UNIVERZITET EDUCONS – SREMSKA KAMENICA

UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD
Modeli problemske nastave

Mentor: Student:
Prof. dr Radosav Božić Džejlana Hamidović

Tutin, 2022. God

Sadržaj

UVOD.........................................................................................................................................3

1. POJMOVNO ODREĐENJE PROBLEMSKE NASTAVE....................................................5

1.1. Značaj problemske nastave..............................................................................................6

1.2. Problem............................................................................................................................7

2. ORGANIZACIJA NASTAVE PUTEM PROBLEMA..........................................................8

2.1. Problemska situacija.........................................................................................................8

2.2. Etape u rešavanju problema.............................................................................................9

3. METODE PROBLEMSKE NASTAVE...............................................................................10

4. NIVOI PROBLEMSKE NASTAVE....................................................................................12

4.1. Uloga nastavnika............................................................................................................12

4.2. Uloga učenika.................................................................................................................13

4.3. Problemski zadaci..........................................................................................................13

5. PRIMER PROBLEMSKOG ZADATKA.............................................................................14

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................16

LITERATURA.........................................................................................................................17

2
UVOD

Svaka škola je jedinstvena ustanova, živi organizam i nema recepta niti standardizovanog
pristupa koji bi bio primenjiv za sve škole i koji bi bio relativno jednostavan u primeni i
ograničenog vremenskog kretanja. Ljude vrednujemo prema njihovim postupcima. Postupak,
delovanje, ponašanje i činjenje su krajnje svrhe prema kojima usmeravamo vaspitno
obrazovna nastojanja. Ako je smisao vaspitno obrazovne delatnosti u postupcima i delovanju,
trebamo stvarati situacije kako bi učenici tako postupali i delovali, te ih treba motivisati na
aktivnost.

Motivisanost studenata za spoznavanjem raste povećanjem nivoa učeničke aktivnosti, pa to

nastavu usmeravanajvišim oblicima učenja, svojstvenim problemskoj nastavi, u kojoj učenik
nailazi na smetnje, prepreke i teškoće koje pospešuju niz psihičkih funkcija. Ti najviši oblici
učenja prelaze u stvaralaštvo, a ono je najdragoceniji potencijal u nastavi, koji obnavlja,
unapređuje i obogaćuje. Početke problemskog poučavanja i bitne odrednice nalazimo kod
rimskih i antičkih teoretičara. Kvintilijan, kao rimski učitelj, ističe da je nastavi glavni cilj, da
učeniku jednog dana ne bude potreban učitelj. Zalagao se za samoobrazovanje, saradnju
studenata i učitelja. Glavna misao je bila da učenicima treba dati nekoliko kratkih uputstava,
po kojima će prema svojim sposobnostima, bez tuđe pomoći, moći dalje raditi .Razvojem
prirodnih nauka, pojavljuju se i zahtevi za njihovim uvođenjem u škole, kao i zahtevi za
promenu nastavnih metoda.

Problemska nastava, vremenski se javlja posle programirane nastave, jer se utvrdilo da se

programiranom nastavom ipak ne postiže sve ono što je ona obećavala. Ali i zbog kratke
istoriji problemske nastave u nastavnoj teoriji i praksi taj sistem nije još izgrađen u svim
pojedinostima. On se tek izgrađuje pa zbog toga u njemu postoji još mnogo praznina,
nedorečenosti, nejedinstvenosti u tretmanu i protivrečnih mišljenja. Razlog proturječnih
stavova je izdvajanje i apsolutiziranje tog nastavnog sistema i zapostavljanje drugih, što je
jednostrano, pa je razumljivo da ta jednostranost u nastavnoj praksi izaziva suprotstavljanje.
Naprotiv, ako se problemska nastava primenjuje u sklopuostalih nastavnih sistema iu
kombinaciji sa njima, mogu se sigurnije iskazati i sve njene pozitivnosti i slabosti, a prema
tome se određuje njeno relativno mesto u savremenoj nastavi. Problemska nastava je ušla u
mnoge nastavne sisteme pa su proizašle varijacije.

