Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Одсек за педагогију

ДИПЛОМСКИ РАД
ДЕВИЈАНТНО ПОНАШАЊЕ УЧЕНИКА И МЕРЕ
ПРЕВЕНЦИЈЕ

Ментор: Студент:
Проф. др Оливера Гајић Joвана Јованић, 080026/2013.

Нови Сад, 2018.

 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Садржај

Увод.................................................................................................................................................2
1. ТЕРМИНОЛОШКА ОБЈАШЊЕЊА ОСНОВНИХ ПОЈМОВА............................................3
1.1. Хуманизам као филозофско – теоријска концепција......................................................4
1.2. Приказ значајних истраживања.........................................................................................5
2. Девијантно понашање...............................................................................................................9
2.1. Појмовно одређење девијантности.................................................................................11
2.2. Теорије девијантности......................................................................................................12
2.3. Девијантно понашање и друштвене норме....................................................................17
2.4. Најчешћи облици девијантног понашања код младих..................................................18
3. Улога породице у спречавању настајања девијантних облика понашања........................22
4.Фактори социјалног развоја и мере превенције у школској средини..................................24
4.1. Значај превенције.............................................................................................................25
4.2. Фактори ризика у школској средини..............................................................................27
4.3. Превенција поремећаја понашања у школи..................................................................28
4.3.1. Позитивно социјално везивање као протективни фактор......................................29
4.3.2. Стратегија за повећање нивоа социјалне повезаности младих са школом..........31
4.3.3. Ефективни програми превенције у школској средини...........................................35
Закључак.......................................................................................................................................40
Литература....................................................................................................................................41

1
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Увод

Предмет овог дипломског рада представља проучавање девијантног понашања

ученика, његов настанак, развојне могућности и мере превенције. Као основни циљ,
навела бих сагледавање фактора који утичу на настанак непожељних облика понашања,
као и могућности њиховог сузбијања и редуковања. Појава девијантног понашања у
почетном јављању може бити безазлена, а касније израсти у озбиљне друштвене
проблеме. Из тог разлога неопходно је систематско деловање свих чиниоца који могу
утицати на спречавање или смањивање девијантних облика понашања. Такође је важно
познавање стратегија, проверених метода и средстава у пракси.

Девијантност је тема која је захватила разне науке као што су: педагогија, психологија,
социологија, биологија... Свака наука има посебно гледиште на девијатност, као и своје
теорије везане за девијантно понашање и свака теорија је на свој начин тачна, што значи
да девијантност није последица само једног фактора који утиче на човеково понашање.

Девијантност углавном означава нешто негативно, и најчешће се помиње у том контексту.

Међутим, девијантност може бити и позитивна, може да доведе до напретка неких облика
понашања или обичаја ка бољем. Неки облици девијантности могу да служе као
упозорење на друштвене проблеме и потребу промене у одређеном друштву. Такав
пример имамо и у нашој земљи. Своје незадовољство људи исказују бројним
девијацијама, које својим развојем доводе до бројних последица. У овом раду посебну
пажњу посвећујем превенцији у оквиру школске средине, где млади проводе већину свог
времена, и у ком наставници са осталим стручним лицима могу да умање пропусте
родитеља. Такође, у раду ће се говорити и о истраживањима везаним за нашу земљу, а
која се односе на девијантне облике понашања.

2
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

1. ТЕРМИНОЛОШКА ОБЈАШЊЕЊА ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

1. Понашање представља активан однос према околини. Док је понашање животиња

прилагођавање околини, човеково понашање је и прилагођавање, али и мењање
околине, подешавање околине према властитим потребама. Некада се под
понашањем мислило само на спољашње, видљиво понашање. Данас се сматра да је
понашање и говор, а затим и мишљење и емоционално доживљавање. (тзв
унутрашње понашање), ( Поткоњак, Пијановић, 1996).

2. Девијација – (lat. deviatio - скретање с пута, одступање) је одступање неке особине

од утврђеног стандарда. Девијација означава колико интелектуални потенцијал
појединца одступа од просека (Поткоњак, Пијановић, 1996).

3. Девијација у понашању означава промене у понашању деце и омладине изазване

спољашњим или унутрашњим факторима, или њиховом интеракцијом (понашање
условљено болешћу, неповољним васпитним утицајима и емоционалним
проблемима (Поткоњак, Пијановић, 1996).

4. Ученик је назив за полазника основне и средње школе, док се на вишем и високом

ступњу школовања употребљава назив студент. У образовању одраслих се користи
назив полазник, а у дописном школовању адресат (Поткоњак, Шимлеша, 1989).

5. Мере превенције (lat. praevenire - спречити ) представљају скуп педагошких,

психолошких, социјалних и здравствених мера и активности којима се ефикасно
делује на спречавање сметњи у развоју, или на ублажавање деловања њихових
последица на личност и њену активност (Поткоњак, Пијановић, 1996).

6.

3
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

1.1. Хуманизам као филозофско – теоријска концепција

Хуманизам има корене у цивилизацији човека и потиче од кинеског мислиоца

Конфучија и мислилаца античке Грчке и Рима. У деветнаестом веку, хуманизам се јавио
као протест против дехуманизоване индустријске револуције, његови облици сусрећу се и
у 20. веку против дехуманизоване науке и бихејвиористичке психологије (Милутиновић,
2008).

Прво схватање хуманистичке психологије сматра да не представља посебну школу,

поготово не ону која би требало да измири присутне психолошке школе. Ово схватање
чини нова и општа методолошка орјентација, која се залаже за обнову одбачених
психолошких метода, као и за увођење нових метода, чији би предмет истраживања била
личност у одређеним и конкретним ситуацијама, не у апстрактним и непостојећим
процесима. Друго схватање одређује хуманистичку психологију као посебну школу која
се јавља као “трећа” сила у психологији. Маслов се сматра њеним оснивачем, њени
основни појмови су били развијени у гешталт-психологији, у оквиру неоанализе, и у
учењима и техникама групне психотерапије (Крстић, 1988).

За област педагогије хуманистичка епоха представља критичку негацију основа на којима

је изграђен средњовековни – црквени смисао васпитања и образовања, као битан циљ
васпитања истакнут је антички појам хармонијски развијене личности. Педагози који су
заступали хуманизам, указују на неопходност систематског физичко-здравственог јачања
деце, благог односа према њима, поштовање њихове личности и њихових индивидуалних
особености. У њиховим радовима може се видети да теже дубљој измени садржаја, као и
метода васпитно-образовног рада. Залагали су се за проширење средњовековних
наставних дисциплина новим предметима (литературом, историјом, географијом...), с тим
да градиво свих предмета буде интерпретирано са мало више живота, да ученици активно
усвајају знања, да се оспособе да расуђују о знању које стичу , као и да чињенице до којих
дођу праксом (непосредним посматрањем и проучавањем природе), могу да упореде са
оним из књига (Поткоњак и Шимлеша, 1989). Хуманисти су сматрали да средина за учење

4
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

може имати значајну улогу у достизању самоактуализације, јер својим утицајима убрзава
или инхибира развој идентитета ученика. Због тога је важно створити услове који ће
омогућити појединцу да осети сопствени значај, изградњу аутономије, као и да се развију
добри односи са окружењем (Милутиновић, 2008).

1.2. Приказ значајних истраживања

Ољача, Динић и Соколовска (2015) испитивали су како ставови према насилном

понашању утичу на насилно понашање ученика средњих школа. Циљ овог истраживања
представља управо испитивање ефекaта ставова према насиљу на различите форме
насилног понашања ученика средњих школа. Приликом испитивања овог односа,
тестирани су ефекти пола и агресивности. Узорак је чинило 643 ученика средњих школа
из урбане средине (61,7% мушког пола) при чему је 33% похађало други разред, 31,1%
трећи разред, а 35,9% је похађало четврти разред (где нису забележене полне разлике у
односу на разред). Узорак је обухватио три гимназије и пет средњих стручних школа
(економска, машинска, електро-техничка, техничка и медицинска). Резултати
истраживања показују да код младића позитивни ставови према насиљу имају значајан
ефекат на директне облике насиља – физичко и вербално насиље, али да ли ће се насиље
испољити као физичко, зависи од нивоа агресивности. Младићи који више подржавају
насиљe имају израженију особину агресивности, пре ће бити склони физичком насиљу.
Насупрот њима, младићи који имају подржавајући став према насиљу, али не и изражен
агресивни потенцијал, мање ће бити склони физичком насиљу. Вербалном насиљу су
више склони младићи који имају позитивнији став према насиљу, али овај однос не зависи
од изражености агресивности. Основни резултат овог истраживања указује на то да однос
подржавајућих ставова о насиљу и насилног понашања није једнозначан и да зависи како
од саме форме насилног понашања, тако и од предиспозиције за насилно понашање, тј. од
особине агресивности.

