У петак, 11. јуна 2021.

године у Матици српској одржан је округли сто „Нација и

образовање”. Округли сто отворили су др Радивој Стојковић, председник Националног
просветног савета и проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Учешће на скупу
узели су како угледни професори универзитета и истраживачи са института у Србији, тако
и њихове еминентне колеге из Републике Српске (БиХ) и Црне Горе. Међу гостима били
су проф. др Душко Певуља са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци, док је
из Црне Горе учешће узео проф. др Горан Радоњић са Филозофског факултета у Никшићу.
Међу учесницима из Србије били су проф. емеритус др Славко Гордић са Филозофског
факултета Универзитета у Новом Саду, проф. др Милован Митровић са истог факултета,
проф. др Драган Станић председник Матице српске, проф. др Слободан Антонић са
Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миломир Степић са
Института за политичке студије, проф. др Часлав Копривица са Факултета политичких
наука Универзитета у Београду, проф. др Слађана Зуковић са Филозофског факултета
Универзитета у Новом Саду, др Миша Ђурковић са Института за европске студије, проф.
др Зоран Аврамовић са Института за педагошка истраживања, проф. др Даниела
Арсеновић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, проф. др
Љубиша Деспотовић са Института за политичке студије, проф. др Саша Марковић са
Педагошког факултета у Сомбору Универзитета у Новом Саду, проф. др Слободан
Владушић са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и проф. др Срђан
Шљукић са истог факултета. Рад округлог стола реализован је у две сесије. У првој сесији,
модератор је био проф. др Љубиша Деспотовић, док је модерирање другом сесијом водио
проф. др Срђан Шљукић. Реализацију округлог стола помогли су Градска управа за
културу Града Новог Сада и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и
односе са верским заједницама.

