Fakultet za specijalnu

edukaciju i rehabilitaciju

Seminarski rad
Iz vaninstitucionalnog tretmana:

„Socijalno-ekološki model tretmana maloletnika sa

poremećajima u ponašanju“

Mentor: Student:
Prof. Dr Danica Vasiljević- Prodanović David Simonović 152/11

Beograd, 2014.
 Sadržaj

Uvod......................................................................................................................2
Socijalno-ekološki razvojni model........................................................................3
Rizični faktori........................................................................................................5
Individualni rizični faktori.................................................................................5
Sredinski rižični faktori......................................................................................6
Porodični rizični faktori..................................................................................6
Vanporodični rizični faktori............................................................................9
„Oživljavanje teorije“..........................................................................................10
Zaključak.............................................................................................................12
Literatura.............................................................................................................13
 Uvod
Predmet ovog rada je socijalno ekološki model tretmana mladih sa poremećajem u
ponašanju.
Cilj rada je prikaz i ukazivanje na složenost procesa razvoja pojedinca, mogućnost i
načine njegovog uslovno rečeno „skretanja“ sa putanje razvitka u prosocijalnom pravcu,
nužnost uključivanja svih činioca vaspitanja i obrzovanja maloletnika, te i samog maloletnika
u tretman, odnosno u jedan značajan korektivni poduhvat.
Rad sa maloletnicima uopšte podrazumeva primenu različitih preventivnih mera, mera
tretmana i mera održavanja postignutih promena. Iako je prevencija, kao ujedno i prvi korak u
radu, reklo bi se nosilac važnije uloge, ne smemo zanemariti činjenicu o postojanju njenih
manjkavosti ili mogućem neblagovremenom delovanju. Pod dejstvom tih i jos, ne tako malom
broju drugih, različitih okolnosti, često dolazimo u situaciju da taj prvi korak nije dovoljan za
ostvarenje postavljenih ciljeva, te je nužno zakoračiti dalje. Pri tome govorim o započinjanju
tretmana maloletnika koji je ispoljio poremećaje u ponašanju. Prilikom izbora tretmana
neophodan je zajednički rad velikog broja stručnjaka srodnih profesija ali i glavnih aktera u
životu maloletnika, kao i njega samog. Možda bi neko rekao da je uključivanje svih učesnika
u vaspitanju, obrazovanju i delanju maloletnika, iz njegove šire i uže sredine, preambiciozan
poduhvat, te je njihovo zanemarivanje prosto ušteda vremena u radu, a stoga i poželjan potez.
Taj neko ne bi imao pravo. Greška koju bi napravio odrazila bi se itekako na uspešnost
tretmana, a ako i do pozitivnih promena u ponašanju dođe, onda bi svakako nepovoljno
uticala na njihovo održavanje. Ukoliko razlog uključivanja istih nije dovoljno očigledan,
onda treba promisliti o sastavu same sredine iz koje maloletnik dolazi. Trebalo bi svi da se
složimo da je ona heterogena i da takva ostaje bez obzira na menjanje okolnosti i protok
vremena, iz čega sledi da bi maloletnih nakon tretmana opet u nju pristupio.
Sada je možda jasnija njena višeslojnost i postojanje velikog broja različitih stimulusa
i iskušenja pred kojima stoji maloletnik u svom razvoju. Kada na to dodamo mogućnost
pojave određenih disfunkcionalnosti nekog ili više segmenata, što bi predstavljalo dodatno
opterećenje za već, uslovno rečeno, zbunjenog adolescenta, postaje kristalno jasno koliko je
teško jednoj ličnosti da se izbori sa problemom sopstvenog razvoja u socijalno prihvatljivom
pravcu. Tako se na nekom od tih puteva razvoja „dogodi“ poremećaj koji je nužno tretirati
adekvatno, pravovremeno, sistemski, kontinuirano, planski, organizovano, sveobuhvatno, što
zahteva upravo razmatranje i uključivanje u proces svega što je moglo imati manjeg ili većeg
uticaja.
Postoje različiti modeli tretmana od kojih će se rad bazirati na socijalno ekološkom.
Nemoguće je govoriti o jednom takvom vidu tretmana bez prethodnog osvrta na to šta
predstavlja socijalnoekološki razvojni model uopšte.
 Socijalno-ekološki razvojni model
Socijalnoekološki razvojni model postavio je Bronfenbrener 1979 god. Naziva se još i
modelom razvoja osobe u socijalnom okruženju. Konstruisan je na postavkama teorije
ekološkog sistema koja čini osnovu ekološkog-konteksutalnog pristupa. Njegova ključna
postavka zasniva se na mehanističkom modelu objašnjenja razvoja, koji sredinske činioce
posmatra kao odlučujuće faktore razvoja, a proces učenja kao osnovni mehanizam stvaranja
razvojnih promena. Iz toga se vidi da je sam razvoj određen kao proces sticanja novih oblika
ponašanja, oblikovanja i modifikovanja postojećih i eleminisanja starih odnosno neželjenih
oblika ponašanja (Popović-Ćitić : 31).
Unutar ovog koncepta opisani su mnogostruki uticaji činilaca iz četiri postojeća
sistema na razvoj čoveka. Ono što te sisteme razdvaja je intenzitet uticaja koji ima na osobu, a
pobliže objašnjava usklađenost odnosno neusklađenost između aktivnog ljudskog bića i
promena karakteristika sredine u kome se to biće nalazi. Ceo sistem se zapravo sastoji iz
delova sredine u kojoj osoba živi. Prema tome, možemo izvesti definiciju okoline kao skupa
slojevitih struktura jednih unutar drugih, u okviru koje se odvija individualni razvoj
(http://www.udruzenje-defektologa.ba/phocadownload/okrugli_sto/02%20Utjecaj%20teorije
%20Ekologija%20ljudskog%20razvoja%20na%20sistem%20rane%20intervencije.pdf).
Reč je o mikrosistemu, mezosistemu, egzosistemu i makrosistemu uz sagledavanje
pojedinca kao zasebnog činioca u sopstvenom razvoju koji ove uticaje ostvaruje. Takođe se
govori o poštovanju postojanja različitih razvojnih perioda, odnosno ističu se efekti
međusobne interakcije faktora u tim različitim periodima, što predstavlja hronosistem.
Zapravo je reč o takvom ekološkom sistemu koji se ne nalazi unutar ekološkog sistema jer se
odnosi, kao što je prethodno rečeno, na vremenski tok u kojem dolaze do izražaja različiti
životni događaji i situacije koji uslovljavaju promene u individui i/ili u socijalnom okruženju.
U pitanju je kumulativno iskustvo individue u vezi sa procesima, događajima i situacijama i