5
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Жунић-Павловић и Поповић-Ћитић (2005) су у оквиру Дефектолошког факултета

у Београду и Министарства за науку и заштиту животне средине Републике Србије
спровеле пројекат под називом „Феноменологија сметњи и поремећаја у развоју“.
Присуство фактора ризика у оквиру школске средине (као једног од елемената
микросистема који има најнепосреднији утицај на обликовање социјалног понашања
младих и на њихов социјални развој), процењено је на основу резултата истражавања која
представља само део овог пројекта. Основни циљеви истраживања били су утврђивање
преваленције и облика испољавања поремећаја понашања код деце млађег школског
узраста и утврђивање карактеристика социјалног развоја деце млађег школског узраста.
Истраживање је рализовано школске 2002-2003. Године у пет београдских основних
школа, а узорак је чинило 1334 ученика другог, трећег и четвртог разреда. У истраживању
је примењен инструмент, посебно креиран за ту прилику, Дијагностички протокол за
испитивање сметњи у развоју деце млађег школског узраста. Приказаћемо резултате
истраживања који се односе на антисоцијално понашање, школски успех и посвећеност
школи и школским обавезама. Постојање антисоцијалног понашања у школи испитано је
ппреко следећих индикатора: понашање ученика на часу, однос према другим ученицима,
повезивање са делинквентним вршњацима, агресивно понашање и однос према
наставнику. Када је у питању понашање ученика на часу, резултати говоре да су
наставници позитивно оценили понашање више од 2/3 ученика (73%). Највећи број
ученика постигао је одличан школски успех (72,3%), односно врло добар школски успех
(19,5%), док је добар успех постигло (3,7%) ученика, 0,2% ученика је постигло довољан
општи успех. А свега је 0,2% ученика понављало. Индикатори којима су процењени
фактори посвећености школи и школским обавезама су били: изостајање из школе,
сарадња родитеља са школом и промена школе. 94% ученика не изостају из школе, код 3%
ученика је постојао велики број оправданих изостанака, док 1% често касни у школу, а
0,1% има велики број неоправданих изостанака. Према проценама наставника, сарадња са
родитељима је осредња, (30%), са 5% је слаба, а у највећем броју случајева (65%) су
сарадњу са родитељима оценили као добру. Приказани резултати показују да су поменути
ризични фактори просутни у популацији ученика млађег школског узраста. Као главни
смер превентивног деловања у школској средини аутори издвајају унапређивање
позитивног социјалног везивања и разматрају три основна протективна процеса који чине

6
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

суштинске елементе тог везивања (пружање могућности, признавање постигнућа и

овладавање вештинама).
У нашој социјалној и васпитној делатности могуће је запазити да је акценат на
решавању већ насталих проблема. У условима урбанизоване средине дате су могућности
за све интензивнији пораст различитих поремећаја и одступања од социјалних и моралних
норми. Истраживања Института за криминолошка и социолошка истраживања у Београду
доводе до закључка да величина градова игра одређену улогу и на одређени начин
условљава преступничко понашање младих. Савремен начин живота условљава разне
менталне болести, напетост, бројне конфликте што доводи и до преступничког понашања.
Они такође сматрају да школа своју активност троши само на плану образовања, где се
запоставља вапитање моралних, радних, и других позитивних својстава личности. Иако
сматрају да образовни процес садржи пуно васпитног у себи , недовољан је сам по себи
без ширег и систематског васпитног деловања како би обезбедио пун развој друштвено-
моралних квалитета личности. Недостатак оваквих квалитета најчешћи је разлог
преступничког и асоцијалног понашања. Пропусти које се догађају у школи стварају
добре услове за бројне негативне утицаје и девијације у понашању деце. Низак ниво
васпитаности ученика испољава се у непожељним облицима негативног понашања, који
одступају од захтева породице, школе и друштва (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић,
2005).

Б. Бајић сматра да је слабост свих школа у томе што се на девијантно понашање гледа
једнострано, најчешће као кршење школских правила, па се такви проблеми решавају
такође на једностран начин. Најчешће је то искључивање, кажњавање ученика и захтев да
се ученик премести у специјалну васпитну установу (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић,
2005).

Новија истраживања, која је обавила школски педагог Вера Алексић у школи на

Новом Београду, показују да неусклађене породице доводе до развијања девијантних
облика понашања код деце. Испитивање је извршила на узорку од 250 ученика седмог и
осмог разреда основне школе „Јосип Броз Тито“. Резултати до којих је дошла говоре о

7
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

томе да односи у породици нису били усклађени и да је недостала емоционална веза међу
члановима (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

М. Петровић и Д. Радовановић, сарадници института за криминолошка истраживања у

Београду, међу чиниоцима који утичу на бежање од куће и школе наводе следеће (Жунић-
Павловић, Поповић-Ћитић, 2005):

1.Односи малолетника и мајке

2. Географска и социокултурна мобилност малолетника
3. Интензитет мењања школе
4. Став према институционалним вредностима
5. Ниво успешности школовања
6. Припадност пожељним или непожељним групама
7. Учешће малолетника у кућним пословима

Међу 30 социопсихолошких варијабли наводе четири који се поуздано могу означити

као чиниоци бежања од школе (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005):

1. Став према школи и раду

2. Социјална неадаптираност
3. Школски успех
4. Институционална неадаптираност, тј. Неспремност прихватања норми

Сарадник наведеног института О. Матић у свом магистарском раду о испитивању

личности малолетних деликвената износи податке који указују на неке личне особине
младих који испољавају екстремно девијантно понашање у односу на моралне норме
друштвене средине. Овде спадају црте личности као што су: сугестибилност, одсуство
социјалних вредности, емоционална незрелост, десктруктивност и агресивност,
недостатак одговорности, негативан став према обавезама које намећу родитељи,
егоцентричност, негативан став према послу, школи и осталим радним обавезама (Жунић-
Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

8
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Р. Пеашиновић је у својој истраживачкој студији такође говорила о једностраном

прилажењу и процењивању понашања ученика у нашим школама. Није се задржала на
томе да укаже само шта је проблем, већ је понудила и одређена решења. Конструисала је
скалу процене која је обухвалатала више моралних облика понашања, а не само
марљивост и дисциплинованост, које се уважавају у школској пракси. Скала под називом
„Процени себе и друге “ која садржи дванаест облика моралног понашања, пружа
могућности да се објективније, садржајније и стимулативније оцењује морално понашање
ученика (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

А. Радојковић је у свом раду желео да утврди које облике спречавања непожељног

понашања наставници користе у раду са ученицима. Резултати до којих је дошао показују
да 74% наставника користи казну као средство, а 26% наставника се служи
стимулативним средствима. Аутор истиче и упозорава наставнике да буду свесни своје
педагошке и психолошке функције у школи, јер су они ти који учествују у играђивању
личности сваког ученика. Постоје и облици понашања који не ремете рад на часу, као што
су стидљивост, плашљивост, повученост, расејаност, који указују на неке емоционалне
конфликте и тешкоће (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

2. Девијантно понашање
Девијатност обухвата свако понашање које одступа од норми и вредности,
прихваћених у некој друштвеној средини, друштвеној скупини или друштву као целини
(Хараламбос, 1989).

Оно је дефинисано у односу на друштвене норме, а не у односу на структуру личности.

Постоји велики број различитих одступања од друштвено дозвољеног понашања, почев од
изолације појединца, повучености, до веома опасних, као што је угрожавање живота
других људи. Да би девијантно понашање изазвало друштвену реакцију, потребно је да
буде видљиво припадницима групе или заједнице. У неким случајевима заједница може

9
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

бити потпуно незаинтресована и пасивна, а у другим случајевима може применити

репресију, зависно од тога на шта утиче девијација и какав се значај томе даје.

Због начина живота у савременом друштву, родитељи нису у стању да бригу око
социјализације деце потпуно преузму на себе. Једни родитељи немају довољно времена,
други немају довољно знања, а неки родитељи немају потребан ауторитет над својом
децом. Из тих разлога, а и многих других чиниоца који утичу, васпитно запуштена деца
представљају запажену категорију са социјалним и моралним проблемима. Она често
потичу из сиромашних и растављених породица, али такође и из имућних породица.
Постоје модерни облици васпитне запуштености, односно девијација у понашању. Ако се
на време не реагује, могу оставити веће последице на младог човека, као што су:
 Наркоманија
 Проституција
 Беспослићење
 Скитња
 Крађа
 Алкохолизам
 Силеџијство
 Остало

Степен васпитне запуштености није последица само негативних утицаја, него и

недостатка васпитних утицаја школе, као и других чиниоца који су такође од великог
значаја за правилан развој детета. У најразвијенијој васпитној запуштености манифестује
се малолетничка деликвенција. Различити облици социјалних, емоционалних и моралних
девијација успешно се могу спречити једино систематским васпитањем. Што се тиче улоге
наставника у спречавању нежељених облика понашања, сматра се да наставник успешно
може да реши и образовне и васпитне проблеме, посебно у сарадњи са осталим
стручњацима. Осим тога, потребна му је блиска сарадња са родитељима. Проблем који се
јавља јесте што у нашим школама не постоје разрађени јединствени критеријуми за
утврђивање и евидентирање различитих облика понашања, и не примењује се систем
благовременог систематског и организованог васпитног утицаја у школама. Савремене

10
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

реформе система васпитања и образовања у нашој земљи обухватају управо такве обавезе
и задатке. Деца која заостају у учењу, често свој неуспех желе да компензују бежањем од
куће и школе, као и другим облицима антисоцијалног понашања. Уколико је школа
интезивно укључена у рад са ученицима код којих су се појавили неки облици девијантног
понашања, последице се могу смањити или отклонити на много лакши начин, уз мање
утрошеног времена.
Конфликти који се јављају између школске средине и ученика захтевају и педагошку
интервенцију. Међутим, у нашим школама је приметно да многи наставници желе да реше
проблем на што бржи начин, примењујући најстрожије казне, без дубље анализе узрока
нечијег понашања.

