ДВЕ СЕСТРЕ И ЦРЊАНСКИ

Кључне речи: суматраизам, ennui, сексуално, Новембар, Сањин, љубав.

Апстракт: У рaду се тумаче начини обликовања еротског у Дневнику о Чарнојевићу.
Анализи се пришло преко тематско-мотивског плана и могућих компаративних веза. При
томе се, само по себи, наметнуло бављење и неким поставкама авангарде, потом
експресионизма и донекле утицајем романтизма на романескни првенац Милоша
Црњанског. У тематско-мотивском слоју еротског истиче се однос спрам љубави и
сексуалности главног јунка Петра Рајића,
као и Чарнојевића. Стога је посебна пажња посвећена и уобличавању женских
ликова, те мотива очинства и донекле мајчинства. Такође, ослањајући се на
претходне критичке радове који су скренули пажњу на могуће везе Дневника о
Чарнојевићу са Флоберовим Новембром или месту Сањина М. Ц. Арцибашева у структури
Црњансковог романа, рад продубљује ове споне преко аспекта
еротског. Све то указује да, упркос свесном уношењу забуне у традиционалне
начине читања које авангарда негује, те наводне потраге за изворним рукописом о коме
Црњански више пута и различитим поводима говори, његов први
објављени роман има комплексно уобличено еротско које се надовезује на дела
која је Црњански објавио, било пре било знатно касније, попут Лирике Итаке,
Код Хиперборејаца или Романа о Лондону.
Написан готово пре једног века, Дневник о Чарнојевићу и даље
се указује као надасве актуелно штиво како због саме атмосфере
исприповеданог тако и због композиционих нелогичности које
су последица потраге за изворним рукописом, али и модерних
техника приповедања које авангарда активира. У првом реду оне
се односе на третирање реалности и различитих покушаја њеног
дезавуисања, а које би се у Црњансковом првенцу одражавале
преко двоструког сна, дефабуларизације, приказивања доживљеног света унутар реалног
света приповедног текста, те деструктурисања традиционалног романескног списа преко
„уношења
промишљене и делотворне забуне у традиционални став према
читању” (Verzan, Marino i dr. 2001: 116–169). И заиста се може
тврдити да овај роман захтева другачији начин читања од оног
уобичајеног и да, по правилу, изнова подстиче на постављање
питања, чиме се још једном потврђује као загонетно авангардно
штиво. Многа су питања и проучаваоци опуса Милоша Црњан-
470]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
ског постављали поводом овог дела. Она се на концу указују као
последица различитих читања, те се стога Дневник о Чарнојевићу
уписује у живу традицију српске књижевности.
Неоспорно је да је дело које је сумирало „први чин” стваралаштва Црњанског и
заокружило његов још на први мах видљив
таленат управо први роман библиотеке Албатрос, који је уједно
и први објављени роман Милоша Црњанског. Уочио је то још на
почетку и његов уредник, Станислав Винавер, тврдећи да Црњански „свакако спада међу
најдаровитије наше младе књижевнике.
Он има замисао, има свој начин излагања, има своје схватање,
има нерава, темперамента и фантазије”. Поред тога, Винавер
га проглашава наследником Боре Станковића за кога тврди да
је „најизразитији представник своје врсте по чулности”, а везу
између њих двојице успоставља „по осећају за детаље живота, по
нечем мрачном, тегобном и расплинутом” (Винавер 1983: 128).
Но, свако бављење и проучавање авангарде, овом приликом
једног њеног аутономног правца, у себи мора урачунавати и ону
врсту критичке свести, или пак критичке дистанце, како би се
унапред урачунале и евентуалне мањкавости, или, прецизније
речено, недоследности. Чарлс Расел, који у критици авангарде
интерпретира марксистичке теоретичаре, сматра да авангарда себе
осуђује на идеалистички, анархистички и, на концу, утопистички
револт (Расел 1997: 69), што у крајњем карактерише и Црњансков суматраизам или,
прецизније речено, суматраизам својствен
Чарнојевићу. Као неке од знакова револта Расел наводи управо
нихилизам и одбацивање различитих структура друштва. Екстремна субјективност, којом
је првенац Црњанског натопљен, по
марксистима које Расел интерпретира, јесте жеља за ослобађањем
од друштвених принуда, што, поред „одражавања традиције субверзивне мисли” и
склоности ка нихилистичком утопизму, јесте
и својство суматраистичких ставова у овом делу. Такође, треба
уважити и чињеницу да је, по Раселу, авангарда „настојање да се
пронађу облици комуникације који могу да разбију наметнута
правила установљеног језика и представа које угњетавају ум и
тело човека” (Расел 1997: 75), те се у том контексту суматраизам
може указати и као још један авангардни покушај комуникације,
а заправо бунта човека који пева након Првог светског рата.
У том простору побуне, која онда постаје и уметничка, и
еротско постаје видљиво на најразличитије начине, било преко
разоткривања тела или промењеног односа према забранама и
табуима. Последица ослобађања еротског јесте, како тврди Октавио Паз, певање о
модерној љубави која спаја тело и дух, осећаје
и мисли, слободу и осећајност и производи ерупцију страсти.
Поштујући особености суматраизма, за нас је питање има ли
страсти у Дневнику о Чарнојевићу ако се уважава опозиција коју
ово дело успоставља између еротског и контемплативног аспекта,
а онда и каква је та страст по својој природи. Најсажетији одговор био би да је она
тиранска, јер се чини да ону страну Ероса
[471
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
на коју пажњу скреће Платон у Држави, а која га првенствено
приказује као тиранина, осликава и еротско Петра Рајића, које је
најизразитије у односу са Пољакињом, а онда нешто другачије са
супругом Мацом. На тај начин овај лик на унутарпоетичком нивоу
прве фазе стваралаштва Милоша Црњанског готово заокружује и
лик Генералице из Маске и варошког капетана Пантелије Попића
из „Свете Војводине”, као и господара Пере из „Великог дана”
или пак краљице Јелисавете из „Легенде”, од којих га уједно и
раздвајају мањак беса и наглашени контемплативни моменат. Тиранска природа ероса
може свој даљи одраз имати у ликовима које
Црњански осликава у наредним делима, попут, рецимо, Аранђела
из Сеоба или Божичке из Друге књиге Сеоба.
