Милорад Утицај телевизије��,

Дмитровић* цртаних филмова и

компјутерских игрица на
пораст насиља код де��
Цe

Апстракт: Саставни део живота, поред основне и свакодневне борбе за егзистенцију,

свакако да су и средства масовне комуникације (мас-медији), као и њени разни облици
утицаја на нас, било да смо их свесни или не. У овоме раду, кратком ретроспективом
историјата медија, покушаће се скренути пажња на два основна утицаја на човека (позитивни
и негативни), али и на онај перфиднији, посебно када се говори о његовом раном утицају на
млађу популацију и када се стварају први облици овисности, а самим тим и „добра подлога“ за
каснију манипулацију, индоктринацију и „испирање мозгова“, или, како би то Ђуро Шушњић
рекао, потенцијалним и лаким пленом за „рибаре људских душа“.
Које се ту све опасности крију, да ли се можемо против њих борити и има ли довољно
квалитетних садржаја на које треба скренути пажњу, још ће дуго бити тема за разне анализе,
али једну чињеницу не можемо оспорити – медији су наш „прозор у Свет“ у којем живимо,
а како ћемо и којим очима кроз њега гледати, које ћемо заузимати ставове, то ће увек бити
наш лични избор и као такви ћемо бити његова рефлексија.
Када су деца у питању, тако нешто се не треба препустити случају јер је касније то
теже излечити (ако је уопште и могуће), а последице могу бити несагледиве па и фаталне.
Да видимо каква нам „борба“ предстоји и можемо ли се надати „победи“.
Кључне речи: масовне комуникације, телевизија, цртани филм, компјутер, видео-
игрице, насиље, образовање, деца

Увод

Историјска појава штампарског строја (1455) може се сматрати почет-

ком омасовљења штампане (писане) речи и једног сасвим новог утицаја
на човека тога доба. Иако је први дневни лист у слободној продаји изашао
тек два и по века касније (1702. год. у Лондону), могућност већег умно-
жавања текстова, без обзира на његову садржину, добила је на значају, а
самим тим доступност значајним информацијама је постала могућа, док
је брзина распростирања зависила од пратеће логистике. Развојем инду-
стријске производње хартије, усавршавањем машина за штампање, све
већим интересовањем за догађаје у светским размерама, повећавао се и

*
Аутор је дипломирани педагог-мастер, сарадник на Педагошком факултету у Сомбору,
е-mail: dmitrovici@sbb.rs
46 Социјална мисао 3/2011

новински тираж, чиме је почела једна нова ера за човека и његов свакод-
невни живот – снага и утицај (мас)медија.
До 19. века, може се слободно рећи, конвенционална оружја су има-
ла пресудну и неприкосновену улогу у свим превирањима унутар једне
државе (и ван ње), али, појавом медија, превагу у свим тим немилосрдним
и непотребним ратовима, као и у доминацији на економском, политичком
и сваком другом пољу, мас-медији предвођени „његовим величанством“
телевизијом, преузимају водећу улогу у креирању друштвених (и свих
др.) догађања глобалних размера. Такву моћ, водеће и доминантне силе
света нису хтеле препустити стихији, него су преко својих мега-корпо-
рација осмишљавале како, када и на који начин одашиљати, само њима
знана, интересовања (тежње) према свему и свачему, да би касније пока-
зале своје стварне циљеве, у почетку вешто замаскиране (профит је чест
случај). Најопаснији и најперфиднији утицај је свакако онај на и према
деци, тј. узрасту који се још увек формира као личност, јер ако се већ у
том узрасту остваре неке засишљене аспирације „оних“ који поруке ода-
шиљају, велика је вероватноћа каснијег упадања у све оне замке које, из-
међу осталог, медији носе у себи.
Погрешили бисмо када би масовне комуникације посматрали само
из тог угла и давали им одређене негативне конотације, јер њихова уло-
га у ери знања и тренду „доживотног учења“ имају, у контексту потен-
цијалних вредности, велике могућности, посебно у васпитно-образовном
процесу, без обзира да ли се ради о формалном, неформалном и инфор-
малном начину преношења знања. Тенденција је управо на интеграцији
свих потенцијала које медији носе у себи и школе као основног носиоца
васпитно-образовног процеса, која још увек, процентуално веома мало,
користи било која средства масовних комуникација у те сврхе.
У овом раду покушаће се указати на неке негативне појаве телеви-
зије и програмских концепција, који се (нажалост све чешће) свакодневно
појављују у облику раздражљивих и стресних садржаја.
Ставићемо акценат на све расположиве службе и институције које
могу (и требају) одрадити важан део у праћењу, анализи и сузбијању по-
раста свих негативних појава у чијем настанку велик удео имају медији
(при том се пре свих мисли на телевизију и компјутере), као и у пара-
лелном одабиру и понуди разних квалитетних садржаја из уметничких,
спортских, забавних, духовних, и др. вредности, како би се увидела мо-
гућност брзе дистрибуције таквих садржаја до сваке индивидуе.
Поред тога, јасно треба скренути пажњу и нагласити, да у тој гомили
филмова, емисија, серија и сл., које су се појавом рачунара, видео-рекордера
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 47
и др. техничких апарата још брже преносила до сваког потенцијалног реци-
пијента, и чије је садржаје веома тешко, ако не и немогуће, контролисати,
има пуно едукативних елемената, само што је потребно исте препознати, раз-
врстати и раздвојити по квалитету, јер да тога нема о васпитно-образовном
потенцијалном утицају скоро да не би могли ни говорити.
Наредним поднасловима покушаћемо сагледати и осветлити неке
значајније целине из области о којој говоримо.