Наставници који не желе да буду само предавачи, већ и васпитачи ученика не узимају у
обзир само квантитаивне показатеље успеха ученика. Добар наставник, а посебно
разредни старешина жели да упозна ученика, услове у којима живи ученик, као и
проблеме на које наилази у свом раду. Под таквим условима, педагошка функција постаје
сложенија и подразумева дубљи увид у сваког ученика, као и познавање педагошке
социологије, педагогије, психологије и филозофије васпитања, како би стекао ширу слику
и могао да примени адекватне облике и методе рада. Међутим, истраживања рађена код
нас показују да наставници не познају добро своје ученике.

Различити облици непожељног понашања које ученик испољава у свом развоју, посебно у
основној школи, захтева од наставника да има разрађену методику моралног васпитања,
као и методику васпитног рада уопште. Једино на тај начин могуће је водити стручну и
систематску бригу о формирању свих неопходних компонената личности код ученика.
Посебно место у методикама и програмима има методика самоваспитања, која је од
великог значаја за правилан развој личности ученика. Школска пракса нам показује да се
без ученикове активности у сопственом развоју, веома тешко и споро може утицати на
мењање његових ставова, особина, убеђења и понашања.

11
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

2.1. Појмовно одређење девијантности

Реч „девијација“ потиче од латинске речи deviation, што значи одступање од

уобичајене путање или скретање неког тела са своје путање или правца. Девијантност је
друштвена појава која је одувек била присутна. Не постоји друштво које не познаје
девијантност. Она је релативна, не постоји апсолутни начин да се опише девијантни чин.
Девијантност се може дефинисати у односу на неки одређени стандард, а ниједан
стандард не може бити фиксни или апсолутни. Као таква, девијантност варира од времена
до времена или од места до места. (Хараламбос, 1989).

Процесом социјализације већина људи је усвојила друштвене норме, тако да поштују

правила по навици. Људи се рађају са различитим способностима, изложени су разним
социјалним утицајима, свакодневно су у интеракцији са великим бројем различитих људи,
тако да је немогуће у потпуности остварити „здраво“ друштво. Теорија учења објашњава
најчешће уроке девијантности. Нека социјална средина може да охрабрује криминалне
активности, док друга неће то чинити. Тако да се већина девијантног понашања учи
првобитно у групама вршњака. Масовни медији данас све чешће емитују и говоре о
девијантним делима, док запостављају указивање на узроке и начине спречавања
девијантног понашања.

Репресија и превенција су два облика друштвеног реаговања на девијантно понашање, при

чему се превенција односи на спречавање, а репресија на његово сузбијање. Обе су од
великог значаја за друштво, јер уколико се девијантно понашање не сузбија и не спречава,
може довести до трајних негативних последица, како на самог појединца, породицу, тако
и на друштво у целини.

2.2. Теорије девијантности

12
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Биолошке теорије

Присталице биолошких теорија девијантности сматрају да се узроци девијантног

понашања могу наћи у генетској структури сваког појединца. Међутим, научна
објашњења овог појма, постају популарна тек средином деветнаестог века. Оно не само да
обухвата правац експерименталне психологије, него обухвата и остале правце. Посебно
место заузима правац истраживања о хуманој генетици, која су актуелна и а која се у
неким земљама користе и у судској пракси (САД). Биолошке теорије о девијантности су
еволуирале од облика „биолошког апсолутизма“ до тога да се желе издвојити само
релативне и знанствено доказиване органске чињенице и процесе који као могући прилог
општем, знанствено обухватном тумачењу девијантности (Звонаревић, 1989).

Психолошке теорије девијантности

Међу најзначајнијим психолошким приступима девијантном понашању припадају

радови С. Фројда, Е. Х. Ериксона и Е. Фрома. Фројд говори о томе да је структура
личности тродимензионална, и да је чине ид, его и суперего. Ид је урођена компонента
личности и садржи све оно што је што је код особе психолошко и наслеђено, а пре свега
инстинкте и нагоне. Ид не познаје правила и законе, делује примитивно, неспутано, па је
звог тога извор свега животињског у човеку. Его представља израз реалности.
Захваљујући њему напетост која се ствара у човеку због повећане инстинктивне
активности, остаје сачувана док се не открије релани циљ који треба да задовољи неки
нагон. Суперего се постепено усваја и развија социјализацијским процесом, под утицајем
позитивних и негативних санкција. Супер его није израз реалности јер не делује јер тежи
идеалном и сукобљава се са егом, идом и реалношћу.

Када је реч о образовању и психоанализи, тешко је одредити границу након које можемо
на одговарајући начин користитти термине као што су асоцијално, деликвентно,
криминално. (Фројд, 2000). Бројни фактори који су укључени у процес социјализације

13
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

одговарају бројним сметњама које утичу на тај процес. Деловање родитеља, унутрашњи
утицај развоја нагона, ега и суперега, сваки на свој начин доприноси исходу.

Ерик Е. Ериксон, уместо ида, сматра да је его главни покретач свих психичких процеса.
Ерих Фром спада у групу непсихоаналитичара који су сматрали да је утицај социјалних
фактора значајнији на развој и психопатологију појединца, а склоност ка криминалном
понашању анализира у контексту људске деструктивности и карактера.

Социјализацијска или теорија учења

Социјализацијска или теорија учења сматра да је девијантно понашање фнеомен који

се учи. На начин на који се усвајају норме и вредности које друштво прихвата путем
процеса социјализације, иста начела учења се појављују и код усвајања девијантних норми
и вредности које друштво одбацује и кажњава. Габријел Тард је 1905. Године у Паризу
објавио „La psihologie penale“ , где наводи закон имитације као основу девијантнопг
понашања, која почиње као врста моде, а затим прелази у навику, и усваја се. Имитације
се стално шири међу људима од виших слојева друштва, па до нижих. Southerland. Lressey
i Mc Laughy наводе карактеристике девијантног понашања:
1. Девијантно понашање је научено- то значи да девијантност није наслеђена, и није
резултат недостатка интелигенције, оштећења мозга или слично
2. Главни део наученог девијантног понашања јавља се у блиским групама, највише
комуникацијом масовних медија (телевизија, часописи, новине)
3. Девијантно понашање је научено у интеракцији са другим особама у процесу
комуникције

Сматра се да су традиционалније жене оданије закону, а данас, у модерно време се може

забележити само раст таквог облика понашања. То је могуће објаснити повећаним
учествовањем у друштвеном животу, где су изложеније девијантним нормама, самим тим
расту и могућности учења девијантног понашања ( Хараламбос, 1989).

14
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Теорија етикетирања

„Labeling“ или теорија етикетирања спада у развојне концепције које су углавном

усмерене социјалној психологији девијантности, такође се бави претпоставкама
девијантности на индивидуалном нивоу, и на мањим групним нивоима. На питање зашто
неки појединци почињу са девијантним понашањем, представници ове теорије
наглашавају важност друштвених дефиниција и негативних друштвених санкција које су
повезане с притисцима на особу и које могу условити више девијантних дела. Сви
теоретичари се слажу да ознаке девијанта доводе до промене у природи девијантности за
особу која је етикетирана као таква. (деликвент, криминалац, наркоман, проститутка.).
Додељивање таквих етика могу имати озбиљне последице за даље понашање.
Етикетирање особе као девијанта, може за резултат да има наставак девијантног деловања
и развој девијантне каријере, као и жеље за одвајањем од учествовања у друштвеним
групама и организовања унутар девијантних група. (Звонаревић, 1978).

