НИКОЉСКО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Глагољско, а потом и ћирилско књижевно стваралаштво на

старословенском језику, развијено током прве половине 10. века, остварило је
благотворан утицај на писменост у српским земљама. Пресудно раздобље за
постанак српске књижевности је период од 10. до 12. века из кога су нам остали
неки од најзначајнијих споменика потеклих са нашег тла: Маријинско јеванђеље1,
Зографско јеванђеље2, Асеманово јеванђеље3, Синајски псалтир4, Супрасаљски кодекс5,
Савина књига6, и другo. Међутим, најзначајнији споменик српске књижевности
свакако је Мирослављево јеванђеље7, најлепша и најстарија сачувана књига српског
средњег века.
У 13. веку заокружују се главни књижевни жанрови тога доба: житија и
службе, и формирају главни књижевни центри ране немањићке Србије –
Хиландар, Студеница, Жича, Милешева, Пећ. У средњовековној књижевности
владали су закони одређених родова: похвала, житија, богослужбених књига,
духовне и црквене поезије, повеља, писама. Највиши домети били су
постигнути у такозваној житијној књижевности, а међу писцима житија истичу
се Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије.

Стицајем историјских околности суочени смо са поражавајућом

чињеницом да се велики део српског рукописних наслеђа данас не налази у
Србији. Један од таквих примера јесте и Никољско јеванђеље, које се, као ретко и
драгоцено сведочанство српске средњовековне писмености, данас чува, заједно
са још две српске књиге, у библиотеци сер Честера Битија у Даблину.
Након пропасти српске државе, Никољско јеванђеље доживело је судбину
многих наших рукописних и штампаних књига и осталих драгоцености које су
завршиле у разним библиотекама и музејима широм света. Такав је случај и са
Минхенским српским псалтиром који важи за, вероватно, најбогатије украшену
српску рукописну књигу. Ова, изузетно драгоцена књига израђена је крајем 14.
века, а данас се чува у Државној библиотеци у Минхену.

Никољско јеванђеље вековима је било у власништву манастира Никоље.

Манастир Никоље, са црквом Св. Николе, налази се на левој обали Западне
Мораве, под Кабларом. Један од најстаријих, ако не и најстарији, међу овчарско

1
Четворојеванђеље писано глагољицом, настало, вероватно, крајем 10. или у првој половини 11. века, а
пронађено у скиту Рођења Богородице Марије на Светој Гори. Назива се још и Богородичино јеванђеље,
данас се налази у Москви.
2
Најстарије сачувано јеванђеље на глагољици и ћирилици, настало у Македонији крајем 10. или почетком
11. века, а нађено у бугарском манастиру Зографу на Светој Гори. Данас се чува у Ст. Петербургу.
3
Јеванђеље је настало у 11. веку, а свој назив добило по Јосифу Асеманију који га је пронашао у
Јерусалиму. Данас се чува у Ватикану.
4
Настао у 11. веку, пронађен у грчком манстиру Св. Катарине на Синајској гори, где се и данас налази.
5
Зборник на ћирилици писан у Бугарској у другој половини 11. века, нађен у пољском манастиру
Супрасаљу.
6
Јеванђеље писано ћирилицом настало у Бугарској у 11. веку, данас се чува у Москви.
7
Име је добила према наручиоцу књиге, хумском кнезу Мирославу, који је књигу наменио својој
задужбини – цркви светог Петра у Бијелом Пољу. Настала је крајем 12. века, а данас се чува у Народном
музеју у Београду.

