Razvojna psihologija

Visoka škola strukovnih studija za vaspitače, Kruševac

Razvojna psihologija

Seminarski rad
Tema: Moralni razvoj na predškolskom uzrastu

Profesor: Student:

Kruševac,2014.god.

Page 1
 Razvojna psihologija

Sadržaj:

1. Uvod..........................................................................................3

2. Principi moralnog vaspitanja.....................................................4

3. Teorije moralnog vaspitanja......................................................6

-Teorija Pijažea..........................................................................6
-Kolbergova teorija....................................................................6
-Hofmanova teorija....................................................................8

4. Sadržaj moralnog vaspitanja.. ..................................................9

5. Faktori moralnog razvoja...........................................................10

6. Učenje u predškolskom periodu................................................11

7. Porodica i moralno vaspitanje...................................................12

8. Zaključak...................................................................................13

9. Literatura...................................................................................14

Page 2
 Razvojna psihologija

Uvod

Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je
dobro, a šta zlo. Moral je nešto objektivno kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika ,
normi. To je takođe i zahtev društva za određenim ponašanjem, ondosno principima koji
određuju kako nešto treba da bude. On je relativan, nije isti u svim društvenim grupama i
historisjkim periodima. Centralne vrednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.

Rec moral dolazi od latinske reči moralis- moralni i mores- običaj, život, što znači oralan, koji
pripada moralu, živi u skradu sa moralnim zahtevima. Moral se pojavio na početku ljudskog
društva, on je sastavni deo života, jedna od primarnih životnih potreba, jedan od oblika čovekove
društvene svesti koja čvrsto veže pojedinca za društvenu zajednicu.

Područje društvenog i moralnog vaspitanja i ponašanje je po svojoj prirodi veoma složeno zato
što u ponašanju pojedinaca i grupa učestvuje niz faktora koji izmiču objektivnom utvrđivanju i
procenjivanju. Već od samog rodjenja dete se nalazi u sredini koja je u osnovi društvene prirode
i koja ima određene društvene karakteristike, zajdničke celoj grupi (navike, običaje, načine
mišljenja, karakteristične osobenosti).

Društvo od početka nastoji da detetu nametne određene forme ponašanja i da kod njega razvije
određene navike kojima će ono zadovoljiti svoje potrebe. I porodica predstavlja određenu
socijalnu sredinu, i to svojim načinom života, svojim navikama, stavovima, običajima,
tradicijom, svojom kulturom podlogom, svojom psihološkom individualnošću.

Page 3
 Razvojna psihologija

Principi moralnog vaspitanja

Principi zauzimaju poseno mesto u strukturi morala i predstavljaju jedan od glavnih elemenata
koji ajpotpunije izražava njegovu suštinu. Izložićemo principe na koje se poziva najveći broj
autora:

Kompleksni prilaz vaspitanju – zahteva celovit vaspitni proces i usklađivanje vaspitnih ciljeva na
ukupni razvoj ličnosti. Kompleksni prilaz pretpostavlja usklađenost cilja, zadataka, različitih
metoda i postupaka vaspitnog delovanja. Pri objašnjavanju kompleksnog prilaza u vaspitanju,
neophodno je uvek imati u vidu sagledavanje odnosa celine i delova, sistema vaspitanja u celini
kao u njegovim pojedinim stranama, apektima i elementima. Usklađivanja su potrebna imeđu
egocentričnih podsticaja čije je poreklo u individualnom životu i sličnih ili analognih podsticaja
koji proizilaze iz života drugih i sa kojima je jedinka u direktnim ili indirektnim odnosima.

Aktivni karakter moralnog vaspitanja - za ostvarivanje moralnog vaspitanja neophodno je jasna

povezanost između životne aktivnosti i formiranja moralnih stavova, a što je od suštinskog
značaja. Ne mogu se razvijati pozitivne moralne sklonosti ukoliko s ene obezbedi odgovarajući
načini ponašanja moralne sklonosti ukoliko se ne obezbedi odgovarajući načini ponašanja koji
su sa tim povezani. Proces moralnog vaspitanja mora biti organizovan tako da podstiče učenike
na pozitivna delovanja. Potrebno je da u okviru moralnog vaspitanja vrednujemo životno
iskustvo deteta i omogućavamo da se ona proširuju putem različitih praktičnih delatnosti: u radu,
učenju, igri, sportu.

