Pedagogija pitanja i odgovori

O P Š T A   P E D A G O G I J A
- VASPITANJE –
 
1. Značaj vaspitanja za razvoj pojedinca i društva
Vaspitanje je najširi pedagoški proces i pojam. Ono se odnosi na sve što ljudi
planski, svesno i organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti, kako
ono što preduzima društvo u odnosu na vaspitanika, tako i ono što vaspitanik
čini u odnosu na društvo. Kako se menjalo društvo tako se menjao i
povećavao značaj vspitanja. Vaspitanje je neophodno zbog sve veće količine
znanja koje je potrebno da pojedinac usvoji radi uspešnijeg i lakšeg života u
savremenom svetu - stvoreno ''društvo koje uči'', a čovek je sam sebe doveo u
situaciju da se stalno usavršava i uči, pa je za cilj vaspitanja
postavljeno formiranje svestrane ličnosti vaspitanika. Vaspitanje postaje
doživotan proces. A kulturan čovek se razlikuje od nekulturnog jer mu je
bogatija riznica ciljeva. Značajno je zbog međusobnog zbližavanja ljudi i
uspešnije komunikacije i predupređivanja negativnih pojava kao što su
agresivnost, egoizam, izdaja, gramzivost, asocijalnost i drugo. Važno je zbog
intenzivnijeg razvoja individualnog karaktera vaspitanika.
 
2. Mogućnosti i granice vaspitanja
Kako mogućnosti, tako i granice vaspitanja leže u nasleđenim
osnovama, uslovima društvene sredine u kojima se ličnost razvija, u
pravovremenom i pravilnom organizovanju vaspitanja i u ličnom angažovanju
vaspitanika. Mogućnosti i granice ljudskog vaspitanja su društveno-istorijski
uslovljene, jer čovek živi i razvija se u određenim društvenim okolnostima.
Takođe zavise i od pola, temperamenta, pravovremenog otkrivanja talenta,
zdravstvenog stanja, kulturne, religijske i druge tradicije. Faktore koji ometaju
uspostavljanje balansa ovih odnosa nazivamo ometajućim faktorima. A važna
uloga nastavnika je da nađe taj balans između ovih odnosa, da otkrije
sklonosti i sposobnosti vaspitanika i da radi na njegovom razvoju.
 
3. Odlučujući faktori u razvitku ličnosti
Bitni faktori koji utiču na razvoj ličnosti su: nasleđe, sredina, vaspitanje i
aktivnosti vaspitanika.
Nasleđe je proizvod dosadašnjeg života ljudi i genetska predodređenost
ličnosti (telesna građa, endokrini i nervni sistem). Sredina predstavlja mesto i
okolnosti u kojima vaspitanik živi. Ovi faktori su međusobno povezani i
uslovljeni.
 
4. Vaspitanje i ličnost
Vaspitanje je najširi pedagoški pojam i odnosi se na sve što ljudi sistemski,
namerno, organizovano preduzimaju na planu formiranja ličnosti. Cilj
vaspitanja je stvaranje svestrane ličnosti. Proces vaspitanja ličnosti kroz 
njenu aktivnost i delatnost je višeslojan.
*U njemu se mogu izdvojiti tri procesa:
              1. proces usvajanja, znanja i umenja – racionalna osnove
              2. proces razvijanja psihofizičkih sposobnosti –vrednosna i
humanistička
              3. formiranje pogleda na svet – vrednosna i humanistička
*U toku realizacije ciljeva i zadataka vaspitanja možemo izdvojiti tri etape:
                                                                 
                             1. etapa racionalnog
                                                                 
                             2. etapa emocionalnog
                                                                 
                             3. etapa voljnog (Sve tri su jedinstvo misli,
osećanja i postupanja)
*Osnovna područja razvoja ličnosti se obično dele na:
1. kognitivni razvoj (razvoj volje, intelektualne sposobnosti)
2. afektivni razvoj (stavovi, mišljenja, emocije)
3. psihomotorni razvoj (upravljanje motoričkim aparatima ljudskih organa)
Sva tri se uklapaju u pojam vaspitanja u širem smislu.
 
 
5. Vaspitanje i društvo
Vaspitanje je delatnost koja omogućava funkcionisanje društva u razvojnom
smislu.Vaspitanje je recipročan i povratan odnos razmene koji kroz složene
socijalne uslove uključuje sve ljude. Društvena uslovljenost vaspitanja se
zapaža još od samih početaka ove delatnosti. Isti oblici vaspitanja pojavljuju
se kod naroda koji su sasvim nezavisni jedni od drugih. Dakle, vaspitanje je
tekovina društvenih odnosa, a ne prirode. U realizaciji svojih ciljeva
vaspitanje vodi jednom sveopštem progresu i razvoju. Vaspitanje je uslovljeno
socijalnom, staleškom, klasnom i politilkom strukturom društva. Uložena
sredstva jednog društva u vaspitanje višestruko se vraćaju istom tom
društvu. Bogatije društvo – bolji sistem vaspitanja.
 
6. Vaspitanje i kultura
Vaspitanje treba shvatiti kao istorijski moguću transformaciju nižih oblika
postojanja u više i humane oblike egzistiranja čoveka. Vaspitanje ne priprema
pojedinca samo za životne ili profesionalne uloge, već se bavi i stvaranjem
svestrane ličnosti, koje u sebi sadrži i elemente kulturne ličnosti. Razvojem
kulture razvijano je i vaspitanje. Veza je uvek bila obostrana. Vaspitanje u
kulturi ima i produktivni karakter, jer stvara potencijale za novi napredak i
razvoj. Vaspitanje je i sredstvo susreta različitih kultura i upoređivanja
različitosti.
 
7. Vaspitanje i rad
Vaspitanje i rad su dve večito povezane i uslovljene društvene funkcije. Kada
se rad pojavio kao osvešćen oblik čovekove borbe za egzistenciju i vaspitanje
se pojavilo kao sredstvo i način za prenošenje tih čovekovih prvih radnih
iskustava. Kroz proces rada i vaspitanja čovek razvija svoje radne osobine i
menja svoje individualne mogućnosti. Vaspitanje ne sme u potpunosti biti
podređeno radu već mora imati i šire ciljeve vaspitanja celovite svestrane
ličnosti.
 
8. Najpoznatije koncepcije ( teorije, škole, pravci vaspitanja )
Naučnici i teoretičari stalno raspravljaju o tome koji je najbolji način, koja je
svrha i pravac vaspitanja. Lista onih koji su težili da daju kompetentan
odgovor na to stalno se proširivala.Koncepcije vaspitanja se prvenstveno
razlikuju po tome šta se uzima kao izvor vaspitnih ciljeva. One stižu u
pedagogiju iz različitih središta društvenih uticaja: od školskih reformatora, od
filozofa i naučnika, vođstva partijskih i revolucionarnih pokreta, religijskih
organizacija itd. i bez obzira odakle dolaze ove koncepcije se sistematizuju,
međusobno konfrontiraju i procenjuju i postaju pedagoške koncepcije. Njih
ima u istoriji pedagogije na stotine, neke su vrlo slične, a većina međusobno
suprotstavljena. Njih nije jednostavno grupisati i razvrstati.
→ Poljski pedagog Bogdan Suhodolski smatra da se borba vodi između dve
pedagogije tj. dve pedagoške koncepcije: 1. pedagogija esencije, koja
insistira na opštosti, univerzalnosti, trajnosti i nepromenjenosti, okrenuta je
ka budućnosti, ka idealnom (ona govori o tome šta bi vaspitanik trebalo da
bude).
2. pedagogija egzistencije, koja insistira na različitosti, individualnosti,
pojavnom, prolaznom i promenjivom, okrenuta je neposrednoj sadašnjosti ( ona
pita šta vaspitanik jeste).
→ Češki pedagog František Singule smatra da postoji jedanaest
pravaca savremene buržoaske pedagogije: reformna, pragmatistička,
eksperimentalna, dinamička, psihoanalitičko-individualna, fašistička,
socijalna, kulturna, esencijalistička, egzistencijalistička i religijska.
→ Pravci vaspitanja se mogu podeliti u nekoliko grupa:
-Dete                 -Društvo (Država)            -Gentska šifra   
-Vrednosti van samog čoveka i društva
                              -Bog      
-Sam pojedinac
→ Nikola Potkonjak sve značajnije pedagoške koncepcije i autore analizira s
obzirom na to kakvi su im stavovi o predmetu , metodama, položaju
vaspitanika i sadržaju vaspitanja i obrazovanja.
Stare i nove koncepcije vaspitanja nam pomažu da kritički i samokritički
gledamo na teorije o vaspitanju i pomažu nam u sprovođenju novih ideja.
 
 
 
9. Cilj i zadaci vaspitanja
Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili više idealno zamišljen i
generalizovan lik čoveka, ličnost određenih svojstava i sposobnosti, koje se
žele i nastoje vaspitanjem da formiraju kod svakog člana određenog društva.
Opšti cilj vaspitanja i obrazovanja u našem društvu jeslobodna, svestrana
ličnost – koju karakteriše bogatstvo ličnosti i njena kulturna osobenost i
sposobnost.  Tako je cilj vaspitanja svesno razvijanje svih potencijala jedne
ličnosti (nasleđenih i prethodno stečenih), njihovo bogaćenje i objedinjavanje
u raznovrsnosti, razvijanje kritičkih sposobnosti, osposobljavanje ličnosti za
stalno usavršavanje. Ciljevi vaspitanja se stalno moraju redefinisati i menjati u
skladu sa opštim društvenim promenama i potrebama ljudi.
Ono što određuje ciljeve i zadatke vaspitanja je: Društvena zajednica utiče na
prirodu i formulaciju ciljeva i zadataka vaspitanja svojim uređenjem; Priroda i
karakter ljudskog rada, razvijenost sredstava za rad, podele u radu, položaj
pojedinca u sferi proizvodnje;Ideološka i politička shvatanja i
sistem vrednosti koje društvo i pojedinci proklamuju;Saznanja o čoveku i
njegovoj prirodi; Tradicija; Stanje pedagoške nauke, srodnih nauka i
izgrađenost sistema vaspitanja, posebno školstva; Položaj, želje, potrebe,
interesi i ambicije samih ličnosti.
 
10. Problemi konkretizacije ciljeva i zadataka vaspitanja u praktičnom radu
Cilj vaspitanja odgovara na pitanje šta želimo, a zadaci vaspitanja na pitanje
šta bi trebalo da uradimo da taj cilj ostvarimo. Na formiranje ciljeva i
zadataka vaspitanja utiču opšti i posebni ciljevi konkretnog društva u kome se
vaspitanje odvija (individualni, društveni, ekonomski, naučni, ideološki,
nacionalni...).
Ciljevi vaspitanja su sastavni deo društvene svesti o potrebama,
mogućnostima i pravcima društvenog razvoja. Za društvene i lične ciljeve
važno je da budu konkretizovani i formulisani tako da ih svaki pojedinac
veoma jasno shvata i razume. Ciljevi vaspitanja se sprovode na svim nivoima i
svim područjima vaspitnog rada, prema nivou: društvene
kompetentnosti (ustav, zakon, propis); prema uzrastu (predškolski, školski,
odrasli);prema vrstama škola i vaspitno-obrazovnim institucijama; prema
nastavnim predmetima i programima; prema programskim celinama, pa sve
do ciljeva i zadatakajednog nastavnog časa.
→ Jedan opšti sistem zadataka vaspitanja je prema stranama vaspitanja
svestrane ličnosti:
1. Zadaci umnog i radnog vaspitanja (usvajanje naučnih znanja i sistema
vrednosti,, formiranje radnih navika i umenja, razvijanje stvaralačkog stava,
itd.)
2. Zadaci društveno-moralnog vaspitanja (izgradnja moralne svesti,  moralnih
osećanja, odnos prema zajednici i drugima)
3. Zadaci estetskog vaspitanja (stvaranje lepog u društvu)
4. Zadaci fizičko-zdravstvenog vaspitanja (očuvanje i jačanje zdravlja)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
- PEDAGOGIJA –
 
11. Pedagogija od uopštavanja iskustva do nauke
Vaspitanje je oduvek bilo predmet proučavanja. Kao što su se vaspitanjem, s
kolena na koleno, prenosila životna i radna iskustva, tako je to iskustvo
odabirano i uopštavano.
Prve forme uopštenog vaspitanja postavljeni su kroz filozofiju. Grči filozofi su u
svojim delima prvi govorili o vaspitanju i njegovom značaju. Zatim su se iz
filozofije ''majke svih nauka'' početkom 19. veka izdvojile posebne nauke, tako
i pedagogija. Teško je tačno i precizno odrediti kada nastaje pedagogija kao
nauka i kada vaspitna praksa postaje pedagoška teorija. Do toga je dolazilo
postepeno i na različite načine u različitim epohama. Istorija vaspitanja je
starija od istorije pedagogije. Prvim značajnim pedagoškim delom se smatra
''Didactica magna'', češkog pedagoga Jana Amosa Komenskog, kojim je
postavio najznačajniji kamen temeljac pedagogije u 16. veku, pa mnogi taj
trenutak smatraju za zvaničan početak pedagogije kao nauke. Na samom
početku 19. veka pojavio se i Herbart, za koga je bolje reći da je
sistematizator, a ne jedini osnivač pedagoške nauke. Kroz istoriju se pokazalo
da su mnogi značajni pedagozi bili i pokretači promena u društvu i težili ka
njegovom razvoju.        Vreme je pokazala da je neophodno konstituisati
jednu celovitu nauku – pedagogiju, koja će proučavati vaspitanje. U tom
smislu su se razvile i pomoćne discipline: pedagoška psihologija, filozofija
vaspitanja, pedagoška antropologija, ekonomija obrazovanja idr.
Predmet pedagogije je vaspitanje i to ne samo tako kako postoji, već i kako ga
organizovati i voditi oko i sa vaspitanikom da bi se ostvario cilj. Posebno se
ističu tri funkcije pedagoške nauke:
1. Deskriptivna funkcija – opisuje vaspitanje kao pojavu, kada i u kakvim
uslovima je nastalo, kako se razvijalo.
2. Dinamička funkcija – ogleda se u njenom doprinosu razvoja vaspitanja i
predviđanju kakva bi škola i vaspitanje trebalo da budu.
3. Pedagošaka teorija koja izvire iz prakse – ona daje ideje za ostvarivanje
bolje prakse.
              Analizom, sistematizacijom i uopštavanjem pozitivnog
pedagoškog iskustva, pedagogija dolazi do određenih naučnih saznanja o
vaspitanju i otkriva veze i zakonitosti. Uopštavanje pozitivnih iskustava je
jedan od najstarijih metodoloških pristupa, ali nije prevaziđen, već se
usavršava. Stalno se bogati novim dostignućima.
 