Методолошка и терминолошка оријентација

„Савремени“ животни процеси неизоставно у себи садрже једна

„примарна“ догађања (школовање, запошљавање, формирање породице,
и сл.) која креирају нашу основну структуру живљења и дају му предзнак
по коме се свака индивидуа препознаје и као таква уклапа у свеукупни
друштвени живот и окружење. У тим процесима, без којих се не могу
осмислити животни циклуси, провлачи се јединствен утицај за који је
већина данашњег света сагласна у мишљењу да „он“ утиче на већину тих
животних догађања која истичемо.
Наиме, мас-медији су постали она наша свакодневица без које не по-
чиње јутарња кафа и не завршава дан а да нисмо чули неку нову вест
са радија, видели шокантне догађаје на телевизији, прочитали „пикан-
терије“ из дневне штампе и сл. Садржаји се из драге нам серије препри-
чавају са комшилуком, коментаришу се „избачени актери“, тј. учесници
забавних емисија, анализирају се изјаве политичара, догађаји из света,
нови сукоби, итд... Слушајући и копирајући одрасле, деца, на себи приме-
рен начин, коментаришу ликове из цртаћа, играју се на тему и садржаје
тих истих цртаних филмова, размењују видео-игрице, окупљају се око
рачунара, итд...
Неминовно је констатовати како се већ из ових изнесених чињеница
види један свакодневни, специфичан и прикривен утицај на наш живот, и
самим тим, то је сасвим довољан разлог да се свему ономе што има везе
са мас-медијима приступи са одређеном дозом опреза али и респекта, у
којем, пре свега, објективност, обазривост и резервисаност треба да имају
доминантну улогу ако желимо досегнути суштину проблема који сагле-
давамо.
Све то наглашавамо као извесну, потенцијално позитивну (иако не
можемо занемарити и ону прикривено негативну, о којој стално морамо
водити рачуна) снагу утицаја на нас и наш живот, али како ћемо и да ли
48 Социјална мисао 3/2011

можемо на свим нивоима и сегментима направити одређену селекцију

информација и трансформисати их, тј. усмерити у правом смеру, остаје
нам да тиме испитујемо наше свеукупне личне потенцијале (посебно мо-
рално-етичке и духовне), и њима остваримо превагу у „искоришћењу ма-
теријала“ који нам се нуди од стране медија.
У оквиру херменеутичке (интерпретативне) парадигме покушаће се
проанализирати и истражити проблеми и циљеви унутар ових вредно-
сних оријентација, а у складу са општом хуманизацијом и све учесталијим
трендом „доживотног учења“ скренуће се пажња на брзину друштвених
промена глобалних размера којима је неопходно примерити реконструк-
цију свих претходно стечених знања (а не одбацити их у потпуности) јер
ће се само у том облику моћи успешно одупрети и носити са проблемима
на многим разинама живота.
Указивање на проблеме, анализирање и проналажење могућих узрока,
осмишљавање и трагање за решењима сматра се провереним „рецептом“
којим се повећава вероватноћа изналажења могућих побољшања стања
па и евентуалних решења.
У контексту теме о којој говоримо прецизираће се и истаћи наша
сазнајна оријентација у облику питања: „Да ли уопште има наметнутих
елемената насиља у медијима или је то само једна рефлексија стања у
друштву на коју медији на специфичан начин указују?“
Проблем исказан у оваквој форми захтева једну свеобухватност и
ширу истраживачку димензију (социолошку, културну, психолошку...),
али осветљавањем битних претпоставки постављају се супротности на
разину промишљања о њима и указивању на суштинске вредности као
могућим темељима за надоградњу.
У прилог томе, са намером, желимо нагласити општепознате ствари и
дати им елементарни примат, чему им се није згорега повремено враћати,
подсећати се на њих и упоређивати их са тренутним стањем, сходно иза-
зовима и искушењима којима смо свакодневно изложени, а колико је то
важно наглашавати већ и у раним фазама детињства упозорава нас на то,
и подсећа, академик Емил Каменов:
„Темељ наше цивилизације су хришћански морал и врлине, а први за-
пис о њему су десет Божијих заповести, које се налазе у Старом завету.
На њима се граде друштвени односи, обичаји и закони, етичке и естетске
вредности и култура уопште. Покушаји да се овај морал поништи, омало-
важи и замени неким другим, завршавали су са хаосом и безакоњем, који
су водили у распад друштвене заједнице и општу неслободу. Отуда, већ
предшколску децу треба упознати са његовим основним порукама и вред-
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 49
ностима, како би се уградили у њихова веровања, ставове и понашања.“
(2006:94)
Пре него што почнемо говорити о феномену мас-медија, истаћи ћемо
неке основне појмове везане за њих, јер се већ самом дефиницијом уоча-
вају њени велики друштвени потенцијали и снага, а тиме се назиру од-
ређени утицаји на које и скрећемо пажњу.
Жак Гоне (1998) истиче да јединствена дефиниција медија не постоји
али да постоји неколико приближно сличних израза који на њих указују.
Према латинској речи „medium“, што значи средина или центар, ни
приближно не одговара оном значењу медија које ми знамо из свако-
дневног живота (или „медијатор“ што значи посредник) и ту се само могу
назрети неки вредносни елементи значења, али ако би требало одредити
стварну изворност првих примеренијих израза, они се проналазе тек поја-
вом штампе у англосаксонском подручју, који по први пут уводе термин
„мас-медија“. (1998:14).
Едгар Морен (1979) под појмом „масовна комуникација“ подразу-
мева онај вид комуникативне праксе у оквиру којег се, манипулисањем
симболима значења, образовна порука простире у простору и времену
посредством масовних медија, инструментима масовне дифузије, инфор-
мација намењена реципијентима, тј. масовном аудиторијуму анонимних
и психолошким везама повезаних појединаца или ужих група читалаца,
гледалаца, односно слушалаца. (1979:18)
Једну ширу димензију одређења „мас-медија“ можемо пронаћи у пе-
дагошкој енциклопедији, али не у облику таквог назива већ по његовим
сегментима, и то као: новине у настави, радио емисије за децу, радио шко-
ла, телевизија у школи и настави, телевизијске емисије за младе, и сл.
Према овоме се јасно може видети какву само улогу медији могу имати у
васпитно-образовном процесу (што је за нас најинтересантније) а самим
тим осети се и сав онај могући потенцијал који стоји на располагању али
који искључиво од нас зависи како, на који начин и колико ћемо га иско-
ристити. То се у већем делу може препознати код дефиниције „телевизиј-
ске емисије за младе“ у којој се наглашава како су оне: намењене за разо-
ноду, поуку, знанствено и уметничко информисање и усмеравање деце од
предшколске до адолесцентне доби. У даљем објашњењу се наводи како
треба разликовати образовне ТВ-емисије, чији је примарни циљ образов-
на порука у вези са школским образовним програмима, од свих осталих
у понуди. За нас веома битно образлагање овог термина односи се на за-
вршно објашњење у којем се наводи: „Будући да деца пред ТВ-екраном
проводе више сати дневно, телевизија се убраја у најмасовније одгојне
50 Социјална мисао 3/2011

