Како бих ја описала предшколско дете?

Каква је моја
слика о детету? Да ли се та слика поклапа са сликом
детета изнетом у овом тексту?

Предшколско дете се сагледава као богато потенцијалима, компетентно,

као ,,јако и моћно'', као агенс сопственог развоја и учења. Дете је и носилац
права, свако дете има право на квалитетно детињство и образовање, активно
учешће, као и на уважавање различитости у погледу личног, јежичког и
породичног идентитета. Дете је јединствено и целовито биће. Свако дете је
личност са својим јединственим могућностима и једнаким правима да се ње-
гова јединственост препозна и уважи. Дете је социјално биће, природно
усмерено на односе са вршњацима и одраслима. Дете је активни учесник у
друштвеним односима и процесима у породици, дечјем вртићу и заједници
којој припада и својим учешћем доприноси обликовању те заједнице. Дете је
посвећено учењу. Дете има урођену мотивацију да учи и сазнаје. Од рођења
настоји да разуме свет који га окружује и да њиме овладава. Предшколско
дете има потребу и право да буде оно што јесте, да расте и да се развија.
Пресудну улогу у васпитању детета има социјална интеракција која се
испољава у сарадњи, кроз заједничке активности, комплементарно деловање..
Ја бих предшколско дете описала као јединствену индивидуу, пуну
потенцијала које смо ми као окружење, уз првобини утицај породице дужни
да остварујемо.
Како се у основама програма схвата пракса вртића? По
чему се та слика разликује од нашег вртића? Зашто
постоји разлика? Шта је потребно да мењамо?

Васпитно-образовна пракса се развија кроз односе узајамне зависности и

уважавања, конструкције и грађења заједничког значења међу учесницима.
Развијање квалитета васпитно-образовне праксе подразумева сталне промене
које се не могу уносити споља, већ се граде кроз промене културе установе и
преиспитивање имплицитне педагогије практичара. Васпитно-образовна
пракса врстића одвија се као процес зајеничког учења деце и одраслих кроз
који одрасли и деца заједнички конструишу знања и разумевање себе и света,
а не као примена програма на децу пема унапред испланираним
појединачним акривностима и издвојеним садржајима подучавања.
Демократски модел праксе у вртићу је онај по коме се васпитно-образовна
институција сагледава као простор демократске праксе заједнице у којој се
узимају у обзир интереси заједнице, породице и деце. Демократски модел
праксе подразумева да она није репресивна, да је заснована на уважавању,
једнакости и различитости, да је подржавајућа, базирана на дељењу моћи.
Васпитавање детета значи проширивање његових могућности, чиме се креира
социјална правда и једнакост и критички преиспитује питање моћи у односу
детета и одраслог, контроле и праведности.
Како разумем однос Основа програма и реалног
програма?

Вртић као простор реалног васпитно-образовног програма заснива се на

разликовању и разумевању односа између Основа програма и непосредног
програма васпитно-образовног рада, тј. такозваног ''реалног програма''.
Основама програма дефинише се концепција на којој треба да се заснива
реални програм и операционализује процес примене концепције. Реални
програм настаје и гради се у реалном контексту васпитно-образовне праксе.
Он не може бити унапред писани документ већ се гради кроз заједничко
учешће свих учесника, обликује културом вртића, породице и локалне
заједнице и ширег друштвеног контекста и планским и промишљеним
деловањем васпитача заснованим на концепцији Основа програма.

Шта је за мене реални програм у дечјем вртићу? Да ли

се и по чему моје схватање разликује од схватања у
Основама програма?

Реални програм зависи од контекста саме предшколске установе, односно

конкретног вртића у коме се развија исти. Њега чини одређена култура и
структура установе, непосредна заједница и сви учесници програма, од
васпитача, па све до деце.
У развијању реалног програма потребно је стално критичко преиспитивање
културе и структуре‒како оне утичу на обликовање програма и колико су
усаглашене са концепцијом Основа програма. Простор реалног програма
обухвата простор целог вртића за различите начине сусретања и заједничког
учешћа деце различитих узраста и других одраслих, као и свакодневно
коришћење отвореног простора за различите активности, игре и
истраживања, деца простор треба да конструишу, граде и мењају, а да се деца
у њему осећају безбедно.

Шта за мене значи вртић као место рефлексивне

праксе? На основу чега могу да кажем да је моја пракса
рефлексивна?

Вртић као простор рефлексивне праксе подразумева много ствари, а неке од

њих су и: развијање односа међу васпитачима, стручним сарадницима,
сарадницима и свим другим запосленима, заснованих на поверењу,
уважавању, размени и узајамној подршци, затим развијање рефлексивног
приступа пракси кроз стално преиспитивање теоријских и властитих
полазишта и сопствене праксе у дијалогу са колегама, породицом и децом.
Затим поред тога и професионално усавршавање којим се практичари
оспособљавају за истраживања и критичко преиспитивање у правцу
континуираних промена, учења и развоја, али и повезивање кроз заједничка
истраживања са другим вртићима, истраживачким и институцијама
иницијалног образовања, као и другим институцијама и организацијама.
Шта је за мене добробит детета- нешто што дете доби-ја
програмом или његово својство које треба да по-
државамо и развијамо? Колико се моје разумевање по-
клапа са оним што је изнето у нацрту Основа?

Циљ програма свакако лежи у подршци добробити детета. Сама добробит

представља вишедимензионални конструкт који има персоналну
иинтерперсоналну димензију. Те димензије су међусобно услвљене и
узајамно се поклапају. Песонална димензија укључује и субјективно,
властито осећање задовоњства, уживања, пријатности и успешно психолошко
функционисање, а и повезана је са интерперсоналном димензијом социјалног
функционисања. Овако постављен концепт добробити одражава суштину
развоја и учења детета, а то је да је дете биће које истовремено јесте и бива
кроз оно што јесте постаје и оно што ће бити, тако да подржавати добробит
детета значи истовремено пројектовање циљева на будућност и разумевање
шта је добробит за дете у реално постојећим околностима, сада и овде (у
реалном програму). Добробит детета, односи које оно развија и његово
делање узајамно су повезани, узајамно условљени и узајамно делују једни на
друге. Односи, поступци и други средински фактори којима се поромовише и
подржава добробит делују на целину и имају реципрочне ефекте на целину, а
не само на поједине субдимензије добробити.

Шта је за мене квалитетно предшколско васпитање и

образо-вање? У чему се подудара са предшколским
васпитањем и образовањем какво хоћемо Основама
програма? У чему постоје разлике? Како моје колеге
схватају квалитетно предшколско васпитање? А роди-
тељи? Око чега смо сагласни?