Теорија социјалне контроле

Теорија контроле наглашава да је свако мотивисан за криминални чин и да нема

посебне мотивације која је неопходна за објашњење девијантног понашања, па због тога
није потребно објаснити ни мотивацију. Hirschi објашњава како друштвена контрола
неутрализује склоност девијантности:
1. Оданост- односи се на повезаности особе са групом кроз осећаје и афекте,
поштовање и кроз социјализацију групних норми
2. Обавеза- описује степен до ког особа развија најниже нивое конформистичког
понашања, знајући да девијантни чин који угрожава друге условљава санкције
3. Укљученост- се односи на телесне активности недевијантне природе, због којих
остаје мало времена за деликвенцију (спортске активности)
4. Веровање- склоност особа доминантном вредносном ставу

Постоји повезаност између социоекономског статуса родитеља и образовног очекивања

синова. Родитељи са бољим социекономским статусом врше притисак како би постигли

15
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

виши образовни статус, ако деца нису у могућности да испуне очекивања родитеља, то
може бити разлог криминалног понашања.

Теорија социјалне контроле посебан акценат ставља на адолесцентни период, јер су

обавезе према породици, школи, и другим социјалним институцијама од стране
адолесцента спољашњи извори социјалне контроле који изазивају одбојан став према
криминалу. У унутрашње изворе спадају сопствени ставови, вредности и веровања. На
индивидуалном нивоу утицај формалних институција социјалне контроле као што су
полиција, судови, зависи од сопствених ставова према поштовању закона, ставова према
полицији. (Звонаревић, 1978).

2.3. Девијантно понашање и друштвене норме

Социјално понашање сваког човека процењује се с обзиром на стварне и

декларативне циљеве микрогрупа или макрогрупа којима појединац припада. Ти циљеви
чине културу одређеног друштва. Чланови друштва обично своју културу сматрају
неупитном, онна у толикој мери постаје део њих, да често нису свесни да она постоји.
(Узелац, Bouillet, 2007).

У склопу културе друштва понашања се најчешће деле као примерена и непримерена

понашања. Aутори разликују четири типа девијација:
-негативна девијација;
-позитивна девијација;
-девијације које изазивају дивљење;
- прекорачење стандарда успешности;

Формално дефинисати девијантност значи пронаћи заједнички друштвени темељ за

прописивање негативних вредносних судова одређеним појмовима или особама, што ће се
постићи дефинисањем друштвених норми. Норма представља специфичан водич за
деловање који дефинише прихватљиво и примерено понашање у посебним ситуацијама.

16
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

(Узелац, Bouillet, 2007). Аутор уочава да потреба за нормама указује на то да се без њих,
понашање људи не би одвијало у жељеном смеру, тако да девијантност не може да постоји
сама по себи, већ може постојати само под утицајем вредности прописаних од стране
друштва.

С.Узелац (2007) цитира познату класификацију Ch.Bühler, према којој се девијантна

понашања деце и младих могу свести на једно од три стадијума:
- Први стадијум обухвата понашање које уобичајено називамо недисциплинарним.
Овде је реч о непопоштовању и ремећењу писаних и неписаних правила понашања
у школи. Искуства показују да таква понашања наставник може лако да регулише,
или било који други стручни сарадник, применивши своје искуство и општа
педагошка знања. Девијантна понашања на овом стадијуму су најучесталија и не
задају посебне тешкоће ни детету, ни друштвеној заједници;

- Други стадијум препознајемо у три различите варијанте:

а) учестало понављање једног исто облика понашања с првог нивоа, код
једног детета, које није од великог значаја, уколико се не понавља учестало
б) наизменично јављање одређених облика понашања са првог нивоа, који
не би били од великог значаја да их не понавља исто дете
в) појава једног облика понашања који по својој тежини надмашује
могућности наставника или других стручних сарадника и захтева додатну стручну
помоћ. Девијантно понашање на овом нивоу по свом испољавању, има карактер
поремећаја у понашању.

-Трећи стадијум се односи на облике девијантног понашања, која се могу

обележити као антисоцијална или аутоагресивна. У оваквим случајевима увек је
реч о неповољном деловању различитих етиолошких елемената, као и њиховог
интензитета.

17
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

2.4. Најчешћи облици девијантног понашања код младих

Пушење представља најраспрострањенију болест зависности и може се

најуспешније превентирати. Пушење међу ученицима основних и средњих школа је веома
заступљено, а многа истраживања показују да се тај број повећава, поготово на намлађем
школском узрасту. Према истраживањима у средњим школама у Србији, проценат пушача
се креће ос 36% до 45%. Пушење најчешће почиње у адолесценцији, обично око 12 до 15.
године. Према истраживањима која су вршена у нашој земљи, на почетку средње школе,
већина ученика има искуство са пушењем. (Јовановић, 1980)

Радозналост младих да пуше изразита је у 13. години, најчешће се проба у друштву.

Утвђено је да више пуше ученици који имају слабији школски успех, који су мање
активни у ваннаставним активностима, који добијају више новца од родитеља, као и деца
пушача, који најчешћем и сами постају пушачи. Уз дуван се често користи кафа и
алкохол, тако да се може увидети да је пушење први корак ка ширењу алкохолизма и
наркоманије. Ова болест зависности се веома брзо шири, посебно у сиромашним и
неразвијеним земљама.

У циљу сузбијања пушења, много је ефективнија превенција него одвикавање.

У периоду адолесценције потребно је применити следеће мере:

-ширење и продубљивање сазнања о штетним последицама пушења

-појачати рад у спортским ваннаставним и ваншколским активностима
-примена закона о забрани продаје цигарета малолетним лицима

Алкохолизам представља болест зависности која зависи од појединца, друштва и

породице. Према резултатим истраживања, ученици основне и средње школе у узрасту од
10 до 19 година конзумирају алкохол, а присутно је и код најмлађих. Више од једне
петине ученика од 10-14 година понекад конзумирају алкохол. Број ученика који су
изјавили да често конзумирају алкохол је 2,47%. Свакодневно алкохол конзумира 1,61%
ученика од 10-19 година. Млади често пробају алкохол из радозналости, како би доживели

18
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

неко ново искуство. Овај проблем је потребно озбиљно схватити, јер истраживања међу
алкохоличарима показују да је међу њима највећи број људи, који су почели да пију као
млади, као и из породица који су имали проблем алкохолизма.

Показало се да млади који често конзумирају алкохол, имају много нижи ниво
аспирације, толерантнији су према агресији. Конзумирање алкохола смањује способност
расуђивања, као и контроле понашања, доводи до многобројних прекршаја, девијантног
понашања као и криминалних радњи. Постоји схватање да је око 50% кривичних дела
извршено под дејством алкохола.

Наркоманија представља болест зависности која за најкраће време може да доведе

до најтежих последица. Сматра се да код нас није у толикој мери распрострањена, у
средњим школама 2-10%, за разлику од других земаља, посебно САД, где је до 80%
младих бар пробало дрогу. (Букелић,1995).

Како истраживања показују, ова болест зависности ће се све више ширити. Као и
код сваке болести зависности, такође и наркоманија почиње од радозналости младих да
пробају нешто ново, нарочито је изражена код младих који су склони ризичним
понашањима, уколико постоје породични проблеми, одсуство контроле и слично.
Конзумирање дроге изазива психоактивне ефекте, утиче на промену расположења,
понашања и свести корисника. Истраживања личности зависника показују да се ради о
особама код којих је правилан развој и сазревање личности обустављен, због деловања
многих фактора. Поред многобројних штетних последица које дрога изазива, многи млади
људи се одлучују да је пробају, а много њих и наставља са конзумирањем.

Ментално-социјалне девијације- у посебну групу неприлагођеног понашања

спадају ментално-социјалне девијације. У ову групу спадају појаве, које се не могу
сврстати ни у болести зависности, ни у групу сексуалне настраности. Реч је о социјалним
појавама, које садрже низ поремећаја, где се као последица јавља друштвено
неприхватљиво понашање. Заједничко им је то да представљају социјални проблем у
једном друштву, које има одређене последице. Њихов узрок могуће је пронаћи у

19
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

социјалној средини, процесима, околностима. У такве појаве могуће је убројити: коцка,

просјачење, скитничење...

Проституција се односи на један од облика девијантног понашања жена. Овакво

понашање је вековима уназад постоји као морални проблем и порок. Проституција одувек
изазива друштвене реакције, као што је социјално одбацивање жена које се баве
проституцијом. Проституција представља социјалну поливалентну девијацију, као њене
пратеће појаве јављају се угрожавање породице и брака, ширење полних болести, рађање
ванбрачне деце, које често завршавају по домовима. Проституција истовремено
представља и непосредни узорк појаве сексуалних девијација. Према годинама, већину
проститутки чине жене од 18-30 година, међутим, може се уочити пораст проституције
међу децом. У Шведској је све већи број проститутки које су девојчице од 15 година, на
Тајланду је забележено да се девојчице од 13 година баве проституцијом. Различити
ставови према проституцији довели су до одређених облика правног регулисања
проституције у одређеним земљама.

