07.3.4.

Принцип индивидуализације и социјализације у васпитању

Неопходно је у васпитном процесу одржавати складан однос између индивидуалности и

друштвености, уважавајући подједнако и личне карактеристике, интересе и потребе, и
одлике, циљеве и потребе социјалног окружења у којем личност живи. Уосталом,
индивидуализација је једино и потребна и могућа у оквиру колектива и заједничких
форми зивота.

Свако ко организује васпитни процес и учествује у њему, треба да води рачуна о узрасту и
индивидуалним карактеристикама сваког васпитаника. Према њима треба одмерити сваку
педагошку меру, разраду садржаја, средство, облик и поступак васпитања. Из овог
принципа изводимо захтеве одмерености и поступности. Да би испоштовао овај принцип
васпитач мора да добро познаје своје васпитанике, њихов темпо напредовања и степен
постигнућа у одређеној области. Захтев поступности обавезује васпитаче да своје
активности прилагоде, управо, степенима и темпу развоја сваког ученика.

Није само сваки човек посебна и јединствена личност, већ је и свака његова особина
изражена на њему карактеристичан и специфичан начин. Човек је, дакле, јединствен и
непоновљив, са правом мрежом индивидуалних разлика. Поред разлика у календарском
узрасту, васпитачи треба да упознају и прате разлике у интелектуалном узрасту (умном
количнику), образовном узрасту (нивоу знања), социјалном узрасту (нивоу и
карактеристикама социјализованости) и тако даље. Праћење свих ових индивидуалних
разлика подразумева и одговарајућу методолошку оспособљеност васпитача. У том
погледу њима значајну помоћ могу пружити школски педагози и психолози.

Развој појединца до крајње могућих његових граница је у интересу и друштва и

појединца. Личност са доста знања, позитивним особинама и развијеним способностима,
свакако ће се на лакши начин укључи у социјални миље.

Социјализација високо развијених индивидуалитета могућа је једино у групама,

колективима и колективним облицима живота. Колектив је, у ствари, последица
васпитног рада са појединцима, али и снажно васпитно средство за усклађивање њиховог
понашања и развоја. Вођени заједничким интересима, потребама и циљевима, појединци
се уједињују, помажу, једни на друге утичу и тиме васпитавају. Ове форме васпитања су
веома блиске васпитаницима, они у њима учествују и не доживљавају их као пресију.
Истовремено, оне су и облик реалног живота у коме се проверавају стварни ефекти
васпитања. Зато се обично каже да је колектив и објекат и субјекат васпитања. На њега се
може утицати, али се и њиме може утицати на појединачну личност. Упоредо са процесом
формирања колектива мења се и улога васпитача. У почетку је његова улога значајнија и
директивнија, а касније се своди на поступке праћења, каналисања и усмеравања. Тиме се
испуњавају и услови за осавремењивање елемената ученичке самоуправе која је, такође,
једна од значајних тековина и последица васпитања.