“. Сами поднаслови есеја о народном генију:
Инстинкти градитељи код народа, Несродност духа између разних
грана народне уметности, Превазилажење народног темперамента
народном цивилизацијом, Значај примитивне поезије по изучавање
народне менталности...(1), показују један интелектуални дух, који душу
народа, словенске расе (коју схвата у широким границама, докле је
препознаје), улива у универзално људско, али и поставља у сам центар
људског искуства.
У ` „Хелиотерапији афазије`“ он пише:
„
`Иза речи постоји значење које је шире од ње, иза значења је утисак
који је још шири, иза утиска се шири пажња, иза пажње подсвесни
живот, несвест, вечност, утроба из које излазе вечности, нужда да се
нађе још шире од најширега! Реч је најшири отвор на огромном
левку.“(2)

Начин стизања до тих простора свести он тражи у нашој

традицији и
-6-
налази у падању у транс наших русалки. Такође до тамо пут води
и преко звука, прочишћенимог посебним елементима у језику. Звук,
говор, реч, наше УСМЕНО наслеђе, је пут до истине ` „обичних`“ људи
и
пут до више свести у човеку. Грло, језик, усна дупља, су моћна
средства комуникације ка свим сферама (Ии управо људски глас је
једини инструмент обраћања Богу у српској православној цркви). Код
Растка Петровића ,потрага за смислом, за Богом у људима, никада

7
експлицитна, а увек присутна, суштинска, сведена је највише баш
управо на говор. Кроз говор се види његово присуство, а често кроз
одсуство говора и одсуство Бога/Љубави/људскости међу људима.

У Растковим романима, приповедач је у нераскидивој,

неиздрживој вези са својим ликовима. Он је свезнајући и незнајући,
исто као и они. Дише им за вратом из тренутка у тренутак, они су део
његовог чуђења, и питања, као такви су и настали, а одговори и њихова
судбина, као елементи романа, поклопиће се или не, догодиће се или
не, као напуштена мисао, као рукавац мисли када се отишло на другу
страну, као живот у ствари, који увек измиче једноставном
праволинијском решењу. Оквир света дела је увек недовољно одређен,
често се наслања на саму стварност, уметничко има ноту
документарног, очекивања у читању се и граде и руше, јединство пуца
и кроз пукотине се назиру елементи који се још нису стопили и
сјединили, још увек у процесу настанка... Исто тако, овакав роман се
може посматрати и по логици романа без романа, форми која у себе
упија и диже на ниво књижевне чињенице, поред уобичајених
романескних елемената, све елементе и полазишта око настанка
књижевног дела.
У ` „Дану шестом`“, који је сав отворена структура и пун места
неодређености, догађаји о којима је реч ,синтетишу се око различитих
видова људског исказа. Он је уздржан, бирократски, научни,
рационални, лирски, дијалекатски, доживљени или високо стилизован у
својој густој концентрацији животних суштина, површан и веома
језгровит, свакодневни говор ,кроз писма и дневнике, кроз језик
странаца тужбалице, објаве, чланке... песму....
Описи су фотографски, стриповски, филмски, документарни.
Предео
-7-

је и реалан и надреалан, стваран и митски. У роману су присутне

реминисценције на потоп, егзодус, апокалипсу, првог човека,

8
прародитењски грех... Митско у човеку се на посебан начин
актуелизује у роману, Земља je Maјка, тло је персонификовано у тело
жене... Описује се васкрсавање разних атавизама као слој људског
искуства ван нашег знања, сав у чистим нагонима. Људска драма
постаје вихор у човеку оживљених елемената и њихово враћање у
материју, борба ватре и воде, а усред тог хаоса не свест, него несвест
спасава човека. Људско искуство се сажима пред догађајем који захтева
тоталитет људског знања. Ипак, људски говор се намеће као извор
сазнања са највишим степеном повлашћености, као врста сведочења од
највећег поверења (човеков исказ, онако како би „ `Србин.Србину“..
(1)..).
У култури у којој је неписменост јака колико и писменост, где је
можда најважније људско искуство остало изван књига, људска реч је
најбољи доказ да се нешто заиста догодило, а примитивна култура, са
свим својим ирационалним слојевима, са својим атавизмом, у ствари
представља цивилизованом човеку Запада ,необичан ауторитет, али
ауторитет велике снаге. Тачка где се савремено и примитивно срећу је
вероватно идејно упориште поетике Растка Петровића.
Роман` „Дан шести“` је подељен на два дела, који се, на први
поглед, по својим радњама, веома разликују, a, у суштини, у сфери
људског и животињског у човеку, један у другом огледају.
Први део романа представља ликове сконцентрисане око
породице Папа-Катић. Читалац се уводи у хаотично сећање Стевана
Папа-Катића на своје детињство, на приче о догађајима који предходе
његовом рођењу и утичу на његов живот. Његова дружења, утисци о
животу око њега преплићу се са сегментима догађаја, са сликама,
правећи некакво замршено стање његове душе, муке сваког одрастања,
са посебним околностима које само Стевана одређују... А онда,
наједном, без увода, Стеван се налази негде на киши, а сан, јава,
живљење и умирање, опстанак, све је сравњено на једином месту где је
то могуће, у његовој свести. Код некакве воденице ,он и људи.... иду.....
Неко почиње, или наставља, да води дневник. Новембар, 1915.
годината. У колонама Стеван среће своје познанике – ,Драгишу,
Смеђег Петра, Милана и сестру Смеђег Петра, у околностима ,које
доноси само велико ишчашење живота. Живот и све се вуче наниже, ка
југу. Њихови разговори су или смислени, језгровити , са искреношћу
,коју само доноси велика неизвесност, или сасвим прозаични, по неком
аутоматизму, опет
-8-