koje su se odigrale u toku određenog perioda (Žunić-Pavlović, Popović-Ćitić, Pavlović : 24,
Popović-Ćitić : 35).
Mikrosistem kao najuži podsistem ekološkog sistema, čine faktori koji neposredno okružuju
individuu, a on obuhvata sve one konkretne uslove u kojima pojedinac živi, radi i deluje.
Takođe mikrosistem čini veći broj elemenata kao što su na primer porodica, a posebno majka,
škola i predškolske ustanove, susedstvo, vršnjačke i sve one grupe s kojima pojedinac stupa u
direktne socijalne kontakte. Ovi elementi imaju ujedno i najveći uticaj na oblikovanje
socijalnog ponašanja pojedinca (Popović-Ćitić : 34).
Mezosistem obuhvata interakcije između elemenata mikrosistema. U pitanju je čitav niz
formalnih i neformalnih socijalnih relacija koje se uspostavljaju između različitih elemenata
mikrosistema a da u njima ne učestvuje sama individua, kao što je to bio slučaj na
prethodnom nivou. Ove interakcije imaju različitog odraza na socijalni razvoj pojedinca u
zavisnosti od toga na kom stepenu razvoja se nalazi individua. Primer ovih relacija su one
koje se ostvaruju između roditelja i nastavnika deteta (Popović-Ćitić : 34).
Egzosistem se odnosi na neposredno okruženje faktora mikrosistema, to jest na socijalno
okruženje koje nema direktnog uticaja na razvoj individue ali je u direktnoj interakciji sa
mikrosistemom pojedinca i time uslovljava promene u komponentama sistema. Kažemo da je
on ustvari „mikrosistem mikrosistema“. Kao primer moguće je izdvojiti radno mesto
roditelja, porodicu nastavnika, različite kulturne, istorijske, ekonomske, političke socijalne,
religiozne, prosvetne institucije i klubove koji deluju na lokalnom nivou (Popović-Ćitić : 35).
Makrosistem predstavlja najširi nivo socijanog uticaja koji obuhvata široku skalu ideološko-
vrednosih i kulturoloških karakteristika sredine. U pitanju su ideologije, zakoni, norme,
vrednosti, religija i običaji jedne kulture koji se prenose sa generacije na generaciju. Ovaj
sistem obuhvata politički, pravni, ekonomski i socijalni, u kom se elementi mikrosistema,
mezosistema i egzosistema pojavljuju kao konkretne manifestacije (Popović-Ćitić : 35).
Upravo od udaljenosti svakog nivoa zavisi intenzitet interakcije i stepen uticaja koji
ima na pojedinca. To zapravo znači postojanje dinamičkih međuodnosa čiji se efekti
reflektuju na tok razvoja pojedinca. „Najsnažniji uticaj ostvaruju faktori mikrosistema, dok je
delovanje faktora drugih nivoa posrednog karaktera“. Uticaji iz prvopomenute grupe nazivaju
se bidirekcioni, dok se posredni uticaji označavaju kao jednosmerni i kaskadni. Kaskadni
uticaj moguće je pobliže objasniti kao direktno delovanje makrosistema na elemente
egzosistema, koji dalje uslovljavaju promene u mikrosistemu, što u krajnjoj liniji ima odraz na
oblikovanje ponašanja individue. Ono što se ne sme zanemariti je da svi faktori, nezavisno od
intenziteta uticaja, mogu u različitim životnim periodima ostvarivati kako pozitivne, tako i
negativne uticaje na razvoj i ponašanje pojednica, što znači da oni mogu da deluju
prodsticajno ili kompromitujuće na razvoj pojedinca. Podsticajno bi značilo da deluju u
pravcu stvaranja uslova koji omogućavaju pravilan socijalni razvoj i podstiču formiranje
prosocijalnih oblika ponašanja, to su takozvani protektivni faktori, dok kompromitujuće
podrazumeva takav uticaj u pravcu onemogućavanja socijalnog razvoja i, sa druge strane,
stvaranja uslova koji pogoduju razvijanju i učvršćivanju prestupničkih oblika ponašanja,
takozvani rizični faktori (Žunić-Pavlović, Popović-Ćitić, Pavlović : 24, Popović-Ćitić : 35-
37).
Faktori koji deluju na nivou mikrosistema nazivaju se interpersonalni faktori, dok
institucionalni ili organizacioni faktori svoj uticaj ostvaruju unutar mezosistema, faktori
zajednice unutar egzosistema, dok se u makrosistemu primećuje uticaj faktora politike
društva (Popović-Ćitić, Žunić-Pavlović : 28).
Prikazom ovog modela razvoja pružena je mogućnost sticanja uvida u to koji su
činioci zaslužni za promene koje se dešavaju kod pojedinca i/ili u njegovom okruženju.
Daljom analizom svakog od ovih činilaca došli bi do saznanja o tome šta se konkretno događa
i koja je verovatnoća nastanka, razvijanja i održavanja bihejvioralnih problema mladih, ali i
do kojih problema može doći i pod kojim to uslovima. Zahvaljujući širokom sagledavanju i
višestrukom pristupu celokupnoj problematici povećava se verovatnoća izgradnje takvog
modela prevencije i rane intervencije, odnosno tretmana osoba sa poremećajima u ponašanju
koji bi bio adekvatan i delotvoran, to jest koji bi mogao ostvariti svoj cilj.
 Rizični faktori
Rizični faktori su oni koji faktori koji kompromituju pozitivan razvoj i povećavaju
verovatnoću nastanka, razvijanja i održavanja bihejvioralnih problema. Međutim prisustvo
rižičnih faktora ne znači nužno da će se „problem“ ispoljiti, što predstvalja takozvani
probabilizam (Popović-Ćitić : 89). Bez obzira na tu činjenicu, ipak je veliki broj onih kod
kojih do problema dođe i stoga je neophodno opisati sve faktore i uvideti ozbiljnost i značaj
njihovog poznavanja zarad koncipiranja adekvatnog modela prevencije i kasnije, ako se
problem razvije, modela tretmana. Budući da se sa svakim od ovih faktora susrećemo
svakodnevno, odnosno da su oni obavezni i nezaobilazni činioci u našem životu, rastu i
razvoju, nije čudno zasto je upravo na njima baziran koncep socijalno ekološkog razvojnog
modela, kao ni kasnije konstruisan jedan takav model tretmana kao što je socijalno ekološki.
Na osnovu kriterijuma područja delovanja, rizične faktore možemo podeliti na
individualne u okviru kojih se pronalaze nasleđe, temperament, afektivna vezanost i školski
neuspeh i na sredinske. U okviru sredinskih rizičnih faktora uvrstani su porodični i
vanporodični faktori. Vanporodični faktori dalje mogu da se podele na faktore iz domena
škole, zajednice, društva i vršnjačke grupe. Porodični rizični faktori podrazumevaju
neefektivno roditeljstvo, neadekvatno porodično funkcionisanje, nepovoljnu strukturu
porodice, psihopatologiju roditelja i zanemarivanje i zlostavljanje dece (Popović-Ćitić : 32-
42, 44- 63).
U narednom tekstu biće ukratko opisan svaki od ovih faktora, što je opravdano sa
stanovišta predmeta rada budući da se svi oni nalaze u osnovi socijalno ekološkog modela
razvoja, odnosno da su njime obuhvaćeni, a samim tim na njih mora da se obrati pažnja kada
se govori o socijalno ekološkom modelu tretmana.