Praćenjem moralnih iskustava dece, koja ona stiču doživljavanjem konkretnih aktivnosti
ispunjenih moralnim značenjem i vrednostima, omogućava se povezivanje između kognitivnog i
afektivnog, onoga što se nameće spolja i onoga što pojedinac prihvata kao sastavni deo svog
iskustva.

Vaspitanje u kolektivu – kolektiv učenika predstavlja društveni okvir za ostvarivanje moralnog

vapsitanja ali istovremeno i faktor tog vapsitanja. Ovaj princip zahteva organizaciju zajedničke
delatnosti i zajedničkih napora učenika u rešavanju opštihzadataka koji se postavljaju školi,
razredu. Posredstvom sistema uzajamnih odnosa u učenik postaje moralni subjekt koji deluje na
drugge ali prima i uticaje drugih. Dolazi do psihosocijativne klime koja ima veliku vaspitnu
vrednost za sovje članove, doprinoseći razvijanju i obogaćivanju moralnih iskustva. Život u

Page 4
 Razvojna psihologija

kolektivu utice na to da učenici sve više shvataju dinamizam odnosa iizmeđu ličnih žela,
interesovanja i zahteva kolektica, kao i odgovornost prema kolektivu i njegovim članovima. Na
taj način stvaraju se povoljni uslovi za razvoj ličnosti i učvršćivanja uzajamnosti, lojalnosti,
drugarstva i prijateljstva, što podržavaju i sami učenici.

Oslanjanje na pozitivno – suština ovog principa proizilazi iz prihvatanja da postoje komponente

u strukturi svake ličnosti, određena svojstva, crte ili pozitivne osobine. Polazeći od ovog stava i
oslanjajući se na njega, neophpdno je pozivati se na ono što je prihvatljivo, dobro i pozitivno kod
učenika. Nastavnici uemseravaju svoju pažnju pretežno na negativne pojave i ispravljanje
uočenih slabosti i nedostatka. Na taj način pozitivna svojstva se ne učvršćuju i ne koriste kao
podloga vaspitnog uticaja na učenika. Pri takvoj prganizaciji vaspitanja učenici se uglavnom
usmeravaju na ono što ne treba da čine a manje im se ukazuje na ono što je poželjno, prihvatljivo
i dobro.

Uvažavanje individualnih i uzrasnih mogućnosti – ovaj princip podrazumeva da se vaspitni

proces odvija u skladu sa individualnim i uzrasnim svojstvima učenika i njihovih odgovarajućih
psiholoških profila. U moralnom vaspitanju to se odnosi na obezbeđivanje psihološkog uzrasta i
poejdinca. Učenici se razlikuju jedan od drugoga po svom temperamentu, karakteru,
sposobnostima i interesovanjima zbog čega je u procesu moralnog vaspitanja neophodno voditi
računa o njihovim individualnim svojstvima. Svaki uzrast ima svoje individualne karakteristike
zbog čega se sadržaji i metode koje su korisne i primenljive za jedne učenike mogu pokazati
nedovoljno uspešnim pa i bezuspešnim za druge. Proces moralnog vaspitanja je dug i složen. U
pogledu razvoja morala mogu se javiti dve vrste teškoća: jedne nastaju ako postoji težnja za
ubrzanim razvojem, a druge ako je moralni razvoj usporen.

Jedinstvo zahteva i poštovanja ličnosti učenika - neophodno je da sistem vapsitanja, posebno

moralnog, prožima ideja topline, ljubavi, razumevanja i dubokog uvažavanja ličnosti učenika.
Visoki zahtevi prema učenicima, najčešće se spajaju sa poštovanjem i poverenjem u njihove
mogućnosti. Ukoliko imamo veće zahteve prema učenicima i imamo poverenje u njih i njihove
mogućnosti, utoliko ih više poštujemo i smatramo da su u stanju da ispunjavaju povećane
zahteve. Obezbeđivanje uravnoteženih odnosa između zahteva i poverenja, u konkretnim
situacijama, predstavlja istovremeno i izraz pedagoškog takta, neophodnog za stvaranje
međusobnog uvažavanja između učenika i nastavnika.