Квалитетним предшколским васпитањем и образовањем, може се оствартти

снажан утицај на: обезбеђивање оптималних услова за задовољавање дечјих
друштврених потреба и јавно прокламованих дечјих права да се роде, расту и
развијају се у средини која ће обезбедити њихово физичко и ментално
здравље, у којој ће се осећати вољеним и прихваћеним, без изузетка и без
дискриминације. Затим на унапређивање здравственог статуса деце, телесног
и менталног, који ће убрзати развој, битно утицати на њихово касније
здравствено стање и све психофизичке претпоставке за учење и развој.
Квалитетним предшколским програмима могу се постићи позитивни
дугорочни и краткорочни утицаји на децу, породицу и друштво. Све
девојчице и дечаци имају користи од квалитетног предшколског образовања,
а поготово деца из социјално запу-штене средине и деца са посебним
образовним потребама. Кроз квалитетно и пажљиво праћење сваког детета и
одговарање на развојне потребе и тенденције, међудејством породице и
институција, у добро структуираним условима социјалног и материјалног
окружења оснажи дете да се развије до својих оптималних нивоа, поштујући
природу целовитог учења и развоја.
Да ли ми је нека димензија добробити важнија од
других? ( На пример, како се осећа или шта може или
шта уме)

Свака димензија добробити има свог значаја када је утицај на дете у питању.
За дете добробит у реалном програму је:Осећати се: добро и витално;
остварено, задовољно и срећно; сигурно али не презаштићено и
пререгулисано; сигурно да ће се његове потребе, интереси и интере-совања
уважавати и подржавати; припадником заједнице вртића и шире заједнице;
усклађено са правилима, нормама и захтевима окружења. Затим моћи да
упознаје свет око себе, проширује своја искуства и знања о својој и другим
културама, различитим фи-зичким и природним појавама и различитим
продуктима људске културе; да посматра, пита се, размењује, истражује,
машта; да истражује целим телом и свим чулима и има ра-зличите естетске
доживљаје; да се изражава на различите начине, кроз различите симболичке
системе и користи различите операције примерене тим системима; да се
изражава креативно и маштовито кроз различите форме, медије и материјале;
да испољава своја интересовања, бира и преузима иницијативу; да спознаје
своје снаге и могућности; да испољава своје способности и да је успешно у
учењу. Такође, умети да прави добар избор, доноси одлуке и преузима
одговорност; да управља својим емоцијама и разуме емоције других; да
одлаже своје жеље и прихвата жеље и очекивања других; да успешно
комуницира и сарађује са другима, преговара и да се договара и разрешава
конфликте;
да прихвата друге, развија блиске и реципрочне односе базиране на
уважавању и прихватању разлика; да доприноси својој заједници, брине се о
другима и свом окружењу; да учи и воли учење; да прихвата промене, да
буде отворено и флексибилно.

Да ли при раду са децом водим рачуна о свим диме-

нзијама добробити или ми је нека важнија ( на пример,
персонална наспрам социјалне?)

Свакако да при раду са децом водимо рачуна о свим димензијама добробити,

јер су све димензије међусобно повезане у узајамно условљене, па је тако
подједнако важно водити рачуна о персоналним димензијама под које
подразумевамо: развијање свести и бриге о свом телу и о себи; развијању
моторичких способности, вештина и чулне осетљивости; развијање
инструменталне и психолошке самосталности; развијање идентитета и
самоприхватања; развијање емоционалне компетентности; као и о
социјалним димензијама, односно : развијање позитивног и културног
социјалног идентитета и задовољства и поноса припадништвом разичитим
заједницама; развијање социјалне компетентности као способности
емоционалног везивања и емпатичности и успешне социјалне комуникације;
развијање моралних вредности и норми и способности моралног расуђивања,
правичности и уважавања разлика; развијање алтруизма, особина човечности
као што су емпатија, толерантност, племенитост, солидарност; развијање
свести о узајамној повезаности људи и природе и бриге за животну средину.
Шта ћу прво урадити како бих пружила деци подршку
за развој њихове добробити? На коју димензију сам тиме
усмерена?

За дете, програм се манифестује као остваривање његове добробити кроз

односе који се развијају са физичким окружењем, вршњацима и одраслима у
реалним ситуацијама делања.Дете доживљава свет кроз односе које
успоставља и развија. Односи којима се подржава дететова добробит и
делање су покретачи његовог развоја и учења. Односи се не одвијају у
вакуму и сами по себи, они су динамичка и сложена мрежа повезивања и
повратних веза и утицаја кроз акције и интеракције самог детета, социјалне
средине и физичког окружења. За дете су у односима важни: Сигурност. Да
би деца могла да уче и истражују морају да се осећају сигурно. Тек када се
осећају сигурно могу трагати за изазовима. Сигурност проистиче из односа
поверења и пре-двидљивости. Континуитет. Деци је пре свега потребан
континуитет у односу са значајним блиским одраслима. Питање
континуитета није питање идентичности већ усклађености односа у
различитим окружењима и активностима.
Шта је мени најважније у односима са децом? Зашто?
Колико се то поклапа са оним што је изнето у нацрту
Основа, а колико се разликује од тога?

Оно што је мени у односу са децом најважније је свакако однос пун поверења
који би ми омогућио да са њима несметано радим и помажем им. Такође су
ми јако битни и блискост, осетљивост и персонализованост односа. Сваком
детету је важно да има блиске и сталне односе са васпитачем и да се осећа
као јединствено људско биће чијег присуства и осо-бености је васпитач
стално свестан и коме поклања пажњу и уважавање. Квалитетна нега и
васпитање не подразумева пуко задовољавање дететових потреба већ процес
кроз који се васпитач односи према детету као вредном и јединственом
људском бићу. Поред тога битну улогу игра и усклађеност. Усклађеност
подразумева подешавање детету, разумевање дечје перспективе и размену
тог разумевања са дететом. Бити подешен детету значи бити па-жљиви
слушалац, реаговати на дете, адекватно тумачити дететова интересовања,
осећања, мишљење и намере и узимати у обзир његову перспективу.
Какав однос ја негујем са децом?

Ја се трудим да са децом негујем однос пун поверења и поштовања. Деца као

и одрасли имају потребу да буду саслушани и схваћени озбиљно и
равноправно са одросима, па је и то циљ приликом изграђивања односа са
њима. Између одраслог и детета постоји асиметричност, како у знању,
компетенцијама, искуству, тако и у моћи. Из асиметричности у моћи
одраслог не треба да проистиче владање и управљање дететом, нити
покровитељство и претерана заштита детета, али ни стално повлађивање
детету и стварање илузије код детета даје ,,центар света” у којем се
задовољавају све његове потребе и жеље. Васпитач има одговорност за
стављање своје моћи у функцију ојачавања детета и његових капацитета.
Поред тога, васпитач је дужан да детету пружи осећајсигурности који је
неопходан поготову у раном детињству.

Колико се у свакодневном раду са децом види да је игра

најважнија активност деце? По чему се то види?

Игра је истраживање, замишљање и стварање, ослобађање и прерада

стваности, радост и узбуђење, симболизација, учешће и посвећеност. Игра је
најзначајније искуство сваког детета, јер покреће капацитете флексибилности
као најважнији капацитет развоја људског друштва.
Капацитет флексибилности је од кључног значаја за стално прилагођавање са
комплексним светом промена. Први пут се испољава у игри и стваралаштву
малог детета, а подржава се кроз стварање могућности за играње и
стваралаштво. Због капацитета флексибилности као главне одреднице,
основну карактеристику игре не чини активност или садржај игре, него начин
на који се приступа.

Како ја показујем деци да се могу осећати сигурно у

нашој групи? Како градим осећање сигурности код
деце?