Individualni rizični faktori

Obuhvataju lične karakteristike pojedinca, kako one koje su biološke prirode, tako i one koje
imaju karakter socijalno-psiholoških osobenosti (Popović-Ćitić : 32).
1) Nasleđe
Nasleđe podrazumeva genetsku komponentu odnosno biološku vulnerabilnost.
Rađene su različite studeje koje su pokušale da prate nasleđe i njegov uticaj, odnosno da daju
odgovor o njemu. To su studije porodične agregacije, studije blizanaca i studije usvojene dece
pri čemu studija porodične agregacije ne pruža željeni odgovor već samo ukazuje na
grupisanje problema. U novije vreme su prisutne studije interakcije genetskih i sredinskih
faktora koje su potvrdile veći uticaj nasleđa u pet problema kao što su rano-startni i
perzistentni, otkriveni ili eksternalizovani, problemi praćeni hiperaktivnošću i impulsivnošću,
psihopatija i teški oblici delinkvencije i kriminala. Poremećaj se javlja u tri posto ako nemamo
nijedan, bilo genetski, bilo sredinski faktor, u devet procenata ukoliko je prisutan genetski a
odsutan sredinski faktor, šest procenata ukoliko se kao faktor pojavljuje sredinski dok
genetski izostaje i u četrdeset procenata kada su prisutna oba ova faktora (Popović-Ćitić : 32-
36).
2) Temperament
Definiše se kao individualno karakterističan stil emocionalnog i bihejvioralnog odgovora na
mnoštvo različitih situacija i sredinskih stimulusa koji je relativno konstantan i stabilan tokom
vremena. Ukazuje na to kako se dete ponaša. Postoje tipovi i dimenzije temperamenta.
 U okviru dimenzija temperamenta izdvajaju se nivo aktivnosti odnosno prisustvo
motorne komponente u datom funkionisanju deteta; ritmičnost ili mogućnost vremenskog
predviđanja bilo koje funkcije deteta kao što je stanje budnosti i sna, glad i slično; pristup
odgovorima to jest priroda inicijalnog odgovora na nove stimuluse; adaptabilnost kao odgovor
na nove ili promenjene situacije; prag responzivnosti ili nivo intenziteta stimulacije koji je
potreban za evociranje vidljivih odgovora; intenzitet reakcije; kvalitet raspoloženja kao
količina prijatnih,veselih radosnih ponašanja u suprotnosti sa plakanjem i nedruštvenim
ponašanjem; distraktabilnost ili efektivnost spoljnih stimulusa u ometanju tekućeg ponašanja
i tenacitet i perzistentnost pažnje odnosno vremensko trajanje pojedinih aktivnosti određeno
od strane samog deteta i trajanje uprkos preprekama i ometanjima.
U zavisnosti od karakteristika dimenzija temperamenta moguće je razlikovati lak
( deca sposobna da inhibiraju motorne aktivnosti kada je to potrebno, imaju pozitivan pristup
odgovorima i pravilne obrasce ritmičnosti, brzo prihvataju novo nastale situacije i slično ) i
težak temperament (deca su konstantno u pokretu i ne mogu da inhibiraju motorne aktivnosti,
negativan pristup odgovorima, nepravilni obrasci ritmičnosti i tako dalje).
Nasilno ponašanje često se dovodi u vezu i sa dimenzijom „traganje za senzacijama“
zahvaljujući kojoj su deca impulsivna, aktivno tragaju za stimulusima i kod kojih postoji
odsustvo zabrinutosti i straha. Nazivaju se još „deca izvan kontrole“. Postoje brojna
transvezalna i longitudinalna istraživanja koja svedoče o povezanosti teškog temperamenta i
bihejvioralnih problema, a potvrđuju prisutnost rizika i kod dečaka i kod devojčica (Popović-
Ćitić : 36-38).
3) Afektivna vezanost
Organizovana strategija deteta za pribavljanje pažnje i brige roditelja, a koja je
formirana kroz recipročnu interakciju, predstavlja afektivnu vezanost. Ona je bazirana na
elementima kao što su privrženost i posvećenost, odnosno emocionalna i bihejvioralna
komponenta. Kao loš obrazac kada dete ne dobija povratnu informaciju od roditelja javlja se
nesigurno vezivanje koje podrazumeva sledeće pojavne oblike: nesigurno rezistentno ili
ambivalentno vezivanje (8%), kada je roditelj delimično prisutan, nesigurno izbegavajuće
vezivanje (22%), što predstavlja minimizirajuću strategiju kada dete ne reagujući privlači
pažnju roditelja i nesigurno dezorganizovano vezivanje (15-82%) kao maksimizirajuća
strategija na osnovu koje dete privlači pažnju nekontrolisanim plakanjem a roditelja shvata
kao izvor straha (Popović-Ćitić : 38-42).
4) Školski neuspeh
Definiše se kao neuspeh u ispunjavanju obrazovnih zahteva školske sredine, pri čemu
se kao najobjektivniji faktor javlja isključivanje iz škole, ponavljanje razreda, premeštanje u
specijalna ili druga odeljenja, zatim broj loših ocena i značajno odstupanje od proseka. U
različitim studijama koje su rađene na ovu temu postavlja se pitanje da li školski neuspeh
prethodi ili je posledica nasilnog ponašanja (Popović-Ćitić : 42-43).
Svakako bi ovaj fenomen trebalo posmatrati kao posledicu udruženog delovanja različitih
faktora u detinjstvu, jer se upravo u „praksi“ najčešće susrećemo sa „udruženim“ ili
„nagomilanim“, akumuliranim negativnim faktorima

