Филолошки факултет

Универзитет у Београду

ФОЛКЛОРНИ ЕЛЕМЕНТИ У ПРОЗИ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

Семинарски рад из предмета Фолклорни елементи у српској књижевности у
настави

Ментор: проф. др Бошко Сувајџић Студент: Алекса Миленковић

Број индекса: 2019/1100, група 06

Београд, јун, 2022

Кључне речи: фолкор, мит, народна књижевност, мелодија

Увод:

Момчило Настасијевић важи за једног од најкомплекснијих песника српске

књижевности. Његов израз, херметичан и економичан, указује на његову посвећеност
стихотворству, којим је желео да продре у најдубље тајне људског постојања и поретка
космоса, али и језика самог, као посредника до тог последњег упоришта („Настасијевић, до
краја песник и до краја видилац, слути да су свугде на раду и у току силе тајне и
тајанствене, и да оне крећу васиону и човека. Понекада их је налазио у најобичнијој
народној мудрости, у презреним и олако одбаченим сујеверјима. А понекад и у дубинама
самог језика који се открива у ретке часове правим песницима, као и срце космоса.“ 1).
Ништа мање не важи ни за његове прозаистичке подухвате. Момчило Настасијевић чини
нам се једним од оних писаца код којих је огроман квалитет и утицај поезије коју нам је
подарио у наслеђе, учинио да занемаримо подједнако квалитетне прозне творевине и
неизоставне есејистичке радове без којих ваљано не бисмо могли да разлучимо његово
стваралаштво. Не претерујемо ако кажемо да су Настасијевићева приповедачка вештина,
као и садржинска језгровитост и богатство његовог прозног стваралаштва, при самом врху
српске књижевности. Винавер не истиче без потребе народну мудрост и сујеверје; као
посебну одредницу Настасијевићог стварања, о којој ћемо говорити у овом семинарском
раду, издвајамо фолклор, тј. фолклорне елементе, којим обилују како његове песме, тако и
приповетке. Покушаћемо на те елементе да укажемо, као и да објаснимо њихову употребу
у самим текстовима. Говорићемо и о аутопоетичким исказима аутора, али само у оној мери
у којој то задовољава основну тему нашег рада. Задржаћемо се на неким од тих прозних
текстова, како бисмо што експлицитније указали на приповедачку вештину самог аутора,
важне теме које се налазе унутар њих, али и на митску подлогу и грађу народне
књижевности којима ћемо упутити на фолклор, који представља један од темеља овог дела
стваралаштва Момчила Настасијевића.

1
Винавер 1965:225

1
 Овај рад започели бисмо есејском мишљу аутора самих приповедака, у којој се
експлицитно афирмише важност митолошке грађе, народне књижевности – фолклорне
грађе уопште: „Матерњу мелодију најјасније чујемо код примитиваца“ 2. Овим исказом, као
и објашњење којим је пропраћено, Настасијевић указује на битност аутентичне
мелодиозности једног народа, али и на то да је она садржана у најранијој прошлости
народне заједнице. Мисао о мелодији и ауторитету који она треба да успостави, о чему
аутор бележи у свом познатом есеју, његово стваралаштво верно прати („Есеји, они
најзначајнији, врло су занимљиви својим тезама, али је Настасијевић те своје тезе, сто пута
боље, потврдио својом поезијом и прозом, тако да оне у есејима представљају само бледу
пратилачку илустрацију једног реализованог дела“3) што потврђује и Никола Милошевић:
„Опредељујући се између мелодијских и мотивацијских ефеката, писац се одлучује за ове
прве. Настасијевић нарушава логику мотивације, као и логику индивидуализације, у име
једног другог, ништа мање јединственог и кохерентног начела – начела „музикалности“
уметничког текста“4. Настасијевић, дакле, трага за мелодичношћу јер је она кључ наше
тајне5, чиме опет указује на народни мелос као интуицијску водиљу и путоказ ка
универзалном, тј. спознајом човека и космоса: „Јер општечовечанско у уметности колико
је цветом изнад толико је кореном испод националног“6. Никола Милошевић такође тврди:
„Варљив је и површан утисак да писац користи „народну“ лексику као извор своје
уметничке инспирације. Тај утисак може се добити само ако вештачки разглобимо
Настасијевићеву реченицу. Сваки израз који писац употребљава, узет изоловано, без
сумње асоцира на народни, „изворни“ мелос. Међутим, Настасијевићево уметничко
казивање састоји се искључиво од таквих „народних“ израза који имају велику мелодијску
вредност. Настасијевићев језички фонд резултат је строгог одбира према логици
музикалности, одбира о коме приповедач из народа, или неко ко би просто хтео да
опонаша народско приповедање, и не слути“ 7, што нас доводи до закључка да је функција
народног у Настасијевићевој прози двојака. Наиме, поред конструисаног народског говора
и приповедања ради остваривања мелодије, фолклорна потка Настасијевићевог прозног