Деци показујемо да се могу осећати сигурно прво заштитом њиховог тела али
и духа од спољашњих утицаја. Такође помагањем у решавању комфликтним
ситуацијама, и тако даље.. Свако дете има право да буде заштићено од
насиља.Деца могу да уче и да се развијају само у средини у којој се осе-ћају
сигурно и заштићено.Задатак одраслих је да обезбеде средину за развој и
учење у којој ће се свако дете осећати сигурно.
Шта је суштина континуитета у васпитању?

Суштина континуитета у васпитању је одржавање одређене рутине која је

кључна за децу млађег узраста, али и непрестано деловање на равитак
дететове личности, а са тим и правовремено уочавање проблема и тешкоћа са
којом се деца срећу, и самим тим адекватно реаговање на уочено. Деци је пре
свега потребан континуитет у односу са значајним блиским одраслима.
Континуитет пажње васпитача који добро познаје дете, тумачи и реагује на
његове поруке, омогућава детету да искаже своје намере и слободно се игра и
истражује и истовремено детету даје сигурност за упуштање у шири спектар
односа и активности са новим особама и у новим ситуацијама. Питање
континуитета није питање идентичности већ усклађености односа у
различитим окружењима и активностима. Континуитет не подразумева
једнаке врсте искустава у разли-читим окружењима и са различитим особама,
већ не-противречност и повезивање различитих врста искустава, повезаност
са животним контекстом и претходним искуствима детета. Преласци у нова
окружења као што је нпр. полазак у јасле/вртић, прелазак из јаслица у вртић
или из вртића у школу су осетљиви период и транзиције у којима је
континуитет посебно важан. Деци је потребно да прелазак у нову средину
има ослонац у ономе што им је блиско и познато: да нову средину упознају са
особом за коју су везана и у коју имају поверење; да се сусрећу са искуствима
која су блиска њиховом породичном животу и ку-лтури; да су окружена
познатим предметима; да им нови одрасли показују да су она важна и да им
посвећују индивидуализовану иперсонализовану пажњу; да имају прилику да
изразе своја осећања и страхове и деле са другима своје искуство породичног
живота у новој средини.
Да ли омогућавам деци да о нечему одлучују? О чему
деца одлучују?

Деца свакако требају имати могућност у одабиру и одлучивању када су у

питању активности којима ће се бавити. То као знак слободне воље деци
улива додатно поверење у одрасле. Пажљиво слушање и уважавање онога
што деца имају да кажу представља процес, а не једнократну активност. Оно
се заснива на праву детета да изрази своје мишљење, које ни-је ограничено
узрастом и развојним могућностима консултовање деце подразумева културу
слушања деце која је израз демо-кратских пракси у друштву: способност да
се препознају, прихвате и уважавају различите перспективе, да се о њима
дискутује и да се кроз дијалог са децом креирају нова значења. Култура
слушања деце подразумева аутентичну заинтересованост одраслих за дечју
перспективу, симетричност у односима у смислу по-штовања и уважавања
дечјег мишљења, „стављање у заграду“ сво јих предубеђења, отвореност за
промену и слику о детету као о компетентном учеснику у сопственом
развоју. Уобичајена кому-никацијска пракса кроз (писани или усмени) говор
често је недовољна да би се обухватило и разумело сложено искуство детета.
Од одраслих се захтева да истраже нове могућности комуникације са децом
(које превазилазе уобичајени образац у којем једна особа прича, а друга
слуша), да науче нове „језике“ у раду са децом, као и нове начине слушања
њиховог искуства.
Да ли постоји узајамно поштовање између мене и де-це?
На основу чега се то види?

Узајамно поштовање је још једна кључна ставка односа између одраслих и

деце, односно васпитача и деце. Доста одраслих од деце очекује поштовање
без давања истог деци, што је погрешно. Уколико одрасла особа не поштује
дете, у најбољем случају код њега можеизазвати осећај страхопоштовања.
Поштовање је узајамна ствар. Тако васпитачи треба својим примером да
покажу деци поштовање, које ће засигурно да им се врати. Васпитач треба да
прихвата свако дете кроз његове јаке стране и као вредно по себи; уважава
дететово породично и културно окружење и успоставља добре односе са
породицом; поштује дете као индивидуу и његова права: препознаје и
уважава специфичне потребе, осећања и интересовања детета; узима озбиљно
у обзир шта дете интересује, шта га брине и чиме се занима; уважава дететов
однос са њему блиским особама‒пријатељима, члановима породице, као и
љубимцима и предметима који су за дете важни. ствара могућности да дете
себе изрази на различите начине; пружа искуства заједништва кроз
заједничко учешће деце и одраслих у активностима и догађајима;
Шта се у Основама подразумева под делањем детета?

Под делањем детета се подразумева акција од стране детета усмерена на

остваривање одређеног циља који им је битан или који им је наметнут од
стране окружења. Дете учи сопственим чињењем и учешћем у заједничким
активностима са вршњацима и одраслима, што у Основама означавамо
једним именом‒делање детета. У вртићу, делање детета обухвата игру,
активно учешће у животно-практичним ситуацијама и ситуацијама
планираног учења. Деца уче кроз сопствене акције и интеракције са другима
у игри, животним ситуацијама и ситуацијама планираног/намераваног учења.
Делање обухвата све што дете ради и учи кроз своје акти-вно ангажовање и
учешће у заједничким активностима са вршња-цима и одраслима. Делање
подразумева: Учешће: учествовати и градити свој идентитет као члан
заједнице који доприноси активностима деце и одраслих;Холизам: обухвата
целовито биће; истовремено је когнитивно, емоционално, социјално/
вредносно и моторно.Активизам:остварује се кроз акцију, чињењем,
поступањем, самопотврђивањем својих снага и моћи.
Шта су за мене најважнији аспекти игре? Зашто?

Игра као најважнија активност на раном узрасту деце треба да заузима битно
место у разматрањима сваке одрасле особе и васпитача конкретно. Они су
дужни да је стално оплемењују и тако оплемењену користе у раду са децом
што ће свакако довести до позитвних резултата.Игра је спонтана активност
која утиче на све аспекте развоја детета: на сензомоторни, затим на
когнитивни, емоционални ,морални. По мом мишљењу сваки од наведених
аспеката игре је подјенако важан у процесу развоја целовите личности.

Како игра доприноси добробити деце и развијању односа

међу децом?

У игри дете развија димензије психолошке добробити - ојачава

самопоуздање, самоприхватање и самосталност понављајући и слободно
мењајући уобичајене и устаљене културне обрасце, развија саморегулацију и
спремност на активан однос према свету и појавама, развија креативност и
флексибилност. Игра пружа деци могућност да бирају шта ће радити, како ће
радити и са киме ће радити, као и да посредством игре развијају одговорност
за своје изборе. Она доприноси тако што гради идентитет и односе: договара
се и усклађује се са другима; преговара; доприноси очувању игровног плана;
преиспитује и развија етичке вредности; истражује вишеструке идентитете;
види себе као моћно и делотворно; самостално одлучује и прави изборе;
доживљава себе као припадника групе и заједнице; испи-тује и превазилази
стереотипе; испробава различите улоге, гради, преиспитује и прихвата
правила. Такође и ужива и радује се: осећа се моћно, активно, остварено и
укључено; ужива у непредвидљивости игре; развија осећај заједништва са
саиграчима; посвећено је игри; увежбава посебна умења; гради отвореност за
нова искуства; ужива у откривању но-вих сопствених потенцијала.

