UNIVERZITET EDUCONS – SREMSKA KAMENICA

UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD
Radno vaspitanje

Mentor: Student:
Prof. dr Asim Praskić Adnan Bajrović

Tutin, 2024. God

Sadržaj

UVOD..............................................................................................................................................3

1. CILJ VASPITANJA....................................................................................................................5

1.1. Vaspitanje – teorija vaspitanja..........................................................................................5

1.2. Poreklo vaspitanja.................................................................................................................7

1.3.Teorije o poreklu vaspitanja...................................................................................................7

1.4. Cilj vaspitanja.......................................................................................................................8

2.RADNO VASPITANJE DECE..................................................................................................10

2.1.Šta predstavlja radno vaspitanje?.........................................................................................11

2.2.Sadržaji rada.........................................................................................................................12

3.ZNAČAJNE ULOGE U OSTVARIVANJU ZADATAKA RADNOG VASPITANJA...........13

ZAKLJUČAK................................................................................................................................14

LITERATURA..............................................................................................................................15

2
UVOD

Kada govorimo o vaspitanju uopšte, nikako ne smemo, da taj proces posmatramo jednostrano, od
roditelja ka deci, već na način da smo svi učesnici, koji podjednako doprinose. Ono što mi
odrasli vidimo kao važno tokom razvoja detinje ličnosti, neophodno je da i oni to razumeju na
sebi svojstven način, ali sa istom suštinom – mi pomažemo u tome, razume se. Deluje da nije
jednostavno, međutim, dovoljno je sopstveno čedo posmatrati kao ličnost i kao zrelu osobu i tako
postaviti stvari u ravan, gde dete izgrađuje samopoštovanje, pa samim tim i poštovanje za starije.

Svi mi imamo obaveze – nešto radimo, stvaramo… Deca to vrlo često ne vide, jer mi dosta toga
radimo van kuće, ne govorimo sa mlađima o tome šta su naše aktivnosti, donosimo neka dobra u
svoj dom, npr. novac i ne razmišljamo o tome, da malena bića nemaju svest o našem trudu, pa ni
mogućnost da na pravi način poštuju naš rad, a i nas same u dovoljnoj meri. Kako se odupreti
ovim navikama?

Najpre možemo podsticati razgovore o poslu, o aktivnostima, koje smo svi imali u toku dana,
nedelje…zatim, kada se nađemo u situaciji da dete pita, „Šta to radiš, šta čitaš, o čemu govoriš?“,
nikako ne treba da kažemo da to nije za njega, da neće razumeti, jer je malo, već treba odgovoriti
primereno uzrastu, kako bi mališan osetio i važnost onoga, što mi činimo, ali i značaj sopstvene
ličnosti u okviru porodice.

Često čujemo, da je dobro dete vaspitavati i kroz igru, mada svesni toga da pretežno igra biva,
samo radi igre – pokušajmo da ovo ponekad i promenimo i da kroz igru decu uključimo u rad, u
rešavanje problema, jednostavno stavimo ih u ulogu da o nečemu moraju brinuti, odlučivati, da
zbog nečeg i nekoga treba nešto da urade, kako bi osetili ozbiljnost roditeljskog angažovanja oko
svega – iz ovakvih situacija proizilazi poštovanje! Slobodno pokušajmo da ispred dece govorimo
i o poslovima i o brigama. To može izmamiti i osećanja, ali i predloge za rešavanje teskobne
situacije. Ako prihvatamo dečje predloge i rešenja, bar ponekad, oni će osetiti da su poštovani,
samim tim će pokazivati da cene one, koji o njima brinu.

Radno obrazovanje je priprema deteta za život, za učešće u društveno korisnom radu, formiranje
aktivne, svrsishodne ličnosti. Predškolsko doba je početak radnog vaspitanja deteta, u tom
periodu života ono prvo počinje da oseća potrebu za samostalnom aktivnošću. Radno

3
obrazovanje je neophodno, najvažniji uslov za uspešnu pripremu dece za školovanje. Deca
vaspitana na porođaju u školi odlikuju se samostalnošću, organizovanošću, aktivnošću,
urednošću i sposobnošću da se služe.