2
Настасијевић 1939:43
3
Настасијевић 1958:11
4
Милошевић 1978:82-83
5
Настасијевић 1939:45
6
Настасијевић 1939:45
7
Милошевић 1978:83

2
стваралаштва такође остварује и представе фантастичног света које он гради, што је
аналогно приповедању у народним бајкама, новелама и другим жанровима који садрже
фантастично. Дакле, Настасијевић употребљава народско приповедање и како би постигао
ефекат „народном фантастиком инспирисаног мотивацијског система“ 8. То нас доводи до
још једног важног закључка: „Збивања у Настасијевићевој повести одвијају се према
начелу фантастике“9.

Колико је Настасијевић уско везан за фолклор и фантастично, указује и сам наслов

збирке приповедака, „Из тамног вилајета“, који такође носи двојако значење. Наслов
збирке у својој основи носи назив по једној народној творевини која се зове „Тамни
вилајет“, али још једна функција овог наслова јесте да нас упути у тему којом ће се ова
збирка бавити: ирационално (слутња, тамно, са оне стране, недокучиво - тајна), што у
Настасијевићевом стваралаштву увек носи предзнак фантастичног. Такође, неки од
наслова збирки приповедака овог аутора директно указују на фолклорни дискурс којим се
креће његова проза: „Запис о даровима моје рођаке Марије“ (где би реч дарови означавала
део народног обичаја), „Реч о животу оца Тодора овога и онога света“ (у којем део наслова
асоцијативно везујемо за народну причу „Еро с онога свијета“, али и фреквентном
опозицијом смрт:живот, која је такође уткана у самом наслову збирке приповедака којој
припадају претходно наведене приче), „Родослов лозе Вампира“ (у наслову ове збирке
налази се фантастично створење које постоји у народним веровањима)...

Дакле, веома је важно назначити да Настасијевић употребљава фолклорну матрицу

како би уметнички (читај: индивидуално) обликовао своје прозне текстове. Он је тајне, као
што Винавер истиче, „налазио у најобичнијој народној мудрости, у презреним и олако
одбаченим сујеверјима“10.11

У насловима самих приповедака („Запис о даровима моје рођаке Марије“, „Реч о

животу оца Тодора овог и оног света“, „Прича о недозваној госпођи и гладном путнику“,
„Казивања о земљиној кћери“) да се приметити још важан елемент Настасијевићеве прозе
8
Милошевић 1978:80
9
Милошевић 1978:81
10
Винавер 1965: 225
11
Примећујемо у Настасијевићевим приповеткама опозицију између институционализованог и народног
знања. Овде ћемо назначити пример имплицитне употребе ове опозиције у једној Настасијевићевој
приповеци: „То стога што умем читати и онде где многи паметко не зна саставити ни о Богу две, поред свих
буквара и школа“ (Настасијевић 1972:31).

3
– аутопоетичност. Наиме, аутор овиме истиче да поред главног приповедача (што ће рећи
састављач ових приповедака) постоји још један приповедач који унутар текста остварује
ову улогу. Јунаци Настасијевићевих приповедака веома често остварују се у улози
народних певача, чиме аутор истиче усмено стваралаштво. Па тако на пример, Кача из
приповетке „Лагарије по ноћи“ асоцира на народног певача, јер људи у кафани
нестрпљиво очекују да „одреши реч за оне жељне чути је“ 12. Исто је и у случају бабе из
приповетке „Запис о даровима моје рођаке Марије“, која рођаку преминуле приповеда о
њеном животу. Владета Јеротић примећује да је „причање писца, бар у прозном
стваралаштву његовом („Из тамног вилајета“ и „Хроника моје вароши“) причање са доста
елемената усменог, народног предања...“13.

Употреба фолклорних елемената у Настасијевића огледа се и у композицији самих

приповедака, где аутор показује своје истанчано познавање како народне књижевности,
тако и митолошке грађе, помоћу којих виртуозно гради своје прозне творевине. До краја
овог рада указиваћемо на фолклорне елементе у самим приповеткама.