На који начин ја подржавам отворену игру деце?

У отвореној игри, деца према сопственој ини-цијативи граде игровни план и

правила у игри. Васпитач се фокусира на припремање средине и праћење
игре. У отвореној игри васпитач : континуирано обезбеђује различите
погодне материјале који су лако доступни деци и које деца могу да
истражују; континуирано реорганизује простор који је подстицајан за игру;
помаже да се после игре сачувају продукти и материјали како би се
користили у другим активностима; обезбеђује деци довољно времена за
игру; посматра игру и настоји да разуме контекст игре, прати реакције и
идеје деце, и тако даље...

Ко у мојој групи одлучује о просторима и материјалима

за игру? Како деца учествују у одлучивању?
У мојој групи васпитач заједно са децом доноси одлуку када су у питањеу
простори и материјали који се у игри користе. Тиме се показује претходно
пометуто узајамно поверење и поштовање. Деца и васпитачи заједно
одлучују о просторима и материјалима за игру. Организовањем средине
подупиремо одређене врсте игара. Конструктори и неконструисани
материјали којима деца могу да манипулишу и истражују подстичу
когнитивни развој. Целокупан ентеријер треба да омогући деци естетско и
креативно изражавање.

Шта су предности и потенцијали игре напољу?

Игра напољу омогућава развој моторичких способносту у додатном нивоу за

разлику од игре у затвореном. Здрав ваздух и витамин Д представљају још
једну добробит боравка напољу. Игре напољу дају деци могућност да
истражују, проналазе, вежбају, мењају, стварају и уче о свету око себе.
Дечије основне потребе за слободом, авантурама, преузимањем ризика,
експериментисању и да једноставно буду деца се појачавају окружењима на
отвореном. Деца се могу изразити активнијим покретима, већим
активностима, гласнијом и грубљом игром када се налазе напољу.

Слободна игра напољу је спонтана игра која природно долази из дечије

знатижеље, љубави према истраживању и ентузијазма. Деца најбоље уче када
су сва њихова чула укључена и ангажовани су у самоиницијативном,
практичном истраживању света око њих. Интеракција са природом
омогућава деци да цене природни ток око њих и пошују природу.Мишићи се
покрећу у разним активностима попут трчања, пењања, љуљања, скакања...
Кардиоваскуларна издржљивост, велике моторичке вештине и оне финије се
развијају током активност играња напољу. Деца су способнија, имају боље
здравље костију и боље држање тела.

За које све активности користим боравак напољу?

Свака активност која не захтева пуно дидактичких средсава пожељно је да се

оствари напољу, уз одговарајуће временске услове. Међу онима које су
најпогодније су свакако физичке активности. Поред тога, оно што се може
обављати на отвореном је и : активно се играти-спуштати га низ тобоган,
љуљати, помоћи му да се пење на пењалице; играти се лоптом; вртети обруч,
прескакати вијачу; играти се скривања предмета; организовати потрагу за
благом; играти се жмурке и сл. шетати љубимце; приредити пикник-здрав
оброк на отвореном за децу и одрасле.

Да ли у мојој групи постоје неки ритуали? Чему служи

сваки од њих?
Устаљени обрасци везани за конкретну ситуацију који имају симболичко
значење (ритуали при доласку и одласку, празнични ритуали, ритуал
преласка на другу активност, ритуали добродошлице новим члановима).
Свака породица има своје ритуале. Они су део међусобних односа унутар
њених чланова, и мењају се упоредо са променама унутар породице.
Дететови први утисци о сопственом окружењу су збуњујући и пуни страхова.
Бројна истраживања цртежа или интервјуи са децом предшколског узраста
потврђују да они веома често себе доживљавају као потпуно беспомоћна,
изолована бића која немају никаквог утицаја на дешвања око њих. Када
прихвати да су одређени обичаји увек исти, тј. непроменљиви без обзира на
тренутне околности – дете стиче осећај сигурности. Деца уче и обогаћују се у
различитим свакодневним активностима које су део животног контекста деце
и одраслих, као што су рутине, ритуали, животни догађаји у вртићу и ван
њега. Ритуали су општеприхваћени обрасци везани за конкретну ситуацију,
који имају симболичко значење, на пример ритуални при доласку и одласку,
празнични ритуали, ритуал преласка на другу активност. Животни догађаји у
вртићу и ван њега јесу аутентичне животне ситуације и којима деца и
одрасли учествују у решавању срварних животних питања и практикују своја
решења.

У којим све животно-практичним ситуацијама уче-

ствују деца у мојој групи?
Деца учествују у животно-практичним ситуацијама као што су : грађење
односа: учествује у одлучивању и доношењу правила у групи и доприноси
остваривању заједничких послова и обавеза; обавља активности важне за
функционисање групе и доприноси кохезији групе; развија осећај
предвидљивости, сигурности и припадања групи. Затим учи и практикује:
развија самосталност, сигурност и спретност у рутинама и вештине
самопослуживања; посматра и имитира одрасле и другу децу у обављању
рутина; учи да се брине о сопственом здрављу и здравом окружењу;

Али и развија симболичко изражавање: развија симболичко изражавање у

аутентичним ситуацијама ,користи симболе других култура; у животним
ситуацијама користи знаке из различитих сфера људске делатности као начин
комуникације.

Које се поруке шаљу детету кроз уређење и опрему

простора?

Како постоје препоруке да се простор у вртићу што више прилагоди

предшколском детету, ради лакше адаптације, исти шаље важне поруке деци.
Неке од њих ду: да је ту сигурно, да је прихваћено, да може да се осећа
сигурно...

Простор нипошто није нешто дато по себи, независно од програма, већ

обрнуто, он на најдиректнији и најконкретнији начин одражава концепцију
програма и мора бити у складу са концепцијом Основа. Због тога васпитач
нарочиту пажњу по-свећује простору, његовом сталном реструктурирању,
развијању, обогаћивању и осмишљавању. Деци су потребне предвидљиве
секвенце у дневном распореду и, истовремено, флексибилност временске
организације.

Да ли водим рачуна о томе да средина буде инклузи-вна

за свако дете? Какви проблеми постоје у вези са тим?

Један од битнијих принципа којим се васпитачи требају водити у свом раду

јесте повећање инклузивности у свом раду. Па то требају применити и на
средину у којој деца бораве. Образовање је инклузивно када је усмерено на
дете и на његову добробит; када стварамо средину која подржава свако дете,
када је свако дете прихваћено и осећа се прихваћеним у својој за-једници, у
школи, међу вршњацима; када отклањамо препреке и прилагођавамо средину
како би свако дете могло да учествује у активностима заједно са својим
вршњацима, када смо сигурни да је дете постигло свој оптимални развој.
Квалитетно образовање и васпитање омогућава да сва деца ступају у
обогаћујуће контакте са вршњацима и одраслима, да ра-звијају вештине и
способности на њима примерен, интересантан и смислен начин, да се баве
садржајима који унапређују њихова знања и који су повезани са њиховим
интересовањима и сва-кодневним животом.