U procesu radnih aktivnosti kod deteta se razvijaju mnoge pozitivne osobine ličnosti, a
unapređuju se i veštine i sposobnosti koje dete već poseduje. Harmoničan spoj radnih aktivnosti
sa drugim aktivnostima otvara široke mogućnosti za razvoj deteta u različitim pravcima. U
porodici se postavljaju temelji radnog vaspitanja. Porodica je prijateljski radni tim. Ljubav prema
poslu mora se gajiti u ranom detinjstvu. Imitacija svojstvena detetu je jedan od najvažnijih
motiva koji decu podstiču na aktivnost. Gledanje odraslih kako rade stvara želju da rade isto. Ne
ugasiti tu želju, već je razviti i produbiti glavni je zadatak roditelja ako žele da vaspitavaju dete
da bude vredno. Osnovni zadatak porodice u oblasti radnog vaspitanja je da organizuje aktivnost
deteta tako da na njega ima maksimalan vaspitni uticaj.

4
1. CILJ VASPITANJA

1.1. Vaspitanje – teorija vaspitanja

Proces vaspitanja se odvija u okviru interpersonalnih odnosa, uz aktivno učešće svih bitnih
faktora: vaspitanika, vaspitača, društvene sredine i drugij faktora koji mogu imati uticaj na tok i
efekte vaspitanja. Dakle, vaspitanje podrazumeva složenost i isprepletanost faktora vaspitanja i
aktivnosti vaspitanika u međusobnoj komunikaciji. Komunikacija se zasniva na sposobnostima,
aktivnostima i psihičkim procesima. Ona ne podrazumeva samo „prenošenje“ informacija, već
podrazumeva aktivnost, akciju u cilju prilagođavanja i menjanje ponašanja. U procesu
vaspitanja, koje se odvija u školi, u prvom redu mislimo na onu komunikaciju koja je svesno i
planski usmerena određenom cilju i koja zahteva svesnu aktivnost vaspitanika i vaspitača. Dakle,
vaspitanik je aktivni subjekat vasputanja. Ali, isto tako, postoji nešto čemu se teži, nešto što je
zadato, a to je ono što želimo da vaspitanik bude, da postane – to je cilj vasputanja. Vaspitanje
podrazumeva shvatanje čoveka, života i ljudskog društva, shvatanja zakonitosti, psihičkog i
fizičkog rasta i razvoja i postavljanje aksioloških, teoloških i vaspitnih normi kojima se teži u
tom procesu. (Korać, 1984)

Teodosić Radovan u udžbeniku „Pedagogija“, ukazuje da je za vaspitanje bitno da je ona svesna,

planska i organizovana aktivnost koja je usmerena ka određenom cilju. Pored toga, vaspitanjem
treba izgraditi ličnost koja može da upozna život u društvu, da shvati razvoj društva , da ima
pravilan odnos prema društvu i njegovom razvoju, da razvije svoje sposobnosti i osobine
( fizičke, umne, moralne, estetske, itd..).“ Da se izgradi takav čovek, potrebni su višestruki
planski i organizovani pedagoški uticaji. Prema tome, pod vaspitanjem ( u širem smislu)
podrazumevamo ukupnost pedagoških uticaja koji su usmereni na formiranje jedne ličnosti , tj.da
se dobije čovek određenih ličnih i društvenih kvaliteta“ (Korać, 1984: 258)

Iako vaspitanje shvatamo daleko šire, danas se uglavnom bavimo školskim intencionalnim
vaspitanjem. Da bi se dao doprinos u definisanju i shvatanju pojam vaspitanje, smatramo
najuputnijim da objasnimo najbitnije faktore koji učestvuju u tom procesu ( vaspitanik, vaspitač,
plan rada i programski sadržaji, interpersonalna komunikacija i uslovi rada): (Cleave, 1982)