Задржаћемо се на приповеци „Лагарије по ноћи“. Наиме, већ поменут јунак ове

приповетке, Кача, може бити посматран као орфички јунак, јер његов глас ефектно утиче
на људе који га окружују. Ево и примера моћи Качиног магијског гласа: „Него кад је ноћ и
поспе, сам ја будан са највишег врха испотија разашиљем драгима песму: топло надахне
поспале. Зато незлобиви освану и на мој глас млечно попевају долином“ 14. Он се такође
може довести у везу са Одисејем, јер у првом делу приповетке он неколико пута мења
место збивања. Уопште, све је у предзнаку јунаковог тумарања и потраге за домом („И
онда туга друмова и раскрсница“15), тј. местом „где је проклијао“16.

Мора се назначити и Качина приповедачка вештина која обилује елементима

народног приповедања, али и садржи елементе митског: Кача осећа неприпадност тлу те
одлази; упознаје кочијаша (који сличи неком помоћнику из бајке); проналази место за
којим је трагао и које и поред вербалне забране жели да посети („Видим шта носиш и од
којих си! Али Богом те заклињем, сине, чувај се, јер грдна од тога до у смрт сналази жеђ, и
12
Настасијевић 1972:39
13
Јеротић 1984:145
14
Настасијевић 1972:72
15
Настасијевић 1972:42
16
Настасијевић 1972:41

4
нема јој угашења!“17); потрага за девојком и проналажење исте; одлука да се са њом не
споји. Из наведеног и за потребе и жеље овог рада доста редукованог наративног склопа
овог дела приповетке увиђамо да композиција доста сличи оној народних бајки, те има и
преклапања са Проповим функцијама.

У многим Настасијевићевим приповеткама имамо ступање ликова у хтонски

простор: „Високо изнад тог места, на заравни и ограђена зидом, беше кућа, без видне
путање, ни улаза да води к њој. Свуд унаоколо неутабана трава и мирисна самоћа.“ 18;
„Стигнем. Кућа на самом крају, од набоја и опала да се на убијеним местима показало
блато. Ту и две – три лишајиве шљиве спекле од нерађања, и бисерак поред плота
накострешен, а гола лоза усукала се око врата. Пролазник туда окрене главу и убрза, а ја
уђем: Капија зашкрипи као да залаје.“ 19. Јасно је да хронотоп код Настасијевића (о чему
нажалост нећемо говорити) игра велику улогу и да су хтонски простори најчешће у
функцији антиципације и кулминације целокупне прозне творевине. Што се тиче појма
времена у Настасијевићевим приповеткама, можемо назначити да су честе одреднице
везане за народне празнике и народне називе одређених делова година: „У ивањску зору
нађе се на плоту кнеза Алемпија црна чоха...“ 20; „Слушајте: Прве дане бабјег лета седим на
прагу и плетем котарицу“21...

За грађење простора, у Настасијевићевом прозном стваралштву веома су важне

митске представе, те његови текстови обилују опозицијама, од којих ћемо навести само
неке: горе:доле, десно:лево, тамно:светло, овострано:онострано, добро:зло, своје:туђе...
Ове опозиције су наравно корелативне, те опозиција горе:доле симболише опозицију
добро:зло, тј. светло:тамно или живот смрт (што се може приметити и у народним
веровањима): „И зашто да се баш милота пути, међу толиким одабрана, непојамном
завојицом потекав у лево, посуврати у разроки порок и кривудави грех?“ 22; „Улево, врата
су железна, пази да ли ће ти се отворити!“ 23... Треба назначити да су ове опозиције од
виталног значаја у стваралаштву које обилује фантастиком, као што је Настасијевићево,

17
Настасијевић 1972:43-44
18
Настасијевић 1972:44
19
Настасијевић 1972:4
20
Настасијевић 1972:21
21
Настасијевић 1972:35
22
Настасијевић 1972:19
23
Настасијевић 1972:46