9
непримерени ситуацији, али по неком јаком унутрашњем нагону, који
одржава привид нормалности . Породице се крећу у чопорима, како их
и иначе Стеван види, а он се труди да путује вучије, сам . Око њега се
ипак налазе познати , од којих је био и остао отуђен и непознати,
сједињени и принутно зближени околностима. И постепено путем, док
нестају залихе хране и бива све хладније, човек почиње да описује свој
пут од човека до животиње. То двојство је увек ту, различито
испољено, не увек у првом плану. Искуство телесности, у најгорем
својем облику, глади и болу, у човеку отвара врата .... да човек човеку
постане вук.
У почетку људи разговарају, договарају се око хране, тргују,
говоре ко су, Ђурђевић са Копаоника, шустер Обрадовић, сваки са
својом животном причом, као у документарном филму. Стеван и један
други у епизоди у којој учествују заједно, ни не труде се да упамте
један другом име. Стевана прати његов ` „црвенооки пријатељ“` (који
представља персонификацију ђавола, зла које вреба људе....). Цркавају
људи и коњи... Али, све док говоре, добро је, они су људи, и све док у
тим речима има истине, некакве, икакве. Подаци којима они описују
своју свакодневицу која је претходила, послови које су обављали, све
их то подсећа на живот из којег су истргнути и они причајући разгоне...
.неизрециво....
„...Говорила му је, није дисала, није предахњивала, није се
заустављала ни часа, само је говорила. Као судбина, усуд. Говорила је
без престанка.“(1)
„...Човек је сад скоро викао, толико није могао да мотри на свој
глас, или је осећао да се тај глас неће поцепати једино ако буде и даље
викао.“(2)
„....Најстрашнију ствар у мом животу упорно је хтела да ми
саопшти до најситнијег. Одједном, пало ми је на памет да ми она то,
ваљда, уопште не би ни рекла, бар не толико рекла, да није била
убеђена да ће умрети....“(3) „...Реч по реч .И сада, ја мислим једино о
томе, реч по реч. Понекад ми се учини да је она то тако рекла, нарочито
баш тако и баш тим речима, да би ме уништила...“(4)
И од речи познатих и непознатих људи, од њихових крикова у
њиховој муци, формира се ткање романа...