Teorije moralnog razvoja

Page 5
 Razvojna psihologija

Teorija Pijažea
Pijaže je svoje ispitivanje počeo proučavanjem dečjih igara: na koji način deca prihvataju pravila
u igri i kako ih se pridržavaju. Pijaže je pronašao da posmatra igru kao aktivnost deteta koja je
najslobodnija: u njoj odrasli ne učestvuju ali i nju, posebno u njenim kolektivnim formama,
reguliše serija pravila, manje ili više kompleksnih, koja se u početku detetu čine toliko spoljašnja
kao i pravila ponašanja. Igra je oslobođena prinude: dete „ne mora“ da se igra zato što tako žele
odrasli. Podvrgavanje pravilima igra, iako nije lako ni prirodno, ipak je spontano i skoro sasvim
slobodno. Problem koji je Pijaže sebi postavio bio je da prouči kako se dete spontano orijentiše
pred oređenim pravilima koja su sastavni deo aktivnosti koja mu odgovara.

Pijaže je posebno razvijao klinačke razgovore kao polustandardizovano sredstvo za testiranje

dece. Na ovaj način on je konstituisao svoju kliničku metodu kao svojevrsnu kombinaciju
intervjua i eksperimenta. Opisivao je razvojne sekvence i formulisao teoriju o dva nivoa razvoja:
nivo heteromne i nivo autonomne moralnosti.

Heteromna moralnost – moralni realizam ili moralna prinuda, je, u stvari, intelektualno nezrela
moralnost na koju jednostavno utiče poštovanje odraslih. Dete nije u stanju da razlikuje poglede
koji polaze od njega samog od onih koji proizilaze od odredjenih socijalnih uticaja. Moralna
prava shvata pre kao realna postojanja i nepromenljive apsolute nego kao fleksibilne instrumente
ljudskih ciljeva i vrednosti.

Autonomna moralnost – ili moralnost u kooperaciji, povezan je sa povećanim intelektualnim

sposobnostima dece, kada ona postižu nezavisnost u moralnom suđenju i stiču sposobnost da
igraju uloge. Moralnost više nije zasnovana na praivlima o kojima odlučuju odrasli, koja se ne
mogu menjati, već se pravila shvataju kao sistem izražavanja ogućnosti prava i obaveza
jednakih.

Kolbergova teorija

Po ovoj sadržajnoj teoriji mralni razvoj nije jednodimenzionalnan već pre postoje mnoge
moralnosti ili stadijumi moralnog razvoja. Moralno suđenje, koje se nalazi u centru ove teorije,

je kongitivni konstrukt utvrđen putem kongitivnog nivoa moralnog shvatanja koje se manifestuje
tokom rešavanja konflikata socijalnih situacija na koje pojedinac nailazi.

U svojim istraživanjima Kolberg je primenjivao metod intervjua i upitnika na osnovu

postavljanja moralnih dilema. Dileme su bile usmerene na pravo i pravdu kao i na sukob između
Page 6
 Razvojna psihologija

zakonskih moralnih pravila i obaveza. U središte ovog istraživanja stavio je moralno rasuđivanje,
a ne moralno ponašanje, i ustanovio je šest razvojnih etapa obuhvaćena u tri nivoa moralnog
razvoja: prekonvencionalnom (premoralnom), konvencionalnom i postkonvencionalnom
(autonomnom).

Nivo 1 – Prekonvencionalni nivo

Stupanj I- usmerenosto na kaznu i poslušnost. Fizičke posledice akcije određuu da li je ona dobra
ili rđava. Jednostavno poštovanje autoriteta, zakon određen snagom autoriteta, a razlog ispravnog
postupanja je izbegavanje kazne.

Stupanj II- instrumentalno-relativistička usmerenost. Ispravno postupanje se sastoji od onoga što

instrumentalno zadovoljava potrebe pojedinaca a povremeno i potrebe drugih. Briga za
„poštenje“ i uzajamnost ima pragmatičan smisao.

Nivo 2 – Konvencionalni nivo

Stupanj III- interpersonalna usaglašenost ili usmerenost tipa „dobae dečko/devojčica“. Dobro
ponašanje je ono koje se pogoduje drugima ili im se od pomoći pa ga oni i odobravaju. Naglasak
je na dobrim namerama i pristojnosti, uzajamnosti odnosa i brizi za druge.

Stupanj IV- usmerenost na „red i zakon“: značaj održavanja društvenog reda, ispunjavanje
obaveza i društvenih dužnosti, da bi se izbegao slom društvenog sistema. Najvažniji arbitri su
zakon i uspostavljena vlast.