5
 - Vaspitanik – njegove psiho – fizičke snage( posebno svesna aktivnost stalno usmerena
jasnom cilju ). Vaspitanik (učenik) u savremenoj školi se shvata kao aktivni subjekat i
kreativni učesnik procesa vaspitanja. Škola više nije mesto za hetereovaspitanja, nego i
mesto autovaspitanja; to više nije mesto aktivnosti učenika pod kontrolom nastavnika,
nego i mesto samo aktivnosti, samorada, samoučenja, svesne aktivne discipline i
učenikove suodgovornosti za ishode vaspitanja.

- Vaspitač – njegove psiho – fizičke snage ( svesna aktivnost usmerena cilju vaspitanja,
stručna kompetentnost, intencionalni pristup).u savremenoj školi nastavnik je voditelj,
savetnik i saradnik spreman da se savetuje sa učenicima i da čini ustupke, on više
pokazuje a manje kazuje i zajedno sa učenicima traži puteve boljih rešenja; uključuje
učenike u ocenjivanje i samoocenjivanje, vrednovanje i samovrednovanje; ne služi se
prisilom; obezbeđuje uslove u kojima se poštuje potreba i nastavnika i učenika, važavaju
nastavni sadržaji, a nastavnik i učenici nisu na suprotnim stranama – njihovi interesi su
usaglašeni, cilj je isti: usvajanje nastavnih sadržaja i ostvarivanje cilja i zadataka
vaspitanja i obrazovanja;

- Plan rada i programski sadržaji ( određeno vreme, definisani sadržaji i izvori).

- Interpersonalna komunikacija ( dvosmerna komunikacija subjekata vaspitnog procesa –

nastavnika i učenika) i ,

- Uslovi rada (društvene okolnosti, prostorni uslovi, izvori na kojima se vaspitava,

sredstva, itd.).

Iz ovih priloženih stavki možemo zaključiti da je vaspitanje živa interakcija i komunikacija

aktivnih subjekata – vaspitanika i vaspitača, planski i programski usmerena na razvijanje
sposobnosti potrebnih za ljudski svesnu aktivnost na stvaranju uslova za život, rad i prosperitet.
Vaspitanje obuhvata sveukupnost pedagoških delovanja na razvoj čoveka. U najširem značenju
vaspitanje obuhvata: (Kamenov, 1999: 25)

- Proces usvajanja znanja. Veština, navika i razvijanje sposobnosti i,

6
 - Proces obogaćivanje čulne i emocionalne sfere, odnosno razvijanja pozitivnih
ljudskih osobina, formiranje uverenja i stavova i adekvatnih ljudskih postupaka ( dakle fizičko,
intelektualno, moralno, radno i estetsko vaspitanje).

1.2. Poreklo vaspitanja

U pedagoškim raspravama privlače pažnju pitanja o poreklu vaspitanja. Pridržavajući se

evolucionog načela da se roditelji brinu za svoju decu kao i da se životinje brinu za svoju
mladunčad, Leturno (Charles Letourneau , 1831-1902) dolazi do biološke teorije o prirodi
vaspitanja. On smatra da proces vaspitanja , pa i nastava, postoji već kod životinja,čak i kod
beskičmenjaka: vaspitanje i nastavu, ,,učitelje,, i ,,učenike,, nalazi kod svih živih bića. Međutim,
ne sme se gubiti iz vida da je životinjska briga za mladunčad isključivo instiktivne prirode, bez
bilo kakvog svesnog i namernog delovanja. Takvo tumačenje vaspitanja ne može se prihvatiti,jer
ga bilogizira. Vaspitanje je društvena pojava zasnovana na svesti, svojstvena samo čoveku i
ljudskom društvu. Ljudska briga za mlade je svrsishodna, ciljem usmerena i organizirana
delatnost. Iako je i čovek živo biće,pa se može reći da vaspitanje ima biološki koren, ipak nije
ispravno pojave socijalnog života svoditi na biološke zakonitosti. Pristalice biološke teorije o
poreklu vaspitanja poriču socijalni i namerni karakter vaspitanja i vaspitavanja, gubeći iz vida da
je vaspitanje svesna i planski organizovana delatnost, koja ima svoj cilj i zadatke, koja se zasniva
na datim sadržajima i na organizacijskim oblicima, na metodama i sredstvima vaspitanja. Dakle,
to je namerna, a ne slučajna ili stihijna aktivnost. (Kamenov, 1999)