Sredinski rižični faktori

Porodični rizični faktori

1) Neefektivno roditeljstvo
Kada govorimo o roditeljstvu uopste, tada podrazumevamo roditeljske veštine i stilove
roditeljstva. Kod neefektivnog roditeljstva mi zapravo mislimo na neefektivne roditeljske
veštine i specifičan roditeljski stil.
Od roditeljskih veština koje se dovode u vezu sa nastajanjem i održavanjem agresije i
nasilnog ponašanja kod dece i adolescenata, navode se grubo i nedosledno disciplinovanje,
nizak nivo pozitivnog angažovanja roditelja i slaba roditeljska kontrola i supervizija.
Pitersonova teorija „Koersivnih porodičnih procesa“ je obuhvatni model objašnjenja načina
delovanja neadekvatnog roditeljskog disciplinovanja pri čemu on postulira da grube i
nekonzistentne konfliktne razmene između roditelja i dece usmerene na probleme discipline
u porodici u krajnjoj liniji inkliniraju dete ka agresiji i nasilnom ponašanju. Naime, roditelj sa
slabim veštinama disciplinovanja nenamerno tretira dete na averzivan način kroz negativno
osnaživanje njegovog ponašanja. Primer ove tvrdnje je sledeći: kada roditelji postave zahtev
detetu i ono ga potpuno ignoriše ili odbije da ga izvrši koristeći se često agresijom u cilju da
se roditelj zaplaši ili odustane od zahteva, a roditelj u svom zahtevu ne istraje do kraja, tada
dete uči da je upravo agresivno ponašanje dobitna socijalna strategija u domu, što kasnije
može generalizovati na okruženje izvan porodice.
Kada govorimo o kontroli i superviziji, ona u slučaju neefektivnih roditeljskih veština,
može biti nedosledna ili je moguće njeno potpuno odsustvo, a posebno je potrebna u periodu
puberteta i adolescencije i najčešće se odnosi na odsustvo i nedoslednost iste u slobodnom
vremenu deteta.
Takođe, ukoliko za neki uspeh ili dobro i adekvatno obavljen zadatak i pozitivno
ponašanje, dete ne bude dobilo priznanje, to jest podsticaj, ne bude usmereno davanjem saveta
ili sugestija i uputstava kada je potrebno, ili mu pak ne budu pružene mogućnosti za pozitivno
ponašanje, tada govorimo o niskom nivou pozitivnog angažovanja roditelja- to praktično
znači neprihvatanje i odbacivanje deteta ili intruzivnu kontrolu.
Sto se samog stila roditeljstva tiče, onaj na osnovu kojeg može doći do neprilagođenog
ponašanja deteta i neprihvatanja deteta u socijalnoj sredini, jeste autoritaran stil koji
podrazumeva emocionalnu hladnoću roditelja i čvrstu kontrolu u svim situacijama.
Osim toga, u okviru roditeljstva koje je neresponzivno odnosno neefektivno, uočavaju
se određene karakteristike roditelja i dece, pri čemu je veći rizik ukoliko se radi o dečacima
mlađeg uzrasta do deset godina, ili ukoliko takvo ponašanje od strane majke. Neke od
karakteristika deteta su težak temperament, impulsivnost, opozicionalnost, hiperaktivnost,
poremećaj pažnje (Popović-Ćitić : 44-47).
2) Neadekvatno porodično funkcionisanje
U okviru disfunkcionalnosti porodice podrazumevaju se razvod roditelja, porodični konflikti
i porodično nasilje odnosno narušeni porodični odnosi, pri čemu su svi ovi faktori u tesnoj
vezi.
Deca nakon razvoda ili separacije roditelja postaju deca iz „razrušenih porodica“ zbog
čega je moguće da dođe do nastanka i razvoja problema kao što su eksternalizovani problemi,
delinkventno ponašanje, napuštanje škole, poremećaj u ponašanju ili druženje sa
delinkventima. Veća verovatnoća pojave problema kod dece iz ovakvih porodica je ukoliko
su u pitanju dečaci koji su u ranom ili srednjem detinjstvu, ili pak devojčice koje se u
momentu razvoda ili separacije nalaze u periodu adolescencije. Treba imati u vidu i činjenicu
da roditeljski konflikti koji prethode samom činu separacije odnosno razvoda, traju za vreme
tog procesa ili pak slede nakon istog, mnogo su veći problem za dete nego sama razdvojenost
roditelja.
Roditeljski konflikti mogu biti verbalni i fizički. Fiziki konflikti dovode najčešće do
eksternalizovanih problema kod dece, zatim delinkventnog ponašanja, primene ekstremnih
fizičkih napada pa i vršenju homicida. Takođe poznat je pojam relacionog nasilja koji
podrazumeva zapravo ignorisanje osobe, dakle ne izvršava se ni verbalno ni fizičko nasilje ali
se osoba izbegava i nekonstatuje. Fizički konflikt je često praćen verbalnim (Popović-Ćitić :
47-48).
3) Nepovoljna struktura porodice
Kada se analizira koja je to nepovoljna struktura porodice, zapravo se misli na karakteristike
u odnosu na njenu veličinu i roditeljski status.
Nepovoljna veličina porodice podrazumeva njenu brojnost, odnosno postojanje
roditelja i minimum četvoro dece, a da je pri tom nužan faktor niskog socioekonomskog
statusa. Ukoliko je porodica dobrog statusa ovaj faktor ne predstavlja rizik. Takođe je moguće
posmatrati problem iz ugla pola deteta i redosleda rođenja, pa tako nalazimo da je najveći
rizik ukoliko u porodici, pored siromaštva, postoji određen broj samo muške dece, da je ona
smeštena u urbanoj sredini, a posebno ukoliko je roditeljski status takav da je majka
samohrana. Kada je u pitanju samohrana majka, tada najčešće može doći do ispoljavanja
bihejvioralnih problema i nasilnog ponašanja deteta. Rekonstuisana porodica ili ponovni brak
nije protektivni faktor, a spoljašnji resursi kao konpenzacija u porodicama niskog
materijalnog statusa nisu od značaja (Popović-Ćitić : 48-49).
4) Psihopatologija roditelja
Kada se govori o psihopatološkim problemima roditelja, zapravo se misli na bolesti
zavisnosti, depresiju i antisocijalni poremećaj ličnosti pri čemu imamo uticaj sredinskih i
genetskih faktora.
Rađene su studije koje su prikazale zavisnost roditelja od alkohola i opijata usled čega
dolazi dolazi do pojave različitih problema, kod dečaka i devojčica. Ukoliko su roditelji, ili
jedan od njih, zavisni od alkohola, kod dečaka može doći do ispoljavanja posebno poremećaja
u ponašanju a kod devojčica može doći do pojave anksioznosti i depresije. Kod oba pola
takođe je moguć nastanak poremećaja pažnje i hiperaktivnosti ili opoziciono-prkosnog
poremećaja. Eksternalizovani i internalizovani problemi mogu se ispoljiti kod dečaka i
devojčica čiji su roditelji, ili jedan od njih, zavisni od opijata.Veća verovatnoća je u slučaju
zavisnosti oba roditelja ili zavisnosti od strane majke.
Depresija može da bude neurotična i psihotična, pri čemu su postojeće studije
uglavnom ražene na majkama, a rezultati tih studija ukazuju na nastanak poremećaja
ponašanja i emocionalnih problema kod dece.
Antisoijalni poremećaj ličnosti i kriminalitet roditelja zabeležen je kod očeva i smatra
se snažnim i specifičnim rizičnim faktorom razvoja antisocijalnog i nasilnog ponašanja dece
(Popović-Ćitić : 49-51
5) Zlostavljanje i zanemarivanje dece
Zlostavljanje dece se uobičajeno definiše kao seksualno i/ili fizičko maltretiranje dece
od strane osoba koje su po pravilu starije i staraju se o njima, ono podrazumeva fizičke
povrede kao što su modrice, prelomi kostiju, opekotine i slično. Slučajevi seksualnog
zlostavljanja generalno obuhvataju različite oblike povređivanja dece u cilju zadovoljenja
seksualnih potreba.
Zanemarivanje dece, sa druge strane, podrazumeva odvojeno područje maltretiranja
dece ali se može javiti uporedo sa zlostavljanjem. Definiše se kao deficijentnost roditeljske
brige o deci ispod one koja je prihvatljiva u odnosu na aktuelne profesionalne i standarde
zajednice. Obuhvata neuspeh roditelja u obezbeđivanju hrane, odeće, zaštite i medicinske
brige. Seksualno zlostavljanje ostavlja veće posledice ali je manji rizik za kriminalno
ponašanje od fizičkog. Povećan rizik je ukoliko su zanemarivana i zlostavljana deca na
mlađem uzrastu, oba pola, a može doći do nastanka internalizovanih i eksternalizovanih
problema. Na kraju deca takvih roditelja mogu kasnije i sama poslati zlostavljači (Popović-
Ćitić : 51-54).