Скитњичење, просјачење и беспосличење представљају облике социјалних

девијација који су последица кризних стања, економских и психичких фактора. Неки
облици се јављају и као последица традиције и укорењених навика одређених социјалних
група. Скитњом се сматрају облици отуђења појединца, или групе људи из одређених и
институционалних делова заједнице, повремени боравак на одређеној територији али не и
уклапање у њу.

Просјачење представља тражење милостиње, и захтевање разумевања на основу

физичког проблема или социјалног статуса. Најчешће се ради о незапосленим људима, као
и људима ниже образовне структуре, као и душевно болесним људима. Таква структура је
изложена најчешће и другим облицима делинквенције.

Коцкање само по себи није друштвена девијација. Коцкање постаје друштвена

девијација онда када престаје да буде игра и постаје стални образац понашања. У
савременом друштву коцкање је веома распрострањено. Нема потпуних и позданих

20
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

података о томе у којој мери је тачно коцка распрострањена код нас, из разлога што нису
вршена озбиљна психолошка, социолошка и криминалистичка истраживања (Шпадијер-
Џинић, 1988).

Самоубиство представља облик социјалне девиајције у ком се свесно уништава

сопствени живот. Међу факторима који се сматрају да утичу на повећану стопу
самоубиства код младих , наводе се: притисак друштва да се постигне успех, превелика
употреба дроге и алкохола, изолација, пасивност младих, неспособност да се преузме
одговорност. Самоубиства међу децом је ретка, повећава се у адолесцентном периоду.
Превенција самоубиства се заснива на првом месту на откривању суицидних особа.
Савремена превенција самоубиства се заснива на посебно организованим службама за
прихватање и за третман, у оквиру тога наводе се:
1. Центри за превенцију самоубиства
2. Одељење за пружање помоћи у кризи
3. Саветодавне службе-телефонска помоћ

3. Улога породице у спречавању настајања девијантних

облика понашања

Полемисање о друштвеним чиниоцима превенције било би непотпуно уколико не

бисмо указали на велику улогу породице и њену превентивну моћ. Када говоримо о
породици у светлу превенције и девијантних облика понашања, она се јавља у двострукој
улози. Она својим складним и адекватним функционисањем утиче на позитиван развој и
формирање својих младих чланова друштва и тиме остварује значајно превентивно
дејство.

Породица је заснована на разумевању, љубави, сарадњи и међусобној солидарности. Као

друштвена група у којој владају најприснији односи, породица остварује позитиван утицај
на младе и доприноси борби против свих девијација у њиховом понашању. Личним
примером, моралним начелима, пружањем помоћи, усмеравањем и контролом понашања,

21
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

родитељи делују тако снажно на младе, да је њихова превентивна улога скоро па

незамењива.

Неповољне породичне прилике представљају значајне чиниоце условљавања девијантног

понашања младих. Те неповољне породичне прилике могу бити бројне, као што су разни
облици структуралне поремећености, лоша породична атмосфера и међусобни односи,
тешке материјалне и стамбене прилике, социјално-патолошко понашање одраслих чланова
породице итд. Неопходно је да се превентивни друштвени подухвати прошире и на
породицу као примарну друштвену групу, пружајући јој материјалну, моралну и разне
друге облике друштвене помоћи и заштите, како би успешније савладала своје тешкоће и
била оспособљена за учешће у напорима на предупређивању девијација у понашању
њених чланова.

Са аспекта превенције девијантног понашања младих, на прво место бих ставила

активност којом се притиче у помоћ породицама са разним облицима властите
поремећености, без обзира на узрочнике те поремећености. У питању су породице које су
дисфунционалне, били усред субјективних разлога (ментална, психичка, физичка
оштећења њених чланова, социјално-патолошки облици понашања итд.), било усред
разних тешкоћа материјалне природе. Даље, у питању су породице са поремећеном
структуром, где се поремећаји често јављају као разлози неадекватног функционисања
породице. То су ванбрачне заједнице, породице које су непотпуне услед њиховог
напуштања од стране једног родитеља, самохране породице, породице са разведеним
браковима итд. Овим породицама је потребно пружити комплексну помоћ и заштиту у
смислу санирања и најбезболнијег превазилажења њихових проблема, јер се тиме
осигурава позитиван развој и тиме се најдиректније превентивно делује против девијација
у њиховом понашању.

Међутим, друштвена брига о породици мора обухватити и породице са очуваном

структуром и хармоничним међусобним односима њених чланова. Та брига и помоћ је
преко потребна на плану њеног оспособљавања за успешно обављање васпитне
функције,чије је остваривање све теже у савременим условима живота. Према томе, треба

22
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

имати у виду процес који иде у правцу њеног отварања ка друштву, које је лишава
традиционалних компетенција и обавеза на овом подручју. Породица се свакако не сме
ослободити обавеза ове врсте, чак ни у условима далеко квалитетнијег рада установа од
којих се очекује да великим делом ове обавезе преузму на себе. Зато је неопходно
развијати такве облике помоћи породици, који ће је чинити способном да савремено и
квалитетно васпитава младе нараштаје. Овакву улогу остварују и педагошко-психолошка
и медицинска саветовалишта и сличне институције, устанвое за васпитавање, дневно
збрињавање и смештај разних категорија и узраста деце и омладине. Савременој породици
је потребна помоћ и у погледу преузимања (олакшавања) њених других обавеза и
функција. Од великог значаја је и помоћ породици око збрињавања болесних, старих и
изнемоглих чланова породице.

4.Фактори социјалног развоја и мере превенције у школској

средини

Развојем науке и многобројних истраживања у области превенције поремећаја

понашања, откривени су фактори социјалног развоја који својим деловањем у основним
животним подручјима уз интеракциу младих са социјалним окружењем, доприносе
формирању социјалног понашања, односно просоцијалног или девијантног облика
понашања. Издвојене су две групе фактора:

-Прву групу чине фактори ризика који повећавају могућности да се јављају или
одржавају поремећаји у понашању;
- У другу групу спадају протективни фактори, који омогућавају да се постигне
правилан социјални развој. Такви фактори посредно делују да се смање вероватноће
јављања и одржавања поремећаја понашања (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

Полазну основу у планирању и програмирању превенције поремећаја понашања морају да

чине емпиријске процене присуства ризичних и протективних фактора, у оквиру
популације, на чији се социјални развој жели подстицајно деловати. Потребно је издвојити
факторе ризика у школској средини, и анализом резултата нивоа њихове заступљености у

23
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

популацији деце која су млађег школског узраста, указати путеве њихове редукције,
односно на протективне процесе и превентивне стратегије, које би могле да ублаже
негативно дејство и да допринесу развијању и учвршћивању конвенционалних облика
понашања.

24
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

4.1. Значај превенције

Превенција девијантних облика понашања код младих представља целокупан
систем међусобно усаглашених активности и мера којима јој се друштво супротставља.
Овај систем се састоји из низа најшире схваћених активности којима се преко друштвено-
политичких, васпитних, социјалних, здравствених, економских и разних других мера
делује у правцу укидања, или ублажавања субјективних и објективних узрока девијантног
понашања младих.

Превентивне мере које се предузимају, могу се означити заједничким именом примарна

превенција. Циљ мера примарне превенције се састоји у спречавању, онемогућавању и
предупређењу девијација у понашању младих. Овакав циљ примарна превенција може
постићи само ако се ,,ухвати у коштац” са коренима, узроцима и условима преступничког
понашања (Јашовић, 1991.). Полазећи од тога да су узрочни фактори разни, могуће је мере
примарне превенције разврстати на опште, посебне и појединачне.

Опште примарне мере превенције су усмерене на решавање фундаменталних узрока

човекове отуђености у друштву и стварање услова за свестрани развој његове целокупне
личности. То су мере којима се теже остварити што повољнији услови за несметан и
позитиван развој свих припадника младе генерације. Оне својим општим дејством
доприносе редукцији негативних облика понашања, па се у том смислу одређују као
индиректна превенција. Њихов значај је од непроцењиве вредности, јер се таквим мерама
задаје ударац друштвеним коренима свих облика преступништва. Општи напредак
друштва и хуманизација друштвених односа представљају предуслов успешности сваке
посебне и појединачне превентивне делатности.

Посебне и појединачне мере примарне превенције, односе се и на решавање разних

социјалних, васпитних и других проблема који погађају поједине уже групе младих. Оне
се предузимају пред онима који се налазе у неповољним социјалним условима, или пред
онима који су суочени са личним тешкоћама такве природе да им је неопходна
одговарајућа друштвена и стручна помоћ. Овде спадају мере помоћи и заштите деце и

25
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

омладине из социјално угрожених породица, породица са ниским материјалним

примањима, младима који су лишени родитељског старања, адекватног и квалитетног
васпитања, младима који су ометени у физичком и психичком развоју и бројних других.
Тешко је, међутим, направити строгу одвојеност посебних и појединачних мера примарне
превенције, а исто тако није одржива ни нека строга граница између примарне
појединачне превенције и неких облика секундарне превенције, као и активности која се
предузима у постделинквентном периоду. У пракси су разне превентивне мере међусобно
тесно повезане и једино тако здружене могу пружити адекватне резултате. Секундарна
превенција се састоји из читавог низа конкретних мера и активности различитих по својој
природи и садржају. Рано откривање и почетних облика девијантног понашања има
непроцењиву вредност за ефикасност мера секундарне превенције. Успех тих мера је већи
уколико се оне благовремено предузму (Јашовић, 1991).