Опозиција еротско/ контемплативно, карактеристична за лик
Петра Рајића, дâ се повући још са једним делом које је необично
важно за први роман Црњанског, а онда и за еротско безмало у
целокупном његовом романескном опусу. Реч је о раном Флоберовом делу, истини за
вољу објављеном тек 1914. године, роману
Новембар. Тим пре се ова веза успоставља јер је и сам Црњански
1920, отприлике у време настајања Дневника о Чарнојевићу, написао есеј посвећен овом
Флоберовом делу, а који се завршава у
критици често тлаченом реченицом да ће Новембар бити књига
која ће у 20. веку довести до новог облика романа и нове прозе.
Ми овом приликом нећемо продубљивати евентуалну тачност
горенаведене тврдње, али подвуцимо могући значај које је ово
Флоберово дело имало за младог Црњанског, који, почевши са
Дневником о Чарнојевићу, мења традиционални (реалистички)
облик романа, а поетизацијом прозе, динамизмом пејзажа и осталим приповедним
поступцима доноси дух нове прозе заједно
са осталим авангардистима.
Уколико трагамо за могућим сличностима које Црњански
исписује пишући о Новембру са самим сплином свог романа
првенца уочићемо више од једне могуће тачке повезивања1 које
кореспондирају са еротским потенцијалом било једног било
другог романа. На почетку истакнимо оно што и сам Црњански
наглашава, а то је Флоберова везаност за мајку („Мајку је волео
болном, неизмерном љубављу, до смрти... У том животу лежи
узрок оне неизмерне туге која избија из њихових описа куће и
породице”, Црњански 1999: 227), а фигура мајке је значајна за
еротско у Дневнику о Чарнојевићу. Оно што Црњански истиче
као „најјасније нијансе флоберовске туге”, а то су збуњеност
1 Између Црњансковог доживљаја Новембра и момента суматраистичке
поетике, Бојан Јовић уочава следеће сличности: „путовање, губитак радости,
магла и бол, туга, наглашавање психолошког и физичког времена, сновиђењска
повезаност времена и простора... Потом је ту жеља за животом у оностраности,
гнушању према овоземаљским стварима и досада, лутање душе, везе између
живота и природе јунака, удвојеност Црњансковог света, однос према супротном
полу”, у: Јовић, Бојан. „Поетика М. Црњанског – два страна утицаја”. Милош
Црњански, теоријско-естетички приступ књижевном делу. Београд: Институт
за књижевност и уметност, 1996, 85.
472]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
и гроза, чини се да се директно одражавају на конституисање
лика Петра Рајића, а онда се и пресликавају, донекле, на његов
однос са супругом Мацом. Поред тога, сличност се указује и у
идентичној „узалудности љубави” која „буди жељу за умирањем”
код младића у Новембру и Петра Рајића, док, с друге стране,
куртизана из Флоберовог романа младића жели да веже „душом,
болом, ужасом својим, патњом”, а Пољакиња то чини са Петром
Рајићем у Дневнику о Чарнојевићу.
Исто тако, Црњански наводи, и можда и у том духу треба
трагати за каснијим утицајима раног Флоберовог дела на књижевност 20. века, да се „у
Новембру јавља нови човек”, а он стаје,
како то већ сам аутор наводи, у ред након Челинија, Дон Кихота,
оца модерног човека, безбрижног и милог Казанове2. Тај „нов
индивидуум” поседује цео свет,
„прошлост и даљина нестају у њему. И оно што је пре много столећа било – његово је. Бол
његов везан је за све патње у свету; он
завичаја нема више, и сви га предели растужују својим суморним
видицима. Осетивши путовање и море, он зна да ни закони, ни
границе, ни растојања не могу да препрече пут суморној магли
која се шири у свему што је људско. Рад, све струке, јава, живот,
све то губи смисао и снагу пред једном тајанственом тугом, која је
у природи вечна и неизбежна”. (Црњански 1999: 231)
Чак и у овом опису Флоберовог новог човека има нешто
од суматраизма који боји лик Петра Рајића (окретање природи,
непостојање завичаја, тј. губљење осећаја припадности завичају,
све је у вези на свету и сл.). Но, није неуобичајено што Црњански
управо истиче новог човека код Флобера, јер је сам стасавао у
духу експресионизма чије „прилажење онтологији кулминира
у крику за новим човеком и његовим чудноватим осцилирањем
између деструктивности и стваралаштва, између нихилизма и
месијанства” (Konstantinović 1967: 21). Оно што и експресионизам покушава, судећи по
Константиновићу, да у утопистичком
субјективизму и идеализму разбије све традиционалне облике
донекле чини и суматраистички слој Дневника о Чарнојевићу. Тај
нови човек може бити и лик са слике Крик Едварда Мунка, која
на различите начине сабира експресионистичке тенденције, које
су се прво очитале у сликарству и деловању групе Плави јахач.
Стога не изненађује ни што при описивању нове индивидуе, баш
као и у завршним редовима есеја о Новембру када се цитирају
Бодлерови стихови који позивају на путовање у трагању за новим
и непознатим („Води нас даље, свеједно да ли у рај или пакао, дај
нам само нешто непознато и ново!”), доминирају кретање, пут,
путовање, динамизам, јер је, између осталог, управо тај моменат
2 Интересантно је да Казанови додељује епитет „безбрижни” којим управо
започиње песму Суматра, те би се отуда једном специјалистичком анализом
можда могло указати да порекло безбрижности до које долази Казанова може
имати исто (еротско) упориште са оним из песме.
[473
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
онај који преузет из романтизма бива модификован и у наредним
правцима. Ако су, по Исаији Берлину, срж романтизма „воља и
човек као делатност, као нешто што не може да се опише јер се
стално ствара; чак не смете рећи да ствара себе, јер не постоји ’ја’,
постоји само кретање” (Berlin 2006: 147), а зна се да је Црњански
увео у своју прозу динамизам човека и пејзажа, или, како га Новица Петковић именује,
„покретни пејзаж”, онда се управо и на
том аспекту могу заснивати евентуални утицаји романтичарске
поетике на опус Милоша Црњанског.