и образовне чиниоце нашег времена. Знанствено су утврђене и изворне

узрочно-последичне везе између ТВ-емисија испуњених насиљем и кри-
миногених појава у дечијем понашању. Због тога се интерес телевизије за
дете као гледаоца не сме ограничити само на емисије за децу, већ утицај
телевизијских порука на развој дететове психе и личности ваља имати
на уму у телевизијском програмирању уопште. Одгој детета као телеви-
зијског гледаоца у слободном времену данас је значајан задатак особито
школе и породице.“ (Поткоњак, Н. и Шимлеша, П., 1989:435)
Више је него очигледно на шта се мислило у једној од оваквих де-
финиција телевизије и емисија као садржаја намењених одређеним узра-
стима (за нас су значајни коментари везани за млађи узраст) и колико се
треба водити рачуна о искоришћењу телевизије у образовне сврхе.
Према томе, сличну повезаност медија и образовања можемо про-
наћи у многим општим дефиницијама, што је још један од доказа о ве-
ликом и неисцрпном потенцијалу медија у целини, који треба усмеравати
ка васпитно-образовном утицају на децу и омладину, а не без контроле
препустити стихији па да деца сама бирају када ће и шта гледати а да
се касније са великим закашњењем примети у којој мери су ти садржаји
штетно деловали на њихово свеукупно понашање. У томе улога школе и
кућно (породично) окружење треба да буде од пресудне важности.
Дунђерски С. (1988) нам скреће пажњу на један од могућих квалитет-
нијих и оригиналнијих деловања медија на ученике и наглашава како се
морамо што чешће користити старим, опробаним и доказаним рецептом:
„Учењем кроз забаву“.

Улога телевизије и могуће перспективе

О овоме феномену навели смо већ неколико сличних одређења али

напредак и улога телевизије су се толико променили да су једним делом
у њој присутни сви они вредносни појмови које смо нагласили, а упоре-
до са тим се развија материјална компонента која доминантно преузима
улогу у формирању великог дела садржаја и тиме постаје „онај перфидни
креатор“ о којем говоримо у овом делу и на који циљано желимо скренути
пажњу.
Можемо слободно рећи да је телевизија, као најмасовнији медиј код
нас (а и у свим земљама света), толико присутна у домовима да је постала
као нови члан породице којој се, нажалост, придаје више пажње и права
него осталим члановима породице. Из тог разлога деца треба да су мирна
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 51
и ћуте док траје дневник, на заједничким окупљањима телевизор је оба-
везно укључен у којег сви гледају и не трепћу (а наводно су се окупили из
сасвим других разлога), остављају се сви важни послови да би се одгледала
најдража серија, не слуша се неки догађај из вртића или школе који дете
жели своме родитељу рећи јер се тренутно прати „важнија“ утакмица или
филм,... и нашли би тако безброј сличних примера који ће потврдити доми-
нацију ТВ-а над нашом животном свакодневицом.
Овим и сличним проблемима се баве разни аутори широм света, јер
је реч о глобалном проблему и њиховим приближно блиским садржајима,
али ми ћемо се ограничити на наша подручја и регион (због разних спе-
цифичних разлога, којима не би овом приликом посветили већу пажњу
иако је суштински повезана али је и тематски и појединачно захтевнија),
као и на ауторе који су овакве проблеме истраживали.
Тако су Тубић Т. и Ђорђић В. (2009) јасно у свом истраживању скрену-
ли пажњу на проблеме о којима говоримо али на још конкретнији начин.
Наиме, они у самом називу једног од својих радова на овакве теме указују
на проблем који се можда „попео за степеницу више“ и опомиње ширу
друштвену заједницу, а „он“ (наслов рада) много тога конкретног истиче
– „Телевизија и компјутерске игрице: разбибрига или стил живота?“
О којем степену проблема се ради није тешко погодити, све је јасно.
Сва та „животна помагала“ за попуњавање слободног времена толико су
се увукла у наше животе да смо их само успели констатовати, као и све
оне пратеће погубне ефекте на које ћемо покушати указати, али и понуди-
ти нека од могућих решења. У даљем тексту исти аутори наводе конкрет-
не податке до којих су дошли након опсежног истраживања на територији
Војводине (вероватно је тако и у осталим деловима Републике) и истичу
веома забрињавајућа стања.
Наиме, од 1346 малишана, који су учествовали у том истраживању,
већина њих гледа ТВ-е 90 минута дневно, док 30 минута проведу испред
компјутера, тј. играју игрице, али све то уз велике индивидуалне разлике
(јер се ипак говори о просеку у који су „ушла“ деца и без рачунара или
она која их уопште не играју). Оно шта је у томе забрињавајуће јесте
њихово годиште, јер се ради о деци узраста између 4 и 10 година, па се из
тог разлога у времену које предстоји само може претпоставити изве­стан
пораст боравка испред „малих екрана“ или компјутера када се повећа ста-
росна доб, а она као да је очигледна у односу на конзумирање истих и
тренутни узраст. У прилог томе изнеће се податак из истог истраживања
који својим резултатима указује на то како деца предшколског узраста,
њих 16%, проводе до 60 мин. уз ТВ-е и 17% уз рачунарске игрице, док
52 Социјална мисао 3/2011