1.3.Teorije o poreklu vaspitanja

Teorija nativizma. - Čovek je produkt nasleđa. Deca se ponašaju slično svojim

roditeljima. (U narodu: Kakav otac – takav sin), (Kakva majka – takva kći). Čovekova priroda
(narav) i karakter su unapred određeni, pa su mogućnosti vaspitanja ograničene. Dakle, razvitak i
sudbina čoveka su unapred odredjeni nasleđem (A. Schopenhauer). Frojd, sve podređuje
nagonskoj prirodi. Krečmer ljusku psihu podređuje telesnoj konstituciji. Spoljašnji faktori ne
mogu ništa izmeniti, jer su mogućnosti vaspitanja unapred određene nasleđem. (Danilović,
1971)

7
 Teorija empirizma . – Čovek je produkt vaspitanja. Platon temelje svoje idealne države
posavlja na vaspitanju. Aristotel vaspitanju pridaje ogromnu moć. Pedagozi humanisti
( Vittorino de Feltre, Ludvig Vives, Fransoa Rabelais, Mishael Montaigne, Erazmus von
Rotrdam), veruju u mogućnost vaspitanja. Rani socijalni utopisti, Mor i Kampanela bezgranično
veruju u mogućnost vaspitanja. Lajbnic svoju veru u vaspitače izriče na sledeći način „Dajte nam
u ruke pravo vaspitanje i mi ćemo za manje od jednog veka izmeniti karakter Evrope“. Razlike
koje nastaju među ljudima su proizvod delovanja društvene sredine i vaspitanja. Ništa nije
urođeno, već stečeno.

Teorija konvergencije – nasledni elementi postoje. To su dispozicije i one su uslov

razvitka. Bez dispozicije, vaspitanje nije moguće, kao što ni dispozicije bez vaspitanja nemaju
značaja. „Dispozicije su biološki dane, a sposobnosti pedagoški zadane“ Uzimajući u obzir
unutrašnje i spoljašnje faktore, Štern je izgradio teoriju konvergencije. Ova teorija zanemaruje
vlastitu ulogu i aktivnost jedinke ( vaspitanika) i shvata ga objektom u procesu vaspitanja.

Multifaktorska teorija – Na razvitak čoveka utiče nasleđe, društvena sredina i vaspitanje,

ali i vlastita svesna aktivnost. Čovek je svesni i aktivni učesnik u menjanju društvene sredine i
sebe samog. Vaspitanje ima svoje granice i mogučnosti i u direktnoj je zavisnosti od urođenih
dispozicija, od društvenih uslova u kojim se živi, raste i razvija i od vlastite aktivnosti jedinke,
odnosno od nasleđa, socijalnih faktora i vlastitog odnosa. Za formiranje jedinke potrebno je
stvarati uslove u kojima će sistematski i planski u istom pravcu delovati različiti faktori
vaspitanja, kao i sama jedinka. (Marjanović, 1977)

1.4. Cilj vaspitanja

Poput poimanja pedagogije kao nauke, razni autori različito poimaju i definiši vaspitanje kao
direktni predmet pedagogije. Pojam vaspitanje se različito koristi i u svakodnevnom životu.
Tako, na primer, kada se u svakodnevnom životu za nekog kaže da je imao dobro vaspitanje,
onda se pod tim misli i da su njegovi roditelji i druge odrasle osobe dpbro usmerile i
potpomagale njegov razvoj, ali i da su životne prilike u kojima se odvijalo njegovo detinjstvo
bile povoljne: porodice, uslovi stanovanja uža, pa i šira socijalna sredina. Misli se na ukupne
uticaje na dete u socio – kulturnoj sredini. U svakodnevnom poimanju vaspitanja može se čuti i

