Друго поглавље - Савремено друштво

Незахвално је дати једну дефиницију онога што чини саврeмено друштво. У неком уопштеном смислу
друштвом се сматра читав један систем који чине људи, а који функционише на основу интеракције тих
људи где сваки човек има своју улогу. У 21. веку смо суочени са преокретом друштва у једну нову етапу
коју називамо савремено друштво. Промене јесу нагле али не можемо у потпуности тврдити да су се
промене десиле “преко ноћи”. Ако направимо одређену ретроспективу, можемо закључити да се
вековима уназад дешавају промене у друштву и кроз историју на разним пољима и да су оне временом
довеле до садашњег тренутка који називамо савременим. Те промене су се дешавале и на социјалном и
на религиозном плану. Да ли су оне увек биле позитивне и корисне, зависи од доба у којима су се
дешавале и од начина прихватања или неприхватања од стране људи. У неком основом развоју кроз
историју прво имамо примитивна, мала друштва где није било сложених облика организације. Затим
долази друштво које није било индустријско већ традиционално. То је уједно био и период развоја
империја и царстава. После тога долази модерно друштво са читавим низом промена које су започеле у
16., 17. и 18. веку, а које су подразумевале ширење и развој трговине, развој рационалног и научног
мишљења, индустријализацију, а онда и настанак борбе за слободу и једнакост. Технолошки напредак у
20. веку је обележио почетак савременог друштва. Тај напредак се развио у информатичку револуцију, а
све заједно је пропраћено глобализацијом. Појам глобализације је доста широк и представља тему за
себе, али га је неопходно споменути јер је један од главних одлика савременог друштва. Не можемо а да
се, уз глобализацију, не осврнемо и на појаву “New Age” културе која је такође посебна тема, али је у
садашњем друштву незаобилазна. Ове две друштвене појаве ћу покушати да објасним из свог угла
гледања на основу свега онога што се дешава свакодневно око нас. И глобализацију и “New Age покрет”
је доста тешко дефинисати с обзиром на то да се не односе на један сегмент друштва, већ су захватиле
све његове аспекте укључујући и религију и духовност. “New Age” се првенствено односило на нови
облик духовности која има за циљ да човеку омогући да уз помоћ разних креација, фокуса ума и
визуализација дође до жељених циљева. Човек је тај који снагом свог ума и духа креира сопствену
стварност, а свет је духовно повезан и сви могу да учествују у стварању исте енергије. Све ово је
проткано елементима будизма, хиндуизма, реинкарнације, анимизма. Оно што је специфично је што се
читав овај покрет, поред духовности, проширио на све аспекте човековог живота. Поред тога што се
појавио као идеја да на “високим вибрацијама” постигнемо здрав начин живота, духовну равнотежу и
мир, временом се проширио на све аспекте живота, вешто се прилагодивши свакој области друштва. У
томе му несумњиво помаже масовно коришћење друштвених мрежа и медија, па смо тако често сведоци
појаве разних “лајф коуч” особа, самопрозваних терапеута и саветника који ће нас научити како да
правилно започнемо дан, како да успешно одагнамо лоше мисли, како да избегнемо проблеме у животу,
како да будемо успешни у свом послу а да нас не исцрпљује, на који начин да брзо стекнемо зараду, како
да се правилно хранимо, облачимо, којом музиком да одржавамо добро расположење, како да једним
“кликом” уштедимо време и купимо производи који нам треба без одласка у продавницу и још безброј
различитих могућности и активности. Ту су разни течајеви, куресви, обуке за срећан и дуг живот. Оваква
појава “модерног саветовања” не само што често не долази од стручних људи, већ, самим тим може бити
и веома опасна. Олако коментарисање, саветовање и давање упутстава о веома озбиљним темама које
укључују проблеме психолошке и духовне природе, код људи којима је заиста потребна помоћ, може
произвести и неке контра реакције и последице. Неки од људи таквој врсти помоћи прибегавају из
несвесно најбоље намере или пак из стања очаја или растројства. Да ли је тај феномен “пружања услуга”
на такав начин и промовисања неке “модерне” идеологије од често нестручних људи жеља за профитом
или неки други лични мотиви, мени лично остаје непознато. Читава идеја ове појаве прераста у
обезбеђивање личног комфора и удобности, неког савршеног живота где нема брига и искушења и све то
проширено на једном глобалном нивоу. Велики број људи је захваћен овим идејама и начином живота,
неко намерно, а неко пак и ненамерно и неприметно јер су све сфере живота проткане овим појавама да
су оне постале свакодневница. Често се питамo да ли човек у том проналажењу унутрашњег мира на све
могуће начине, сем Цркве и Христа, и уз помоћ различитих метода заправо губи себе, губи свој однос са
Богом и ближњима? Да ли се заиста осећа боље ако пусти омиљену песму и усмери мисли на лепе
догађаје да би на неко време заборавио на проблеме, или на тај начин само гомила и товари своје бреме?