3
Svaki problem treba sagledati sa više strana i videti koja su rešenja već poznata. Ako je
problem teži, treba ga raščlaniti na manje probleme i prići mu na neki novi način, sa
drugačijeg aspekta tj. rešavati jedan po jedan problem, a zatim iz njih izvoditi zaključke.
Svaki učenik doživljava problem na različit način, za neke će biti teži, za neke lakši, pa je zato
problem individualni doživljaj. Zato je korisnije da se različitim učenicima zadaju različiti
zadaci. Ti zadaci ne bi smeli biti preteški, a ni prelagani.

Ali u praksi je produktivnije učenicima zadati teže zadatke koji malo nadmašuju njihove
mogućnosti, jer će tada učenik više razmišljati, što je veoma korisno za njihovo napredovanje.
Ovakav pristup pretpostavlja i zahteva aktivnost učenika koji pored problemske situacije
predstavlja drugi neizostavni element uspešnog sprovođenja problemske nastave. Kroz
angažovanje učenika otkrivaju se i razvijaju njihove sposobnosti. Kako bi učenički potencijali
bili što efektivnije i potpunije iskorišćeni, potrebno je primenjivati odgovarajuće metode,
oblike nastave i sredstva. Takođe je važno učenikovo prethodno iskustvo i znanje, jer na
temelju toga dolazi do novih zaključaka.

4
1. POJMOVNO ODREĐENJE PROBLEMSKE NASTAVE

Od tri tipa nastave - predavačkog, objašnjivačkog, istraživačkog, opštem, naročito

intelektualnom razvoju učenika, ubedljivo najviše doprinosi istraživački. U savremenoj
didaktici se sve više i upornije zahteva da nastava ima istraživački karakter. Ključni zadatak
škole je da učenici shvate nastavni sadržaj toliko da znanja mogu samostalno primeniti u
potpuno novim okolnostima. „Time se najviše razvija njihovo stvaralačko mišljenje što je
glavni cilj problemske nastave. Različiti autori su različito definisali problemsku nastavu, ali
se u suštini, svi slažu. Rešavanje problema je stvaralačka aktivnost, i u susretu sa posebnim
zahtevima, traži pronalaženje novih rešenja.“ (Matijević, 2005: 74)

Američki psiholog Ganje smatra da su "problemi vrhunski tip učenja u hijararhiji koja se
kreće od najjednostavnijeg uslovljavanja, preko učenja pojmova i načela do samog rešavanja
problema", što ukazuje na kontinuirano učenje. To je tip nastave u kome učenici, samostalnim
istraživanjem i rešavanjem problema, razvijaju stvaralačko mišljenje. Organizacija i nastavni
postupci se tako biraju da maksimalno podstiču i održavaju misaonu aktivnost učenika i
doprinose razvoju njihovih mentalnih sposobnosti. Rešavanje problema predstavlja najviši
oblik učenja. Suštinu nastave putem rešavanja problems čine protivrečnosti između onoga što
je poznato i onoga što nije poznato, što treba otkriti rešavanjem problema. Problemska
nastava prožeta je zadacima u kojima dominiraju teškoće, prepreke, problemi i drugo. To čini
ovu nastavu: (Gudjons, 1992: 52)

- zanimljivom

- kreativnom

- ona izaziva kod učenika radoznalost i tenziju

- omogućava osamostaljivanje učenika da misle

- razvija kod njih stvaralačke sposobnosti i dr.

Naše vreme traži potpuno angažovanje učenika, puno aktiviranje svih njegovih snaga i
sposobnosti:

- samostalno služenje knjigom

- korišćenje brojnih izvora znanja

5
 - primenu stečenih znanja u rešavanju problemskih zadataka.