8
to da je najvažnije pustiti jedinku da slobodno raste i razvija se. Isto tako, neka shvatanja idu u
pravcu „ ništa bez kontrole“, ili „ sve konce treba čvrsto držati u svojoj ruci“. ( Curtis, 1988 :
123) Brojna su shvatanja da seod deteta može napraviti u smislu „ dajte mi materijal i recite
kakva vas figura zanima“. Gledajući po ovoj osnovi shvatanje pojma vaspitanje kroz istoriju
pedagogije, onda se sve može svesti na dva suprotstavljena gledišta.

 deperceptualizacija – dete treba osposobiti da se oslobodi konkretnih operacija i

predstavnog mišljenja. Zahvaljujući tome, misao postaje fleksibilnija u pronalaženju
različitih rešenja. Dete postaje svesnije svoga mišljenja, a to mu omogućava da ga do
izvesne mere kontroliše. Ovo vodi razvoju intelektualnih sposobnosti.

 interiorizacija praktičnih radnji – proces formiranja radnji koji se sastoji u njihovom

pretvaranju od spoljašnjih, materijalnih, u unutrašnje radnje koje se izvode u mislima, na
idealnom planu. Ovo je omogućeno činjenicom da se u predškolskom periodu stvara
veliki repertoar znakova i simbola pomoću kojih se stvarnost može reprezentovati na
unutrašnjem planu.

 distanciranje u odnosu na neposredno dato – dete stvara posrednike između sebe i

sveta. Ono to čini jer, da bi se moglo koristiti informacijama koje dobija iz sredine, mora
na neki način da ih kodira, sredi i predstavi sebi, a od toga zavisi hoće li moći da njima
operiše na mentalnom planu. Stvaraju se pojmovi koji se označavaju rečima, a njihova
pravilna upotreba za pojave ili svojstva na koje se odnose pokazuje njihovo razumevanje.

 izgrađivanje bogate slike sveta – dete nije samo posmatrač i slušalac u stvarnosti koju
zapaža oko sebe. Ono počinje da je shvata delujući na nju, učestvujući u njoj, a jezik mu
pomaže da je predstavlja mentalno. Da bi susreti dece sa mnoštvom raznovrsnih pojava,
stvari i situacija doprineli bogaćenju slike sveta i iskustva deteta, potrebno je ispuniti više
zahteva: (Haralambos, 1989)

– zahtevi i sadržaji moraju biti usklađeni sa mentalnim mogućnostima deteta, ni prelaki ni

preteški;

– voditi računa o karakteristikama detetovog opažanja i mišljenja (dete vidi samo ono što zna;
ono nije svesno nedostataka svoga opažanja; ono neće videti stvari onakve kakve su već onakvim
kakvim bi ih ono sebi predstavilo pre nego što ih vidi)

9
– iskustva moraju biti dovoljno brojna i moraju se ponavljati,…

2.RADNO VASPITANJE DECE

U citiranoj stručnoj literaturi izlažu se različite podele zadataka radno-tehničkog vaspitanja,

odnosno njegovih sadržaja. No, bez obzira na to, u većini analiziranih klasifikacija preovladavaju
četiri zadatka sadržaja radno-tehničkog vaspitanja: vaspitni zadatak, obrazovni zadatak,
profesionalna orijentacija i informisanje (kao zadatak), i rekreativni zadatak. Rad kao
nezaobilazan faktor društvenog i individualnog razvoja i delatnost u kojoj se u potpunosti
iskazuje socijalna suština čoveka, ima krupnu ulogu u podsticanju i zadovoljavanju različitih
ljudskih potreba. (Kamenov, 1977)

Kroz sadržaje radno-tehničkog vaspitanja ne zadovoljavaju se samo duhovne potrebe učenika.