Има још најмање један аспект на који вреди скренути пажњу
када се говори о еротском у склопу дијахронијског посматрања
књижевности, а који је у вези са раним делима Црњанског и
Флобера. Он би се могао свести на реч ennui коју Марио Прац
у Агонији романтизма тумачи преко Бодлерових стихова који
описују досаду, као генерички аспект mal du siècle. Прац истиче,
за нас веома важан, слој ennui-a који именује као садизам. Не
без разлога пажњу управо скреће на Флоберов Новембар да би
именовао његов женски идеал који је, наравно, бешчасна жена,
проститутка, прељубница, а који се после пресликава у експресионистичком третирању
жене. У лику куртизане из Новембра
Марио Прац види ехо „Флоберове душе”, а у њеним монолозима
„Флоберове заједничке склоности са другим романтичарима”.
Врло проницљиво Прац указује на она места из Новембра која
показују „како је садизам, био све само не површински набор
Флоберове психе; како је, штавише, он неодвојив од самог језгра
његовог надахнућа” (Prac 1974: 154). Иако овај талог садизма
код Флобера Прац повезује са романтизмом, оно што се од тога
среће у прози самог Црњанског чини се да носи, поред романтичарског доживљаја
садизма, и тиранску природу Ероса, те у том
сегменту његову прозу чини изазовнијом за тумача који мора
урачунати утицаје, не само у еротском аспекту, и платонизма
и романтизма и експресионизма који би се уобличaвао и преко
типично експресионистичких топоса, као што су ратна болница, присутна и у прози неких
других авангардних аутора, попут
Кракова, Драгише Васића и Растка Петровића, а у оквиру које се
јавља и лик болничарке, онда и топоси смрти, сна, космоса, тела,
експресионистичке мизогиније итд.
Напокон, могу се успоставити још две формалне сличности
између Флоберовог и Црњансковог дела. Једна се односи на одређење самог Црњанског да
је Новембар по својим формалним
карактеристикама дневник, те додаје: „Флобер даје у њој успомене свог ђаковања, прве
жалости, прве замршене мисли, жељу за
женом. Он описује жену, куртизанку, прву љубав, велику и болну
која га ломи и онеспособљава за живот” (Црњански 1999: 230).
Формална карактеристика Дневника о Чарнојевићу истакнута је
већ насловом, премда се, истини за вољу, у строго књижевно-теоријском смислу не може
говорити о дневнику, осим уколико се
дневник третира у смислу као што га Црњански тумачи пишући
474]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
о Флоберовом делу, дакле као успомене, замршене мисли, жељу
за женом, опис љубави која ломи итд. Друга је ствар што су у
Црњансковом делу те успомене и мисли дате тако да се губи нит
каузалности и хронологије, што је заправо тековина авангарде,
попут већ истакнутог увођења промишљене забуне у традиционалне оквире читања/
разумевања очите и самим насловом дела
(о Чарнојевићу).3
Друга сличност која се може успоставити између двојице
писаца огледа се у интенцији и једног и другог ка пажљиво
бираном и одабраном, а онда и препознатљивом стилу. Пишући
о Флоберовом Новембру, а потом и Саламби, Црњански више
пута напомиње колико је Флобер водио рачуна о стилу, колико је
пажљиво и брижљиво одмеравао сваку реч и брусио реченицу до
бисерног сјаја (с тим у вези и наводи речи Александра Диме да
је Флобер див који обара читаву шуму да би истесао ковчежић).
Мора се признати да је до стилског брушења Црњански долазио на другачији начин, с
обзиром на то да су његова рана дела
наговестила стил који је обликован под утицајем авангарде, у
првом реду експресионизма, а тај стил је толико својствен нашем
аутору и готово непоновљив у српској књижевности. Интенцију
ка стилском аспекту књижевног дела и сам Црњански је истакао,
тврдећи да је његова главна амбиција увек била да му прозни стил
буде оригиналан:
„Ја највећима презирем фабулу, јер налазим да за данашњег
читаоца она нема значаја, стога што тај читалац није – наша тетка!
Моја главна амбиција била је увек да ми прозни стил буде оригиналан, да је сличан по
томе моме стилу. Замерају ми да је у мене
фабула слаба – али, ја томе и не тежим”. (Popović Radović 2003:
171)
Славко Леовац сматра да је „свој меланхолично-иронични
експресионистички стил” (Леовац 1981: 21) Црњански у Дневнику о Чарнојевићу
обликовао уз помоћ импресионистичких,
али и натуралистичких стилских искустава. Поједине епизоде
из романа Леовац сагледава као приче, готово новеле, а то што
женски ликови у роману (мајка, Пољакиња, Марија и Изабела)
говоре о еросу и поводом њега указује на значај еротских односа
које успоставља Рајић, као и на љубав коју гаји према мајци. По
Леовцу, главни јунак доследно тежи ка астралном које остварује
кроз везу са Пољакињом.
Када се упоредно читају Новембар и Дневник о Чарнојевићу
најмање три момента уочавају се као заједничка: младост која је
3 Tим поводом Радивоје Микић констатује да у причи коју прича Петар
Рајић не постоји јасно оформљен наративни ток, нити су збивања повезана по
узрочно-последичном моделу, што омогућава приповедачу да се слободно креће
кроз време и простор. Погледај: Микић, Радивоје. „Прича, сам и манифест. Један
поглед на ’Дневник о Чарнојевићу’” (поговор). Дневник о Чарнојевићу. Милош
Црњански. Београд: Народна књига, Политика, 2004, 137.