Nivo 3 – Postkonvencionalni nivo

Stupanj V- usmerenost na zakonitosti zasnovanu na društvenom dogovoru, briga za prava

pojedinaca i dobro za najveći broj ljudi. Svest o relativnosti vrednosti i o tome da su zakoni
dogovorena sredstva organizacije društva pa se mogu i promeniti ukoliko ne ispunjavaju svoju
društvenu namenu.

Stupanj VI- univerzalno etičko načelo, ono što je ispravno određuje se pozivanjem na etička
načela, koja su apstrakcija. Moralna i zakonska pravila su jasno određena i priznaje se i
samosvojstvenost svake situacije, sa svakom se postupa u skladu sa njenim dobrim stranama,
pozivajući se na određena apstraktna načela.

Kolberg zaključuje da moralni razvoj nije samo internacionalizacija kulturnih pravila,

posredstvom verbalnog razvoja, kazne ili identifikacija. Njegova teorija ukazuje na to da je
moralni razvoj kognitivno usmeren. Svaka etapa se značajno različite strukture u pogledu
procesa donošenja procena. Svaki stupanj se razlikuje po moralnom razmišljanju, raspored
stupnjeva je ireverzibilan, tj. Nijedan stupanj se ne može preskočiti.

Page 7
 Razvojna psihologija

Hofmanova teorija
Teorija Martina Hofmana koja govori o empatiskoj motivaciji kao izvoru moralnog, a posebno
prosocionalnog ponašanja. Osnovu njegove teorije predstavlja empatija koje se zasniva na
razumevanju deteta u preuzimanju različitih uloga i sve razvijenijem razumevanju deteta u
preuzimanju različitih uloga i sve razvijenijim sposobnostima da se stavi u položaj drugog. U
okviru ove teorije Hofman izčaže tri osečajna nivoa: prvi kada dete želi da drugome pomogne u
njegovoj nevolji, drugi razvojni nivo dete počinje da usvaja shvatanje drugih, ne samo kao
fizičkih entiteta već i kao izvora osećanja i misli. Na trećem nivou dete više nije ograničeno
nelagodom drugih u neposrednim situacijama nelagode.

Mušinjski je konsultujući radove i nalaze najpoznatijih autora u ovoj oblasti izdvojio četiri
sledeća nivoa-etape moralnog razvoja:

1. Nivo moralne anomije- predstavlja polaznu osnovu moralnog razvoja i obuhvata period
odojčeta kao i vreme posle razdoblja.
2. Nivo moralne heteronomije obuhvata poslednju fazu ranog detinjstva, predškolski i mlađi
školski uzrast (do 9 god.)

Egocentrizam- podrazumeva nesposobnost deteta da shvata tuđe psihičko stanje, što

povlači sklonost da se drugima pripišu lična osećanja i težnje.

Na stadijumu konformizma težnje i potrebe pojedinca se odnose isključivo na dobijanje

saglasnosti od strane drugih.
3. Nivo moralne socionomije odnosi se na poslednje godine mlađeg školskog uzrasta i
početnu fazu odrastanja (9-13 godina)
4. Nivo moralne autonomije obuhvata period od rane adolescencije do punoletstva (13-21
god.). nivo moralnog razvoja u ovom razdoblju sastoji se iz sledećih stadijuma:
a) Principijelizmam je poštovanje iste moralne norme, ovaj stadijum nastaje kao rezultat
internalizacije definisanih moralnih normi ili njihovog priznavanja za lične i jedino
ispravne.
b) Racionalizam – jedni je nazivaju racionalni altruizam, a drugi moralni relativizam,
pojedinac ne poštuje samo utvrđene grupne norme moralnog ponašanja već i
eventualne posledice zbog njihovog pridrzavanja.
c) Moralni idealizam je najviša faza i karakteristična je po tome što pojedinac razvija
lični, sopstveni moralni sistem koji sadrži određene vrednosti.