Vanporodični rizični faktori

Obuhvataju uticaje koji svoje izvoriste imaju u socijalnom okruženju deteta, kao što su škola i
školska sredina, vršnjačke grupe, susedstvo i lokalna zajednica. Delovanje ovih faktora, često
se nadovezuje na individualne i porodične rizične faktore (Popović-Ćitić : 54).
1) Vršnjački rizični faktori
Povezanost između vršnjačkih rizičnih faktora i nasilnog ponašanjase ogleda u dva
međusobno uslovljena fenomena kao što su rano odbacivanje od strane vršnjaka i kasnije
povezivanje sa devijantnim grupama. Agresija koja se javlja kod dece a usmerena je prema
vršnjačkoj grupi, značajno je povezana sa viktimizacijom od strane socijalne grupe i
odbacivanjem agresivnog deteta. Viktimizacija i odbacivanje doprinose etiketiranju deteta i
povećanju rizika za učvršćivanje antisocijalnih obrazaca ponašanja. Posebno je povećan rizik
ukoliko je ovaj faktor u sadejstvu sa porodičnim rizičnim faktorima (Popović-Ćitić : 54-56).
2) Socijalna deprivacija
Generalno obuhvata faktore kao što su individualno siromaštvo, nizak socio-
ekonomski status, nezaposlenost, slabo domaćinstvo i prenatrpani životni uslovi. Nizak
socijalno-ekonomski status i siromaštvo mogu biti u vezi sa ozbiljnim kriminalnim
prestupima, što je podatak dobijen na osnovu različitih studija kakva je na primer
Faringtonova koja govori o tome da je nizak porodični prihod utvrđen na uzrastu deteta od
osam do deset godina, snažan prediktor nasilnih delikata i recidivizma na uzrastu od trideset i
dve godine starosti. Takođe je zabeleženo da se mnogo više krivičnih dela vrši u urbanim
nego u ruralnim sredinama pri čemu su posebno istaknute deprivirane urbane sredine. Kada je
u pitanju siromaštvo, ono može dovesti do bihejvioralnih problema ali onda kada nedostaju
sredstva za zadovoljenje bazičnih potreba ili u kombinaciji sa nedostatkom mogućnosti za
pribavljanje potrebnih resursa. Uticaji socijalne deprivacije na nastanak nasilnog ponašanja
mogu biti posredovani nizom faktora roditeljstva o kojima je bilo reči u odeljku o roditeljskim
veštinama, što je potvrđeno u studiji Dodža i saradnika koji su pratili petsto osamdeset i
petoro dece od predškolskog uzrasta do trećeg razreda osnovne škole (Popović-Ćitić : 56-57).
3) Kolektivna neefikasnost
Predstavlja jednu od mogućnosti objašnjenja povezanosti između socijalno-
demografskih faktora i nasilnog ponašanja. Određuje se kao nesposobnost lokalne zajednice
da uspostavi zajedničke vrednosti i održi efektivnu socijalnu kontrolu. Postoji nekoliko
faktora koji doprinose pojavi ovog fenomena odnosno jačanju institucionalne dezorganizacije
i slabljenju socijalne kontrole, a to su visoka stopa mobilnosti stanovništva a koja čini
nemogućim uspostavljanje jakih veza sa susedsvom i institucijama lokalnog tipa (Popović-
Ćitić : 57-58); a kao drugo ističemo nedostupnost značajnih institucionalnih, servisnih, i
kulturno-obrazovnih ustanova karakterističnih za ruralna područja naše zemlje, te i prisutan
deficit agenasa socijalizacije i inkulturacije mladih.
 4) Izloženost nasilju
Izloženost nasilju u zajednici može biti u obliku direktnog ili indirektnog iskustva ili
pretnje. Naročito dolazi do izražaja u urbanim sredinama, posebno u onim koje odlikuju
socijalne nepovoljnosti. Mladi koji odrastaju u jednom takvom okruženju, izloženost nasilju je
često hronično tokom čitavog razvojnog perioda. Ona može dovesti do pojave
psihopatoloških problema i školskog neuspeha, veće spremnosti da se koriste oblici fizičke
agresije u interakcijama različitog tipa. Kod dečaka se najčešće razvijaju eksternalizovani
problemi na starijem uzrastu, dok su kod devojčica to internalizovani problemi i pojavljuju se
na mlađem uzrastu (Popović-Ćitić : 58-59).
5) Dostupnost vatrenog oružja
Dovodi se u vezu sa nasilnim ponašanjem i vršenje krivičnih dela uz upotrebu oružja.
Dostupnost vatrenog oružja povećava verovatnoću da će deca sklona nasilju biti u mogućnosti
da lako i brzo pribave oružje, koje je danas letalnije nego što je to bilo nekada. Postoji
mogućnost pojave takozvanog „efekta oružja“ kod agresivnih i nedovoljno inhibiranih osoba
koje mogu reagovati sa višim nivoom agresije u prisustvu sredinskog stimulusa (Popović-
Ćitić : 59-60).
6) Medijski prikazi nasilja
Rađen je veliki broj studija koje su ispitivale povezanost između medijskih prikaza
naislja i nasilnog ponašanja. U pitanju su korelacione, laboratorijske, longitudinalne studije i
metaanalize. Korelacione studije ispitivale su broj sati i tip sadržaja koji se prikazuje,
labolatorijske su, nasuprot longitudinalnih, istakle kratkoročne efekte medijskog prikaza
nasilja na ponašanje pojedinca, dok metaanalize govore o umerenoj količini efekta. Takođe,
izlaganjem nasilnom sadržaju u medijima može doći do povećavanja tolerancije na nasilje
kod dece i mladih, pojave straha od viktimizacije ili pak učenja po modelu (Popović-Ćitić :
60-63).
„Slobodno“ društvo i prestupnici na „slobodi“
Nakon izlaganja osnovnih postavki socio-ekološkog modela, a potom kratkog osvrta na
faktore rizika i faktore zaštite, predočićemo naše mišljenje o institucijama od značaja,
njihovoj ulozi i odgovornosti na polju resocijalizacije i/ili reintegracije maloletnika sa
poremećajima u ponašanju, i to u vaninstitucionalnim uslovima.
Na samom početku ovog dela, obrazložio bih dva modaliteta, ili dva tipa „slučaja“ koji su
zastupljeni u „praksi“ maloletničke delinkvencije, te ih ne bi trebalo zaobići u izlaganju na
našu temu.
U pitanju su dva tipa „slučaja“, i to:
a) Dete ili adolescent koji ispoljava poremećaje u ponašanju, ali nije obuhvaćen
institucionalnim oblicima društvenog reagovanja na delinkvenciju dece i omladine.
b) Dete, adolescent/maloletnik (mlađi/stariji) koji ispoljava poremećaje u ponašanji, a
koji je obuhvaćen oblicima institucionalnim oblicima društvenog reagovanja na
delinkvenciju dece i omladine, tj. onaj maloletnik koji je smešten u ustanovu (npr.
Zavod za vaspitanje u Knjaževcu, Vaspitno-popravni dom u Kruševcu itd. ), a koji je
neposredno pred „izlaskom“ iz ustanove, ili je nedavno iz ustanove i otpušten.
 U oba „slučaja“ imamo mladu osobu kojoj predstoje izazovi „realnosti“ društva čiji je
član, te smatramo da je društvo idalje odgovorno i obavezno da odgovori u pogledu
podrške i pomoći populaciji o kojoj govorimo. Izlazak mladih iz institucije vaspitnog
ili kaznenog karaktera, niukom slučaju ne podrazumeva prestanak pozitivnog
delovanja u osamostaljivanju mladih. Takođe, ni činjenica da mlada osoba ispoljava
poremećaje u ponašanju, ali ne u „dovoljnoj“ meri da bude krivično gonjena, ne
abolira našu obavezu da preveniramo strukturiranje antisocijalnih osobina ličnosti i
vrednosnih kriterijuma, te da izbegnemo da kao zajednica direktno ili indirektno
doprinesemo „proizvodnji perspektivnog mladog kriminalca“.
Dakle, činjenica je da pred nama imamo značajan broj mladih sa poremećajima u
ponašanju, no pitanje je : Šta treba činiti? Ko treba činiti? Kada treba činiti?
Posebnu pažnju posvetio bih ulozi postojećih i nepostojećih institucija, a koje smatram
da bi bile od koristi ovim mladim ljudima:
Centar za socijalni rad je ustanova koja u Republici Srbiji, po svojim nadležnostima
pripada resoru Ministarstva za zapošljavenje, boračka i socijalna pitanja
(http://www.minrzs.gov.rs/cir/).
„Centar za socijalni rad može osnovati samo jedinica lokalne samouprave, a zavod za
socijalnu zaštitu i ustanovu za vaspitanje dece i omladine može osnovati samo Republika
Srbija odnosno autonomna pokrajina“(
http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_socijalnoj_zastiti.html)ili (("Sl. glasnik RS", br.
24/2011)).
“Socijalna zaštita onako kako je pradviđena zakonoom Republike Srbije glasi:

„Socijalna zaštita, u smislu ovog zakona, jeste organizovana društvena delatnost od

javnog interesa čiji je cilj pružanje pomoći i osnaživanje za samostalan i produktivan život
u društvu pojedinaca i porodica, kao i sprečavanje nastajanja i otklanjanje posledica
socijalne isključenosti.“ (isto kao prethodni citat)

Korisnici socialne zaštite definisani su sledećim zakonskim aktom, pod rednim brojem
(41.):

Korisnik prava ili usluga socijalne zaštite jeste pojedinac, odnosno porodica koja se
suočava s preprekama u zadovoljavanju potreba, usled čega ne može da dostigne ili da
održi kvalitet života ili koja nema dovoljno sredstava za podmirenje osnovnih životnih
potreba, a ne može da ih ostvari svojim radom, prihodom od imovine ili iz drugih izvora

Dalje:

Maloletno lice (u daljem tekstu: dete) i punoletno lice do navršenih 26 godina života (u daljem
tekstu: mlada osoba, mladi, odnosno omladina) jeste korisnik u smislu stava 1. ovog člana, kada
mu je usled porodičnih i drugih životnih okolnosti, ugroženo zdravlje, bezbednost i razvoj,
odnosno ako je izvesno da bez podrške sistema socijalne zaštite ne može da dostigne optimalni
nivo razvoja, a naročito: 1) ako je bez roditeljskog staranja ili u riziku od gubitka roditeljskog
staranja;
2) ako njegov roditelj, staratelj ili drugo lice koje se o njemu neposredno stara nije u stanju da se
o njemu stara bez podrške sistema socijalne zaštite, usled zdravstvenih razloga, mentalnog
oboljenja, intelektualnih teškoća ili nepovoljnih socio-ekonomskih okolnosti;

3) ako ima smetnje u razvoju (telesne, intelektualne, mentalne, senzorne, govorno-jezičke, socio-
emocionalne, višestruke), a njegove potrebe za negom i materijalnom sigurnošću prevazilaze
mogućnosti porodice;

4) ako je u sukobu sa roditeljima, starateljem i zajednicom i ako svojim ponašanjem ugrožava

sebe i okolinu;

5) ako se suočava s teškoćama zbog zloupotrebe alkohola, droga ili drugih opojnih sredstava;

6) ako postoji opasnost da će postati žrtva ili ako jeste žrtva zlostavljanja, zanemarivanja, nasilja i
eksploatacije, odnosno ako su mu fizičko, psihičko ili emocionalno blagostanje i razvoj ugroženi
delovanjem ili propustima roditelja, staratelja ili druge osobe koja se o njemu neposredno stara;

7) ako je žrtva trgovine ljudima;

Usluge socijalne zaštite od posebnog značaja

Usluge socijalne zaštite pružaju se privremeno, povremeno i kontinuirano, u skladu s potrebama i

najboljim interesom korisnika.