Najvažnije vrednosti problemske nastave su:

- izrazito doprinosi misaonoj aktivizaciji i stvaralačkom razvoju učenika

- podstiče učenike da sami rešavaju zadatke (probleme) i osamostaljuje ih

- obezbeđuje mogućnost za redovnu povratnu informaciju, a samim tim, i

kontinuirano praćenje i vrednovanje rada učenika što ih motiviše da bolje i
upornije rade

- navikava učenike da naučeno primenjuju u praksi, da postojeće znanje koriste u

novim situacijama

- omogućuje nastavniku da, na osnovu povratne informacije, koriguje nastavni

proces, da otkloni slabosti i tako uspešno ostvari postavljeni cilj i zadatak.

1.1. Značaj problemske nastave

Značaj ovog tipa nastave izvire iz njene suštine. Ona treba bitno da utiče na otklanjanje
slabosti koje stalno reprodukuje klasična nastava, a koje se iskazuje u negovanju mehaničkog
pamćenja umesto mišljenja, u reprodukciji umesto produkciji, u kopiranju i oponašanju
umesto stvaralaštva. Amerikanac Džon Djui je još prvih decenija XX veka osmislio i u praksi
proverio projekt - metod u kome ističe da je pri izboru i obradi svakog projekta veoma bitno
da učenici budu subjektivno zainteresovani za postavljeni problem i da njihova rešenja i
zadaci budu praktično primenljivi. Djui je kasnije svoju projekat - metodu preoblikovao u
problem - metodu. Problemska nastava je teorijski i praktično razrađivana i u evropskim
zemljama, a naročito u Rusiji, Poljskoj, Češkoj. (Vilotijević, 2008: 96)

Najviše se ukorenila u Rusiji. „Problemska nastava treba da izvede današnju školu na viši
nivo - od sticanja znanja ka razvoju učeničkih stvaralačkih sposobnosti što znači da nastavni
proces treba da bude proces misaone aktivnosti učenika. Mora da se izmeni i uloga nastavnika
koji bi trebalo da bude ne isporučilac gotovih znanja i rešenja nego saradnik i organizator
takve nastave u kojoj će učenici samostalno rešavati probleme i tako razvijati svoje apstraktno
mišljenje i ukupne mentalne kapacitete.“ (Vilotijević, 2008: 63) Apstraktno mišljenje je
najsloženija misaona aktivnost i osnovni je uslov za stvaralaštvo koje psiholozi označavaju

6
kao originalno dostignuće ili rešenje u nekoj novoj datoj nepoznatoj situaciji. Rešavanje
problema je najefikasnije sredstvo za razvoj stvaralačkog mišljenja. Na Ganjeovoj
hijararhijskoj lestvici tipova učenja, rešavanje problema je na samom vrhu kao najsloženiji
tip.

1.2. Problem
U problemskoj nastavu sreću se dva osnovna pojma: problem i problemska situacija.
„Rešenje problema, koje je postavio nastavnik na nastavnom času, može da bude trenutni ili
bliži cilj, ali treba uvek imati naumu onaj dalji i trajni cilj, a to je razvoj učeničkog
stvaralačkog mušljenja. Rešavanje problema je sredstvo za postizanje tog trajnog cilja. Pojam
problem treba razgraničiti od pojma zadatak.“ (Prodanović, 1974: 125)

Zadatak je mnogo širi i obuhvatniji pojam. Problem je zadatak koji ima sledeće odlike:

- nešto nepoznato, neku prazninu koju treba otkriti i popuniti • različit broj
mogućnosti za rešavanje

- veliku kompleksnost

- mogućnost za rešenje ne pomoću nekog ustaljenog obrasca nego je za rešenje

potreban stvaralački pristup i iskustvo

- rešavanjem problema produbljuje se znanje, usvajaju nove strukture saznavanja i

razvijaju mentalne sposobnosti.