Page 8
 Razvojna psihologija

Sadržaj moralnog vaspitanja

Za šire vaspitanje učenika, posebno za njihovo moralno vaspitanje, pored principa značaj imaju
sadržaji. Pomoću njih se ostvaruju moralni principi i zadaci koji treba da dovedu do poželnih
ishoda. U okviru jedinstva moralnog vaspitanja, neophodno je izdvojiti pravce ili područja
moralnog delovanja kako bi se ostvarilo ono što čini celovitu moralnu ličnost. Najznačajnija
područja moralnog vaspitanja:

Vaspitanje opštih vrednosti – ovo područje obuhvata pridržavanje normi pojedinaca prema
bližnjima u neposrednim, direktnim konatkima, kao i u okviru manjih društvenih grupa. Radi se
o vaspitanju u duhu običaja, o poštovanju opštevažećih, elementarnih pravila i normi
zajedničkog života.

Građansko vaspitanje – podrazumeva sistem opšteljudskih vrednosti koje se odnose na globalne

probleme, društvene grupe, pojedine ličnosti i njihovu delatnost, pojave društvenih života i
saznanja. Ovaj oblik vaspitanja nosi naziv „građanski“ zato što se njime određuje oblik
principijelni opštedruštveni i ustvni položaj koji se ostvaruje u realnoj praksi društvenih odnosa.

Patriotsko vaspitanje – društveni stavovi i vrednosti karakterišu se time što za predmet imaju
društvo kao celinu ili različite društvene ljudske grupe i organizacije koje ulaze u njegov sastav.
Takvi stavovi obično se obuhvataju zajedničkim imenom socijalizacija pojedinaca, kaoja je
prihvaćena za određivanje njihovog odnosa prema najširem i najobuhvatnijim društvenim
grupama kao što je čovečanstvo uopšte. Predmet patriotskog vaspitanja predstavlja sve ono što je
povezano sa osnovnim kolektivom kojem pojedinac pripada, a to je narod.

Idejno-političko vapsitanje – idejno vapsitanje određuje stavve pojedinca prema svetu vrednosti i
odnosi se na njegova uverenja. Aktivno učestvovanje pojedinca u ukupnim društvenim
događanjima ne može se ostvariti samo na osnovu njegovih težnji za delovanjem i izražavanjem
stavova prema određenim društvenim snagama. Idejnost predstavlja jedinstvo znanja, ubeđivanja
i praktičnog delovanja. Ona ima veoma značano mesto i ulogu u vrednosnoj orijentaciji
pojedinca i formiranju njegovih životnih zahteva, a javlja se kao snažan podsticaj na delovanje.

Odnos prema radu i poštovanje rada – odnos prema radu i poštovanje rada izražava osobenosti
morala određenog društva i društvenog poretka i određuje usmerenost životne delatnosti čoveka.
Poštovanje rada zasniva se na uverenjju da je ljudski rad osnova čovekove egzistencije,
bogatstva i da predstavlja jedan od osnovnih kriterijuma društvene vrednosti. Uporedo sa
poštovanjem rada odvija se paralelno i racionalizam koji priznaje vrednosti i pravo na slobodno
istraživanje, koji sadrži veru u velike mogućnosti ljudskog razuma.

Page 9
 Razvojna psihologija

Faktori moralnog razvoja

Kao najznačajniji faktori razvoja dečije moralnosti smatraju se: porodica, drugovi, škola,
inteligencija, pol i rekreativne aktivnosti.

Porodica- ima poseban značaj na socijalizaciju deteta uopšte, pa prema tome i na njegov moralni
razvoj. Roditelji kao i ostali članovi porodice predstavljaju osnovni model detetovog ponašanja.
Kroz porodicu se prelama širok spektar društvenih zahteva i imperativa koji se i postepeno
preose na dete. Pravilno usmeravanje, lični primer i doslednost roditelja predstavljaju osnovni
preduslov za razvoj istinske moralnosti kod deteta. U porodici dete stiče moralni razvoj, a ovaj
najviše zavisi od sredine u kojoj živi. Roditelji utiču na stvaranje moralnih saznanja, uverenja,
stavova, ponašanja i delovanja. I moralno odgajanje mora biti zavisno od uzrasta, primereno
dečjem dobu.

Škola - takođe daje vrlo značajan doprinos razvoju dečje moralnosti. U njoj dijete uči određena
pravila, proširuje svoja saznanja, samodisciplinuje se. Ukoliko je odnos između deteta i druge
dece u odeljenskom kolektivu, kao i između deteta kao i između deteta i nastavnika dovoljan,
onda se time stvaraju uslovi da se bolje nauče, prodiskutuje, procjene i praktićno verifikuju
određene norme moralnog ponašanja.