12. Istorijski pregled razvoja vaspitanja i pedagoške nauke
Istorija vaspitanja je neposredno integrisana u istoriju društva. U prvobitnoj
zajednicivaspitanje još uvek nije bilo izdvojeno u posebnu društvenu delatnost.
Zasnivalo se na prenošenju iskustava neophodnih za opstanak i održanje,
usvajanje običaja i verovanja zajednice. Razvojem društva i sredstava za rad,
pojavom privatne svojine i viška vrednosti i prisvajanja dolazi do pojava prvih
socijalnih podela. Izdvajaju se učeniji ljudi koji vrše delatnost vaspitavanja i
obrazovanja. Najstarije ljudske civilizacije se upravo organizovanim
vaspitanjem i obrazovanjem izdvajaju od varvarskih plemena koja su ih
okruživala (U Sumeru su postojale škole i klinasto pismo pre 3000godina; U
Indiji je bilo organizovano učenje samo za najviše kaste i učilo se iz veda;
Percijanci su obraćali pažnju na fizičko zdravlje, a vaspitanje su obavljali
sveštenici; Stari Kinezi su takođe opismenjavali bogatije; itd)
Za antičko drutšvo  vasitanje se obavljalo u Atini, Sparti i Rimu. Takođe za
bogatije članove društva. Atina je po prvi put postavila za cilj vaspitanje
harmonijske ličnosti. URimskom carstvu se izdvajaju tri vrste škola za dečake
od 7 do 16 godina: elementarna, gramatička i retorska. U srednjem
veku vaspitanje je staleško (sedam riterskih veština za feudalce). U novom
veku građanski stalež postaje osnovan snaga društvenog razvoja, a samim
tim i vaspitanja. Omogućeno je velikom broju dece da se uključi u školovanje
(škola za sve bez obzira na rasu i poreklo); Nastava je organizovana na
maternjem jeziku, a ne na latinskom; U nastavu se uvode realije (tekovine
prirodnih nauka); Princip očiglednosti se proklamuje; Škole se grade i
opremaju o trošku države; Donose se ''školski ustavi''.
Industrijska revolucija (kraj 19. i poč. 20. veka) dovešće do masovnog
obrazovanja. Socijalistički uređene zemlje nastavljaju tendenciju
karakterističnu za industrijsko društvo.Na samom kraju 20. veka smanjuje se
potreba za fabričkim radnicima, a povećava u sektoru obrazovanja. Raste
potreba za visoko obrazovanim kadrovima.
 
 
 
13. Najpoznatiji pedagozi i njihova dela
Sokrat – Platon ''Država'' – Aristotel (svi u svojim delima govore o vaspitanju)
Kvintijan – prvi po svojim delima pravi pedagog – vodio retorske škole i
razradio metodiku govorništva.
              U periodu humanizma sve više se govori o vasitanju.
Vitorino da Feltre – učitelj novog tipa, uređuje školu koju zovu ''dom radosti''.
Franso Rable – u delu ''Gargantua i Pantagruel'' kritički opisuje odnos oca i
sina.
Mišel Montenj – u ''Esejima'' kritikuje učenje napamet i bez razumevanja.
Erazmo Roterdamski – ''Pohvala ludosti'', gde kritikuje feudalno vaspitanje.
              Na prelazu iz srednjeg u novi vek:
Jan Amos Komenski – Didactica magna, u njoj su sadržani interesi celog
naroda. On oštro kritikuje srednjevekovno vaspitanje, on traži opštu obaveznu
školu, na maternjem jeziku, zalagao se za smišljeno vaspitanje u
predškolskom periodu, bavio se pitanjem didaktike, sačinio raazredno-
predmetnu-časovnu nastavu.
Džon Lok – bavi se pitanjem vaspitanja dece viših staleža i porodičnim
vaspitanjem.
Žan Žak Ruso – zastupa interese sitne buržoazije, ustaje veoma oštro protiv
društvene nejednakosti, despotizma, religijskih zabluda.
Pestolaci – ističe se kao veliki učitelj i pedagog koji je imao veliku ljubav
prema deci. Napisao ''Kako Gertruda uči svoju decu''.
Herbert Spenser - popularan tokom 19. veka u Engleskoj, smatrao da bi
sadržaj obrazovanja trebalo da čine realne nauke, bio je protivnik stvaranja
državnih škola i smatrao da država ne bi trebalo da brine o školovanju
radničke dece i sirotinje.
Johan Fridrih Herbart – od svih pomenutih se najviše izdvaja ovaj nemački
pedagog. Njegove pristalice su stvorile pokret – herbartijanstvo. Nastojao je
da izgradi pedagogiju kao samostalnu nauku zasnovanu na etici i psihologiji.
Prvi koji je pokušao da povuče razliku između pedagogije kao teorije i kao
prakse. Nije se slagao sa Rusoovim idejama, pa nije ni čudo što su ga fašisti
hvalili. Prema Herbartu pedagogija bi trebalo da utvrdi cilj (što je izvesna
novina). Po njemu je ta cilj izgrađen na osnovu moralnog religijskog shvatanja.
Osnovna sredstva koja ističe za ostvarenje tog cilja su : upravljanje decom,
nastava i disciplina. Po njemu nastava mora uvek biti jasna, asocijativna,
sistematična i metodična – formalni stupnjevi nastave.
Ušinski – veoma odlučan antiherbartovac, ruski pedagog, demokrata po
ubeđenju.
Džon Djui – istaknuti predstavnik filozofije i pedagogije pragmatizma.
Pedagogiju je sa opštih društvenih ciljeva usmerio na konkretne životne
ciljeve. Napisao ''Pedagogija i demokratija''
Anton Semjonovič Makarenko – najpoznatiji pedagog socijalističke epohe,
radio na prevaspitavanju mladih socijalnih slučajeva u vaspitno-radnim
kolonijama.Najpoznatija dela ''Pedagoška poema'' i ''Zastave na kulama'',
spadaju u najpopularnije pedagoške knjige u svetu.
              U 20. veku se teško može govoriti o pedagoškim klasicima,
već više o istaknutim pojedincima.
Za razvoj prosvete i školstva u Srbiji zaslužni su mnogi. Neki od njih su:
Mirijevski, Vujanovski, Nestorović i Mrazović, koji su krajem 18. veka
organizovali prvu školu po ugledu na ''Opšti školski red''; Dositej Obradović;
Vuk Karadžić; Milan Milićević; Svetozar Marković; Vasa Pelagić.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Sistem naučnih disciplina u pedagogiji i odnos prema drugim naukama
 
Razvijenih naučnih disciplina ima u pedagogiji onoliko koliko ima razvijenih
područja vaspitno-obrazovnog rada:
 
Područje vaspitno-obrazovnog rada
Naučna disciplina u pedagogiji
Vaspitanje u porodici
Porodična pedagogija
Vaspitanje predškolske dece
Predškolska pedagogija
Školsko vaspitanje
Školska pedagogija
Visokoškolsko obrazovanje
Viskoškolska pedagogija
Obrazovanje i vaspitanje odraslih
Pedagogija odraslih, andragogija
Vasp. i obr. u uslovima nastave
Didaktika
Vasp. dece ometene u razvoju
Specijalna pedagogija
Vojno vaspitanje
Vojana pedagogija
Vasp. u internatima i domovima
Internatska, domska pedagogija
Obraz. i vasp. u industriji
Industrijska pedagogija
Vaspitanje u slobodno vreme
Pedagogija slobodnog vremena
 
Pojedine naučne discipline možemo klasifikovati prema drugim kriterijumima:
- prema uzrastu vaspitanika (predškolska, pedagogija odraslih),
- prema mestu izvođenja vaspitanja (porodična, školska, internatska,
vanškolska pedagogija),
- prema vremenu poučavanja (istorija pedagogije, savremena, futurološka
pedagogija), itd.
              Pedagogija nije zatvoreni sistem i u tesnoj je vezi sa drugim
naukama.
+ Filozofija: Filozofija teži da odgovori na pitanja čovekove egzistencije (šta je
čovek, kakva je njegova priroda, misija, sudbina, život; šta je to društvo, koji
su njegovi osnovni mehanizmi itd.). Sva ta pitanja su u osnovi pedagoških
koncepcija. Povezanost pedagogije i filozofije proističe iz prirode vaspitanja.
Pedagogija je naročito zainteresovana za razvoj pojedinih filozofskih disciplina
kao što su : etika, sistem vrednosti, logika, teorija saznanja, estetika i drugo.
+ Psihologija: Srodne nauke, međusobno povezane i prožete.
+ Sociologija: Vaspitanje je društveno uslovljeno, a pošto se sociologija  bavi
proučavanjem društva, onda je ona neizostavna i u pedagogiji.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Naučno istraživanje pojava u oblasti vaspitanja i obrazovanja
       – Metodologija pedagoških istraživanja
 
Pod pedagoškim istraživanjem podrazumevamo aktivnost čiji je cilj otkivanje i
utvrđivanje zakonitosti, unutrašnjih veza i odnosa koji vladaju u procesima
vaspitanja.
Metodologija pedagoških istraživanja je put proučavanja, pre svega to su
metode, tehnike, instrumenti i uslovi naučnog saznavanja u području
vaspitanja.
Pedagoška istraživanja su vrlo raznovrsna. Osnovna su:
- fundamentalna (osnovna pitanja pedagogije, kao što su priroda i karakter
vaspitanja, cilj, predmet),
- razvojna (predviđanje daljeg razvoja vaspitanja),
- primenjena (operativna, praktična)
Polazeći od drugih kriterijuma pedagoška istraživanja se mogu podeliti na:
- istorijska, savremena i prognostička
- teorijska i empirijska
- longitudinalna (razvoj pojave u jednom dužem periodu) i transferzalna (u
istom trenutku)
              U istorijskom razvoju pedagogije poznati su različiti
metodološki pristupi u istraživanju pojava u vaspitanju, koji su često bili
jednostrani i suprotni. Tako s jedne strane se javio metodološki
deduktivizam (koji je težio da svede pedagogiju na normativnu disciplinu)
i metodološki induktivizam (deskriptivna pedagogija).
              Svako istraživanje vaspitnih pojava mora da
ima logičan tok i da odgovori na osnovna pitanja: šta proučavati, kako
prouččavati, pomoću kojih metoda, tehnika i instrumenata. Odgovori na ta
pitanja se dobijaju razrađenim  etapama istraživanja, a to su:      1. Izbor i
formulacija predmeta istraživanja
                                                                 
                             2. Određivanje cilja, konkretizacija zadatka
                                                                 
                             3. Izbor metoda, tehnika i instrumenata
                                                                 
                             4. Preciziranje populacije i uzoraka
                                                                 
                             5. Prikupljanje podataka
                                                                 
                             6. Obrada podataka
                                                                 
                             7. Analiza rezultata i izvođenje zaključaka
                                                                 
                             8. Pisanje izveštaja i objavljivanje
Uzorak mora verno da oslikava svoju popilaciju, u suprotnom rezultat neće biti
tačan. Instrumenti moraju biti tačni, pouzdani, obuhvatan, jednostavan i
praktičan i diskriminativan tj. mora jasno da izdvaja ono što se meri.
 