Kada se nađe pred problemom, učenik prvo treba da sagleda koji uslovi (podaci) nedostaju, a
to neće biti moguće ako krene "utabanim stazama" ustaljenim načinom rešavanja. Moraće da
se osloni na produktivno, stvaralačko mišljenje. Pri rešavanju problema, postoji mogućnost da
svaki učenik može odabrati poseban način, put i postupak. Pošto se radi o aktivnosti mišljenja
posredstvom problemskih situacija, kod učenika dolazi do "formiranja saznajnih interesa i
modelovanja umnih procesa koji su adekvatni stvaralaštvu", što dovodi do veoma složenih
misaonih aktivnosti. „Verthajmer, osnivač gelštat teorije, kaže da je bitna odlika produktivnog
mišljenja sagledavanje problemske situacije kao sastavnog dela šire celine, a to znači da treba
uvideti odnos među elementima, odnos između sredstava i cilja, uzroka i posledice,
pojedinačnog i opšteg.“(Stevanović, 1981: 25)

7
2. ORGANIZACIJA NASTAVE PUTEM PROBLEMA

Organizacija nastave putem problema razlikuje se od klasične (uobičajene)

organizacije nastave. Organizacija nastave putem problema razlikuje se od klasične nastave u
sledećim didaktičkim postupcima: (Rubinštajn, 1950: 87)

- uobičajena struktura nastavnog časa: pripremanje učenika, obrada gradiva,

ponavljanje, vežbanje i proveravanje, menja se u problemskoj nastavi

- pripremanje učenika - pozitivno pridobijanje, realizuje se u problemskoj situaciji

- obrada gradiva vezuje se za fazu rešavanja problema

- ponavljanje, vežbanje i proveravanje gradiva upliću se u sve faze časa i ne moraju

se smenjivati određenim redom.

Problemska nastava budi strukturu vaspitno - obrazovnog rada koja odgovara logici naučnog
istraživanja:

- stvaranje problemske situacije

- formulisanje problema

- postavljanje hipoteze: izbor metoda i oblika rada istraživanja

- rešavanje problema i

- analiza rezultata istraživanja koja garantuju vreodostojnost hipoteza.

2.1. Problemska situacija

Problemska situacija je početno psihičko stanje iznenađenja, upitnosti, velike
zainteresovanosti i visoke umne i emocionalne napregnutosti pojedinca koji treba da reši
zadati problem. „Zadatak - problem se izdvaja svojom težinom i zahteva misaone napore
najvišeg reda da bi se rešio. Pošto problemska situacija potpuno mobiliše interesovanje,
pažnju, maštu i misao učenika, neophodno je da je nastavnik na času i da dobro izabranim i
formulisanim pitanjem potpuno okupira učenike. „ (Ničković, 1970: 38)Tada će oni morati
aktivno da misle. Nastavnik treba da obezbedi u razredu povoljnu psihološku klimu u kojoj će
učenici moći da izgrađuju nove operacije, koje tek treba da usvoje.

8
2.2. Etape u rešavanju problema
Misaone tokove rešavanja problema izučavali su mnogi autori. Pijaže tvrdi da se saznanje
(rešavanjem problema stiče se saznanje) stiče pomoću misaonih struktura (oblika ili šema
mišljenja) koje poseduje svaki pojedinac. Tvorci gelštat teorije navode četiri faze u rešavanju
problema, a to su: (Ničković, 1970: 200 )

1. preparacija (upoznavanje elementa problema);

2. inkubacija (prividan mir u kome je misao ipak aktivna);

3. iluminacija (iznenadno rešenje);

4. verifikacija (proveravanje).

Misaoni proces koji čine četiri etape, ali se ne poistovećuju sa fazama iz geštalt teorije su:

- upoznavanje problema: pojedinac upoznaje elemente problema, nastoji da

pronikne u njihove međusobne veze i odnose

- sužavanje - reformulacija problema: na osnovu analize datih podataka i onoga što

je zadato, pojedinac uviđa šta nedostaje, u čemu je praznina koju treba popuniti,
analizira, sužava i konkretizuje problem, lokalizuje teškoću i traži način rešavanja

- postavljanje hipoteze: analizom datog i zadatog, sagledavanjem i lokalizovanjem

teškoće, pojedinac postavlja hipotezu za rešenje problema

- proveravanje hipoteze: kad se hipoteza javi, pojedinac polazi od toga da je ona

ispravna, jer je u skladu sa načinom traženja koji je izabrao; hipoteza je rešenje
čiju ispravnost treba proveriti.