Inteligencija - omogućuje detetu da razvije određene moralne pojmove, da ih primeni i da shvati

posledice svojih i tuđih postupaka. Deca niske inteligencije teško shvataju suštinu moralnih
načela i njihovo osećanje krivice za loše postupke je incuficijentno. Međutim, i neka deca
normalne inteligencije pokazuju moralnu defektnost, jer i pored toga što uspešno evaluiraju šta
valja a šta ne, ona ne pokazuju dovoljno volje i spremnosti da usklade svoje ponašanje sa
određenim saznanjima i društvenim pravilima.

Grupa vršnjaka – je bitan činilac razvoja dečije moralnosti. Još u predškolskom periodu dete
provodi značajan deo vremena sa drugom decom i tako usvaja određene norme ponašanja: slede
određene uzore, procenjuje ispravnosti tuđih postupaka i proverava svoje postupke. Ukoliko su
grupne norme bliske onim koji važe u porodici utoliko će se one lakže usvajati, u suprotnom
može doći do znatnijih konglikata.

Page 10
 Razvojna psihologija

Učenje u predškolskom periodu

Predškolski period označava se, s jedne strane, kao period ontogenetskog razvoja u kome se
odigrava najveći i najznačajniji deo učenja. Sa druge strane, popularne literature, opisuju dete
ovog uzrasta kao prevashodno čulno i emocionalno viće, čije su mogućnosti učenja u najboljem
slučaju veoma ograničene.

Pojedinačna znanja koja se na predškolskom uzrastu stiču učenjem u užem smilu bivaju ili
zaboravljeni, delom ili u celini, ili transformisani i prerađena. Na osnovu svega o čemu je
predhodno bilo reči sledi da se učenje u predškolskom periodu odvija na dva plana: dete se
razvija, prisvaja ili stiče mehanizme učenja ali istovremeno stiče i specifična znanja posredstvom
onih mentalnih struktura koje su u datom trenutku razvijene. Širi aspekt učenja predškolskog
deteta svakako je značajniji za njegov razvoj od sticanja specifičnih i pojedinačnih znanja, mada
je jasno da se takvo učenje ne može direktno izazivati.Postavlja se pitanje kako se ostvaruje
učenje u širem smislu u predškolskom periodu. U ranom detinjstvu proces mora da ima formu
direktnog obučavanja.

U užem smislu kao sticanje znanja ili organizovanje iskustva koje izaziva vaspitač, moguće je
samo ukoliko s eono što vapsitač želi da izazove poklapa sa trenutnim interesovanjima deteta i
ako je način na koji se obučavanje deteta ozvodi u skladu sa razvojnim mogućnostima deteta.
Učenje u širem smislu ostvaruje se kroz praktičnu delatnost deteta i interakciju sa odraslima i
drugom decom, a zatim u igri i istraživanju.

Dečja igra se istovremeno suprostavlja i usmerenim praktičnim aktivnostima u učenju u užem

smislu reči. To posebno važi sa simboličku igru koja dominira u predškolkom uzrastu.u igri se
koriste već izgrađene psihičke strukture i funkcije ali se u njoj istovremeno i razvijaju i nove
psihičke strukture i funkcije.

Na kraju treba istaći da praktične radnje samog deteta i odraslih u svakodnevnim situacijama,
igra i istraživačko ponašanje nisu čisti oblici ili vrte učenja već samo različite forme aktivnosti
deteta u okviru kojih se, uopšteno rečeno, odvija i formira učenje. Isto tako one su u relano
životnoj situaciji do te mere uzajamno povezane da ih samo pažljivom analizom možemo
izolovati.

Page 11
 Razvojna psihologija

Porodica i moralno vaspitanje

Razvoj pojedinca i njegovo moralno ponašanje jesu rezultati socijalne sredine i njegovog
individualnog formiranja. Socijalna sredina u koju spada: porodica, škola, vršnjaci, susedi, ulica,
prijatelji. Preko ovih posrednika i u raznim socijalnim kontaktima dete se poučava određenim
društvenim zahtevima, dužnostima i normama kao i svemu što se od njega očekuje i zahteva.