16. Praktična pitanja izrada naučno-istraživačkih instrumenata u pedagoškim
istraživanjima
       (izrade testova znanja, anketnih listova i slično)
Istraživački instrumenti su sredstva kojima se prikupljaju činjenice u okviru
istraživnja. To su testovi, upitnici, anketni listići, sociometrijski testovi, skica
za intervju, protokol posmatranja.
Anketa tj. upitnik služi za prikupljanje podataka u vezi sa stavom, mišljenjem,
interesovanjima ispitanika. To često mogu biti mišljenja o aktuelnom
problemu. Postoje tri vrste pitanja u upitncima: otvorenog tipa, zatvorenog i
kombinovanog. Optimalna dužina upitnika je 25 pitanja, koja se mogu uraditi
za 30 minuta.
Intervju je namerni, prethodno isplanirani razgovor sa pojedincem ili grupom.
Mora se voditi računa da ispitanik prethodno bude upoznat sa temom. Sadrži:
temu, cilj, pitanja, vreme, mesto, trajanje i statička obrada na kraju.
Testovi; Najčešće su u upotrebi testovi znanja, testovi umešnosti, testovi
interesovanja, testovi inteligencije itd.
Za rad nastavnika posebno je značajno da poznaje postupak izrade testova
znanja.On bi u sebi trebalo da sadrži raznovrsne tipove zadataka, od lakših ka
težim. Da bude tako sastavljen da svaki vaspitanik može bar nešto da uradi.
Tipovi zadataka su:       - Prisećanje        -
Dopunjavanje                 - Dvočanog izbora (Da / Ne )      
                                              - Višestrukog
izbora         - Upoređivanje                              
-Sređivanje (poređati po redu)
 
 
 
 
17. Škola i školski sistem. Od tradicionalnog do savremenog školskog
sistema.
      (predškolske ustanove,    osnovna i srednja škola, visokoškolske
ustanove)
              Školski sistem je jedan od činioca sistema vaspitanja (pored
šireg pojamsistema obrazovanja.). U sistem školstva spadaju dečji vrtići,
osnovne, srednje, više i visoke škole i škole za odrasle.
              On je okosnica svakog sistema vaspitanja, pošto se ove
ustanove međusobno povezane i osnovni cilj im je vaspitna delatnost. Škola
kao institucija je u stalnom procesu menjanja i usklađivanja sa potrebama i
promenama u društvu. Ona je najznačajnija ustanova savremenog društva,
posebno zato što pokriva najduže razdoblje organizovanog vaspitanja i
obrazovanja jedne ličnosti u toku života, u periodu njenog najintenzivnijeg
razvoja. Osnovno obrazovanje je obavezno i jednako za sve.
               Prve škole su se pojavile u direktnoj vezi sa društvenim
razvojem najstarijim ljudskim zajednicama. Najpre su se pojavile pisarske,
svešteničke i činovničke škole. Pravo na školovanje su imali bogati. Kroz
istorijsku borbu i promene i razvoj društva došlo se do ''obrazovanja za sve''.
Uporišne tačke u razvoju škola se mogu izdvojiti na sledećinačin:      
a) predinstitucionalni period – prenošenje iskustva, verovanja i navika
                                              b) škole skriba –
čitanje i pisanje
                                              c) škole čitanja,
pisanja i računa
                                              d) sholastička škola –
religija i klasični jezici
                                              e) klasična srednja
škola – u periodu humanizma i renesanse
                                              f) realne gimanzije – u
razvoju industijskog društva
                                              g) politehnizacija
školskog obrazovanja – kao izraz razvoja nauke i tehnike
                                              h) raznovrsnost modela
školskih institucija
              Tradicionalna škola je bila usko povezana sa crkvom, a
kasnije i sa državom. Konstituisanje celovitih školskih sistema počelo je
stvaranjem industrijskog društva. I pre toga su postojali školski sistemi, ali u
despotski uređenim društvima i pri crkvi. Savremena škola teži otvaranju,
boljoj unutrašnjoj povezanosti, a naročito razbijanju uniformisanosti.
- Predškolske ustanove –
Obuhvata vaspitanje dece od 3 do 6 godina i u tom periodu razvoj deteta je
najintenzivniji. U njima se vodi računa o fizičkom vaspitanju, intelektualnom
razvoju sposobnosti pažnje i pamćenja, razvoju mašte i govora; likovnom i
muzičkom vaspitanju; moralnom vaspitanju (na osnovu ličnog iskustva, kroz
pohvale, nagrade i kazne); estetskom vaspitanju (čistoća, urednost); radnom
vaspitanju (navike); priprema za polazak u školu. Sve to kroz igru, rad i učenje.
- Osnovna škola –
Ona je vaspitno-obrazovna ustanova i u njoj se najsistematičnije i
najorganizovanije ostvaruju zadaci osnovnog vaspitanja i obrazovanja. Odlike:
Traje u periodu od 7 do 15 godina i osmorazredna je. Obavezna je i besplatna
za sve. Pruža osnovna znanja. Ima opšteobrazovni karakter. Najmasovnija.
Državna institucija. Jedinstvena u osnovi i ista za svu decu. Odvojena od
crkve. Na maternjem je jeziku. Otvorena je prema porodici i lokalnoj zajednici.
Nije selektivna. Ima naglašenu vaspitnu ulogu.
 
- Srednje škole –
Srednje su zato što se nalaze u sredini između osnovne škole i viših i visokih
škola. Mogu biti gimnazije (opšte, jezičke,matematičke, specijalne) i srednje
stručne za obrazovanje određenih profila. Traju 3 ili 4 godine.
 
- Visoke škole i fakulteti –
Pružaju visko obrazovanje iz određenih oblasti i spremaju kadara za različite
granu u privredi, društvu  i kulturi.Više škole obrazuju kadrove VI stepena
obrazovanja i pertežno traju tri godine, a fakulteti VII stepena i pretežno traju
od 4 do 5 godina.
 
 
 
 
18. Struktura obrazovno-vaspitnih aktivnosti savremene škole
Savremena škola ima veoma bogatu strukturu raznovrsnih vaspitno-obrazovnih
aktivnosti, ne samo sa učenicima već i sa predškolcima, bivšim učenicima,
susedima, roditeljima, lokalnom zajednicom. Otvorenost škole se ogleda u
njenom uticaju na građanje u okruženju, u saradnji sa preduzećima.
Profesionalna orijentacija i informisanje su aktivnosti škole. Kulturna i javna
delatnost škole pokazuje da deca u nju rado odlaze i da su uključena urazne
kulturne aktivnosti.Ona organizuje kolektivni pedagoški rad za one koji sporije
napreduju u radu (posebno osnovan škola); pravi ekološke programe i
organizuje sekcije i razne dečje organizacije.
- Nastava je svakako njena centralna aktivnost i osnovna obaveza u školi. U
okviru nje se nalaze obavezne, izborne, fakultativne aktivnosti i profesionalna
praksa.
-Zatim društveno koristan rad; vannastavne aktivnosti, rad organizacija i sl.
- Rad u biblioteci, galeriji, muzeju...
- Organizovanje predškolskog vaspitanja, obrazovanja odraslih, baletsko i
muzičko obrazovanje
- Organizovanje izleta i ekskurzija
 
19. Savremena kritika škole kao institucije
Sa pojavom krize u društvu dolazi i do krize i kritike u školstvu. Savremena
kritika škole započela je u drugoj polovini 20. veka, naročito 1968. upravo
kada su se pojavili prvi znaci krize industrijskog društva i najave snažne
naučno-tehnološke revolucije, koja i sada potresa svet. Javili su se zahtevi za
reformom škola sa raznim idejama ''škola bez zidova'', ''učenje bez škole'',
''slobodna škola'', ''otvorena škola'' itd.
Škola postaje mesto gde se odvija život, a ne  samo uče teorije o njemu. Ona
postaje mesto gde se razvijaju bogati međuljudski odnosi i ona vaspitno deluje
na decu. Ovaj preobražaj podrazumeva preuređenje škole, opremanje
savremenim sredstvima, stvaranje nove klime u razredu i školi,
osposobljavanje nastanika za nove uloge itd.
 
21. Škola kao pedagoški i kulturni centar lokalne sredine
Nastava je svakako osnovni, najsistematičniji i najorganizovaniji oblik
vaspitno-obrazovnog rada škole. Ali nije i jedini. Savremena škola
podrazumeva i niz drugih aktivnosti koje za cilj imaju celovitiji pedagoški
razvoj učenika, čime se omogućava da se oni ostvare i ispolje kao svestrane
ličnosti. Brojne su vannastavne i slobodne aktivnosti koje škola organizuje u
okviru svojih klubova, radionica, sekcija. Te organizacije su često ili gortovo
uvek povezane i sa životom i radom u lokalnoj sredini. Lokalna sredina i
roditelji se uključuju u rad i život škole, prateći razvoj svoje dece i učestvujući
u njemu. Tako škole postaju svojevrsni pedagoški i kulturni centri lokalnih
sredina, gde se ne uči samo o životu već se život u njima i odvija.
 
22. Neophodnost poznavanja i praćenja razvoja ličnosti učenika
U vaspitnoj delatnosti neophodno je poznavati ličnost vaspitanika. Vaspitanje
se ne može prepustiti slučajnom, rutinskom, neorganizovanomi neplanskom
toku. Njegov uticaj je veliki, a njegove posledice trajne. Neophodno je
poznavati opšti proces razvitka ličnosti, karakteristike etapa kroz koje prolazi,
faktore koji utiču na taj razvitak, kao i individualne osobenosti svakog
vaspitanika. Na osnovu dobrog poznavanja svojih vaspitanika, vaspitač može
da određuje položaj i aktivnosti vaspitanika, bira sredstva rada i
najoptimalnije metodske postupke. Plansko i sistematsko praćenje
vaspitanika i prikupljanje podataka o njemu bi trebalo da bude u službi
pedagoškog rada i da pomogne u razvoju i otklanjanju eventualnih problema.
Takođe ti podaci mogu da posluže i za istraživanja s ciljem unapređivanja
vaspitnog rada. U našim osnovnim školama podaci se evidentiraju u ''Lični
karton učenika'', koji sadrži osnovne podatke, zdravstveno i fizičko stanje,
ponašanje, društveno ponašanje i zaduženja u školi, interesovanje, sklonosti,
opšti sud odeljenjskog starešine. Za unošenje podataka odgovorni su učitelji,
razredne starešine i nastavnik fizičkog vaspitanja, ali i školski lekar.
 
 
 
 
 
20. Škola i njeno okruženje: vaspitanje u porodici; vaspitanje u slobodno
vreme; vaspitni značaj sredstava masovnog komuniciranja (štampe, radija,
televizije, filma i pozorišta); vaspitanje i obrazovanje odraslih
- Vaspitanje u porodici –
Porodica je osnovno socijalno okruženje u kome se ličnost razvija. Ona je
istovremeno i osnovna ćelija složenog društvenog sistema. Porodica je
najznačajniji faktor u vaspitanju i razvoju ličnosti: brak i porodica su osnovno i
najpovoljnije mesto za obezbeđivanje biološke reprodukcije čoveka; roditelji,
posebno, majka obezbeđuju negu za fizičko održanje deteta, a vaspitanje
jedna od osnovnih funkcija; članovi porodice su prvi vaspitači i uzori deteta u
njegovom najznačajnijem periodu razvoja i njihov uticaj je veliki. On, ako se ne
izvršava na pravilan način, može veoma negativno uticati na razvoj ličnosti i
ostaviti brojne posledice. Što je bliskost i poverenje u porodici veće, što je
atmosfera mirnija i slobodnija, to su veće šanse da se izgradi i razvija jedna
svestrana ličnost.
- Vaspitanje u slobodno vreme –
Pod slobodnim vremenom podrazumeva se ono vreme koje nastupa nakon što
izvršimo sve svoje radne, školske, porodične i društvene obaveze. Slobodno
veme ne bi trebalo da se shvata kao vreme neorganizovanog lenstvovanja i
dosađivanja, već kao korisno utrošeno slobodno vreme na vršenje raznovrsnih
aktivnosti, koje su predmet interesovanja ličnosti. Kao što su: bavljenja
rekreacijom, hobijem, odlazak u prirodu, pozorište, galerije, kulturne centre i
razne klubove. Samo pravilno okorišćeno slobodno vrememože ispuniti svoju
svrhu razvoja i unapređenja vaspitanja. Isto tako ono ne podrazumeva
nametanje bilo kakvih aktivnosti, jer u tom smislu gubi značaj kao slobodna
aktivnost.
- Vaspitni značaj sredstava masovnog kumuniciranja –
Danas su sredstva masovnog komuniciranja neminovna, preko njih se
upućujemo i informišemo o najznačajnijim dešavanjima u društvenom životu.
Veoma je važno da sredstva javnog informisanja ne budu jednosmernog
karaktera i da pozitivno utiču na razvoj i vaspitanje pojedinca i obogaćuju
njegov kulturni i društveni život. 
Listovi namenjeni deci - imaju poseban društveni i pedagoški značaj. Njihovi
sadržaji su popularni, atraktivni i dinamični sa slikama, stripovima,
ilustracijama i naučno-popularnog, kulturnog i sportskog sadržaja. Njihov cilj
je da informišu decu i podstaknu stvaralaštvo. Posebno je dobro, ako učenici i
sami uređuju časopis u svojoj školi.
Film – pored toga što je veoma popularan i dobro poznat svima još na
najranijem uzrastu, film može biti veoma zanimljiv oblik stvaralaštva samih
učenika. Organizovanjem filmoteke u školi, osnivanjem ''Kluba ljubitelja
filma'', iniciranjem rada u klubu i osposobljavanjem nastavnika za rad, rad na
filmu i bavljenje filskom tehnikom mogu biti od velikog značaja za vaspitanje i
razvoj svestrane ličnosti.
Radio i televizija – nam često omogućavaju da se osećamo građanima čitavog
sveta. Preko njih se informišemo o svemu što se događa u celom svetu. Pored
informativnog programa od posebnog su značaja obrazovni programi
namenjeni deci. Didaktički značaj televizije je u tome što približava stvarnost i
budi interesovanja u procesu saznavanja, razvija sposobnost opažanja.
- Vaspitanje i obrazovanje odraslih –
U prošlosti se ''obrazovanje odraslih'' smatralo za osnovno obrazovanje
odraslih koji ga nisu stekli u periodu kada je to bilo predviđeno, pa se kasnijim
školovanjem to nadoknađivali. Danas su ti slučajevi retki, pa se pojam
''obrazovanje odraslih'' danas odnosi na usavršavanje i obrazovanje odraslih u
okviru njihovih profesija i šire. Ono se danas više smatra ''doživotnim
obrazovanjem'' jer se čovek kroz čitav svoj život usavršava i uči. Takvi su
zahtevi savremenog društva da pojedinac ne može da očekuje da je
završetkom školovanja završio i sa obrazovanjem i vaspitanjem. Na ovom polju
poseban značaj imaju institucije: posebne škole za odrasle i obrazovni centri
pri fabrikama i preduzećima; redovne škole koje organizuju programe za
odrasle; radnički i narodni univerziteti; kulturni centri; savetovališta itd.
 