мало старија деца, тј. деца млађег основношколског узраста проводе уз

ТВ-е до 60 мин., 26%, а уз рачунарске игрице 25% (2009:35).
Овоме ће се придодати неки приближно идентични подаци који ће
нам још више указати на проблеме сличне врсте али на мало специфич-
нији начин и у ширем контексту, јер се ради о истраживању које није
извршено на нашим просторима али повезаност је очигледна.
Наиме, Ивана Ђерић и Рајка Студен су у научном раду под називом
„Стереотипи у медијима и медијско описмењавање младих“, скренули
пажњу на пројекат „Културни индикатори“, (на тему о ефектима гледања
телевизије на ставове, веровања и перцепције гледаоца), урађен од стра-
не познатог америчког истраживача Џорџа Гербнера, који наглашава две
категорије гледалаца: „тешки“ и „лаки“ (наравно, зависно од времена које
посвећују гледању телевизије). Према проведеном времену испред ма-
лих екрана већ се може видети „степен погубности“ таквих ефеката, јер
првој подели припадају особе које више од четири сата проводе уз ТВ-е,
док другој припадају особе које проводе мање од четири сата (2006:462).
Према тим основним категоријама се види да је због извесног просека и
одређеног броја гледалаца, у обе категорије, период времена проведеног
уз ТВ-е, најблаже речено, забрињавајуће дуг и да су самим тим потен-
цијално изложени разним утицајима о којима говоримо. Исти аутори на-
глашавају сличне проблеме о којима и ми говоримо, тако да их из тих раз-
лога нећемо понављати, али суштина њиховог рада (чему и ми тежимо)
заснива се на проналажењу решења и давању сугестија, идеја, или боље
речено модела, како да се поправи „посрнуло“ свеопште стање и морална
деградираност, што је у сваком случају и основни смисао бављења овак-
вом проблематиком.
Дакле, једно од темељних и могућих решења, које се предлаже од стра-
не тих аутора, односи се на медијско описмењавање, засновано на демок-
ратским принципима или, прецизније речено, на уважавању дечијих права
и потреба, подстицању дечије иницијативе за учешћем у медијима, као и на
остваривању партнерства између младих и представника медијских и дру-
гих институција у друштву. Овако конкретном предлогу придодаћемо само
коментар који изричито наглашава како је неопходно да се и на државном
нивоу препозна значај медија у животу деце и њиховом правилном психич-
ком, физичком и друштвеном развоју, а да, паралелно са тим, прикладно
медијско окружење захтева стварање услова у којима ће медији бити извор
корисних садржаја и партнер у одрастању деце. (2006:465)
Све те негативне појаве, које наглашавамо, код деце се рефлектују
тако што она почињу да имитирају одрасле или се идентификују са
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 53
главним јунацима, њиховим стилом понашања, облачења, односа према
животу и људима уопште, а све из разлога што већину свог слободног
времена проведу испред малих екрана. Некада је још и било образовних
садржаја који су чак и пратили одређене тематске јединице из школског
плана и програма (по чему се види да је „неко“ размишљао о могућим
последицама ако и деца буду превише користила телевизију за скраћи-
вање слободног времена), али данас то већ није такав случај, јер од „поп-
лаве“ јефтиних серија, филмова, реклама, музичког „шунда“, ТВ-е канала
специјализованих за пренос свега и свачега, телевизија као информатив-
но-образовни медиј у својој основној намени све више поприма марке-
тиншку, идеолошку и деструктивну улогу. Од ова три све доминантнија
утицаја издвојићемо „маркетиншку“, чији је пораст и значај све већи (по-
себно за производе намењене деци). То се може видети у феномену када
се неки цртани или др. филмови емитују у наставцима на дужи времен-
ски период када се веома брзо популарни ликови појављују на мајицама,
свескама, прехрамбеним артиклима и сл., а управо се у томе крије онај
индиректни и прикривени утицај који телевизија „носи у себи“. Неретко
„обични гледалац“, заокупљен радњом неког филма, не обраћа пажњу на
позадину и стално истицање одређених производа, предмета, психоло-
шку црту ликова, особине појединих народа, крајњу поруку и сл. Овим се
жели нагласити, условно речено, други по снази утицај какав телевизија
има на гледаоце и ништа мању од претходно наведене, али јој није то-
лико изражена материјална компонента већ социолошки комплекснија и
опаснија, а мисли се на ону „идеолошку“ која је истовремено толико јака
и прикривена да је могу прозрети само објективно фокусирани и критич-
ки усмерени посматрачи. Идеолошке намере се огледају у перманентном
настојању инфилтрирања широког спектра негативних (често изопачених
и неприродних) вредносних утицаја на сваког појединца, без обзира на
године, пол, друштвени статус или материјално стање. Тиме се нагри-
за, а касније и разара, породица, као најважнија ћелија једног друштва,
а самим тим и друштво у целини. Тај социолошко-психолошки проблем
не желимо посебно издвојити, јер захтева више простора и времена за
анализу, али га наглашавамо у контексту свеопштег проблема, којег теле-
визија као таква креира.
Улога медија у којем се промовише блуд, садизам, садо-мазохизам,
бруталност, прељуба, патолошка љубомора, закон „јачег“, материјализам,
хедонизам и сл., тако je агресивно наметљива да се све то намеће и пред-
ставља (што је најпогубније за млађу популацију у развоју) као нешто
нормално, природно, либерално-демократски, или, једноставно речено,
54 Социјална мисао 3/2011

модерно и у тренду (намерно избегавамо префикс „европски“ или „свет-

ски“ јер знамо да има пуно квалитетнијих садржаја које можемо у њима
препознати или им стремити, али у „поплави“ свега и свачега они губе
суштински смисао помешани са претходно наведеним негативностима па
их као такве понекад поистовећујемо).
Стицање богатства (новац, скупоцен аутомобил, фирмирана гардеро-
ба, накит, итд...) на било који начин постаје основни смисао живота и не
преза се од било којих друштвено-моралних вредности и норми (ако већ
у међувремену нису обезвређене) да се до њих што пре дође, а упоредо са
тим, нетрпељивост према старијим, слабијим, различитим по нацији или
боји коже, другачијим у било ком смислу, па чак и онима из најближег ок-
ружења, јесте нешто што се толерише па чак и, као у неким земљама у ок-
ружењу, одобрава и подразумева, а често има и случајева када се законски
не санкционише или се због притиска јавности у почетку процесуира а на
крају епилог буде ослобађање због недостатка доказа.
Гледајући тако на телевизији све те стилове живљења, облике пона-
шања, међусобно нетолерантну или неприлагођену комуникацију, као и
све оно остало што смо нагласили у вези са тим, деца, у већини случајева,
без размишљања то опонашају и временом прихватају, удаљавајући се на
тај начин од неких пријашњих, временски дуго изграђиваних, традицио-
налних вредности, сматрајући више вредним и модерним нешто што је
туђе и другачије а што често има прилику „конзумирати“ у медијима.
Када се, након таквих и сличних догађаја, почну увиђати први знако-
ви разарања породице, скоро да је неминован и идентичан след догађаја
унутар једне шире друштвене заједнице, а на крају тако полакомљеним
и нестабилним много је лакше манипулисати, па и управљати. Сматра-
мо да, у том редоследу немилих догађаја, медији имају своју одређену
улогу коју не желимо истицати у некаквим вредносним оквирима али
желимо на многе указати и покушати им понудити могућа решења као
наш мали прилог једној тако великој борби која нам предстоји у наред-
ном периоду.
Човек који живи, ради и ствара породицу у таквом окружењу вероват-
но се свакодневно, са великом дозом забринутости, пита: „Ако у таквом
амбијенту одрастају најмлађи чланови нашег друштва, каква ли нас то
судбина чека у неким будућим временима?“