Треба истаћи и то да њихова активност зависи и од тога колико су избор и примена

појединих мера адекватни личним и социјалним особеностима сваког конкретног
девијанта. У савременој пракси секундарне превенције користе се бројне мере помоћи и
заштите младих људи. Неке од тих мера су усмерене на уклањање објективних услова и
узрока девијантног понашања, док друге имају за циљ да изазову позитивне промене у
личности. У прву групу убрајамо сва настојања да се неутралише, или сведе на мању меру
дејство разних негативних утицаја којима су млади изложени у социјаној средини
(породици, школи, вршњачкој групи...). Мере које утичу на промену личности се ослањају
на педагошке методе и облике преваспитавања и ресоцијализације, а користе се и
социјално-психолошке и бројне друге медицинске методе и средства ресоцијализације и
рехабилитације.

За решавање разних друштвених проблема и тешкоћа са којима су суочени млади (као и

њихово позитивно усмеравање) од посебног је значаја ангажовање разних друштвених,
друштвено-политичких, стручних радних и других организација и заједница грађана.
Сагласно томе, успешна борба против настајања девијантних облика понашања младих
мора нужно имати карактер широко организоване превентивне активности. Од нивоа

26
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

развијености и облика превенције не зависи само ефикасност сваког од њих, већ и његов
успех уопште.

27
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

4.2. Фактори ризика у школској средини

Током протекле деценије реализовала су се бројна истраживања како би се

утврдили фактори који својим присуством повећавају могућност да настану различити
облици поремећаја понашања, а они се односе на школовање и на школску средину.
Издвојена су три кључна фактора за које истраживачи сматрају да су статистички
значајно повезани са јављањем, развијањем и одржавањем поремећаја понашања. Ти
фактори су следећи (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005):

- Школски неуспех је први значајни ризични фактор који почиње у оновној школи
и који се испољава у оквиру школске средине. Неуспех у школи настаје из
различитих разлога, као што су: психолошке особености саме деце, ниска
очекивања наставника и недостатак јасних школских правила, негативна и
поремећена школска клима, високи захтеви за школска постигнућа без
адекватног система подршке од стране наставника, карактеристика школског
окружења, карактеристике самог система школовања. Неуспех у школи сматра
се једним од најснажнијих предиктора развоја и испољавања озбиљнијих
облика поремећаја понашања касније у адолесценцији;

- Антисоцијално понашање у школи као други ризични фактор односи се на

супротне облике понашања од оних који су установљени правилима у школи.
Такво понашање указује на социјалну неприлагођеност, на слабо социјално
везивање детета за школу, уколико се јави на млађем школском узрасту, може
да представља основу за даљи развој девијантног и делинквентног понашања у
адолесценцији. Истраживања показују да је ризик већи уколико је
антисоцијално понашање удружено са инпулсивним, агресивним и
насилничким понашањем, хиперактивношћу, слабом контролом импулса,
поремећајима пажње;

28
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

- Недовољна посвећеност школи и школским обавезама је трећи ризични фактор

који се често јавља у комбинацији са школским неуспехом и указује на
негативан став деце према школи, школским обавезама и школовању уопште.
Испољава се најчешће као недовољно залагање деце на часовима, затим често и
неоправдано одсуство са школских часова. Овај фактор може се схватити и као
последица слабог везивања деце за школу, недоследног придржавања
постојећих правила од стране наставника, непостојања јасних правила
понашања.

4.3. Превенција поремећаја понашања у школи

Школа има посебне задатке у первенцији девијантних облика понашања младих.

Васпитно-образовни рад школе такође обухвата и превентивну делатност. Ова делатност
се у савременој школи одвија, не само преко наставног рада, већ се све више проширује на
разне ваншколске и ваннаставне облике рада. На тај начин се млади људи ангажују у
слободном времену доприносећи обликовању и испољавању њихових стваралачких
могућности. Ова вишедимензионална активност савремене школе зависи и од
развијености мреже школа, њене повезаности са животом и друштвеном стварношћу
унутрашње организације школ , као и од материјалне и кадровске базе школе.

Наш школски систем је суочен са читавим низом непревазиђених тешкоћа и проблема, као
што су, необухватање све деце основношколског узраста обавезном основном школом.
Сличне тешкоће се јављају и приликом остваривања стручног школовања младих, као и
ступање у радни однос људи који су завршили одређени степен образовања. Број
незапослених стручњака уместо да пада, он сваке године све више расте. Треба
напоменути и то да постоји и читав низ проблема у унутрашњој организацији саме школе
и њеној реализацији васпитно-образовног процеса.

29
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

У настави се не посвећује довољна пажња васпитању, већ школа већином има предавачки
и оцењивачки карактер. Настава не активира ученике у мери колико је потребно, нити је
индивидуалнизована у потпуности. Примећује се и недовољна сарадња школе и породице
и других друштвених заједница и организација, као и то да однос одређеног броја
наставника према ученицима није педагошки оправдан.

Наравно да је школа та која прва може да уочи девијације у понашању младих и да

благовременим предузимањем одређених мера утиче на њихово понашање. Ту стручну
службу чине школски педагози, психолози, лекари, социјални радници итд. Школа,
такође, може да пружи и стручну помоћ родитељима и да допринесе њиховом
оспособљавању за васпитавање деце, како би се деловало у адекватном правцу сузбијања
девијантног понашања.

Може се приметити да су ризични фактори присутни у популацији деце млађег узраста,

будући да велики број деце већ на овом узрасту испољава такве облике понашања, који се
сматрају снажном основом каснијег испољавања поремећаја понашања. Иако у млађем
узрасту такви облици понашања нису изражени у мери која захтева интезивне
интервенције, сама природа ризика као и чињеница да се узрастом повећава учесталост
ризика доводи до тога да је потребно да се на млађем школском узрасту предузму
одређене активности које су превентивног карактера, и да се на тај начин делује на
развитак детета. Дакле, постоје превентивни програми који су усмерени ка развијању,
учвршћивању и јачању протективних фактора.

4.3.1. Позитивно социјално везивање као протективни фактор

Позитивно социјално везивање се односи на процес успостављања, развијања,

јачања и унапређивања снажних и блиских социјалних веза између младих и средине у
којој живе и која их непосредно окружује. Оно представља снажан протективни фактор
који утиче на правилан социјални развој младих, а који се односи на формирање
друштвено пожељних и прихватљивих облика понашања. Када постоје јасна, чврста и

30
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

међусобно усаглашена правила и норми понашања у породици, школи и у заједници, онда

то представља добар корак ка томе да ће млади поштовати правила и придржавати их се.
Из тог разлога је од кључног значаја развијати мотивацију младих људи да живе у складу
са прихваћеним стандардима понашања. Таква мотивација се постиже позитивним
социјалним везивањем. Процес социјалног везивања се заснива на психолошком
механизму задовољења потреба за повезаношћу, сигурношћу и припадањем. На основу те
потребе млади ступају у интерперсоналне односе, како би кроз интеракцију са
појединцима и групама из свог социјалног окружења задовољили ове потребе, као и многе
друге социјалне потребе. Када се потребе на овај начин задовоље, јавља се потреба да се
оне одрже.

Многим истраживањима је установљено да је развијање и јачање блиских емотивних веза

и позитивних односа младих са члановима породице, наставницима, вршњацима, и
другим члановима заједнице, најуспешнији начин да се смање ризици поремећаја
понашања. Позитивно социјално везивање ће се развијати помоћу три протективна
процеса који се одвијају приликом социјализације младих. Ту спадају: пружање
могућности, овладавање вештинама и признавање постигнућа. (Жунић-Павловић,
Поповић-Ћитић, 2005).