Radno-tehnički sadržaji su, isto tako, snažan faktor socijalizacije učenika. Radeći zajedno u
grupi i učestvujući u različitim programima i oblicima radno-tehničkog vaspitanja, učenici se
formiraju i kao potencijalni radnici i kao ljudi. U tome je poseban značaj i vrednost sadržaja
radno-tehničkog vaspitanja, koji takođe pozitivno utiču na emocionalno-voljnu sferu ličnosti, kao
i na sa tom sferom povezane osobine karaktera učenika (emocionalno-voljnu postojanost i
samokontrolu, moralnu stabilnost, upornost i istrajnost, usmerenost ka cilju i organizovanost, i
sl). Takav razvoj nesumnjivo doprinosi prožimanju radno-tehničkog i moralnog vaspitanja,
odnosno ostvarivanju dela moralnih sadržaja vaspitanja.

Obrazovni zadatak radno-tehničkog vaspitanja na savremenoj etapi socijalno-ekonomskog i

tehničkog razvoja ima bogat sadržaj. U njegovoj osnovi je potreba da učenici ovladaju
tehnologijom primene zakonitosti iz oblasti fizike, hemije, biologije i drugih nauka koje su
značajne u procesu proizvodne delatnosti. Sadržaji obrazovnog zadatka radno-tehničkog
vaspitanja u dobroj meri zavise i od toga na kom nivou obrazovanja se izvode, odnosno od
koncepcije predmeta i obrazovnih oblasti na tom području. (Kakavulis, 1988)

10
Rekreativni zadatak radno-tehničkog vaspitanja povezan je sa sve većim fondom slobodnog
vremena u modernom društvu i potrebom da se međuzavisnost prirode i sadržaja rada i „vremena
čoveku na raspolaganju“ To se posebno odnosi na hobi aktivnosti učenika (i odraslih) u kojima
oni učestvuju iz ličnog zadovoljstva, ali imaju mogućnost da stiču i proširuju različita tehnička (i
umetnička) znanja i veštine (i iskustvo). U sadržaju njihovog rada najčešće preovladavaju:
radioamaterstvo, informatika, programiranje, rad sa metalom, zanati (šivenje, pletenje i sl),
restauracija (knjiga, nameštaja i dr), vinogradarsvo.

Pedagoška teorija odavno posvećuje znatnu pažnju problematici radnog, odnosno radno-
tehničkog vaspitanja i strukturi njihovih sadržaja. No i pored toga, na teorijskom nivou ni do
danas nisu prevaziđene izvesne nesuglasice u vezi sa tim „obrazovno-vaspitnim područjem“, o
čemu svedoči više stručnih i. Pritom često nije reč samo o razlikama u terminologiji za ovo
područje vaspitne delatnosti, već i o određenim nesporazumima u vezi sa smislom i značenjem
tog koncepta. Neosporno je, međutim, da se u savremenoj pedagoškoj literaturi pridaje veliki
značaj i vrednost sadržajima radno-tehničkog vaspitanja i njihovom mestu u koncepciji celovite
ličnosti. Savremeni život i intenzivne promene u nauci i tehnologiji još više aktuelizuju i
osnažuju ulogu ovih sadržaja u sveukupnom oblikovanju ličnosti. U takvom razvoju radno-
tehnički sadržaji se produbljuju i osavremenjuju i dobijaju sve više prostora u nastavnim
planovima i programima osnovnih i srednjih škola kod nas i u svetu. vrtlarstvo i sl. (Kamenov,
1999)

2.1.Šta predstavlja radno vaspitanje?