Снажан утицај медија, нарочито телевизије, остварује се на велики

део популације и у глобалним размерама. Сагледавајући у том контек-
сту неумољиву статистику, уочава се један забрињавајуће висок проценат
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 55
деце са девијантним и агресивним понашањем, а анализирајући узроке
њиховог понашања долази се до закључка како је већина од њих про-
водила превише времена уз „мале екране“ и неконтролисано гледала и
упијала све пратеће садржаје, од којих су већина „обојена“ свим оним не-
гативностима које смо наглашавали. Као екстремно конкретан пример на-
вешће се податак да, према неким лонгитудиналним истраживањима, 2/3
Американаца дневно проведе 8–9 сати испред малих екрана, а за њима
не заостају пуно ни друге „развијене“ државе. Ако узмемо у обзир да
им приближан период треба за „примарне животне потребе“ (школовање,
посао и сл.), а остатак за спавање, простом рачуницом долазимо до подат-
ка да се 1/3 периода дана проведе уз ТВ-е. Ове грубе рачунице много тога
забрињавајућег говоре!?!
Од свега „тога“, у данашње време је скоро немогуће изоловати млађу
популацију (посебно од утицаја медија), али има много начина да се ко-
ригује и промени њихов критички став према свему што конзумирају на
том тзв. „медијском јеловнику“.
Има оних који из недовољне обавештености, желећи да се томе ипак
супротставе, прибегавају репресивнијим методама па тако, бранећи деци
да гледају омиљену серију, филм или телевизор уопште, производе суп-
ротан ефекат, јер чим се укаже прилика „оно што је забрањено“ жели се
што пре видети.
Условно речено, постоји и трећа могућност смањивања утицаја не-
гативних садржаја а она се може остварити систематском контролом и
„филтрирањем“ ТВ-е програма, иако смо свесни експанзије кабловске те-
левизије и рачунара као обавезног дела кућних апарата (посебно ако се
још може користити интернет), па је самим тим и велико питање у којој
се мери може извршити било каква успешна корекција.
Поред тога, истакнуће се и свакодневна погрешна реакција родитеља
када, желећи да буду мирна, по инерцији пале телевизор и децу смештају
испред њега (нажалост, то се често дешава и у предшколским установа-
ма) и тако, стварајући навику одмалена, дете, у извесној мери, постаје
зави­сно од телевизије и она му је главна дневна забава, а неретко и „нај-
вернији пријатељ“. Сатима се седи или излежава у неправилном положају
(што обично доприноси физичким деформитетима), не излази се на свеж
ваздух (смањује се количина преко потребног кисеоника), не играју се
разне заједничке покретне и спортске игре (успорава се физички развој
тела а о духовном да и не говоримо), и тако би могли набрајати безброј
штетних индиректних утицаја, дајући целокупном стању једну јако руж-
ну и засигурно забрињавајућу конотацију. У прилог томе навешћемо ре-
56 Социјална мисао 3/2011

зултате истраживања Удружења васпитача из Београда који су, уз помоћ

анкете (упитника), прикупили податке од родитеља и на тај начин дошли
до интересантних али и поражавајућих података: деца углавном сама
бирају канале на ТВ-у које ће гледати (јер се због посла нема времена
за властиту децу па их сатима остављају испред малих екрана док они
обављају важне кућне послове), уз телевизор београдска деца у просе-
ку проводе и до шест сати дневно, амерички бокс је узор понашања, у
вртић се доносе играчке израђене по ликовима из цртаних филмова који
су у већини земаља забрањени, итд... Наводећи општепознату чињеницу
да на нашим телевизијским каналима такорећи и нема дечјег образовног
програма, понуђени садржаји често доводе до поремећаја у њиховом вас-
питању, али и у физичком развоју (то су углавном проблеми равних таба-
на и неправилног развоја кичме). Чести су проблеми и у комуникацији,
деца постају асоцијална и тешко склапају познанства, што се нарочито
испољава када крену у школу. Истраживање је указало на то да је и ко-
муникација у породици веома лоша и да родитељи разговарају са децом
једино када иду у куповину или посете. У свему томе истиче се и један,
за физички развој, изразито лош податак који упозоравајући указује на
чињеницу да је лопта, као најчешћи спортски реквизит у игри, увелико
занемарена, а да се деца, без обзира на то да ли су из града или са села,
све ређе играју (www.anem.rs/sr/medijskaScena).
Из тих, и пре тога наведених разлога, још једном наглашавамо како
је потребно да се што пре покушају пронаћи сви могући начини како би
се смањила вероватноћа тог почетног негативног утицаја (првенствено
на најмлађу популацију) и да широки спектар научника и њихових са-
радника анализирају све те појаве са углавном јединственим циљем – ис-
такнути потенцијалне (научно утемељене и доказане) прикладне методе,
технике и могућности којима се могу препознати и користити у сваком
погледу све оне позитивне особине медија, стварајући тако погодне усло-
ве за правилан раст и развој деце.
Мишљења смо да и родитељи у томе могу одиграти велику улогу (зато
се и одржавају на ту тему разни семинари, „округли столови“, трибине,
и сл.) али их „савремени начин живота“, дужина радног времена и раз-
ни други слични свакодневни проблеми спречавају у самој реализацији.
Једино што им преостаје, када су заједно, да о томе са њима разговарају
и усмеравају их на разне корисније и здравије солуције, тј. активности
(спорт, музика, фолклор, позориште, музеји, боравак у природи на било
који начин, ...), и тиме у великој мери смање утицај медија или неких
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 57
других штетних фактора којих је, као што смо свакодневно сведоци, у
данашње време све више.
О таквим проблемима говори и Жак Гоне (1998) који у свом делу „Об-
разовање и медиј“ наглашава управо ону потребну позитивну страну ути-
цаја телевизије указујући на евидентне вредности које је неопходно што
пре инкорпорирати али, пре свега, у школски систем.
Цитирајући речи чувеног Карл Попера, аутор указује на велику моћ
телевизије, подлегању њеним злоупотребама, опадајућем нивоу квали-
тета програма, производњи сензационалистичких емисија, опасности за
демократију,...итд., али ипак, без обзира на такве појаве, скреће пажњу на
телевизију као једно значајно средство за остваривање образовних циље-
ва и додаје:
„Школа би требало да научи децу како да користе телевизију, било
да се ради о емисијама или о рекламама. Потребно је да им се објасни
каква се корист може имати од ње, као што им треба указати и на сег-
менте у којима не служи ничему. Када схвате да стицање материјалних
добара није највиши циљ у животу, и да су вредности препоручиване у
емисијама и рекламама у противречности са оним вредностима о којима
уче у школи, то ће већ бити нешто. Уместо што се понаша као да теле-
визија уопште не постоји, школа би морала деци да предложи дискусију
о емисијама и идејама, добрим или лошим, које су им понуђене. Морала
би да организује педагошке програме, чији би задатак био да од деце
начине гледаоце способне за критичко промишљање и то од најранијег
узраста. Требало би им дати да користе видео-опрему и да праве мале
представе и рекламне спотове, како би и сами постали свесни да је уз
помоћ једне камере сасвим лако преобразити и деформисати стварност.“
(1998:38)
Очигледно је да могућности за решење таквих проблема у знатној
мери има у свеукупним потенцијалима институција као што су школе или
вртићи, али и да у њима сва та потенцијална решења треба искористити
на начин да се правилно, правовремено и стручно примењују, што опет
зависи од одређеног систематског планирања на „вишим“ нивоима. Мож-
да смо овим указали на једну од могућности за дугорочно и темељитије
решавање проблема те врсте, али и на преку потребу усаглашавања на
вишим нивоима (Влада РС., Министарство просвете, Национални про-
светни савет и др.).
58 Социјална мисао 3/2011