- Пружање могућности представља протективни процес који је заснован на томе

да се младима пруже могућности да буду активни учесници у групама за које желе да буду
везани. Потребно им је омогућити да учествују у разноврсним активностима које
доприносе бољем функционисању породице, школе или локалне заједнице и на тај начин
да учествују у остваривање групних циљева и успеха. Помоћу тих активности, млади се
осећају као корисни, одговорни и важни чланови групе, који доприносе остваривању
заједничких циљева. Супротно од тога, млади се осећају незадовољно, и непожељно код
одређене групе, што даље доводи до отуђења и губљења мотивације за поштовање норми
и стандарда групе којој припадају;

- Овладавање вештинама представља протективни процес који је у блиској вези са

пружањем могућности. Уколико се младима пруже одговарајуће активности за
учествовање, а они не поседују потребне вештине, то неће бити довољно за постизање

31
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

успеха. Такав приступ може да доведе до неуспеха, фрустрација, незадовољства а касније

и одбијања да се учествује у активностима.. Због тога је важно помоћи младима да
овладају потребним вештинама, не само да ће моћи да учествују у активностима већ ће на
тај начин остварити и успех. Вештине којима је потребно овладати, односе се на низ
социјалних, когнитивних и емоционалних вештина које треба неговати од најранијих
периода;
- Признавање постигнућа представља трећи протективни процес који се надовезује
на претходна два процеса. У природи сваког човека је потреба за поштовањем и угледом, а
тим и за признавањем постигнућа. Оно се изражава кроз одавања признања, похвала и
награда за учествовање и допринос неком догађају. На тај начин се учвршћују позитивне
социјалне везе младих и њихове породице, вршњака, наставника и заједница. То, такође
доводи до мотивације за даљи напор и улагање у следеће изазове и активности;

Инсистирање на доследном систему подстицања и признавања је од великог значаја, јер су

често наставници и родитељи фокусирани на недостатке и на мане, где се запоставља
успех ученика. На тај начин млади људи постају обесхрабрени, губе мотивацију за даљи
напредак. У повратној информацији који млади добијају, осим критика и исправки,
потребно је обезбедити простор за похвале и за подршку.

4.3.2. Стратегија за повећање нивоа социјалне повезаности младих

са школом

Како би се подстицало позитивно социјално везивање младих за школу и смањили

постојећи ризични фактори, могуће је применити неку од научно-заснованих и
евалуираних стратегија. У најпогодније стратегије које се често користе у превентивним
програмима у школском окружењу су: стратегија пружања алтернатива, стратегија
информисања и стратегија образовања.

-Пружање алтернатива се односи на обезбеђивање одговарајућих активности у

којима млади током слободног времена могу да учествују, како би њихово време

32
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

могло да буде организовано и испуњено бројним креативним и конструктивним

активностима, које могу да смање заинтресованост младих за поједине
неприватљиве облике понашања. Уколико се ове активности организују у оквиру
школе, оне такође доприносе и социјалном везивању младих са школом, као и
смањивању вероватноће да ће се испољити одређени облици поремећаја понашања
у току слободног времена. То доприноси и развијању бројних интересовања,
развијању вештина и усвајању знања. Уколико је већ дошло до поремећаја
понашања, могуће је смањити проблеме до којих је дошло, као и отклонити.
Активности које се младима нуде морају бити занимљиве, забавне и привлачне, у
супротном ова стратегија не би имала успеха. Могуће је издвојити три типа
најчешће примењиваних алтернативних активности, а ту спадају: активности у
заједници, рекреативне и културне активности и менторски програми.

o Активности у заједници се односе на волонтерско друштвено-користан

рад младих. Ту спадају активности као што су: чишћење и уређивање
зелених површина, помоћ старијима и хендикепиранима, уклањање
графита, и многе друге активности. На тај начин се постиже
учвршћивање веза младих са локалном заједницом, и помаже развијању
позитивних ставова према другим људима, према заједници у којој живе.
Овакав тип алтернативних активности је често саставни део програма
који се примењује у школској средини. Уз наставникову помоћ, ученици
добијају адекватна знања која су им потребна за обављање одређење
активности, чиме се на најбољи начин остварује сарадња младих са
локалном заједницом;
o Разноврсне рекреативне и културне активности се односе на спортска
такмичења, уметничке приредбе, посете позориштима, биоскопима,
спортским дешавањима, организовање забава. Оне се по правилу
одвијају под контролом одраслих. Млади овакве активности радо
прихватају јер им омогућавају забаву и разоноду. Такође, у оваквим
активностима могуће је идентификовати оне ученике који су изложени
деловањем ризичних фактора;

33
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

o Програми менторства представљају посебан вид превентивних

програма у којима се користи стратегија пружања алтернатива. Овакви
програми подразумевају интеракцију „један на један“ где се младима
омогућава да испуне слободно време уз присуство и помоћ старије особе
која им може пружити користан савет, подршку и помоћ при решавању
бројних проблема, уз адекватан садржај. Такође може пред њих да
постави бројне изазове који су у складу са њиховим могућностима.
Успостављање таквих веза представља снажан протективни фактор за
младе људе, који им помаже да превазиђу бројне личне и социјалне
баријере, да се осамостале, да постигну успех у школи, да развију
позитивне односе према другим људима, према школи и према
сопственој будућности. Млади ће развијати вештине решавања проблема
и биће одговорни доносиоци сопствених одлука.

-Информисање представља стратегију која се са претходним стратегијама користи

у циљу повећавања социјалног везивања младих за школу. Технике стратегије
информисања се често комбинују са образовањем у школским установама, где се помоћу
педагошких средстава, као што су: књиге, дискусије, видео материјали , предавања, игре
улога, делује на повећавање информисаности и знања ученика о ризицима које прати
проблематично понашање, као и развијање уверења и убеђења које подржавају
просоцијалне облике понашања. Суштина је у томе да се пруже јасне и тачне информације
о реалним чињеницама које се односе на померемећаје понашања, као што су:

o Информације о здравственим, психолошким и социјалним последицама

које такво понашање носи са собом, и какав траг оставља на појединца,
породицу и заједницу
o Информације о законским регулативама којима се такво понашање жели
спречити и сузбити
o Информације о распрострањености, природи и карактеристикама
различитих облика поремећаја понашања

34
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

o Информације о начинима којима се такво понашање настоји

предупредити, у смислу обавештавања о доступним јавним средствима,
превентивним програмима и целокупној превентивној политици друштва

На такав начин се постиже већи ниво знања и обавештености младих о томе који су
ризични фактори у вези са различитим облицима друштвено непожељним и штетним
понашањем, али се такође развијају и уверења која ће подржати просоцијалне облике
понашања, и оствариће реалну слику младих о поремећајима у понашању (Жунић-
Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

-Образовање - Социјалном везивању такође доприноси и примена стратегије

образовања. Ова стратегија се огледа у тежњи да млади путем образовања стекну
одређено искуство, да развијају вештине и способности, да учврсте просоцијалне облике
понашања, као и да развијају сопствене ставове. На тај начин ће ојачати протективни
фактори и смањити ризици јављања, развијања и одржавања поремећаја понашања.
Активности које су предвиђење у оквиру ове стратегије су усмерене на развијање низa
социјалних вештина којима ће се побољшати социјалне компетенције ученика. У те
вештине спадају:

o Вештине пружања отпора негитивним утицајима вршњака;

o Технике суочавања са стресом
o Способност одговорног доношења одлука
o Самопоуздање
o Самоконтрола
o Развијање критичког мишљења и критичке анализе
o Способност решавања проблема
o Развијање способности правилног процењивања и расуђивања
o Унапређивање квалитета интерперсоналне комуникације

35
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Овакви образовни превентивни програми се још називају и тренингом социјалних

вештина. Показали су се много успешнијим за редукцију бројних ризичних фактора, у
односу на класичне образовне методе које се користе у одређеним програмима. У
школској средини се најчешће примењује развијање просоцијалног понашања младих и
смањење јављања и одржавања поремећаја понашања, из разлога јер се остварује преко
формализованих наставних планова које презентују обучени предавачи. За реализовање
ове стратегије потребно је избегавати класичан дидактички приступ, јер се сматра једном
од најмање ефектних образовних стратегија. Као много успешнији, показао се
интерактивни приступ који се састоји из дискусија, кооперативног учења, вежбања у
групи, на тај начин се младима омогућава да размењују искуства и знања са вршњацима и
да су у могућности да примене стечене вештине. (Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић,
2005).

Стратегија образовања подразумева и ангажованост родитеља. Често се овај приступ

усмерава на целокупну породицу, и обухвата рад са децом и родитељима. Овакви
превентивни програми се још називају и тренингом родитеља. У оквиру њих, могуће је
организовати радионице у којој се посебно образују родитељи, а посебно деца, а могуће је
организовати и заједничке активности родитеља и деце. Истраживањима је установљено
да овакви програми доприносе успеху у превенцији поремећаја понашања.