Квалитетно образовање и васпитање по-дразумева тимски рад васпитача,

наставника, стручних сара-дника, родитеља и сарадњу са локалном
заједницом, али и води рачуна о укључивању сваког детета.
Колико често уносим промене у простор у мојој соби? Ко
у томе учествује?

Промене уносим сваком приликом која ми се пружи. Међутим мора се

водити рачуна о томе да се оне ипак не дешавају често, и да поред сваке
промене остане одређена рутина која деци прија и на коју су деца навикла.
Сваку просторну целину васпитач мења и допуњује уношењем различитих
средстава и материјала са намером да прошири игру и истраживање деце. На
пример, простор конструктора, уношењем играчака као што су возила,
фигуре животиња, може подстаћи децу на имагинативну игру. Исто тако,
деца за потребе своје игре и истраживања могу да премештају материјале из
једне целине у другу. На пример,у игри породице у простору за симболичку
игру, деца могу донети коцке из простора за конструисањеда би направила
кревет за бебу.

Које нам све могућности и потенцијале нуде отворени

простор и природа? Зашто су они важни?
Свакодневно коришћење отвореног простора за различите активности, игре и
истраживања је нешто што има вишеструке позитивне ефекте на децу.
Дворишни простор треба да буде изазован, заснован на природним
материјалима. Простор напољу треба да омогућава деци да могу да га
конструишу, мењају и граде; да се у њему деца осећају безбедно, али да
пружа изазове; да је тајанствен и пружа прилике за „скривање” и издвајање;
да је неструктуиран и полуструктуриран; да провоцира стварно или
имагинарно прилагођавање и мењање простора током игре; да пружа
могућности различитих кинестетичких и сензорних доживљаја и активности
и практичне манипулације. Да би могла да користе такав простор на активан
начин и уразличитим временским условима, потребна је адекватна одећа и
обућа за децу.

Шта треба да преузмем да би деца могла слободно да

кописте “прљаве” материјале и да се прљају?

Лични пример је нешто шро свакако опушта децу. Такође, подржавање деце
бодрењем даће им слободу, јер доста њих има утисак да су ''прљаве'' игре
забрањене и неисправне.Омогућити „неуредну“ игру значи дати детету
слободу да истражује и испробава.

Неуредна игра важан је део дечјег раног развоја и нуди пуно могућности за
учење, зато би деци требало што чешће дозволити креативни неред,
истраживање и прљање, колико вам год до некада реметило ред у вашем
дому. Ево на што све позитивно утиче неуредна дечја игра: физички развој,
комуникацију и језички развој, математички развој, креативни развој...

Шта предузимам да би се деца осећала делом заједнице?

Да би се деца осећала делом заједнице, васпитач треба да подржава развијање

вршњачке заједнице, и то: организационо: oбезбеђујући простор, време и
материјале за активности детета са пријатељима; стварањем услова за
активности у пару и малим групама; подржавањем социјалне и симболичке
игре деце. Затим промовисањем позитивних интеракција : адекватним
реаговањем на потенцијално конфликтне ситуације и подршком деци у
њиховом разрешавању; уважавањем и истицањем вредности пријатељства и
неговањем пријатељстава међу децом; моделовањем пожељног социјалног
понашања као што је слушање другог, чекање на ред, дељење, манирима
пристојности као што су тражење дозволе и захваљивање; некоришћењем и
подстицањем деце да не користе социјално непожељне облике понашања као
што је етикетирање деце, тужакање, игнорисање, омаловажавање; Такође и
развијањем групног идентитета: неговањем групних ритуала; обликовањем
заједно са децом групног идентитета кроз име, знак, речник и друге симболе
групног идентитета; формулисањем заједно са децом правила групе.

На који начин деца учествују у дешавањима у

заједници?
 Деца као социјална бића јошод малена несвесно учествују у заједници
грађењем међуљудских односа прво са породицом па са широм друштвеном
заједницом. Заједница директно, а преко породице индиректно, обликује
услове и начине одрастања детета. За дете је заједница пре свега његово
непосредно окружење–породица, суседство, родбински систем, вртић и друге
установе и институције које оно посећује и у њих се укључује, попут дома
здравља, продавнице, отворених простора, играонице, библиотеке,
позоришта за децу. Још пре него што овлада ходом и говором, дете је
заинтересовано за различите врсте доживљаја и искустава која му пружају
нова окружења. Тиме оно развија нова знања, осећање припадништва и
заједничког социјалног учешћа, као и властите вредности и идентитет.

Шта је суштина планираног учења?

Планирано учење је социјани процес који се развија када деца и одрасли

учествују у некој конкретној, унапред изабраној ситуацији у којој истражују
могућа решења и преговрају о њима. Планирано учење није усмерено на
преношење и усвајање специфичних знања, већ на подршку квалитету односа
и развоју диспозиција за учење као што су радозналост, сарадња, истрајност,
посвећеност и преиузимање одговорности.

Зашто је важна сарадња са родитељима?

Један од најбитнијих аспеката рада и предшколског педагога и васпитача је
свакако сарадња са породицом. Како је породица један од чиниоца
вапитавања детета битни су квалитетно изграђени међусобни односи вртића
и породице. Ове односе мора да одликује поверење и пооштовање као што је
и случај међу васпитачима и децом.Породица је примарни и најважнији
васпитач деце, деца су лично и интимно повезана са својом породицом и
породица их најбоље познаје; дечје најраније учење и развој се одвија у
породици и кроз овај породични контекст се гради основ учења и развоја
детета у свим другим контекстима; породица је од дететовог рођења
укључена у развој и учење детета и треба подржавати и ојачавати породицу у
тој функцији; сваки родитељ у основи жели добро свом детету, само је
некима од њих у томе потребна већа подршка; програм може употпунити
дечја породична искуства одрастања и учења ако се развија кроз партнерске
односе са породицом.

Шта очекујем од родитеља, а шта они од мене? Да ли

тако мисле и родитељи?
Од родитеља и васпитача се очекује:

-узајамно поверење и поштовање;

-познавање, емпатију, осетљивост и уважавање перспективе друге стране;

-сталну отворену комуникацију и дијалог;

-узајамно препознавање и уважавање јединственог доприноса и снага сваке

стране;

-заједничко доношење одлука и спремност на компромисе и промене;

Шта су главни проблеми у сарадњи са родитељима?

Шта можемо заједно да предузмемо на решавању
проблема?

Проблеми могу бити различити, амеђу њима су и неспремност родитеља на

сарадњу. Такође и неповерење може да проузрокује проблем у сарадњи.
Стога је битно да обе стране покажу жељу за изграђивањем што
квалитетнијих односа.Понекад се права родитеља на боравак у вртићу
ограничавају због претеране бриге за превентивну здраствену заштиту.