[475
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
прошла, тј. мотив стар, а млад, туга као доминантно расположење
и јесен. Ако је једно од питања којима Дневник започиње „где је
живот”, а у првој реченици се каже да је „без смисла”, онда аналогно томе питање које се
дâ поставити поводом Новембра јесте где
је љубав и, сходно томе, понуђени одговор из самог романа који
директно асоцира на разумевање одређених поставки суматраизма
Милоша Црњанског био би: „Жена за којом су скоро сви мушкарци
у потрази можда је само сећање на неку љубав која се зачела на
небу или још првих дана живота; ми смо у потрази за свим оним
што је у вези са њом” (Флобер 1964: 355). Поред тога, оно што
је карактеристично за главне јунаке у тим делима, а што их чини
модерним, јесу затвореност, наглашена субјективност и, упркос
жељеном отклону, изразита сентименталност. На завршним
страницама Новембра, у исповедном току мисли главног јунака,
неком смелом тумачу можда би пошло за руком да у виртуелним
путовањима кроз Кину, Индију, Судан, Сицилију итд., и присутној интенцији на
повезаности света у ком се све појављује и све
пролази, пронађе искру Црњанскове идеје о Суматри, удаљеном
острву које узима као метафору за сопствени авангардни „изам”.
Можда би, исто тако, неком вештом компаратисти пошло за руком
да у међусобном сучељавању лика куртизане Мари и Пољакиње
покаже уочљиве сличности, но нагласимо да је, како се то уосталом нама чини, стање
поводом Пољакиње заправо сигнал за
исто оно разумевање, а онда и третирање љубави које налазимо
у Новембру. Тим пре што и сам Петар Рајић на такав закључак
подстиче, када при првом сусрету са Пољакињом изјављује: „Да,
љубав нас свуд нађе”, а потом напомиње да је читала Ничеа, што
је директна алузија на нихилизам и његов утицај на авангарду
уопште, а онда и експресионизам као правац. Потом придодаје
да је, када ју је први пут загрлио, био новембар. Наравно, за моменат еротског важно је и
то што му је Пољакиња том приликом
саопштила да је демон, што је, свакако, директна асоцијација на
демонску природу Ероса, али се разумева и као њена улога, статус
који ће задобити у лику Петра Рајића. У љубави са Пољакињом
знатно више него у епизодама са супругом Мацом, Лусијом или
Маријом и Изабелом долази до изражаја лирски занос који обузима младог Рајића. Знатно
касније и сам Црњански скренуо је
пажњу на то:
„Узмите рецимо, Дневник о Чарнојевићу. Та поезија коју у
овој прози налазите, то је занос тога јунака, он живи са њом, и она
са њим. Онако како се његов живот мења, тако се и она мења. То
су, знате, узајамни односи. Без те поезије не би ни он постојао, такав. Она је његово
доживљавање, његов пут кроз живот. Сећате се,
вероватно, вибрирања његових осећања у топовској паљби, или у
љубави са оном Пољакињом”. (Crnjanski 1992: 253)
476]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
Љубав са Пољакињом је уистину и једина љубав о којој се
приповеда у овом роману и све што је речено о љубави речено је
управо поводом ње. То што је глас наратора обојен иронијом јесте
последица искуства Првог светског рата из кога долазе и сцене
подавања девојчица за храну („Девојчице од дванаест година,
од десет година, нуде се”, Црњански 1996: 135) или спавање на
гробу девојчице од тринаест година, уз узгредну напомену да је
то била његова „најчистија брачна ноћ”.4
У односу Рајића са Пољакињом, који је обележен „превеликом љубављу”, јунак је колико
присутан толико и одсутан. Такав
утисак је потпомогнут и чињеницом да готово нема интеракције
међу њима, баш као што је нема ни у односу са супругом Мацом,
будући да оба односа бивају заснована на његовој пасивности и
њиховој активности. Исказивање осећања, по правилу, резервисано је за женске ликове у
роману, док се јунак приказује преко
доминантно меланхоличног расположења, чиме се заправо отвара
круг меланхоличних ликова из прозе Милоша Црњанског. С тим
у вези Никола Милошевић водећу улогу у роману даје „сетном,
узалудном повратку главног јунака и његовој несрећној љубави”
(Милошевић 1970: 75), које оцењује као наглашено меланхоличне
теме.
Када наратор говори о љубави, синестезијски је повезује са
природом, па чак и када је се привидно одриче, она је и даље ту,
постоји („Зар љубав није само лишће?”; „Љубав, како је љубав
непролазна. Чини ми се да само она и јесен постоје, све је друго
само варка”; „Свуд има љубави, јер свуд има траве и жила и лишћа
увенула”, Црњански 1996: 154, 174, 181). То што је та љубав
књижевно уобличена тако да одступа и изневерава уобичајене
(традиционалне) литерарне приказе јесте директна последица
искуства Првог светског рата и с њим у вези авангардних тенденција у уметности. Сам
писац је знатно касније потврдио да је ипак
сачувао љубав и када је у рату све изгубио: „То сам намеран да
кажем у својим делима, на крају” (Crnjanski 1992: 47). На известан
начин то исто потврђује и Дневник о Чарнојевићу, где је љубав
неразлучива од основних поставки суматраизма.
Уколико су, евентуално, успостављене извесне сличности
између доживљаја љубави у Новембру и Дневнику о Чарнојевићу,
чини се нужним расветлити и онај слој Црњансковог романа који
је критика још пре него што је дело објављено оценила као „порнографски”5, те тиме
условила да се поједини делови уопште не
појаве, а неки други (попут епизоде о Марији и Изабели, којој се
4 Ђорђе Костић, мислећи на Први светски рат и искуство жена у њему,
пише: „Никада није било толико жена као тада. Оне су биле на улици, на њиви,
по возовима. Оне су орале, шиле, прале, плакале, псовале и свађале се. А поред
њих су свуда била деца коју су оне са собом некуда вукле, носиле”. У: Kostić,
Đorđe. Do nemogućeg. Beograd: Nolit, 1972, 9.
5 Сам Црњански оставио је сведочанство да је по среди Владимир Ћоровић, његов добар
пријатељ, који је оценио да не само што је „порнографска”
него је „та књига и сувише ’песимистична’” након Првог светског рата, те да су
[477
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
нарочито дивио Иво Андрић) у каснијим издањима буду избачени услед аутоцензуре. Овај
порнографски аспект заправо је оно
натуралистичко наслеђе, које ће се потом уобличити у Сеобама
(Crnjanski 1992: 327), а које нам је у Дневнику најупечатљивије
дато преко супруге Маце. Лик Маце, а онда и њен однос са главним јунаком, може се
разумевати и преко једног другог романа,
необично важног за време пред Први светски рат, дело Сањин М.