4.3.3. Ефективни програми превенције у школској средини

Пројекат дечјег развоја- Child Development Project (CDP)

CDP представља мултикомпонентни превентивни програм који је универзалног

нивоа и намењен је ученицима основних школа, који су узраста од 6 до 12 година. Овакав
програм се заснива на примени стратегије образовања, пружања алтернатива,
информисања. Првобитно је фокусиран на унапређивање позитивног социјалног,
емоционалног и моралног развоја деце, путем подстицања социјалног везивања ученика за

36
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

школу, односно, код ученика се развијају јака осећања припадности школи, повећава се
посвећеност школским обавезама, ниво привржености за школуу, као и ангажованост за
бројне задатке у школи. Примена програма траје од једне до три школске године, и
садржи четири кључне компоненте:

1. Како желимо да изгледа школски час- овде се развијају емотивне и

социјалне вештине ученика, и ствара се школска клима у којој влада
сигурност, поштовање, поверење, брига, узајамна помоћ , одговорност.
Подразумева посебан курикулум који описује различите форме школских
састанака, на којима ученици и наставници требају да планирају и дискутују
о проблемима који утичу на школску климу, да заједно установе норме и
правиле понашања на часу и пронађу заједничка решења. Састанци се
одржавају два или три пута недељно просечног трајања 15-30 минута,
трајање се прилагођава потребама и узрасту ученика.

2. То је мој другар представља компоненту усмерену ка пружање подршке

вршњацима у вези позитивног социјалног везивања. Организују се
различите наставне и ваннаставне рекреативне активности у којима
учествују ученици нижег и старијег школског узраста. Овде се подстиче
кооперативно учење и изграђују се позитивне социјалне везе са вршњацима.
Овакве активности се реализују најмање једном месечно.

3. Кућне активности односи се на побољшавање интеракције између родитеља

и деце, као и укључивање родитеља у активности везане за програм.
Програми садрже кратке конверзационе образовне активности и задаци које
деца требају да ураде са својим родитељима код куће, у којима они
међусобно размењују своје ставове, идеје, деле искуства значајна за дететов
рад у школи.

4. Кућа у нашој школи представља трећу компоненту која има за циљ да се

повећа ангажовање родитеља и да се између родитеља и школе учврсте везе.

37
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Она садржи 15 нетакмичарских инклузивних активности, које се у школама

реализују у вечерњим сатима, у њима учествују наставници, родитељи и
ученици, како би се створило школско окружење које негује социјално
везивање деце за школу.

Евалуацијом се показало да програм CDP подстиче социјално везивање ученика за школу

и ствара квалитетну школску климу која подиже мотивацију за постизање школског
успеха, развијају се емоционалне и социјалне компетенције, и доводи до јачања
позитивних веза између ученика, као и између наставника и учења. Такође, забележено је
значајно смањење злоупотребе психоактивних супстанци и испољавања насилничког
понашања у школи.

Подржавање алтернативних стратегија мишљења - Promoting Alternative Thinking

Strategies (PATHS)

PATHS представља превентивни програм који је намењен деци предшколског

узраста, као и ученицим од првог до шестог разреда основне школе. Овај програм базиран
је на ABCD моделу развоја (афективно-бихејвиорални-когнитивни-динамички модел
развоја) у ком се истиче да је за разумевање понашања и интерперсоналних релација
појединца потребно узети у обзир њихове емоције, социјално-когнитивне вештине
комуникације и афективно-когнитивну контролу. Основни циљ програма је се развијају,
јачају, унапређују низ социјалних вештина, емоционалних и когнитивних, као што су
самоконтрола, социјалне, емоционалне компетенције, вештине решавања
интерперсоналних проблема. Оне као протективни фактори доприносе смањивању
негативних ефеката ризичних фактора и превенцији емоционалних или бихејвиоралних
проблема на ранијем развојном узрасту.

Примена програма би требала да траје најмање пет година, а заснива се на посебном

PATHS курикулуму, чији се садржаји примењују три до пет пута недељно, време
извођења је двадесет до тридесет минута. Наставници који реализују овај програм су
претходно обучени. Курикулум се састоји од 131 системтичне и развојно засноване
васпитно-образовне јединице, које су класификоване у четири поглавља.

38
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Умешност и самоконтрола, је поглавље намењено најмлађем узрасту, односно

предшколском утрасту и ученицима првог разреда основне школе. Сачињава га 12
структуираних лекција, које су својим циљем усмерене да подстичу развој и одржавање
самоконтроле, личну одговорност, самопоудање, пажњу, вештине контроле импулса,
концентрацију, толеранцију на фрустрације и способности идентификације проблема.

Емоције и интерперсонални односи-ово поглавље је подељено у 56 јединица, чији је циљ

да се развије низ емоционалних вештина као што су:

o способност идентификације, размевања и препознавања различитих

афективних стања
o способност процене интензитета својих и туђих емоција
o способност адекватног изражавања и контроле емоција
o вештине контроле беса и редуковања стреса и вештине вербалне,
невербалне и емоционалне комуникације

Решавање интерперсоналних проблема- поглавље садржи 33 јединице које су усмерене ка

томе да подстичу когнитивне вештине мишљења, планирања, учења, решавања проблема
и доношења одлука, како би се разумело и овладало ефективним стратегијама за
решавање интерперсоналних проблема.

Додатне лекције-поглавље садржи 30 јединица намењеним опционалним проширењима

садржаја, критичким приказима и темама за забаву, дружење и разоноду.

Резултати евалуације програма ПАТХС представљају потврду његове ефективности за

развијање и унапређивање протективних фактора као што су: развијање атмосфере
поверења и поштовања, јачање позитивних односа межу вршњацима, подстицање
социјалног везивања за школу, такође, доприноси смањивању ризичних фактора, као што
су школски неуспех, удруживање са девијантним вршњацима, недовољна посвећеност

39
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

школи и школским обавезама, као и превенцији агресивног и антисоцијалног понашања.

(Жунић-Павловић, Поповић-Ћитић, 2005).

40
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Закључак

Кроз анализу научне литературе, било је могуће уочити целокупну сложеност овог
феномена, тако да се он никако не може решити само са становишта једне науке.
Потребно га је схватити и као политичку, социјалну и културну бригу, како не би остао
само на вербалном нивоу без икаквог стварног допирања до свести људи, као и до решења
проблема.

Школа има посебне задатке у оквиру свог васпитно-образовног рада, који се односе на
превенцију девијантних облика понашања ученика. Оваква делатност у савременој школи
треба осим наставног плана, да обухвата и различите ваннаставне и ваншколске
активности. Школа, као место где ученици проводе већину свог времена, може да
препозна првобитне облике јављања девијантних облика понашања, и у складу са тим да
реагује. Такође, школа је ту да родитељима пружи бројне информације и да им да
подршку у заједничком решавању проблема.

Неопходно је обезбедити што повољнију климу у школи, како би наставници разумели

индивидуална девијантна понашања сваког ученика, као резултат бројних фактора који
доводе до таквог понашања. Уколико наставници не реагују на адекватан начин, може
довести до тога да ученици са васпитним проблемима изгубе поверење у себе, у средину,
и да решење проналазе у бежању од школе и од куће, да постану пасивни, агресивни, или
чак да крену путем малолетних преступника.

Систематско васпитање ученика се ставља у најважније задатке школе, као и у средиште

друштвеног и научног разматрања. У последњих неколико година, слабости наших школа
испољене су у васпитној функцији школе, jер су педагошке тежње за променама остајале
само на папиру, без њихове примене у пракси.

41
 Девијантно понашање ученика и мере превенције

Литература

 Bouillet, D., Узелац, С. (2007). Основе социјалне педагогије. Загреб: Школска књига
 Букелић Ј. (1995). Дрога у школској клупи. Београд: Веларта.
 Жунић-Павловић, В., Поповић-Ћитић, Б. (2005). Поремећаји понашања ученика и
могућности превенције у школској средини. Настава и васпитање 2-3, 264-277.
 Звонаревић, М. (1989). Психологија. Загреб: Школска књига.
 Звонаревић. М. (1978). Социјална психологија. Загреб: Школска књига.
 Јашовић, Ж. (1991). Криминологија малолетничке делинквенције. Београд: Научна
књига.
 Јовановић, Р. (1980). Примарна превенција болести зависности:програмска
оријентација и методологија. Београд: Институт за алкохолизам и наркоманије.
 Крстић, Д. (1988). Психолошки речник. Београд: ,,Вук Караџић``.

 Милутиновић, Ј. (2008). Циљеви образовања и учења у светлу доминантних

теорија васпитања 20. века. Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине.
 Ољача, М., Динић, Б., Соколовска, В. (2015). Ефекти ставова према насиљу
на насилно понашање ученика средњих школа: модераторска улога пола и
агресивности. Зборник института за педагошка истраживања 2, 285-304.
 Поткоњак, Н., Пијановић, П. (1996). Педагошки лекисикон. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
 Поткоњак, Н., Шимлеша, П. (1989). Педагошка енциклопедија 1-2. Београд: Завод
за уџбенике и наставна средства.
 Стевановић, З. (2013). Социјалне девијације и друштвена реакција. Београд:
Институт за криминолошка и социолошка истраживања.
 Фројд, А. (2000). Нормалност и патологија у детињству: процене развоја.
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
 Хараламбос, М., Хеалд, Р. (1989). Увод у социологију. Загреб: Глобус.
 Шпадијер-Џинић, Ј. (1988). Социјална патологија. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.

42
Девијантно понашање ученика и мере превенције

43