То се једним делом односи на децу и њихово психолошко стање, као на

пример: природније је да родитељ долази по дете у вртић и може да уђе и
види шта се дешава у установи, него да своје дете као пакет добија на
излазним вратима. Као и ограничавању приступа родитељима у вртић, тако
да се они осећају као „непозвани гости“, и самим тим се гаси ентузијазам и
иницијатива за сарадњу. Отежавајућа активност за сарадњу може бити
финанцијске природе. Родитељи обично мисле да је за добру и квалитетну
сарадњу родитељи и васпитача или предшколске установе, потребна већа
новчана средства. Много тога се може урадити са сопственим снагама, као и
удруживањем више родитеља.

Како показујем родитељима да су добродошли? Како

показујем да их уважавам?

Вртић је место које емитује добродошлицу породици и уважавање породице

јасним просторно-организационим показатељима (нпр. постојање
собе/простора за родитеље, постера добродошлице, визуалних ознака
простора...); породица је упозната са концепцијом програма; постоји програм
сарадње са породицом који је развијен кроз дијалог са родитељима о
различитим начинима укључивања породице: као члан савета родитеља, као
волонтер, као учесник у непосредним активностима са децом; родитељи су
питани шта је за њих важно и шта би волели у односу на своју децу и себе;
родитељи се лично позивају на учешће у појединим активностима и имају
помоћ и подршку васпитача или других родитеља за такво учешће;

постоје организоване социјалне активности које пружају могу-ћност дружења

и развијања односа између самих породица и између родитеља и практичара,
као што су излети, шетње, културни догађаји, седељке; васпитачи
свакодневно сарађују са родитељима на различитим основама..
Шта ћу прво урадити да подстакнем веће истраживање
деце?

Прихватање идеја деце да истраже нешто што за њих има смисла подстиче
њихову посвећеност у учењу, што води вишим новоима ангажовања,
продубљивању разумевања и јачању склоности ка учењу. Подршка
истраживању проблема којима деца посвећују пажњу доприноси да они
преузимају одговорност у процесу учења, ослобођени притиска да морају
научити нешто што као крајњи исход поставља одрасли. То доприноси
њиховом доживљају компетентности у учењу, па се више посвећују
различитим начинима истраживања, тражењу информација и рефлексији о
сопственом учењу.

Која је улога одраслог у истраживању деце?

Улога одраслог састоји се од:

 - Фокусира се на процес учења, а не на продукт;
- Омогућава деци да се баве оним што за њих има смисла;
- Омогућава деци различите изворе учења и подршке: различитих места,
институције, организације и појединци у локалној заједници,
породица...
- Подтиче децу да користе говор у румачењу својих мисли, доживљаја и
да проширују своје разумевање сисла света кроз говорно изражавање;
- Моделује истраживачки однос у учењу;
- Извор је информација и инспирације читањем и причањем прича,
приближавањем различитих интересовања, демонстрирањем
поступака;
- Омогућава деци да развијају различите врсте писмености;
- Подстиче различите и креативне начине изражавања;

Колико је за мене важна вршњачка интеракција? У ком

смислу је важна?
За децу је веома важна могућност интеракције са вршњацима, млађом и
старијом децом, учествовање у заједничким акти-вностима и развијање
пријатељстава. Вршњаци су извор подршке и изазова и дете мора научити да
интегрише припадништво вршњачкој групи (да следи, прихвата, сарађује,
усаглашава се, поштује правила) са другим аспектима вршњачких односа, као
што су такмичење, преузимање вођства и разрешавање конфликата. Односи
са вршњацима су кључна компонента адаптације у детињству јер се кроз њих
развијају капацитети саморегулације и блискости разумевање других.

Колико у свом раду посвећујем пажње развијању

припадништва групи и групног идентитета?

Индивидуализација и социјализација су две стране исте медаље. Стога поред

развијања индивидуалних аспеката личности детета, мора се водити рачуна и
о развијању групног идентитета и припадништва групи. Формирање
идентитета јесте процес који у великој мери зависи од средине и социјалних
односа у њој и може, али и не мора нужно да резултира прихватањем и
уважавањем је-динствених иден ти тета детета. Одговори на питања Ко сам
ја? и Да ли је добро бити ја? у великој мери зависе од тога на који на-чин
други опажају идентитет детета, тј. њихових одговора на питања Ко си ти? и
Да ли је добро бити ти? Различити слојеви социјалних идентитета деце утичу
на њихово искуство у окружењу предшколске установе, на њихове инте-
ракције с васпитачима и другом децом. Важно је да васпитачи ра-зумеју како
слојевитост идентитета тако и њихову међусобну повезаност/испреплетеност,
тј. начин на који различити сло-јеви/аспекти иден титета остварују међусобне
утицаје и обликују искуства деце и одраслих у социјалним односима,
институцијама, заједницама и друштву као целини.

Када планирам неку активност, колико мислим и о

вршњачкој интеракцији?

Приликом планирања активности, јако је битно да се у том плану узме у

обзир и вршњачка интеракција. Тако сваки васпитач о томе треба повести
рачуна. Кроз односе у заједничким активностима са вршњацима деца: уче
једни од других како да деле; како да учествују у реципрочним
интеракцијама (нпр. давању и примању, чекању наред); како да разумеју и
узимају у обзир потребе и очекивања других и уважавају туђе мишљење;
како да контролишу властите импулсе и разрешавају конфликте. Преиспитују
властити идентитет, уочавају снаге и слабости код себе и других, преузимају
нове улоге и одговорности; стичу искуство различитих улога, од улоге вође
до следбеника и посматрача; стичу искуство опробавања и преузимања
ризика, прављења грешака и суочавања са њима. Развијају осећање
припадања и прихваћености; осећања емпатије и моралност. Пружају
подршку и помоћ вршњацима којима је потребна.

Како реагујем на сукобе међу децом? Шта све

предузимам да не долази до сукоба или да их буде мање?
Сукоби међу децом су свакодневница са којом се срећемо. Они крећу од
најранијег узраста, зато их на време треба препоознати и на њих адекватно
одреаговати. Агресивност је уобичајен и важан део дечијег развоја, с тим што
се током одрастања мењају облици испољавања агресивног понашања, као и
ситуације које их изазивају. У раном детињству агресивно понашање је
углавном реакција на фрустрацију, тј. на осујећење потреба. Агресију
повезану с нападима беса – са шу-тирањем и бацањем предмета – одрасли
често толеришу као израз фрустрације детета суоченог с неким тренутним
изазовом, као што је уочавање нечега или обављање неког специфичног за-
датка, или немогућност да правим речима изрази своја осећања. Код већине
двогодишњака изливи беса покренути су неком фру-страцијом или љутњом.
У односу на облик испољавања агре-сивног понашања разликујемо вербалну
агресију (називање по-грдним именима, ети ке-ти рање, задиркивање, претње
и сл.) и физичку агресију (ударање, грижење, лупање и сл.). Разумевање
различитих начина укључивања предшколске деце у вршњачке сукобе и
испољавање понашања које може бити повређујуће по-маже васпитачима да
предупреде или зауставе таква понашања. Сукобе међу децом лакше је
зауставити на ранијим узрастима. Кад васпитач препозна и заустави на друго
дете усмерено по-вређујуће понашање тако што преусмери дететово
понашање и замени га прихватљивим, он тиме успева да заустави сукобе
међу децом пре него што они ескалирају.