Radno vaspitanje je planski, sistematski i celishodno organizovan proces razvoja kulture mladih
koji je usmeren na sticanje znanja, veština i navika i razvijanje sposobnosti neophodnih svakom
čoveku kao radnom, produktivnom i stvaralačkom biću. Radnim vaspitanjem mladi se
osposobljavaju za ekonomičan, visokoproduktivan i stvaralački rad, razumievanje rada kao
osnovnog uslova čovekove egzistencije i razvoja. (Korać, 1984)

Ono povezuje teoriju i praksu i prevazilazi formalizam u znanjima učenika. Uspeh u radu kod
mladih razvija osećanje životne radosti i zadovoljstva i podstiče na još veća ulaganja napora i
kreativnosti. U procesu radnog vaspitanja osobe se osposobljavaju da rade racionalno i

11
ekonomično, odnosno produktivno i efikasno (ekonomično korišćenje vremena i materijala,
poštovanje tehničko-tehnoloških zahteva rada, briga o sredstvima rada, kvalitetnost izrade
proizvoda i obavljanje drugih poslova). Ova funkcija radnog vaspitanja posebno je značajna u
savremenom svetu neprekidnog rasta produktivnosti proizvodnje u kojoj je nezamenjljiva uloga
čoveka – faktora te produktivnosti.

2.2.Sadržaji rada

Sadržaji rada (vrsta, težina, složenost, trajanje, karakter aktivnosti) moraju biti odabrani u skladu
sa opštim pedagoškim zahtjevima, a njihovo neposredno realizovanje ostvareno u skladu sa
fizičkim i intelektualnim mogućnostima učenika. Preterano težak intelektualni ili fizički rad
ugrožava razvoj učenika i formira njegov negativan odnos prema radu. Pedagoški pravilno
odabrani i realizovani sadržaji radnog vaspitanja treba da doprinesu ostvarivanju sledećih
zadataka radnog vaspitanja: (Danilović, 1971)

1. razvijanje radne i tehničke kulture mladih i njihovog pozitivnog odnosa prema radu kao
izvoru egzistencije i najznačajnijem faktoru razvoja čoveka i društva;
2. usvajanje odgovarajućih znanja o principima savremene organizacije rada i
pretpostavkama racionalnog, ekonomičnog i visokoproduktivnog rada;
3. ovladavanje radnim veštinama i navikama, odnosno razvijanju sposobnosti neposredne
primene stečenih znanja u praksi;
4. buđenju i razvijanju interesovanja, potreba i sposobnosti značajnih za radno-tehničko
obrazovanje i stvaralaštvo (stvaralačko produktivno mišljenje, originalnost, mašta,
radoznalost, projektovanje, itd.);
5. profesionalnom informisanju i usmeravanju učenika (upoznavanje učenika sa specifičnim
zahtevima rada pojedinih zanimanja i usklađivanje sklonosti, sposobnosti i želja učenika
sa tim zahtevima); i
6. razvijanju pozitivnih moralnih osobina ličnosti (odgovornost, marljivost, poštenje,
poštovanje svojeg i tuđeg rada, razvoj radne discipline, itd.)

12
3.ZNAČAJNE ULOGE U OSTVARIVANJU ZADATAKA RADNOG
VASPITANJA

1. porodica kao najznačajniji faktor radnog vaspitanja mladih. Deca u porodici

najneposrednije sagledavaju smisao, značaj i vrednosti rada, i prema svojim
mogućnostima, učestvuju u raznim radnim aktivnostima. To je najprirodniji put
uvođenjaece u svijet rada, dužnosti i obavez
2. predškolske ustanove imaju niz sadržaja i aktivnosti u kojima se deca angažuju
(oblikovanje raznih materijala, briga o svojim stvarima, pospremanje igračaka, itd.)
3. škole, prvenstveno osnovne, ali i srednje stručne škole, u kojima se mladi pripremaju za
određena zanimanja, ostvarivanja zadataka radnog vaspitanja su veće, a radno vaspitanje
u školi ostvaruje se u nastavi, slobodnim aktivnostima i različitim oblicima učeničkog
produktivnog rada;
4. radne organizacije; i
5. mas-mediji.