Да ли је заиста постало “демоде” причати о проблемима са родитељима, пријатељима, свештеником,
психологом, психотерапеутом? Да ли је срамота плакати, потражити помоћ или питати некога како се
осећа и треба ли му помоћ? Можемо ли заиста сами у овом и оваквом свету? Спомињем самоћу јер ми се
чини да је савремени човек све више сам. Колико год овај нови покрет заговарао неку заједничку
“енергију”, колико год глобализам тежио једноумљу, ту истинској и правој заједници нема места. Као
прво, узевши за пример потенцирање на виртуелним заједницама, а онда и одлике “New Age” културе у
којима се често истиче такозвани “self care”, у буквалном преводу “брига о себи”. Овде недостаје место
за другог, првенствено за Бога и ближњег, за бригу о другоме. То је опет повратак на тему о заједници из
првог поглавља, заједници као основу живота - заједници Цркве и породице утемељене на љубави и
јединој Истини. Само у таквој једној заједници се можемо надати формирању личности које теже да
досегну ону задату Личност, а које ће самим тим бити, поред узорних верника и добри грађани једног
друштва. “Ново доба” и глобализам (провери код Растка у тексту који је термин тачно за шта -
глобализација и глобализам) су конкретни изазови савременог друштва. Они јесу продукт тог истог
друштва, али су уједно изазов и опасност како за појединца, тако и за заједницу, породицу, хришћанске
вредности и васпитање. (можеш да неко до поглавља назовеш изазови глобализма и ту споменеш ту
појаву која се коси са индивидуалношћу и личносним остварењем сваког човека што и јесте циљ
хришћанског васпитања. Јединство у различитости. То се може управо повезати са оном
индивидуалношчу коју смо спомињали у првом поглављу, а односи се на развој индивидуалности и
слобода код деце и тако повежеш како је хришћанско васпитање директно угрожено појавом
глобализације. Такође овај доле нови пасус убаци у поглавље о технолошким изазовима и ту наведи
масовне медије а то су највише интернет и телевизија. Сети се чланка о томе који говори и о
предностима и о манама и опиши их. Онда где се све користе, и у породици и у школи и у друштву,
детаљније да би имала више страна)

Оно што карактерише савремено друштво, а свакако се надовезује на претходни пасус и део је и “новог
доба” и глобализације, јесте и развој технологије о којој ће бити речи и у каснијим поглављима које се
односе на савремене изазове васпитања. Развој технологије је такође приметан на свим нивоима
функционисања у друштву. Чињеница је да су без технике и технологије неки сегменти данашњег
живота незамисливи, али је питање у којој мери човек зависи од технологије и да ли може да успостави
одређену равнотежу у њеном коришћењу. Заправо, право питање би било може ли се технологија
користити само у оној мери у којој служи да човеку олакша живот или човек не може да се одупре
масовној технологији и тако он почиње да служи њој и постаје инструмент за постизање циљева великих
корпорација? Споменула сам корпорације управо због потрошачког друштва какво смо постали и због
тога што велики корпорацијски системи искоришћавају човека као оруђе уз помоћ којег ће доћи до
великог профита. Са развојем технике и технологије, човек се надао да ће му живот бити олакшан у
смислу да неће морати још више да ради него што је радио, да ће имати већа права и слободе, а заправо
се поново дошло до једног капиталистичког друштва у којем је профит на првом месту, а човек и његова
права на последњем. Савремено потрошачко друштво карактерише материјализам и индивидуализам.
Човек се све више уплиће у свакодневицу савременог друштва која га својом брзином увлачи у један
“зачарани круг” где све више времена проводи радећи, а све мање времена има за социјални живот и што
је наважније, за своју породицу. Занимљиво је да на потенцирању и истицању индивидуалности у
савременом друштву, човек заправо губи на истој, јер губи тај личносни карактер у хришћанском смислу
који смо више пута до сада спомињали. Пуштајући олако продукте технологије у свој живот, безобзирно,
човек долази у опасност да једног дана буде замењен истима. У научном чланку политиколога Иване
Дамњановић (фус) лепо је закључено да је човек доласком и употребом технологије замислио једну врсту
утопије, заправо поверовао у њено остварење, а дошао до дистопије у којој су све лоше стране
савременог друштва изашле на видело.