Арцибашева.6 Тим пре се ово чини могућим с обзиром на то да
сам наратор упућује на ово дело спомињући га два пута, прво као
питање које јунаку два пута узастопно упућују локалне фрајле7
(„Оне су ме опет питале да ли сам читао Сањина”), а потом и
када га Маца8 прекорно оптужује да је „гори од Сањина”. Чиме је
Сањин заслужио овако оштру осуду Маце која је „знала све раскалашности, све прељубе,
имања и све тајне” (Црњански 1996: 147)?
Понајпре би се могло тврдити – Сањиновим смелим разумевањем
природности и склоности ка хедонизму које се образлаже:
„Он види ствар која њему не припада али која је добра, он је
узима; види дивну женску која неће да му се да, он ће вам је узети
силом јал’ преваром. И то је сасвим природно јер потреба и схватање уживања баш и јесте
једна од мало црта којима се природни
човек разликује од животиње. Животиње, што год су више животиње, не разумеју
уживања, нити су кадре да их себи прибављају.
Оне само врше потребе. Ми се сви слажемо с тим да човек није
створен за патње, нити су патње идеал људских тежњи...” (Арцибашев 24)
Следствено томе, Сањин испољава и исто такво разумевање
љубави, што је потпуно супротно Маци, која свесно и прорачунато
заводи Рајића до тренутка када у томе успе и онда се повлачи како
би на тај начин остварила свој циљ и постала његова супруга.
Критика је већ нагласила да се Маца и Пољакиња могу тумачити као парови супротности,
те најгрубље одређен пар био
књижевној јавности биле потребније неке „ведрије” теме. У: Crnjanski, Мiloš.
Ispunio sam svoju sudbinu. Beograd: BIGZ/SKZ, 1992, 25.
6 Горана Раичевић у одлично замишљеној и реализованој књизи, која је дуго
времена недостајала књижевној јавности када се тумачи Дневник о Чарнојевићу,
пише да је Сањин био изузетно популаран у Европи после 1903. године, а да је
код нас објављен 1913. године у Загребу (премда ћемо се ми користити издањем
Свесловенске књижаре из Београда у преводу Љ. Ј. Максимовића), те да он
доноси нове, слободне описе телесне љубави, али и најаву теме инцеста, види:
Раичевић, Гoрана. Коментари Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског.
Нови Сад: Академска књига, 2010, 90.
7 Горана Раичевић истиче да овај роман спомињање у ткиву Дневника црпи
из чињенице да је „био омиљена лектира банатских девојака пред Први светски
рат”, види: Раичевић, Горана. „Европска књижевност у Дневнику о Чарнојевићу
Милоша Црњанског”. 40. научни састанак слависта у Вукове дане. Београд:
Међународни славистички центар, 2011, 479.
8 Горана Раичевић напомиње да име Маца потиче од мајчине рођаке Маце
која је живела у Београду и са којом се Црњански накратко срео пре одласка у
Беч. У: Раичевић, Гoрана. Коментари Дневника о Чарнојевићу Милоша Црњанског. Нови
Сад: Академска књига, 2010, 83.
478]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
би натурализам наспрам етеризма, будући да је Маца сва чулна,
а Пољакиња тек у ретким моментима сведена на овај аспект (наратор је само истакао
описе руку и груди). Различит је и јунаков
доживљај ове две жене, који се може окарактерисати од готово
гађења према Маци до туге и бола који доминирају поводом Пољакиње. На једном месту
експлицитно се спомиње реч „гађење”
– реч је о опису мириса Мацине косе. Оно нам може бити сигурни
показатељ да у Рајићевом односу спрам ње нема љубави, па чак ни
телесне страсти, већ пре постоје инерција, досада и препуштање
Мациној игри завођења. Будући да су ове успомене исписане са
сећањем на Казанову, те док у „Уводној речи” Казановиних Мемоара читамо да му је увек
био сладак мирис оних жена које је
волео, у Дневнику о Чарнојевићу Мацин мирис је „тежак, опојан
мирис”, разлеже се свуда, сем у вину, чиме се само потврђује да
ту љубави и нема, а еротско се синестезијски доводи у везу са
мирисом. Никола Милошевић тврди да је лик Маце „омаловажен”
како исказима којима је супруг карактерише, тако и на самом
композиционом плану књижевне целине. Она је, наиме, доследно
приказана као раскалашна, од самог почетка, па потом и у браку
када је сексуално ослобођена. Само тим аспектом она превазилази
ликове из Сањина, те њена природност постаје ознака за телесни
хедонизам.9 Отуда и не изненађује што реченицу „Па шта ћеш,
око тога се окреће свет”, мисливши на секс, изговара управо она,
јер у њеном (раскалашном) свету она има утемељење. Насупрот
томе, Рајић осећа гнушање над сексуалним, јер је перцепција
блиска суматраизму упориште његовог света. Друга је ствар што
ће та Мацина реченица зазвучати пола века касније на енглеском
као The Sex Is At Root of Everything, коју ће у парку сред Лондона
изговорити једна друга девојка главном јунаку у последњем роману Милоша Црњанског,
Роману о Лондону.
Да сексуалности није лишен ни Рајић сведочи епизода о
Марији и Изабели која је исприповедана са извесне временске
дистанце, а сведочи о томе како је главни јунак „научио да љуби”
када је „био весео и млад” (Црњански 1996: 168). За његов однос
са мајком није небитна напомена да се то десило када је „мајка
била први пут тешко болна. Беше почела да седи”. За потпуније
разумевање његовог лика истакнимо да у сусрету са Изабелом
прво осећа „беспуће и да се изгубио”, да би потом био сав збуњен,
испуњен грозотом, тугом и преплављен гађењем. Као што су и
9 Овај моменат похотности Драгољуб Игњатовић проширује на све жене
у роману Црњанског, те их именује као „жена–чудовиште, биће равнодушно на
смрт, похотно пред животом”, указујући на њихову предоминацију и наглашену
сексуалност. Позивајући се на исказ из самог Дневника: „Свете жене, мајке
и сестре, по болницама и парковима... врве и дају се по поду, у каванама, по
столицама, пијане, раздрагане, а хиљаде крвавих мушкараца долазе једнако на
... крвави сто и одлазе без ноге, без главе, без ушију, без очију, мирно и силно
као стока”. У: Игњатовић, Драгољуб. „Дневник о Чарнојевићу или нихилизам
као упозорење”. Књижевно дело Милоша Црњанског. Београд: Институт за
књижевност и уметност, 1972, 77.