1)Usluge procene i planiranja

Član 43

Usluge procene obuhvataju procenu stanja, potreba, snaga i rizika korisnika i drugih lica
značajnih za korisnika, procenu staratelja, hranitelja i usvojitelja.

2) Dnevne usluge u zajednici

Član 44

Dnevne usluge u zajednici obuhvataju aktivnosti koje podržavaju boravak korisnika u porodici i
neposrednom okruženju.
 3) Usluge podrške za samostalan život

Član 45

Usluge podrške za samostalan život pružaju se pojedincu da bi se njegove mogućnosti za

zadovoljenje osnovnih potreba izjednačile s mogućnostima ostalih članova društva, da bi mu se
poboljšao kvalitet života i da bi mogao da vodi aktivan i samostalan život u društvu.

4) Savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge

Član 46

Savetodavno-terapijske i socijalno-edukativne usluge pružaju se kao vid pomoći pojedincima i

porodicama koje su u krizi, radi unapređivanja porodičnih odnosa, prevazilaženja kriznih situacija
i sticanja veština za samostalan i produktivan život u društvu

5)Usluga smeštaja (član 47) sa posebim značajem smeštanja u hraniteljsku porodicu,

te izbaegavanje negativnih posledica institucionalizacije.

Vrste porodičnog smeštaja

Član 49

Porodični smeštaj obezbeđuje se kao:

1) standardni smeštaj;

2) smeštaj uz intenzivnu ili dodatnu podršku;

3) urgentni smeštaj;

4) povremeni smeštaj;

6) Radni centri

Član 61

Usluge usmerene na unapređivanje radnih sposobnosti, odnosno na radno angažovanje osoba

sa invaliditetom koje su korisnici usluga socijalne zaštite pružaju se u ustanovama socijalne
zaštite i u radnim centrima, u skladu sa zakonom kojim se uređuje profesionalna rehabilitacija i
zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

7) Materijalna pomoć

Ustanove socijalne zaštite od posebnog značaja

Centar za socijalni rad, u skladu sa zakonom(član 121)

1) procenjuje potrebe i snage korisnika i rizike po njega i planira pružanje usluga socijalne zaštite;

2) sprovodi postupke i odlučuje o pravima na materijalna davanja i o korišćenju usluga socijalne

zaštite;

3) preduzima propisane mere, pokreće i učestvuje u sudskim i drugim postupcima;

4) vodi propisane evidencije i stara se o čuvanju dokumentacije korisnika

Centar za porodični smeštaj i usvojenje

Član 131

Centar za porodični smeštaj i usvojenje, u skladu sa ovim zakonom, zakonom koji uređuje
porodične odnose i propisima donetim za njihovo sprovođenje:

1) vrši pripremu, procenu i obuku budućih hranitelja i usvojitelja;

2) pruža podršku hraniteljima odnosno porodicama koje pružaju uslugu porodičnog smeštaja i
usvojiteljima;
3) izveštava centar za socijalni rad o radu hranitelja i funkcionisanju porodica koje pružaju uslugu
porodičnog smeštaja i predlaže mere radi otklanjanja eventualnih propusta;

osvrt na ulogu organa starateljstva definisanu “Zakonom o maloletnim uciniocima krivicnih dele i
krivicno pravnoj zastiti maloletnih lica”

Kako je zakonodavac “odradbama materijalnog krivicnog prava “ regulisao primenu:

1) vaspitnih naloga

“Svrha vaspitnih naloga je da se ne pokreće krivični postupak prema maloletniku ili da se

obustavi postupak, odnosno da se primenom vaspitnog naloga utiče na pravilan razvoj
maloletnika i jačanje njegove lične odgovornosti kako ubuduće ne bi činio krivična dela.

Time je omogućena primena modela vaninstitucionalnog tremana/tretmana u zajednici

akroz elemente restorativne pravde te je, vazna uloga u realizovanju vaspitnih naloga
poverena organu starateljstva, a što vidimo u sledećem:

“Izbor i primenjivanje vaspitnog naloga vrši se u saradnji sa roditeljima, usvojiocem ili

staraocem maloletnika i nadležnim organom starateljstva”.

2) Vaspitne mere

Vaspitne mere su:

1) mere upozorenja i usmeravanja: sudski ukor i posebne obaveze...Mere upozorenja

i usmeravanja izriču se kad je potrebno i dovoljno takvim merama uticati

na ličnost maloletnika i njegovo ponašanje.

Sud može maloletniku izreći obavezu:

1) da se izvini oštećenom;
 2) da u okviru sopstvenih mogućnosti naknadi štetu koju je prouzrokovao;

3) da redovno pohađa školu ili ne izostaje sa posla;

4) da se osposobljava za zanimanje koje odgovara njegovim sposobnostima i

sklonostima;

5) da se, bez naknade, uključi u rad humanitarnih organizacija ili u poslove socijalnog,

lokalnog ili ekološkog sadržaja;

6) da se uključi u određene sportske aktivnosti;

7) da se podvrgne odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti izazvane

upotrebom alkoholnih pića ili opojnih droga;

8) da se uključi u pojedinačni ili grupni tretman u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi

ili

savetovalištu i da postupa po programima rada koji su za njega sačinjeni u tim

ustanovama;

9) da pohađa kurseve za stručno osposobljavanje ili da se priprema i polaže ispite

kojima

se proverava određeno znanje;

10) da ne može da napusti mesto prebivališta ili boravišta, bez saglasnosti suda i
posebnog

odobrenja organa starateljstva.

Nadzor nad izvršenjem posebnih obaveza vrši sud, s tim što o tome može tražiti izveštaj i

mišljenje organa starateljstva.

) 2) mere pojačanog nadzora član 11 (2): pojačan nadzor od strane roditelja, usvojioca ili
staraoca,
pojačan nadzor u drugoj porodici, pojačan nadzor od strane organa starateljstva, pojačan nadzor
uz dnevni

boravak u odgovarajucoj ustanovi.

U članu 15.vidimo sledeće: Meru pojačanog nadzora od strane roditelja, usvojioca ili staraoca
sud će izreći ako su

roditelji, usvojilac, odnosno staralac propustili da vrše potrebnu brigu i nadzor nad maloletnikom,
au

mogućnosti su da ovakvu brigu i nadzor vrše i to se od njih može s osnovom očekivati. ćoj
ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika;

dalje : “ Pri izricanju mere iz stava 1. ovog člana sud će odrediti da organ starateljstva proverava

njeno izvršenje i ukazuje pomoć roditelju, usvojiocu ili staraocu.

Komentar:

Službe socijalne zaštite polaze od stanovišta da je kriminalitet dece

i maloletnika manifestacija smetnji u socijalnom razvoju i
zadovoljavanju njihovih socijalnih potreba (Jugović, A; Žunić, V;
Brkić, M. Navedi clanak)
Ustanova čije su ingerencije tako obuhvatne, a dometi najčešće tako
skučeni, trebala bi biti osnovna karika u lancu institucija koje su
potrebne mladom čoveku u „nevolji“. To ističem upravo zbog činjenice
da je ova ustanova : državotvorna (država je stvorila) te i legitimna;
poseduje zakonom propisanu obavezu prisutvovanja policijskom i
sudskom procesuiranju maloletnih prestupnika; ima pristup
informacijama od značaja za prevenciju i tretman a upravo proistekle iz
prethodne stavke zakonom regulisanog pozivanja centra za socijalni rad
u slučaju privođenja i procesuiranja maloletnika; te obevezu u
realizaciji alternativnih sudskih mera (vaspitni nalozi i vaspitne mere
vaninstitucionalnog karaktera); mogućnost saradnje sa ustanovama za
isvršavanje vaspitnih mera institucionalnog karaktera; te pristup
fondovima za obezbeđivanje materijalne pomoći; uloga u realizaciji
usvajanja i hranitaljstva kada su u pitanju deca bez roditeljskog staranja
ili neadekvatnog roditeljskog staranja (porodično nasilje, bolest
roditelja, deca čiji su roditelji u zatvoru itd.); mogućnost saradnje sa sa
osnovnim i srednjim školama.