Негативне појаве код цртаних филмова и видео-игрица, њихова

рефлексија на понашање деце и могућа решења

У самом почетку овог поглавља, као краћи увод, искористиће се један

исечак из комуникације између две младе мајке које преко интернета из-
носе своје забринуте коментаре:
„... неко време нисам обраћала пажњу на то што мој син нетремице и
отворених уста буквално блене у ТВ-е кад му пребацим на канал на којем
се цео дан емитују цртани филмови. Међутим, кад сам приметила да је
почео да се понаша агресивно, да нам по цео дан виче Ај кил ју (I kill
you), па чак и да има ноћне море, схватила сам да га на такво понашање
подстичу баш ти цртани филмови у којима је доза насиља и агресивно­
сти превелика. На његову велику жалост, гледање тог канала морали смо
му забранити. Пријатељица ми је рекла да је мој поступак погрешан јер,
гледајући ту врсту цртаћа, деца се упознају са суровошћу реалног света и
схватају да живот није бајка.“ (www.bgcafe.com)
Коментар једног оваквог доживљаја (а сваког дана их је све више)
скреће нам пажњу на све већу и учесталију појаву разних облика насиља,
како у породици тако и ван ње, али и на очигледну немоћ родитеља, њи-
хову затеченост, неупућеност, а можемо рећи и на необразованост у том
погледу.
Много је забринутих родитеља у том погледу који су свесни да не
могу мењати садржаје цртаних филмова, нити могу понудити некакву за-
довољавајућу алтернативу што се тиче самих цртаћа, али евидентна је
њихова жеља да нешто ураде по том питању. Многи не желе да се сазна
за промене код њихове деце и, вешто прикривајући, „стављају их под те-
пих“, све док једном не увиде како је њихов метод био непримерен, а тада
обично у паници и усплахирени траже помоћ стручних лица. Најчешће
одлазе код васпитачице (ако је дете млађе од 7г.), педагога и психолога
из предшколских установа, касније код разредног старешине, школског
педагога и психолога, директора,... и ако је стање веома критично, неће се
задржати само на набројаним службама, него се зову и социјални радни-
ци а неретко и полиција.
Психолози својим коментарима помало умирују ситуацију и нагла-
шавају како не треба бити тиме превише забринут јер ако је на време
дозирана дужина гледања цртаних филмова то се неће толико одразити на
висок степен појаве агресивности и насиља. Даље додају како су у основи
цртаћи заправо креативна средства изражавања емоција и понашања чија
је сврха да растерете децу и омогуће им идентификацију са ликовима, и
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 59
да треба знати правити разлику између „конструктивне“ и „деструктив-
не“ агресије (www.anem.rs/sr).
То би се на неки начин и могло прихватити да се ради о цртанима из
неких периода када је њихов аутор био чувени Волт Дизни (Walt Disney),
чије ликове памтимо још увек (али их мало има у данашње време), али
анимирани филмови јапанске продукције у којима преовладавају тучњаве
уз пратеће насилне речи и наоружање, разни облици злостављања (нпр.
чувени Покемони или Бакуган), па све до непримерених сцена са полу-
голотињом и сексуалним набојем (Принцезе сирене, Винкс, и сл.).
Наизглед забавне садржаје са мноштво бљештавила, светлосних ефе-
ката и агресивног колоритета, можемо сматрати тренутним шундом који
ће због свог лошег квалитета кратко трајати, али све се те сцене временом
подсвесно „увуку“ у децу и испоље се на неки други начин. Погубна вер-
зија је када деца не испољавају одмах агресивност већ памте, комбинују
детаље, и када остану на тренутак сами експериментишу на себи или дру-
гима (обично су то млађа браћа и сестре) чији епилог зна бити често са
трагичним последицама.
Један од таквих примера десио се у Подгорици, када се деветогодишња
девојчица након одгледаног цртаног филма са вилама које лете бацила са
шестог спрата, а још је при томе позвала своју млађу сестру да јој се при-
дружи, на шта, на сву срећу, она није пристала (сличан пример је био у
Суботици где је дете скочило у бунар након гледања Телетабиса).
Елемената агресије је било и у „старим“ цртаћима, међутим, једном
дубљом анализом може се рећи да је крајња порука увек имала неки од-
ређени смисао и пренесену везу са реалношћу, а о самој количини агре-
сије да и не говоримо, неупоредива је у сваком случају.
Када су у питању видео или компјутерске игрице, нимало није боља
ситуација јер у њима, исто тако, елемената насиља и агресије има на пре-
тек, а ЦД-ови и њихови садржаји се без ичије контроле размењују међу
децом у виду најважније теме и разлога међусобног комуницирања.
Тубић Т. (2007) се надовезује на тако нешто истичући како се деца
веома рано (још у предшколском периоду) интензивно сусрећу и користе
са рачунарима и игрицама, што доводи не само до статистичког пораста
насиља, него и до осиромашења осећаја заједништва, мањег поверења
у људе око себе и до смањивања учешћа у организованим дечјим игра-
ма изван куће и физичким активностима уопште. Придајући већи значај
последње наведеној девијацији, исти аутор се пита: „Да ли се одувек пот­
врђеним и потребним бављењем физичким активностима може понуди-
ти извесна противтежа, тј. алтернатива наведеним проблемима?“ У свом
60 Социјална мисао 3/2011