9
3. METODE PROBLEMSKE NASTAVE

Primena problemskog modela može se u praksi rešavati na različite načine:

1) problemsko izlaganje samog nastavnika tokom časa,

2) učenik samostalno rešava problem u svim njegovim fazama, od formulisanja problema pa

do samovrednovanja,

3) zajedničko rešavanje problema nastavnika i učenika, primenom posebnih metodičkih

postupaka.

U problemskoj nastavi najčešće se susrećemo sa sledećim metodskim postupcima:

problemsko čitanje je samostalno čitanje, gde je učenik dobio smernice i gradivo čita u sebi.
Vršenjem odabira činjenica, pronalazi i izdvaja one važne i uzročno - posledične činjenice.
„Problemsko izlaganje je zajednički rad učenika i nastavnika, gde se obrađuje novo gradivo.
Heuristički razgovor - akcenat se stavlja na nastavnikovo pitanje koje podstiče učenike na
otkrivanje novog. Pitanja su nedorečena, pitanja zavise i od zadataka koje treba ostvariti , kao
i od učenikovih mogućnosti i prethodno stečenog iskustva za snalaženje u ovom obliku rada. „
(Kuzine 1999: 258) Istraživačka metoda u kojoj učenik ima najveću slobodu i mogućnost
istraživanja jer kroz sve faze i etape prolazi samostalno, istražuje i usvaja nastavni sadržaj.
Ova metoda ima primenu i kada je novo gradivo u pitanju. Metoda problemsko-stvaralačkih
zadataka u kojoj su učeniku dati predlozi za rešavanje ili sama rešenja, a on će sam izvršiti
izbor. U ovoj metodi su uključeni delovi problemske nastave.

Smisao problemske nastave jeste da motiviše učenike da rešavaju probleme.

S.Peranović: ,,Staviti učenika pred problem znači dati izvesne podatke i postaviti određeni cilj
koji on treba, koristeći te podatke, da postigne“. (Vilotijević, 2008: 96)Problemska nastava
podržava učenike da koriste bilo koji pristup i način da reše zadatke. Učenici prilikom
rešavanja vrše analizu istih, te iznose podatke i zaključke da bi došli do rešenja. U fazi
rešavanja problema učenici su usmereni na traženje puteva koji vode do rešenja problema.
Rešavajući problem učenici se sreću sa nekom teškoćom, spornom situacijam, kao i sa
prazninama u misaonom toku. Tu prazninu treba uz pomoć novih podataka popuniti i rešiti
problem. Formulisanje problema je jedna od najznačajnijih aktivnosti misaonog procesa, jer je
ona deo puta osposobljavanja učenika za istraživački rad. Formulisanje problema pokazuje
sposobnosti prodiranja u suštinu zadataka, kao i uočavanje ključnih pitanja vezanih za
10
zadatak. Bez razumevanja problematike zadatka ne možemo doći ni do njegovog rešenja.
„Pored toga što je važno uočiti problem, potrebno ga je i izdvojiti i precizno odrediti. Učenik
koji ima osećaja za uočavanje problema zadataka može da uspostavlja vezu između zadataka
koji su rešavani pre i novopostavljenih, da uoči šta im je zajedničko a šta različito, ukoliko
postoje veze i sličnosti. Kako se svaki novi zadatak predstavlja kao složen i nerešiv problem,
neophodno ga je raščlaniti na jednostavnije i uže probleme. Ovom misaonom radnjom delimo
širi problem na više podproblema, čijim, postepenim rešavanjem dolazimo do rešenja
početnog šireg problema. Veliku ulogu u rešavanju problemskog zadatka ima postavljanje
hipoteza i prikupljanje materijala za njihovo rešavanje.“ (Andrić, 2007: 52)