-9-

10
 Колико нијанси и различитих говора ! Људи говоре разговетно,
тихо,
задихано, огорчено, безбојно, јаучући, пригушено, стискаjући усне,
одмахујући главом, опоро, мукло, тресући се, мрштећи се, вичући,
вичући , вичући....
Силовање Тони, које се догађа после бруталног убиства,
оивичено је лажним исказима. Управо тим одсуством истине у
њиховим речима представљена је димензија ужаса међу њима двома.
Mиша:` „Не бој се!`“ иИ њеним :` „Па, па шта! Па шта, па
шта!`“(1)
Људи постепено губе вољу за говором, и по доласку у Скадар,
пре него
што ће ући у кућу препуну људи ,са својим успутним пријатељем, са
којим се отима за храну, Стеван ће помислити:` „Зашто је сав тај свет
толико нем?`“(2), непогрешиво слутећи да ће се догодити нешто лоше,
нељудско.
` „Ни један ни други очито нису људи и немају шта један другом
да кажу.`“(3)
Постепено, са слабљењем тела и духа, Стеван на самом крају,
надомак избављења, од шока зато што је од својих сународника
оптужен да је заједно са ратарем ,заклао вунастог младића, у себи
вришти: ` „Никад браћа! Никад браћа!`“(4) И ту, после свих мука,
кошмарних догађаја на ивици сна и јаве, после људи који цвиле, цере
се, реже, сикћу, кезе се, после животиње која проговара људским
гласом, после глади и дружења са животињским у себи, ту међу
људима пуца нит…
Случај комедијант управља догађајима, или су одреднице
догађања кристално јасне, али изван моћи или разумевања лика,
Расткови ликови су неретко неразумљиви и сами себи и писцу. Он
често над њима отворено исказује чуђење, ,и над ковитлацем
непредвидљивих догађаја, које пишући о њима покушава некако да
обухвати речима. Његови ликови су дати кроз спољашњи изглед, кроз
њихов говор, дијалоге са другим ликовима, кроз њихове мисли и кроз
оно што су они отворено о себи и за себе рекли. За Расткове ликове
увек је битно шта они кажу, шта о њима кажу, шта у себи они говоре и
шта изговарају једни другима. Говор често постаје акција, чин, начин
да се материјализује стварност у оквиру којих они постоје. Описи су
важни, али су други по важности,у. По својој естетици они се ослањају
на стрип, плакат, филм, фотографију. Слика, покрет, а изнад свега звук.
11
Ликови се својим говором, речима, ипак, само донекле оивичују, али
опет добрим делом и за себе и за писца остају мистерија.
-10-
Растко увек људе описује у вези са њиховим говором, грлом.
Они, када не говоре, вичу, лелечу, њихов инструмент говора је увек у
служби њиховог артикулисања, и када говоре, шапућу, вичу, и када
реже, кашљу, кркљају, њихов говор , или њихово грло, увек је у служби
њихове карактеризације. Рођење човека је праћено урликом и мајке и
детета.Чак и када их не разуме,као у путопису ` „Африка`“, његова је
фиксација усмерена на говорни апарат:

` „Али оно што ме узбуђује највише то је

влажна дивна ружичастост њиховог језика,
десни, која се обзнани иза њиховог брбљања. Све је
угасито и тамно на њима, све је од једне боље грађе
но она од које смо ми сачињени; то није само пут,
већ и оно од чега је дрво, чврсто и мрачно, и метал.
Једино иза усана, и још одакле долази живот, свиће
руменило зоре која је без престанка у њима. Кад
црнкиња има склопљене усне, ма колико гола,
она је већ одевена у велику свечаност природе;
само кад расклопи усне, она је гола сасвим. Носи једну
ружу
љубави у својим уснама.`“(1)

Ии у другом делу књиге ` „Дан шести`“, у Америци, на месту

другог језика и мелодије, Растко не пропушта да истакне слој звука ,
који иде испред значења, језик у својој међуфункцији, у својој
прафункцији.

` „.. ….Само се разговор водио стално и на

свим
спратовима, ватрен, ужурбан, испресецан
смехом. Понекад га је будио ноћу њихов.
Тада би један девојачки глас био тај који
би га обрадовао. Толико је био бистар, и
звонак, толико музички прецизан.`“(2)

12
`...
„Они нису говорили да би се споразумели,
већ су као слепи мишеви,пуштали непрестано
гласове од себе да би се снажли у простору, да се

њихове успламтеле страсти не би судариле у живљењу.`“(3)

-11-

Читава природа има свој тон (вибрацију), а други лик по

важности у роману се зове, Радмила, од миља (Тон)и . Она потпуно
потирање себе зове -–Тишина.
Говор се код Растка Петровића никада не обесмишљава, чак и
када се његова истинитост доведе у питање, као у роману` „Људи
говоре`“, када приповедач накнадно сазна осцилације у причи старог
рибара о његовом пријатељу Енглезу. Нека истина је и у томе
изречена.
У другом делу романа ` „Дан шести`“, у другим околностима се
прича опет прича човечанства. Eксплицитно братоубиство О'Мајлија,
наизглед ничим изазвано, и свеопште братоубиство на Балкану,
предочено кроз истојезичност у писмима и дневницима са фронта, само
су бескрајно понављање Каиновог греха, као математичка нужност и
само један од примера ,за раскошан слој реминисценција на свеукупно
памћење и искуство човечанства, на којем Раско упорно инсистира.
Рођење, живот и смрт у следу бескрајних понављања.
Главни лик, који је ` „одвојио свој поглед од човечанства`“(1),
васкрсава своју душу љубављу Милице, девојчице чијем рођењу је
присуствовао у планинама Албаније. И тек пред њиховом љубављу,
којеа је потпуно осећање и највећа истина, речи се повлаче, као
непотребан додатни доказ да има и Бога и љубави и људскости.
Сам роман је као и његов главни лик, Стеван Папа-Катић,
разорен и поново склопљен, садржи и живо ткиво догађаја и мртва,
покидана влакна, која једва држе ствар на окупу, сав саставњен од
нескладних делова, расклиматан,и незграпан, као роман
Франкештајнфранкештајн, а ипак живи и функционише као целина и
као такав стоји у тачном односу са стварношћу и духом времена о
којем је у роману реч.