Да ли мислим на пријатељства која постоје у групи када

планирам учење?
Пријатељства су кључна у дечјем одрастању. Зато иста треба поштовати у
сваком процесу учења. Васпитачи се у вођењу планираних ситуација
ослањају на претходно искуство деце, омогућавају деци различите начине
истраживања и различите начине интеракције међу децом. Планирана
ситуација учења коју покреће васпитач увек омогућава укључивање деце
кроз различите начине учешћа, с обзиром на њихове индивидуалне
потенцијале и преференције, као и делатне размене међу децом. Начином
свог учешћа, васпитач подстиче децу да испробавају различите могућности,
упоређују своја искуства и увиде и долазе различитим начинима до вла-
ститих решења. Планирана ситуација учења доприноси да деца обогате
доживљај и прошире искуство, истраже предмет сазнања или реше неки
проблем у оквиру теме/пројекта. Планиране ситуације учења које покрећу
деца су ситуације у које деца улазе са намером да нешто истраже, открију
или представе. То су ситуације у којима се деца циљано баве оним што их
посебно интересује у оквиру теме или пројекта који се развија или су
подстакнута неким њиховим доживљајем и искуством. Деца се у планираној
ситуацији учења удружују у малу групу када имају заједнички фокус пажње,
или их окупира решавање неког про-блема и трагање за сазнањем и тада
заједнички усмеравају своје учење.

Шта у Основама програма значи партнерство?

Партнерски односи у васпитању значе: бити са децом на истом задатку,
имати заједнички циљ; одређена права и обавезе; комплементарност знајућ и
за природно асиметричан однос детета и одраслог, аутентичност; узајамно
поштовање; право расправе и демократичност процедуре васпитања;
заједнички донесена правила понашања позитивног типа. У развијању
програма, фокус је на уважавању перспективе деце и породице (њихових
мишљења, идеја, иницијативе, одлука) и на различитим начинима
укључивања породице и повезивања са локалном заједницом.

Како се у Основама програма схвата принцип

аутентичности?

Принцип аутентичности подразумева инди-видуализовани приступ сваком

детету уз истовремену подршку укључивању сваког детета у вршњачку
заједницу и заједничке активности.У развијању програма, фокус васпитача је
на препознавању и уважавању интегритета, различитости и посебности
сваког детета, развојних, културних, социјалних и других специфичности
деце и њихових породица, као и јаким странама и потенцијалима сваког
детета, посебно узимајући у обзир потребе за подршком деци са сметњама у
развоју и инвалидитетом и деци из других осетљивих друштвених група.

Шта за мене значи принцип ангажованости?

Принцип ангажованости подразумева укљученост васпитача и за-једничко
учешће са децом, а не директно подучавање. У развијању програма, фокус
васпитача је на ситуацијама и активностима којима се подржава: учење
детета кроз властиту активност; ангажованост детета; иницијатива и избор
деце; различити начин и бављења појединим питањима, проблемима и
садржајима; стваралачка прерада искуства и креативно изра-жавање
властитих идеја, доживљаја, мишљења и сазнања.

Шта је за мене добар васпитач?

Добар васпитач је онај који воли свој посао, ради га савесно. Онај који
поштује све етичке норме који тај посао намеће.Пракса васпитања и
образовања је сложена, променљива и не може се до краја и детаљно
предвидети. Она се одвија кроз динамичну спрегу односа, активности и
акција у јединственом контексту групе, вртића и заједнице у којој васпитач
ради. Нити једна теорија нити концепција програма не може дати унапред
готова решења за тако сложен и динамичан процес у специфичном
контексту. Васпитач је стално суочен са новим питањима и изазовима које
треба да решава у складу са уверењима, знањима и умењима, кроз
рефлексивно преиспитивање теорије и праксе у односу на дати контекст.

Из тога следи сва сложеност и особеност професије васпитача и пресудна

важност њене улоге.
Шта су према мом мишљењу главне улоге васпитача?
Да ли се то поклапа са овим текстом?

Улоге васпитача су бројне, а неке од важнијих су: улога васпитача у мењању

структуре институције; улога васпитача у игри; улога васпитача у очувању
самопоштовања деце, улога васпитача у посматрању и праћењу деце; улога
васпитача у планирању; улога васпитача у организацији средине за учење;
улога васпитача као истраживача и његова улога у тимском раду. Он
омогућава услове који ће индиректно водити децу да сама закључују, да их
пореде и сукобљавају са закључцима и мишљењем других и да их практично
проверавају. Подлога за овакав начин рада јесте специфично уређење
средине за учење и омогућивање разноврсних форми интеракције током
целога дана: рад у малим групама, индивидуални рад, фронтални рад; рад са
децом истог и мешовитог узраста, активности у сталним и повременим
просторима; формалним и не формалним групама.

Како укључујем идеје и предлоге родитељима у

развијању теме/пројекта?
Активно учешће родитеља у дететовом животу, а самим тим и у окружењу у
вртићу, има позитиван утицај на дететов развој. Треба бити свестан важности
сарадње родитеља и васпитача који имају исти циљ - постизање заједничког
циља, а то је добробит детета. Квалитетна сарадња подразумева искрену
интеракцију, отво-реност, разумевање, подршку и прихватање. Васпитачи и
ро-дитељи требали би сарађивати кроз различите форме током пројекта.
Родитељи могу бити укључени у појединачне активности током пројекта,
заједно са децом и васпитачима. Овај облик укључености омогућава
родитељима да боље разумеју начин на који дете учи и пружа му различите
могућности да комуницира и ради са дететом код куће.Врло је драгоцено
укључивање родитеља у развој пројекта с обзиром на њихову професију.

Како је замишљено планирање васпитача у Основама

програма?

Планирану ситуацију учења васпитач покреће као део теме или пројекта који
развија са децом. Планирана ситуација учења доприноси да деца обогате
доживљај и прошире искуство, истраже предмет сазнања или реше неки
проблем у оквиру теме/пројекта.

Због тога је планирана ситуација учења коју покреће васпитач увек у

функцији развијања теме/пројекта и увек је делатна за децу. То значи да
омогућава да деца буду активна, да кроз практичну манипулацију и употребу
неструкту-рираних и полуструктурираних материјала и различитих средстава
и оруђа истражују неки проблем који виде као смислен, продубљују своје
идеје или искуство и сазнају, анализирају и изражавају доживљено.
Васпитачи се увођењу планираних ситуација ослањају на претходно искуство
деце, омогућавају деци различите начине истраживања и различите начине
интеракције међу децом. Планирана ситуација учења коју покреће васпитач
увек омогућава укључивање деце кроз различите начине учешћа, с обзиром
на њихове индивидуалне потенцијале и преференције, као и делатне размене
међу децом. Начином свог учешћа, васпитач подстиче децу да испробавају
различите могућности, упоређују своја искуства и увиде и долазе различитим
начинима до властитих решења.

Како долазим до теме/пројекта?