истраживању исти аутор долази до закључка да се бављењем физичким

активностима знатно смањује неправилно коришћење слободног времена
и провођење уз ТВ-е и компјутерске игрице, а да сама телевизија може и
треба да избором садржаја понуди квалитетан начин провођења тог истог
слободног времена, да подстиче бављење оним садржајима који ће до-
приносити квалитетнијем животу и да освешћује значај извесних актив-
ности за физичко и психичко здравље. (2007:284)
Оваква евидентна стања указују на потребу за хитним, свеобухват-
ним, комплексним и дубоким анализама садржаја цртаних филмова и
игрица на рачунарима, и њиховог утицаја на прве облике насиља које
деца испољавају, како би потражили „одговарајућу заштиту“ и адекватно
је почели примењивати и на тај начин покушали спречити (а не касније
„лечити“) развој агресивности код деце у тим раним фазама психичког,
односно емотивно-духовног развојног процеса.
Зашто је то тако? Ко је крив? Како се са тим носити и борити?;... само
су нека од најчешћих питања која се, такорећи, сама намећу и могу се да-
нима постављати у недоглед. Није лоше да бар до тога долази јер добра и
правилно постављена питања су основни предуслов и почетак решавања
било којег проблема, али овакав проблем је веома комплексан и захтева
ангажман шире друштвене заједнице, као и свих стручњака из области
које такви проблеми дотичу.
Сагледавајући у ширем контексту овакву комплексност, не можемо се
ограничити на само неке републичке (државне) установе јер многе делују
касно и недовољно превентивно (полиција, судство, васпитно-поправни
домови,...), али од три основне ипак се тако нешто највише очекује, а то
су: – породица, – школа и – друштвена средина.
Школи (и предшколским установама) даје се, у овом случају, сва-
како један већи значај од остале две а из разлога што им је то у опису
посла, за то су плаћени и највише зато што системски могу више ура-
дити него остале две. Када то кажемо, и водећи рачуна о проблематици
о којој говоримо, ангажовањем свих школских потенцијала (посебно
педагошко-психолошких служби) много тога се може урадити управо
на превенцији и сузбијању пораста девијантног понашања, као једног
од могућих предуслова за каснију ескалацију по том питању. Породици
тиме није дат мањи значај, напротив, али не можемо занемарити чиње-
ницу да због све дужег радног времена и боравка на послу родитељи
једноставно немају довољно времена за децу, чиме се знатно умањују
дететови интелектуални и емотивни капацитети, а самим тим нема се
времена ни да евентуално кроз разговор, заједничко гледање и комента-
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 61
рисање, или на неки други начин, укажу својој деци на све те агресивне
садржаје о којима говоримо.
Према томе, школа и вртићи су установе у којима деца могу добити
пуно више едукативног и поучног материјала, наравно, ако то на време
уоче, зналачки и примерено припреме стручне службе или тимови, а ако
се још на ту тему остваре чешћи контакти, тј. разговори са родитељима,
позитивни резултати се могу очекивати, а надамо се, временом и оства-
ривати!?
Дакле, у склопу оваквих тема, све се јасније и конкретније указује на
институције као најодговорније, најкомпетентније и незаобилазне окви-
ре, у којима се треба решавати сваки, иоле озбиљнији, проблем везан за
насиље уопште а самим тим и за неке од њихових узрока.
Мишљења смо да се фокус претраге, као и могуће прве конкретне
реакције, требају померити на животну доб где тако нешто већина људи и
не очекује или сматра да је за то тада још рано, али ако је сада већ опште-
позната чињеница да се између треће и пете године живота детета форми-
рају неке од најважнијих особина личности, на предшколске установе се
„преноси“ велики део одговорности (наравно да се тада очекује продук-
тивнија и успешнија сарадња са родитељима) у додатном креирању пла-
на и програма рада у свакој установи (јер им то, поред општег основног
програма, одређена аутономност дозвољава) посебно када се мисли на
превентивно деловање код деце и едукативни део намењен родитељима.
Овим се не жели у негативном контексту или о евентуалним пропустима
говорити о предшколским установама и стручном особљу које у њима ради,
него се сматра да проуниверзална крилатица „боље спречити него лечити“
овде има своје суштинско упориште јер се тиме жели још једном конкретније
скренути пажња на свеопшту забринутост целе друштвене заједнице о веома
раном утицају медија и потребе да се са свим расположивим потенцијалима
они искористе у образовне и уопште позитивне сврхе.
Ако на тај начин сагледавамо и приступамо проблему, институцио-
нална решења се у оваквим случајевима неминовно очекују и очигледно
за собом повлаче чак и могућу радикалнију и свеопшту ревизију васпит-
но-образовног система, што је сигурно један дуготрајан и захтеван про-
цес, јер, поред увек недовољних материјалних трошкова, потребно је за
такве „захвате“ имати одговарајуће стручне кадрове, сву пратећу и одго-
варајућу логистику као и јасно исказану тежњу целе друштвене заједни-
це, односно државе, како би се у тој атмосфери лакше и брже остварили
планирани циљеви.
62 Социјална мисао 3/2011

Проблем је за сада само наглашен и истакнут али његова присутност,

као и пратећа неумољива статистика, опомињу нас да се нисмо пуно по-
мерили од пуког констатовања.