[479
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
Пољакиња и Маца приказане као супротности, тако су и Марија
и Изабела контрастно обојене. Будући да је ипак реч тек о епизоди, није се могло даље
отићи од тога да се једна прикаже као
лепша (Марија), а да га друга „драго и жељно гледа” (Црњански
1996: 170). Контрастно приказане женске ликове Звонко Ковач из
перспективе целине дела тумачи као подвојеност, те истиче да се
ниједна „појава, лик, деловање или лик не појављује без своје антиномијске до
амбигвитетне особине: рат и мирнодовско вријеме,
природа и култура, реалитет и суматраистички сан, двојни ликови
жена, подвојеност главног лика” (Kovač 1988: 104). С друге стране, Никола Милошевић
ову епизоду сматра „најмеланхоличнијом
и најсуптилнијом” у целом Дневнику¸ а уочава да је лик Изабеле
оцртан с већим бројем психолошких линија и са више континуитета но Маријин, али и да
уметничка „вредност” ових ликова није
сразмерна, јер је Изабела „обична, скоро тужна у својој прозаичности”, док Марија „има у
себи лирску, меланхоличну драж нечег
што је изгубљено и недостижно” (Mилошевић 1966: 41). Преко
тог сегмента Маријиног лика, Милошевић ће развити тезу да је
она „једини женски лик са ореолом неке узвишености и чистоте”,
те да је неухватљива за главног јунака који истински жуди само за
њом. На основу оваквог тумачења Милошевић налази упориште
за „аксиолошку поруку главног јунака о узалудности”.
Нешто развијеније, детаљније тумачење нуди Петар Џаџић,
који заправо у „понављању и умножавању еротских односа”
(Џаџић 1993: 81) види стварање илузије, сврхе беспредметног
живота. Један од тих, узгредно приказаних еротских односа дат
је преко лика Лусије, који осведочава Рајићеву сексуалност, те, за
разлику од доживљаја са Изабелом и Мацом, овде изостаје осећај
нелагоде, јер ју је љубио „као да никога нема свога на свету целом,
осим ње” (Црњански 1996: 136). Иако исприповедана хронолошки пре епизоде о Марији и
Изабели, дакле онда када је „научио
да љуби”, јунак уочава девојчину „наивну пажњу, у спремању
унапред” (Црњански 1996: 137) за сусрет са њим оличену преко
намирисаног рубља. Овај детаљ, као и неки из епизоде са Изабелом (типа: „Руке су јој
висиле и она ми паде у руке сва тешка.
Одједном она уздахну, исправи се и поче свлачити одело. Зачас
стајаше у кошуљи, у мраку”, Црњански 1996: 171) критика је већ
препознала као порнографски талог, међутим, треба нагласити
да је најослобођеније приповедање, ипак, у сценама са супругом
Мацом. Слободанка Глишић у епизоди са Лусијом види наговештај мотива који ће се
јавити у Другој књизи Сеоба, тј. „мотив
веселости, смеха као покушаја да се превазиђе усамљеност, али
у коме је садржано и пристајање на игру ђавола који господари
светом” (Глишић 1977: 25).
За потпуније разумевање Рајићеве сексуалности и еротског
које боји његов лик чини се важним расветлити и његов однос са
мајком, тим пре што је то управо и први женски лик који се у делу
појављује. Напомене ради, са њеном појавом јавља се и туга која
480]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
га је „рано нашла”, па одмах потом следи суптилан наговештај
неких мајчиних особина: „Нико ме није питао куда идем и нико
ме није дочекивао када сам се враћао кући” (Црњански 1996:
128). Начин како је мајка представљена неуобичајен је понајпре
због оног што је наговештено, а није до краја исказано. Рецимо,
пошто приповедач саопшти да му је мајка горда и лепа, додаје
да је „била весела и лепушкаста, удовица” (Црњански 1996:
128), чиме се сугерише контраст између веселости и удовиштва.
Уз напомену да је „радо и често путовала” додаје да је он „све
видео”. Сходно начину представљања мајке, то шта је видео није
саопштено, али је путем алузија на мајчино облачење и гласан
смех заправо сугерисано. Јер, како каже, када она обуче „црну,
свилену хаљину, што јој је била јако тесна”, а он ју је на коњима
влашких официра сретао да иде пешице, чуо се њен „кикот” који
је, како наглашава, мрзео и додаје да су му очи „по цео дан биле
пуне прикривених суза”. У односу сина и мајке нема нежности,
стога се „лежећи крај мајке” она „јетко опирала” да „спава са
њим”, док је он често „сузио у мраку” (Црњански 1996: 128). Чак
ни када је у том стању, нема утехе и нежности од мајке, већ га је
остављала „рано у зору” и одлазила на купање, да би га потом
„више пута, још полунага, седећи пред огледалом” (Црњански
1996: 129) грдила што не спава. Ови наговештаји уобличени су
коментаром који их појачавају: „И сад, кад је младост прошла и
кад све разумем, мене често подилази језа од ужаса” (Црњански
1996: 129). Али, то што јунак разуме не саопштава, већ оставља
неизреченим и за тумача погодним простором за промишљање
у контексту са одмах потом у роману узгредно споменутом
приповетком Лазе Лазаревића, „Ветар”. Тематика Лазаревићеве
приповетке проблематизује однос мајке и сина и приказује ауторитативну мајку и слабог,
нејаког сина, те се стога преко онога чега
у овој причи има, а то су описи односа мајке и сина, може читати
оно чега у Црњансковом роману нема, те узгредно спомињање
„Ветра” добија семантичку моћ да испуни овај однос.
У сценама које описују смрт и сахрану мајке по први пут ће
се појавити и лик Маце, чија ће лепота привући Рајићеву пажњу.