13
 VI

`„Људи говоре“` почиње негирањем и противречношћу. Писац негира

сваку поетику, каже да не брани ниједну тезу, а управо описује своју
поетику и држи се доследно својих постулата. Каже да књига
представља новост облика, а од свих његових дела, она својом
организацијом најмање шокира. Пише\Ккаже да је и компликована и

-12-

проста, што је и најтеже постићи,` „златни пресек`“ ,од безброј

елемената. Испред свега што је видео, на путу, предела и грађевина,
ставило се и конкретизовало, одвојило се као најважније, оно што људи
говоре.
` „Људи говоре`“ је роман дат кроз дијалоге ,или кроз јасан
разговетан разговор приповедача са самим собом. Са времена на време
он као да се обраћа читаоцу, много чешће се има утисак да он `
„прича`“, очекујући да га ми чујемо, да га слушамо. Први део је о
људима, рибару, његовој породици, њихове приче, животи, ПЧЕЛЕ.
оОнда пишчева прича, епизода са девојком, сусрет са њом, прича о
рату, онда сусрет са самим собом, са природом (тачан, прецизан,
сликовит, слојевит, сврепрожимајући, дожи-
вљен) , Растко Петровић експлицитно као песник и као научник , од
мисли до њене материјализације у природи, тријумф рођења, живота,
крај.
Метафора о пчелама, опис опрашивања цвета, тај насилни чин, у
ствари, којим све почиње, стварање од безброј цветова, нечега, сасвим
новог, другог, стварање од мириса, укус је и централна епизода у
роману и срж Раскове поетике. .Спој лепоте и насиља, који је писац
нашао у природи, не постоји само у животу у овој епизоди, већ
представља и живот сам онако како га је и Раско искусио, онакав какав
јесте. Тај рат, тај ужас, новости које је он донео, та корист, којиу су од
њега имали људи, тај помак у напредак и ужасан, и невероватан, као са
пчелама, мед -– дивни производ, у суштини насилног чина. А људске

14
речи које писац чује ,на свим његовим својим путовањима,
ирационалним процесом се стапају у пишчевој свести ,преносећи
нешто од својих првобитних квалитета, а опет стварајући нешто у
многочему ново и другачије.
Суштина уметности и света,у делу Растка Петровића дата је у
контрастима(као код Лазе Костића) и у недоследностима,а тријумф
говора у његовом делу и поверење у природу,у пчеле,део је побуне
против времена у којем је живео и против цивилизације која се са
својим развитком све очигледније окреће против човека.

15
 -13-

Фусноте

1. стр. (1) Радован Батуран, ` „Откровења Растка Петровића`“, 395.стр.

6. стр. (1) Растко Петровић,` „Младићство народног генија`“ еЕ-
библиотека www.Rastko.com.
6. стр. (2) Дела Растка Петровића, књига 6. „`Есеји и чланци`“, 415.стр
8.стр. (1) Скупљени ист.и етн. списи Вука Караџића, 113.стр.
9. стр. Растко Петровић, ` „Дан шести`“(1), 263. (2)266. (3)268.
(4)269.стр.
10. стр. Растко Петровић `, „Дан шести`“(1)., 174.(2)324.(3)352.
(4)412.стр.
11. стр. Растко Петровић, „ `Африка`“(1), 294.стр.
11.стр. Растко Петровић, „ `Дан шести`“(2).,418.(3).417.стр.

16
-14-

17
 Литература

1. Растко Петровић, `“Дан шести“, ` ,Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 2005. година .
2. Растко Петровић, „ `Сабране песме`“, Српска књижевна задруга,
коло LXXXII, књига 540.
3. Раско Петровић, ` „Бурлеска господина Перуна бога грома`“, Нолит,
2003. године.
4. Растко Петровић, `С „Са силама немерљивим`“, „ `Људи говоре`“,
Политика, Народна књига, 2005. године.
5. Зборник ` „Поезија и поетика Растка Петровића`“, Институт за
књижевност и уметност,.
6. Растко Петровић, „ `Африка“`, Путописи`, Нолит, Београд, 1977.
године.
7. Предраг Петровић, „ `Авангардни роман без романа`“, Институт за
књижевност и уметност`, 2008. године.
8. Радомир Батуран, „ `Откровење Растка Петровића`“ , Народна књига,
Београд, 1993. године.
9. Вук Стефановић Карџић, `Скупљени историјски и етнографски
списи Вука Караџића, I, државно издање, Београд, 1898. године.

18
19