 
 
 
 
 
 
M E T O D I Č K A   P I T A N J A   V A S P I T N O G   R A D A 
 
23.Opšti principi vaspitnog rada
Principi  su  rukovodeća načela kojih se moramo pridržavati u vaspitnom radu.
Oni su predpostavka za uspešan rad. Nastali su na osnovu formiranja bogatog
pedagogškog iskustva. Principi su uslovljeni društveno i psihofizički. Principi
vaspitanja sadrže i određenuregulativnost (govore o određenim odnosima koji
vladaju u vaspitanju), normativnost(određuju najbitnije norme
ponašanja), celshodnost (jasno usmeravaju vaspitni
proces),korelativnost i integrativnost (funkcionalno povezuju vaspitni rad na
svim nivoima). Zahvaljujući njima vaspitanje nije prepušteno improvizaciji i
ličnom nahođenju pojedinaca. U okviru principa vaspitanja, pedagoška nauka
formuliše i četiri principa postupnosti (još od J.A. Komenskog): od bližeg ka
daljem, od lakšeg ka težem, od poznatog ka nepoznatom i od prostog ka
složenom. Nema univerzalno važećih principa koji bi važili za sva vremena i
škole u različitim društvima. Menjaju se i njihovi nazivi  i sadržaji.
- Princip naučne zasnovanosti i pozitivne vaspitne usmerenosti –
Sve aktivnosti koje čine vaspitanje trebalo bi da budu zasnovane na nauci .
Nauka nije jedina koja čoveku otkriva svet, tu su i široki prostori kulture,
umetnosti i dr. ali najveći broj čovekovih životnih aktivnosti počiva na
naučnim posmatranjima i dokazima. Nauka bi trebalo da bude u službi razvoja
vaspitanja i poštovanjem ovog pravila nikako ne bi bilo dobro otići predaleko u
scijentizam. Prihvatajući ovaj princip, svi koji rade u oblasti vaspitanja,
obavezuju se da će, kad god su u mogućnosti, koristiti naučna istraživanja i
dostignuća u svom vaspitnom delovanju. Nastavnik usmerava naučne sadržaje
ka ciljevima vaspitanja i obrazovanja i on je posrednik u tom složenom
procesu. Ovde se radi o opštem stavu ličnosti prema svom okruženju i
shvatanju i boljem razumevanju zakonitosti po kojima ono funkcioniše. Ovaj
princip mnogi tumače i kao princip pozitivne vaspitne usmerenosti u
vaspitanju.
- Princip svesne aktivnosti –
Svesna aktivnost je uslov i rezultat vaspitanja.  Do svesne i stvaralačke
ličnosti se može doći samo kroz raznovrsnu i punu aktivnost same ličnosti.
Tradicionalne pedagoške teorije su smatrale da je ličnost već sudbinski
određena i da je vaspitanjem treba podsticati i pratiti. Dok savremene teorije
smatraju da je vaspitanik u mogućnosti da menja i usavršava sebe kroz svoje
svesne aktivnosti. Ovaj princip zahteva određene pogodnosti, ako što je
adekvatna priprema i razrada sadržaja, specifična adaptacija metoda,
sredstva i oblik vaspitanja, osposobljenost nastavnika i pripremu učenika.
nastavnik više nije u centru aktivnosti, već se učeniku daje mogućnost da sam
kreira i učestvuje u sopstvenom procesu napredovanja. Takođe, ovaj princip
ima snažno motivaciono dejstvo.
- Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja –
Humanost je određeni obavezujući stil ponašanja vaspitanika, a
demokratičnost je određeni način ponašanja i međusobnih odnosa u procesu
vaspitanja. Demokratičnost podrazumeva organizaciju vaspitanja za sve bez
izuzetaka, gde sve ličnosti imaju isti tretman. Pravila ponašanja i odnosi su
regulisani i nekim međunarodnim zakonima kao što su Konvencija o pravu
deteta, i sl. Pitanje demokratičnosti vaspitanja je unutrašnje pedagoško
pitanje, pitanje međusobnih odnosa onih koji znaju prema onima koji ne znaju,
siromašnijih i bogatijih, moćnijih i nemoćnijih – poštovanje razlika.Humanost
se pre svega u veri u čoveka i ljubav prema čoveku, u želji da se pomogne,
poštovanju, iskrenim odnosima. Vaspitanje je samo po sebi humana delatnost
jer je u potpunosti posvećena čoveku. Nastavnik koji organizuje vaspitne
delatnosti, dužan je da izvrši humanizaciju i demokratizaciju svih uslova u
kojima se vaspitanje odvija.
- Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju –
U istoriji vaspitanja pincipi individualizacije i socijalizacije su se često
suprtostavljali, pa su jedni isticali jedan, a jedni drugi. Međutim cilj je u
objedinjavanju oba, jer individualizacija je jedino moguća u okviru neke
socijalne zajednice.  Svako ko organizuje vaspitni proces trebalo bi da vodi
računa o individualnim karakteristikama svakog pojedinca. Prema njima je
potrebno odabrati odgovarajuću pedagošku meru, razradu sadržaja, sredstvo,
oblik i postupak vaspitanja. Cilj ovog principa je osposobljavanje pojedinca da
se lakše integriše u socijalne tokove.
- Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja –
Cilj vaspitanja je jedinstven i potrebno je jedinstveno delovanje svih činilaca
(pojedinac, roditelji, škola, crkva...). Jedinstvo delovanja povećava snagu i
moć vaspitanja i osigurava njegovo uspešno sprovođenje. vaspitanje se ne
sme svoditi samo na jedan od činilaca npr. na školu ili samo na porodicu, jer
će tako uppadati u protivurečnosti i stvarati prepreku ka formiranju jedne
celovite svestrane ličnosti.
24. Opšte metode vaspitanja ličnosti i sredstva koja se najčešće koriste u
vaspitnom radu
 
Metoda je osmišljen i ustaljen postupak usmeren na postizanje nekog cilja.
Metode nam odgovaraju na pitanje ''Kako postupati'' da bi cilj bio ostvaren.
One označavaju relativno ustaljene postupke koji su se pokazali efikasnim.
One bi u sebi trebalo da sadrže karakteristike koje su najdelotvornije, naučno
dokazane i praktično proverene. Postoje različite podele metoda u vaspitanju,
a kao opšte metode javljaju se sledeće metode:ubeđivanja i uveravanja,
vežbanja i navikavanja, podsticanja i sprečavanja.
 
-Metoda ubeđivanja i uveravanja –
Može se reći da se ova metoda bavi onim što je večito, ali i isto tako i stalno
promenjivo u vaspitanju: šta je dobro, istinito, vredno, a šta loše, lažno
uvredljivo itd. O svemu ovome učenici saznaju kroz činjenice koje im
nastavnik prezentuje, ali i iz ličnog iskustva, zaključivanja, posmatranja,
pronalaženja dokaza.
Sredstva ubeđivanja i uveravanja su: istinite činjenice, podaci i provereni
dokazi; sistem vrednosti sopstvenih stavova, odlika, ubeđenja i uverenja;
društveni običaji, navike i zakoni; situaciono uticanje (uključivanje učenika u
aktuelna zbivanja); predavanja, javne rasprave, polemike; ugledanje ( na
roditelje, idole); saveti i direktne poruke vaspitača; upozorenje, kritika i
samokritika.
 
- Metoda vežbanja i navikavanja –
Metodom vežbanja i navikavanja proveravamo usvojene stavove ubeđivanja i
uveravanja. Nije dovoljno samo znati šta i kako treba raditi, već to treba
neprekidno praktično primenjivati da bi cilj vaspitanja bio ispunjen. Potrebno
je steći određene pozitivne navike, kao što su higijenske, kulturne, radne i
profesionalne.
Sredstva vežbanja i navikavanja su: rad, praksa, lična aktivnost vaspitanika;
školski red, režim života i rada učenika, propisi; tradicija; organizovanost
procesa vaspitanja; život i rad u kolektivu, igra, zabava i kulturna razonoda;
kontrola od strane nastavnika.
 
- Metoda podsticanja –
Metodu podsticanja primenjujemo onda kada učenik pokazuje uspeh, ali i kada
naiđe na poteškoće, kada se koleba i posustaje. Ova metoda ima emocionalnu
podlogu  i zasniva se na simpatijama i dobijanju poverenja vaspitanika.
Metodom podsticanja pomažemo vaspitaniku da se što bolje afirmiše i ispolji
sve svoje sposobnosti.
Sredstva podsticanja su: izražena briga i razumevanje; blago i pravično
postupanje; bodrenje i ohrabrivanje; pohvale; obećanja; iskustvo uspeha;
priznanja; nagrade; takmičenja; ocena;
 
- Metoda sprečavanja –
Metodu sprečavanja i kažnjavanja mnogi pokušavanju potpuno da isključe iz
savremene metodike vaspitanja, tvrdeći da se radi o metodi represije na
ličnost. Nju bi trebalo shvatiti kao pedagoški opravdanu intervenciju u cilju
sprečavanja i zaustavljanja negativnih radnji i oblika ponašanja.
Sredstva sprečavanja su: Znaci neodobravanja i neslaganja s načinom rada ili
ponašanjem; Primedbe, prigovori, zamerke; Skretanje ili zamena motiva
(navodimo učenika da izvrši zamenu aktivnosti nekom korisnijom); Kritika
(individualna, kolektivna, javno mnjenje); Pretnja, zahtev, zapovest, zabrana i
naređenje;
Ocena; Ocene vladanja; Kazne.
Sledeće kazne su zabranjene u školi: telesno kažnjavanje, kazne glađu, kazne
zasnovane na strahu, kažnjavanje radom koji nije prijatan, izlaganje prirodnim
posledicama svoje greške, oduzimanjem stvari, zaspisivanjem u dnevnik rada,
upićivanje kod direktora i sl., kazne koje omalovažavaju i ponižavaju ličnost.
 
 
 
 
 
 
 
25. Nastavnik: odlike poziva i ličnosti
Nastavnik stavlja sve svoje lične i profesionalne kvalitete u službu svog
poziva, svo svoje znaje i  umenje koristi za pomoć, vaspitanje, obrazovanje i
usmeravanje deteta. Jedan je od najstraijih poziva i smatra se osnovom svih
drugih zanimanja. Njegova uloga i uticaj na dete je velika, pa se od davnina
smatralo da su učitelji i nastavnici cenjene i odabrane ličnosti. Od njega se
očekuje da svojim znanjem, osobinama i ponašanjem bude primer deci.
Savremeni nastavnik je dobio niz novih uloga i radnih zadataka – on nije samo
predavač, već i vaspitač, on brine o celokupnom razvoj ličnosti, nastavnik
postaje ''treći roditelj'', a povećava se i njegova kreativna uloga planera i
stratega ukupnog nastavnog procesa. On više nije dominirajućča, jedina i
centralna ličnost koja predaje, već je ravnopravan s učenicima i služi kao
posrednik u njihovom samostalnijem i aktivnijem razvoju.
Osobine nastavnikove ličnosti:
- da ima široko i solidno opšte obrazovanje
- da vlada predmetom koji predaje
- da poznaje psihološko-pedagoške i metodičke osnove vaspitanja
- da je ovladao pedagoškim umenjima
- da se stalno usavršava
Postoje tri podele nastavnika na: autoritativni, demokrtski i ravnodušni.
 
26. Nastavnik u funkciji odeljenjskog starešine
Odeljenjski starešina je pedagoški, organizacioni i administrativni rukovodilac
odeljenja.
Osnovne radne dužnosti su mu:
- pedagoška funkcija
- organizaciona i koordinirajuća funkcija
- saradnja sa roditeljima
- administrativna funkcija
Uloga odeljenjskog starešine je primarno vaspitne prirode. Za taj posao se
biraju najsposobniji i najbolji nastavnici u jednoj školi.
 