5
јер се управо њима та фантастика често сигнализира. Како би назначио коб (што је још
једна велика тема целокупног стваралаштва овог аутора) својих јунака, аутор опет
прибегава опозицијама. Јунакиња Марта девојка у себи носи две поларности, чиме се још
једном истиче опозиција добро:зло: „А ево од којих Марта дође на свет: Њен отац, у своје
време божији човек, сад покојник, обичавао је купити око туђих капија побацане мачиће и
у недрима носити их кући ради одгајења. Жена му их међутим редовно отресала о главу.
Иста жена, бивша каћиперка од соја, сад смргџана баба, за трајање своје женскости испила
је својим одвуглим очима многе темељите мужеве, па се сушили и тобож лечили код
својих жена, а њој, онако испијени, кришом односили саћа меда, и ђинђуве, и шљиве
наденуте ораховом језгром“24. Уочавамо да Марта, „у крви“ носи две поларности, тј.
особине доброте и чедности од оца, али злобе и демонског у мајци (то нас подсећа на
народне бајке који често има сличан мотив). Она изгуби чедност са момком Ђенадијом
чиме је починила неку врсту хибриса који је мотивисао злослутне догађаје попут оног
финалног у којем је момак Ђенадија настрадао (што се може посматрати као својеврстан
мотив смрти као свадбе), а она полудела. Приповедач, на крају истиче важност опозиције
о којој смо говорили: „И бележим на крају, јер и сам искусих, ово: Преко њих у коштац
ухватише се и рваху исполинске неке силе. Толико само знам“, чиме истиче удео
фантастичног и непојмљивог у овој приповеци. И у другим приповеткама примећујемо
хибрис који доводи до кобних догађаја; у „Запису о даровима моје рођаке Марије“ их има
неколико: Марија од бабе тражи огледало које ће у њој пробудити гордост и
нарцисоидност (читај: зло) и то ће бити иницијална каписла немилих догађаја; рођак ће
крађом њених папуча такође учинити прекорачење што ће се показати фаталним. Снежана
Самарџија бележи: „Поремећај ритма, призива апокалиптичну визију нестанка живота и
земље саме, у последњем трену „страшног суда““.25, чиме истичемо да је ремећење
равнотеже мотивацијски и композиционо оправдано како би се дискурс нарације (који је
ремећење претходно сигнализирао) одржао и наставио. Примећујемо и у случају Марије и
Марте да је њихова несрећа судбински предодређена (fatum), јер Марија и пре него што је
рођена прима клетву, што може бити разлог њеног трагичног завршетка, док за Мартино
лудило може бити одговорна преносивост коби са мајке на ћерку. Овај феномен крвног
настављања коби примећујемо и грешном животу Тодора. Приповедач говори о природи
24
Настасијевић 1972:31
25
Самарџија 2008:68

6
злобе у њега и каже: „Мозгајући, назрех у себи ово тамно мишљење: Ваљда му и преци у
крви таки беху...“26. Из до сада наведеног примећујемо и многе обреде прелаза од којих је
најфреквентији свакако онај прелаз у смрт који је најочигледнији код Тодора и Марије, али
и у „Лагаријама“.

Поред наведеног указали бисмо на то да Настасијевић такође користи и одређене

фолклорне елементе у грађењу реалистичних слика руралних заједница у својим
приповеткама. Па је тако простор увек сеоски амбијент, а има и народних празника,
обичаја и веровања, која су имплементирана у саме текстове, попут: Качине свадбе у
другом делу „Лагарија“, вашар на којем се Кача налази у трећем делу „Лагарија“, црвен
конац који му баба Икона везује против урока, коло у приповеци „Реч о злом удесу Марте
девојке и момка Ђенадија“...

Закључак:

Овим семинарским радом указали смо на најважније елементе фолклора којима се

Момчило Настасијевић служио при састављању својих прозних творевина. Назначили смо
и функцију тих фолклорних елемената, као и инспирацију коју је он црпео из народне
књижевности, али и митолошке грађе. Покушали смо да представимо умешност и
успешност Настасијевићевог приповедања преко појединих примера прозе који обилује
веома богатим садржајем, као и аутентичним изразом. Налазили смо и на многе обичаје
наше народне прошлости који су употребљени у грађењу реалистичних приказа и
уметнички успело одговарају приповетакама. Овим радом ни приближно ипак нису
исцрпљени фолклорни елементи у његовом стваралаштву, али је свакако назначена
важност фолклора за Момчила Настасијевића.

26
Настасијевић 1972:19

7
 Литература:

Винавер, Станислав, Чувари света, предговор, избор и редакција Радомир

Константиновић, Матица српска, Нови Сад, Српска књижевна задруга, Београд,
1965
Јеротић, Владета, Darovi naših rođaka: Psihološki ogledi iz domaće književnosti, Просвета,
Београд, 1984
Милошевић, Никола, Zidanica na pesku: književnost i metafizika, Словољубве, Београд, 1978
Настасијевић, Момчило, Есеји, Издање пријатеља, Београд, 1939
Настасијевић, Момчило, Истинословац, избор и предговор Зоран Гавриловић, Српска
књижевна задруга, Београд, 1972
Настасијевић, Момчило, Песме; Приповетке; Драме, избор и предговор Борислав
Михајловић, Матица српска, Нови Сад, Српска књижевна задруга, Београд, 1958
Самарџија, Снежана, Структура и значење усмених облика: (или о тамном вилајету),
Годишњак, Београд, 2008, годишњак 4, страна 68