Drugi važni uticaj na razvoj moralnog ponašanja deteta imaju faktori koj ise odnose na
osobenosti ličnosti: individuelna svojstva i karakteristike, težnje, inteligencije, način
prilagođavanja. Prve dečje ideje tačnog i pogrešnog, dobrog i rđavog, u velikoj meri su određene
uticajem roditelja. Veća na ranom uzrastu dete je u stanju da prihvati izvesne moralne principe
koje potom doživljava kao vlastita pravilam a ne samo kao zahteve koje treba izvršiti zato što su
mu drugi, stariji postavili i to od njega zahtevaju.

U ranom uzrastu dete skoro potpuno zavisi od porodice, poseban značaj porodica u tom periodu
je u tome što porodica utiče na dete i vaspitava ga pre nego što ono dođe u kontakt sa drugim
pojedincima, a kasnije institucijama, i pe no što dođe u situaciju da prima njihove uticaje, Kada
dete pođe u školu, porodica ne prestaje sa svojim uticajima i usmeravanjima. U tom pravcu od
posebnog je značaja snažna emocionalna vezanost između deteta i porodice.

Uticaj roditelja na moralno ponašanje deteta izgleda da je povezan sa njihovim ponašanjem i

brojnim svakodnevnim interakcija sa decom. Moralni razvoj deteta predstavlja proces u kome
učestvuju socijalni i intelektualni faktori. Moralni razvoj se najbolje može shvatiti kao
iskazivanje celokupnog procesa razvoja ličnosti koji uključuje samokontrolu, empatiju prema
potrebama i osećanjima drugih, inicijativu i nezavisnost. Proučavanjem ideja dece o dobru i zlu i
isih ideja kod predstavnika pojedinih socijalnih grupa utvrđeno je da je nađena najveća korelacija
između dece i roditelja, nego između dece i učitelja.

Istraživanja su bila usmerena na otkrivanje kritičnih aspekata u odnosima roditelj – dete. Prva i
najbitnija među njima je dečje opažanje ljubavi i prihvatanje od strane roditelja. Suprotan kraj
ove dimentije pokazuje se na planu dečjeg osećanja da je odbačeno od strane roditelja. Druga
bitna dimenzija u roditeljskom stilu je kontrola, odnosno čvrstina prema popustljivosti. U radu
Salivena ukazuje se da su „najčvršći stavovi i oblici reakcija oni koji su naučeni od roditelja“.

Page 12
 Razvojna psihologija

Zaključak

Društveni I moralni razvoj deteta, koji prati nezavisna I opšterazvojna linija vezana za samu
prirodu čpveka, načazi se neprestano u spletu interakcija sa društveno-moralnom strukturom
određene sredine Moralnost se odnosi na ono područje ponašanja ljudi koje u osnovi sadrži
sudove o tome šta je ispravno ili pogrešno, dobro ili rđavo, o onome šta valja da činimo ili da
izbegnemo. Ono sadrži I to kako ljudsko biće treba da se odnosi prema drugima ukoliko njihovo
delovanje utiče na osećanja ili interese drugih.

Prema tome, moralno vaspitanje ne podrazumeva samo da mlade naučimo šta je to što je
ispravno ili pravedno, šta treba učiniti, kako postupiti, već je posredi vaspitanje u moralnom
mišljenju u poučavanju postupcima, odnosno razvijanju sposobnosti moralnog suđenja I
donošenja odluka.

Suština moralnosti sastoji se u tome da deca, koja su kad se rode nedruštvena,nauče da poštuju
društvena pravila to znači da moralni razvoj karakteriše postepeno prihvatanje potčinjavanja
moralnim normama i pravilima ponašanja,ali još uvek bez mogućnosti da se učestvuje u
njihovom donošenju.

Page 13
 Razvojna psihologija

Literatura

1. Nagulić, M.(1998.), Psihički razvoj deteta, Kruševac;

2. Grupa autora.(2001.), Psihologija predškoslog deteta, Centar za primenjenu psihologiju,
Beograd;
3. Smiljanić, V.(1999.), Razvojna psihologija, Centar za primenjenu psihologiju Društva
psihologa Srbije, Beograd
4. Miočinović, Lj.(2004.), Moralni razvoj i moralno vaspitanje, Institut za pedagoška
istraživanja, Beograd;
5. Đorđević, J.(2002.), Moralno vaspitanje, Savez pedagoških društava, Novi Sad;

Page 14