(46. Nastavnik kao činilac nastavnog procesa)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
DIDAKTIKA
 
27. Osnovni teorijski i metodološki problemi didaktike. Didaktika kao teorija o
obrazovanju i nastavi
Didaktika se smatra veštinom učenja, odn. specifičnom praktičnom
pedagoškom veštinom.
Najpoznatije delo didaktike je ''Velika didaktika'' (Didactika magna) Jana
Amosa Komenskog iz 1657.god. Komenski je smatrao da didaktika ne
predstavlja samo veštinu učenja, već takođe i vaspitanje. U svojoj didaktici je
izneo ''sveopštu veštinu svih da se uče svemu'', a raspravljao je i o
podučavanju mladih naukom, radu u školi i vaspitanju bogobojažljivih. Sadržaj
ove didaktike je prihvaćen i primenjivan sve do danas. Početkim 19.
veka Johan Fridrih Herbart je razradio teorijske osnove didaktike stvarajući
teoriju vaspitne nastave, koja je u to vreme ulazila u okvire pedagogije.
Herbartijanci su pridavali poseban značaj prenošenju znanja na učenike u
okviru nastave (formalni stupnjevi nastave), a ne učenju. Iz toga je proizišao
osnovni zadatak didaktike koji se sastojao u analizi postupaka nastavnika u
školi, s ciljem da se učenici upoznaju sa novim sadržajem. Krajem 19. i
početkom 20. veka menja se osnovna orijentacija prema radu učenika i javlja
se nova pedagoška struja, čiji je najistaknutiji predstavnik Džon Djui.
Predstavnici ovog pravca su pridavali najviše značaja aktivnoj ulozi učenika,
što se u velikoj meri razlikovalo od stava herbartijanaca. Umesto
zapamćivanja, oni insistiraju na razvijanju različitih oblika intelektualnih
aktivnosti učenika, a posebno na razvijanju praktičnog delovanja. Umesto
teorije nastave, oni su zastupali teoriju učenja. Danas ova dva pravca nisu više
suprotstavljena. Savremena shvatanja ističu da nastava i učenje čine celinu,
predstavljaju jedinstvo i da se međusobno prepliću i nadopunjuju.Dakle,
savremeno shvatanje didaktike nije jednosmerno i nije jednostrano. Postoje
četiri osnovna značenja i oblika didaktike kao posebne pedagoške veštine:
                1. Didaktika kao nauka o nastavi i učenju u svim oblicima i
nastavnim nivoima
    - podrazumeva procese učenja i predavanja koji se dešavaju slučajno i
nezavisno od uticaja koje na njih vrši nastava. – Veoma širok pojam.
 
                2. Shvatanje didaktika kao teorija učenja i nastave koju
zastupaju tzv. ''Berlinski didaktičari''
    - Jedna od najdelotvornijih i najoriginalnijih koncepcija u savremenoj
didaktici. Autori nastoje da obave što sveobuhvatniju opis i analizu svih
činilaca u procesu nastave i objasne njihovu opštu i uzajamnu zavisnost, kao i
mogućnosti za kontrolu i planiranje nastave. Berlinski didaktičari su izneli šest
osnovnih kategorija za opisivanje, analizu i planiranje nastave, koje su podelili
u dve grupe (od kojih u prvu spadaju četiri kategorije, a u drugu dve)
- Podvlači naučni aspekt.
1. OSNOVNE ''STRUKTURNE''   ODLIKE NASTAVE
2. USLOVNE ODLIKE ILI PRETPOSTAVKE
1. Pedagoške intencije (ciljevi)
 
2.Nastavne teme (sadržaji)
 
3.Metode ili postupci
 
4. Mediji ili sredstva
5. Antropološke pretpostavke (sve psihičke delatnosti učenika u procesu
nastave, stvaralačke sposobnosti nastavnika i učenika, interesovanja i sl.)
6. Socijalno-kulturne pretpostavke
(škola, nastavnici, učenici)
 
                3. Shvatanje didaktike kao teorije obrazovnih sadržaja
nastavnog plana(dosta slična prethodnoj) .
– Podvlači idejni aspekt
                4. Shvatanje didaktike kao teorije optimalnog učenja i
nastave pomoću direktne nastave ili putem programa i nastavnih mašina
(upravljanje procesima učenja -kibernetička didaktika) – Podvlači tehnički
apekt.
                Nedostatak ovih teorija je to što se teško mogu direktno
primeniti na rešavanje konkretnih problema. Sva tri (2, 3, 4) odnose se na
nastavne situacije, a ni jedan ne obuhvata sve aspekte zajedničkog procesa u
kome se odvijaju nastava i učenje.
 
 
                Zadatak didaktike je da obezbedi zajednički i jedinstven
prilaz nastavi i učenju. Može se reći da je didaktika posebna pedagoška
disciplina koja proučava suštinske probleme obrazovanja i vaspitanja putem
nastave i učenja. Njen osnovni zadatak je da objasni zakonitosti po kojima se
odvija nastavni proces, kako bi se on sprovodio na što bolji način i uspešnije
ostvarili ciljevi i zadaci obrazovanja. Didaktika ne samo da određuje sadržaj
obrazovanja, već i odgovara na pitanje kako poučavati, što ukazuje na nje
praktični karakter.
Didaktika: određuje ciljeve i zadatke nastave (bez kojih se ne može uspešno
organizovati nastava); daje analizu procesa nastave; određuje sadržaje i izbor
naučnog materijala koji bi učenici trebalo da usvoje; upoznaje s
organizacionim oblicima nastave; razmatra metode nastave.
Prema sadržajima ona ima teorijsku i praktičnu funkciju. A baveći se analizom
sadržaja didaktika ima i dijagnostičku funkciju, a iz toga proizilazi
i prognostička funkcija.
 
28. Didaktika i druge nauke
+ Filozofija vaspitanja i teorija vaspitanja  (omogućava da se realno shvati i
odredi mesto obuke u razvoju učenika, kao i mogućnosti formiranja njihove
ličnosti u nastavnom procesu)
+ Istorija (Istorija pedagogije)
+ Sociologija (Sociologija vaspitanja, kakav uticaj na mlade ima određeni
društveni sistem, materijalni, socijalni i kulturni uslovi, itd.)
+ Logika (proučava zakonitosti, zakone i forme mišljenja)
+ Matematika i kibernetika (Sve veća primena u strukturi nastave, metode i
sredstva, a posebno programirane nastave i učenja)
+ Metodike određenih nastavnih predmeta (Odnos opšte prema posebnim
disciplinama)
 
29. Osnova i suština nastavnog procesa
U širem smislu reči nastava je socijalna pojava i proces. Neophodan uslov
dobre nastave je saradnja učenika i nastavnika koje povezuje zajednički cilj –
stvaranje određene promene u ličnosti učenika. Bez obzira gde se odvija
nastava predstavlja one koji poučavaju i one koji uče. Jedinstvo ova dva čini
nastavu uspešnom. Nikako se ne sme svesti na samo jedno, jer to stavlja u
centar ili samo nastavnika ili učenika, pa nastava dobija oblik
jednostranosti.Suština nastavnog procesa je da nastavnik usmerava svoju
delatnost ka učeniku s ciljem davanja znanja i razvijanja stvaralačkih i
saznajnih sposobnosti. Nastava se odvija prema prethodno isplaniranom i
utvrđenom procesu, pod rukovodstvom nastavnika, ali stalnim i aktivnim
učešćem grupe ili pojedničnih učenika. Po svom karakteru ona je višesmerna,
a njeni zadaci su materijalne, formalne i vaspitne prirode. Obrazovanje i
vaspitanje se danas stiče i van nastave, ali je ona ipak najorganizovaniji i
najisplaniraniji oblik obrazovanja i vaspitanja.
 
30. Zakonitosti i odlike nastavnog procesa ???
Osnovu nastavnog procesa čini proces saznanja i vaspitanja koji su okviru nje
odvijaju. Zbog svog stalnog kretanja nastavni proces ima
karakter procesualnosti, ali i  raznovrsnosti spoljnih formi nastave. Ritam i
dinamika nastavnog procesa podležu opštim, ali specifičnim zakonitostima.
Opšte zakonitosti nastavnog procesa se odvijaju pod uslovima, koji se menjaju
i koji su neponovljivi. Zakonitosti nastavnog procesa su objektivnog karaktera,
ali i subjektivnog zbog onih koji u njemu učestvuju: nastavnika, koji taj proces
organizuju, i učenika, koji usvajaju. U nastavnom procesu vladaju zakonitosti:
društvenog razvoja, fizičkog i psihičkog razvoja učenika, socijalnih odnosa,
nauka na kojima su zasnovane nastavne discipline, proces nastave
(poučavanja i učenja) itd. Ovaj niz zakonitosti je višestruko povezan i utiču na
nastavni proces. Uspešan nastavni proces bi trebalo da sadrži: stvaranje
motiva kod učenika; upoznavanje učenika sa novim gradivom; rukovođenje
procesima uopštavanja; utvrđivanje znanja učenika; povezivanje teorije i
prakse; kontrola ocena i rezultat nastave.
 
 
 
 
 
31. Primena teorija intelektualnog razvoja ličnosti učenika u nastavi
Teorije formalnog i materijalnog obrazovanja su pokrenule jedno od suštinskih
pitanja teorije obrazovanja, a to je ''Čime bi se trebalo rukovoditi u pri odabiru
sadržaja opšteg obrazovanja?'' – Razvijanju intelektualnih sposobnosti
učenika.
U savremenoj didaktici se smatra da pored opšteg obrazovanja podjednak
značaj ima i razvijanje intelektualnih sposobnosti učenika tj. naučiti učenike
da misle, a ne opterećiveti ih pamćenjem nepotrebnih pojmova. To je i zadatak
svih nastavnih predmeta. Odnos između znanja i sposobnosti je uslovljen
intelektualnim razvojem, jer bez određenog intelekta nije ni moguće usvojiti
mnoga znanja. Škola mora organizovano i sistematski da radi na razvijanju
sposobnosti učenika. Ona je dužna da obezbedi osnovne pretpostavke za
intelektualni razvoj i vaspitanje, sistem programa i nastavnih sadržaja koji
mogu omogućiti što potpunije intelektualne procese; zatim, širok stepen
stvaralačkog i aktivnog rada; jedinstvo teorije i prakse, mišljenja i aktivnosti.
Pored znanja koja su pogodna za razvoj mišljenja, učenicima je potrebno
pružiti i znanja potrebna za život, kao i da samostalno stiču i razvijaju ta
znanja.
 
32. Primena teorije razvoja ličnosti u nastavnom procesu. Razvijanje
sposobnosti učenika u procesu nastave.
Savremeni nastavni proces, pored toga što učenicima pruža odgovarajuća
znanja iz nastavnih predmeta, mora, najpre, u nastavni proces aktivno da
uključi učenika, da za takav rad obezbedi odgovarajuća sredstva i primeni
odgovarajuće metode, da postavi jasan cilj i zadatak i da odabere adekvatne
sadržaje, a u cilju razvijanja sposobnosti kritičkog mišljenja kod učenika,
stvaralaštva, samostalnog učenja i da pozitivno utiče na njegovo vaspitanje.
Savremeni nastavni proces za cilj ima stvaranje svestrane ličnosti.
 
 
 
 
33. Opšti didaktički principi i pravila. Zakonitosti, principi i pravila nastave.
Obeležja i sistematika didaktičkih principa. Karakteristike pojedinih principa.
 
Princip predstavlja osnovu od koje se polazi i kojom se valja rukovoditi u
različitim oblastima delatnosti.
Didaktičkim principima se označavaju osnovna i opšta načela koja određuju
tok nastavnog procesa i učenja u skladu sa ciljevima vaspitanja i obrazovanja
i zakonitostima procesa nastave. Oni obuhvataju obradu i tumačenje
vaspitnoobrazovnih i nastavnih sadržaja, rad nastavnika i organizacione oblike
vaspitanja i obrazovanja. Oni ne mogu zameniti stvaralački rad i aktivnost
nastavnika, ali mu teorija može pomoći u primeni konkretnih didaktičkih
principa. Zato su u didaktici formulisana pravila nastave. Ona polaze od
principa i daju korisna uputstva za primenu i izvođenje određenih aktivnosti.
Zajedno didaktički principi i pravila imaju funkciju orijentacije. Oni su otvoreni
i fleksibilni i podložni menjanju kroz istoriju i usklađivanju sa savremenim
tokovima. Pojedinačno oni nisu dovoljni za uspešno sprovođenje nastavnog
procesa, pa se stalno insistira na njihovoj povezanosti i međusovnoj
zavisnosti.
Karakteristike pojedinih principa:
1. Princip naučnosti
Suština principa naučnosti je u tome što on zahteva: da učenici tokom
procesa obrazovanja i vaspitanja usvajaju naučno proverana znanja, koja
odgovaraju savremenim naučnim i tehnološkim dostignućima; sagledaju
povezanost nauke i svakodnevnog života; da se kod učenika formiraju
samostalne navike i potreba za sticanjem naučnih znanja; da se upoznaju sa
osnovama nauke i da nađu njenu primenu u svakodnevnom životu; da
prepoznaju bitne oznake i svojstva predmeta pručavanja. Jedan od problema
je veoma brz razvoj nauke i tehnike poslednjih godina i problem nagomilanih
novih informacija. Zbog toga poseban značaj dobija izbor fundamentalnih
znanja.
 