2
– кабларским манастирима, судећи по остацима старог живописа у припрати
храма и по неким документима, је подигнут, по свој прилици, крајем 14. века.
Не зна се поуздано које године је подигнут нити ко му је био ктитор али постоји
податак из кога сазнајемо да је својевремено у њему обитавало и до 300 монаха.
Током 15. и 16. века, у овом манастиру радила је преписивачка радионица, а
данас се тамо чува одређен број старих књига, међу којима и један Псалтир из
1534. године.
Године 1820., обилазећи српске манастире, стари манастир Никоље
посетио је Вук Стефановић Караџић и том приликом ,,открио“ један изузетно
стар и вредан рукопис који се налазио ,,у соби једне кућице, управо више
Мораве, на рафу према Морави, а осталијех више листова нашао просуте...“.
Шест година касније, Вук је, у алманаху ,,Даница“, скренуо пажњу јавности на
архаичан и вредан рукопис који је видео у Никољи приликом обиласка
овчарско-кабларских манастира да би лета 1854. године Вуков зет, а професор
Лицеја, Алекса Вукомановић и сам посетио манастир и од калуђера узео (није
познато да ли га је само позајмио или је пак купио) овај рукопис. Вукомановић
потом одлази у Београд са намером да књигу проучи и покаже чувеном
филологу и историчару Јанку Шафарику8. Алекса Вукомановић израђује први
опис овог старог рукописа. Након тога, Вук Караџић започиње преписку са
Ђуром Даничићем9, а рукопис добија име Никољско јеванђеље, по манастиру у
коме је нађено. Јеванђеље је три пута одношено у Беч да би се на крају нашло у
Београду, у Народној библиотеци Србије, где је донето 1864. године. Исте
године Ђура Даничић издаје превод Никољског јеванђеља штампаном
црквеном ћирилицом, а 1903. Јеванђеље је заведено у каталогу Народне
библиотеке Србије, где се чувало све до 1914. године.

Не зна се тачно које године је настало Никољско јеванђеље нити ко га је

написао, а није познато ни како је доспело у манастир у коме је нађен. Међутим,
Ђура Даничић је мишљења да су Јеванђеље написале две особе, од којих један
Хвал крстјанин аутор Хваловог зборника, а други непознат. Ову теорију подржали
су многи, а међу њима и Вера Јерковић која је, након палеографске анализе
Хваловог зборника, који је 1404. године написао Хвал крстјанин за Херцога Хрвоја,
анализирала словне облике Никољског јеванђеља и дошла до закључка да је
рука која је написала Хвалов зборник заиста она која је написала и одређени део
текста Никољског јеванђеља. Друга особа која је учествовала у изради рукописа
није позната, мада се претпоставља да је то могао бити неко ко се учио
преписивању књига у истом центру где и Хвал крстјанин, а могуће и од самог
Хвала. Такође, Даничић је веровао да су оба ова рукописа, Никољско јеванђеље
и Хвалов зборник, настала у приближно исто време те да није сигурно да ли је

8
Јанко Шафарик (1814-1876), пореклом Словак; био је професор Лицеја, библиотекар Народне
библиотеке у Београду, руководилац Народног музеја.
9
Ђура Даничић (1825-1882), филолог, бранилац и велики поштовалац Вукових идеја, библиотекар
Народне библиотеке у Београду, професор Велике школе.

3
Хвал прво почео да пише Никољско јеванђеље да би га потом прекинуо ради
Зборника, или је заправо неки сасвим други разлог био у питању, никада
нећемо сазнати.

1: Прва страна Никољског јеванђеља - Јеванђеље по Матеју

Никољско јеванђеље је рукописна књига писана на пергаменту, крајем 14.

или почетком 15. века (мада није искључено да је настала још у 13. веку10),
величине 16x10,5 cm, са 144 листа и по 17 редова текста на свакој од страница
које су украшене илуминацијама, иницијалима и заставицама, са златним и
сребрним детаљима. Рукопис је посвећен четворици јеванђелиста - Матеји,
Марку, Луки и Јовану па свако поглавље почиње украшеним иницијалом и
раскошном вињетом, илустрацијом заштитног знака једног од јеванђелиста –
анђелом (Матеја), крилатим лавом (Марко), крилатим волом (Лука) и орлом
(Јован). Језик Никољског јеванђеља је српскословенски, са елементима народног
говора. Писмо којим је Јеванђеље писано је ћирилско уставно писмо, а
правописом глагољских књига који је у српској писмености био потиснут током
13. века. Мада постоје многи заступници теорије да је писмо којим је Јеванђеље
писано заправо босанско писмо звано босанчица11, наводно, писмо сасвим
другачијег изгледа од српске ћирилице, та тврдња заснива се на томе да
Јеванђеље представља српску редакцију босанског рукописа што су многи
протумачили као, једноставно, босански рукопис и, коначно, књигу довели у
везу са скрипторијумом Твртка I, краља у Босни па се тиме искључује свака
везаност за Србију. Па ипак, Алекса Вукомановић, у свом писму Вуку 1855.