Извори за теме и пројекте су многобројни. Искуство васпитача је један од

њих, али и окружење које се одликује проблемама и тематикама које би
ваљало обрадити. Пројекти су усмерени на аутентично трагање у решавању
про-блема који су деци смислени и изазовни за истраживање. Пре почетка
пројекта деца и васпитач бирају шта ће истраживати у пројекту. Васпитач
најпре слуша идеје и питања деце, а затим „одговара на њих” и подстиче
радозналост деце разли-читимматеријалима и средствима у вртићу и
локалној заједници. Таквом врстом подршке васпитач обезбеђује
релевантност про-јекта за децу, а уз то преиспитује и друге критеријуме
избора пројекта.Васпитач планира различите ситуације у вртићу и окружењу
које могу подстаћи радозналост деце и њихова питања везана за про- јекат.
До покретања неке теме углавном се долази на интересо-вање деце на
одређену тему. Заједничко планирање пројекта садржи предлоге деце и
васпитача о томе како да истражују на основу питања која су поставили: на
која све места у локалној заједници могу ићи да истражују, с ким могу
разговарати, кога мо-гу позвати у вртић, шта могу урадити у вртићу, како се
и где могу играти, које књиге могу прегледати, које веб сајтове могу
посетити.

Шта за мене значи да је планирање теме/пројекта

стваралачки процес?

Развијање теме или пројекта треба да буде стваралачки процес, подједнако

изазовани за децу и за васпитача, кроз који заједнички откривају, играју се и
креирају. Васпитач заснива тему/пројекат на принципима развијања реалног
програма, због тога планира тему/пројекат увек само неколико корака
унапред и циклично наставља да планира тако што: планира опремање
простора различитим средствима и материјалима који су инспиративни и
провокативни деци за истраживање у оквиру теме/пројекта; на основу идеје
за неку активност, планира начин организовања те активности који је у
складу са принципима развијања програма; на основу садржаја који
проистичу и везани су за тему или пројекат, васпитач планира организацију
активности и начине свог учешћа у активности.
Шта су кључни аспекти заједничког развијања
програма у Основама програма?

- Охрабривање иницијативе деце;

- Консултовање;

- Моделовање;

- Подупирање;

- Проширивање.

Како ја подстичем иницијативу деце?

Подржавање иницијтиведеце врши се тако што се: подстиче честе делатне

размене међу децом и децом и одраслима и ствара ситуације у којима деца
имају прилику да предлажу и дају идеје и изразе своје мишљење; омогућава
деци да испробавају и праве изборе и да развијају свест; о томе шта значи
направити избор и коју одговорност то повлачи; охрабрује децу да
замишљају и маштају, износе претпоставке и изражавају своје идеје, сазнања,
осећања и доживљаје на различите начине;

подстиче децу да воде аутентичне и њима смислене разговоре, да посматрају

и слушају шта друга деца раде и говоре и дискутују о свом истраживању;
слуша децу и посвећује пажњу идејама и предлозима деце и интегрише их у
програм. Васпитач у јаслама посебно има увид у да се иницијатива деце овог
узраста подржава, пре свега, грађењем блиских односа са децом кроз
физички контакти присну вербалну и фацијалну експресију и обезбеђивањем
флексибилних рутина које су усклађене са ритмом живљења деце и
индивидуално посвећеном пажњом детету приликом рутина (нпр. приликом
пресвлачења бебе). Он организује физичку средину као предвидљиву и
сигурну за дете, која истовремено нуди различите могућности за истра-
живање и кретање, за честу промену активности и интеракцију деце.
Васпитач подстиче и охрабрује децу од најранијих узраста на истраживачко
понашање уношењем нових предмета, неструктуираних и изазовних
материјала. Игра се са децом, својим невербалним и вербалним порукама
подстиче радозналост деце и њихово активно истраживање, ослањајући се на
то да деца уче целим својим телом и фокусирају се на ,,овде” и ,,сада”.

Зашто је за мене важно консултовање са децом?

Кроз консултовање са децом васпитач омогућава да се програм развија у

складу са дечјом перспективом. Консултовање подр-азумева вођење
разговора са дететом о неком питању, нпр. о томе како се деца осећају у
групи, како би желели да изгледа простор, у ком простору воле да се играју,
шта их све занима и чиме воле да се баве у вртићу, који материјали су им
изазовни за истраживање, чему се посебно радују, кога би волели да
упознају, шта их плаши. Разговор се не одвија сам по себи, већ се користе
различите технике које су блиске дететовом начину изражавања и кроз које
оно може потпуније него вербално да се изрази и на основу чега се разговор
проширује. Могуће технике су: Фотографија. Деца фотографишу места,
активности, догађаје који им се свиђају или које би променили, као и особе
које су им важне у вртићу. Мапирање. На основу шеме одређеног простора
коју је направио васпитач и објаснио детету, дете само, или уз помоћ
васпитача, уцртава своје кретање у том простору и места где борави и шта
ради.

На које све начине проширујем активности деце?

Проширивање активности деце се врше: кроз комуникацију: коришћењем

различитих симболчких и знаковних начина изражавања као функционалног,
интегралног дела живљења у дечјем вртићу; причањем, тумачењем,
вербализовањем активности деце; подстицањем говора и говорног
стваралаштва деце као и различитих начина писмености у ситуацијама
смисленим деци; проблематизовањем конкретне ситуације; сталном
упитаношћу и постављањем питања себи и деци; вођењем дијалога са децом
о игри и другим активностима у које су деца укључена; бележењем и
прикупљањем дечјих вербалних и невербалних исказа и продуката и
разговором са сваким дететом и његовом породицом о том искуству;

кроз акције: учешћем у игри и активностима; омогућавањем деци да се

укључе у друштвена дешавања у вртићу и локалном окружењу;
обезбеђивањем инспиративне и провокативне средине и материјала и
уношењем подстицаја за зачудност; укључивањем деце у активности
одраслих; укључивањем других одраслих у процес учења; стварањем
прилика за заједничко учешће деце различитих узраста; омогућавањем деци
да користе дигиталне технологије у праћењу сопственог учења; изра-
ђивањем са децом различитих симболичких материјала.

У чему је сврха праћења кроз документовање?

Документовање процеса васпитања и образовања је кључна, а праћење исте

још кључнијеПраћење кроз документовање обухвата праћење учења и развоја
детета и праћење како се развија програм. Кроз документовање се омогућава
видљивост програма и учења и развоја деце. Вредновање је саставни део
праћења програма. Сврха праћења детета није процењивање његових
развојних могућности постигнућа, него потпуније разумевање дететовог
развоја и учења и на основу тога пружање сталне подршке добробити детета.
Његова функција је: да се представи богатство и различитост дечјих идеја и
начин на који деца виде и разумеју себе и свет око себе као и своје учешће у
дечјем вртићу; да се остварује сарадња са породицом кроз грађење поверења,
дијалог и заједничко учешће; да деца развијају самопоуздање, осећају се
прихваћено, уважено и подстакнуто да даље истражују, када виде да се
документује и показује оно што они испробавају, стварају и оно о чему
размишљају; да пружа могућност да се кроз документоване ситуације дете
враћа различитим ситуацијама учења, да их поново тумачи и да слуша
запажања других; да васпитач прати и истражује начине на које подржава
учење деце и њихово учешће у развијању програма.
Анђелија Божовић 414/17