 
 
 
2. Princip prilagođenosti nastave uzrastu učenika
''Ne nametati umu ono što ne odgovara uzrastu'',  J.A. Komenski
Ovaj princip je zahtev za usklađivanje obima i sadržaja gradiva sa
psihofizičkim razvojem učenika, njegovim sposobnostima, uzrastom i
interesovanjima. Prva pravila ovog principa ustanovio je Komenski u svojoj
''Velikoj didaktici'', a to su da se u učenju ide od lakšeg ka težem, od poznatog
ka nepoznatom, od prostog ka složenom i od bližeg ka daljem. Ovim pravilima
se danas može dodati i uvažavanje razlike u tempu rada i obimu prethodno
stečenog znanja, jer ne uče svi istim tempom.
3. Princip sistematičnosti i postupnosti
Ovaj zahtev sistematičnosti je takođe uveo Komenski, polazeći od toga da je
sve u prirodi povezano jedno s drugim. Pod sistematičnoćšu nastave
podrazumeva se: jasno raščlanjivanje ciljeva kojima se teži; pregledno i
logično raščlanjivanje nastavnog gradiva i izdvajanje bitno od nebitnog;
dosledno didaktičko metodičko struktuiranje toka nastavnog
časa. Sistematičnost se postiže ako su svi delovi nastavnog gradiva povezani
sa vodećom idejom i ako se teži otkrivanju suštine. Posebno se vodi računa o
sistematičnosti pravljenja udžbenika.
4. Princip povezanosti teorije i prakse
Učenicima su potrebna teorijska znanja da bi ih primenili u praksi i potreban
im je praksa da bi proverili i potvrdili svoja teorijska znanja  i u školi, ali i u
svakodnevnom životu i radu i rešavanju brojnih problema. U svakom
nastavnom predmetu može se uspostaviti sklad teorije i prakse, a posebno je
važno razvijati svest o njihovom značaju. Naravno, u nekim discipinama je to
moguće u manjoj meri, a u nekima u većoj.
5. Princip očiglednosti
Komenski je prvi izložio zahtev za očiglednošću, oslanjajući se na znanja i
iskustva škole. Isticao je da bi ljudi trebalo da uče upoznavanjem samih stvari,
a ne na osnovu izjava drugih o tome.  ''Zlatno pravilo'' Komenskog koje je
zahtevalo aktivnost svih čula  ''što je vidljivo – čulu vida, što je slušljivo – čulu
sluha, što je opipljivo – čulu dodira, ...''.Očiglednost je povezana sa ličnom
aktivnošću učenika, gde oni u direktnom dodiru i kontaktu sa pojmom koji uče
imaju veću motivaciju i mogućnost da nauče. Tom prilikom bi trebalo voditi
računa da: svi učenici podjednako imaju mogućnost posmatranja, da se odvoje
bitne karakteristike pojma koji se posmatra, da se predmet pokazuje uz
aktivno učešće učenika, a ne statično, izazavati veću aktivnost učenika i
obratiti pažnju da se ostvari cilj jer samo posmatranje nije dovoljno.
6. Princip svesne aktivnosti učenika u nastavi
Ovaj princip uglavnom izražava psihološku stranu nastave.  Njegova suština je
da se sagleda kako učenici usvajaju znanja, kakav je njihov odnos prema
nastavi i koji je stepen njihove aktivnosti. Ovaj princip podvlači aktivnu ulogu
učenika.
7. Princip trajnosti usvajanja znanja, veština i navika
Princip trajnosti usvajanja znanja ima za cilj da usvojena znanja postanu
trajna učenikova svojina i da može da ih aktivira uvek kada je to potrebno . U
savremenoj nastavi sve više se insistira na logičkom pamćenju, a ne na
zapamćivanju. Ovaj princip se ostvaruje naglašenom upotrebom znanja u
nastavi, jer se na taj način pokazuje razumevanje naučenog i primenjuje
njegova veza sa stvarnim svetom. Trajnost se ogleda i u prenošenju tih znanja
na druge slučajeve.
8. Princip individualizacije
U tradicionalnoj nastavi je prilaz učenicima bio jednak i ona je obrazovala i
vaspitavala prosečnog učenika.Tu su najviše štete imali slabiji i jači đaci.
Princip individualizacije je danas sve aktuelniji i on zahteva diferenciranu
nastavu, gde će svaki učenik biti u mogućnosti da napreduje prema svojim
sposobnostima i tempom koji je njemu svojstven, a što je najvažnije biće više
motivisan i shvataće da može da nauči onoliko koliko se potrudi. Glavni cilj
nastave je da nauči učenike učenju i razmišljanju, podstakne razvoj njihovih
sposobnosti.
 
 
 
 
 
 
34. Problemi sadržaja nastave. Shvatanja o sadržajima nastave. Izbor
nastavnih sadržaja
Pod sadržajem nastave podrazumeva se karakter i obim znanja koje bi
pojedinac trebalo da usvoji tokom nastavnog procesa. Kroz istoriju
obrazovanja ovi sadržaji su definisani na različite načine i menjali se shodno
zahtevima razvoja i društva, kao i na osnovu rezultata pedagoških istraživanja
i iskustva. Poznata su brojna shvatanja i orijentacije. One se mogu svrstati u
tradicionalne i savremene teorije.
 
TRADICIONALNE TEORIJE
- Teorija formalnog obrazovanja
-Teorija materijalnog obrazovanja
- Didaktički utilitarizam
Teorija formalnog obrazovanja je uvedena krajem 18. veka i početkom 19.
Njeni predstavnici su bili Ruso, Herbart, Pestolaci. Oni su smatrali da bi kod
učenika trebalorazvijati intelektualne sposobnosti, jer ionako ne mogu tokom
svog školavanja da nauče sve što im je potrebno za život. Smatrali su da je
potrebno uvežbavati njihove umne sposobnosti (kroz gramatiku, matematiku,
logiku, retoriku). Pretostavljalo se da će se razvijanjem mišljenja učenici
osposobiti za samostalno i lako učenje koje će im kasnije biti potrebno u
životu.
Teorija materijalnog obrazovanja se javlja u periodu razvoja kapitalizma sa
pojavom potrebe za davanje praktičnih i korisnih znanja. Kao osnovni
kriterijum pri izboru nastavne materije naglašava se usvajanje određenih
znanja, njihovog obima i stepen njihove primenjivosti u praksi. Najdosledniji
predstavnik ovog pravca je engleski pedagog Spenser. Dosledno primenjivanje
ove teroje može se negativno odraziti na intelektualni razvoj.
Didaktički utilitarizam naglašava formiranje praktičnih veština, kao pripremu
za profesionalni život.
Pomenute teorije su jednostrane: njihov osnovni nedostatak je jednostrano
shvatanje koncepcije opšteg obrazovanja; ograničavaju razvoj intelekta i misli;
opterećuje učenika informacijama.
 
SAVREMENE TEORIJE I SHVATANJA
Uticaj tradicionalnih teorija i borba između materijalnog i formalnog
obrazovanja još postoji, doduše u izmenjenom obliku, ali ona postaje sve
oštrija zbog naglašenog prodiranja obima naučnih informacija i potrebe za
akumuliranjem novih znanja. Stare teorije se sve više potiskuju i zamenjuju
novim. Potrebno je izdvojiti sledeće:
- Teoriju egzemplarizma
- Problemsko-kompleksnu teoriju
- Teoriju strukturalizma
- Funkcionalni materijalizam
Teoriju egzemplarizma je formulisao nemački didaktičar Hans Šoerl. Ova
teorija je zasnovana na tzv. egzemplarnom učenju, gde se obrazovni sadržaji
grupišu oko tema koje su odabrane. Tako nastaju ''ostrva znanja''. (prim. mi
smo planove izrađivali po takvim temama My family, My house...).
Problemsko-kompleksnu teoriju je formulisao poljski pedagog Bogdan
Suhodolski i suprotstavio je informacionom izlaganju gradiva.  On smatra da
bi sadržaje trebalo izdvojiti po grupama i tako obuhvatiti materiju različitih
predmeta. Na taj način se objedinjuje gradivo različitih predmeta, a služi i
upoznanvanju konkretnih društvenih problema i dešavanja. (korelacija između
predmeta)
Teorija strukturalizma  se zalaže za struktuiranje nastavnih predmeta, koje
omogućava smisaono povezivanje više elemenata u njemu. Opšte ideje
strukturalizma Bruner je izneo na sledeći način: potrebno je da nastavni
predmeti sadrže neku vrstu registra osnovnih reprezentativnih problema; u eri
povećanog broja informacija one se teško pamte i potrebno ih je organizovati
u celinu; potrebno je shvatiti suštinske principe; uz pomoć struktura učenici
lakše pamte i bolje se orijentišu; stalno ponavljati. Ova teorija je osporavana
od pedagoga iz socijalističkih zemalja jer je smatraju isuviše
intelektualističkom i apstraktno i da ne odgovara masovnoj školi. Mada, ona je
danas sve aktuelnija.
Funkcionalni materijalizam (Okonj). Suština ove teorije je u povezanosti
saznanja i delatnosti, kako bi učenici usvojili određena znanja i primenili ih
praktično. Sadržaji koji se unose u nastavne programe moraju imati i saznajnu
i funkcionalnu vrednost. Ova teorija insistira na ostvarivanju svih ciljeva i
zadataka obrazovanja i svestranom razvoju individualnosti učenika. Njeni
kriterijumi za izbor sadržaja su veoma uopšteni.
 
Izbor nastavnih sadržaja
Shvatanje o izboru nastavnih sadržaja izneo je Tomaševski u svom radu ''Na
granici psihologije i pedagogije''. On izlaže popis problema koji se nalaze pred
psihologijom i pedagogijom, i posebno izdvaja sledeće grupe pitanja:
1. opšta teorija informisanja (sadržaj, količina informacija, nivo obrazovanosti i
način prezentiranja)
2. znanja o učenju: problem učenja samih učenika
3. znanja o individualnim svojstvima učenika (pitanje razvojnih faza učenika i
individualnih razlika)
Nije dobro da se sadržaji određuju samo prema opštem razvojnom nivou, jer
neki su razvijenije više, a neki manje, već je neophodno voditi računa i o
razlikama koje postoje među učenicima.
Iz mnogih teorija i shvatanja proizišla su tri kriterijuma za izbor nastavnih
sadržaja, a to su :
-  Društveno politički kriterijum koji se odnosi na zahteve svakog društva
-  Naučni kriterijum, odnosi se na uvažavanje naučnosti
- Didaktički kriterijum, obuhvata pedagoški ( odnosi se na odabir sadržaja
prema razvojnim mogućnostima učenika) i psihološki aspekt (odnosi se na
najefikasniji način prenošenja i usvajanja znanja).
 
35.  a) Opšte i stručno obrazovanje.
Pod opštim obrazovanjem najčešće se podrazumeva obrazovanje u širokom
smislu koje dobijaju svi članovi društva u istoj meri. Za njega je
karakterističan demokratski karakter, jer pruža temeljno i jednako
obrazovanje za sve. Osim toga ono se već u osnovnoj školi može proširivati na
raznim dodatnama, sekcijama, vannastavnim aktivnostima itd. Druga
karakteristika je njegova univerzalnost, koja označava celovito i skladno
razvijanje ličnosti.
Tehničko obrazovanje je postalo sastavni deo opšteg obrazovanja injegov
zadatak je da pripremi učenika za određenu profesiju. Uslovi za uspešno
sprovođenje tehničkog obrazovanja se nalaze i povezivanje nastave sa
životom, teorije sa praksom, u davanju praktičnih znanja o radu, razvijanje
spretnosti i umeća.
Opšte i tehničko obrazovanje su osnava za profesionalno obrazovanje. Ovo
obrazovanje daje znanja i praktična umenja koja omogućavaju bavljenje
određenom profesijom i sticanje kvalifikacija različitog stepena.
 
b) Nastavni plan.
Nastavni plan je osnovni i zvanični dokument kojim se utvrđuje broj i naziv
predmeta, redosled njihovog učenja po razredima, norme nastavnog vremena.
Na taj način svaki predmet ima svoje određeno mesto i obim po razredima.
Pored redovne nastave, nastavnim planom se predviđaju i drugi oblici
vaspitnog i obrazovnog rada (dodatna i dopunska nastava, slobodne
aktivnosti, vannastavne aktivnosti, ekskurzije, kulturna i javna delatnost škole
itd.).
Pri utvrđivanju nastavnog plana trebalobi da se bodi računa o: ciljevima i
zadacima osnvnog ili srednjoškolskog vaspitanja i obrazovanja; mogućnostima
učenika na određenim starsnim nivoima; o najnovijim pedahoškim i
psihološkim dostignućima, kao i dostignućim adrugih nauka. Ukupnost
nastavnih predmeta razvrstanih po uzrastima bi trebalo da bude pregled
celokupnog ljudskog razvoj i da obezbedi celovitiji razvoj učenika i njihovih
mogućnosti. S druge strane, upoznavanje sa nastavnim planom nastavnicima
pomaže da vide gde se njihov predmet nalazi kao i to šta sve učenici
proučavaju na kom nivou, kakva predznanja mogu da očekuju i kakvu
korelaciju da izvrše. Pri izradi nastavnog plana posebno bi trebalo voditi
računa o optimalnom obimu znanja i ekonomičnosti u okviru svakog nastavnog
predmeta.
 
c) Nastavni program.
Nastvni program je za svakoga nastavnika obavezujući dokument koji se
sastoji iz uvodnih napomena o ciljevima i zadacima nastavnog predmeta
predviđenim za taj razred, sadržaja, njihovog redosleda izvođenja, sistema i
obima znanja koji bi učenici trebalo da savladaju tokom te godine. Za dobru
izradu nastavnog plana, nastvnik mora da dobro poznaje svoj predmet, da
poznaje predmete koje učenik izučava te godine da bi ostvario princip
korelacije i da vodi računa o odgovarajućem tempu rada. Pri izboru nastavnih
sadržaja vodi se računa o ciljevima i zadacima, korelaciji, povezivanju teorije i
prakse, uzrastu učenika, messtu određivanja predmeta u nastavnom planu
(njegova zastupljenost u fondu časova). Nastavno gradivo bi trebalo da se
logički dopunjuje i nastavlja kroz različite predmete, kako bi učenicimogli
lakše da povežu pojmove u jednu celinu.
 