То што овај непосредно након смрти мајке примећује Мацу знатно више сведочи о
јунаковој сексуалности, али и односу према
мајци будући да се у тим последњим тренуцима мајчиног живота
код њега јавља „страшна, притајена гроза” (Црњански 1996: 140)
приликом погледа на њена уста, да би потом док је „гледао кроз
завесу како је голу дижу и купају, сву жуту, поцрнелу и сасушену” у њега усадио „неки
сулуди страх” (Црњански 1996: 140). С
тим у вези, у најмању руку је неуобичајен захтев који му мајка на
самртничкој постељи испоставља – да „увек” на столу држи њену
слику „на којој беше насликана од осамнаест година” (Црњански
1996: 140), те приповедач напомиње да је „мучећи се” дуго о тој
слици причала. Откуда жеља да пред синовљевим очима буде
свакодневно, преко слике на којој је млада и треба ли додати лепа,
[481
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
али и са уснама која не изазивају грозу? Овај захтев омогућава
да се успоставе извесне додирне тачке са ликом Генералице из
Маске, очите и у моменту голотиње и с њим у вези са старошћу,
али и да осликају исту ону тензију која боји однос мајке и сина
у већ споменутом Лазаревићевом „Ветру”.
Управо преко тог сегмента, а показујући како је модерна
литература тог времена пуна тема које указују на сексуалност
и инцест, попут дела Ибзена, Стриндберга, те већ споменутог
Арцибашевљевог романа Сањин, Горана Раичевић указује да
је Црњански лик мајке градио инспирисан књишким предлошком (Раичевић 2010: 33).
Слободанка Глишић пак мајку тумачи
двојако, и као „доживљај највише вредности, али истовремено
и доживљај највећег земаљског зла”, те на основу тога и еротски доживљај света
Црњансковог јунака тумачи двојако, један
оличен тежњом „за у аксиолошком смислу савршеним светом,
који свој израз налази у суматраистичкој филозофији главног
јунака”, а други происходи из чулног доживљаја света (Глишић
1977: 17, 18). Ми нисмо склони да правимо дистинкцију између
оног суматраистичког и другог назовимо га еротског талога у
овом делу, већ пре да их разумемо кроз узајамне односе и став
да заправо један происходи из другог, будући да управо због специфичног доживљаја
сексуалности, и чулности уопште, главни
јунак открива суматраистички свет, те налази утеху у њему. То
што је тај доживљај чулности најчешће дат преко осећања мучнине, гађења, тешких
мириса и сл., никако не значи и одрицање
од њега, већ доследно приказивање истог. Могуће да је управо
тај сегмент Рајићеве личности онај који га уписује у тип „вечитог
младожење” српске књижевности, како је то, уосталом, уочио
Милорад Павић.
У тексту „Тема ’вечитог младожење’ у српској књижевности”
Павић истиче два сегмента Рајићеве личности која пружају могућност да се доведе у везу
са чувеним ликом Шамике из романа
Вечити младожења Јакова Игњатовића. Први је немогућност да
сам себи пронађе невесту, извесно незнање о женама и епитет
„фрајла”, који од фрајли управо због тога и добија. Како заправо
долази до тога да Рајић од фрајли добије епитет фрајла показује
Радивоје Микић уочивши извесну амбивалентност приповедачевог односа према, у овом
конкретном случају, попадијама,
истичући како га оне одбијају пошто су му пре тога упутиле низ
„еротски кодираних порука”. Исто тако, поред надимка фрајла,
Микић истиче и Рајићево опхођење са женама трговаца, које су и
по физичким генералијама и по опхођењу различите од попадија,
али и за њих је он туњав (Микић 2004: 160, 162). Други моменат
који Рајића уписује у ред „вечитих младожења” уско је скопчан
са јунаковим ставом према мајци и изостављеној или скрајнутој
фигури оца, а преко којих Павић развија идеју о едиповом комплексу код Рајића, јер, како
уочава, пошто је морао да се одрекне
мајке, одриче се и свих осталих жена. Занимљиво је са стано-
482]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
вишта теме „вечитог младожење” истаћи још неколико сегмената
из самог дела, попут детаља да Рајић стиже у град у ком му се
родила мајка, констатује да је „сентименталан”, што је још једна
карактеристика вечитих младожења, те пита некога „да ли познаје
господина Јашу Игњатовића”, који је заправо родоначелник ове
теме у српској књижевности, премда Павић њене почетке проналази у Мемоарима
Симеона Пишчевића и Описанију живота
Саве Текелије. То што је његова мајка рођена у „градићу” где је
живео Јаков Игњатовић може бити и последица специфичног
панонског духа, чему у прилог може ићи и жеља самог Црњанског да му друго издање
Дневника о Чарнојевићу објави Матица
српска10. Уопште узев, треба уважити и специфичан дух Рајићев,
који је преломљен и преко меланхолије, за коју се може рећи да је
опште стање његовог духа. С тим у вези, Фројдов опис душевне
меланхолије умногоме се поклапа са духовним стањем Рајића. По
Фројду, меланхоличност одликују дубоко, болно нерасположење,
прекид занимања за спољашњи свет, губитак способности за љубав (Фројд 1995: 121), те
се управо преко меланхоличности може
тумачити и еротски аспект Рајићеве личности, али и доследно
пратити лик меланхоличног јунака од првог до последњег романа
Милоша Црњанског.
Насупрот Рајићу и његовој мајци приказани су Чарнојевић и
његова мајка, а обликовани у уметнутом и поетички средишњем
делу романа, који је, како је показао Гојко Тешић, под насловом
„Сан” засебно објављен 1920. године у часопису Мисао, чији је
уредник био Сима Пандуровић. Треба подвући да је и у Новембру
и у Сањину присутна идеја о двоструком животу. У Флоберовом
Новембру налазимо реченицу: „Има дана када човек живи двоструким животом” (Флобер
1964: 314). С друге стране, главни
јунак Сањина се преко осећања двоструког живота заправо суочава са смрћу:
„У њему као да се образоваше два живота: један пређашњи,
велики, јаван, који није могао да смести у себи мисао о смрти,
него је заборављао на њу, радио свој посао и надао се да пошто
пото живи вечно, и други живот – тајан, неприметан и скривен као
црв у јабуци, који је као густа и помрачина продирао у први живот
и као отров га тровао неподношљивим и непрестаним мучењем”.