Problemska situacija predstavlja početnu kariku u rešavanju shvaćenog i prihvaćenog

problema i kao takva ona je doživljaj neizvesnosti, očekivanja, zbunjenosti, radoznalosti,
tenzija. Problemska nastava učeniku omogućuje da samostalno izgrađuje matematičke
strukture. Kada je u pitanju problemska nastava, posebno se mora voditi računa o zahtevima
koji se postavljaju pred učenike. Ne smemo biti previše optimistični i pred učenike staviti
probleme koji nisu u skladu sa njihovim prethodnim stečenim znanjem. (Rubinštajn, 1950:
58)

Ako zadamo zadatke koji su isuviše teški za učenike, oni koji ne dosežu do razumevanja
samog teksta neće biti uključeni u izradu zadataka,već će na samom početku časa izgubiti
motivaciju i želju za radom s druge strane učenike koji su postigli visok nivo znanja na ovaj
način možemo demoralisati. Zadaci bi trebalo da budu malo iznad nivoa znanja učenika, da
bismo ih podstakli i zainteresovali za rad, ali ne smeju direktno biti povezani sa prethodnim
gradivom. Potrebno je da se prilikom rešavanja zadataka odvija misaoni proces povezivanja
starog gradiva staro gradivo sa novim idejama id a se tako dođe do zaključaka.

11
4. NIVOI PROBLEMSKE NASTAVE

Ističemo četiri različita nivoa problemske nastave:

1. Problemski monolog.
Ovaj nivo se koristi ukoliko su nastavni sadržaji potpuno novi i ne oslanjaju se na
prethodno gradivo. Nastavnik postavlja pitanja i samostalno odgovara na njih. Na taj
način informiše učenike o novom gradivu, ali im dozvoljava da samostalno
razmišljaju.
2. Problemski dijalog.
Kod ove vrste problemske nastave nastavnik postavlja problem, nudi mogućnosti za
njegovo rešavanje, a kroz dijaloge se dolazi do rešenja. Ukoliko se kroz dijalog ne
dođe do rešenja, već nastavnik saopšti rešenje, nastava se i dalje smatra
problemskom, jer su učenici bili aktivni učesnici nastave.
3. Samostalno rešavanje problema.
Nastavnik postavlja problem, a učenici ga samostalno rešavaju.
4. Samostalno formulisanje i rešavanje problema.
Na ovom nivou problemske nastave od učenika se očekuje da samostalno formulišu i
rešavaju problem. Nastavnikov zadatak jeste da postavi problem. (Bognar, 2005: 74)

4.1. Uloga nastavnika

Kada je u pitanju problemska nastava od nastavnika se očekuje da pripremi odgovarajuće
problemske zadatke i situacije. Kako je ovo zahtevniji oblik nastave od dosadašnje
tradicionalne nastave, potrebno je pripremiti neophodne materijale za rad i izazvati motivaciju
kod učenika, njihovu angažovanost u rešavanju zadataka i primene stečenih znanja u daljem
učenju. „Od nastavnog procesa se očekuje da učenik izraste u samostalnog čoveka. Čoveka
koji misli, sumnja, ispituje činjenice koje se pred njega iznesu, pronalazi rešenja za
probeleme, i da praktično koristi svoja znanja te da bude sposoban da stečena znanja primeni
u različitim oblastima života. „ (Kreč-Kračfild, 1976: 169) Kada učenik do znanja dolazi
samostalno, to znanje je dugotrajnije i njegova upotreba je izuzetno široka. Nastavnik za
vreme problemske nastave treba da prenese učenicima znanje, da razvije što širi spektar
pedagoških veština, da podstiče razvoj kreativnog i samostalnog mišljenja. Nastavnik po
modelu preuzimanja obrasca utiče na psihološki razvoj učenika. Svestan toga, trebalo bi da
12
razvija pozitivne stavove, dobre karakterne osobine kao i učeničku veru u sebe i sopstvene
sposobnosti, određene veštine i umeća.