10
Поједини научници књигу везују чак и за Јелену Анжујску.
11
,,Изумитељем“ босанчице сматра се Хрват, Ћиро Трухелка, који од локалне варијанте српске ћирилице
прави посебно, наводно потпуно независно, писмо од ћирилице коју назива босанчица. Овај термин је у
неким крајевима ушао у употребу па се тако у ,,Енциклопедији ликовних умјетности“, 1959., Загреб,
може пронаћи одредница ,,босанчица“, а као објашњење да је то ,,босаница, босанска буквица, хрватска
ћирилица, звана и женско писмо“.

4
године, описујући Никољско јеванђеље каже како: ,,...српштине и у ријечима и
у словима находи се у њему више него и у једном између приличнога броја
другијех рукописа, које сам ја до сада виђао и читао.“

Један од најлепших српских средњовековних рукописа, Никољско

јеванђеље, некада је био у власништву манастира код Овчар Бање, а данас се
чува у Ирској. Од времена свог настанка, па до данашњег дана, овај изузетно
драгоцен споменик српске културне баштине, превалио је дуг и мистериозан
пут. Након што га је 1820. године Вук Караџић ,,пронашао“ у манастиру
Никоље, а Алекса Вукомановић однео из истог 1854., Јеванђеље је од 1864.
године свој живот наставило у Народној библиотеци Србије, добивши свој број
у каталогу библиотеке и место на њеним полицама. Све до 1914. године
Јеванђеље је чувано у Народној библиотеци Србије, да би му се у Првом
светском рату изгубио сваки траг12. За време евакуације током Првог светског
рата, из збирке раритета Народне библиотеке, јула 1914. године, издвојено је 56
најдрагоценијих и највреднијих рукописних и штампаних књига, међу којима и
Никољско јеванђеље, и смештено у дрвене сандуке који су се потом нашли на
путу ка Косовској Митровици. На том путу, на нишкој железничкој станици,
сандуцима се губи сваки траг. Прилике у Србији од тог периода биле су и више
него неповољне, уследио је Други светски рат током кога је у неповрат отишло
непроцењиво културно благо српског народа.
Тек након рата, 1964. године, дошло се до сазнања да се део изгубљеног
српског културног блага, између осталог и Никољско јеванђеље, чува у
библиотеци приватног колекционара сер Честера Битија13 у Даблину. Наиме,
тражећи мишљење о неким словенским рукописима који су се налазили у овој
чувеној библиотеци, лондонски слависта Џон Барникот обратио се археографу
Владимиру Мошину, шефу Археографског одељења Народне библиотеке
Србије, за помоћ. Након што је прегледао снимке текстова које му је Барникот
послао, Мошин закључује да су у питању давно нестали рукописи који су до
Првог светског рата били чувани у Народној библиотеци Србије. Реч је,
заправо, била о три српске средњовековне књиге: Никољско јеванђеље (крај 14.-
почетак 15. века), Српско четворојеванђеље (крај 13.- почетак 14. века) и Празнични
минеј Божидара Вуковића, штампан на пергаменту 1537. године. Како су ове
драгоцене књиге, нестале у ратном вихору, доспеле у библиотеку сер Честера
Битија у Ирској, није сасвим познато. Према неким изворима сер Честер Бити је

12
Први светски рат је Народној библиотеци Србије донео знатно осиромашење фонда, али тек у Другом
светском рату Народна библиотека Србије била је заиста ,,погођена“ – том приликом Библиотека је
изгорела до темеља, уништен је велики део фонда, каталози и инвентари.
13
Честер Бити (Alfred Chester Beatty) (1875.-1968.) био је рударски инжењер, власник компаније за
рударске послове и чувени колекционар. После Првог светског рата, када су Британци добили концесије
Трепче, Битијева фирма водила је послове надзора над експлоатацијом рудника. Библиотека сер Честера
Битија једна је од најзначајнијих библиотека овог типа на свету. Своју збирку Бити је завештао Ирској у
коју се преселио 1950. године. Након његове смрти библиотека је пресељена је у нови, наменски
подигнут музеј и библиотеку у замку, у Даблину. Највећи раритет ове збирке са више од 200. 000
предмета је лист Библије из другог века.