(Арцибашев 75)
10 То сазнајемо на основу писма Милоша Црњанског упућеног Милану
Кашанину, а написаног у Берлину, 23. 12. 1928. године: „Стало ми је до тога да
та књига изађе у Војводини и дубоко сам уверен да њено прво издање у наше
крајеве није продрло – а да би сад лепо примљено било. Од књижаре ’Свесловенске’ имам
писмену дозволу за II издање, што уосталом не желим да се истиче на
Матичином издању”, наведено према: Трећаков, Стојан и Шовљански, Владимир.
О Црњанском архивалије. Нови Сад: Матица српска, 1993, 54. Гојко Тешић у
овом пропалом покушају објављивања другог издања види и пропаст изласка
најаутентичније варијанте Дневника о Чарнојевићу у којој би сам Црњански
поправио како стилске тако и штампарске неравнине.
[483
ЈЕЛЕНА ПАНИЋ МАРАШ
Суочавање са смрћу блиско је на другом нивоу јунаку Новембра, који на самом крају
умире од туге, што имплицитно
може бити и Рајићева жеља, будући да и један и други бивају суочени са узалудношћу
љубави, а не треба сметнути са ума да
и сам Црњански у есеју посвећеном Новембру управо спомиње
да узалудност љубави буди жељу за умирањем.
Радикално другачији доживљај љубави и уопште еротског
осликава лик Чарнојевића, те се преко слике која се уз помоћ
њега конституише могу тражити копче са оним сегментима
романтичарске теорије на које подсећа Прац, а по којима је најбоље средство да се страсти
изразе у тренутку када почнете да
их осећате, те их онда дословно у животу иживите. Следствено
томе, страсти које испољава Чарнојевић кроз композиционо
уобличен сан у сну омогућавају да се овај лик тумачи и као тип
бајроновског јунака, не само зато што га са њим пореди богата
Американка описујући га као: “Mad, bed and dangerous to know”
(Црњански 1996: 161). Следећи карактеризацију бајроновског
типа јунака у виђењу Марија Праца, истичу се могуће сличности
са Чарнојевићем било преко јунака-бандита, склоности преступу,
а онда и инцесту. Сличност се може подвући и у односу према
вољеној жени у ком бајроновски тип јунака испољава склоност
понашању блиском релацији демона према жртви (у чему лежи
зачетак вампиризма) и уопште у демонском карактеру који га одликује. Управо овај тип
јунака оличен у Чарнојевићу испоставља
суматраистичку филозофију – „Све што су чинили, тврдио је
негде, далеко, на једном острву, оставља трага” (Црњански 1996:
160); „Осећао је: да је његов живот само румене једне биљке ради,
на Суматри. И смешио се мирно” (Црњански 1996: 164) – и два
пута свој идентитет утврђује преко суматраизма.
Чак и то што је у епизоди двоструког сна, која је на известан
начин поетичко тежиште романа, своје место нашао и еротски
аспект, уочава се колико је још од првог романа еротско неодвојив
сегмент поетике Црњанског. Еротско је најпре уобличено преко
односа са богатом Американком, потом са тринаестогодишњом
девојчицом Хелом, а уоквирено ликом мајке. Између Хеле и мајке
може се успоставити линија сличности, будући да је „она имала
очи, као његова мајка” (Црњански 1996: 163), а у Чарнојевићу
изазива „страшну бол”. У корелацији са осталим делом романа
уочљиво је различито приказивање мајки, премда се истиче само
једном напоменута сличност и то док Чарнојевић прича о седој
мајчиној коси, Рајићу се учини да снива, јер је толико личила на
његову мајку. Између очева Чарнојевића и Рајића повучена је
линија сличности будући да су и један и други били „весели”.
Све што сазнајемо о мајци Чарнојевића може се свести на реченицу „она је прала и рибала
под” (Црњански 1996: 158), која се
више пута понавља уз додатне експликације, попут оне да „она
није била никад заљубљена, њу никад нико није миловао, тукли
су је, мамили је, пијани и обесни” (Црњански 1996: 159). То да
484]
СТУДИЈЕ И ОГЛЕДИ
је мајка Чарнојевића прала и рибала под директно асоцира на
сећања самог Црњанског у „Биографским подацима о песнику”
из Итаке и коментара на његову мајку која је такође по зими, у
Панчеву, рибала под. Ово сећање призива „комплекс матере” који
ће Црњански знатно касније развити у делу Код Хиперборејаца.
Моменат еротског у уметнутом делу Дневника о Чарнојевићу
уобличен је и преко мотива очинства. Овај мотив наговештен је
прво напоменом да су Чарнојевићу у пристаништима долазили
млади мушкарци који су се радо играли са њим, потом констатацијом да су „деца свуд
једнака”, да би потом Чарнојевић „једног
дана, дознао” да има сина и од тада му је „све постало суморно”
(Црњански 1996: 164). Наратор двоструким понављањем реченице „Дознао је да има сина,
и од тога дана беше све на свету
тако суморно” (Црњански 1996: 164) додатно сугерише стање
суматраисте које условљава да све више и више воли природу и
да се све чешће смеши на „благо, румено небо”, а заправо сведочи о његовом потпуном
заокрету у свет суматраизма. Тим пре
што након неуспелог покушаја да нађе сина, он плаче „за једним
руменим јабланом, на брегу” за који осећа да је „више његов
него његов син” (Црњански 1996: 164), чиме се опет еротско
транспоновано преко мотива очинства синестезијски повезује
са природом. Одбојност према очинству изражава и Рајић: „Не,
никад не желим сина. Згрозио бих се кад бих га видео младог
и лепог у првој младости својој а знао шта га чека” (Црњански
1996: 174), у чему се онда може успоставити линија повезивања
са Чарнојевићем, будући да одбојност исказује након сна у сну,
док је још раније напоменуто да у браку са Мацом није имао