4.2. Uloga učenika

Nastava matematike se oduvek smatrala jednim od značajnijih predmeta u obrazovno-
vaspitnim ustanovama, odmah iza maternjeg jezika, pritom ona nije za sve učenike jednako
laka, odnosno teška pa su učenici kojima matematika nije jača strana obično u grču i
strahu.Taj grč kod učenika potrebno je otkloniti , što najbolje činimo svojom naklonošću ka
učenicima kao i raznim novim modelima rada, između ostalog i problemskom nastavom.
Uloga učenika u problemskoj nastavi jeste osamostaljivanje u rešavanju problema unutar
grupe, vera u sebe i sve svoje ideje koje mogu dovesti do rešenja zadataka. Učenik je dužan
da se angažuje i da potraži u udžbenicima adekvatan sadržaj koji se odnosi na zadati problem.
Da svoje vreme provede na kvalitetan način i da se trudi da naučeno gradivo kasnije uspešno
prenosi na nove problemske situacije. Glavna odlika ovog pristupa rada je učenikova
odgovornost za sopstveni rad i prikaz rešenja zadatog zadatka. (Prodanović, 1974: 58)

4.3. Problemski zadaci

Često smo navikli da se u matematici pojavi šema za rešavanje pojedinih zadataka i ukoliko
shvatimo taj princip rada sve slične postavljene zadatke uz malo muke možemo dobro
odraditi. Međutim, problemski zadaci se u matematici ne mogu rešavati nekom određenom
šemom, već samostalno treba da odredimo način rešavanja zadatka. Zadaci problemske
nastave moraju imati istraživački karakter, da kod učenika izazivaju zainteresovanost i
potrebu za novim otkrićima rešenja. Problem je moguće rešiti na više načina, njegova glavna
karakteristika jeste to što u sebi sadrži nešto nepoznato. Za njegovo rešavanje potrebno je
koristiti ranija iskustva i stečena znanja, kao i veliki broj složenih logičkih operacija, Samim
rešavanjem datog problema se produbljuju znanja koja će kasnije služiti za rešavanje novih
problemskih zadataka.

13
5. PRIMER PROBLEMSKOG ZADATKA

Nastavna jedinica: Asocijativnost sabiranja

Primena problemske nastave na ovom času.

Obrazovni zadatak: Učenici treba da shvate da je združivanje sabiraka zapravo osobina

sabiranja, koja dopušta združivanje uređenih parova u višečlanom zbiru, poštujući raspored
mesta sabiraka. Ukoliko se ovoj osobini pridruži komutativnost ( zamena mesta sabiraka )
omogućuje se grupisanje sabiraka u tročlanim i višečlanim nizovima. Značajnu ulogu ima i u
shvatanju uloge zagrada u složenijim izrazima, gde se uključuju i ostale operacije. Ostali
vaspitni zadaci: razvijanje kreativnog mišljenja, ponavljanje i uvežbavanje sabiranja.

1. Nastavnik stvara problemsku situaciju: “ U jednoj školi plesa postoje tri grupe
balerina koje su ove godine išle na takmičenje dva puta, u kompletnom sastavu. Prva
grupa ima 35 učenika, druga grupa ima 27, a treća 1 . Na prvo takmičenje balerine su
stigle tako što je prvo stigao autobus u kom su bile prve dve grupe, pa zatim i autobus
sa trećom grupom. Na drugo takmičenje prvo je stigao autobus sa prvom grupom, a
zatim sa druge dve (drugom i trećom).

Učenici su formirali izraze: prvo takmičenje : (35 + 27) + 15

drugo takmičenje: 35 + (27 + 15)

Ovim izrazima se izračunava broj prispelih balerina.

Dijalogom dolazimo do odgovora na neka pitanja: Po čemu se razlikuju gore zapisani izrazi?
Kakve su njihove vrednosti?

2. Formiranje hipoteza i njihova realizacija se vrše odgovorima učenika na postavljena

pitanja.
3. Učenici, izračunavanjem zbira, pošto dobijaju istu vrednost rešavaju formulisani
problem i uspostavlja se jednakost izraza.