U didaktici se izdajaju tri osnovna sistema programskih sadržaja:
1. linearni raspored – po kome učenik samo jednom uči dati sadržaj, a zatim
prelazi na drugi, čije uspešno savlađivanje zavisi od prethodno usvojenog
sadržaja.
2. koncentrični raspored – isti sadržaj se obrađuje dva ili više puta, ali uz
ponavljanje i proširivanje znanja.
3. raspred sadržaja u vidu spirale – nalazi se između linearnog i koncentričnog
rasporeda. U spiralnom rasporedu imamo vraćanje na obrađeno i prelazak na
drugi nivo sa višim i proširenim znanjem.
Danas se za nastavni program sve više uvodi izraz curriculum, mada termin
nije šire prihvaćen u stručnoj literaturi.
 
d) Udžbenici i priručna literatura za nastavnike i učenike.
 
 
 
 
36. Metode i sredstva nastave. Pojam nastavnih metoda.
Metoda je put, način istraživanja sa ciljem da se otkrije neka istina. Metoda
podrazumeva primenu četiri operacije: 1. racionalni princip (oblici
zaključivanja), 2. tačke gledanja na podatke, 3. način prilaženja zadatku, 4.
postupak odn. specifičan način ispitivanja.
Nastavne metode podrazumevaju način upravljanja radom učenika u procesu
nastave, koji omogućava sticanje znanja i njihovu primenu u praksi, a isto tako
doprinosi i razvijanju njihovih saznajnih sposobnosti i interesovanja, formiranju
pogleda na svet i pripremanje za život. One određuju kako bi trebalo da teče
nastavni proces i koje i kakve aktivnosti bi trebalo da ispunjavaju učenici i
nastavnici. One same po sebi nisu dovoljne, njih određuje nastavnik, dobro
pripremljen i dobra poznavalc svog rada, ali isto tako je važna i aktivna uloga
učenika. Za razliku od nastavnih principa koji usmeravaju didaktičku aktivnost
učenika i nastavnika, metode govore o tome kako tu istu aktivnost sprovesti.
Natavne metode zavise od cilja i zadatka vaspitanja i obrazovanja. One su
objektivni činilac izvođenja nastave i posrednik u prenošenju znanja od
nastavnika ka učeniku.
 
38. Odnos nastavnih metoda i nastavnih sredstava.
       Nastavna sredstva, njihove karakteristike i način korišćenja u nastavi.
Nastavne metode povlače odgovarajuća nastavna sredstva. Pri odabiru
nastavnih sredstava trebalo bi da se vodi računa o adekvatnosti i primenjivosti
na tu metodu. Nastavna sredstva pomažu u izvođenju nastavnih sadržaja,
predmet su onog o čemu se uči i pomažu nastavnicima da na slikovitiji i
zanimljiviji način vode tok časa. Nastavna sredstva, bez obzira da li su
tradicionalna ili savremena, nemaju sama po sebi sadržaj. Njih je potrebno
planski i  sitematski uklopiti sa ciljem i sadržajem časa i sa nastavnom
metodom. Razlika između nastavnih sredstava (koje koristi nastavnik) i
sredstava za učenje (koja služe učeniku) nije didaktički opravdano. Da li će
neko sredstvo za potrebe nastave biti sredstvo za rad ili učenje to zavisi od
njegove primene na času. Ne može se povući jasna crta između učenja i
nastave. Savremena didaktika sve više teži primeni različitih sredstava
(povezanost medija). Nastavna sredstva se mogu podeliti na auditivna, vizelna
i audiovizuelna sredstva.  Poljski pedagog Okonj iznosi podelu nastavnih
sredstava na šest kategorija:
1. pisana (verbalna) sredstva (udžbenici i štampani materijali),
2. prosta (vizuelna) sredstva (originalni predmeti, modeli, slike, skice, mape,
itd.),
3. tehnička vizuelna sredstva (foto aparati, projektor, mikroskop, grafoskop,
itd.),
4. tehnička akustička sredstva (gramofon, kasetofon, CD plejer),
5. audiovizuelna sredstva (mašine za učenje, kabineti za učenje jezika,
kompjuteri, laptopovi)
Sve je veći značaj upotrebe audiovizuelnih sredstava jer ''ne unose život u
razred, već znake spoljnog sveta, koje bi trebalo interpretirati''. Izuzetno
motivaciono deluju na učenike, lakše i duže pamte gradivo. Nastavnik može
biti u ulozi posrednika i nekoga ko može pomoći u korišćenju tih sredstava.
 
 
 
37. Klasifikacija nastavnih metoda. Specifičnosti pojedinih nastavnih metoda.
       Kriterijumi za izbor i primenu nastavnih metoda
Poljski didaktičar Okonj je dao jednu od podela nastavnih metoda koja na
najbolji način prikazuje osnovu i primenu metoda. Osnova od koje polazi pri
razvrstavnju je: posmatranje, reči i praktična delatnost. Ta osnova
podrazmeva tri grupe nastavnih metoda:
1. metode zasnovane na posmatranju (pokazivanje)
2. metode zasnovane na rečima (monološka: opis, pričanje,
pripovedanje; dijaloška(popularna predavanja, diskusije); rad sa knjigom)
3. metode zasnovane na praktičnim aktivnostima učenika (praktična
zanimanja, laboratorijski metod)
 
NASTAVNE METODE
 
- Metode zasnovane na posmatranju –
*Pokazivanje – naziva se još i demonstrativna metoda. Ona se sastoji u
izlaganju različitih prirodnih predmeta (realnih), slika,modela, prikazivanje
određenih pojava, događaja ili procesa i objašnjavanje njihovih bitnih
svojstava.
Nastavna sredstva : različiti aparati, mape, reljefi, makete, modeli, slike
fotografije, CD, DVD, magnetna tabla...
Opšta pravila: posmatranje bi trebalo da se organizuje na takav način da svi
podjednako dođu u dodir sa izloženim i da detaljno pregledaju predmet; pitanja
koja se postavljaju da daju suštinske i bitne odgovore i da posmatranje ostvari
cilj upoznavanja sa određenom pojavom.
Prednosti: Učenik se upoznaje sa raznovrsnim pojavama na opipljiv način, ima
mogućnost da uočava, povezuje i donosi zaključke, stiče potrebna znanja i
svstrano se angažuje; Pomaže pojedincima da na pravi način usmere svoju
pažnju; Stiču znanja na jednostavan i lak način; Ova metoda daje neophodnu
osnovu čulnog opažanja bez koje nema uspešnog usvajanja znanja i razvijanja
apstraktnog mišljenja.
Ograničenosti: Uglavnom se odnosi na činjenicu da samo opažanje nije
dovoljno za ukupne aktivnosti ii rad učenika.
- Metode zasnovane na rečima –
Da bi se rečima jasno iskazala stvarnost njima se mora pravilno služiti. Zato
su ove metode podeljene na nekoliko i razvrstane u grupu monoloških i
dijaloških metoda.
> Monološka
Oblik verbalnog izlaganja u kome nastavnik sam izlaže gradivo naziva se
monološka metoda. Poznata je i kao metoda usmenog izlaganja i sticanja
znanja. Karakteriše je izražena uloga nastavnika i pasivan položaj učenika.
Postoje tri tipa monološke metode, a zajedničko im je to što ih koriste ili samo
nastavnici ili samo učenici:
*Opisivanje – Najjednostavnija metod da se učenici upoznaju sa sadržajem.
Često je povezana i sa pokazivanjem. Najčešće se koristi u nastavi u dva
vida: slikovito (opisivanjem slike, događaja, predmeta...) i analitičko (nakon
iznošenja određenih činjenica, prelaz se na objašnjenje).
*Pričanje – Pričanje je izlaganje u obliku opisivanja rečima, pripovedanja o
konkretnim sadržajima nastave. Često zamenjuje posmatranje stvari i bilo bi
dobro da se priča nastavnka što više oslanja na znanje učenika da bi im
sadržaj bio shvatljiviji. Kod ovog metoda dominira emocionalna komponenta
doživljavnja, više nego intelektualna. mnoge su prednosti ove metode: ona
budi interesovanje i motivaciju kod učenika, na lak način saznaju činjenice, ali
ako predugo traje postaje zamorna i mogućnosti da zapamte su sve manje.
*Predavanje – Od svih pomenutih ovo je najsloženija metoda, jer predstavlja
duže, kontinuirano izlaganje složenijeg sadržaja. Ova metoda više odgovara
starijim učenicima. Iako ih do neke mere angažuje, ona od učenika očekuje
pasivnu ulogu slušača. Da bi bilo uspešno, predavanje mora biti
dobroosmišljeno, da naglasi bitno i suštinosko, da bude zanimljivo, a ne
monotono; kad god je moguće trebalo bi ga povezati i sa drugim metodama.
 
 
 
 
 
 > Dijaloška
Dijaloška metoda spada u metode zajedničkog rada učenika i nastvnika koja
bi trebalo da dovede do određenih rezultata i postizanja cilja. Zasniva se na
pitanjima i odgovorima, razgovoru nastvnika sa učenicima i u tome je njena
osnovna karakteristika. Razgovor pomaže nastavniku da podstakne učenika
na razmišljanje, a istovremeno na osnovu njihovih odgovora da proceni nivo
usvojenog znanja. U dijalošku metodu spadaju:
*Heuristički razgovor – metoda koja usmerava učenike da sami traže rešenje
postavljenog problema. Nastavnik obično stavlja pred učenike određeni
zadatak i putem vešto postavljenih pitanja podstiče znanja koja oni već imaju i
tako ih dovodi do otkrivanja istine. Osposobljava učenike za samostalan rad i
podstiče aktivnost i angažovanost.
*Katihetički razgovor – metoda koja se koristi za proveru znanja i
ocenjivanje. Ona se u savremenoj nastavi koristi u onim situacijama kada
nastavno gradivo treba doslovno zapamtiti (zakoni, činjenice, pravila,
definicije).
*Popularno predavanje – metoda zasnovana na razgovoru nastavnika i
učenika, pri čemu nastavnik ima vodeću ulogu. Nastavnik smišljeno i prema
odgovarajućem redosledu učenicima postavlja pitanja na koja oni odgovaraju.
Jedan od kritičara ove metode (nemački pedagog Gaudig) je smatrao da ova
metoda bi trebalo da ide u obrnutom pravcu i da pitanja postavljaju oni koji ne
znaju onome ko ih zna. Ova metoda ima efekta u mlađim razredima kao
uvođenje u nova saznanja ili kao priprema za rad gde nastavnik saznaje šta
učenici već zanaju na tu temu.
*Diskusija – ova metoda se sastoji u razmeni mišljenja na odgovarajuću temu.
Primenjivija je u starijim razredima. da bi se uspešno sprovela neophodno je
da učenici več poseduju određena znanja iz te oblasti. Veoma dobro utiče na
stvaranje demokratske klime u odeljenju i razvijanje takvog razmišljanja,
zahteva intelektualnu angažovanost, razvija toleranciju i poštovanje
različitosti. Nastavnik je voditelj diskusije i pomaže da se ona odvija u pravom
smeru.
 > Rad sa knjigom
Ova metoda sastoji se u sticanju znanja putem štampanog materijala ili
teksta. Koristi se ne samo za davanje, već i za utvrđivanje i proširivanje
znanja, na času i vannjega, za izradu projekata i istraživanja. Ova metoda
podstiče samostalan rad i sticcanje znanja.
 
- Metode zasnovane na praktičnim aktivnostima učenika-
*Laboratorijska metoda – Ovom metodom se učenici osposobljavaju da izvode
eksperimente. Primena nije ni malo jednostavna. Potrebno je prethodno izvršiti
temeljnu pripremu i laboratorije i učenike uputiti u ceo proces izvođenja
eksperimenta. Aktivnost učenika je slična naučnom radu.
*Metoda praktičnih aktivnosti – Cilj praktičnih metoda je sticanje znanja i
veština na osnovu praktičnih aktivnosti. Ova metoda je tesno povezana sa
formiranjem i usavršavanjem veština i navika. Pretežno se koristi za
ponavljanje i utvrđivanje. Ovde spada praktičan rad, proizvodni rad, rad u
radionicama, školskom vrtu...
 
