Стигло се и до ситуације да су у Америци, на пример, они испод 30 година сиромашнији него

пензионери, док у Великој Британији пензије расту три пута брже од прихода младих.

Код нас се феномен прекаријата, оцењује Мирослав Ружица, „прелио из Европе”, где је (на нивоу
ЕУ) „атипично запослен” (на одређено или скраћено радно време или самозапослен) сваки други
(51 одсто) радник.

Занимљиво је да „прекарни”, несигурни рад, односни доношење „флексибилних закона о раду”

заговара и чувена „Тројка” – Европска комисија, Европска централна банка и Међународни
монетарни фонд – као кључни елеменат стратегије за оздрављење економија са европске
периферије (укључујући и нашу – ми смо, усвајањем новог Закона о раду, већ легли на ову руду).

На „флексибилност” је недавно пристала и Француска, где су левичари средином априла у Паризу

разбијали излоге, у знак протеста због предлога новог закона о раду социјалисте Франсоа Оланда,
сматрајући да се њиме напуштају тешко стечена радничка права.