Deinstitucionalizacija kao pojam koji je među prvima propagirao (ne i

upotrebio) jeste veliki francuski reformator Žan Žak Ruso, kada je
govorio o „slobodnom razvoju“, u prirodi, u slobodi od skučenih i
opterećujućih uticaja školskog sistema u svom delu „Emil“. Par vekova
kasnije je i Ivan Ivič propagirao geslo „dole škole“, kao borbu protiv
„skrivenog kurikuluma“. Institucije izgleda uvek imaju svoj „rok“
trajanja.
Bilo je navoda da svaku totalitarnu instituciju treba spaliti nakon
određenog perioda, kako bi se oslobodili „dotrajalih i prevaziđenih
metoda“, početak iznova kao „pročišćenje“.
Promašaji društvenog reagovanja jednobrazo i isključivo u obliku
institucionalnog ili vaninstitucionalnog tretmana na neselektivnoj
populaciji mladih prestupnika, doveli su nas do zaključka da oba
modela brige i tretmana imaju svoje pozitivne efekte samo ako se
primene na pravilno odabranoj ciljnoj populaciji i pravovremeno.
Tome je značajno doprinela i transformacija krivično-pravnog sistema,
i njegovo okretanje ka modelima restorativne pravde.
Deinstitucionalizacija u domenu socijalne zaštite predstavlja
obustavljanje, redukovanje broja mladih predviđenih za stacionarno
zbrinjavanje (Jugović, A: 660-663).To je potpuno razumljivo, jer je u
nadležnosti organa starateljstva upućivanje vaspitnu ustanovu
maloletnika, u slučaju da on nije krivično gonjen, ili da nije krivično
odgovoran. Treća mogućnost koja je takođe u nadležnosti organa
starateljstva je smeštaj deteta u dom za decu bez roditeljskog staranja.
U svakoj od navedenih mogućnosti, kada su u pitanju deca sa
poremećajima u ponašanju, ili daca u visokom riziku da razviju
poremećaje u ponašanju, potrebno je primeniti manje restriktivne
oblike zbrinjavanja a to znači omogućiti detetu boravak u zajednici
zbog blagotvornosti uticaja „zdravog socijalnog konteksta“.
To je posebno važno i zbog izbegavanja „negativne zavodske životne
situacije“, a koju karakteriše značajna „koncentracija negativnog“, te
tada institucija kao formalna umesto da postane agens resocijalizacije,
neformalno postaje faktor kriminalizacije ( Ilić, Z : 54-60).
Fenomen „institucionalizacije“ je jedan od negativnih efekata
dugotrajnog boravka u ustanovama koje su po svojim osobinama malo
ili nimalo otvorene ka zajednici ( a zajednica je također
nezainteresovana za potrebe onih koje je izolovala) a koji se
manifestuje u „preteranoj adaptaciji“ na uslove izolacije unutar
„zidova“ same ustanove. Ustanova ne bi smela da postane zamena za
porodicu, prijatelje, radno angažovanje, sklapanje braka i reprodukciju,
dalje obrazovanje i usavršavanje, a posebno ne bismo smeli da
dozvolimo da ono što se „odbrojalo“ (žargonski, vreme provedeno u
zatvoru) prihvati kao opravdanje za recidiv-odustajanje od borbe za
emancipaciju legitimnim sredstvima. On je posebno važan kada većina
ustanove za izvršenje vaspitnih mera ili kazne maloletničkog zatvora, a
zbog „utvrđene sudske prakse“ da se nerado primenjuje institut
uslovnog otpusta, biva u obavezi da zadrži štićenika uprkos
zadovoljavanju normativa resocijalizacije sa psihološko-pedagoške, i
specijalno-preventivnih normativa (da ne ponovi krivično delo) sa
krivično-pravne strane.
Tu uloga organa starateljstva postaje itekako vidljiva jer je upravo u
njegovoj nadležnosti davanje mišljenja pred sudom, a po nalogu za
obustavu vaspitne mere upućenom od strane službe za tretman matične
ustanove. Krivično pravna regulativa to i omogućava , što vidimo u
sledećem:
Uslovni otpust kod upućivanja u vaspitnu ustanovu i vaspitno-
popravni dom
Član 22.
Maloletnika koji je u vaspitnoj ustanovi ili u vaspitno-popravnom domu
proveo najmanje šest
meseci sud može uslovno otpustiti iz zavoda odnosno ustanove, ako se
na osnovu uspeha postignutog u
vaspitanju može osnovano očekivati da on neće ubuduće vršiti krivična
dela i da će se u sredini u kojoj bude
živeo dobro vladati.
Smeštaj u instituciju je opravdan kada stepen poremećaja prevazilazi
kapacitete tretiranja u zajednici (npr. kada mera pojačanog nadzora ne
daje rezultate ili kada smeštaj deteta u drugoj porodici ne protiče u
najboljem redu), ili kada su upravo ti nepovoljni porodični uslovi jedan
od glavnih izvora poremećaja u ponašanju.
Zakon nalaže sledeće :
1)Upućivanje u vaspitnu ustanovu
Član 20.
Sud će izreći meru upućivanja u vaspitnu ustanovu kada maloletnika
treba izdvojiti iz
dotadašnje sredine i obezbediti mu pomoć i stalni nadzor od strane
stručnih lica.
2) Upućivanje u vaspitno-popravni dom
 Član 21.
Sud će izreći meru upućivanja u vaspitno-popravni dom maloletniku
prema kome, pored
izdvajanja iz dotadašnje sredine, treba primeniti pojačane mere nadzora
i posebne stručne programe
vaspitavanja.
3) Uslovni otpust kod kazne maloletničkog zatvora
Član 32.
Lice kome je izrečena kazna maloletničkog zatvora sud može uslovno
otpustiti ako je
izdržalo trećinu izrečene kazne, ali ne pre nego što je proteklo šest
meseci, ako se na osnovu postignutog
uspeha izvršenja može opravdano očekivati da će se na slobodi dobro
ponašati i da neće vršiti krivična dela.
Uz uslovni otpust sud može da odredi i neku od mera pojačanog
nadzora uz mogućnost primenjivanja jedne
ili više odgovarajućih posebnih obaveza iz člana 14. ovog zakona.

Pogledi mladih na centar za socijalni rad

Kada sagledamo mogućnosti delovanja u pravcu prevencije/tretmana/reintegracije, centar za

socijalni rad bi trebalo da izvršava integrativnu funkciju u koordinaciji relevantnih institucija
vladinog i nevladinog sektora, jer svako rešenje koje nije teneljeno na holističkom pristupu
problemu, doprinosi „svaljivanju celokupnog tereta na: a) jednu instituciju i b)jednu struku“.
To bi u praksi značilo stvaranje međusektorske saradnje između obrazovnih, zdravstvenih,
vaspitnih, penalnih, privrednih ustanova i nevladinih organizacija, te da u svakom domenu
postoje adekvatni kapaciteti za angažman, prihvat, prijem i usmeravanje novopridošle
„mladeži u nevolji“.

Yakonom je predviđeno “umrežavanje”, te to i vidimo u sledećem:

Međusektorske usluge

Član 58
Zavisno od potreba korisnika, usluge socijalne zaštite mogu se pružati istovremeno i
kombinovano s uslugama koje pružaju obrazovne, zdravstvene i druge ustanove (u daljem tekstu:
međusektorske usluge).

Usklađeno pružanje međusektorskih usluga obezbeđuje se zaključivanjem protokola o saradnji.