Отварајући сам скуп, председник Матице српске проф. др Драган Станић, истакао
је да: „не смемо дозволити да као глас савести, као глас будних утихнемо. Ако будемо
утихнули као јавне личности, онда ће све оно што долази из великих центара војне,
политичке, економске и друге моћи, бити спровођено овде на терену, просто како они то
желе, а смисао српске историје је да се ми изборимо за то да креирамо своју историју, да
Срби креирају сопствену историју“. Први говорник на скупу био је проф. др Славко
Гордић, он је говорећи о стратегији развоја образовања у Србији до 2030. године запажа
њене „уграђене кварове“ које описује као „бројне“ и „нимало случајне“, те се пита да ли и
код нас постоји „дубока држава“ која у подсистему, у просвети, на дужи рок, подрива
идентитетску самосвест и стваралачку виталност земље. После проф. Гордића, реч је узео
проф. Милован Митровић који је своје излагање започео тежњом да се организационим
настојањем споји национални идентитет и образовање на један рационалан начин. Он је
савремено образовање у Србији поистоветио са обуком. Затим је уследило обраћање
председника Матице, проф. др Драгана Станића који је говорио о самим почетцима
увођења Болоњске реформе у наш систем образовања. Станић истиче да је реформа била
формулисана попут револуционарне логике, док се конципирала на либералном
америчком моделу „који уништава супстанцу озбиљне универзитетске наставе“. Крајњи
продукт оваквог модела образовања јесте да „добијате људе који у струци нису ништа“.
Следећи говорник био је проф. др Слободан Антонић. Говорећи о проблему
комерцијализације образовања, Антонић наводи да се проблем јавља доласком приватних
универзитета у Србију. Антонић запажа да „приватно школство не производи кадрове за
тржиште, него све више производи кадрове за државну службу. Уместо да државно
школство образује људе за државну службу, ми смо сада обрнули ствари“. Затим је
уследило обраћање проф. др Миломира Степића који је говорио о образовном
занемаривању националног простора, додавши да знање о националном простору треба да
пружи географија, али констатује да је она маргинализована и да се „налази под
притиском цензуре и аутоцензуре“. Као последицу види да је „српско поимање
националног простора минималистичко и суштински нетачно“. Он предлаже да се тај
„талог“ систематски уклања у складу са чињеницама, како у српској науци и политици,
тако и у медијима, а нарочито у „образовном систему, од универзитета, средњих и
основних школа до предшколских установа“. Закључује да само на тај начин, српски
простор, може да „поново постане пријемчив и прихватљив нашем народу као предуслов
да се у будућности оствари круцијални национални интерес, а то је ослобођење и
уједињење“. Проф. др Часлав Копривица тему нације и образовања обрадио је из
филозофског угла. Само излагање започео је термином „коинтенционалности“ којим
објашњава „унутарнародску усаглашеност сневања, осећања и понашања“, односно
„заједничку усмереност ка нечему на одређен и препознатљив начин“. Он истиче да
„физичко постојање народа служи као носач нечега невидљивога, потенционално увек
превирујућега, што у неком смислу даје и метафизичко оправдање голе физичке
егзистенције народа који се појављује као носилац једног одређеног индивидуализованог
колективног духа“. Копривица је своје излагање закључио речима: „да образовање и
појединачно и колективно мора постојати прворазредно етичко идентитетско питање и за
појединца и за духовне колективе“. Проф. др Слађана Зуковић је тему сагледала из угла
педагогије са тежиштем на институцију породице, без које, како је рекла „ни национални
ни образовни просперитет није могућ“. После излагања проф. Зуковић, реч је узео др
Миша Ђурковић који је на самом почетку истакао да сада званично „џендер
мејнстриминг“ постаје оно што је марксизам раније био у Југославији. Појашњавајући
појам џендер мејнстриминга Ђурковић истиче да: „Џендер мејнстриминг данас,
представља фундаменталну политику спровођења тоталитарне идеологије изграђене око
деконструкције полова радикалног феминизма и посебно такозване квир парадигме која
захтева перманентну флуидност родних идентитета“. Проф. др Зоран Аврамовић је на
самом почетку констатовао да смо у свега неколико деценија прошли кроз три система
образовања и да ове брзе промене свакако нису прошле без последица. Актуелни систем
образовања назвао је „грађанским“ и описао га као „промену структуре свести контра
традиционалног друштва и промену личности“. Он је истакао проблем огромног
иностраног утицаја, проблем дисконтинуитета образовне политике, хетерогеност струке
њених погледа и закључака, као и утицај тржишних и НВО интереса. Реч је узела проф. др
Данијела Арсеновић која је говорила о образовној структури становништва, као
демографском фактору развоја друштва, а кроз индикаторе писмености и образовне
структуре. Она је проблематизовала формално висок степен писмености становништва и
мали проценат неписмених, али се пита колика је заправо функционална писменост
становништва. Затим је уследило обраћање проф. др Душка Певуље који је констатовао да
„смо ми данас у духовном смислу неједниствен народ“ и да не постоји „духовни
саобраћај“ наводећи пример издаваштва. Говорећи о разбијању српског националног
корпуса Певуља истиче да „међу нашим националним институцијама не постоји свест о
српском филолошком програму“. Следећи излагач био је проф. др Горан Радоњић. Он је
своје излагање започео питајући се која је сврха образовања, који су захтеви које нека
заједница поставља пред образовање, поменувши Платона који као једну од главних
функција образовања види чувања полиса, чувања заједнице. Говорећи о Болоњској
реформи Радоњић наводи улогу техничке интелигенције која је крајње неосетљива на
друштвено-хуманистичка питања већ она тражи конкретну сврху, пре свега на тржишту.
Следећи говорник био је проф. др Љубиша Деспотовић. Он је говорио о мрежном
друштву, националном идентитету и образовању, рекавши да је основна карактеристика
мрежног друштва идеална мешавина креираног хаоса“ и „скривене хијерархије“. То значи
да су учесници у ономе што називамо мрежним друштвом истовремено и корисници
његових услуга, односно да су „манипулисани од стране скривених хијерархија“. „У
првом сегменту оне су извор свега наведеног а у другом то су локалне, вазалне олош елите
које су се ставиле у функцију спровођења овог програма и имплементације циљева“. Као
један од главних инструмената Деспотовић помиње образовни систем који је у оваквим
околностима стављен у функцију елита које глобализују, а локале и вазалне олош елите су
те које спроводе ту политику. „Налазимо се у окупацији која је и политичка, медијска,
културна, али и војна на простору КиМ“ закључује Деспотовић. Историчар проф. др Саша
Марковић, говорио је о националној идеји Срба између самопоуздања и самоуверености.
Своје излагање започео је тврдњом да национална идеја Срба није једном дата творевина,
већ да се она мења кроз време. „Замрзавање националне идеје у једну константу у једну
вредност јесте идеологизација националне идеје“. Он додаје да „национална идеја расте у
самопоуздању кроз образовање, национална идеја расте у самоуверености кроз
идеологизацију“. Проф. др Слободан Владушић почео је своје излагање дистинкцијом
између „функције“ и „личности“, наводећи да је у нашој земљи титулар знања
мегалополис који је анационалан, а не национална држава, те да се у складу са тим
образују функције, а не личности. Он закључује да се налазимо у рату и да је неопходно
пружити отпор и да то требају да учине сви они којима је стало до националног
образовања, до полиса и до хуманизма. На крају је реч узео проф. др Срђан Шљукић који
је истакао „да се обрати пажња на то колико се национални идентитет спомиње у
Стратегији развоја образовања у Србији до 2030. године коју је Влада управо усвојила“.
Он наводи да се „национални идентитет као израз помиње на свега на два места и то врло
стидљиво у контексту основног образовања, при чему нема никаквог прецизирања о
каквом се ту идентитету ради“ додавши „израз српски национални идентитет се уопште не
користи у поменутој Стратегији“.
После излагања проф. Шљукића, започела је дискусија као последњи сегмент округлог
стола. У закључку дискусије учесници су се сложили да ако не можемо да живимо у истој
држави, можемо у истој култури и, да на томе треба радити у наредном периоду.

Приредио: Никола Павловић