Odgovor na pitanje sta bi za mene bila utopija ili distopija je prilicno jednostavno, u utopiji bi svi imali

jednaka prava I svi bi imali dovoljno sredstava za zivot a u distopiji obrnuto. Ovim pitanjem se I necu
baviti zbog jednostavnosti odgovora. Ovde bih vise volela da se fokusiram na nacine na koje bi se
utopija mogla uciniti mogucom. Ono što bih ovde pomenula kao jedan od problema ljudske psihe
kojem bi moja utopija trebala da se prilagodi je ljudska želja za slobodom I sama dinamicnost coveka.
Ni totalna sloboda ni totalno ograničenje ne godi čoveku. Zato kroz vekove oscilujemo između te dve
krajnosti bez odgovora na pitanje “Šta je najbolje?”. Čovek kao da nastoji da u svojoj potrazi za
slobodom prekrši svako moguće pravilo. Ovo se dešava zbog postepenog gubljenja smisla samih
pravila, ona se kroz toliko godina ponavljaju I prenose da se usput zaboravi zašto su ta pravila
postavljena u početku. Čovek počinje da ih preispituje I , bog svoje neiživljenosti, stvarno im ne nalazi
ikakav uzrok. Pravila kao koncept nisu efikasna. Čovek neće pratiti pravilo koje nije sam postavio. Ovo
bi moglo da se reši time da se deca teraju da sami smisle odgovor na moralne dileme, ili pak, da im se
detaljno objasne. Kazne za njihova kršenja bila bi određena uzroku prekršaja. Još jedan problem je
dinamičnost čoveka. Čovek ima konstantnu potrebu da menja svoje okruženje I kad bi drštvo bilo
savršeno promenio bi ga čisto radi promene. Zato večno oscilujemo između raznih društvenih
uređenja gde je utopija prelaz između njih. Što duže neko uređenje opstaje ljudi pronalaze razne
nacine da prevare sistem I u njemu nađu neku ličnu korist. Napraviti sistem bez rupa je ujedno
nemoguće kao I ograničavanje slobode. Ovo bi se moglo rešiti poboljšanim sistemom obrazovanja
gde neće postojati predmeti (sem istorije sopstvanog I ostalih naroda) I neće se učiti sitnice, učiće se
značenje opštih pojmova kao I neke fundamentalne veštine kao samoodbrana I socijalne veštine. Već
nam je internetom dopušteno sve znanje ovog sveta, ako neko zeli da se specijalizuje otišao bi u
posebnu skolu ili se samostalno učio u bibliotekama I na kompjuterima za šta će I imati vremena zbog
manjka vremena provedenog u skoli. Zbog podignute svesti o drugim narodima I drugim ljudima
uopste biće manje verovatno da će neko pokušati da iskoristi druge. Slažem se da se privatna svojina
treba donekle ukinuti, u privatnu svojinu mogu ulaziti samo stvari koje je neko sa sopstvanim rukama
napravio. Tako ni države neće imati klasičnog predsednika, broj vladara će se smanjiti(to jest drzava) i
oni će biti menjani na svake 3 godine, kad se razmene 3 vladara (posle 9 godina) ljudi (ne svi već
izabrani reprezentativci) će imati mogučnost da biraju ko će ostati na vlasti I koliko (ako im se niko ne
svidi nastavlja se ciklus). Zbijanje država će pomešati kulturu različitih naroda ali to je mala cena za
bolje uređenje(takođe je kultura jedna od stvari koja nas najviše odvaja od idealne države, hrani naš
ego I vodi nas ka prevelikom vezanošću na naše shvatanje nas I time nas odvaja od duhovnog
razvoja). Ova cela priča se svodi na to da se ljudi obično gube u sitnicama zaboravljavljaući veću sliku.
Umesto da nas skola vraća na prioritete I na bolje razmevanje opštih stvari, ona preko njih zuri I uci
nas sitnicama koje ćemo zaborviti za dve godine. Ključ za dobro društvo je u opštem razumevanju
osnovnih stvari I dobro određenim prioritetima.