Kada je u pitanju „struka „ podzakonskim aktom je takođe predvideon timski pristup (Правилник
о стручним пословима у

социјалној заштити

Правилник је објављен у "Службеном гласнику РС", бр.

1/2012 од 11.1.2012. гodine)

Основни стручни послови

Члан 4.

Основни стручни послови социјалне заштите, у зависности од делатности пружаоца

услуге, обухватају информисање, процену, планирање, посредовање и заступање у

остваривању права и коришћењу услуга, саветодавно усмеравање, активацију, социо-

едукативне активности, спровођење мера заштите корисника и праћење ефеката

предузетих

услуга и мера у непосредном раду са корисником.

Услови за обављање основних стручних послова

Члан 5.

Основне стручне послове социјалне заштите, у зависности од карактеристика и потреба

корисничке групе, обављају стручни радници: социјални радник, психолог, педагог,

андрагог, дефектолог и специјални педагог, који имају лиценцу за обављање основних

послова у социјалној заштити, у складу са законом којим се уређује социјална заштита.

Kao i :

Специјализовани послови

Члан 6.

Специјализовани послови социјалне заштите обухватају индивидуално и групно

саветовање и породичну терапију, медијацију, спровођење акредитованих програма

интензивних услуга подршке породици, акредитованих социо-едукативних програма и

акредитованих програма третмана.

Услови за обављање специјализованих послова

Члан 7.

Специјализоване послове социјалне заштите, у зависности од карактеристика и потреба

корисничке групе, обављају стручни радници: социјални радник, психолог, педагог,

андрагог, дефектолог и специјални педагог, који су стекли посебна знања и вештине и

лиценцу за обављање конкретног специјализованог посла, у складу са законом којим се

уређује социјална заштита.

Супервизијски послови

Члан 8.

Супревизијом се обезбеђује професионална подршка и учење стручним радницима на

основним и специјализованим пословима у социјалној заштити, како би реализовали

стручне задатке, унапредили квалитет услуга за кориснике и развили знања, компетенције

и

могућности да преузму одговорност за сопствену праксу.

Услови за обављање супервизијских послова

Члан 9.

Послове супервизије обављају стручни радници из члана 5. овог правилника, који су

стекли посебна знања и вештине за обављање послова супервизије и имају лиценцу за

обављање тих послова, у складу са законом којим се уређује социјална заштита

1) Ustanove privatnog ili nevladinog sektora kao „kooperanti“ „državnih“

institucija, , u veoma sličnoj ulozi poznati su Americi još u drugoj polovini
devetnaestog veka, kada je i pretila opasnost da privatni sektor preuzme od države
brigu o vaspitanju i obrazovanju mladih sa poremećajima u ponašanju (Ilić, Z:
Resocijalnizacija mladih prestupnika, 7- 15). Nakon toga je država preuzela
superviziju ili kontrolu nad „malim privatnim domovima“, koji su mahom ličili na
porodice, i po međusobnim odnosima štićenika i odraslih, i po uslovima u kojima
us živeli.
Predlažemo podsticanje i jačanje uverenja posredstvom obrazovanja budućih
stručnjaka na fakultetima, kao i posvećivanje prostora na seminarima i kongresima
upravo temi vaninstitucionalnog delovanja ( kao postinstitucionalnog ili
preinstitucionalnog tretmana mladih sa poremećajima u ponašanju).
To bi značilo stimulisanje zainteresovanih pojedinaca ili grupa (udruženja )
finansijskim sredstvima za opremanje prostora i tehničkih potrebština za prihvat u
punom smislu reči: obezbeđen smeštaj, hrana, tretman, plantaže i ekonomije za
rad, zaštitne radionice –težnja ka formiranju održivih i samostalnih terapeutskih
zajednica (nalik Makarenkovim kolonijama koje počivaju na snažnom
kolektivnom identitetu i proizvodnom radu a pripadaju socijalno pedagoškom
sistemu, ili pak individualno-pedagoškom sistemu- ali obe mimo krivično-pravnog
sistema, kao alternativa smeštanju u kaznionice, ili pak kao „kuća na pola puta“
nakon otupštanja iz ustanove); te u formi dnevnih boravaka; formiranje
mobilnih/terenskih timova za pomoć mladima u njihovim porodicama (nalik
kućnom lečenju psihijatrijskih bolesnika kao jednom od modela sektorske
psihijatrije); stipendiranje usavršavanja zainteresovanih mladih stručnjaka sa
obevezom da u određenom periodu rade u oblasti vaninstitucionalnog tretmana;
olakšati konstituisanje takvih centara adekvatnom zakonskom regulativom;
2) Podsticanje privrednika, poljoprivrednih gazdinstava da zapošljavaju mlade sa
poremećajima u ponašanju, posebno one koji izašli iz institucije a kojima
porodični uslovi omogućavaju dobar postinstiucionalni prihvat.
3) Prilagođavanje zakonskih odredbi u pravcu omogućavanja pristupa
specijalizovanim institucijama tj. njihovih ekspertskih timova (privatnih ustanova
za prihvat i tretman, savetovališta, sigurne kuće, udruženja defektologa u nekoj
lokalnoj zajednici, itd.) da punopravno participiraju u preuzimanju „slučajeva“ kao
koalicioni partneri centra za socijalni rad ili koalicioni partneri psihijatrijske
ustanove (gde će se u saradnji sa psihijatrom realizovati tretman), kao i partneri
već napomenutih vaspitnih i vaspitno-popravnih institucija.
4) Pokretanje gradjanskih inicijativa i njihovo organizovanje u cilju aktivnog
menjanja socijalnog konteksta na lokalnom nivou ( kao što je u našem narodu
poznato da „gasterbajteri iz bogatog sela grade crkve po „zalasku“ radne karijere,
potrebno je nalik tome oformiti i nekoliko stambenih jedinica za
postinstitucionalni prihvat mladih, i angažovati stručni kadar da tim kolektivom
rukovodi).
Moram priznati da sam protivnik „inertnosti“ formalnog birokratskog kolektivnog
duha, te da smatram da bez radikalnih , odlučnih i na stručnim i ličnim
kompetencijama pojedinaca entuzijasta, zasnovanih „projekata“ u domenu
vaninstitucionalnog tretmana, neće biti pomaka.
 Literatura
1) Popović-Ćitić, B. (2005). Prevencija fokusirana na rizične i protektivne faktore kao
savremeni pristup prevenciji prestupništva mladih. Socijalna misao, 12 (1), 31, 34-37.
2) Popović-Ćitić, B. (2008). Prevencija nasilnog ponašanja učenika u školskoj sredini.
Doktorska disertacija. Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju,
Univerzitet u Beogradu. (str.32-42, 44-63).
3) Popović-Ćitić, B., Žunić-Pavlović, V. (2005). Prevencija prestupništva dece i
omladine. Beograd: Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, Pedagoško
društvo Srbije. (str. 28).
4) Ilić, Zoran, (2000). Resocijalizacija mladih prestupnika. Beograd: Defektološki
fakultet.
5) Stakić, Đurađ,(1991). Metodika rada sa maloletnim delinkventima. Gornji Milanovac:
Dečje novine.
6) Žunić- Pavlović, V., Popović-Ćitić, B., Pavlović, M. (2010). Programi prevencije
poremećaja ponašanja u školi. Beograd: Fakultet za specijalnu edukaciju i
rehabilitaciju, Univerzitet u Beogradu. (str. 24).
7) http://www.udruzenje-defektologa.ba/phocadownload/okrugli_sto/02%20Utjecaj
%20teorije%20Ekologija%20ljudskog%20razvoja%20na%20sistem%20rane
%20intervencije.pdf pristupano septembra 2014.
8) Правилник о стручним пословима у социјалној заштити
Правилник је објављен у "Службеном гласнику РС", бр.1/2012 од 11.1.2012.
године.
9)ZAKON
O SOCIJALNOJ ZAŠTITI
("Sl. glasnik RS", br. 24/2011)
9) Zakon o posredovanju (Sl. Glasnik RS. Br. 18/2005)