Закључна разматрања

Указујући на специфичне вредности и потенцијалне утицаје медија

на популацију која још није изградила властити стил критичког односа
према садржајима до којих се у данашње време, на разне начине, може
веома лако и без контроле доћи, покушали смо скренути пажњу на разне
прикривене негативности које могу озбиљно утицати на опште стање код
деце и пореметити њихов нормалан раст и развој, али уједно желимо ука-
зати и на позитивну страну медија, односно на могућности коришћења
разних едукативних садржаја у образовне сврхе како не би преовладало
мишљење да су медији само нешто лоше и за децу неприхватљиво. Не-
колико аутора, који су својим научним приступом истраживали овакве и
сличне феномене, сагласни су у већини детаља које смо и ми осветлили
у нашем раду а они се највише тичу актуелних проблема и уједно разма-
трања о њиховим могућим сузбијањима или, у најбољем случају, њихо-
вом искорењивању. Свесни тога да је за тако нешто потребно укључити
све релевантне стручњаке као и институције које су за то надлежне и ве-
ликим делом одговорне, хтели смо истакнути једну специфичну и важну
међусобну повезаност чији степен искоришћења осликава стање једног
дела друштвеног, тј. државног уређења, уједно показујући њену снагу и
жељу да се може и жели суочити са одређеним проблемима од виталног
значаја за будућност њених млађих нараштаја. Када ово кажемо, пре све-
га, мислимо на целокупан васпитно-образовни систем који треба у су-
штини да нас припрема да све научено и стечено можемо касније успешно
примењивати у животу. Ако тај ниво повезаности не буде у знатној мери
заступљен и касније у позитивном смислу изражен скоро да је нереално
очекивати адаптацију на глобалне светске токове који увелико креирају и
мењају наш живот и свакодневицу.
Другим речима, уочавајући на време девијације код деце и омла-
дине, подизањем степена сарадње са родитељима, ангажовањем шко-
ле и свих адекватних друштвених потенцијала, повећава се шанса за
успешније санирање проблема који се временом појављују, а радећи
систематски на њиховом сузбијању и искорењивању, као и упоредо са
тим активирањем алтернативно разноврснијих садржаја, ми у ствари
Утицај телевизије, цртаних филмова и компјутерских игрица ... 63
пружамо што боље услове за квалитетан психофизички раст и развој
нашег најмлађег узраста.
Тај универзални модел морамо имати у виду када размишљамо и
осмишљавамо вековне тежње о преношењу знања и вештина на будуће
нараштаје!

...Човечанство дугује деци оно најбоље што има

(из преамбуле UNICEF-ове „Повеље о правима детета“)

Литература

Бошковић, М. (2002), Социјална патологија, Нови Сад: Универзитет

Нови Сад.
Valić-Nedeljković, D. (2008), Gramatika filmskog jezika i kognitivni razvoj,
Dubrovnik: Medianali.
Gone, Ž. (1998), Obrazovanje i mediji, Beograd: Clio.
Дунђерски, С. (1988), Утицај средстава масовне комуникације на хумани-
зацију односа међу половима школске омладине, Педагошка ствар-
ност, Нови Сад, бр. 2, стр. 111–117.
Ђерић, И. и Студен, Р. (2006), Стереотипи у медијима и медијско
описмењавање младих, Зборник Института за педагошка истражи-
вања, Београд, 456–471.
Ђорђевић, Ј. (1965), Телевизија у образовању и васпитању, Београд: На-
учна књига.
Каменов, Е. (2006), Васпитно-образовни рад у припремној групи дечијег
вртића, Нови Сад: Драгон.
Кораћ, Н. и Врањешевић, Ј. (2001), Невидљиво дете, Београд: Југославен-
ски центар за права детета.
Kušljević, B. (2011), Nasilje u crtanom filmu „Pokemoni“, preuzeto 08.06.2011.
sa http://5sazvezdicom.medijskestudije.org/indeks
Lemiš, D. (2009), Stvaranje budućih potrošača, preuzeto 02.06.2011. sa http://
www.danas.rs/dodaci/vikend/26.html
Морен, Е. (1979), Дух времена 1 и 2, Београд: Бигз.
Педагошка енциклопедија (1989), Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Тубић, Т. (2007), Компјутерске игрице и физичка активност код деце
предшколског узраста, Педагошка стварност, Нови Сад, бр. 3-4. стр.
276–278.
64 Социјална мисао 3/2011

Тубић, Т. и Ђорђић, В. (2009), Телевизија и компјутерске игрице: разби-

брига или стил живота?, Норма, Сомбор, бр. 1, стр. 29-38.
Televizija i dečije pravo (2008), preuzeto 14.06.2011. sa http://www.anem.rs/
sr/medijskaScena
Šćekić, D. (2007), Televizor-roditelj, drug i igračka deci, preuzeto 12.06.2011.
sa http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/
Шушњић, Ђ. (1976), Рибари људских душа, Београд: Бигз.

The influence of television, cartoons and computer

games to the increase of violence in children

By Milorad DMITROVIC

ABSTRACT

An integral part of life, in addition to the basic and everyday struggle

for existence, are surely the means of mass communication (mass media)
as well as its various forms of influence on us, whether we are aware of
them or not. In this paper, through a short retrospective history of the me-
dia, an attempt will be made to draw attention to two main impacts on hu-
mans (both positive and negative), as well as the perfidious one, especially
when talking about it’s early influence on the younger population, and when
the first forms of addiction are created and thus the ”good foundation“ for
later manipulation, indoctrination, and ”brainwashing“, or as Djuro Šušnjić
would say, prospective, and easy prey for the ”fishers of human souls.“
What are the dangers that lie there, whether we can fight them off and if there
is enough quality content to draw attention to, will be a theme for a variety of
analysis for a long time, but the fact we cannot deny – the media is our ”win-
dow to the world“ in which we live, but how we are going to see through it,
and what positions we will take, that will always be our personal choice and as
such will be its reflection. When children are concerned, something like that
should not be left to chance as it is difficult to cure later (if at all possible),
and the consequences can be devastating and even fatal. Let's see what kind of
”fight” lies ahead and if we can hope to ”win”.
Key words: mass communication, television, cartoons, computers, video
games, violence, education, children