- Kriterijumi za izbor nastavnih metoda -
Pri izboru nastavnih metoda trebalo bi da se vodi računa o sledećem: opštem
cilju i zadatku vaspitanja i obrazovanja; didaktičkom cilju nastavnog časa
(predavanje, obrada, utvrđivanje, itd.); prirodi, sadržaju i specifičnosti
nastavne materije; uzrasnim osobenostima učenika; veličini i obimu razreda i
stručnoj pripremljenosti nastavnika.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
>> PROGRAMIRANA NASTAVA I UČENJE
Teoriji o programiranoj nastavi je izložio američki psiholog Skiner u svom delu
''Nauka učenja i umetnost poučavanja'' nakon što je utvrdio slabosti nastave i
učenja u školama. On je sastavio sistem programirane nastave u kojoj: 1.
svaki učenik se upoznaje sa sadržajem, relativno kratkim prezentacijama o
suštini ili delu nastavnog gradiva, 2. od svakog se očekuje da korektno
odgovori na pitanja ili reši problem, 3. neposredno iza toga prima informaciju o
tačnosti odgovora. Na ovaj način učenici se vode od početnog nivoa i idu ka
željenom. Nastavna materija se izlaže u delovima, kratkim koracima iza čega
sledi pitanje i tačan odgovor- linearna metoda. Svaki naredni korak je
uslovljen prethodnim. Pored ove metode ima i razgranata metoda, koja potiče
od Kraudera. On smatra da koraci ne moraju biti mali, već nešto složeniji i
nudi višestruki izbor odgovora, onaj ko pogreši dobija neki vid pomoći i
objašnjenja kao pomoć. Osnovna ideja je da putem ispravljanja grešaka učenik
dođe da znanja. U praksi se pojavio i treći vid, a to je kombinovano
programiranje, u kom se insistira na detaljnijem izlaganju gradiva npr.
nastavno gradivo se izlaže linearno, a onda se pruža mogućnost izbora:
dobijaju objašnjenja i podatke, a mogu i ponovopreči na linearnu šemu ili
dobiti nove zadatke.
Značajna šrednost programirane metode je u individualizaciji i određivanju
sopstvenog tempa rada, moguće je diferenciranje sadržaja. A kao mane uzima
se to što se smanjuje interakcija među učenicima i sa nastavnikom.
 
39. Organizacija nastave  i 41. Oblici i tipovi nastave.
Nastava je organizovana po razredno-časovnom sistemu, koji je ustanovljen
pre 300 godina i ustanovio ga je Komenski. Nastao je kao zahtev društvene
zajednice i odgovor na potrebe buržoazije. U svom delu ''Velika didaktka''
Komenski je obrazložio neophodnost grupnih oblika rada koji se odlikuje:
istovremenim početkom svake godine u isto vreme i svakom nastavnom danu,
određenom dužinom rada, podela na razrede prema uzrastu, podela na kurseve
po godinama i određivanje programa u svakoj godini. Ovakav rad i dan danas
obezbeđuje sistematičan rad, organizacionu jasnost, idejno i emocionalno
delovanje nastavnika u kolektivu sa učenicima, itd.
Nastavni čas je glavni element razredno-časovnog sistema i osnovni oblik
organizacije nastave. Cilj svakog nastavnog časa je da učeniku obezbedi
sistematsko sticanje odgovarajućih znanja, da učenika osposbi zanjegovu
uspešnu primenu, da unapredi samostalno učenje i da doprinese vaspitanju.
Tipovi časova se određuju prema didaktičkim zadacima. Postoji puno
klasifikacija i didaktika ne izdvaja ni jedan tip kao opšteprihvaćen. Evo jedne
od klasifikacija:                         1. uvodni časovi
                                                                 
                                               2. časovi za
prenošenje novog znanja – obrada
                                                                 
                                               3. časovi za
utvrđivanje
                                                                 
                                               4. časovi za
usavršavanje  i razvijanje sposobnosti
                                                                 
                                               5. časovi za kontrolu
znanja
Struktura časa podrazumeva tok, unutrašnju povezanost i međusobni odnos
pojedinih njegovih delova i elemenata. Priprema bi trebalo da sadrži; Cilj;
Sadržaj časa (Uvod – Tok –Zaključak); Nastavne metode; Uzrast učenika i
njihove radne sposobnosti; Vremensku strukturu.
Organizacija rada na času:  Oblici rada na času (podela koju je sačinio Klafki)
je na frontalni rad, individualni, timski, rad u parovima, nastava u grupi i
timska nastava.
-  Frontalni rad je zajednički rad svih učenika pod neposrednim
rukovodstvom nastavnika. Nastavnik usmerava rad na ceo razred, a potom
objedinjava reakcije učenika. U takvoj nastavi svi učenici obično ispunjavaju
sve zadatke i usmereni su na nastavnika.
- Individualni rad je rad u kome svaki učenik samostalno rad, kao pojedinac.
Individualni rad je neophodan u svakoj nastavi jer osamostaljuje učenike u
učenju.
- Grupni rad je samostalan rad i učenje u grupi. Zasniva se na radu u grupama
od 3 – 6 učenika. Primenom rada u grupi mogu se postići tri pedagoška cilja:
jačanje samostalnosti i sposobnosti individualnog učenja; ovaldavanje
primenom praktičnih metoda; osposbljavanje za saradnju u grupi.
- Rad u parovima je zajednički rad dva učenika. Ovaj rad se pokazao dobar u
ponavljanju i vežbanju.
- Timska nastava je kada više nastavnika preuzima rad u jednom odeljenju,
može i iz različitih predmeta.
 
 
 
>>EKSKURZIJA
Ekskurzija je oblik vaspitno-obrazovnog rada. Organizuje se s ciljem da se
učenici upoznaju sa kulturnim, istorijskim znamenitostima, prirodnim
bogatsvima i da prošire svoja znanja, razviju interesovanja i obogate iskustvo.
Ekskurzije se utvrđuju godišnjim planom rada škole. Postoje različite vrste
ekskurzija: u prirodi, proizvodnji, geografske, istorijske, biološke, estetske,
folklorne.
Prema mestu u nastavnom preocesu mogu biti: uvodne (imaju za cilj
prikupljanje podataka za istraživanje), tekuće (organizuju se uporedo sa
obradom gradiva), zaključne ekskrzije (na kraju obrađenog gradiva, u cilju
utvrđivanja).
Uspeh ekskurzije zavisi od dobre organizacije.
40. Motivacija učenika za učenje u nastavnom procesu.
 
42. Školski i domaći rad učenika.
Domaći rad je tesno povezan sa školskim radom i zajedno oni čine didaktičko
jedinstvo. Cilj domaćeg rada je ponavljanje, utvrđivanje i produbljivanje znanja
koja su stečena na času. Domaćim radom učenik se uči samostalnom učenju i
usredsređivanju na njega. Domaći zadaci mogu biti pismeni, usmeni ili
praktični. Pored individualnih zadataka, učenici mogu dobiti i grupne zadatke
kao što je istraživanje ili projekat. Poseban problem pri davanju  domaćih
zadataka je vođenje računa o stvarnim mogućnostima učenika, potrebno je
jasno im objasniti šta se od njih očekuje i kako da urade domaći, trebalo bi da
se vodi računa o raznovrsnosti zadataka, nastojati da domaći zadatak sadrži
suštinu, voditi računa o obimu i redovno ih proveravati.
 
43. Ponavljanje, utvrđivanje i vežbanje u nastavnom radu.
Efikasna nastava podrazumeva redovno ponavljanje i vežbanje.
PONAVLJANJE
Ponavljanje se organizuje odmah posle nastavnikovog izlaganja novog gradiva
radi boljeg usvajanja. Nastavnik može da organizuje i druge vrste ponavljanja,
kao što su:
1. Na početku školske godine – s ciljem da se obnovi ranije naučeno gradivo.
Ovo ponavljanje je veoma važno zato što istraživanja pokazuju da se u toku
letnjeg raspusta zaboravi oko 50% naučenog.
2.Tekuće ponavljanje – ponavljanje na kraju časa, stalno ponavljanje naučenog
s ciljem ada se na zaboravi i stalno nadovezuje na novo gradivo. Uglavnom se
odnosi na sažeto ponavljanje suštine.
3. Ponavljanje posle većih celina – po završetku programske celine ponavlja se
suština.
4. Završno ponavljanje – sistematizacija gradiva
VEŽBANJE
Vežbanje je jedan oblik ponavljanja sa naglašenom praktičnom primenom
znanja. Ona mogu biti: usmena, pismena, grafička, laboratorijska, tehnička.
Za uspešno vežbanje potrebno je da budu zadovoljeni sledeći uslovi:
Dobro organizovan i smišljen način vežbanja od strane nastavnika, koji će
jasno postaviti ciljeve vežbanja, šta se i kako vežba; Da nastavnik bude
svestan razlike među učenicima; Svesnost učenika o značaju vežbanja;
Usmerenos ka cilju; Pažnja učenika (on može da razume cilj,ali da bude
naepžljiv); Sistematičnost (svaki novi oblik rada bi trebalo da bude povezan sa
prethodnim); Raznovrsnost vežbanja;
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
44. Proveravanje rezultata nastave – ocenjivanje rada, uspeha i razvitka
učenika u nastavi.
Proveravanjei ocenjivanje neophodan zadatak nastavnika tokom i na kraju
nastavnog procesa. na taj način se vrši provera znanja kojim je učenik ovladao
i daje se odgovarajuća ocena.
Vrste proveravanja:
- Prethodno proveravanje, na početku školske godine ili prelaska u novi
klasifikacioni period, stiče se uvid u nivo znanja kojim učenici vladaju,
omogućava dalje planiranje.
- Završno proveravanje, primenjuje se krajem klasifikacionih perioda i na kraju
godine. Proverava se nivo znanja koje su učenici usvojili tokom perioda.
- Tematsko provreravanje, obično se primenjuje nakon obrade pojedinih
nastavnih celina.
- Ispiti, provera znanja u okviru jednog ili više predmeta, a u određenim
vremenskim periodima. Mogu biti: prijemni, završni, diferencijalni,
kvalifikacioni, godišnji. I mogu se obavljati: usmeno, pismeno, praktično ili
kombinovano.
Metode proveravanja i ocenjivanja: Usmena provera; Pismena provera;
Praktična provera; Provera putem testova
Ocenjivanje je veoma složen proces za nastavnika, ali i učenika. Davanjem
ocene vrši se vrednovanje ukupnog rada učenika. U našoj zemlji ocenjivanje je
numeričko (od 1 do 5) i opisno. Sistem i kriterijumi za ocenjivanje utvrđeni
su Uputstvom o načinu i postupku ocenjivanja učenika. Za nastavnika to je
pedagoški i ljudski akt, kroz koji se manifestuje nastavnik kao pedagog i
čovek.
 
45. Planiranje nastavnog rada
Planiranje rada je jedna od najznačajnijih delatnosti u vaspitno obrazovnoj
ustanovi.
Za uspešno planiranje u nastavi značajni su sledeći zahtevi: 1. plan mora da se
odnosi na određeni predmet ili predmete, 2. utvrđivanje cilja delovanja, 3. plan
mora da obuhvati očekivane ishode, rezultate planiranih uticaja.
Glavnu osnovu svakog planiranja rada čine: učenici i nastavnici i interakcija
između njih.
Planiranje nastavnog rada predstavlja: definisanje cilja aktivnosti; izbor
aktivnosti, sadržaja, sredstva i uslova; pravljenje celine neophodnih aktivnosti.
Planiranje nastave služi i kao izvestan podsetnik nastavniku.
On mora biti:      - realan i ostvariv;
                                - treba utvrditi kiličinu i složenost
gradiva
                                - potrebno je voditi o redosledu
                                - imati u vidu da nisu svi meseci u godini
isti
                                - voditi računa o prirodi i specifičnosti
nastavnih sadržaja
                                - predvideti tok
Planiranje se javlja najčešće u tri oblika:
1. GODIŠNJI PLAN RADA – Planiranje celokupnog vaspitno-obrazovnog rada
škole. Sadrži planove po predmetima, planove slobodnih i vannastavih
aktivnosti, izborne, fakultativne nastave, dopunske, dodatne, specijalne
nastave, plan rada đačkog parlamenta, sekcija, klubova, plan izvođenja
ekskurzija, plan saradnje sa roditeljima i institucijama, plan rada odeljenjskih
zajednica itd.
2. PERIODIČNI PLAN RADA (mesečni, nedeljni, tromesečni) – ovaj plan čini
grupa tematski povezanih celina
3. PLANIRANJE NASTAVNOG ČASA – Neophodna je dobra i temeljna priprema
nastavnika za uuspešno izvođenje časa. Sadrži: ciljeve i zadatke, nastavnu
jedinicu, broj časa, tok časa, očekivane ishode, zaključak.
Na kraju, obavezna je kontrola izvršenih planova. Ona može biti stalna,
povremena, samokontrola.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
PRINCIPI I METODE
 
 
 
Principi vaspitanja
Didaktički principi
1. Princip naučne zasnovanosti i                       → 
pozitivne vaspitne usmerenosti
1. Princip naučnosti
 
 
2. Princip prilagođenosti nastave uzrastu učenika
2. Princip svesne aktivnosti                               →
3. Princip svesne aktivnosti učenika u nastavi
 
 
4. Princip povezanosti teorije i prakse
3. Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju
←                                   5. Princip individualizacije
 
6. Princip očiglednosti
4. Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja
 
 
7. Princip trajnosti usvajanja znanja, veština i navika
5. Princip jedinstvenog delovanja
svih činilaca vaspitanja
 
 
8. Princip sistematičnosti i postupnosti
 
 
 
 
 
 
Metode vaspitanja
Didaktičke metode
 
-Metoda ubeđivanja i uveravanja –
 
- Metoda vežbanja i navikavanja –
 
- Metoda podsticanja –
 
- Metoda sprečavanja –
-Metode zasnovanje na posmatranju:
>Pokazivanje
-Metode zasnovane na rečima:
>Monološka (opisivanje, pričanje, predavanje)
>Dijaloška (heuritička, katehitička, diskusija,
                      popularno predavanje)
>Rad sa knjigom
-Metode zasnovane na praktičnim aktivnostima uč.
>Laboratorijska metoda
>Metoda praktičnih aktivnosti