5
као пасионирани колекционар, приликом свог боравка у Србији након Првог
светског рата, куповао уметнине по Косову и том приликом до њега је доспело
и чувено Никољско јеванђеље. Све до 1966. године о Никољском јеванђељу није
се знало ништа. Године 1968. Владимир Мошин у ,,Библиотекару“ за ту годину,
пише о пронађеним оригиналима где, између осталог, о Јеванђељу каже да је
то: ,,најкалиграфскији споменик босанске школе који је до сада познат“, као и да
је писано у узорном скрипторијуму са јаким рашким утицајем у последњој
четврти 14. века.

Иако се дошло до сазнања о томе да Никољско јеванђеље ипак није

изгубљено, то се не може тврдити сасвим поуздано. Како је Јеванђеље још
средином 19. века окарактерисано као босански рукопис то су данас шансе за
његово враћање у Србију изузетно мале или никакве. Идеја о враћању ове
књиге у земљу покушала је да се реализује још 1989. године. Тадашњи директор
Народног музеја у Чачку Милован Вуловић и Родољуб Петровић, дописник
листа ,,Политика“ из Чачка, су преко новинара ,,Политике“ у Лондону сазнали
да се Никољско јеванђеље заједно са остале две српске књиге и даље налази у
библиотеци сер Честера Битија и том приликом се информисали о
могућностима добијања фотокопија ових књига. Међутим, све до 2003. године,
даљих помена о томе није било. Године 2003. у манастиру Никоље, приликом
посете амбасадорке Милене Луковић са делегацијом гостију из Руске
Федерације, игуманија манастира Евпраксија подсетила је госте, а тиме и
целокупну јавност, на изгубљено благо манастира – рукописну књигу Никољско
јеванђеље. Водећи се тиме, директорка библиотеке ,,Владислав Петковић Дис“
из Чачка, Даница Оташевић јуна 2003. започиње преписку са Министарством
спољних послова СЦГ и Дирекцијом за међународну културну сарадњу, с
намером да обезбеди копију ове староставне књиге. Већ јула исте године стигао
је и одговор од амбасадора Србије у Лондону, проф. др Владете Јанковића, у
коме каже да: ,,нема апсолутно никаквих изгледа да се оригинал рукописа
Никољског јеванђеља на било који начин врати у земљу, јер је у Каталогу
дигиталних рукописа који се чувају у Великој Британији овај рукопис означен
као ,,босански“ те би то отворило питање репатријације“. Ова преписка је
трајала годину дана и, коначно, марта 2004. године од проф. др Владете
Јанковића стигла је вест да је љубазношћу директора библиотеке сер Честера
Битија у Даблину, др Мајкла Рајана, успео да добије микро филм Никољског
јеванђеља, при том добивши обећање др Мајкла Рајана да ће, када се створе
могућности за то, добити и дигиталну копију у боји овог рукописа. Маја 2004.
године микро филм Јеванђеља уручен је Даници Оташевић која већ августа
исте године упућује молбу библиотеци сер Честер Бити да се у Србију пошаљу
копије и остале две књиге које се налазе у тој библиотеци. Др Мајкл Рајан
испоштовао је молбу и јула 2005. године послао дигиталне записе – два CD-а
Никољског јеванђеља у боји и по један DVD Српског четворојеванђеља и
Празничног минеја. Годину дана касније, приликом посете Ирској, саветник у

6
Министарству правде Владимир Давидовић одлучује да посети чувену
библиотеку сер Честер Бити и погледа оригинале српских књига за које је чуо
да се налазе у овој библиотеци. Вративши се у Србију, одлучује да, уз помоћ
пријатеља, уради фототипско издање Никољског јеванђеља. Захваљујући
Владимиру Давидовићу, његовој жељи и упорности, недавно је објављено
изванредно, луксузно фототипско издање Јеванђеља у 100 примерака које
садржи две књиге: фототипско издање у боји са величином снимака као у
оригиналу и обновљено Даничићево издање, као и неколико прилога који се
тичу историјата рукописа. Први примерак фототипског издања Владимир
Давидовић уручио је монахињама манастира Никоље.

Необичне историјске околности које су довеле до тога да се у Србији данас

чува фототипско издање вековима старе и ванредно значајне рукописне књиге
какво је Никољско јеванђеље али, нажалост, не и њен оригинал у многоме
сведоче о богатству српске културне баштине и значају исте у свету. Никољско
јеванђеље се данас чува далеко од места где га је први пут видео Вук Караџић и
далеко од земље у којој је настало, а по свему судећи, тако ће и остати.