U ostvarivanju zadataka radnog vaspitanja neophodno je dosledno poštovanje sledećih principa:

(Hopper, 1978)

1. praktične svrsishodnosti ukazuje na neophodnost izbora sadržaja, metoda, oblika i

sredstava radnog vaspitanja koji su u funkciji razvoja učenikovih potencijala i
sposobnosti i njihove potpunije pripreme za život i rad;
2. radno-tehničke mnogostranosti podrazumeva razvoj celovite i svestrane ličnosti kroz
izbor raznovrsnih i mnogih sadržaja rada i razvoj mnogostranih funkcija, sposobnosti,
znanja, veština, navika, potreba i interesovanja učenika;

13
 3. individualizacije u sebi sjedinjuje zahtev za odmjerenošću i pristupačnošću sadržaja,
metoda i oblika vaspitnog rada u skladu sa mogućnostima učenika i njihovo
prilagođavanje željama, interesovanjima, potrebama i osobenostima svakog učenika;
4. racionalnosti podrazumeva racionalnu, ekonomičnu i efikasnu realizaciju radnog
vaspitanja i osposobljavanje učenika da svoju radnu delatnost organizuju razumno,
svrsishodno i ekonomično; i

ZAKLJUČAK

Radno vaspitanje je planski, sistematski i objektivno organizovan proces razvoja kulture mladih,
koji je usmeren na sticanje znanja, veština i navika i razvijanje sposobnosti neophodnih svakom
čoveku kao radnom, produktivnom i stvaralačkom biću.

Radnim obrazovanjem mladi se osposobljavaju za ekonomičan, visokoproduktivan i kreativan

rad, shvatajući rad kao osnovni uslov za postojanje i razvoj čoveka.

Povezuje teoriju i praksu i prevazilazi formalizam u znanju učenika. Uspeh u radu kod mladih
razvija osećaj radosti i zadovoljstva u životu i podstiče još veće ulaganje truda i kreativnosti.

U procesu radnog obrazovanja ljudi se osposobljavaju da rade racionalno i ekonomično, odnosno

produktivno i efikasno (ekonomično trošenje vremena i materijala, poštovanje tehničko-
tehnoloških zahteva u radu, briga o alatima za rad, kvalitet izrade proizvoda i izvođenje drugih).
zadaci).

Ova funkcija radnog vaspitanja posebno je značajna u savremenom svetu kontinuiranog rasta
proizvodne produktivnosti, u kome je uloga čoveka – faktora ove produktivnosti – nezamenljiva.

14
LITERATURA

1. Cleave, S. S. Jowett, M. Bate (1982): And So To School, a study of continuity from

pre-school to infant school, NFER-Nelson.
2. Curtis, A. (1998): A curriculum for the pre-school child, London and New York:
Routledge.
3. Galloway, D., i A. Edvards, (1991): Primary school teaching & educational
npsichology, London: Longman.
4. Hopper, R., R. C. Naremore (1978): Children's speech: A Practical Introduction to
Communication Development, New York: Harper & Row Publishers.
5. Kakavulis, A. (1988): Kontinuitet u vaspitanju u ranom detinjstvu: prelazak iz
predškolske ustanove u osnovnu školu, Nastava i vaspitanje, 47, (1),
6. Kamenov, E. (1997): Metodika III, Novi Sad - Beograd: Odsek za pedagogiju
filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Zajednica viših škola za obrazovanje vaspitača
Republike Srbije.
7. Kamenov, E. (1999): Predškolska pedagogija, T-I i T-II, Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
8. Korać, N. (1984): O kontinuitetu i diskontinuitetu u vaspitanju, Predškolsko dete, br.
4,
9. Danilović, M.: Perspektive savremene nastave, Prosvetni pregled,Beograd,1971.
10. Haralambos, M. i R. Heald. UVOD U SOCIOLOGIJU. Zagreb, 1989
11. Marjanović, A. (1977): Povezivanje predškolskog i osnovnoškolskog obrazovanja,
Predškolsko dete,

15
16