(35 + 27) + 15 = 35 + (27 + 15)

4. Potrebno je da učenici urade nekoliko primera da bi došli do zaključka da se može

14
generalizovati pravilo združivanja sabiraka: (a + b) + c = a + (b + c). Zapravo, da ovo pravilo
možemo primeniti na bilo koja tri sabirka, a osim toga, moguć je zapis zbira bez zagrada. a +
b + c = (a + b) + c = a + (b + c).

ZADATAK

1. Jelena ima 17 teniskih loptica. Ani je dala jednu više nego što je ostavila sebi. Koliko
loptica je ostalo Jeleni?

Jelena je imala ovoliko loptica:

‫ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝‬17

Pošto je Ani dala 1 više, da najpre sklonimo tu 1 lopticu i sačuvamo za Anu ‫۝‬. Ostaje za
ravnomernu podelu još 16 loptica:

‫۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝۝‬

Preostale loptice ćemo podeliti u dva jednaka dela:

Jelena: (17 - 1) : 2 = 8 loptica ‫۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝‬

Ana. 8 + 1 = 9 loptica ‫۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝ ۝‬

15
ZAKLJUČAK

Učenje putem rešavanja problema u nastavi je jedna od najproduktivnijih nastavnih metoda.

Kako omogućava samostalni, stvaralački i produktivni rad učenika, to treba da nađe svoju
veliku primenu u kombinovanim razredima i odeljenjima. Pomoću ove metode učenici veći
deo vremena provode samostalno rešavajući zadatke.

Problemskoj nastavi , odnosno učenju putem rešavanja problema u svetu i kod nas se u
poslednjih nekoliko decenija poklanja sve veća pažnja. Takva nastava je jedan od načina da se
reši veliki problem današnje nastave – neaktivnost učenika. Upotreba problemske nastave kod
znatnog broja učenika omogućava postizanje boljih obrazovno–vaspitnih rezultata u odnosu
na druge, tradicionalne oblike rada. Savremena nastava ističe sledeće najvažnije zahteve:
sticanje znanja, razvitak stvaralačkih i saznajnih sposobnosti učenika, osposobljavanje za
samostalno učenje i usavršavanje, svestrano razvijanje ličnosti.

Pojmovi koji leže u osnovi problemske nastave su problemska situacija i problem.

Problemska nastava je zasnovana i oblikovana na dostignućima više nauka. Sa stanovišta
psihologije, učenje putem rešavanja problema je najprirodniji način učenja. Kvaliteti ove
nastave su nizom pedagoških eksperimenata proveravani i potvrđivani. Glavni nedostatak
problemske nastave je njena neekonomičnost u pogledu pripreme časa, ali je ipak njena
primena opravdana jer su efekti koji se postižu što se tiče nivoa i retencije znanja zaista
značajni.

16
LITERATURA

1. Andrić V., (2007) Rešavanje problema na više načina, Nastava matematike.

2. Bognar L, Matijević M (2005), Didaktika, Zagreb: Školska knjiga

3. Gudjons H, Teske R, Winkel R (1992), Didaktičke teorije, Zagreb: Educa

4. Kreč-Kračfild (1976): Elementi psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva

5. Kuzine R., (1999) Metoda slobodnog rada po grupama, Beograd, Zavod za

unapređenje školstva NR Srbije.

6. Ničković, R. (1970): Učenje putem rešavanja problema u nastavi. Beograd: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva

7. Prodanović, T., Ničković, R. (1974): Didaktika. Beograd: Zavod za udžbenike i

nastavna sredstva

8. Rubinštajn, S. (1950): Psihologija mišljenja i govora. Zagreb

9. Stevanović, M., Đorđević, D. (1981): Organizacija nastave u kombinovanim

odeqenjima. Gornji Milanovac: Dečje novine

10. Vilotijević, M., Vilotijević, N. (2008): Inovacije u nastavi. Vranje: Učiteljski fakultet
u Vranju

11. https://matematika.pmf.uns.ac.rs/wp-content/uploads/zavrsni-radovi/matematika/
DariaKlipa.pdf

17
18